Претражи Живе Речи Утехе

Видећеш како све брзо прође. Нећеш се ни окренути, а већ ћеш жалити што те више не држи за руку. Окрени, обрни, нахрани, пресвуци, успавај. Изгубимо се у тој свакодневној рутини, врло често не примећујући како се она тихо, полако, али сигурно мења. Е још само да ухвати ту кашику како треба. Још само да научи да се игра без мене. Кад почне сам да обува чарапе, чини ми се да ћу се родити. Ово да прође и на коњу сам. Да прође?! Није то нешто што боли, па престане. Шта ми фали да са њим идем пешке! И како ову мисао да сачувам и онда када после седме приче одбија да заспи?! Вукмане, доста је брчкања за данас. Окупали смо и корњачу и крабу и хоботницу и све рибе. Још само пет минута! А тих његових и мојих пет минута никако да се сложе. Умотавам га у пешкир. Не види му се ни нос. Следи наша игра. Стигао ми је пакет. Како је лепо упакована. Шта ли ми је поштар данас донео? Он се мешкољи и узбуђено чека да му откријем лице. Јао, па ово је најлепши поклон на свету! Пресрећан је. Узбуђење продужавам чврстим загрљајима. Стискам га у наручју, а око мене лете руке и ноге, спремне за следећи подвиг. Тако разнежена, више за себе, не очекујући одговор, протепах: Јеси ли ти моја беба? Нисам беба. Ја сам велики дечак. Озбиљан он. Озбиљна ја. Како у исто време да буде и моја беба и велики дечак? И када се, уопште, прелази та граница. Некако се подразумевало да то траје до када ја хоћу. Искрено, још нисам одлучила да му је бебећи стаж готов. Али његов одлучни поглед ми каже да јесте. Бар још увек жели да буде мој поклон. Аутор: Маја Радовић https://zelenaucionica.com/jos-samo-da-pocne-sam-da-jede-jos-samo-da-pocne-da-se-igra-bez-mene-jos-samo/

Духовник није увек особа којој се исповедамо. Ја могу да имам духовног оца, али данас сам, на пример, у Москви и морам да се исповедим. Не могу да идем на Кипар и да се вратим ујутру, па ћу морати да се исповедим овде, али мој духовник је негде другде. Односно, могуће је да свештеник који исповеда и онај који духовно руководи буду различити људи. Морамо бити пажљиви према једном веома суптилном детаљу. Једно је - старац у односу на монаха, а другу улогу има духовни отац у односу на хришћанина који живи у свету. А и послушање је различито: једно је послушање монаха старцу, а друго је послушање хришћана свом духовнику. Монах мора све да пита. Ако спрема храну током дана, мора питати свог старешину шта да кува. Световна жена не мора да пита свог духовника шта да кува за вечеру; питаће о томе свог мужа. Монах ће питати свог духовника: „Има ли благослова да идем у Москву?“ Али ожењен човек неће питати свог духовника да ли треба да иде у Москву или не, јер је у монаштву послушање апсолутно, а хришћани у свету задржавају личну слободу. А духовник има власт само у оним стварима које се тичу духовног живота човека. Духовник може свом духовном чеду, хришћанину да каже да пости, на пример, у одређене дане, може да саветује које молитве да чита, када треба да се причести, али духовни отац не може да каже духовном чеду каква кола треба да купи и какву одећу треба да обуче, и да ли ће да оде на пут или не. Митрополит Атанасије Лимасолски извор: Манастир Ваведење

У Цркви нема свештенодејства, које се врши само по себи или одвојеним члановима без осталих чланова, јер увек и свуда свештенодејствује цела Црква као скуп оних који верују у Господа Исуса Христа, и то се посебно односи на литургијска свештенодејства, чији нажив се преводи као “заједничко дело”, то јест заједничко дело сједињења с Господом Богом и са другим хришћанима. Уколико пажљиво пратимо Божанствену и свету Литургију, увидећемо да она цела од почетка до краја има циљ и укажује на Причешће окупљених верних хришћана, јер то потврђују и молитве, које свештеник чита тајно у себи, и возгласи, и све речи и свештенодејства, која се на њој врше, и цео литургијски чин. Приметићемо такође, да се практично све (с ретким изузецима) литургијске молитве читају и поју у множини од стране свих присутних. У молитви после читања Јеванђеља, која се зове другом молитвом верних, јереј се моли: “Даруј Боже и онима који се моле с нама напредак живота и вере, и разум духовни. Дај им (то јест вернима), који Ти увек служе са страхом и љубављу, да се неосуђено причесте Светим Твојим Тајнама”. Одмах после тога следи Херувимска песма, коју поје хор у име народа, и која такође представља припрему за Причешће, због тога што у својој суштини садржи следеће: “Сви ми, тајанствено изображавајући Херувиме и певајући Трисвету песму Животворној Тројици, одбацимо сада сваку животну бригу, јер нам предстоји да примимо и причестимо се Царем свих, Који нам се даје у виду Часних Дарова, а Кога невидљиво окружују војске небеских Ангела”. То исто означава и молитва Господња, која се возглашава после освећења Светих Христових Тајни, јер у њој хришћани моле Бога и Оца да им да насушни хлеб, који представља пре свега Свето Причешће, како је то било показано раније у тумачењима светих Отаца. То видимо такође и у возгласима, када свештеник узвикује као у Име Господње: “Примите, једите, ово је Тело Моје”, и “пијте из ње сви, ово је Крв Моја”. И када држећи у својим рукама свету Чашу са животворним Телом и Крвљу, излази на врата и показује је народу, тада га позива на Божанско Причешће и гласно узвикује: “Са страхом Божијим и вером приступите”, то јест са страхом Божијим, вером и љубављу причешћујте се Божанским Тајнама. У молитви, која следи после служења Тајни, је написано: “Јер ће оно бити онима који се причешћује на трезвеност душе, на остављење грехова; на присаједињење Светог Твога Духа, на испуњење Царства Небеског, на смелост према Теби, не на суд или осуду”. То јест да би ти Свети Дарови послужили оним вернима који се причешћују на очишћење душе и опроштај грехова. И више од тога, у молитви «Вонми...», која се налази после молитве главопреклоњења, одмах пред Божанско Причешће јереј поново подвлачи: «И сподоби крепком Твојом руком дати нам Пречисто Тело Твоје и Чесну Крв и нама – свим људима». То јест удостој нас Господе дати нам Својом крепком руком Твоје Свето Тело и Часну Крв и преко нас предај Их целом Твом народу. У молитви после извршења Тајне поново чујемо, како јереј који служи говори: “Благодарим Ти, Владико Човекољупче, Благодетељу душа наших, што си нас и у данасњи дан удостојио небеских Твојих и бесмртних Тајни”. После Причешћа свештеник и народ захваљују Богу за ту велику благодат, које су се удостојили. Народ благодари: “Да испољнатсја уста наса хваљенија Твојего Господи, јако да појем славу Твоју, јако сподобил јеси нас причаститисја Свјатим Твојим, Божественим, бесмертним и животворјашчим Тајнам”, што значи: “О, Господе нека се уста наса испуне славословљем Тебе, јер си нас Ти удостојио да се причестимо Светим и бесмртним Твојим Тајнама”. А свештеник говори: “Прости приимше Божествених, Светих, Пречистих и животворјашчих Тајн достојно благодарим Господа”, што значи: “Браћо, пошто смо се чисте савести сви ми причестили Светим и Животворним Тајнама, хајде да заједно заблагодаримо Господу”. Да и сви други наживи Литургије – Саборовање, Општење, Присаједињење, Заједничко дело итд., - како се она првенствено назива, побуђују у неком смислу на неопходност за често причешћивање. Јер “Општење” и “Саборовање” значи да се посредством Причешћа Христовим Телом и Крвљу сви верни окупљају, опште и сједињују са Христом, и чине с Њим једно тело и један дух. игуман Петар Мешчеринов одломак из књиге "Духовне поуке и беседе 1"

Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи“ – тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко. Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакав напредак у односу са Богом. Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би ишао у рај. Отићићу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао: – Старче, бојиш се да ћеш умрети? – Не, не бојим се. – А шта ако одеш у пакао? – Нисам глуп да одем у пакао! Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се оставрује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људима. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“ Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља. Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава. Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схватите пуноћу о којој се говори у Јеванђељу. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси. митрополит Атанасије Лимасолски https://www.facebook.com/photo/?fbid=1015863543972728&set=a.446487460910342

Усадите у своја срца тако важне речи да је вера без дела мртва (Јак. 2, 20), јер и лутеранци и секташи који су се одвојили од њих не схватају како ваља оно што говори апостол Јаков. Они мисле да је могуће спасити се само вером, темељећи своје мишљење на речима Спаситеља: Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен (Мк. 16, 16). Зато се они и придржавају убеђења да је наводно довољно само поверовати у Господа Исуса Христа и крстити се, при чему под крштењем подразумевају само своје секташко крштење, одбацујући наше истинско. Они једни друге називају спасенима, децом Божијом, сматрајући себе већ светима. А зар смемо да сматрамо себе спасенима? Зар не знамо да се још много захтева од нас пре него што постанемо такви? Секташи своје мишљење оправдавају позивањем на речи светог апостола Петра: А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју (1 Петр. 2, 9), истржући из Светог Писма поједине фразе и не поредећи их с другим текстовима. Али послушајте речи Исуса Христа: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7, 21). Значи, осим вере у Бога, потребна су још и дела. Свети апостол Јаков говори о томе: Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру а дјела нема? Зар га може вјера спасти? Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих. Ти вјерујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи вјерују, и дрхте. Али хоћеш ли да знаш, о човјече сујетни, да је вјера без дјела мртва (Јак. 2, 14, 18-20)? Није потребна просто вера, већ делатна вера. Треба да се она тако чврсто усели у наша срца, потпуно овладавши свим нашим помислима и вољом, да не можемо да живимо другачије од онога што нам заповеда вера у Господа. Јер онај ко је пун истинске вере, не може да крши заповести Христове, не може да живи непристојно, проводећи живот у смеху, у забавама, у блуду и прељуби. Може ли верујући човек да проводи свој живот у пијанству, лоповлуку, убиствима и разврату? А чак и међу бандитима има таквих који говоре да наводно верују у Бога – и сам сам то чуо од њих. Може ли таква вера да их спаси? Хоће ли се човек који свим срцем верује у Бога и тежи ка вечној истини, ка вечном животу осећати добро у окружењу неверујућих људи, који срамоте име Божије, међу сумануто развратним људима? Зар неће тежити ка томе да оде даље од њих као што су одлазили оци наши у дивље, непроходне шуме севера Русије, као што су древни праведници одлазили у вреле пустиње Египта, тражећи тамо осамљеност и могућност да буду у општењу с Богом које ништа не ремети, у сталној молитви? Да ли сме хришћанин који има породицу да пружа пример разврата својој деци; да ли сме да вређа, да угњетава и бије своју жену, да се свађа и псује? Али зар не знате такве који себе називају хришћанима и иду у цркву, а код куће праве безобразлуке: џангризава свекрва малтретира несрећну снају, трује јој живот, доводећи до тога да покушава да побегне из куће оставивши све. И оних који само побожно изгледају има много. Али колико вреди њихова вера? Њихова вера уопште не одговара Господњим заповестима. Може ли човек који верује у Бога да буде хладан, немилосрдан, да одбија да помогне својим ближњима? Може ли он зло да каже гладном: "Иди, Господ ће ти дати"? А тако често говоре, и деца слушајући то, понављају окрутне речи. Ипак човек не може да чини добра дела без помоћи Божије, само својим хтењем и усрдношћу. Само Божија благодат нас учи да волимо наше ближње, чини нас способнима за добро. А ова благодат се даје само онима који се не откидају од Чокота, који је Господ. Исус Христос онима који за цео живот остају његова гранчица или листић, који се хране Његовим соковима учествују у великим Тајнима које су установљене одозго. А секташи их или потпуно одбацују или изврћу. Могу ли људи без благодати да називају једни друге спасенима? Јер онај ко уставши против Свете Цркве чини најтежи од свих грехова – грех поделе – лишен је Божије благодати и не може да има истински добра дела. Сећајте се речи Христових: Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7, 21) и испуњавајте заповести Оца нашег Небеског, које нам је дао Исус Христос, а Њему припада слава и моћ у векове. Амин. Свети Лука Кримски https://srpska.pravoslavie.ru/88511.html

