Претражи Живе Речи Утехе

Искрен разговор о кризи вере и како из ње изаћи – Оче Валерије, данас ћемо разговарати о једној тешкој теми која је, можда, мучила хришћане, и људе уопште, у најразличитијим епохама. Tо је криза вере, као и симптоми који могу бити повезани са таквом болешћу. Разлози, наравно, могу бити различити у зависности од сваког појединачног случаја. Али, оно што је тужно, човек понекад не може сам себи да одговори, а нема ко да му каже – зашто је одједном почео да сумња, зашто огањ вере више не гори у његовим грудима, зашто је почела некаква равнодушност ? – Не треба мислити да духовни живот и вера егзистирају одвојено. Све је међусобно повезано. Ако се ваш духовни живот замрзнуо, онда ће ваша вера осиромашити. Ако смо престали да се молимо јер има много других, важнијих ствари које треба да урадимо, онда то значи да нам Бог више није на првом месту. А када је Он, како каже апостол Павле, „за кога је све и од кога је све“ (Јевр. 2, 10), сакривен у велу земаљске сујете, где је онда ту вера? Не постоји јер нема живе молитве. Замислите да се не молите читаву годину, односно потпуно престанете да се обраћате Богу – после ове године одједном ћете се запитати да ли Бог уопште постоји. Тако заборављамо неке своје познанике са којима смо се стицајем околности растали. Ако са њима не одржавамо живу везу, онда с временом као да ова познанства за нас не постоје. Исто тако, када не одржавамо контакт са становницима неба, са духовним светом, онда ће нам се временом чинити да нема духовног света, већ само материја око нас. Желим да кажем да је избледела вера резултат духовног опуштања. Кризи вере претходи криза духовног живота. И, по правилу, долази непримећено, не као пад низ литицу, већ као постепено спуштање. Свиђа ми се ова слика: наша покварена природа је попут покретних степеница које се увек спуштају. Ако кажете: „Сачекаћу мало, одморићу се“, онда ће те такве покретне степенице повући негде дубоко. – Шта ово тачно значи? – Дакле, устанемо ујутру и прво што урадимо је да зграбимо мобилни телефон, уронимо у пристигле СМС-ове, мејлове и гледамо вести. Нема времена за молитву и све је погрешно! Ум се пуни потпуно празним стварима. Што је мање духовног у уму, мање је вере у нас. – Можда је човек само уморан од читања истих молитава, или постоји неки други проблем? – У ствари, на том путу има доста проблема. На пример, у једном тренутку нам постане заиста незанимљиво да читамо јутарње и вечерње молитве. Чини се да смо превише навикли на ове текстове, и они у нама не изазивају исту инспирацију. Човек, или потпуно престаје да испуњава молитвено правило, сматрајући то нечим сувишним и заморним, или наставља да чита, али то ради што је брже могуће, покушавајући да се некако ослободи Бога лекторисањем прописаних текстова. У оба случаја грешка је иста – губитак живог присуства пред Богом Живим. Кад би нам се открило да је Онај, који је створио анђеле и људе, Онај у Чијим је рукама судбина целе Васељене, Који нам је дао живот, Који васкрсава, спасава, у Коме је, заправо, бескрајни живот Раја - да је ту, поред нас, види, чује и воли нас, како бисмо тада молитву доживљавали? Молитва треба да буде управо живо присуство пред Богом Живим. А општење са Господом је нешто најсветлије и најрадосније што се може наћи на овом свету. Иначе, никада се не уморимо од изговарања истих речи у комуникацији са комшијама, када су те речи испуњене љубазним и топлим осећањем. Односно, важно је чиме су испуњене наше речи, шта је у нашим срцима. Наш однос према Богу изражава се у осећањима која испуњавају наше молитве. Можете, наравно, креативно приступити самом правилу: неко време, уместо јутарњих и вечерњих молитава, читајте, на пример, текстове Јутрења, или акатисте, или бирајте псалме које посебно волите. Или прочитајте Часове - кратке службе. Могуће су различите варијације, главна ствар је да молитва не постане оскудна. – Али да ли је то једини разлог кризе вере? – Наравно, могу постојати и други разлози за кризу вере. На пример, човек се нашао у невољи, усрдно се моли и очекује да ће Бог сигурно учинити чудо: на пример, вратиће вољену особу која је напустила породицу, или ће излечити безнадежно болесну особу. Али чудо се не дешава. И почиње да се чини да је молитва неделотворна. То значи, мисли такав човек, да се уопште не треба молити. Вера бледи јер човек није спреман да прихвати крст живота. Веровао је да све треба да буде баш онако како је тражио у својим молитвама. А то, да се понекад треба понизити, прихватајући свој крст од Бога, некако се заборавља. Тешко је за гордог човека да буде верник. – Може ли стање напуштености од Бога бити последица чињенице да је управо тај ослонац у вери нестао код човека? Зашто се то уопште дешава – Бог оставља човека? Да ли је уопште исправно рећи ово: „Бог је отишао“? – Сећам се житија Светог Антонија Великог, када је светитељ претрпео много свакојаких недаћа, пре свега од демона. Чинило се да Бог не помаже. Монах Антоније се молио: „Господе, где си био? Зашто прво ниси дошао да зауставиш моје муке?" И добио је одговор од Бога: „Био сам овде, али сам чекао, желећи да видим твоју ревност и твоју борбу." Стрпљење Антонија Великог, као што знамо, резултирало је многим духовним даровима. Остављеност од Бога је првенствено наше субјективно осећање. Чини нам се да смо напуштени од Бога јер се осећамо лоше и зато што није све како желимо. Али у ствари, Господ је ту управо у том тренутку, Он нас кали у тањиру привидне богонапуштености. Мислили смо да смо у духовном животу нешто постигли, и одједном се испостави да умиремо, нема за шта да се ухватимо. Нема натприродне помоћи, већ само невоље на све стране. И управо из таквог стања молитва је најмоћнија. Таква молитва, као дубок уздах срца, одмах се узноси ка Господу. Јер ово је молитва смирене душе. И оно најважније: само изгубљенима је потребан Спаситељ. Ако нисте схватили да гинете, онда вам Спаситељ заиста није потребан. Или ћеш себи рећи: и даље ћу бити с Богом, чак и ако се чини да је Господ заборавио на мене, или ћете показати слабост и гунђати. Господ ће сигурно нечим открити и упозорити те шта је важно за твоје спасење. – Шта је „духовна парализа“? Шта је узрокује? – Не разумем баш тај термин - „духовна парализа“. Дешава се да човек као да је прегорео, преузевши многе подвиге, као да се преједао и привремено губи укус за духовни живот. Понекад се само опустимо, као да спавамо. И тада нам Господ допушта тугу да би нас узбуркао и извео из овог хибернације. У временима интензивне туге и искушења, човек се заиста буди. А обраћање Богу за њега није само празна фраза, већ вапај из душе. Једна монахиња коју сам познавао са Маслинске горе у Јерусалиму испричала је како је 26 година раније стигла као обична радница, спремајући се да умре. Имала је страшну дијагнозу карцинома, али никоме није рекла, запослила се у манастиру, радила најслабије послове и молила се, молила, молила. Па, каже она, једном приликом јој се чинило да ће се онесвестити баш у том тоалету, који чисти. Али она се молила и молила током ових трудова. И додаје да сада нема тако јаке молитве као што су биле те, не може да се врати на онај ниво вреле и ватрене молитве. Свештеник је непрестано служио молитве за њено здравље, био је прожет саосећањем према њој. И неким чудом болест је попустила. Господ је заиста показао право чудо, остала је у манастиру. Али та снажна молитва се, каже она, не може вратити. Мислим да једноставно не можемо стално бити горе, тешко нам је и зато наш духовни пут тече у таласима, мало горе, мало доле, али главно је да напредује. – Поставићу једно опасно питање: да ли криза вере може бити последица тога што се човек, док је у Цркви, у једном тренутку „препусти “ извесном греху, уздајући се у милост Божију? - Нажалост, тако је. У то сам се много пута уверио. Ниси хтео да се растајеш са неким својим слабостима, другом ниси опростио, ниси очистио своју душу искреном исповешћу, и богослужење се више не доживљава као пре. То више није сусрет са Господом, није контакт са тајанственим Небеским светом, већ једноставно, посматрање споља одређене верске представе. Греси од којих нисмо желели да се растанемо замагљују наш вид и чине нас духовно кратковидима. Наступа духовно слепило. – Дешава се да криза вере наступи после много година које је човек провео у Цркви. Последњих година чули смо многе приче оних који су се разочарали, оних који су постали неуцрковљени и оних који су напустили свештеничку службу. Овакви случајеви изазивају бурне расправе, при чему се заузимају две стране: „против“ – зато што је особа довела у питање спасоносну моћ православне вере или предложила своје тумачење исте, па је стога кренула „новим путем“, а за" - јер искреност (понекад истинита, понекад измишљена) такође задивљује, и једноставно „жао ми је те особе“. Како бисте коментарисали такве случајеве? – Ово је за мене веома болна тема. Понекад се сусрећемо са чисто људским фактором, када екстремни притисци, а понекад и грубост надређених, сломе менталну снагу запосленог. Али сваки људски фактор се може решити и на људски начин – пребацити се на друго место, ослободити се дела терета. Уствари, само треба потпуно веровати Богу, поверити свој живот у Његове руке. И Господ ће све уредити како треба. Али у суштини, у току је рат, духовна битка за наше бесмртне душе. Пре свега, свештенство је на нишану. Сусрео сам се са случајевима када је Господ на чудесан начин помогао свештеницима. Њихове молитве су се испуниле, и кроз њих је Господ спасао људе. Ово је право искуство контакта са Небеском помоћи. И онда, исти свештеници, чији су ме је примери надахњивали, изненада падају у тешке грехе и бивају избачени из свештенства. А неки су отишли сами. То јест, Господ је несумњиво у близини и помаже, али кушач не спава. Не можемо да верујемо себи, не можемо да мислимо да можемо бити сами усред искушења. Врло је лако оклизнути се и упасти у тешки грех. А када престанете да живите по вери, онда сама вера постаје нешто пролазно. Такву особу више привлаче неке земаљске науке, психологија, бизнис или нешто слично. . – Како се томе може супротставити? Било би добро да покушамо да живимо као да нам је последњи дан. Још увек постоји прилика да се из срца помолите Господу, покајете се, очистите своју душу, учините нешто добро другим људима - не губите овај дан. За хришћанина је дан који му је дат прилика за духовно стајање пред Богом. – Да ли сте икада и сами доживели кризу вере? Шта саветујете људима који тренутно доживљавају кризу вере? – Важно је да човек нађе свој пут, да пронађе шта га тачно надахњује, оживљава веру, распламсава усрдну молитву Господу. Сећам се како смо у првом периоду пандемије, када су сви били изоловани, једноставно били духовно сломљени. Нека деца су почела да гледају ТВ серије, онда смо се укључили и ми одрасли. И тако је прва изолација несрећно пропала за наш духовни живот. Затим смо прешли на онлајн сервисе, који су, чини се, помогли да нам бар мало подигнемо духовно расположење. Али нешто најважније је недостајало. Пренос богослужења надахњује чисте мисли и молитвене уздахе, али ви остајете одвојен посматрач. И тек од треће етапе било је могуће организовати кућно богослужење. Сигурно, Литургију не можемо служити код куће, али вечерње и јутрење са молитвама које су прописане за одређени дан су сасвим могуће. Постоје чак и сајтови на којима се свакодневно објављују текстови богослужења. Наш дом, ипак, не треба да буде сала за гледање телевизије, већ мала црква, као одраз храма Божијег. И тако, сваки дан можете открити диван духовни свет, јер се сваког дана слави успомена на одређене свете. Њихови животи и дела су мени лично веома драги. Сваког дана можете извући огромну духовну корист из живота светих, из њихових упутстава. Не желим никоме ништа да намећем. Рећи ћу само једно: тражите оно што вам оживљава душу, шта вам помаже да се молите живом, усрдном молитвом, примените то и трудите се да развијете управо онај правац у коме ваша вера неће нестати, већ ће се распламсати. https://pravoslavie.ru/144243.html

Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Глас, Епархије нишке. Разговор водила новинар Маријана Прокоповић. Звучни запис разговора *Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди Господ, који нас је у празничној радости сабрао на таласима Радија Глас, да благовестимо ту велику радост празника рождества Његовог, али и да поновимо у оквиру овог разговора ону ангелску песму: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра вољаˮ (Лк 2, 14) , и да вођени тим речима једним устима и једним срцем дамо свој допринос, будући да је Господ и подарио овај вид наше комуникације и овај вид мисије, да и ми дамо свој допринос у погледу данашњег празника, да се сви заједно једни са другима радујемо и да у љубави Христовој прославимо рођење Онога Који се нас ради и спасења нашега ради родио у пећини и сишао са неба да бисмо се ми обожили и узрасли у меру раста висине Његове. *Шта нам поручује празник Рождества Христовог који са љубављу и богослужбеним торжеством прослављамо? Божић је Празник када осећамо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас приликом празновања Божића. Прaзнoвaњe Божића није просто само неки обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу. Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног Живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова земља, ново вечно човечанство. Зато је само Христос изговорио и могао да изговори речи: „Гле, све творим ново" (ср. Отк 21, 5). Он, као „Једино ново под сунцем", вечно обнавља све што постоји; Светлост Његова просвећује све и сва, обасјавајући сваког човека који долази на свет (ср. Јн 1, 9). Као такав, Христос је и „Пуноћа Закона и пророка" како Сâм за Себе каже: „Нисам дошао да укинем Закон и пророке него да испуним" (Мт 5, 17). Ова реч - „да испуним" - има двојако значење: да извршим Закон, с једне стране, и да свету подарим пуноћу, савршенство, с друге стране. Тиме се и ми људи „испуњујемо", извршујући заповести и Њиме, Христом се испуњујући и узрастајући, све док, по речима богомудрог Апостола Павла: „не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у мери раста пуноће Христове" (Еф 4, 13). На овој свеобухватној истини о Христовој личности, као почетку и бескрају свега постојећег, темељи се свакодневни људски живот и њоме осветљава човеков начин живљења и понашања. Зато се ми увек враћамо Рођењу Богомладенца, Његовом богочовечанском делу, којим осветљујемо своја дела и своје односе једних према другима, према Богу и према творевини Божијој. У Њему као Сину Божијем и Сину Човечијем, савршеном Богу и савршеном човеку „ми смо познали и поверовали љубав коју Бог има према нама" (1. Јн 4,16). Од када нам се Бог јавио Својим Рођењем, и са нама поживео, ми знамо да је заиста „Бог љубав, и Који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. Тиме се љубав показала савршеном у нама..." (1. Јн 4, 16-17). Уз то: „И ову заповест имамо од Њега: Ко љуби Бога, да љуби и брата свога" (1. Јн 4, 21). *У недељу пред празник Рождества Христова, коју називамо недељом светих Отаца, Црква пред нас износи Јеванђеље о родослову Господа нашег Исуса Христа. У чему је сагледан значај ове јеванђелске приче која нас уводи у радост прослављања Божића? Хвала Вам на овом питању и на овом важном подсећању. Блага и најрадоснија вест у Христу Господу, почиње речима светог Јеванђеља по Матеју: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Аврамова сина” (Мт. 1, 1). Та вест открива и сведочи нама и свима, небу и земљи, свим видљивим и невидљивим световима, двоједину тајну и истину. Сведочи нам истину о јединственом двоједном Родослову у историји рода људског. Сваки родослов наводи претке и потомке по једној - човечјој линији. Једино овај Родослов чини непоновљиви изузетак. Он представља не само Родослов човечји него и Божји. У њему је садржан родослов Сина Божјег и Сина Човечјег, конкретно речено Родослов Богочовека Христа. Овај Потомак царске Давидове лозе, изникао из светог Аврамовог корена, именује се именом Исус, што значи Спаситељ, и именом Христос, што значи Помазаник Божји, изабраном Народу Божјем и свему роду људском од Бога обећани Месија, Искупитељ и Избавитељ од греха, смрти и ђавола. Ово је, дакле, истовремено Родослов Јединородног Сина Божјег и Сина Човечјег, Рођеног од Духа Светог и Пресвете Дјеве Богородице. Тако нам се у Исусу из Назарета јавља и дарује савршени Бог и савршени Човек. Отуда, ко Њега воли, испуњава прву заповест Божју, заповест о љубави према Богу свим срцем и свом душом, али испуњава и ону другу Његову заповест о љубави према ближњем. Јер, Он је Бог и Господ наш, Он је и најближи ближњи наш. У Њему препознајемо истинског Бога, али и истинског Човека и уз то истинску свечовечност: сазнајемо шта и како да волимо у сваком људском бићу, носиоцу једне и јединствене боголике човечанске природе. У Њему, Богочовеку, утемељују се и дарују три основне светиње људског живота: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детиње безазлености и чистоте. Управо зато наш благочестиви народ посвећује тим светињама три недеље уочи Божића под називом Детинци, Материце и Оци. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Према томе, земаљско очинство, само кад је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао и постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило. Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке". Толико је материнство свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”. Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину. Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави. *Када говоримо о Божићу често истичемо да је то празник породице, љубави, али и празник заједнице. У духу Божићног усхићења лепа је прилика да пажњу посветимо и овом аспекту? Песмом ангела Божјих – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14) – на дан радосног празника Рођења Христовог испуњена су сва хришћанска срца. Овај Дан je за цео свет велика радост „јер вам се данас роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидову” (Лк 2, 11). Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као приликом величања Богомладенца Христа. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као на празник рождества Христовог. Ангелска песма у част Рођења Христовог јесте истинска песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију Цркве Његове која није од овога света, али је делатно и свештено присутна у овом свету како би га преобразила. Слављење Бога, мир и добра воља међу људима представљају најсветији триптих божићне поруке. Славећи Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Једино добром вољом, у несебичном давању себе Богу и ближњима, може се постићи истинска љубав према другом човеку и истинско заједништво. Својим доласком Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самог његовог стварања, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао човек. По речима Светог Иринеја Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава, светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило у нашем животу. Рођен у јаслама у Витлејему, Христос је зауставио време у Својој Личности и око Себе – још тачније: у Себи – сабрао све оне који су жељни љубави и вечности. Јавивши се у свету, Он нам једини доноси истинску и непролазну радост. Рођење Христово је унело мир Божји у свет, а време повезао са вечношћу. Мир и вечност неће више никада напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења. *Како црквене песме прослављају празник у којем прослављамо рођење Спаситеља света? Свети Јован Златоуст каже да је „Мајка свих празника Божић као дан рођења Христова по телу. Од њега су добили свој почетак и основ Богојављење, и свето Васкрсење. Да се Христос није родио по телу, он се не би ни крстио, а крштење јесте Богојављење: не би ни распет био, а распеће и јесте васкрсење; не би послао ни Духа Светога, а силазак Светога Духа и јесте Педесетница. Тако су од рођења Христова као различни потоци са једног извора, потекли сви ови празници.“ Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Бог Логос оваплотио се да би обновио нашу од греха овешталу природу, јер није могао да подноси и гледа како ђаво мучи људски род, него је дошао и спасао на“. Зато Црква, славећи чудесно рођење Сина Божијег и пева Богородици: Чудо над чудима у теби гледајући твар се радује, јер си зачела без семена и родила си неизрециво онога кога вођство анђела видети не може. Њега моли за душе наше. У првим хришћанским вековима Црква је славила празник Богојављења, када се Друго Лице Свете Тројице објавило на Јордану. Касније је Богојављењу додато и богослужбено прослављање Христовог рођења. Тако се истог дана славило крштење и рођење, а заједнички празник називао се општим именом Богојављењâ. Службе Христовог рођења и Богојављења имају велику сличност са службама Велике и страсне седмице, Христове пасхе, смрти и васкрсења. Господње рођење и крштење у директној вези су са Његовом смрћу и васкрсењем, о чему сведоче речи које појемо: „Он је рођен с тим да умре. Он је крштен с тим да би васкрсао.“ Сличност се опажа не само у богослужбеним песмама већ и у црквеним гласовима којима се певају песме пред Божић и Васкрс, а што је сасвим природно када знамо да је почетак Христовог понижења и страдања у Витлејему, а свршетак на Голготи. На тај начин је божићна радост донекле помућена, а што се види и из једне црквене предбожићне песме: Приносећи Теби на дар прве жртве (мисли се на побијену витлејемску децу) Теби, рођеном у витлејемској пећини од Дјеве која није искусила мужа, цареви народа, мудраци, предсказали су смирном - смрт, златом - царску власт, а тамјаном - преимућство божанства. Сличност о којој говорим још је јасније наглашена у тропарима који се певају на деветом царском часу на Велики петак и на навечерје Божића - на Бадњи дан: „Данас виси на крсту... Клањамо се страдањима твојим Христе... Покажи нам и славно твоје Васкрсење!ˮ * * * „Данас се рађа од Дјеве... Клањамо се рођењу Твом, Христе... Покажи нам и Твоја божанска богојављења!ˮ Из прве стихире на вечерњу којом у навечерје Божића почиње Литургија светог Василија Великог, сазнајемо какав је одраз у свету имало Христово рођење. У другој стихири, чији је аутор Анатолије, говори се о ближим сведоцима Рождества. Трећа стихира говори о утицају празника на све нараштаје, а четврта изражава благодарност за сва добра примљена Христовим доласком у свет. На крају се пева стихира знамените византијске песникиње - монахиње Касије, која у божићним стихирама представља прави бисер. Касија у овој стихири, прожетој дубоким промишљањем и искреним осећањем, разматра догађај у Витлејему у историјској светлости. У божићном тропару помињу се два имена Месије: Сунце правде и Исток. О првом имену говори свети пророк Малахија и каже: „А вама, који се бојите имена мојега, грануће Сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовим, и излазићете и скакаћете као теоци од јасалаˮ (Малахија, 4, 1-3). У тексту ексапостилара Спаситељ се назива Исток истока, јер је Он превечно Сунце које је изашло пре обичног сунца (Прва Мојсијева, 1, 16). На Литургији навечерја Христовог рођења чита се Јеванђеље које говори о самом догађају у Витлејему, док се на божићној Литургији чита одељак који говори о поклоњењу мудраца и значају Рождества за цео свет. *Која би била Ваша божићна порука слушаоцима Радија Глас? Увек је незахвално давати поруке, сматрам да је целокупан наш разговор једна велика порука, пре свега нама самима, како Вама Маријана, тако и мени. У духу Вашег питања, и Вама и Вашим поштованим слушаоцима поручио бих оно што и себи поручујем поводом данашњег празника. Празник Божића је празник који нас увек сабира у заједницу, празник који нас увек сабира у бесмртни загрљај са Богом и једних с другима, са својим ближњима. Као Празник Божије љубави и промисла за човека и свет, Божић је атмосфера у којој је човек као икона Божија призван да постоји, да осмишљава и остварује свој живот. Својим рођењем Богомладенац Христос уноси светлост и топлоту у мрак и хладноћу људског срца, преображавајући га, уводећи нас, који смо седели у тами незнања да угледамо светлост велику (Мт. 4,16). Божић је прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да на себе и на друге почнемо да глeдамо новим погледом, благословеним погледом који је лишен горчине и мржње. Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато би моја порука Вама и Вашим уваженим слушаоцима, драгој браћо и сестрама, била да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети Апостол Петар (1. Пет 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило. Тим речима љубави данашњег празника, Вама Маријана, целокупној редакцији Вашег радија, али и свим уваженим слушаоцима, нашој драгој браћи и сестрама, желим срећан Божић и да божићна радост буде радост васцелог Вашег бића, и да од Божића до Божића постојано корачамо ка радости Царства небеског, не заборављајући да заједница са Богом увек води преко другога човека. Данашњи празник нас подсећа да не смемо да окрећемо лица једни од других, да не смемо да окрећемо леђа једини другима, већ да заједно као истинска браћа и истинске сестре у Христу, у тој заједници, сагласју и синергији, учинимо свој живот лепшим, али и да осмислимо свој живот оним истинским смерницама које нас позивају да имамо љубав Христову. Са тим речима громогласно из васцелог свог бића, а превасходно из свога срца које је испуњено љубављу према свима Вама, понављам чудесни поздрав: Мир Божји-Христос се роди! *Заиста се роди Господ! Браниславе, хвала Вам што сте у овим минутима нашим слушаоцима и нама пренели суштину Божића, а то је љубав. Богу хвала и хвала Вама! Да се радујемо данашњем празнику! Разговор водила: Маријана Прокоповић (Радио-Глас, Епархије нишке) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Учешћем у вечаршњем Савиним ходом више десетине хиљада Подгоричана јасно и гласно је поново затражило повлачење Закона о слободи вјероисповјести, који је донијет у глово доба ноћи да би озаконио безакоње. Величанствена литија сабрана од литијских притока из Куча, Зете, Вранића, као и других подгоричких насеља, након молебна који је одслужен у Храму Христовог Васкрсења, предвођена Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем са свештенством, упутила се до Клиничког центра гдје је прочитана молитва за све оне који болују и пате од тешких болести, а након тога се вратила у Саборни храм Васкрсења, на чијем платоу је одржана Светосавска академија Академију је благословио и поздравно слово изговорио владика Амфилохије који је поручио да су литијама љубави лијечимо од дубоке ране богоубиства и братоубиства, те се током њих молимо да нам Бог подари да будемо вјерни истини, слободи и правди Божијој, да ако страдамо, страдамо за истину, правду и слободу, а не из мржње према било коме. Нагласио је да је данашња литија ишла према Клиничком центру да покаже љубав свој нашој браћи која страдају, и да посвједочимо да се молимо Богу непрекидно за све који болују, душевно и тјелесно, као и за све страдалнике: „Молимо се за све њих и настављамо овај Сабор који овакве природе траје већ 800 година, рекао бих и много више, 1700 година од времена древне Дукље, Диоклије, када су грађени храмови овдје. Ова собрања нарочито трају осам вјекова откад је Свети отац наш Сава, којега прослављамо, основао Зетску епископију, Митрополију на Превлаци Михољској.“ Изразио је наду да ће црногорска власт дозволити обнову те, али и друге светиње, јер култура нијесу рушевине, она је настала од култа – богослужења, молитве. Сва култура земаљска је из тог култа рођена. „Чувати неко камење, а одрицати се култа – молитве и богослужења, и оваквих сабрања то само могу нови идолослужитељи, идолопоклоници, који се клањају камењу, а не живоме Богу.“ Митрополит је нагласио да ово сабрање траје 8 вјекова без прекида благословено Светим Савом у овој Цркви Божијој која је изњедрила са простора данашње Црне Горе пет патријараха пећких, српских: Евстатије Превлачки, Арсеније Трећи Чарнојевић, Арсеније Четврти Шакабента, Варнава Росић и Гаврило Дожић. Осврћући се на сеобе са Косова и Метохије, Митрополит Амфилохије је подсјетио на нову окупацију КиМ, истичући да није добро што наша власт у Црној Гори, чији су се преци и владари борили против окупатора, признаје ту окупацију и лажну државу, одричући се себе и краља Николе који је ослободио Метохију. Закључио је да није чудо да они који се одричу свог бића и своје прошлости доносе окупаторске, безбожне, братоубилачке законе: „Закон тзв. о слободи вјере, није закон о слободи, него закон о поробљењу, закон о отимању светиња. Да ли има нормалне власти на свијету да нешто тако ради?! Ја се Господу молим да нашој власти врати разум и вjерност изворној Црној Гори, Црној Гори Јована Владимира, Светога цара Константина и Јустинијана.“ Казао је да је Црна Гора великих Немањића, Светога Саве и Симеона Мироточивог Подгоричанина, који је рођен овдје и који је објединио наш народ ондашњу Рашку и Зету, ослободивши византијског ропства: „То ослобођење прогласити за ропство и та мржња против Немањића који су створили Зету и у њој се родили и мржња против Србије, КиМ, је нешто што не спада у нормалне ствари“, оцијенио је Митрополит Амфилохије и изразио наду да ће дати Бог да овај народ који обнавља своју вјеру у Бога љубави, који обнавља љубав као основно начело живота, обновити и своје изворно биће Јована Владимира, Црне Горе Зете древне, Светога Саве и Симеона, Црне Горе Црнојевића и свете лозе Петровића. Позивајући све, посебно дјецу, да се крсте, приме квасац вјечнога живота, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је позвао на очување достојанства литија, да оне буду литије Божје, јер Црква све што ради ради из љубави, те да оне буду без партијских опредјељења, па и националних: „Молимо се Богу да уразуми све у Црној Гори, нарочито нашу полицију. Ових дана ми се јавља доста полицајаца траже благослов и моле да литије буду истински црквене да не прелазе у било каква друга опредјељења, да буду Божије литије. И то треба да испоштујемо.“ Осврћући се на синоћња хапшења дјеце и бацања сузавца на Златици, због сликања тробојке, која је од времена Француске револуције, владика је казао да те три боје значе слободу, једнакост и братство и запитао: „Ко је овдје против слободе, једнакости и братства. Зар та тробојка није на грбу и на застави краља Николе и господара? Зар и они који се сад боре против те тробојке, нијесу у вријеме њиховог комунизма и у новије вријеме послије деведесетих, под тробојком наставили да живе до овог времена“, казао је владика и апеловао на оне који наређују полицији, којој је благодаран, да не манипулишу дјецом у полицији, и приморавају их да раде нешто против њихове и савјести народа и против наше дјеце. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на крају је поручио да све што је урађено на богомржњи и братомржњи је пропало, те не треба на томе градити будућност Црне Горе, а да црногоска власт треба да схвати да се народ Божији пробудио, васкрсао, и оживљава у себе исконска предања ових простора, која обједињују не само нас у Црној Гори, него све европске народе кроз ово заједништво и братство, једнакост и слободу: „Кроз Бога љубави који обједињује својом љубављу све људе и земаљске народе“. Светосавску бесједу произнео је протојереј-ставрофор Борис Брајовић који је казао обраћајући се Христовим сапутницима из булевара Светог Петра Цетињскога, да је то она улица која се утабала и проклијала камењем обурданим са Језерског врха и цијелу Црну Гору поплочала да би њоме она проходала и да се само на Цетињу литија није одржала. „А на улицама нашим нијесу оне луде дјевојке, но синови и кћери оне наше духовне отаџбине од Савине Херцеговине до Војводине, од Посавине до Поцерине, од Андријевице до Подгорице, од Чикага до далеке Аустралије. И све су улице градова пуне само је једна пуста. “ Даље је казао да је све почело од оне подвале облакогоне да Христове сапутнике и његове сватовнике олујним невременом растјерају испред световасилијевске питомине пред његовим манастиром у Никшићу. Поручио је да се тада кренуло са знамењем из Црне у Свету Гору и онако како је Свети Сава учинио на свом другом путу до Свете земље 1233. године, тако се исто све поновило 21. децембра 2019. године у Никшићу. „Осамсто година траје непрекидна борба између вукодлака и јагањаца, и чим се име Христово зазове све се истинско сабере и прибјеже у светињу Божју, у Коло оно из Горског вијенца које се јавља из главе цијела народа, и у свим мјестима и градовима оно се данас одиграва. И све су улице градова пуне, само је једна празна“, поновио је отац Борис. Додао је да се то сплетено Коло у нашем народу прво повело на Спасовдан испред Жиче 1221. године на Сабору Светог Саве, када је изговорио најзначајнију бесједу у нашем роду о правој вјери, а наставило се на нашем Тројичиданском сабору у Подгорици испред Храма Христовог Васкрсења кад смо обновили ону нашу задату завјетну вјеру: „И ту вјеру посвједочили тако што смо Црну Гору мајку нашу пригрлили оном светодуховском свезом љубави којом смо окупани благословеном кишом окупљени око Светог Василија Острошког и Тврдошког испред манастира у Никшићу„. Поручио је да смо тамо сишли са нашим учитељем правовјерја и благовјерја Светим Савом, до најдубљих слојева нашег народног бића до самих почетака, да бисмо поново кренули и себе и земљу ову обновили и сваким је Божјим благословом напунили. И тако се опет охристовили и огосподили са нашим Светим Савом. Прота Борис Брајовић се у име скупљених у Колу Цркве Христове, обратио се Светом Јустину Ћелијском, и запитао да ли препознаје љубљеног свог ученика нашег Владику Амфилохија, види ли ову дјецу и мајке и очеве, честите свештенике, радосне монахе и монахиње, који сви у глас кажу да је Свети Сава међу нама васкрсао: „У нашим школама нема више Савиног имена, али има преобилно у нашим домовима и у срцима укућника. Нијесу више запустјели и нијесу урушени наши храмови и манастири, но су обновљени и пуни и новосаграђени, оче Јустине, мислили су вукодлаци да су са нама завршили, па су нас мало пустили, а ми смо се помладили и обновили као никад у историји Црне Горе. А чије је стадо јагањаца, његова је и планина. Пастир Савина планина, оче Јустине. И све нам је пуно њиме и срце, и душа, и наше тијело и мисли наше.“ На крају се протојереј-ставрофор др Борис Брајовић обратио молитвом Светом Јустину да нам помогне: „Не да нам поклоне неки нови Закон, ни да овај преправе, па да нас опет превјере, не треба нама Закон имамо онај Савин и Христов, треба нам нешто друго. Треба нам Пуна кућа. А у нашој кући, оче свети, има једна пуста улица којом ни једна Литија није проходолиа. Треба нам Љубав оче Јустине, да у пуној кући и ова улица буде пуна синова и кћери загрљених. Треба нам Литија Љубави. Амин Дај Боже.“ У надахнутом програму Светосавске акдемије су учествовали: храмовни хор Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици Свети Апостол и Јеванђелиста Марко, хор богослова Свети Петар Цетињски, дјечији хор манастира Св. Тројеручице из Београда са пјесмом Не дамо светиње и дјеца подгоричких школа вјеронауке, КУД Ђурђевданско коло, гуслар Максим Војводић. Извор: Митрополија црногорско-приморска