Претражи Живе Речи Утехе

Црква је увек била и остаће у овом свету, по речима Спаситеља, „мало стадо“. И, ма колико бисмо желели супротно, данас је онај период наше историје када је стадо Христових оваца и посебно мало и посебно збуњено: нисмо се у потпуности опоравили од шокова 20. века и нашли смо се неспремни за нова искушења – та збрка, недоследност, нејасноћа која испуњава живот друштва и живот Цркве данас. „И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. “ (Лука 22:31) – видимо да се ово дешава из дана у дан: подељени смо, расејани, и стално... трпимо губитке. Каква је уобичајена, стандардна, рекао бих, пресуда црквене општине још једном човеку који је одбио да служи, који је напустио монаштво, који је напустио Цркву? „Издајник!“ И тешко је расправљати: напуштање Цркве, кршење завета, заборав заклетве дате пре хиротоније је горка, трагична грешка. А ми смо увек на овај или онај начин криви за своје грешке. У сваком случају... Да. А ово је најлакше – судити и заборавити. И кренути даље. И – немојте се стидети при погледу на нове губитке. Или – ипак се стидите и запитајте се: шта је њихов разлог? И да ли их је могуће избећи, ако не у потпуности, онда бар делимично? Апостол Павле подстиче да се не дају разлози онима који их траже (видети: 2. Кор. 11,12). Он каже да никада неће учинити ништа што искушава његовог брата, како га не би уништио (видети: 1. Кор. 8, 13). И изгледа да вреди озбиљно размислити: које разлоге ми, људи Цркве, дајемо да неко напусти њу? Како искушати оне који, можда, још нису чврсти у својој вери, али још увек верују? Наравно, било је, има и биће људи који одлазе у цркву само зато што су посрнули о сопствено „ја“. То су и они који, према старој пословици, „нису тражили Исуса, него хлеб” и, кренули су у исту потрагу негде другде. И они који су се у почетку лако одазвали позиву Христовом, а онда се исто тако лако заинтересовали и занели нечим другим. И они који су схватили колико је одлучно и неповратно потребно мењати се, корачајући путем од старог до новог човека, одлучили су да тај пут није њихов. Али на исти начин, има и других људи који су отишли јер су били разочарани. Они су били разочарани не у себе, не у своје идеале, чак ни у хришћанство као такво, већ у оно што су видели у Цркви. Опет – не у Црквеним Тајнама, не у њеним светињама, не у њеној историји, већ у њеној људској компоненти – садашњој, данас. Можете им и рећи: „Идите, идите, ослободите се! С вама је све јасно, све о вама је рекао апостол пре скоро 2000 година: „Изиђоше од нас, јер не беху наши“ (1. Јованова 2:19). Можете... Али шта ако је све другачије? Шта ако су изашли из неког другог разлога – наиме, зато што ми нисмо оно што би требало да будемо? Чини ми се да је то питање које би требало да нас највише брине. И то је оно што треба да желимо пре свега, томе треба да тежимо свим срцем, а не да својој браћи и сестрама изгубљеним за Цркву лепимо једну или другу етикету, у најбољем случају их заборавимо, а у најгорем окренемо се од њих и претворимо их у мету за критику и осуду. Морамо бити искрени – према себи, према спољашњим људима који нам суде (иако често пристрасно), и што је најважније – према Богу: ми смо веома слаби хришћани, тако да је изузетно тешко да бисмо препознали Христове ученике, нисмо као светлост која свима сија (видети: Лк. 11, 33) и сол земље (видети: Мт. 5, 13) – ма шта мислили о себи. Да јесмо, људи би то видели у нама и сведочили о томе, као што се дешавало раније, када су чак и прогонитељи били принуђени да препознају посебност, несличност са животом обичног живота хришћана. И неко би нас због овога мрзео, неко би нас прогањао, а неко би нас волео управо због овога. Искреност и покајнички плач нераскидиво повезани са њим, искрена жеља да се превазиђе нечија слабост и покајни плач када то никако не успе, није само нада у наше сопствено спасење. То је и гаранција да ће нам људи који данас долазе у Цркву и даље веровати, да је све у њој стварно, озбиљно, да у њој нема обмане и лукавства, већ постоји само људска слабост и оно што се дешава упркос њој - сила Божија. О овоме је болно не само говорити, већ и понекад размишљати. Али чини ми се да је немогуће не разговарати. Јер губитака је – понављам – превише и биће их још више ако се не променимо и не променимо меру нашег поштења и наше отворености, потпуно заборављајући колико често за време богослужења молимо Господа, понављајући молитву псалмопевца: „Не дај срцу мом да застрани на зле помисли, да чини дела безбожна с људима који поступају неправедно; и да не окусим сладости њихове.“ (Пс. 140:4). Изванредан црквени писац, исповедник и подвижник прошлог века, Сергеј Јосифович Фудељ, има ове речи - златне, непроцењиве, горке и истовремено садрже кључ за разрешење нерешивог: „Црква је света и Христова! Али поред ње и под њеним именом у историји је њен мрачни двојник. И даље: „Поред неумирућег живота Цркве Христове, зло је одувек живело у црквеној огради, и за то се морају имати отворене очи, треба увек знати да је „рука онога који Ме издаје са Мном за трпезом. ” Јован Златоусти се није плашио да препозна и говори о духовној болести своје помесне Цркве. Јован Кронштатски је рекао: „Ако не препознате духа убице, нећете препознати Духа који даје живот. Само због директних супротности добра и зла, живота и смрти, јасно препознајемо и једно и друго.” А за Цркву је сада време када је посебно важно да визија хришћана буде јасна, како би могли да „препознају и једно и друго“. А данас је за Цркву „такво време“: сада је још важнија него у време Фудеља „јасна визија хришћана“, која омогућава препознавање „и једног и другог“, односно живота и смрти. Важнија је јер наше време карактерише брисање граница између добра и зла, брисање границе између праведности и порока; нема очигледних отпадника, али нема ни очигледних праведника, све је сиво и нејасно. А у овом сивом блату људи се пречесто налазе збуњени и дезоријентисани. А неко се, посматрајући у црквеној огради нешто чега не би требало да буде, постепено навикава на такву „датост“, мири се са њом и на крају постаје њен део, њен елемент. И за то налази неуништиво оправдање: „Шта да радимо кад је Црква оваква данас?