Ако су ти мила тела, у њима Бога хвали и усмери своју љубав на њиховог творца, да не би у томе што ти се мили, постала немила њему. Ако су ти миле душе, воли их у Богу, јер су и оне промењиве и у њему учвршћене постају сталне: иначе би одлазиле и пропадале. У њему их, дакле, воли, и повуци к њему са собом све које можеш и реци им: „Овог волимо: он је створио ове ствари и није далеко. Није их створио па отишао, већ су оне од њега и у њему. Ево, где је он, где одише истина? Најдубље у срцу је, али срце је одлутало од њега. Вратите се, преступници, срцу и приљубите се уз онога који вас је створио. Станите уз њега и стајаћете, почините у њему и имаћете мир. Куда ћете на стрмине? Куда ћете? Добро које волитe, од њега долази: али добро је и слатко само кад је са њим, а горко ће бити, и то је праведно, јер погрешно волите оно што од њега долази, ако њега напустите. Зашто да и даље ходите путевима тешким и мучним? Нема мира тамо где га тражите. Тражите оно што тражите, али нема га тамо где га тражите. Блажени живот тражите тамо где смрт влада: није тамо. Како може бити блаженог живота тамо где живота нема? И сишао је код нас онај који је живот наш и поднео је смрт нашу и убио ју је обиљем живота и громогласно узвикнуо да се одавде вратимо њему y ону тајанственост из које је дошао код нас, најпре у ону девичанску утробу у којој се са њим венчала људска природа, смртно тело, да не буде увек смртно, и оданде као женик што излази из ложнице своје, кличе као див да потрчи путем својим. Није закаснио него је потрчао вичући речима, делима, смрћу, животом, силаском, узнесењем, вичући да се вратимо њему. И нестао је пред нашим очима, да бисмо се вратили срцу и пронашли њега. Отишао је, а ево, овде је. Није хтео дуго да буде с нама, али нас није оставио. Отишао је онамо одакле никад није отишао, јер је свет кроз њега створен, и у овом свету беше и дође на овај свет да спасе грешнике. Њему се исповеда душа моја, и он је исцељује, јер њему сагреших. Синови људски, докле ћете бити тврда срца? Зар ни након што је живот сишао нећете да се успнете и живите? Али куда се успињете кад сте на висини и дигли сте уста своја у небо? Сиђите, да бисте се успели и да бисте се успели к Богу. Јер сте пали кад сте се успињали против Бога. Реци им то, да би плакали у долини плачевној, и тако их повуци са собом ка Богу, јер им из духа Божјег то говориш, ако говориш пламтећи огњем љубави. Аурелије Августин, Исповести http://santamarijadellasalute.blogspot.com/search/label/Аурелије Августин

Брз темпо живота не оставља родитељима довољно времена да се посвете деци па већина њих осећа кривицу због тога. Међутим, руски педијатар др Јевгениј Комаровски тврди да је битније да време које проведемо са децом буде квалитетно искоришћено иако је кратко. Реалност је таква да када дођу с посла, родитељи прво сређују ствари по кући и са децом разговарају тако што постављају питања и не сачекају одговор, а деца врло добро препознају када их не слушамо с пуном пажњом. Зато је генерална препорука дечјих психолога да допустите деци да говоре о себи, о томе шта воле да раде, о њиховим бригама. То ће помоћи у изграђивању атмосфере поверења и прихваћана. Након повратка са посла зато прво седите и поразговарајте. Испричајте им шта се вама десило тог дана, а затим их питајте како су они провели своје време док ви нисте били ту. На ову тему недавно се огласио познати руски педијатар др Јевгениј Комаровски. Он је истакао да 20 минута дневно проведених у присној комуникацији, размени искустава, у атмосфери заинтересованости за дететов живот јесте сасвим довољно да дете осећа да га воле и да не могу без њега они који њему много значе. „Дакле, 20 минута дневно од тате и 20 минута од маме је сасвим довољно за нормално психолошко стање деце. Никада се нећу сложити да запослен човек не може да издвоји толико времена“, наводи педијатар. Чини вам се да је ово мало? Ево шта психотерапеут Светланка Кнежевић мисли о овој тврдњи. „Слажем се да је важније како родитељи проводе време са децом, него колико. Сведоци смо да је на количину времена за породицу утицало не само дуже радно време, већ и мобилни телефони и компјутери. Млади родитељи много времена проводе на овим справама и кад су са децом. Тако су они мирнији зато што су са децом, а у ствари нема контакта, ни блискости. У новије време родитељи у градовима воде и сасвим малу децу на многе активности, као што су спорт, језик, цртање, глума… Они велики део времена проводе возећи се са децом по граду и на тај начин опет губе на квалитету проведеног времена“, објашњава психотерапеут Светланка Кнежевић. Она истиче да, иако новија истраживања показују да деца у предшколском узрасту могу много више да науче него што се раније мислило, стране језике, да читају, па чак и математику, за учење није потребно водити децу у школице, већ је много боље да родитељи уче с њима кроз игру. „То захтева посвећивање деци и бављење њима. Спорт је свакако здрав и неопходан, али родитељи могу да вежбају са децом у кући или у природи док су у предшколском узрасту, а тек касније да их воде код професионалних тренера. Како деца одрастају тако се смањује време које родитељи треба да проводе са њима и тек тада они могу да се баве својим хобијима или да се друже више са пријатељима“, саветује психотерапеут. Колико год времена да сте заједно, уколико радите нешто што и вама и вашем малишану причињава задовољство, то време је драгоцено. Није страшно и ако некад у току дана проведете са њим само пола сата – ако сте после тог времена и ви и дете срећни и испуњени. То је свакако боље него да проведете дан тако да свако за себе нешто ради, не обраћајући пажњу на оног другог – ви затворени у кухињи или радној соби, дете гледајући цртане филмове цео дан. Родитељска пажња као израз љубави неопходна је деци за нормалан развој. Свако дете којем недостаје права пажња од стране родитеља показаће то на себи својствен начин. На родитељима је да те знакове на време уоче и да на њих одреагују на адекватан начин – пажњом, а не казном. Научите да тумачите понашање свог детета и сазнајте шта да урадите да бисте га смирили. „Родитељи треба да негују у себи жељу да буду са својом децом, а не да то доживљавају као обавезу. Обавеза изазива отпор, а отпор неиспуњење, осећање кривице и ту нико није задовољан. Ако се неко нађе у овом кругу, треба да мења нешто у животу“, истиче психотерапеут. Четири знака да је детету потребна пажња Дете је често непослушно – То можда указује да се осећа игнорисаним. Заједничко време на поду ће му показати да не треба да се понаша непослушно или агресивно да би било видљиво у породици. Док сте са дететом, схватиће да вам је стало до њега, а можда и откријете прави узрок таквог понашања. Дете је често плачљиво или је јако „лепљиво“ за родитеље – То може указивати на његову несигурност. Свакодневно, пола сата неподељене пажње увериће дете да је вољено и сигурно у окриљу своје породице и помоћи ће му да поврати самопоуздање. Дете често удара, вришти и показује друге знакове беса – Кроз игре претварања или разговор, оно ће научити да постоје и адекватнији начини изражавања љутње. Дете се теже сналази у новим ситуацијама – На пример, када пође у вртић или школу, при прелазку из родитељске у своју собу и слично. https://zelenaucionica.com/dr-jevgenij-komarovski-dovoljno-je-da-samo-20-minuta-dnevno-posvetite-detetu-ali-na-pravi-nacin/

Христос посреди нас, драги моји читаоци! Човек не треба да се очарава да се не би разочарао. Званични резултати америчких избора још нису објављени, а већ се подигао талас одушевљења и ружичастих нада, између осталог, и у вези с променама које се тичу политике дискриминације УПЦ. Немачки философ Георг Хегел је још у 18. веку горко изјавио: „Историја нас учи само томе да никога ничему није научила.“ И то је потпуно тачно. Зар смо заборавили како смо се радовали 2019. године кад нам је дато обећање да неће бити подела у народу, да се неће кршити људска права, укључујући право на слободу вероисповести? То је био врло снажан контраст у поређењу с претходном политиком Петра Одступника. Зато је већина верника УПЦ сложно гласала против претходног шефа државе. И добили смо оно што сад имамо – антиуставни закон који гази основно људско право на исповедање сопствене религије. Под измишљеним изговорима нам одузимају храмове и покрећу кривичне поступке против клира и православних новинара. Суштина предизборне кампање политичара у свим земљама је иста – треба навести људе да поверују у добре намере оних који желе да дођу на власт. Али ми знамо да се реторика људи често мења кад остваре своје циљеве. Само желим да подсетим данашње сањаре на то да је проблеме који су изазвани настанком нове верско-политичке организације на терторији наше државе иницирао републиканац М. Помпео, човек којег је Д. Трамп довео на чело Стејт департмента САД. Он и данас координира свој пројекат. Америка није земља која може радикално да мења своју спољну политику. О људима који долазе на власт не треба да судимо на основу говора које држе за време своје предизборне кампање, већ на основу дела која чине кад дођу на власт. Сигуран сам у једну ствар – не треба да гајимо илузије и немамо права да се уздамо у кнезове и у људске синове у којима нема спасења (Пс. 145, 3). Надамо се само у Бога. И да би се ова нада остварила најбоље је да се, уместо да се бринемо за то ко ће победити у трци за председника САД, молимо Господу да у свему буде Његова света воља. Извор: Telegram: Contact @lekarzpmluka T.ME Христос посреди нас, дорогие мои читатели! Не нужно очаровываться, чтобы не разочаровываться. Еще не объявлены официальные результаты выборов в... Превод: ПравблогСр

