Претражи Живе Речи Утехе

Зашто погружавање у воду на празник Крштења није обавезан обред овог празника? Шта ће болницама капелани и њихови помоћници? Какве акције предузима Руска Православна Црква да учини храмове доступне инвалидима? На ова, и друга питања, ”Известиј” одговарао је викар патријарха Московског и све Русије, председавајући Синодалним одељењем за добротворни рад, Епископ орехово-зујевски Пантелејмон. —У суботу, 19.јануара Црква обележава Крштење Господње. Према подацима социолога, више од милион руса сваке године се погружава у воду. Какав је став Цркве када су у питању масовна купања на Богојављење? —Постоји следећа тенденција: спољашњи обреди који прате велике црквене празнике постају народни обичаји. Заборавља се на смисао празника. Посећивање храмова, и учешће у Литургији у народном сазњању постаје факултативно, а обавезно постаје нешто спољашње и другоразредно. На пример, на Васкрс, људи освештавају куличе и јаја, на Божић дарују поклоне, на Богојављење се погружавају у воду. Али нису то најважнији обреди у ове дивне празнике. Празник Крштења се још назива и празник Богојављења. Тог дана се присећамо догађаја када се на реци Јордану јавио Бог у виду Свете Тројице: Оца, Сина и Светог Духа. То откривење је највећа тајна унутар божанственог постојања, којој се многи људи још увек нису присајединили. Та тајна у многоме опредељује наш живот. Човек који није причасник те тајне, не зна до краја шта је то љубав, мада ту реч врло често користи. Јер љубав је Сам Бог. Бог нас је створио, да бисмо се односили један према другоме онако, како се односе један према другоме лица Свете Тројице. Празник Крштења је откровење о томе ко је Христос. Он није само изузетни човек, оснивач хришћанства, него и Син Божији, који је ради нас постао Човек. У тај празник се човек може погрузити у ледену воду три пута, али то треба радити уз молитву Богу – Тројици, присећајући се јављања на Јордану Сина Божијег и свог сопственог крштења. Врло је важно тог дана, или уочи празника, у Богојављенско навечерје, доћи у храм и потрудити се разумети речи које се поју и читају. За оне који никада нису учествовали у Литургији, или они који су давно учествовали, такви треба да приступе Тајни, коју се назива ”друго крштење” – исповести. То, друго крштење, је несумњиво важније од погружавања у воду, оно ће помоћи човеку да промени живот на боље. Ја се лично никада не погружавам, и знам многе људе који то не раде. Такође знам и многе, који се купају, а о Тројици и исповести ништа не знају. Питање о погружавању у воду треба оставити на слободан избор оних који то воле. — Све ваше служење је усмерено на помоћ слабим и страдалницима. Али нам хришћанство говори да је страдање дато за грехе. Да ли се на тај начин они могу искупити? —Савремени свет жели да избегне страдање: да учини порођај безболним, као и цео живот, па и смрт. Али, ми знамо, да је немогуће достићи апсолутни комфор у овом животу, да је страдање неизбежно. Са друге стране, Бог није створио страдање – Он је створио човека за вечно блаженство. Страдање је дошло у свет због људског греха, уз учешће непријатеља људског рода – ђавола. Зато, наравно, не треба да умножавамо страдања. Црква зна за аскетске подвиге, али не призива на мазохизам. Она предлаже борбу са страстима, не убија тело. Али, ако ми помогнемо једни другима да пребродимо тешко искушење, Господа ће само то обрадовати. То и јесте служење љубави. —У Русији има стотине добротворних фондова. Давање прилога је постало ствар моде. Да ли хуманитарни рад треба још више да уђе у наш живот? Нема ли у томе издаје државних функција на рачун приватних иницијатива? —Социјални рад је задатак пре свега, друштва, а не државе. Друштвене организације имају другу мотивацију. Држава запошљава раднике, и гравни инструмент мотивације је плата. У добротворним фондовима људи мало зарађују, и то је чак добро, јер их привлачи могућност да помогну, а не да зараде. То ствара други тип односа. Са друге стране, држава гарантује социјалним помоћима неки континуитет. У хуманитарним организацијама много тога решава лидер – његова харизма и таленат. Али, ако лидер оде, све се руши. Држава треба да поджава хуманитарне организације, а оне да сугеришу држави куда да усмерава акције. Узајамно деловање даје најбољи резултат. — Правите институт за болничарске капелане. Зашто су сада такви људи потребни у болницама? —Човеку који је доспео у болницу треба подршка. Доктори и медицинске сестре често немају времена разговарају са