Претражи Живе Речи Утехе

Осме недеље по Духовима, 15. августа 2021. године, када се прославља и Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Патријарху Порфирију саслуживао је изабрани Епископ марчански Г. Сава и свештенство Архиепископије београдско-карловачке. „Св. Василије Острошки је пре свега у свом животу водио читавим својим бићем бригу о свом унутрашњем здрављу. Та његова посвећеност Богу огледала се кроз његов подвиг, кроз молитву, кроз пост. Али пре свега кроз смирење, кроз милосрђе и поверење у Бога. Кроз благодарење Богу на свему. А било је много тренутака у којима би се сваки од нас саблазнио и у најмању руку питао Бога: „зашто баш ја, зашто баш мени?“ – а често би се и противио и падао у малодушност. А свети Василије прошао је, иако сав просвећен Христом, љубављу Христовом, пролазио је и кроз страдања, кроз распећа и кроз прогоне. Међутим, увек је благодарење било у његовом срцу. Благодарење Богу на свему. И Литургија коју ми служимо није ништа друго него благодарење. Све што имамо приносимо Богу: „Твоје од твојих теби приносећи због свега и за све“. И само када тако чинимо, како је чинио св. Василије Острошки, онда можемо на прави начин чути речи Христове: „Светиње светима“, истакао је Патријарх Порфирије на почетку своје беседе напомињући да је благодарење основ живота. Данашња јеванђељска прича нам је показала једну потресну причу у пустињи, рекао је Патријарх Порфирије, напомињући да је „пустиња символ страдања, опасности, страха. Она је штура у односу на човека, груба, дивља, али пустиња је исто тако и место почетка многих вера. Многих начина приступа Богу. Пустиња је и место где су се надахњивали мудрим речима и многи философи. Пустиња је и простор где је Господ провео четрдесет дана пре него што је кренуо у јавну проповед. Проповед о спасењу света Његовом љубављу, Његовим распећем и Његовим васкрсењем.“ „Пустиња јесте место опасности, али то је и место и простор суочавања са собом“, рекао је Патријарх Порфирије истичући да је пустиња и „читава историја. Тачније место опасности, место страха, искушења, прогона, мржње. Место на којем ми људи често нисмо разумели које је достојанство наше и на шта смо позвани. Па онда не можемо да поштујемо и друге, те отуда и излива мржње једних према другима“. У тој пустињи Господ је суочен са много људи који су, ту у пустињи, слушали реч Господњу. У другом Јеванђељу даје се појашњење зашто се Господ сажалио када су му апостоли рекли да је већ доцкан и да су људи гладни, напоменуо је Патријарх Порфирије истакавши да се „сажалио јер немају пастира“. „Ти који су у пустињи тада били, и данас у пустињи света, и сви људи у пустињи историје, у Господу Христосу добили су пастира“, истакао је Патријарх Порфирије напоменувши да „човек има потребу за телесном бригом, сваки од нас има потребе за материјалним добрима, али има пре свега потребу за пастирима, за водичима. За онима који брину о најдубљим потребама свакога од нас. И зато ма колико ово било једно од многих чуда где Господ показује своју љубав према човеку, и то ономе који трага за истоном и правдом, који живи у немаштини, једнако је то порука и нама пастирима. Али пастир се може бити само ако смо у Христу“. „Скупљени у пустињи људи су огладнели, али нису дошли због материјалних добара, него су дошли жедни истине и речи спасења. Да пронађу и дотакну Месију и у Христу су га пронашли“, закључио је Патријарх Порфирије истичући да је „ова слика и ово чудо је, такође, указатељ на чињеницу Евхаристије. Да је Христос присутан у Евхаристији. Да се ту у Литургији сусрећемо лицем к лицу и нераскидиво постајемо једно са Христом кроз Његово Тело и Његову Крв“. Извор: Радио Слово Љубве

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством служио је на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, Свету службу Божију у Саборној цркви Свете Тројице горњогрбаљске парохије, што је прва архијерејска Литургија од њеног освећења 2009. године. Говорећи о томе шта је смисао и сврха нашега хришћанског живота, који смо добили од Бога и који проводимо на земљи, владика Методије је подсјетио на ријечи Светог Серафима Саровског којима је свом пријатељу Мотовилову објаснио да је смисао људског живота задобијање благодати Духа Светога. “А благодат Духа Светога су нестворене божанске енергије које добијамо и којима се напајамо, испуњавајући божанске заповијести које нам је Господ дао, задобијајући кроз те божанске заповијести Свете божанске врлине, које нам омогућавају да се напајамо благодаћу Духа Светога.” У литургијској бесједи владика Методије се осврнуо и на јеванђелску причу коју је Христос испричао само два дана по уласку у Јерусалим на Цвијети, а три дана прије Његовог страдања и распећа на Велики петак, причу о домаћину – Богу – који је посадио виноград – народ Божји Израиља – установио дом Израиљев, односно Свети град Јерусалим. Објаснио је да је и данас овдје на Литургији он призвао Господа с неба да погледа и посјети виноград свој и утврди га: “И то је слика те приче о винограду, односно дому Израиљевом, који је Господ посадио у пустињи јудејској и који је оградио плотом. То значи дао им је заповијести, закон Божији који ће да их огради од свих оних који су тада били око њих, а који су били незнабошци, нису познавали Бога и нису знали смисао и сврху овога живота”; бесједио је владика диоклијски, додавши да је тај виноград, који је Бог тада посадио, требао да свједочи цијеломе свијету и свим народима који су тада живјели у његовом окружењу, шта је смисао и сврха правога истинског живота и служења правоме и истинскоме Богу. Даље је објаснио да кула која је високо изграђена, значи да је успоставио власт у дому Израиљевом, моћ државе која ће да стражари и чува од свакога спољашњег лошега и негативног утицаја тај виноград: “Па је каже ископао пивницу, то јесте подрум у коме се чува вино. То значи да је устројио храм јерусалимски у коме су благодатне енергије текле, и у коме су се људи, Израиљев дом који је устројио, напајали вином, то јест врлинама. А на првом мјесту љубављу која је једина заповијест Божја, да љубимо Бога и да љубимо ближњега свога”, истакао је Епископ Методије и поручио да ћемо кроз ту љубав стећи све остале врлине. И то је плод винограда који домаћин устројава да би донио рода и плода и да би се од њега на крају излило вино које је милост, човјекољубље, љубав и све оне врлине које треба да имамо. По његовим ријечима напајајући се божанским енергијама, преображавамо срце и мијењамо га у срце које прима Христа Бога и које љуби ближњега свога. Тумачећи даље причу о домаћину који је посадио виноград, оградио плотом, ископао пивницу и начинио кулу и дао виноградарима на чување – првосвештеницима, старешинама дома Израиљевога, и отишао, Преосвећени је подсјетио да је домаћин – Бог – кад је видио да плод винограда није био добар, повремено слао своје слуге. У Старом завјету су то били пророци, који су исправљали и кориговали пут којима су првосвештеници, тадашње старешине народне, ишле. Међутим, све те пророке они су отјерали или побили, злом смрћу усмртили (каменовањем). “И на крају Бог у жељи да спаси виноград, шаље Сина свога. Нада се да ће се они кад виде Сина, и кад Он посвједочи да је то Његов Син, и они се увјере у то, постидјети и да ће исправити живот свој. Међутим, овдје пророчки Господ говори о ономе што ће да се деси кроз три дана по овој Његовој бесједи, а то је да ће се они договорити да убију Сина домаћиновог и приграбе Његово наследство”, казао је владика Методије, истичући да су они мислили да ће убиством Сина приграбити оно што припада Богу, а не њима. Поучио је сабране владика да смо све што данас имамо у животу, добили од Бога на дар и само је питање како ћемо се понијети и колико ћемо бити одговорни према ономе што нам је Бог дао, према положају, мјесту на којем нас је Он у овом свијету и овом животу поставио. “И онај камен који су они одбацили, односно Сина којег су убили, Он је постао крајеугаони камен”, поручио је владика, објаснивши да све оно што човјек ради и прави, ако му није Христос крајеугаони камен, то не може опстати. И на крају, као што им је пророковао, Господар је зле виноградаре злом смрћу усмртио, а виноград односно Израиљ, народ Божији дао апостолима Христовим који су, како је казао, по цијеломе свијету проповиједали и пронијели Нови савез са Богом јер првосвештеници, виноградари, којима је Господ повјерио и дао Израиљ, нису испунили Стари савез. “Тај њихов виноград дат је другима и то је наш наук да оно што је сврха и смисао нашег живота, а то долази од самога Бога, дужни смо да испунимо на крајеугаоном камену у нашим срцима и да на њему, који је Христос Господ наш, све градимо. Нека Господ да да и ми испунимо тај смисао и сврху овога краткога земаљског живота и да се напајамо благодатним божанским енергијама и прославимо Христа Бога нашега у Оцу и Духу Светоме у вијекове вјекова, амин”, закључио је на крају архипастирске бесједе Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Извор: Митрополија црногорско-приморска