У тренуцима када је божанска љубав надјачала људску слабост, Син Божји је заплакао због света. Ове ретке сцене показују дубину Његовог саосећања према људском болу и патњи. У тренуцима највећих искушења, када се чинило да ће Његова божанска природа надвладати људску слабост, Исус Христос је заплакао. Сузе Божијег Сина забележене су у Светом писму само три пута, али оне носе поруку вечне љубави и саосећања. Његове сузе нису биле због сопствене патње – биле су сузе због човечанства. У свету где се сузе често доживљавају као знак слабости, Исусове сузе представљају снагу саосећања, савршене љубави и божанске милости. Оно што је посебно упечатљиво – Исус није плакао због себе, већ због света и људи којима је дошао да донесе спасење. Код гроба Лазаревог: Сузе саосећања Прва Исусова суза, можда најпознатија, споменута је у Јеванђељу по Јовану (11:35) – „Исус заплака.“ Овај кратак, али снажан стих открива више од саме туге за пријатељем. Иако је знао да ће васкрснути Лазара, Исус је заплакао због бола који су Марта, Марија и сви окупљени осећали у тренутку губитка. Ове сузе нису биле израз беспомоћности, већ дубоке саосећајности – знак да Бог, иако свезнајући и свемоћан, саосећа са сваком људском патњом. Када су се окупљени питали зашто Исус плаче ако је могао да спречи смрт, одговор није био у Његовој немоћи, већ у Његовој љубави. Плачући над људском тугом, Исус показује како је сваки тренутак бола пред Његовим очима драгоцен, и како је саосећање кључ Божијег односа са људима. Није плакао због себе, већ због љубави према онима који су туговали. Над Јерусалимом: Сузе због духовног слепила Други пут, Исус плаче над градом Јерусалимом, у Јеванђељу по Луки (19:41-44). Гледајући свети град са висине, Исус је заплакао над његовом судбином, јер је знао да ће ускоро бити разрушен. Његове сузе нису биле због зграда, већ због људи, због изгубљене прилике за мир и спасење. Исус је видео да ће Јерусалим одбацити дар Божије милости, а тиме и себе осудити на пропаст. Те сузе нису биле израз страха или туге због предстојећих догађаја који ће и Њему донети страдање. Напротив, Исус је плакао због народа који је затворио своје срце пред Божијом љубављу. Није плакао због себе, већ због људи који су, заслепљени властитим интересима, изгубили извор правог мира. У Гетсиманском врту: Сузе послушности и преданости Трећи случај, о којем говори Посланица Јеврејима (5:7), бележи Исусове сузе у Гетсиманском врту, када се молио пред своје страдање. Исус, свестан судбине која га чека, са сузама се молио Оцу, изражавајући не само људски страх, већ и дубоку оданост Божијој вољи. Ове сузе нису биле сузе очаја, већ сузе вере и преданости. У њима се крије вечна поука – да чак и у тренуцима најдубље патње, предање Божијој вољи доноси мир. Исус није плакао због себе, иако је носио терет грехова човечанства и знао какву ће жртву поднети. Његове сузе биле су одраз Његове љубави према свету који је дошао да спаси, према људима за које ће дати живот. Плач због љубави, не због туге У сва три забележена случаја, Исус није заплакао због сопственог бола, већ због других – због туге коју је видео код Лазаревих сестара, због духовне слепоте Јерусалима, и због бола света који је требало да буде искупљен кроз Његову жртву. Ове сузе нису знак слабости, већ су израз божанске љубави која се не боји да покаже осећања и саосећа са људским болом. Исусове сузе нас подсећају на то да права снага лежи у саосећању. Он нас учи да плач није пораз, већ чин љубави према свету и ближњима. У времену у којем се често бежи од осећања, Исус нас подсећа да сузе могу бити најдубљи израз љубави и вере. Нека нас три Исусове сузе инспиришу да саосећамо, волимо и будемо отворени за Божију милост, као што је Он био спреман да дели нашу бол и отвори нам пут спасења. Зашто не постоји икона на којој Христос плаче? У православљу, иконе које приказују Исуса обично следе строга теолошка и иконографска правила, која наглашавају Његову божанску природу и победу над смрћу. Традиционално, иконе Христа представљају Њега као Господа, Спаситеља и Владара, са нагласком на Његову величанственост, саосећајност и љубав. Због тога се ретко приказују сцене које би могле сугерисати људске емоције, попут плача. Ипак, иако у традиционалном православном иконопису не постоји икона која приказује Исуса како плаче, сама идеја суза и саосећања дубоко је уграђена у православну теологију и духовност. Иконе које приказују Христово страдање, попут иконе Распећа или Христа из Гетсиманског врта, симболично указују на Његову тугу и жртву за човечанство. Сузе нису директно приказане, али ти моменти носе дубоке емоције и тугу. У новијим иконографским праксама или ван званичних црквених оквира, може се наићи на уметничке приказе Христа са сузама, али то није део канонског иконописа у православљу. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/26083/isus-hrist-suze

Трудите се, молите се непрестано и са вером. Само под овим условима могуће је кренути путем духовног живота. Негујте у себи ћутање, тиме стичете молитву. Какву огромну личну одговорност човек мора имати за спровођење предвиђених правила (режима): изнутра осетити њихову светост, висину и неопходност извршења. Заборавите да мислите да је ово моја лична, приватна ствар. Не, ово је јавна служба. Запамтите. Само треба да се физички присилите да се молите. Нека у почетку буде несувисло, муцање, чак и падање. И поред свега овога, наставите свој разговор са небеским светом. Како сам слаб и превртљив у својим одлукама и намерама! Мали разлог већ ремети тако важан, неопходан задатак као што је молитва. Запамтите да сте јаки само у молитви. Не ценимo прилику да стекнемo велику моћ. Морамо гајити у себи дух постојаности, а не пролазне импулсе. Дати све од себе, а не полoвину. Велика туга лежи у мојој расејаности и недостатку концентрације. Како је опасно да се мало опустиш! Довољно је да себи нешто мало дозволите, па ће након тога почети рушење читавог духовног дома. Могуће је у веома кратком року уништити оно што је стварано и чувано месецима. Главно је да научите како да гајите у себи осећај потпуног предавања вољи Божијој. Чврсто запамтите: шта год да вам се дешава сваки дан, сваки час – захвалите Господу за све и у свему што се дешава видите не само несрећу, већ неопходну проверу своје духовне снаге – своје духовне борбене способности. Увек сваки задатак, шта год да радите, обављајте уз молитву, и биће успеха. Морамо се заштитити од унутрашње раздражљивости, без обзира на њене оправдане разлоге. Свака осуда доноси унутрашњу иритацију и огорчење. Пазите да овај прљави поток не поплави духовни храм, не испуни га гадним духом равнодушности, небриге и заборава духовних правила. Велики је, тежак посао стећи миран дух у себи. Господ ће послати своју благодат за ваш труд. Треба да угасите душевно огорчење у себи мирним мислима; то се постиже молитвом. Запамтите: ништа није случајно, све је послато да тестира нашу духовну снагу. Господе, помози ми! Чим зло букне, угаси га љубављу, мирним односом са ближњим. Наставите (и без престанка) да изливате речи мира и љубави на ову горућу ватру зла, да не остане жар од зла. Празнословље и осуда су ваши непријатељи који воде ка уништењу духовног дома. Ми се плашимо да одмах починимо велике грехе. А када они долазе постепено – мало по мало, део по део – навикавамо се на њих и не плашимо се да ступимо у општење са страшном демонском силом. Како да испуниш прву заповест – „Љуби Бога“, ако ниси испунио заповест: „Љуби ближњега свога као самога себе“? Непријатељ веома мрзи ову заповест и труди се сваког минута (без претеривања) да усади, најпре умно, а затим речима и делима, недостатак љубави према онима око нас, и на тај начин одведе нашу душу у страшно место духовне таме-празнине, огорчености, раздражљивости. Успех молитве за друге постиже се испуњењем свете заповести: „Памти, Бог је љубав“. За душу пуну љубави нема препрека, можете добити све што тражите. Само искрено проникните у ову заповест, тада ће живот бити тако узвишен и радостан, упркос свим потешкоћама, физичким и моралним! Размишљај о љубави према ближњему сваког дана и часа. То је главна ствар - неговати љубав у себи. Морамо увек имати на уму да духовни живот захтева велику постојаност, као што живот захтева велики подвиг. Присилите се да обављате своју рутину сваки сат. Њено неиспуњавање води у лењост, у пустошење духа. Увек будите радосни! Сетите се често речи дављеника апостола Петра: „Господе! Спаси ме, умирем." У великим и малим духовним бурама никада не помишљајте да се сами спасете – удавићете се! Најбоље је викнути Петровим гласом: „Господе! Спаси ме, умирем!" Верујте, чврсто верујте да ће помоћ брзо доћи. Господе, Ти си увек са нама! Зашто да се плашимо туге? Трудите се, молите се непрестано и са вером. Научите да полажете рачун за сваки час – ово је лествица духовног успона. Негујте вредност времена. Водите рачуна о сваком сату - сваки сат је важан. И још десет кратких упутстава духовној деци: 1. Шта знаш – ћути. 2. Шта чујеш – ћути. 3. Не мешај се у туђе разговоре. 4. Одговарај на питања, али не говори много. 5. Размисли о томе шта желиш да чиниш уз молитву, и не говори другима унапред док то не урадиш. 6. Не указуј људима на њихове недостатке. 7. Ако су ти повредили понос или ти се замерили, ућути. 8. Ако су неправедни према теби, реци то тихо и мирно. 9. Не говори грубо и не узбуђуј се. 10. Увек мисли: „Како Бог да! Ово је Његова света воља.” Увек се сећај Бога, Богородице и моли се. Протојереј ГРИГОРИЈ Пономарјов (1914-1997) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Аутор: архим. Захарија (Захару) Крст је „предсказан“ у вечном завету Божијем, па нам је Бог у извесном смислу и пре пада опростио. Он је преузео ризик стварања о коме је говорио старац Софроније, јер је Његова сврха „од стварања света“ била наше спасење. И да није Господ на Крсту изговорио речи: „Оче! опрости им, јер не знају шта чине “ (Лука 23:34), нисмо се могли покајати, нити наћи опроштај; Његова делатна Реч је та која нашем покајању даје плод праштања. Реч Господња је изговорена једном и остаје заувек, и ово је чудо праштања. На исти начин, Господ је једном рекао: „узмите, једите: ово је тело моје“ (Мт. 26, 26, Мк. 14, 22), али сваки пут када понављамо овај чин, испуњавајући Његову заповест ( „ово чините у сећање на мене“ , Лука 22:19), он поново постаје стварност. Када не бисмо примили Његово Тело и Крв и поновили ове речи, испуњавајући заповест која се поново активира, Света Тајна Евхаристије била би немогућа. Ако не праштамо, а имамо злобу или несклоност према брату, не можемо бити слободни и нећемо имати користи од поста. Уместо тога, ми ћемо остати изван благодати овог светог периода. Заиста, ми не можемо опростити без Божије помоћи, али пошто нам је Бог заповедио да праштамо, Његова воља и помоћ су већ разјашњени, а нама остаје само да их применимо. Питање: Пошто је Христос на крсту рекао: „Оче! опрости им, јер не знају шта чине“, да ли то значи да можемо истински опростити само на Крсту? - Да, сигурно. У сваком случају, ми смо увек ученици Крста док се трудимо да следимо Господа . „Ако ко хоће за мном, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и нека иде за мном“ (Мт. 16,24). А и ово – бити неоправдан и праштати – је распеће ума и срца. Суштина Крста је воља Божија за наше спасење, коју је Син Божији испунио: Он је дошао, пострадао и умро за нас на Крсту. Исту слику видимо у свом животу: сваки пут када прихватимо неку заповест Божију и покушамо да је испунимо, улазимо у тајну Крста и Васкрсења, кроз које добијамо опроштење грехова и радост спасења. Снага Литургије је у томе што се окупљамо у храму да испунимо Његову заповест, Његову вољу, и зато што то чинимо, добијамо благодат спасења. Врлина послушања има толику снагу у монаштву јер се на врло конкретан и лични начин стално држимо духа заповести коју нам је дао Бог наш Отац. Питање: Да ли нас опраштање другима чини сличнијим Богу? – Када праштамо, ми се угледамо на Самог Бога, који је на Крсту показао Своју доброту говорећи: „Оче! опрости им, јер не знају шта чине “ (Лука 23:34). Када опраштамо, постајемо слични Богу и стога можемо живети са Њим, бити саобразни Његовом Духу у свим вековима. Опраштање нас чини „саобразнима“ духу Његовог смирења. Како да будемо праведни у вечности ако не прихватимо у себи исти дух, исто расположење, „опраштајући једни другима, као што је и Бог опростио вама у Христу“ ( Еф. 4,32; Кол. 3,13). „И ми имамо ум Христов “, каже свети ап. Павле (1. Кор. 2:16). Св. ап. Павле је најчуднији од свих апостола, јер никада није био у друштву Христа; једном када га је видео на секунд, био је усхићен и вратио се из тог заноса заједно са Христом у себи. Он је већ поседовао знање целе тајне Божије. За мене Св. Ап. Павле је чудо Божије. Он никада није био ученик Господњи, а ипак је у тренутку постао први и једини пред којим се понизио чак и велики апостол Петар. Питање: Шта значи заувек припадати Богу у овом животу? – То значи да ће у нама бити жива реч Његова: „Реч Христова нека обилато обитава у вама“ (Кол. 3, 16). Тада та реч ставља свој печат на нас. „Речју уста Твојих сачувах се од путева невољника“ (Пс. 16,4). Када бисмо се само у животу сетили овог стиха, никада не бисмо згрешили. Када реч Божија управља нашим животом, ми Њему у потпуности припадамо, јер је Његова реч израз Његове воље, Његове вечне намере за наше спасење. На почетку нашег духовног живота лако је ослонити се на Реч Божију: чим је чујемо и прихватимо, наше срце се отвара и почињемо да доживљавамо благодат спасења. Све ово нам је дато речју Божијом. Господ је Сејач који сеје Своју Реч у наша срца, и ако Његово семе нађе добро тло, тј. срце које ће примити Његове заповести, донеће плод. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Начин на који причамо са другима показује заправо много више о нама и нашим ставовима, нашем карактору, личности и мишљењу... Избори и различита мишљења – како се суочавате са оним што је другачије од вашег? Како тече разговор двоје људи који се не слажу или немају исто мишљење о нечему, те праве различите изборе у животу? Бити у праву, наметнути своје мишљење као једино исправно, поступати тако да разговор водите само са циљем да искажете неразумевање за потезе које други повлаче – а који утичу пре свега и једино на њихов живот… Чему то води? Има ли смисла и шта значи када се одбрана сопственог мишљења постави изнад сваког разумевања других? На ову тему пише Оливера Ковачевић, породични психотерапеут: – Где идете ове године на одмор? – У Црну Гору. Херцег Нови. – Шта ћете тамо? Поред толико лепе Грчке?! – Свако бира оно што му одговара. Волим Боку, сваки пут видим нешто ново. Идемо колима, успут смо испланирали свашта нешто да видимо, посетимо, доживимо. Ја више волим активан одмор, за шта ми је Бока пун погодак. – Ма каква Бока! Скупи су, нељубазни и не воле нас Србе тамо. – Где ћете ви на одмор? – Грчка, кућица једна поред Паралије, нема никог, жена кува, ми сами на плажи. Милина. – Ви више волите пасивни одмор, где нема буке, гужве. Да се одморите од људи. – То сви воле! Ваљда је то поента одмора. Требала би ти да размислиш о томе где ћеш на одмор следеће године. Даћу ти ја број телефона од ових људи код којих идемо жена и ја. Зашто бисте ишли у Црну Гору поред лепе Грчке? Размишљајући о овом разговору, схватила сам да човек са којим сам причала није способан да уђе у туђе ципеле и покуша да разуме да појам одмора није увек исто дефинисан код свих људи. Тамо где је одбрана свог мишљења важнија од разумевања, нема конверзације, само надмудривања. Када изградимо позитивну слику о себи и разумемо своје изборе, мишљење других људи (неразумевање) нас неће изнервирати. Апропо одмора. Уживајте у слободном времену где год да идете или не идете. Шта год да сте изабрали, верујте да је то најбољи начин да се одморите од ужурбаног живота који водимо. Оливера Ковачевић, породични психотерапеут https://www.detinjarije.com/tamo-gde-je-odbrana-svog-misljenja-vaznija-od-razumevanja-nema-konverzacije-samo-nadmudrivanja/

Последњих година, с времена на време можемо да видимо како нека образована особа блиска Цркви, а понекад чак и духовник, одједном почиње да проповеда нешто што је у супротности са канонима Цркве. Ово увек изазива збуњеност: како је то могуће? Показало се да образовање само по себи не указује на нечију духовну мудрост. И овде неко може погрешно закључити да образовање није потребно у Цркви. И увек има људи који заговарају „свету једноставност“ на рачун образовања. Међутим, ово је екстрем. У ствари, ако погледамо Свету историју, видећемо да ни образовање ни недостатак образовања једнако не гарантују слободу од греха и грешака. Образовани фарисеји и проста јерусалимска гомила подједнако су се одрекли Христа и захтевали да Се разапне. У исто време, прости рибар Петар и интелектуалац Павле, упркос свим искушењима, постадоше првоврховни апостоли, испуњени Духом Светим. Очигледно је да је знање само оруђе које, ако се правилно користи, може донети много користи, али ако се користи неправилно, може нанети велику штету. Али, како можете учинити интелигенцију корисном да бисте могли да користите ову алатку за добро? Исто тако, шта учинити ако нема довољно знања? У том смислу, монах Исидор Пелусиот веома добро пише о мудрости и једноставности: „Мудрост, спојена са једноставношћу, је нека врста божанског својства и, чак ћу рећи, спада у најсавршеније врлине. Али ако се једно од другог одвоји, онда мудрост пада у заблуду, а једноставност завршава у глупости; јер је прва способна да чини зло, а друга је способна да буде преварена“. Овде можемо подсетити на апостолске речи: „...Знање надима, а љубав изграђује“ (1. Кор. 8,1). То јест, знање које није укроћено понизношћу и није просветљено љубављу заиста може довести до грешке. Баш као што једноставност ума без понизности и љубави може довести до тога и постати оно што људи кажу: „Једноставност је гора од крађе." Дакле, нема потребе да се хвалите знањем или, обрнуто, хулите на образовање. Уместо тога, треба да имамо искрено смирење и љубав у свему, тада ће нас сам Господ сачувати од грешака. митрополит Антоније (Паканич) приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Може нам се чинити да су према нама поступали неправедно, мада често то није случај, а оно што сматрамо неправдом може се заправо показати као прикривена завист. На пример, само погледајте реакцију корисника друштвених мрежа у вези са нестанком струје, што је сада код нас веома актуелно. Велики негатив изазива информација да је у том и том граду или региону мање искључења него у неком другом. "Како то?! Зашто ми немамо струју, а они имају?! Није поштено! Нека ни они немају!“ Односно, када неко трпи невоље, а његов ближњи исто трпи али у мањој мери, то изазива талас агресије. „Правда“ захтева да буде лоше за све. Али очигледно је да таква „правда“ није од Бога. Указали смо на један од најчешћих и очигледних примера. Али, има их много више у различитим сферама људског постојања, укључујући и оне суптилније и прикривеније. За православне хришћане је увек веома важно да испитају своје мисли и духовна кретања – одакле потичу. Понекад се испостави да су наши, наизглед потпуно праведни, захтеви према другима диктирани, не потрагом за истином, већ сасвим ниским мотивима. Међутим, најважније је да се сетимо речи Господа, који нам је сасвим јасно објаснио како да се правилно понашамо према ближњему: „И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.“ (Лк. 6, 31). Имајте на уму: не треба други људи да нам чине онако како бисмо ми желели, већ напротив, ми треба да радимо тако. Све оне захтеве које је свако спреман да примени на друге, прво мора да примени на себи, јер: „Јер каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити.“ (Лк. 6,38). А ако говоримо о правди, вреди погледати себе и размислити: какву праву правду заслужујемо за своје грехе. Не, не можемо тражити од Господа земаљску субјективну „правду“, већ само милост за нас грешне. И што више то будемо схватали, то ће бити боље и за нас и за наше ближње, према којима се морамо односити са свом понизношћу и љубављу. митрополит Антоније (Паканич) приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Мали матуранти са општине Врачар обишли су јуче, последњег дана школе, основну школу „Владислав Рибникар“, у част другара који су у њој страдали пре годину дана, а који би такође сада били матуранти. Истовремено – истекао је и рок за упис у први разред основне школе, а у „Рибникар“ ће их знатно мање него раније. Очекивано, кажу стручњаци. Колико ће ова школа у будућности имати матураната, питање је. У септембра у њу ће кренути знатно мање ученика првог разреда, него што је био случај пре мајске трагедије. Због неповерења родитеља, али и неизвесности хоће ли школа постати меморијални центар, објашњава члан Већа за образовање градске општине Врачар Драги Лукић. „Тачно је да се уписало скоро 40 првака и морамо радити мало кампању. Гледаћемо да се повећа број првака, да не остану људи без посла“, рекао је Лукић. Што заиста може да се догоди, јер ће наредне школске године ђака бити за максимално два одељења, уместо досадашњих пет, колико је био просек, кажу родитељи. „Право је чудо како о томе се уопште није размишљало, да ли та школа може да остане школа, ако може, под којим условима, ако не, шта да се ради са тим, да ли да се претвори у меморијални центар, да ли да се измести…. Јер ово, просто се није размишљало о овоме. Мислим да је то страшна траума на коју ми не знамо како да реагујемо“, казао је психотерапеут Милан Дамјанац. Ни он сам не види како би све могло да се превазиђе, али зна да ако држава не предузме нешто, школа би могла да се угаси као институција. Са друге стране, у Већу за образовање градске општине Врачар уверени су да ће „Рибникар“ наставити са радом. Извор: Н1/Зелена учионица