“ А неко, напротив, само погледа у ову ограду или се чак накратко нађе у њој, згрози се и одјури, објашњавајући то буквално истим речима, али изводећи супротне закључке: „Шта учинити ако Црква је сада оваква?..” Фудељ је био искрено уверен да је човеку који дође у Цркву потребна нека врста вакцинације. „Неки млади људи који су недавно дошли у Цркву“, писао је, „без размишљања и са поверењем прихватају све што је у њој, а затим, добивши ударац од црквеног двојника, смртно се узнемиравају, све до повратка у атеизам.” Само бих појаснио: данас се то дешава не само младима, већ и људима свих узраста. Ништа не подносимо тако тешко као разочарење, а посебно разочарање у оно што је најважније, и требало би да буде чистије и савршеније од свега. Човек који се свесно обратио Богу, са потпуним разумевањем да је само у Њему живот, по правилу долази у Цркву тешким путем. На овом путу има бола, туге и тешко стеченог схватања ћорсокака у који свет води свакога ко заборавља на небо и мисли само на земљу. И природно је да човек у почетку осећа ту задивљујућу радост, пуноћу постојања која му се открива у Цркви, и доживљава је посебно оштро. А сама Црква се доживљава као чувар истине, као жариште светости. Природно је да се према народу Цркве, архипастирима и пастирима, свештенству и службеницима цркава и бројних црквених структура односи на исти начин – као према „бићима другог реда“, што није изненађујуће: уосталом, сви ти људи направили овај избор вредан дивљења: да повежу своје животе са служењем Богу и Цркви. Али, прође неко време – некад значајан временски период, некад врло кратак – и човек се неизбежно суочава са чињеницом да је живот у Цркви далеко од идеала који му се чинио. По много чему је сличан ономе са чиме се свакодневно сусреће ван њега, а по нечему можемо рећи да је и горе: „у свету“ смо сви навикли на људску неистину, суровост, користољубље, то доживљавао као својеврсну норму, али у Цркви... У Цркви ништа слично не би требало да се дешава! А спознаја те чињенице постаје неизрециво разочарење: не би требало, али се дешава. И ако је пре тога све у Цркви изгледало лепо, испуњено светлошћу, укључујући и њену људску компоненту, онда је ономе ко доживи разочарење, супротно: све изгледа „није тако“, он у свему види недостатке, неправилности и пороке. У почетку је мислио добро о сваком човеку у Цркви, јер је био део ње, али сада мисли лоше о Цркви, суочен са чињеницом да неки или чак многи од ових делова нису добри. Толико лоше мисли да више не види истински добро у људима. Не види како се неко мења из дана у дан, постаје бољи, имајући једини циљ – да буде онакав какав Господ жели. Јер ово се дешава у Цркви, милошћу Божијом, данас, и дешаваће се до краја времена. Људи се различито носе са разочарењем. Неко, на крају, заправо одлази и временом се претвара у „идеолошког непријатеља“. Неки остају, али постају окорели у срцу, придружујући се оном делу црквене заједнице који се често назива њеном „петом колоном“. А неко доживи хлађење, ломи се и више не живи, већ само постоји у Цркви, не осећајући више ни радост ни пуноћу бића у њој. Али ништа од овога не би било да човек од самог почетка није био фасциниран оним чиме не вреди да буде фасциниран, да није упао у горку заблуду, да је, када је већ ступио у простор црквеног живота, неко био мудар, и с љубављу и опрезом, објаснио му шта је заправо Црква, да слабост људске компоненте можда не спречава Цркву да остане света; да неправда људи у односу једних према другима не укида Божанску правду, као што је и наша нечистота не чини нечистом. А главно је - како се спасти и када је око тебе премало људи који озбиљно размишљају о спасењу; како се сетити да је Христос у њој и да пребиваш са Њим ако останеш у њему без обзира на све, и слушаш Његову вечну реч и учиш се животу – од Њега и са Њим. Свето Писмо Новог Завета – Јеванђеље, Дела и Посланице Апостолске, Апокалипса – не обећава нам „без облака“ црквени живот, не каже да ће људи у Цркви бити потпуно праведни, достојни подражавања. Сведочи заправо супротно. Заправо, Апокалипса као завршетак овоземаљске историје је првенствено последица ове супротности – отпадништва управо у црквеном окружењу. А ако је тако, онда, колико год то парадоксално звучало, не треба претерано туговати када у Цркви видимо, понављам, нешто чему у њој није место. Главно је које место у томе заузимамо ми сами, имамо ли довољно вере, храбрости, верности да останемо оно што треба да будемо – односно ученици Христови, за које је Христос и даље „пут, истина и живот“ (Јн. 14,6) и нема другог – пута, истине и живота. „Тражите Христа у Цркви“, звучи Фудељов тестамент, изузетно релевантан и неизмерно важан за нас, „само Га тражите, јер Црква је само Тело Христово у Његовом човечанству, само Његово Тело, и тада ће вам бити дато мудро срце да разазна добро и зло у црквеној огради, да би видело да Светлост Цркве светли у тами и да је тама није савладала.” игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru