Претражи Живе Речи Утехе

Рођење Христово је празник ка којем треба ићи, који се скоро никада не догађа само зато што је наступио 25. децембар или 7. јануар. Кажем „скоро никада“ зато што се некад догађа све. Ово је дан ка којем се иде, као што иду три персијска мудраца – иду дуго, да приме и принесу своје дарове Богодетету Христу. Казаћу вам као неко ко је одавно верник: веома је тешко примити Христа у његовој немоћи, у његовој рањивости. У томе што нам он не гарантује своју бригу за нас, него ми њему пружамо своју бригу, своју топлоту, своју љубав. Ово је веома необичан дан, када је све наопачке, када се човек радује због рођења Бога. Треба прећи дуг пут да бисмо то прихватили као нешто што се само по себи подразумева. Дакле, три мага, како их назива црквена традиција, или три персијска мудраца, или чак три персијска цара, доносе злато, тамјан и смирну да би нагласили Христово царско достојанство, Христово људско достојанство и Христово божанско достојанство. Мислим да су то били веома паметни људи и да, ако би данас пошли на пут да сретну Христа, они би успут помислили да Богодетету Христу не треба злато, да му не треба да неко пред њим падне на колена и тиме нагласи његово величанство. Њему треба да се ми међусобно поштујемо и ценимо. Њему треба да ми једни другима приносимо своју љубав и да, можда, једни у другима видимо и препознамо нешто божанско, неки одсјај божанске светлости на нама и у нама. Он би хтео да ми једни другима принесемо оно што би нас подсетило на нашу смртност и да волимо једни друге док смо још живи. Управо то преокретање приношења, када Бог окреће човека и усмерава га ка другом човеку – управо је то дан Рођења Христовог. На икони овог празника присутна је стока – овце, краве… – зато што овај дан својом светлошћу сједињује чак и људе са животињама, а тим пре људе међусобно. Зато хоћу да пожелим свима нама да Рођење Христово не празнујемо као догађај који се тиче само Богочовека, да не честитамо, такорећи, само њему, одвајајући на тај начин себе од тог догађаја, него да, напротив, то доживљавамо као обогаћење нашег живота, као да нешто попут магнета пада међу нас и привлачи нас око себе. И тада се грлимо са животињама, тада волимо оне које, можда, никада не бисмо заволели да није Господа нашег Исуса Христа. Барем за време ових празничних дана од Божића до Богојављења. Желим вам свима срећан празник и да ове дане проведете свето, онолико колико нам дозвољава наша душа, колико нам дозвољава наш мисаони простор, простор духовног деловања. И желим вам да се рођаци само радују вашим посетама, не и да се умарају од њих. И да се цео наш живот на неки начин причврсти за овај дан као за један од темељних преврата у Васељени, када се Бог препушта човеку у руке и рачуна на његову љубав и помоћ. Христос се роди! https://teologija.net/rodjenje-hristovo/

Наша свест није хомогена; то се показује и у молитви. Из нас често говори усамљеност , она као да узвикује речи молитве, наше “Ја” износи молбу као само себе. Суштина такве молитве је узвик: “Ево ме, Господе!”, то је најсветије и најистинитије представљање себе Господу. Али, у нама живи и Адам који се крије од Бога у шипражју. Православни хришћани су најчешће склони таквом типу молитве. Ми као да се кријемо иза њеног текста, па зато он мора бити изразито не-мој (не мог”Ја”). Не сасвим јасан, не на мом језику и обавезно потписан светим именима: светитеља Јована Златоуста, преподобног Симеона Метафраста, светитеља Василија Великог, итд. Православни хришћанин стоји на молитви као свештеник на литургији: нити је он њен творац, нити је идеја његова, нити је активан, већ је само присутан - греје се, такорећи, покрај божанске топлине. Индивидуалност се своди на понављање канонизованих ремек-дела, губи се у пијетету према њима. Ово се најбоље види у најархаичнијем облику молитве - богослужењу: свештенослужитељи су обавезно одевени другачије, храм је другачији, све у њему је другачије; свештеник је подређен чину богослужења у тој мери да ни речи “опет и опет” не смеју да замене места. Нема простора за непоновљиво”Ја”, презентовање себе је неумесно. Најличноснији тренутак богослужења је проповед, али и ту се свештеници крију, ако не иза читања светих отаца и синаксара, онда иза измаглице цитата, словенизама и специфичног (другачијег) тона проповеди. Задатак је да се сакрије проповедниково и молитвениково “Ја” успешно је остварен. У томе нема кукавичлука, то је само стид иза којег се крије свештена радост Сусрета. одломак из књиге "Православна духовност: Рестарт" pouke.org