О љубави је написано много књига. Међутим, идеја љубави варира од особе до особе. Многи људи поистовећују љубав само са пожудним осећањима, док је други траже у заједничким интересима и хобијима. Многи више превише идеализују љубав и зато је целог живота доживљавају само у сновима. Али, како објашњава свети Јован Климакус, говорити о љубави је исто што и говорити о Богу. Јер, пише свети апостол Јован Богослов, сам Бог је љубав, и онај који љуби пребива у Богу, и Бог у њему (види 1. Јн. 4, 16). То јест, извор праве љубави је сам Бог. А ако неко тражи љубав у нечему другом а не у Богу, онда сурово вара не само себе, него и друге људе. У трећу недељу по Васкрсу посебно поштујемо свете жене које нам дају примере тако велике и праве љубави. Уосталом, када се чинило да се цео свет окренуо од Христа, након што је маса узвикивала „Распни га! (Јн. 19, 6), а најближи ученици, осим апостола Јована Богослова, побегли, Јуда Га издао, и апостол Петар Га се три пута одрекао оне одлазе првог дана после суботе, још пре изласка сунца, да помазују Тело Христово са драгоценим миром (видети Марко 15:43–16:8). Шта је мотивисало ове жене? Несумњиво, како наглашава свети Јован Златоусти, несебична љубав према Христу Спаситељу. Таква је љубав, по речима Светог апостола Павла - дуготрпељива, милостива, не завиди, не узноси се, не горди, не поступа грубо, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло, не радује се неправди, него се радује истини; све носи, све верује, свему се нада, све подноси и никада не посустаје (видети 1. Кор. 13:4-8). Па како пронаћи такву љубав? Неко опет мисли да то долази трудом велике вере или неким значајним добрим делима. Да, вера без добрих дела је мртва (Јаковљева 2:20). Међутим, апостол објашњава да чак и онај ко има такву веру да може померати планине је као звоно које јечи, или кимвал који звечи. (видети 1. Кор. 13:1-2). Чак и ако би такав дао све своје богатство и дао своје тело да се спали, без љубави од тога нема никакве користи (видети 1. Кор. 13, 3). Љубав је савршен дар који долази директно од Бога (видети Јаковљеву 1:17). А овај дар се не може добити ни са једним нашим људским ресурсом. Бог нас све воли и свима шаље своју љубав, али она обитава само у чистом, скрушеном, смиреном срцу. Оно на чему треба да радите да бисте пронашли праву љубав је - чистота вашег срца! Где има вере и добрих дела, а нема чистог, чедног срца, не може бити љубави. Тамо где има много добрих дела, а нема смирења, ни ту се љубав никада неће настанити. Јер Бог се противи гордима и даје благодат само смиренима (видети 1. Пет. 5, 5). Када су жене мироносице чуле од Анђела да је Христос васкрсао и чак добиле од њега упутства да оду и кажу о томе Апостолу Петру и другим ученицима, због свог великог искуства оне су ћутале неко време (види Мк. 16,8). ). И ово опет показује њихову велику понизност. Живимо у временима када ову врлину исмевају не само нецрквени, већ и црквени људи. Напротив, гордост и охолост се хвале и оправдавају. Да ли зато Господ дозвољава да нас епидемије и ратови макар мало понизе?! Међутим, драга браћо и сестре, нема потребе да будемо као безумне девојке које нису могле да уђу на свадбу јер није било уља у њиховим светиљкама, односно нису имале скрушено и смирено срце. Будимо као мудре девојке које су се на време постарале да очисте своје душе и тела од сваког зла да би своје светиљке запалиле светлошћу љубави (в. Мт. 25,1-13). архимандрит Маркел (Павук) приредила: Ј.Г. извор

Аутор: архимандрит Павел Пападопулос Људи данас говоре о љубави. Али за коју љубав, када љубав за њих значи само тело? Ако човек не зарони у себе да види одсуство жртве и самоодрицања које се храни његовим егоцентричним ставом, никада неће моћи да разуме шта је љубав. Супружници се разводе и питају се: "Где смо погрешили?", "За шта сам ја крив?". Када у вези покушавамо да апсолутизујемо своје потребе, пожуде, захтеве, гурајући оне другог у ћошак, онда као природна последица долази до распада тог односа, који је био заснован на телесном задовољству, а не на општењу међу појединцима. Љубав није хедонистички плотски став који производи и задовољава нека друга особа. Љубав је чежња за другим као особом, као бићем. То је безусловно давање, ваша понуда другом без "осигурања". Односно, заједништво између појединаца где нема страха од издаје, где нема места сумњи, где се злоба не афирмише, где опрост никада не нестаје. Данас људи говоре о љубави, али мисле о нечем другом - о страсти свог тела, о његовој незадовољеној изопачености, о рекламираној опсесији сексом. Нигде нема ни речи о поштовању и међусобном прожимању. Постали смо жртве псеудо-културе секса и разврата, плиткости флертовања. И зато људи јесу и осећају се усамљени – јер су изопачили љубав. Они су упрљали везу. Онај који воли живи кроз другог, а не од другог. Разлика је огромна. Немојмо љубављу назвати све оно што нам, уместо рајским, живот чини баналним. Љубав је поезија, то је позив да се живи не као обично биће, већ као став. Разумевање Бога може се постићи развијањем нашег односа са Њим, а не интелектуалним и легалистичким поступцима. Љубав је превише света да би о њој толико говорило. . . простака. *** Трошимо своје време да анализирамо ствари. Покушавамо да проникнемо у сва питања која нам наша мисао поставља. Наш ум лута истим стварима, изнова и изнова. Ако не радимо ништа телесно, умарамо се, постајемо лешеви мисли. Немамо "добру" равнодушност . Рецимо: „Не занима ме шта се десило, зашто се то догодило, да ли ми је и колико то нанело неправду." Дивно је прећи преко питања "зашто" и остати заљубљен. Говорећи: „Ту сам за тебе, није ме брига ни за шта друго, шта год да се деси, прихватићу." То је оно што Бог чини за нас. То је истина Божија, Његова љубав. Бог не анализира нашу издају и наш грех. Господ нам каже: „Ту сам због вас, волим вас, чак и када Ме разапнете, убијете Ме, али нећу вас питати зашто то радите, јер ја вас волим“. Наравно, понекад треба размислити зашто се некоме нешто десило да би се исправио, да би увидео своје грешке, а не да би провео време свог живота тражећи самооправдање. Нема сврхе да седим и разматрам своје мисли, преиспитујем ко је у криву а ко у праву, већ да волим другога, да срушим свој его зарад другог. Мудар човек – колико више духовни човек – игнорише своје услове гледајући и крећући се напред; не да га не дотичу стања и понашања других, него се њима не заноси. Поента је да видимо нашу ману, наше страствено понашање (што вероватно одбијамо да признамо), одсуство љубави у нашим животима. Љубав значи прихватити друге у свом срцу као особе, а не као скуп њихових понашања или као огледало наших „жеља“. Када волите, равнодушни сте, али не понижавањем другог, већ супротно. На све остало си равнодушан, на споредне ствари (које обично привлаче нашу пажњу: како нам говори, како нас гледа) и остајеш у другом кога волиш, нудећи му се без претензија. *** Ми хришћани се лако уморимо од свега што има везе са духовним радом. С друге стране, све овоземаљске ствари, без обзира колико рада укључују, радимо. Јуримо за богатством, славом, друштвеном валидацијом. Не умарамо се трагањем за задовољством и грехом. Неуморно пратимо спектакле, гозбе, срамне приче, трачеве. Ове ствари нас не умарају, него нас одмарају. Међутим, потрага за Богом нас замара. И пошто смо уморни од божанске потраге, на крају заборављамо Бога. Ми терамо Бога из наших живота. И ако икада сретнемо некога ко јури за Богом, ми га одбацујемо, називамо ретроградним и досадним - заиста се „залепио” за Бога. Међутим, то је оно што нас одваја од сујете овога света, што нас одваја од потраге за грехом и уводи у други простор – где се све прихвата са стрпљењем јер се веома дубоко разуме. А ово је простор благодати. Јер, трагајући за Богом, користиш себи , твоје унутрашње биће се мења, твој ум се просветљује, твоје срце се радује. Трагати за Богом значи трагати за Животом. Живети без зависности од материјалних ствари, од краткотрајног богатства, од ефемерне среће. Срећан сам због свега, али не зависим од њега. Ако је у мом животу, (кажем) хвала Богу , ако престане да постоји, опет хвала Богу . Уморни смо од бављења Богом, јер у нашим срцима још живе пожуде и чежње у којима Бога нема. Заљубљени смо у нашу блуд, у своју световност. Од љубави према греху морамо прећи на љубав према Богу. Једну љубав побеђује само друга љубав *** Морамо коначно схватити да Црква не припада ниједној нацији или друштвеној групи, нити тражи гомиле следбеника да би демонстрирала моћ. Црква припада путу покајања и смирења, праштања и љубави. Дакле, у Цркви има места за све – девственике и расипнице, уздржане и пијанице, монахе и венчане, необразоване и образоване. Јер Црква није удружење које захтева одређене квалитете да би се у њу уписало, већ болница у коју сви улазе да би се излечили. Само једна група људи (тако ја мислим) није Црква - ти формалисти без љубави који "кастрирају" живот у име спољашњег достојанства и етоса , који мере дужину сукње или панталона када иду у кревет и када устају , који свуда виде грех... чак и у пољупцу двоје љубавника. https://pavelpapadopulos.wordpress.com

Може ли сва душевна и духовна питања човека решити само свештеник? Ако бисмо ми били анђели, тада не би имали потребу за лековима и лекарима. Али ми имамо тело, које је подложно болестима. Психичке болести се такође одражавају на болести тела. Код човека се појављује депресија, од које као резултат долази до нарушавања размене твари. Ми дајемо психотропне препарате да би се успоставила размена материја, лекарство је једним делом помогло да се превазиђе депресија. Наравно, лекови не решавају главни проблем, не чине човека више смиреним или да воле више Бога, али , тим ништа мање, умирују, скидају немир. Човек је већ способан за духовни живот и за психолошку помоћ, лечење. Сетите се Јеванђељске приче о слепом од рођења? Ко је крив? Он је погрешио или његови родитељи? Господ каже, да ни он, ни његови родитељи, него ради тога, да би се јавила Слава Божија. Тако и болести не бивају само последица неког конкретног греха, него се у сваком случају допуштају Богом ради смирења и ради спасења душе. Стога је све добро и на својем месту и лекари-психијатри, неуропатолози и обавезно духовно лечење. У Библији је речено не подцењујте лекаре, јер је и њих створио Господ. Ако се човек налази у стању психичког поремећаја, као извод из Вашег опита, шта треба чинити у првом реду да би се њему помогло? Куда да иде: ка психијатру или ка свештенику? Код светитеља Филарета Москосвког постоје овакве корисне речи, он каже: ако човек има затворено срце, тада је непотребно ломити се туда, и тада треба куцати молитвом у то срце, и ако је срце отворено, тада се може ући са саветом. Стога, ако је човек затворен за општење, и није му могуће указати духовну помоћ, он се налази у власти болести, тада треба почети са лечењем, па и са лечењем у болници, или чак насилним мерама, ако је човек опасан за себе и за оне који га окружују. Иако то не значи, да не треба говорити – ипак треба говорити. Треба сејати, а онда како буде: прими човек реч, или не прими, успе ли се ухватити за нешто, да ли ће бити поверења у разговору – то није извесно, али треба говорити. Код мене има једна болесна парохијанка. Познајем је две године, и за то време постепено она долази у одређено добро стање. Дели своје доживљаје на два света. Један – реални, човечији, Божији свет, у којем је благодат Божија, где је радост, нормални односи са родбином и блиским . Други – свет бесовски, који делује на њу и покушава да изазове у њој подозење, страх, осећај страног деловања. И она се у том стању мање – више скомпензировано и мирно налази, иде у храм. У већини случајева се ипак може наћи додирна тачка и привести човека покајању. Први веома користан корак при разним душевним недузима – то је корак ка покајању, када се човек буди за духовни живот, када види, у чему се он налази, иако бар малим делом, када хоће искрено да постане други, и да бар мало поверује Богу, а после се то поверење временом појачава. Чим више вере, ту је и већа помоћ Божија. Покајање је увек веома добро поставити у основу лечења, као и у основу сваког дела. Добро би било кад би се ми сви изграђивали на тврдом камену – Цркви. А после, у идеалу наравно, постепено оцрковљивање, које се пројављује и проверава по томе, како се човек односи ка тајинству Причешћа. То је најважније – стога јер се у њему сам Христос сједињује са нама. Без Причешћа није могуће радикално, у правом смислу, глобално лечити душу. Да би сачували психичко здравље треба имати упориште. Ми имамо два главна упоришта – вера и савест. Живети по савести и живети по вери, тад никада нећеш погрешити, никада се нећеш преварити и нећеш се разболети. А ако Господ допусти неко страдање, тада при таквом расположењу се све може носити, и још имати корист од тога. Волите Христа и будите сретни. о.Владимир Новицки, психијатар и свештеник http://www.manastir-lepavina.org

