Претражи Живе Речи Утехе

Пре хришћанства људи нису знали за доброчинство. Ако су богати помагали сиромашнима, то никако није било из човекољубља, већ из световних, политичких циљева, из амбиције и славољубља. Богати су, такорећи, исплаћивали сиромашне, само да им ови не би сметали. Дакле, ништа није толико задивило пагане као љубав међу првим хришћанима. Ову љубав нису могли да разумеју. Хришћанска заједница је била једна породица и сви су били деца једног Небеског Оца. Свако је служио другоме и свако се молио за другога. Чак су и сиромаси постили да би уштедели и донирали за заједничко добро. Сви су били дужни да раде, а сматрало се великим грехом ако хришћанин прима милостињу без посебне потребе. Реч „милосрђе“ је веома значајна и има широко значење. Милосрђе се не сме мешати са значењем речи „добро“, „корист“, „благонаклоност“; оно је баш као реч љубав. Христос је учио да милосрђе подразумева таква дела као што су - нахранити гладног, напојити жедног, оденути голог, утешити унесрећеног, посећивати болеснике или затворенике и поучавати грешне. У свему томе Господ захтева лични труд, као доказ наше љубави према ближњем. Да је милост човеку могућа врлина, Христос је сведочио заповешћу која нам је дата: Будите, дакле, милостиви као што је милостив Отац ваш (Лк. 6, 36). Велико добро чини онај ко даје свој вишак, али то није милосрђе. Морамо да делимо са ближњима не само вишак, већ и последњи комад хлеба; штавише, наша је дужност да се понекад лишимо онога што волимо, на шта смо навикли и дамо то брату или сестри. Свако од нас, гледајући огромне зграде за сироте, болнице или склоништа, има дубок осећај захвалности према ктиторима за добро које су учинили, али је друго питање да ли је могуће ставити потпис „дом милости” на сваку зграду. Јер, таква кућа може да се изгради од вишка капитала и да се о њој не брине. Људима често није потребан толико кров над главом, колико учешће и топлина срца. Ко чини добро на оба начина, заиста је милостив. Не само да је милостив онај ко чини дела милосрђа, него и онај ко жели да чини добро, а не може, хоће да помогне ономе ко тражи, али не може ништа да учини. Милосрђе је плод љубави својствене њој, као што је топлина неодвојива од ватре. Најзад, да ли нам људско милосрђе даје пример, када пред собом имамо лик распетог Христа Спаситеља, Бога нашег? Шта видимо када погледамо Христа? Божију бескрајну милост. Свака рана, свака кап крви, свака црта измученог Лица гласно сведочи да је добровољна жртва принета из љубави, из милосрђа, и сваки наш грех је опран невином крвљу Божијом. Шта осећамо? Да чак и сада, ова иста крв, милошћу Христовом, пере наше грехе, које нам ни један земаљски судија не би опростио, а сами бисмо себе праведно осудили на тешку казну. Али Христос узима на Себе наше грехе и ослобађа нас. Ако желите да схватите и осетите срцем шта је милост, погледајте на страдања и муке Спаситеља свога. Веће љубави од ове, веће милости, не само да никада нећете видети, већ нећете ни осетити... Свештеномученик митрополит Серафим (Чичагов) https://obitel-minsk.ru/lutschije/2023/07/o-miloserdii

Након серије земљотреса који су погодили Хрватску, оштећени су у Епархији горњокарловачкој многобројни православни храмови и парохијски домови, као и велики број кућа. Тим поводом је са Епископом горњокарловачким г. Герасимом разговарала уредница културно-образовног и религијског програма Радија Републике Српске гђа Радмила Карановић из Бањалуке. Звучни запис разговора У разговору који преносимо у наставку, Владика Герасим је између осталог казао да се стање још не смирује, да је Петриња разрушена: "Храмови око Петриње су уништени. Храм у Мајским пољанама је потпуно срушен. Идем да обиђем људе, да им пружим утеху. Организовали смо се да однесемо помоћ у храни, води, ћебадима. Кроз неки дан ћемо знати више како и на који начин да организујемо помоћ преко граница. Војска је на терену и помаже у рашчишћавању. Нека Господ да снаге и милости да ово издржимо и да се све смири да бисмо сабрани у молитви дочекали празник Рождества Христовог". Извор: Радио Слово љубве

-Четрдесетодневни парастос протосинђелу Артемију- У петак 19. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион служио је свету Заупокојену Литургију у манастиру Буково поводом четрдесет дана од упокојења архимандрита Артемија. Саслуживало је братство ове свете обитељи. Владика је у беседи подсетио да је отац Артемије био први настојатељ у манастиру Буково, по васпостављању мушког монаштва у њему. Говорећи о учењу светих отаца, објаснио је пут душе упокојеног, све до 40 – ог дана. Попут Адама, који је у рају провео четрдесет дана, тако и Господ наш Исус Христос проводи четрдесет дана у посту и молитви, победивши сву силу ђаволску, не због себе, већ због нас и нашег спасења, који смо створени по лику Божијем. На основу Божанског откровења које је дато светим оцима и учења наше свете Цркве, владика је нагласио да су трећи, девети и четрдести дан најважнији за душу преминулог, и да се тада дају помени тј. парастоси, али да је потребно да се и сваке суботе и недеље ми молимо за наше упокојене. До трећег дана душу води анђео да обилази сва места где је највише волела да обитава, у трећи дан је води пред Престо Господњи на поклоњење. До деветог дана јој показује сва рајска насеља, а потом до четрдесетог дана и сва адска места, где је „плач и шкргут зуба“. Али, без обзира на то страшно виђење, душа не може тада да се покаје, то је могла само док је обитавала на земљи. Након четрдесетог дана њој се одређује привремено боравиште до Другог доласка Господњег и Његовог страшног суда. -Зато, нека би Господ био милостив свима нама, да у овом живљењу на земљи будемо свесни свих божанских истина, да нам дарује исправан, благочестив, богољубив и правдољубив живот овде на земљи, да остваримо праведну заједницу са Богом, да би се испунили благодати Духа Светога и тако угодивши Богу наследили непролазно Царство Небеско – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота