Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'овога'.
Found 16 results
-
Поводом славе храма у Коњевратима 8. 11. 2021. посвећеног Светом великомученику Димитрију, верни народ из овога места и околине окупио се на Светој Архијерејској Литургији коју је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим. Владика је свима њима пожелео срећан празник и нагласио да је изузетно радостан што је на овај дан могао да буде део овог светог сабрања. „Драга браћо и сестре драго ми је да сам успео да данас будем овде са вама и да се заједно помолимо Господу и заиштемо молитве Светога Димитрија, да он буде заштитник, како овога места, тако и свих нас и онај који, стојећи пред престолом Свевишњег, моли за наше спасење, здравље, радост и све оно чиме нас је Господ благословио у овоме животу. Чули смо у данашњем Јеванђељу да се каже да ми, хришћани, нисмо од овога света и да ћемо бити прогоњени скоро сваког дана нашег живота и да ће наши прогонитељи мислити да Богу службу чине. Такву жртву је поднео и Свети великомученик Димитрије који је био узвишнога рода, из богате породице. кога је чекала титула војводе солунског. У то време владала је безбожна власт која није признавала хришћанство, већ је прогонила хришћане желећи да нашу веру у потпуности затре. Родитељи Светог Димитрија су били побожни и свог су сина од малих ногу научили да буде хришћанин. Они су се, као и он кад их је наследио, трудили увек да заштите хришћане, нису их прогонили иако су имали такве налоге, већ су помагали да се Црква Христова развија у тим немогућим условима. Свети Димитрије није хтео да поклекне пред царским наредбама да прогони хришћане, а када је цар то чуо затворио је и њега, мучили су га на разне начине и када се упокојио Бог се прославио кроз њега. Пред његовим чудотворним моштима и дан данас се у Солуну узносе молитве за здравље, радост и спасење свих који са вером у Господа ту долазе надајући се свеопштем васкрсењу“, рекао је Епископ Никодим и додао да и ми, по угледу на Светог Димитрија, треба да чинимо све да одржимо нашу свету веру и обичаје, те да се увек изнова окупљамо око наших храмова у братској љубави и узајамној бризи. Извор: Епархија далматинска
-
Осме недеље по Духовима, 15. августа 2021. године, када се прославља и Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Патријарху Порфирију саслуживао је изабрани Епископ марчански Г. Сава и свештенство Архиепископије београдско-карловачке. „Св. Василије Острошки је пре свега у свом животу водио читавим својим бићем бригу о свом унутрашњем здрављу. Та његова посвећеност Богу огледала се кроз његов подвиг, кроз молитву, кроз пост. Али пре свега кроз смирење, кроз милосрђе и поверење у Бога. Кроз благодарење Богу на свему. А било је много тренутака у којима би се сваки од нас саблазнио и у најмању руку питао Бога: „зашто баш ја, зашто баш мени?“ – а често би се и противио и падао у малодушност. А свети Василије прошао је, иако сав просвећен Христом, љубављу Христовом, пролазио је и кроз страдања, кроз распећа и кроз прогоне. Међутим, увек је благодарење било у његовом срцу. Благодарење Богу на свему. И Литургија коју ми служимо није ништа друго него благодарење. Све што имамо приносимо Богу: „Твоје од твојих теби приносећи због свега и за све“. И само када тако чинимо, како је чинио св. Василије Острошки, онда можемо на прави начин чути речи Христове: „Светиње светима“, истакао је Патријарх Порфирије на почетку своје беседе напомињући да је благодарење основ живота. Данашња јеванђељска прича нам је показала једну потресну причу у пустињи, рекао је Патријарх Порфирије, напомињући да је „пустиња символ страдања, опасности, страха. Она је штура у односу на човека, груба, дивља, али пустиња је исто тако и место почетка многих вера. Многих начина приступа Богу. Пустиња је и место где су се надахњивали мудрим речима и многи философи. Пустиња је и простор где је Господ провео четрдесет дана пре него што је кренуо у јавну проповед. Проповед о спасењу света Његовом љубављу, Његовим распећем и Његовим васкрсењем.“ „Пустиња јесте место опасности, али то је и место и простор суочавања са собом“, рекао је Патријарх Порфирије истичући да је пустиња и „читава историја. Тачније место опасности, место страха, искушења, прогона, мржње. Место на којем ми људи често нисмо разумели које је достојанство наше и на шта смо позвани. Па онда не можемо да поштујемо и друге, те отуда и излива мржње једних према другима“. У тој пустињи Господ је суочен са много људи који су, ту у пустињи, слушали реч Господњу. У другом Јеванђељу даје се појашњење зашто се Господ сажалио када су му апостоли рекли да је већ доцкан и да су људи гладни, напоменуо је Патријарх Порфирије истакавши да се „сажалио јер немају пастира“. „Ти који су у пустињи тада били, и данас у пустињи света, и сви људи у пустињи историје, у Господу Христосу добили су пастира“, истакао је Патријарх Порфирије напоменувши да „човек има потребу за телесном бригом, сваки од нас има потребе за материјалним добрима, али има пре свега потребу за пастирима, за водичима. За онима који брину о најдубљим потребама свакога од нас. И зато ма колико ово било једно од многих чуда где Господ показује своју љубав према човеку, и то ономе који трага за истоном и правдом, који живи у немаштини, једнако је то порука и нама пастирима. Али пастир се може бити само ако смо у Христу“. „Скупљени у пустињи људи су огладнели, али нису дошли због материјалних добара, него су дошли жедни истине и речи спасења. Да пронађу и дотакну Месију и у Христу су га пронашли“, закључио је Патријарх Порфирије истичући да је „ова слика и ово чудо је, такође, указатељ на чињеницу Евхаристије. Да је Христос присутан у Евхаристији. Да се ту у Литургији сусрећемо лицем к лицу и нераскидиво постајемо једно са Христом кроз Његово Тело и Његову Крв“. Извор: Радио Слово Љубве