– Да ли се дар прве благодати даје само људима у Цркви или свима? – Мислим да Бог у једном тренутку посети сваког човека. Када читамо Свето писмо, видимо да је највећа посета коју је ико икада имао била посета коју је примио свети апостол Павле док је био на путу за Дамаск. У том тренутку свети Павле је прогонио хришћане и Бог га је посетио на путу за Дамаск. Други пример је Корнелије. Као што је описано у Делима апостолским, био је незнабожац, али га је Бог посетио и чак заповедио свом највећем апостолу Петру да му служи. Бог посећује сваког човека, предвиђајући његову реакцију у будућности. Ако види да ће човек одбацити Његову благодат, неће га више посетити због Његове доброте, да човек не би добио већу осуду. Ако пажљиво читамо Јеванђеља, а посебно њихова последња поглавља, видећемо да, док је Исус ишао на Своје страдање на Голготу, није престајао да открива Своје Божанство да би људи около – ако су желели – могли да поверују. На пример, када су у Гетсиманском врту прогонитељи пришли да Га ухвате, они су прво одступили и пали на земљу. Када је Господ био изведен пред Пилата, у том тренутку Пилатова жена, која је страшно сањала, пришла му је и рекла му: „Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега." (Мт. 27:19) Када је Христос био разапет и умро на крсту, то је био највећи тренутак у људској историји. Ово је тренутак када се пројављује Његова слава. И шта се дешава? Од људи који су стајали унаоколо, поверовао је само капетан - "А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији." (Мт. 27:54). Тако видимо да је Бог проповедао добру вест чак и својим убицама, и гле, један од њих је спашен. У књизи Откривења је речено - "Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном."(Откр. 3,20). Али Писмо такође каже да је „много званих, а мало изабраних“ (Мт. 20:16). Зато, живимо тако да се удостојимо да будемо међу изабранима. архимандрит Захарија https://zadrugata.com

Ако потпуно блокирамо довод ваздуха у просторију, почећемо да се гушимо. Ако дуго не смемо да једемо и пијемо, умрећемо од глади. То су очигледне ствари које не захтевају никакав доказ. Међутим, када ми, свештеници, кажемо да се без молитве, редовног исповедања и причешћа Светим Христовим Тајнама човек духовно деградира и умире, многи сумњају, јер то није тако очигледно. Наши противници могу одмах да укажу на хиљаде и милионе људи који не иду у цркву, не учествују у њеним Тајнама, а притом живе богато и весело. Често, када родитељи кажу својој деци да иду у цркву, они не слушају. Радије би седели сатима на интернету, или би отишли да се забављају са пријатељима, или би рекли да немају времена јер треба да се припреме за часове. Међутим, као што горе наведени физички закони функционишу, тако функционишу и духовни закони. Иако то није одмах очигледно, ко потпуно занемари ове законе, блокира приступ Божијој милости и осуђује себе на смрт, као што су се наши преци Адам и Ева у древним временима осудили на смрт (видети Пост. 2:17). Након што су прекршили заповест и окусили забрањено воће, живели су још један веома дуг живот (Адам је живео 930 година (видети Пост. 5:5)), али он више није био пун. То се испољавало у тами њиховог ума, јер су покушавали да се сакрију од свевидећег Бога у рајском дрвећу; у слабости своје воље, јер је нису имали за покајање; у отврдњавању срца, јер су уместо покајања почели да окривљују једни друге и уместо љубави развили стид и пожуду, па се следствено томе јавила потреба да сакрију своју наготу. Осим тога, почели су да пате од разних болести, које су све више скраћивале животни век наредних генерација (видети Пост. 3:1-24). Данас се многа деца рађају са различитим патологијама. Данас генерално постоји мали проценат срећних породица; већина бракова завршава се уништењем породице. Колико људи свакодневно гине у рату, у саобраћајним несрећама, од дроге и алкохола у различитим деловима света?! За све те невоље и недаће наводе разне разлоге, углавном економске и политичке природе. Међутим, то су већ последице. Главни узрок свих невоља је отпадништво од Бога, занемаривање закона духовног живота или њихова потпуна формализација и профанизација. Да би се ти процеси стварног самоуништења зауставили, потребно је покајање, односно апсолутна промена начина живота. И то не било каква, већ драматична промена. Ко је згрешио, нека сада живи свето. Односно, ко је преварио и украо, нека почне поштено да живи. Ко је запао у разврат, нека почне да остаје веран брачној постељи. Они који су пили или се дрогирали, нека почну да воде трезвен начин живота на радост своје породице и свих својих ближњих. Ко се љути, како му се чини праведно, нека опрости и научи се кротости и смирењу. Само тако, кроз свети живот, може се сачувати породица и земља. Само светошћу се може зауставити рат. Само кроз светост неко може постати истински срећан човек (видети Мат. 5:3–12). Ко каже да је то немогуће у наше време, вара не само себе, већ и друге. Пошто је духовно и морално стање већине људи постало веома примитивно и ниско, и сада када читамо житија светаца, све нам то личи на побожне легенде и бајке. Реалности суровог живота подстичу нас не на светост, већ на лукавство. Али сви свети мученици, исповедници, преподобни, светитељи којих се Црква свакодневно сећа, нису легендарни јунаци које је измислио Свети Димитрије Ростовски, већ прави живи људи који се разликују од нас само по томе што су имали опредељење да живе другачије од овога диктира.мир, али по заповестима Божијим. Било је времена када су се људи међусобно надметали не у томе ко ће боље поставити трпезу за празнике, ко ће попити више вина и вотке, ко ће се боље обући, већ у светости. Када су се сретали, питали су једни друге - не „Како је здравље?“, него „Како иде ваша молитва?“ или „Како иде ваше спасење?“ И то нису биле празне, формалне речи. Ако би осетили да су неког од њихових најмилијих почели да савладавају зли духови, нису били лењи да се помоле и, ако је потребно, пређу стотине километара да би подржали особу која пада. Да ли овако живимо данас? Сада тражимо једни у другима грешке, не да бисмо подржали слабе, већ да бисмо их исмевали, да бисмо показали своју супериорност и презир. Раније је то била „норма“ у нецрквеном окружењу, али сада бес, осуда и малтретирање постају правило и за оне који себе сматрају члановима Цркве. Ускоро славимо Божић. Ово није време само за песме, раскошне трпезе и поклоне, мада су и ове ствари веома важне јер нас уче љубави и милосрђу према нашим најмилијима. Ипак, сетимо се највише речи светог Атанасија Александријског - да је Бог постао човек да би се човек уподобио Богу, односно светитељу. архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org

Црква је увек била и остаће у овом свету, по речима Спаситеља, „мало стадо“. И, ма колико бисмо желели супротно, данас је онај период наше историје када је стадо Христових оваца и посебно мало и посебно збуњено: нисмо се у потпуности опоравили од шокова 20. века и нашли смо се неспремни за нова искушења – та збрка, недоследност, нејасноћа која испуњава живот друштва и живот Цркве данас. „И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. “ (Лука 22:31) – видимо да се ово дешава из дана у дан: подељени смо, расејани, и стално... трпимо губитке. Каква је уобичајена, стандардна, рекао бих, пресуда црквене општине још једном човеку који је одбио да служи, који је напустио монаштво, који је напустио Цркву? „Издајник!“ И тешко је расправљати: напуштање Цркве, кршење завета, заборав заклетве дате пре хиротоније је горка, трагична грешка. А ми смо увек на овај или онај начин криви за своје грешке. У сваком случају... Да. А ово је најлакше – судити и заборавити. И кренути даље. И – немојте се стидети при погледу на нове губитке. Или – ипак се стидите и запитајте се: шта је њихов разлог? И да ли их је могуће избећи, ако не у потпуности, онда бар делимично? Апостол Павле подстиче да се не дају разлози онима који их траже (видети: 2. Кор. 11,12). Он каже да никада неће учинити ништа што искушава његовог брата, како га не би уништио (видети: 1. Кор. 8, 13). И изгледа да вреди озбиљно размислити: које разлоге ми, људи Цркве, дајемо да неко напусти њу? Како искушати оне који, можда, још нису чврсти у својој вери, али још увек верују? Наравно, било је, има и биће људи који одлазе у цркву само зато што су посрнули о сопствено „ја“. То су и они који, према старој пословици, „нису тражили Исуса, него хлеб” и, кренули су у исту потрагу негде другде. И они који су се у почетку лако одазвали позиву Христовом, а онда се исто тако лако заинтересовали и занели нечим другим. И они који су схватили колико је одлучно и неповратно потребно мењати се, корачајући путем од старог до новог човека, одлучили су да тај пут није њихов. Али на исти начин, има и других људи који су отишли јер су били разочарани. Они су били разочарани не у себе, не у своје идеале, чак ни у хришћанство као такво, већ у оно што су видели у Цркви. Опет – не у Црквеним Тајнама, не у њеним светињама, не у њеној историји, већ у њеној људској компоненти – садашњој, данас. Можете им и рећи: „Идите, идите, ослободите се! С вама је све јасно, све о вама је рекао апостол пре скоро 2000 година: „Изиђоше од нас, јер не беху наши“ (1. Јованова 2:19). Можете... Али шта ако је све другачије? Шта ако су изашли из неког другог разлога – наиме, зато што ми нисмо оно што би требало да будемо? Чини ми се да је то питање које би требало да нас највише брине. И то је оно што треба да желимо пре свега, томе треба да тежимо свим срцем, а не да својој браћи и сестрама изгубљеним за Цркву лепимо једну или другу етикету, у најбољем случају их заборавимо, а у најгорем окренемо се од њих и претворимо их у мету за критику и осуду. Морамо бити искрени – према себи, према спољашњим људима који нам суде (иако често пристрасно), и што је најважније – према Богу: ми смо веома слаби хришћани, тако да је изузетно тешко да бисмо препознали Христове ученике, нисмо као светлост која свима сија (видети: Лк. 11, 33) и сол земље (видети: Мт. 5, 13) – ма шта мислили о себи. Да јесмо, људи би то видели у нама и сведочили о томе, као што се дешавало раније, када су чак и прогонитељи били принуђени да препознају посебност, несличност са животом обичног живота хришћана. И неко би нас због овога мрзео, неко би нас прогањао, а неко би нас волео управо због овога. Искреност и покајнички плач нераскидиво повезани са њим, искрена жеља да се превазиђе нечија слабост и покајни плач када то никако не успе, није само нада у наше сопствено спасење. То је и гаранција да ће нам људи који данас долазе у Цркву и даље веровати, да је све у њој стварно, озбиљно, да у њој нема обмане и лукавства, већ постоји само људска слабост и оно што се дешава упркос њој - сила Божија. О овоме је болно не само говорити, већ и понекад размишљати. Али чини ми се да је немогуће не разговарати. Јер губитака је – понављам – превише и биће их још више ако се не променимо и не променимо меру нашег поштења и наше отворености, потпуно заборављајући колико често за време богослужења молимо Господа, понављајући молитву псалмопевца: „Не дај срцу мом да застрани на зле помисли, да чини дела безбожна с људима који поступају неправедно; и да не окусим сладости њихове.“ (Пс. 140:4). Изванредан црквени писац, исповедник и подвижник прошлог века, Сергеј Јосифович Фудељ, има ове речи - златне, непроцењиве, горке и истовремено садрже кључ за разрешење нерешивог: „Црква је света и Христова! Али поред ње и под њеним именом у историји је њен мрачни двојник. И даље: „Поред неумирућег живота Цркве Христове, зло је одувек живело у црквеној огради, и за то се морају имати отворене очи, треба увек знати да је „рука онога који Ме издаје са Мном за трпезом. ” Јован Златоусти се није плашио да препозна и говори о духовној болести своје помесне Цркве. Јован Кронштатски је рекао: „Ако не препознате духа убице, нећете препознати Духа који даје живот. Само због директних супротности добра и зла, живота и смрти, јасно препознајемо и једно и друго.” А за Цркву је сада време када је посебно важно да визија хришћана буде јасна, како би могли да „препознају и једно и друго“. А данас је за Цркву „такво време“: сада је још важнија него у време Фудеља „јасна визија хришћана“, која омогућава препознавање „и једног и другог“, односно живота и смрти. Важнија је јер наше време карактерише брисање граница између добра и зла, брисање границе између праведности и порока; нема очигледних отпадника, али нема ни очигледних праведника, све је сиво и нејасно. А у овом сивом блату људи се пречесто налазе збуњени и дезоријентисани. А неко се, посматрајући у црквеној огради нешто чега не би требало да буде, постепено навикава на такву „датост“, мири се са њом и на крају постаје њен део, њен елемент. И за то налази неуништиво оправдање: „Шта да радимо кад је Црква оваква данас?“ А неко, напротив, само погледа у ову ограду или се чак накратко нађе у њој, згрози се и одјури, објашњавајући то буквално истим речима, али изводећи супротне закључке: „Шта учинити ако Црква је сада оваква?..” Фудељ је био искрено уверен да је човеку који дође у Цркву потребна нека врста вакцинације. „Неки млади људи који су недавно дошли у Цркву“, писао је, „без размишљања и са поверењем прихватају све што је у њој, а затим, добивши ударац од црквеног двојника, смртно се узнемиравају, све до повратка у атеизам.” Само бих појаснио: данас се то дешава не само младима, већ и људима свих узраста. Ништа не подносимо тако тешко као разочарење, а посебно разочарање у оно што је најважније, и требало би да буде чистије и савршеније од свега. Човек који се свесно обратио Богу, са потпуним разумевањем да је само у Њему живот, по правилу долази у Цркву тешким путем. На овом путу има бола, туге и тешко стеченог схватања ћорсокака у који свет води свакога ко заборавља на небо и мисли само на земљу. И природно је да човек у почетку осећа ту задивљујућу радост, пуноћу постојања која му се открива у Цркви, и доживљава је посебно оштро. А сама Црква се доживљава као чувар истине, као жариште светости. Природно је да се према народу Цркве, архипастирима и пастирима, свештенству и службеницима цркава и бројних црквених структура односи на исти начин – као према „бићима другог реда“, што није изненађујуће: уосталом, сви ти људи направили овај избор вредан дивљења: да повежу своје животе са служењем Богу и Цркви. Али, прође неко време – некад значајан временски период, некад врло кратак – и човек се неизбежно суочава са чињеницом да је живот у Цркви далеко од идеала који му се чинио. По много чему је сличан ономе са чиме се свакодневно сусреће ван њега, а по нечему можемо рећи да је и горе: „у свету“ смо сви навикли на људску неистину, суровост, користољубље, то доживљавао као својеврсну норму, али у Цркви... У Цркви ништа слично не би требало да се дешава! А спознаја те чињенице постаје неизрециво разочарење: не би требало, али се дешава. И ако је пре тога све у Цркви изгледало лепо, испуњено светлошћу, укључујући и њену људску компоненту, онда је ономе ко доживи разочарење, супротно: све изгледа „није тако“, он у свему види недостатке, неправилности и пороке. У почетку је мислио добро о сваком човеку у Цркви, јер је био део ње, али сада мисли лоше о Цркви, суочен са чињеницом да неки или чак многи од ових делова нису добри. Толико лоше мисли да више не види истински добро у људима. Не види како се неко мења из дана у дан, постаје бољи, имајући једини циљ – да буде онакав какав Господ жели. Јер ово се дешава у Цркви, милошћу Божијом, данас, и дешаваће се до краја времена. Људи се различито носе са разочарењем. Неко, на крају, заправо одлази и временом се претвара у „идеолошког непријатеља“. Неки остају, али постају окорели у срцу, придружујући се оном делу црквене заједнице који се често назива њеном „петом колоном“. А неко доживи хлађење, ломи се и више не живи, већ само постоји у Цркви, не осећајући више ни радост ни пуноћу бића у њој. Али ништа од овога не би било да човек од самог почетка није био фасциниран оним чиме не вреди да буде фасциниран, да није упао у горку заблуду, да је, када је већ ступио у простор црквеног живота, неко био мудар, и с љубављу и опрезом, објаснио му шта је заправо Црква, да слабост људске компоненте можда не спречава Цркву да остане света; да неправда људи у односу једних према другима не укида Божанску правду, као што је и наша нечистота не чини нечистом. А главно је - како се спасти и када је око тебе премало људи који озбиљно размишљају о спасењу; како се сетити да је Христос у њој и да пребиваш са Њим ако останеш у њему без обзира на све, и слушаш Његову вечну реч и учиш се животу – од Њега и са Њим. Свето Писмо Новог Завета – Јеванђеље, Дела и Посланице Апостолске, Апокалипса – не обећава нам „без облака“ црквени живот, не каже да ће људи у Цркви бити потпуно праведни, достојни подражавања. Сведочи заправо супротно. Заправо, Апокалипса као завршетак овоземаљске историје је првенствено последица ове супротности – отпадништва управо у црквеном окружењу. А ако је тако, онда, колико год то парадоксално звучало, не треба претерано туговати када у Цркви видимо, понављам, нешто чему у њој није место. Главно је које место у томе заузимамо ми сами, имамо ли довољно вере, храбрости, верности да останемо оно што треба да будемо – односно ученици Христови, за које је Христос и даље „пут, истина и живот“ (Јн. 14,6) и нема другог – пута, истине и живота. „Тражите Христа у Цркви“, звучи Фудељов тестамент, изузетно релевантан и неизмерно важан за нас, „само Га тражите, јер Црква је само Тело Христово у Његовом човечанству, само Његово Тело, и тада ће вам бити дато мудро срце да разазна добро и зло у црквеној огради, да би видело да Светлост Цркве светли у тами и да је тама није савладала.” игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru

- Реците нам нешто о проблемима прелазног, адолесцентног узраста, проблемима савремене породице и утицају социјалног окружења на душу детета. - Прелазни или адолесцентни узраст; обично се мисли на узраст од 14. до 18. године. Подразумева се да је то некакав прелазни период између детињства, када је дете потпуно зависно од одраслих, и узраста када оно постаје способно за самостални живот. Не назива се случајно овај узраст „тешким“: то је време тражења себе, формирања карактера, итд. Прелазак из сигурног и заштићеног детињства у извесну аутономију разоткрива и истиче, између осталих, и слабе стране личности адолесцента. Оправдано је поставити и овакво питање: могу ли се игнорисати бурне неурохормонске промене у младом организму, чија вулканска сила преображава дечака у мишићавог мушкарца? И да ли, у ствари, управо ова биолошка метаморфоза повлачи за собом социјалне последице као што су суровост и агресивност, криминални поступци, покушају самоубиства, сексуални преступи? За православне људе, одговори на ова питања су очигледни. Биолошке промене, колико год се интензивно одвијале, саме по себи не могу учинити човека добрим или злим, светим или злочинцем, моралним или неморалним. Човек није толико тело колико душа и дух. Адолесцент може да крене путем греха или када не познаје истинитог Бога, или када се окреће од Њега. Много зависи и од оних примера (нажалост, често негативних) које адолесцент види код одраслих. Многи родитељи, који васпитавају сопствену децу, „исповедају“ данас готово свугде распрострањен такозвани „хуманизам без Бога“. Он се може упоредити са кулом на песку, зато што, у том случају, људи пренебрегавају духовни темељ на коме све стоји. Дуне ветар, и кула се распадне… Деца слушају забране и савете, али њима није до краја јасно зашто се не сме лагати или узимати туђе, зашто треба да слушају родитеље, и још много тога. Великом броју деце уопште се не говори о Богу и о греху. У основној и средњој школи, у војсци, на факултету, тај хуманизам се постепено смањује и од њега не остане скоро ништа. „Савест без Бога је ужас“, писао је Ф. М. Достојевски. Душа која није очишћена покајањем – лош је саветник. Опасно је веровати њој. Закључак је следећи: васпитање деце у духу истинске побожности немогуће је без вере, без Господа Исуса Христа. Једино се благодаћу Божијом човекова душа очишћује, просвећује и уразумљује. Многе савремене породице које живе по својим критеријумима и одбацују или не узимају у обзир Божију помоћ и благослов Господњи – имају много психолошких и моралних проблема, и нестабилне су. Такав несклад и несређеност доводе до скандала, развода, упропашћених дечијих судбина. Нескладна породица „фабрикује“ неурозе, болести, алкохолизам и наркоманију. У породицама у којима је ситуација боља, супружници често не знају ко треба да буде глава куће, како и у ком духу да васпитавају децу, и у ком правцу да се труде. Болно је видети како између супружника нараста међусобна раздражљивост, злоба, незадовољство животом. Супружничка верност, хришћански породични поредак и склад, примери побожног породичног живота за многе људе представљају само трагове прошлости, архаизам. О породичним неурозама написано је на десетине чланака, књига и дисертација. Чињенице су поражавајуће: свака трећа или четврта породица „пуца по шавовима“. Ситуација је алармантна и „звони на узбуну“! Без Божије помоћи породица не може изградити добре односе! Само идући ка Богу, у сусрет Богу, волећи једни друге кроз љубав према Творцу, породица налази истинску срећу и пуноћу живота. То се доказује животом, и то потврђује историја. Kроз веру, покајање, заједничке молитве, хришћанско васпитање деце и узајамну љубав, супружници иду ка главном циљу – Царству Божијем. Последњих година у нашем друштву догодило се мноштво промена. Наравно, ту има и много позитивних промена. Али, нажалост, морамо да констатујемо веома тешку и мучну реалност. Никога данас не изненађује чињеница да ученици на сваком кораку имају сексуалне односе. Сваки десети абортус изврши девојчица адолесцент. Наркоманија узима великог маха међу младима. Сваке године у Русији од наркотика умире 70.000 младих људи. Само у Москви код неколико десетина хиљада адолесцената до 14 година установљен је пивски алкохолизам. Због психичке патологије, 47% младића неспособно је за служење војног рока. Више од 70% деце има потребу за медицинско-психолошком помоћи. У земљи има два милиона деце и адолесцената бескућника. Полно преносива обољења код адолесцената и дечја проституција… Све су ово, авај, жалосна обележја нашег времена. Од укупног броја самоубистава, 20% извршавају деца и адолесценти. Појавили су се и адолесценти – серијске убице. Судска психијатрија раније практично није знала за такве случајеве, и већ по томе можемо да претпоставимо колико чудовишан степен агресије постоји у нашем друштву. Димитрије Авдејев http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8846

- Како свештеник треба да учи своју духовну децу покајању? - Не би требало да учиш друге ономе што ни сам не знаш. Да би научио друге да се кају, свештеник мора научити да и сам приноси покajaње. Нажалост, многи свештеници, посебно они који служе у сеоским црквама се врло ретко исповедају. Добро је у великим градским храмовима – служи неколико свештеника и могу се исповедити једни другима. Али ни то није увек тако, дешава се да једни другима не верују много. — Неповерење међу браћом – ово је лоше и не би требало да постоји, или је још увек нормално? - Такав је живот. Наравно, било би боље да постоји поверење, али није увек тако. Говорим из личног искуства, зато вам треба духовник – свештеник коме можете веровати. Молитва је рад Покајање учи молитви. Ако човек нема искуство стварног духовног живота, молитве и личног присуства пред Богом, онда неће имати истинско, дубоко и искрено покајање. Молитва, посебно покајничка, као да утире пут души ка Богу. Једна од најважнијих молитава са покајничким духом, посебно за монахе, јесте Исусова молитва. На овом степену духовног развоја, на којем се налази већина нас, сам долазак пред Бога практично не може бити ништа друго до покајнички. — С друге стране, молитва је дар одозго... — Молитва је рад. „... А од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају." (Мт.11,12). То значи да ће се Царство Небеско дати ономе ко се потруди да га стекне. Зато смо дужни да се присиљавамо, чак и ако нам је у почетку тешко да се молимо. Наравно, Господ у Својој милости даје молитељу благодат и молитву, али он је дужан сам да ради на својој души. Само тако се учи покајању. Ако има расејан живот, без молитве, можда ће једном када га задеси нека несрећа, доћи до покајничког и молитвеног осећања, али то неће бити дар о коме говорите. Причешће — значење Литургије — Владико, како бисте нам саветовали да се спремамо за Св. причешће? — Покајничко осећање мора да нас стално прати, а то, мислим, мора бити наша главна припрема за причешће. Ако се стално припремамо за примање Светих Христових Тајни и примамо их колико год можемо, то ће бити наше право хришћанско расположење . — Чудно је да се до данас воде спорови не само о учесталости, већ чак и о данима у које се може причестити: неки свештеници не причешћују старије током Страсне седмице, јер у те дане нема поста. .. — Не иди код таквих свештеника. Нека опусте храмови њихови. Tражите и даће вам се. А ако свештеник служи неколико пута недељно? Он се причешћује, па зашто онда има друге захтеве поста од својих парохијана? Зашто од њих захтева да строго посте недељу дана, а он сам не пости? Зашто прави изузетак за себе? Ако постимо у среду и петак, није потребан додатни пост да бисмо примили св. причешће. Иначе, на Атосу се данас живи управо овако: посте се у понедељак, среду и петак, а причешћују се четири дана у недељи – у уторак, четвртак, суботу (осим посних дана) и недељу. И ово је савршено – људи живе са Христом. Литургија је центар њиховог живота, око којег је све остало. Наравно, лаици не могу да живе као монаси. Али они могу покушати да Литургију учине средиштем свог живота. Познато је мишљење многих светих отаца о томе да треба чешће да се причешћујемо. То је разумљиво сваком ко је, макар и мало, упознат са овом материјом. Смисао Литургије је причестити се , зато Господ каже: пијте из Чаше сви – сви су позвани. Друга је ствар што нисмо увек достојни да приђемо Чаши. Али не смемо преувеличавати своју недостојност. „Нико није достојан“ – тако се каже у литургијској молитви Светог Василија Великог. Али то не значи да не треба приступити Светој Тајни. Ако се не причестимо, нећемо имати Живота, нећемо имати Христа. Једноставно ћемо изгинути. То треба у потпуности да схвати сваки хришћанин. Дешава се да се верници ограниче на причешће једном месечно или само на велике празнике. Ово није баш добро, мислим да је у реду да се хришћанин на свакој васкршњој служби причешћује Светим Христовим Тајнама, али да се за то припрема претходних дана – молитвом, пажљивим животом, покајничким расположењем. Али, наравно, када ће се причестити, сваки хришћанин ће одлучити самостално након консултације са својим свештеником. Морамо пажљиво пратити шта се дешава у нашој души — А шта да радимо са нашом сталном „подвојеношћу“? У храму сам црквена, али у животу сам секуларна личност, у нашој свакодневици сујета обузима наш живот... Често се испостави да у нама постоје два различита човека – нека врста „благе духовне шизофреније. „. Шта је то трајно покајничко стање?! - Полако. Десило се нешто непријатно, ружна реч је измакла из ваших уста, имате неке мисли - можете се одмах покајати. Управо због тога је потребан пажљив живот. Морамо пажљиво пратити шта се дешава у нашој души. Тада нећемо имати никакву поделу. Дужни смо да живимо по вери, по Јеванђељу, по заповестима, без обзира на услове у којима се одвија наш живот. Морамо прво тражити Царство Божије, а остало ће нам бити дато. Ово би требало да буде главна ствар за хришћанина. — Чини ми се да у савременом човеку постоји то искушење лицемерја – не директна лаж, већ некако суптилна... - Мислим да се главна ствар није много променила у односу на прошлост. Наравно, носимо огромну количину информација, заокупљени смо животом света, можемо мање времена проводити у тишини и самоћи , али темељна основа људског живота у свету остала је непромењена. Ми смо једноставно дужни да следимо оно што нам је Господ рекао: да отворимо Јеванђеље и поступамо по Његовим заповестима. — Други проблем је што су се везе у заједници покидале. Чак је и заједничка молитва – Литургија – постала приватна ствар. Како да учинимо да се људи осећају као део заједнице, као један од целине? „То зависи од пароха. Ако је добар, биће активан парохијски живот, биће хришћанског дружења. Да би то постигао, свештеник мора да се труди да живи као Свети праведник Јован Кронштатски, да би његова служба и његова реч окупили људе. Оброк, испијање чаја после службе – све то зближава свештеника са парохијанима, стварају се топли, људски односи, гради се поверење. Ако је парох и духовник за своје парохијане, за време оваквих трпеза може да разговара са њима о духовном животу (наравно, не ради се о личним духовним стварима, овде се мора наћи време за разговор лицем у лице). Јако је лоше када је свештеник недоступан јер је пастир. Проблем је што су код нас храмови веома велики, па и нови. У њима служи неколико свештеника, долази много људи – како да буде јединства?! Старе парохијске цркве биле су веома мале. Духовник је био свештеник кога је познавала цела парохија и који је познавао целу парохију. https://hristianstvo.bg

— Владико, данас се могу чути различита гледишта о исповести: да ли да се исповедамо често или ретко, редовно или само у случајевима тешких сагрешења... Који приступ би по вашем мишљењу био најисправнији? — Мислим да је наступио такав период у животу наше Цркве када су ова питања као испит у животу. Пракса полувековног рецепта или синодског периода је већ слабо прихватљива; данас се људи често причешћују, а сам живот се много променио. Досадашњи приступи и решења људима више не одговарају, јер настају нови, укључујући и такве расправе. Јако је добро да постоје расправе, да људи схватају, размишљају, расуђују. Мислим да ће на крају ова питања наћи своје решење и надам се да неће бити „одевана“ у нека обавезна правила. Данас није време када је постојао образац: причестиш се и исповедиш толико пута у толико дана . Штавише, строги канони за ово не постоје - постоје различите праксе, различити обичаји. У овој важној ствари мора се одредити одређени степен слободе и сваки човек, уз помоћ духовника, мора то да реши на свој начин. А посао лаика је да пронађе таквог духовника који му је потребан да би могао да му помогне. — Да ли свако причешће треба да буде праћено претходном исповести? Можемо ли се причестити без исповести или ако је исповест била неколико дана пре причешћа? — По мом мишљењу, ако човек не осећа тешке грехе који га приморавају да тражи пуну исповест, није потребно да се исповеда пре сваког причешћа. Тајна Покајања је важна самостална тајна, „друго крштење“, и недопустиво је сводити је на неки обавезни додатак Евхаристији. Исповест често постаје формална. У најбољем случају, то се може назвати откривањем мисли, а исповест је често само разговор. Нема дубоког покајања пред Богом, а можда особа ни не обраћа пажњу на то. Морамо разумети да се покајање не дешава само у време исповести. Покајање је стање душе, одлучност да се раскине са грехом и промени живот, а може се десити сваког тренутка. Често питају: шта да радим, код куће сам се кајао, плакао, а кад сам отишао на исповест, ништа ми није било у срцу и исповест је била потпуно сува? Није ништа страшно. Хвала Богу што сте се код куће покајали – и то ће Бог прихватити. Ако тако доживљавамо покајање, разумљиво је да пре сваког причешћа није потребно ићи на исповест код свештеника. Није ништа страшно ако се причешћујемо три-четири пута месечно а исповедамо два пута. — Да ли је за нашу традиционалну праксу корисно да се исповест састоји од откривања мисли? — Уопште не мислим да је откривање мисли увек корисно за лаике. Исповест мирјана и монашко откриће мисли су сасвим различите ствари. Монах би идеално требало да открије свом духовнику све покрете своје душе и за све узме благослов. За лаика је то немогуће, па чак и штетно. Чудно је када жене питају свештенике шта да питају своје мушкарце: где да иду на годишњи одмор, да ли да купе ово или оно, да ли да имају још деце...Овако важни догађаји могу бити освештани по благослову свештеника, али о питањима везаним за њихов живот морају да одлучују сами мирјани. Ја сам против тога да се монашко старешинство прошири на мирјане. То ствара тло за тако опасну појаву као што је младо старчество или, тачније, лажно старчество. Лаик мора да познаје основе своје вере, да чита Јеванђеље, да живи по њему и да у свом духовном животу користи савете духовника. - Како да нађемо духовника данас? Како се одувек радило. Ако нема свештеника, не треба да се узнемирујемо, већ да се молимо да нас Господ дочека са таквим свештеником који ће нам заправо помоћи да одемо ка Богу. Овде не треба журити, али треба бити веома опрезан. Данас је заправо много случајева лажног старчества, када се свештенство меша у цео живот човека, а то не зависи од старости и положаја свештеника. Свештеник не треба ништа да одлучује у животу своје духовне деце, само треба да га упозорава на грешке и грехе. — Да ли је за мирјана корисно да тражи духовника у манастиру? — Ако је духовник искусан — зашто не. Можете имати свештеника у манастиру, ићи код њега често или када је потребно да решите неке озбиљне личне проблеме у вашем духовном животу. Многи људи писмено или телефоном разговарају са духовним оцем. — А да ли је признање преко телефона уопште дозвољено? — Ако се покајање разуме као спремност да се промениш, да оставиш грех и одеш Христу да живиш по Његовим светим заповестима, на који технички начин ће се то остварити, друго је питање. Може се покајати код куће пред иконама, у метроу, разговарајући телефоном или писањем поруке. Најважније је шта се дешава у твојој души. Али не треба сматрати да се покајање као црквена тајна може обавити преко телефона. Тајна има одређени редослед радњи које врши свештеник и то је завршетак овог покајничког дела. — У нашој Цркви постоји проблем који се састоји у томе што духовно руководство преузимају и они који исповедају, а то су врло млади и још увек неискусни свештеници. - Завршио богословију са 20 година, тек се оженио, рукоположен - и почиње да води. А како ће водити кад ни сам не познаје ни духовни живот ни животне тешкоће? У Грчкој цркви постоји једна пракса – поставља се за духовника онај који исповеда. Над свештеником се врши одређени молитвени обред, па тек онда може да исповеда и духовно руководи другим људима. Тада долазимо до друге крајности: ретко се врши исповест, што је такође лоше. Да имамо довољно свештеника са духовним и животним искуством, оваквих проблема не би било. Рекао бих да није добро да духовник исповеда ако је млађи од 40 година. Али ово не можемо себи да приуштимо, свештенослужитеља нема довољно, шта рећи ... https://hristianstvo.bg