У име Оца и Сина и Светога Духа! На прагу Великог поста сваке године читамо једно исто, где Бог говори: „Ако ви праштате прегрешења људима, онда и Бог вама прашта, ако не праштате, ни Бог вама не прашта“, а на крају тог одломка, ако мало даље прочитамо, појашњава: „Светиљка телу је око. Ако је око твоје тамно, све ће бити тамно, а ако је око светло, све ће бити светло“. Можеш да видиш овај свет очима Бога који се на тебе љути због тога што се ти љутиш на другог. Постоје људи који живе у таквом свету, њихов Бог се увек љути. Зашто? Зато што се они увек на неког љуте. Они се љуте, а Бог иде за њима, каже: „Љутиш се на њега, не прашташ му? Значи, ни ја теби нећу праштати“. Ми Богу можемо да кажемо: „Али, он је први почео!“ Као у вртићу… Бог нам то предлаже као једну могућност. И схватамо да су праштање и непраштање – на шта ја увек скрећем пажњу – међусобно повезани. Ако кажемо да нешто треба опростити, ми рађамо свет у којем постоји прекршај, тај прекршај рађа потребу за нашим снисхођењем и онда ми великодушно праштамо. Али, ми нисмо бесконачни. Зато ћемо опростити сто четрдесет пет пута, али ћемо сто четрдесет шести пут рећи: „Ама, докле више!“ И то ће бити крај наше игре праштања. Покушавамо да идемо за Богом, а претварамо се у огорченог човека. И видимо из историје Цркве да су они који су себе називали следбеницима Праштајућег слали у пакао и анатемисали све који нису мислили као они. Зашто им нису опростили? Зато што опраштање није могуће, то је погрешан пут. Али, Бог нам даје и ту могућност. Он каже: „Светиљка телу је око“. Дакле, око сија и, као светла на аутомобилу, види шта види. Ако је око светло, све је светло, а ако вам се светло покварило, свуда је мрачно дрвеће и мрачни пешаци који претрчавају мрачни пут. Други приступ о ком говори Христос гласи: „Када постите, не будите као православни“ (само што је у преводу измењено, да не би звучало тако оштро). Тамо пише: „Не објављујте на фејсбуку вашу црну одећу, не облачите посебну одећу“. Знате, ми попови имамо посебне одежде да би сви схватили да постимо. А Христос каже: „Не треба вам све то, не треба да изгледате пред људима као они који посте“. Знате оно када каже: „Јер, помрачују лица своја…“, итд. Па, онда, све оне озбиљне фотографије, сви су тако озбиљни, читају Канон Андрије Критског, па се сликају, па избаце на фејсбук, а ми лајкујемо, лајкујемо, лајкујемо… Браво! Браво, баш као што пише у Јеванђељу по Матеју! Међутим, Христос овде није сасвим у праву… Људима је то потребно, веома многи људи не могу ни да замисле истинско унутарње делање. Знате, кад риба гризе мамац, онда се и пловак мрда. Ми желимо да то буде и изнутра и споља, чини нам се да је тако хармоничније: кад постимо нећемо се смејати, нећемо ходати у купаћем костиму. Изгледаћемо веома скромно, обући ћемо нешто посебно за пост… Ја, на пример, имам посебне одежде за пост, имам чак и посебан крст, да би сви схватили да постим. И чини нам се да је то исправније. Ми кажемо: „Господе, не разумеш се ти у духовни живот“. Постоје људи за које, једноставно, није могуће само унутарње делање, оно: „Затвори се у собу, помоли се Богу који је у тајности…“ За нас уопште не постоји Бог који је у тајности. Наш Бог је у црквама које се виде отприлике са километра удаљености, ми правимо велике цркве. Какав је то Бог који је у тајности? Бог који је у тајности, то је нешто друго. Али, Христос силази међу нас и, иако то не пише у Јеванђељу, каже нам: „Може и другачије…“ А апостол Павле каже да „ко је слаб једе поврће“, као што смо малочас читали. Дакле, ко није слаб једе месо, а ко је слаб једе поврће. Али, то је онако, шала. Ми поступамо супротно, шта нас брига за апостола Павла… Мислим да је суштина у оку. Све решава твој поглед. Како будеш видео пост, тако ће ти и изгледати, тако ћеш га и проживети и доживети, такву ће ти корист донети. Неко ће имати користи од тога што не једе, и хвала Богу. Некоме ће користити то што иде у црној одећи, што чита Канон и претвара се да разуме о чему је реч… Неко ће поступати тако, и хвала Богу. Он на то тако гледа, па тако и доживљава. Други човек ће гледати другачије и доживљавати другачије, као „слободу у Христу“ и сличне либералне приче… Ја мислим да је Божије становиште у томе да будемо искрени у ономе што чинимо. Ако смо се заиста „укаљали греховима“, као што се каже, онда се и кајемо. Ако се нисмо много укаљали, онда, онако – кајемо се, али не баш много. Најважније је да то буде искрено. Ако се напињемо да из себе исцедимо покајање за чисту десетку, онда је то напињање сувишно, и то је оно чега се треба одрећи у посту, та нека прекомерна тежња да достигнеш нешто другачије од онога што заправо јеси, то што покушаваш да достигнеш зацртану линију. Тада се човек претвара у нешто вештачко за самог себе, отуђује се од самог себе. Чак и ако иде ка бољем, ако је за време поста престао да пије, пуши и псује, све је то погрешно. Због чега? Зато што човек ствара вештачки објекат, алтернативно „ја“, алтер-его, и почиње да верује у њега, да верује да је то заиста он. А истински он стоји иза тог шаблона и убрзо не увиђа да је створио идеју самог себе и да се клања тој идеји, а сам себи остаје непознат. Има лошу икону себе – кајем се, грешник сам, пијем, пушим, псујем, и има добру икону – не пијем, не пушим, не псујем, клањам се Пресветој Богородици и молим се арханђелу Гаврилу. А где си ти заиста? Ниси онакав као у Канону Андрије Критског? Да, искрено, нисам. Ниси ни светац? Да, искрено, нисам. Па зашто онда скачеш, час овамо, час онамо? Живи макар неко време аутентично, то јест онакав какав јеси, ослушни оно што јеси, и то ће бити велико откровење. Јер, Бог нас воли онакве какви јесмо, а не онакве какви се трудимо да будемо. И то је, вероватно, нешто највеће и најлепше што нам Бог открива. https://teologija.net/iskreni-u-onome-sto-cinimo/?fbclid=IwAR1KEGlx5XoOWHJ1-tXsuHsGKrrFL7bAzD-QXhhWFugv_MAB8koQvHzDT4M