-
-Патријарх Порфирије рукоположио ђакона др Србољуба Убипариповића у свештенички чин- На празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, 22. маја 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао, уз саслужење Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја, светом архијерејском Литургијом у Светониколајевском храму у Земуну. Том приликом, Патријарх је рукоположио ђакона Србољуба Убипариповића, ванредног професора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, у свештенички чин. Пожелевши новом посленику у винограду Господњем да проповеда Јеванђеље Христово верном народу Божјем онако како је то чинио Свети Николај, Патријарх је истакао: „Ми се такође Богу молимо да му благодат, коју је у чину овога рукоположења примио, буде стални сапутник, да прожима сваку његову мисао читав његов живот и да се оваплоти у свакодневним конкретним делима, како би његова свештеничка служба била њему на спасење и на корист Цркве“. „Истина Христова нема компромиса и не може се уподобљавати духу овога света. Не може се удварати духу овога света само да би споља била прихваћена. Та истина постоји да бисмо се преображавали, а тај преображај се остварује благодаћу Божјом, али и нашим учешћем и сарадњом са благодаћу Божјом. То се чини, пре свега, нашом исправном вером, а онда и животом који треба да буде живот смирења", поручио је патријарх Порфирије. На крају беседе Патријарх је позвао верни народ да на Спасовдан узме учешће у литији поводом славе српске престонице која ће у 19 часова кренути од Вазнесењске цркве до храма Светог Саве на Врачару. На торжественој светој Литургији саслуживали су архијерејски намесник земунско-новобеорградски протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић, протојереј Зоран Крстић, јереј Иван Фаранов, јеромонах Сава (Бундало), новорукоположени свештеник Србољуб Убипариповић и ђакони Радомир Вручинић, Мирослав Николић и Томислав Крчмар. Појао је хор Николајевске цркве под руководством диригента Светозара Вујића. Након свете Литургије патријарх Порфирије је, у присуству епископа Иринеја, свештенства и верног народа благословио славске дарове породице Арсић и старешине Николајевског храма протојереја Драшка Тепавца и свештеног братства. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- патријарх
- порфирије:
-
(и још 9 )
Таговано са:
-
Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је литургијским сабрањем у катедралном храму Епархије жичке. Богослужење се одвијало у простору који је спреман за постављање новог мермерног иконостаса. Он ће попут још једне велике слагалице наговестити сву велелепност ка којој у свом историјском ходу ка есхатону стреми овај храм спајајући у себи благодатно свештенодејство и красоту материје. Сабрање је пастирским речима поучио и ободрио Владика Јустин. Речи Преосвећеног преносимо у целости: – Сабрали смо се данас у овом светом храму који је посвећен нашем Оцу, Светом Сави, првом архиепископу српском, да се Богу помолимо, да чујемо поуку Светог Јеванђеља, да видимо једни друге, да се утешимо једни другима, да знамо да нисмо сами овде, у овоме свету. И данас, Свето Јеванђеље нам говори о Гадаринском бесомучнику, човеку у кога је ушао легеон демона. И како каже у Светоме Писму – он се није облачио, него је го ишао по гробовима, лутао по свету, нападао људе, покушавајући да се ослободи тих црних непријатеља душе људске. И у њему видимо генеологију – шта је бесомучник и откуда то бесомучно мучење. Јер бесови су у ствари демони, само што се на различитим језицима различито изговара, али је смисао исти: то су ти непријатељи Божији и непријатељи људски. Јер, они да су хтели да се покају и они би били спасени. Међутим, они су се противили Богу и градили се већи од Бога, као што управо и данас имамо примере. Има много оних у свету који се граде већи од Бога и силнији од Бога и покушавају да утичу на судбину људи, а то не може. Они имају власт само онолико колико им Господ Бог допусти. Нама апостол Павле говори у Посланици Ефесцима, нама хришћанима, сведоцима и следбеницима Христовим који смо такође на тој црној листи – јер ако смо пријатељи Божији, постајемо непријатељи онима који се противе Богу. Али ми себе не сматрамо ничијим непријатељима, ми смо само пријатељи Божији. И поручује он нама, као и Ефесцима, хришћанима: обуците се у свеоружје Божије и тако ћете моћи погасити стреле нечастивога. Обуците се у љубав, благочешће, веру, постојаност, користите средства која вам је Господ Бог дао и онда немате чега да се бојите. И заиста, ми хришћани немамо шта да изгубимо. Све нам је дато, а дато нам је и више од овога – дато нам је да наследимо Царство Небеско. Овде, овоземаљско искористићемо да душу своју, тело своје, ум свој, вољу своју, покоримо вољи Божијој да бисмо се спасили. А нас очекује рај сладости. Када кажем сладост, не мислим на сладост овога света, него на сладост гледања лица Божијег, заједничарења са Њим и са свима светима. То је нама Господ Бог припремио, беседио је Епископ Јустин и наставио: – Али да се вратимо данас на свакодневицу… Сви смо ми помало уплашени, по мало не знамо шта се ово дешава, помало бринемо – неко мање, неко више, али знајмо да БРИГЕ овога света ПАРАЛИШУ НАШЕ ДУХОВНЕ, УМНЕ И ТЕЛЕСНЕ СИЛЕ, и тако паралисани, ми нисмо спремни више да чинимо добро дело; нисмо спремни на првом месту да се боримо. А то онај црни и хоће – да унесе немир, униније, чамотињу и да кажемо: Све је пропало! А шта је то пропало?!? Па оно што сабирамо у душу нашу – то не може