болесницима. Свештеници при болницама (на Западу их називају капелани) посећују болеснике не да би све преобратили у своју веру, него да их утеше и угреју. Када је Господ корачао земљом, није свима говорио о вери, него је често помагао онима којима је помоћ била потребна. Мислим, да наши болничарски свештеници, њихови помоћници, сестре милосрђа, добровољци могу да направе атмосферу која би имала више људскости и надоместила недостатак одласка ближњих. — Колико болничарских капелана планирате да едукујете у ближој будућности? —Сада обучавамо помоћнике болничарских капелана. То су мирјани без свештеничког чина. Први курс обуке је завшен у децембру. Њега је завршило више од 100 људи. То су људи са вишим образовањем, а многи од њих су завршили водеће факултете у земљи - МГУ, МГИМО, МГТУ Бауматова, МАИ. Сада ћемо их слати на различита послушања. Москва има 250 стационарних установа, али наши помоћници свештеника, вероватно ће одлазити у болнице у групама, једном у недељи, или два пута. У фебруару почиње други курс. —У Русији споро напредује адаптација инфраструктуре за инвалиде. Многи храмови остају међу тешкодоступнима. Да ли Руска Православна Црква планира да своје објекте опрема системски? —Нама је то један од приоритета. Редовно одржавамо семинаре и праксе за адаптацију храмова из разних области, говоримо о томе на нашим семинарима. Заједно са водећим руским специјалистима припремили смо методичке препоруке за оспособљавање околине, и усмеравамо их на све руске епархије. Али је неприсутпачност храмова велики проблем. Међу нашим објектима много је древних зграда, споменика архитектуре, и зато, из објективних разлога нисмо увек у могућности да направимо лифтове и помоћно степениште. У храму светог царевића Димитрија при Првој Градској болници, непокретне људе дижемо на рукама. Али, наравно, многима је важно да имају могућност да самостално дођу на службу. —Имамо строга правила понашања у цркви. Колико је важно да ли је неко дошао у храм у фармеркама или сукњи? Можда је важније што је ипак дошао? —Наравно, у чему год да човек дође, важно је подржати га. Храм није власништво људи, који су га ”окупирали”. У храм може свако да уђе. Недавно смо на епархијском заседању имали интересантну епизоду. Један свештеник је почео да негодује што је у једној болници главни лекар, без сагласности настојатеља, наредио управнику здања да скине катанац са врата која воде у храм. Патријарх је на то одговорио свештенику: ”Треба да будете захвални главном лекару што је учинио храм доступним у свако време, а то је врло важно за болницу”. Не треба да очекујемо да ћемо у храмовима угледати светитеље. Тамо су исти такви грешници, само верници. Али, у Цркви постоји извор светости, којем може да се приопшти сваки човек. Верујемо не у ”цркву светих”, него у Свету Цркву. Што се тиче марама и хаљина – у болници ме моле да ставим маску, да преобујем ципеле, мада и сами доктори говоре да је унутрашња инфекција често гора од спољашње. Али се ја смиравам, иначе ме неће пустити к болеснику. Исто и у цркви постоје људи који придају, можда, много већи значај спољашњем изгледу појединца. Али имамо и храмове у којима на одећу нико не обраћа пажњу. —Какви пројекти православне службе помоћи ”Милосрђе” треба да се покрену ове године? —Почели смо да развијамо пројекат ”Деца под Покровом”. Овај формат се појавио у РДКБ, где добровољци – младићи и девојке – долазе да се играју са децом, да раде са њима. То је пројекат који помаже мајкама да мало одморе, јер су мајке често са децом све време у болници. Касније смо почели са таквим радом и у дечијој психијатријској болници Г.Е. Сухареве. Сада покушавамо да раширимо пројекат на друге болнице – између осталог и на Морозовску. Ове године ћемо се активно развијати у неколико праваца. Пре свега, ту је спречавање абортуса. У разним рајонима ће се појавити 13 нових домова за мајке, 57 нових центара за заштиту материнства, десетине пројеката ће проширити своју делатност. Друго, помагаћемо људима у Таџикистану. Тамо у јако тешким условима живе наши руски људи, саме старице које немају новца ни за храну. Такође планирамо да развијамо помоћ глувима, посебно на Блиском Истоку. Спровешћемо други модул обуке за свештенике и социјалне раднике на знаковном језику. Нови правац наше делатности ће бити и помоћ у прикупљању средстава за социјалне црквене пројекте у региону. Епископ орехово-зујевски Пантелејмон (Шатов) Са руског Ива Бендеља «МИЦ «Известия» http://pravoslavie.ru/srpska/118815.htm View full Странице