нико да нам узме! То је неодузимиво од нас! То је у нама! И колико год да је више у нама, толико смо силнији. Јесте да је природно да се као људи плашимо, чак и смрти, природно је, али што више будемо Господа у себе уткали, у нашу вољу, у ум, у природу нашу, ми ћемо се мање плашити и мање бринути. Препоручујем и себи и вама да се бавимо неким рукодељем, да нешто радимо и притом да размишљамо, ако већ не можемо да се молимо Богу, да размишљамо о Богу, о Његовом страдању, о Његовој жртви, али и Његовом славном Васкрсењу и Вазнесењу, да се сетимо мало да смо ми крштени у име Свете Тројице, а то није мало, ТО ЈЕ СВЕ! Ту је дата сила, сва благодат, сав мир, сав смисао. Ако се удаљимо од тога, онда знајте да тонемо. Као апостол Петар када је почео да ходи по мору и посумњао, јер је видео огромне таласе, а Господ је ту присутан и рече му: Маловерни, зашто си посумњао? Почео је да тоне! Тако и ми када посумњамо, када се изгубимо у овоме свету, када се не везујемо за Царство Небеско, ми неминовно тонемо, а питање је да ли ћемо имати довољно снаге да се поново вратимо. Зато да не дозволимо да нас потопе ружне помисли, помисли које описују овај свет. Јер овај свет се плаши, плаше се људи зато што знају да је Господ присутан и да не могу против Њега праћати се. Као што је Господ апостолу Павлу или Савлу, пре Павла говорио. Господ му се јавио и каже: Савле, Савле, зашто ме гониш? Тешко ти је против бодила праћати се! Господ призива све људе да схвате да је Он једини Бог, да је Он једини човекољубац, али на жалост има и оних који не воле што је Господ присутан – па баш као ови гадарински чувари свиња, који су дошли Господу и рекли: Господе иди од нас! Ово су учинили зато што су претрпели штету, јер је Господ демоне натерао у свиње и свиње се подавише. Дакле, прво зато што су имали велику штету, а друго зато што је Он ту присутан и они не могу да живе онако како хоће. Где је Он присутан, сигурно је да се они који нису са Њим нелагодно осећају и при самој помисли или помену имена Христовог. Али ми нисмо непријатељи свету. Ми се молимо за свет. Ми све што чинимо, чинимо за спасење света, јер је Господ то први учинио. Наравно, не можемо се молити за спасење света, а да се не молимо за себе. Јер онај који се спасава, стотине и хиљаде се спасавају око њега. То је наша наука, то ми проповедамо, то ми хоћемо! Зато што је први Господ Бог рекао да хоће да се сви људи спасу и дођу у познање Истине. Нека Господ Бог, Син Утехе, Мира, свакога добра буде са нама, са породицама нашим, да се не плашимо ничега, да се клонимо греха, а чинимо добро, баш онако како нас Господ Бог учи. Њему нека је слава у све векове и сву вечност. Амин.“ У наставку, сабрање је у молитвено расположењу приступило Пречистим Тајнама Христовим које нас чине причасницима вечности. Извор: Епархија жичка
-
Протопрезвитер-ставрофор Обрен Јовановић: Свака наша молитва је за добробит овога народа!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Разматрајући питање досадашњег доприноса Цркве у борби против корона вируса, како у духовном тако и у материјалном аспекту, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске, је гостујући у емисији „Интернет литија” Радија Светигора казао да је прва мјера укључења Цркве била у молитвеном духу. – Ми се прво бавимо вјечним спасењем. Митрополит је у свим јектенијама на богослужењима која служимо одмах почео да се моли за оздрављење оних који су обољели, за покој душа оних који су се нажалост преставили и да Бог сачува оне који су здрави, да нас сачува од ове пошасти нове. Постоји и ова нова молитва Патријарха румунског Данила, која је преведена и коју је Митрополит препоручио да се чита на сваком богослужењу, тако да је то да кажемо прва мјера укључења у борбу против ове пошасти. Свака наша изговорена молитва је за добробит овога народа и против овога вируса и против свих вируса који се појављују и против свих болести и невоља. Што се тиче материјалног ангажовања, донијета је одлука да с’ обзиром на то да је велики број грађана угрожен због немања ових апарата за вјештачко дисање, Митрополија издвоји средства за два таква апарата. – И та средства су издвојена. Имали смо жељу, а она је и даље иста, да један апарат припадне Цетињу, баш из љубави према нашем Цетињу, а други да ставимо на располагање Министарству здравља. Ових дана и јуче и данас нас зову хришћани из Никшића који кажу да у Никшићу нема довољно респиратора и да би било добро да тај други можда оде у Никшић – казао је отац Обрен, додавши да ће о томе свакако одлучити онај ко треба да одлучи. На констатацију гледалаца да нема довољно респиратора ни у Пљевљима, прота Обрен је казао да је добио информацију да се и тамо посредством Цркве и Епархије милешевске неколико хришћана удружило и да ће ових дана донирати средства за куповину респиратора. – Знате како, нема богомоље без невоље и овдје се најбоље пројављује човјекољубље свих нас јер смо сви призвани да помогнемо, свак на свој начин. Онај коме је Бог дао кроз материјална средства, онај ко нема да се Богу помоли. Молитва је највећа помоћ, како су нам и љекари ових дана говорили. Одговарајући на питање зашто Црква толико ставља акценат на хуманитарну дјелатност, односно зашто су хришћани ти који су најпозванији да помогну ближњима у невољи, свештеник Јовановић је казао да је то тако зато што Црква и хришћани вјерују у Човјекољупца. – Бог је из љубави према човјеку дошао у овај свијет, да би спасао нас, да би нас ослободио смрти, о којој се ових дана највише и говори. Из тог разлога вјерујемо у Бога љубави, а шта је љепше учињети у име те љубави, у име Бога љубави, него помоћи ближњем свом. Имају оне ријечи отаца и духовника које кажу: „Како ћеш вјеровати у Бога кога не видиш, ако не љубиш брата свога кога видиш и са којим живиш”. Из те љубави Божије према човјеку и човјек је позван да буде човјекољубац, у смислу обожења, у ономе што и Бог тражи од нас ради спасења свачије душе. Помоћи некоме материјално можемо увијек. Данас углавном нису људи гладни, али има нажалост и таквих и ту ћемо помоћи увијек. Данас у овом свијету су људи гладни онога вјечнога и непролазнога, онога хљеба од којег се не гладни. Када човјек изгуби мјеру у свом нетрагању за вјечношћу, онда је гладан и овога земаљског блага и хљеба. Никад му није довољно, никад му није доста. Хришћанин је управо тај који је човјекољубац и његово основно призвање је да свједочи Бога љубави, а свједочи га на тај начин што ће увијек бити од користи и помоћи свом ближњем и на тај начин спасава и своју душу – поручио је протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- протопрезвитер-ставрофор
- обрен
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Презвитер Арсеније Арсенијевић: Логика другачија од логике овога света
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Уочи празника Сретења Господњег наш гост био је јереј Арсеније Арсенијевић, старешина храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда и парох и главни и одговорни уредник нашег радија. Звучни запис емисије "Уколико смо ми себе и своје срце очистили, можемо видети лик Божији у другоме човеку", рекао је наш гост говорећи о Сретењу - сретању или сусрету са Господом односно са нашим ближњим - "кога треба да осећамо као свог вечног брата". Да би до сусрета дошло, мора човек да буде и стрпљив, попут св. Симеона Богопримца који је ишчекивао Господа. "Моменат смрти за такве људе је тренутак ослобођења од овога света" каже о. Арсеније. Иако човек са годинама сасвим природно стари, опада његова снага, али телесно назадовање не подразумева и духовно пропадање. Чућемо шта су помисли срца, како се у данашње време пројављује себељубље, зашто људи желе да одложе тренутак одласка из овог света? Извор: Радио Слово љубве -
У среду 29. јануара 2020. године, на дан када наша света Црква празнује Часне вериге Светог апостола Петра, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Буково уз саслужење братства ове свете обитељи. Узносећи молитве поводом данашњег празника владика је благословио и преломио славски колач са јеромонахом Енохом који Часне вериге Светог апостола Петра прославља као крсну славу, а потом се обратио сабраном верном народу. Говорећи о Часним веригама које су Светог Петра лишиле физичке слободе у материјалном свету али које су га истовремено утврдиле у вери, Епископ је истакао да су данас робови они који се бусају да су слободни од Христа и од Цркве, који на себи немају Печат дара Духа Светога али који носе претешке ланце материјалног ропства живећи у греху и безакоњу. Нека нас Господ охрабри у исповедању имена Христовог да бисмо били робови Христови а слободни од овога света, од лажи и обмане и сваке замке ђаволске – закључио је владика Иларион. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
-
Након што је у цркви Светог Николе у Котору одслужен молебан, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије предводио је Литију од цркве Светог Николе, градском ривом и назад. Ријеке вјерних су се вечерас слиле у Котор из Рисна, Пераста, Шкаљара… Звучни запис беседе Рушење цркве на Ловћену и гажење по Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, најмудријем рођеном на овим просторима послије Светога Саве почетак је свега што се догађало са нама и у Црној Гори и у Боки и у Брдима, рекао је вечерас Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије након Литије која је одржана као вид молитвеног отпора вјерног народа Боке режимском безакоњу према Српској православвној цркви у Црној Гори. „Рушење његове цркве је уствари било рушење Црне Горе и њено обурдавање низ Ловћен“, рекао је Владика Амфилохије. Додао је да је плод тога рушења, насиља и тираније и тзв. закон о слободи вјероисповијести. „Уствари то је закон о ропству овога народа, закон о отимању његових светиња, закон о гажењу свега што је најсветије и најчеститије изњедрено на овим простора од времена Светога Јована Владимира, зетскога краља великомученика,и свега онога што је израсло у току ових осам стотина година, од 1220. године, када је Свети Сава на Михољској Превлаци обновио ту светињу и када је поставио првога епископа зетскога“, рекао је он. Подсјетио је да је Српски палац, сједиште некадашње Бококоторске епархије, који се налази преко пута цркве Светог Николе у Котору, национализован након Другог свјетског рата. „Како је онда могао да се национализује, ако је био државна својина, како тврде ови наши нови господари у Црној Гори? Како је било могуће национализовати га од Цркве? А то није случај само са овом црквеном општином него и са другим црквеним општинама у Боки которској и широм Црне Горе. Национализовали су и одузимали од наших манастира, од наших црквених општина, одузимана је црквена имовина… Како је могуће, дакле, да је то државно било, како данас тврде ови наши државници, ако се одузима од Цркве, национализује“, упитао је Митрополит црногорско-приморски. Поставио је питање зар није била мудрост да се прво врати оно што је одузето од Цркве Божје. Подсјетио је да је Црква то тражила и да је чак власт, како је рекао, истога данашњега предсједника почетком двијехиљадитих била донијела одлуку да се врати национализована имовина, не само приватницима и задужбинама, него и црквама и вјерским заједницама. „Међутим, исти тај је послије поништио ту одлуку и данас плод из тога поништења није само што није враћено отето, него се сад иде на то да се одузму и сами храмови, што нико никада није урадио у хиљадугодишњој историји ових простора“, казао је Владика. Владика је поставио питање шта је сада са предузећима у којима су у претходном систему хиљаде радника у Црној Гори зарађивале хљеб. „Гдје су та предузећа, гдје је та имовина која је била одузета за народ? Све је опљачкано, разорено. И имамо сад једну групу богаташа који мисле да тиме улазе у Европу, да ће тиме што су опљачкали од народа постати популарни у Европи“, нагласио је он. Сада треба, додао је Митрополит црногорско-приморски, да се отму и храмови, да се и они униште и разоре. Подсјетио је да су обновљени стари и саграђени нови храмови у последњих тридесет година захваљујући томе што се разбуктао огањ вјере сачуван у души народа. „И ево данас видите, тај народ излази по свим трговима, улицама и градовима Црне Горе. То је и за мене чудо, откуда тај народ. И ја се нисам томе надао. Десетине хиљада се окупљају широм Црне Горе. То је народ Божји, огањ вјере у живога Бога… Он се распламсао у души овога народа, нарочито у душама дјеце“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да само они који немају савјести и свијести могу градити будућност Црне Горе на богоубилачкој и братоубилачкој идеји. „Ја се надам у Бога да ће ови наши садашњи властодршци схватити да нијесу на власти да би се борили против народа, да отимају народне светиње. За кога? Кога да ће уселе у ове храмове, они некрштени? И коме ће да предају ове храмове отимајући их од Цркве Божје? Надамо се у Бога да ће се и они, а и они који их гласају, вратити разуму и да ће гласати људе који знају шта су светиње и који ће чувати те светиње, а тиме чувати и своју дјецу, њихову будућност и будућност Црне Горе“, поручио је Митрополит Амфилохије. Додао је да се нада да ће овај црквено-народни бунт помоћи тим људима да се врате памети и разуму. „И да оно што буду радили ураде сагласно вољи овога народа, ако су народна власт. Ако нијесу народна власт, онда им није мјесто да буду на челу државе која се зове Црна Гора“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- митрополит
- амфилохије
- (и још 11 )
-
Митрополит Амфилохије: Пресвета Богородица – покров овога свијета
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Покров Пресвете Богородице са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је Пресвета Богородица покров овога свијета. Звучни запис беседе „Она је ушла у храм јерусалимски, у светињу над светињама у коју је само једанпут годишње улазио првосвештеник, тамо гдје је био онај штап Аронов процвјетали, и гдје је била она мана у златном ковчегу, којом је Бог хранио изабрани народ кроз египатску пустињу, и гдје су биле таблице закона Мојсијевог. Ушла је она, да би родила Онога који је једини свети – Господа, Онога који је у Светињи над светињама“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.- Подсјетио је сабране да се Пресвета Дјева, покровитељка неба и земље и рода људскога, јавила и у Влахерни цркви у 10. вијеку. „Јавила се преко Андреја Јуродивог, откривши покров свој над црквом у којој је био сабран Божји народ. И од тада па до данас тај догађај се прославља у свој Православној цркви“, казао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да Пресвета Дјева свијим покровом посебно покрива краљевски град Цетиње. „Јер, она је покровитељка и заштитница овога града. Практично сви храмови на Цетињу посвећени су Пресветој Богородици. Дакле, Цетиње је град који је посвећен Пресветој Богородици. Она је покровитељ и чувар овога града и путоказ свима нама који живимо у овоме граду“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- митрополит
- амфилохије:
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Ликови српских светитеља налазили су се на барјацима спремним за литију од цркве Светог Јована Претече и Крститеља у Петровчићу до Часног крста на Прекој Калдрми. Тако је започело прослављање осам векова самосталности Српске Православне Цркве на нивоу архијерејског намесништва земунског. Свечани дочек Епископа сремског г. Василија у порти цркве уприличен је нешто после 9 часова. Благосиљајући свештенство и верни народ, Епископ сремски г. Василије се упутио у дивно уређени храм да би началствовао светом Литургијом. У величанственој Литургији Преосвећеном г. Василију саслуживали су протојереји-ставрофори: Слободан Радојчић, архијерејски намесник земунски; Миле Јокић, архијерејски намесник старопазовачки, Милутин Илић, парох јаковачки; протонамесници Ђорђе Ковљен, парох у цркви Преноса моштију Светог оца Николаја у Белегишу, и Јеремија Старовлах; јереј Ненад Катић, старешина храма у Петровчићу, као и протођакон Слободан Вујасиновић. За певницом су поред свештенства појали Србски православни појци. У празничној проповеди на крају торжественог литургијског сабрања вернима се обратио Епископ сремски Василије: „Све молитве, сва јутрења и вечерња богослужења, сва молитвословја, сви канони и прописи су у припреми највећег дара Божјег – то је света Литургија у којој се приноси бескрвна жртва самога Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Тако се у овоме храму безмало две стотине година врши света Литургија. Замислите колико је село тада било када је смогло снаге да подигне овако леп храм! Замислите колико је Литургија овде испојано, колико је молитава Богу упућено, колико је суза проливено и колико је радости овде доживљено. Нека је на здравље и спасење молитва. Посебно ми је драго што смо се нашли данас у овоме храму. Хвала вам на труду и љубави и што сте дошли да се заједно помолимо Господу. Ми смо православни хришћани и као светосавски народ треба да се окренемо Богу и манемо свих идеологија овога света. Зато смо данас заједно: да прославимо осам векова самосталности наше Српске Православне Цркве и да осветимо Часни Крст на Прекој Калдрми у славу овога јубилеја. После свете Литургије организована је свечана литија од цркве Светог Јована Претече и Крститеља до Преке Калдрме.Велелепни Часни крст висине 12 метара, ширине 9 метара, тежине 68 тона, подигнут је 29. децембра 2018. године на Прекој Калдрми. Са благословом Епископа сремског Василија радови на изради Часног крста и темеља су почели 2016. године трудом и залагањем протојереја Страхиње Голијана, пароха сурчинског, и добротвора. На предњој страни Крста урезано је Распеће Христово, док су на полеђини урезане речи: Овим побеђуј! Тело Крста ширине 1,5 метара израђено је од тешких материјала и лаког бетона. Материјал за израду крста увежен је из Белорусије. Подвиг прегалаца у изради и подизању крста, окупљених око г. Зорана Арамбашића под будним оком уметника Милана Кочијашевића, за свако је дивљење. Литију су чинили популарни бајкери - мотоциклисти који су носили знамења са ликовима светитеља српских, кочије са вернима, непрегледна аутомобилска колона. Пут до Часног крста био је под пратњом више полицијских аутомобила. Нешто око поднева Епископ је извршио чин освећења Часног крста уз саслужење проте Милета Јокића, старешине храма Светих Ћирила и Методија у Бусијама, и протојереја Страхиње Голијана, пароха сурчинског. После чина освећења обратио се владика Василије који је заблагодарио свима на труду у подизању крста и између осталог казао: „Увек је на великим раскршћима бивало знамење крсно, кроз читаву историју српског народа. Српски народ је крстоносан народ - као што је Христос носио свој крст на Голготу, тако и наш народ носи свој крст и свако од нас понаособ. Молимо се непрестано Богу да наш овоземаљски крст буде много лакши и упутнији, много знаменитији него оних који Бога немају и који своје знамење не носе. Овај монументални крст је први знак у Срему, али ако да Бог, подићи ћемо још већи крст на Фрушкој Гори, да буде знамење свим Србима. Пре 32 године умолио сам патријарха Павла да дође на Фрушку Гору и одржи парастос за све посејане кости и проливену крв на просторима разапете и мученичке Епархије сремске. Изволео је да одржи помен за све страдалне и данас постоји знамење где се тај свети човек молио за све који су пострадали. Зато су оваква наша знамења и обележја од изузетнго значаја у нашем народу и итекако важна за све хришћане овога света: ова земља треба да буде препознатљива по крсном знамењу, јер је хришћанска, света, мученичка. Сваку стопу и свако парче земље треба да обележимо крсним знамењем. Да заједничарење протекне у најбољем реду старали су се свештеници Страхиња Голијан, Драган Гвозденовић и са њима Ненад Катић. Дан је завршен свечаним концертом у Бојчину на коме су, после слова о Светом Сави епископа Василија, наступили хорови, певачке групе, драмски уметници. На крају вечери, архијерејски намесник земунски прота Слободан Радојчић захвалио је свима за помоћ и подршку за обележавање осам векова Српске Православне Цркве, а посебно Епископу сремском и председнику Градске општине Сурчин г. Стевану Шуши. Учешће у сабрању узели су и представници Војске Србије. У години када српски народ обележавамо велики јубилеј 800-годишњицу самосталности Српске Православне Цркве, на нивоу архијерејског намесништва земунског у недељу, 15. септембра 2019. године, у Бојчину је организована свечана академија. Културно духовно саборовање верног народа уследило је после литургијског сабрања у цркви Светог Јована Претече и Крститеља у Петровчићу и освећења Часног крста на Прекој Калдрми. Пажња свих посвећена је великом историјском догађају који се збио 1219. године. Слово о Светом Сави и величини његовог дела казивао је Епископ сремски г. Василије: „Да ли је Свети Сава само једна важна личност из наше историје, скривена испод талога осам дугих векова, неко ко је имао значаја само за људе своје епохе? Може ли се пак Светом Сави приступити као једној вечно живој, облагодаћеној личности, која нас и данас надахњује и руководи, или је он био „наставник и учитељ пута који води у живот“ само људима своје генерације? Другим речима, може ли Свети Сава, као једна историјска личност из 13. века, бити узор и идеал једном младом човеку у 21. веку? Зар није Свети Сава, као такав каквог смо га представили, један свевремени узор и парадигма за сваког ваљаног Србина свих епоха? Ако архијереји траже себи узор за мудро управљање стадом Христовим, имају га у Архиепископу српском Светом Сави. Ако монаси требају пример за погруженост у молитву и успињање у духовне висине, ето им хиландарског, карејског и студеничког испосника, Светог Саве. Ако свештеницима треба надахнућа и укрепљења за предано делање на њиви Господњој, нека се угледају на неуморног свештенослужитеља Христовог, Светог Саву. Ако ли државници желе да се боре за истинске интересе свога народа и да остану по добру упамћени у историји, бољи им пример од Саве није потребан. Српски лекари, научници, просветари, уметници…сви они могу Светог Саву да сматрају својим почетком и својим узором. Светог Саву, као човека у потпуности оствареног. Свети Сава јесте неко ко неуспављиво бди над Србима кроз векове. Његово очинско старање и мисионарење није престало ни онда када је у Трнову свој дух предао љубљеном Творцу, нити пак када је Синан паша његове мошти предао огњу. Свети Сава неуморно наставља да нас буди, теши, опомиње и крепи све до данас.“ После Епископа, на летњој позорници под покровитељством Градске општине Сурчин наступио је Свештенички хор намесништва земунског којим диригује мр Предраг Стаменковић као и здружени црквени хорови из Сурчина и Јакова, хор Свети Владимир из Батајнице и Црквени хор Орлићи из Батајнице. Драмски уметници Лепомир Ивковић, Драгана Суџук и Миљан Прљета казивали су рецитал о Светом Сави. У програму су наступили и народна уметница Светлана Стевић Вукосављевић, Србски православни појци, појачка група „Родослов“, етно група сестре Михајловић и Илић из Јакова. На самом крају уметничког програма публику је одушевило својом игром и песмом Културно-уметничко друштво „Диоген“ из Сурчина. За свесрдну помоћ и подршку у организовању обележавања осам стотина самосталности Српске Православне Цркве, Епископу сремском г. Василију, председнику Општине Сурчин г. Стевану Шуши и фирмама, са бине летње позорнице је заблагодарио архијерејски намесник земунски протојереј-ставрофор Слободан Радојчић. У публици су били представнци градских власти, просветних установа, јавних преудзећа свештенство и монаштво из неколико намесништава Епархије сремске, архимандрит Макарије фенечки, архијерејски намесници шидски Радомир Мишић и старопазовачки Миле Јокић, пријатељи и сарадници земунског намесништва и јавне личности из престоног града. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Божанска благодат и сујета овога света!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Друге недеље Великог поста Црква прославља спомен на великог светитеља Григорија Паламу. На човека који је сав свој живот посветио Богопознању, који се много трудио, и стално пребивао у жестокој борби против јеретика и лажних учитеља. Често се учење, које је он проповедао, излагало сумњама, те је морао да читавог свог живота доказује своју исправност, као и то да је пут којим иду он и људи који слушају њега и Христа, – истински и спасоносни. То је пут посебних подвига, стражарења над својим срцем и животом. Григорије Палама је много говорио о Божанској благодати, и о томе, без чега не можемо да живимо, без чега свака душа хришћанина, и сваког другог човека, гине, постаје слепа, глува, суши се, једноставно умире, док му се живот претвара у бесмислено гомилање догађаја. Често нас од те Божанске благодати одвраћа управо сујета овог света, која нам се испрва не чини толико грешна: стицање материјалних добара, умиривање своје сујете и гордости, – сада управо то одводи људе од Бога, и од мисли о томе да треба стално да хране своју душу, свој живот. Човек стиче огромна богатства. Читавог живота тежи нечему, и на крају се са сваким од нас дешава исто. Нема човека који живи на земљи, и којег неће стићи смрт. Сви ћемо скончати, сви који овде стоје, стаће пред Господом. Тада ћемо увидети да су живот, све бриге и мисли које испуњавају нашу душу – ништа. И не само ништа…, него управо оно што нам је сметало да се сјединимо са Господом. Али, тада ће бити касно. ”Када сав свет задобијем, у гроб ћу се уселити” – чујемо ове дивне речи у заупокојеном богослужењу. Заиста, човек задобије сав свет, али шта га на крају чека? – полажу га у ковчег и сели се у гроб. Бескућник, цар, роб – сви леже у гробу, ”без даха, и лика, и облика”. Тада људи, који стоје поред гроба, одједном схвате какав је људски живот: покаже се да је све сујета и празнина. Не спомињемо данас без разлога име Григорија Паламе, и није се он без разлога трудио и живео у име Христа, за све нас, већ да би нам оставио спасоносно учење о Божанској благодати, о томе да ће нас управо она исцелити, да она покреће наш живот, спасава и избавља нас од смртоносне сујете. У данашњем Јеванђељу имали смо прилике да чујемо како су Христу довели раслабљеног. Живимо тренутно, користимо своје таленте, способности, положај на којем се налазимо, – и не тражимо Христа. Често, да бисмо управо на Њега положили сву наду и разумели сујету свог живота, Господ нам шаље болест, немоћ и раслабљеност. Григорије Палама расуђује поводом овог читања из Јеванђеља Друге недеље Великог поста, и говори нам о томе, да је овог раслабљеног нада у Христа привела вери. Нада је била све што му је остало, последње на овоме свету: није имао више ни здравља, ни славе, ни снаге, само наду у Христа, која га је и привела спасењу, исцељењу. Исто то се тако често дешава и нама, а ми у љутњи говоримо: зашто, ја све исправно радим, доброг сам владања! Зашто ми се шаљу ове болести, искушења? Искушења и болести се шаљу да би се у наша срца уселила нада у Божанску благодат! Да би се сјединили са Христом они људи који, будући здрави и јаки, не налазе у себи снаге да покоре сујету овог света. Четири човека су довела раслабљеног. Скинули су кров на кући да би га спустили к Христу. И ми, такође, учи нас Григорије Палама, треба да раскрчимо тај цреп свакодневних, непотребних, празних и бесмислених брига, сујете и гордости да бисмо доспели к Христу, да бисмо спустили к Њему нашу несрећну, раслабљену, гладну и изморену душу. Божанска благодат се данас сједињава са сваком душом, и ми се сједињавамо са Богом. Никакво велико богословско знање, ни ученост, премда не смемо ниподаштавати њихов значај, нису способни да делују на људско срце, и душу, као Божанска благодат. Погледајте, колико имамо примера око себе, да људи који су добили највиша образовања, између осталог и богословско, и говоре исправне ствари, а да им притом народ Божији не верује. Они говоре, али то не допире до срца, јер ови људи нису задобили Божанску благодат. Она се, наравно, задобија у свакодневно аскетском подвигу, смирењу, посту и молитви, у љубави и саосећајности према страдању ближњих. Нека би молитвама светог Григорије Паламе, светих новомученика и исповедника Руске Цркве и свих светих Божанска благодат пребивала са свима нама. Амин. Извор: Православие.ру -
Презвитер Арсеније Арсенијевић: Бог живи или богови овога света?
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Зашто смо склони да се приклањамо трендовима паганштине који се на разне начине пројављују данас, а да се одричемо Живога Бога, питали смо данас јереја Арсенија Арсенијевића, старешину храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. „Нашу веру треба да схватимо мало озбиљније, а не као скуп одређених форми“ каже о. Арсеније и напомиње да када је „човек васпитан на узвишеним вредностима, онда лако препознаје шунд“. Зашто не прихватамо Бога као Живога Бога који мења наш живот и шта је то здрав и нормалан укус у животу? А како да поступају наши људи који у великом броју живе и раде управо у западним земљама, из којих и долази ово својеврсно савремено паганство? Звучни запис емисије -
Зашто смо склони да се приклањамо трендовима паганштине који се на разне начине пројављују данас, а да се одричемо Живога Бога, питали смо данас јереја Арсенија Арсенијевића, старешину храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. „Нашу веру треба да схватимо мало озбиљније, а не као скуп одређених форми“ каже о. Арсеније и напомиње да када је „човек васпитан на узвишеним вредностима, онда лако препознаје шунд“. Зашто не прихватамо Бога као Живога Бога који мења наш живот и шта је то здрав и нормалан укус у животу? А како да поступају наши људи који у великом броју живе и раде управо у западним земљама, из којих и долази ово својеврсно савремено паганство? Звучни запис емисије View full Странице
-
Да ли сте задовољни положајем који у Црној Гори имају Митрополија црногорско-приморска и епархије Српске православне цркве? Отац Велибор: Црква увијек има двије врсте положаја: у друштву и у држави. Некима није јасно да то нијесу идентични појмови, јер је друштво шири појам од државе, а држава је само једна од друштвених категорија. Кад се говори о положају Митрополије и осталих епархија Српске православне цркве у црногорском друштву, морам да кажем да сам задовољан. Првенствено због тога што је православна Црна Гора духовно обновљена и враћена свом православном историјском изворишту послије вишедеценијског државног атеизма. У то скоро нико није вјеровао прије само 30 година. Мислили су да је Црква уништена толико да се никада неће опоравити. Али, жив је Бог и жива је душа овога народа. То свједоче и стотине хиљада православних вјерника у храмовима у ове благе божићне дане. С друге стране, нијесам задовољан правним положајем Цркве у држави. Није непознато, а много пута сам јавно рекао да постоји много проблема у погледу правног положаја наше Цркве и односа представника државних органа према њој. Црквофобија коју су подстицали и пропагирали неки државни чиновници ђеловала је отрежњујуће на људе и то је чињеница. Међутим, желећи да у овим божићним данима изговорим благу ријеч морам да кажем да ипак као вјерници и свештеници у Црној Гори имамо слободу и то је, вјерујте, за Цркву у сваком режиму и времену најважније. Истина је да је боље за друштво кад постоји сагласје, симфонија Цркве и државе при чему Црква остаје Црква, а држава остаје држава. Али, ипак је најважнија слобода. Како коментаришете то што до данас није потписан темељни уговор Владе и СПЦ, као што је то урађено са представницима других вјерских заједница у Црној Гори? Шта је према Вашем мишљењу главни разлог за то? Отац Велибор: То није добро прије свега за државу и разлоге видим у идеолошкој и политичкој, а не правној и вјерској сфери. Као човјек који се научно бави државно-црквеним правом, заговарам уговорни модел регулисања односа између Цркве и државе. Али, познато је да сам критиковао те акте Лукшићеве владе управо због тога што су у највећем дијелу непримјенљиви у постојећем правном систему Црне Горе и што процес није завршен. Ти уговори су, нажалост, остали мртво слово на папиру, а то је потврдио и Нацрт закона о слободи вјероисповијести. Неки ми нијесу вјеровали кад сам на то благовремено указивао. Уопште нијесам срећам због тога што сам био у праву. Мени је недавно један великодостојник једне вјерске заједнице, иначе мој пријатељ, рекао велику истину: „Ми имамо уговор, а ви имате народ и народну подршку“. И, заиста, хвала му на томе. Никада не бих мијењао овај вјерни народ за било који уговор, па макар да сам му и ја аутор. Последњих мјесеци посебно је било актуелно питање Сахат куле, односно (не)враћање крста на њу. Зашто мислите да је крст постао „проблем“ и тема разговора тек након реконструкције Сахат куле, с обзиром на то да се дотад ово питање скоро и није покретало у јавности? Отац Велибор: Прије пет година, главни подгорички имам Џемо Реџематовић је, ничим изазван, преко „Анадолије“ поручио да је „вријеме да се уклони крст са Сахат куле“. Ми смо на ту непримјерену изјаву реаговали врло разумно и, могу рећи, благо. Очекивао сам да ће неко од наше браће мухамеданске вјере доћи да као људи размотримо то питање, размијенимо аргументе и упознамо са проблемом уколико постоји. Све је било мирно до закључивања уговора између турске ТИКЕ и Главног града о рестаурацији Сат куле. Нијесмо ни мали, а ни наивни да не знамо да читамо. Имам цјелокупан материјал о ревалоризацији Сат куле и решење о конзерваторским условима. Нигдје експлицитно није наведено да се уклања крст. И зато је била законска обавеза да се крст врати на своје мјесто. Није тачно да је Главни град Подгорица удовољавао нашим захтјевима, јер се из доступних доказа види да су искључиво поступали у складу са важећим правним актима уз опаску да се у једном дијелу и нису баш добро снашли. Одакле крст на Сахат кули? Отац Велибор: Све има своју историју као и недавно постављени полумјесец на Сат кули у Пљевљима што само демантује тезу да „вјерским обиљежјима није мјесто на Сат кулама“. И крст на Сат кули, коју је архитекта Андрија Маркуш са пуним правом назвао подгоричком Ћеле кулом, има своју историју, јер су на њој, крајем 18. вијека, објешени братоножићки прваци – поп Машко и његов брат Асан Тошковић, Радоје Премовић и Радован Павићевић. Крст је ту стајао преко 120 година, а Сат кула је у том стању проглашена за споменик културе. Може се о свему разговарати, али начин на који је уклоњен крст са Сат куле је недопустив у грађанском друштву, па макар кад су и Турци извођачи радова. Како коментаришете изјаву Рафета Хусовића, предсједника Бошњачке странке, да му се више не мили да прође поред Сахат куле? Отац Велибор: Прије свега, морам да кажем да веома поштујемо то што Рафет Хусовић у своје вријеме, као министар у Влади Игора Лукшића, једини није гласао за рушење Цркве на Светом Стефану. То треба да се зна и ми православни то никада не смијемо да заборавимо и јавно му хвала на томе. Разумијем да он мора да се обраћа својим бирачима и ту његову изјаву сам схватио тако. И не замјерам му. Руку на срце, у овим нашим животима, Сат кула је без крста била од 8. септембра до 27. октобра прошле године или нешто мање од два мјесеца. Ипак, вјерујем да ће Рафет пролазити поред Сат куле као што је и прије рестаурације пролазио. Да ли очекујете да ће икона Богородице Филермосе бити враћена Митрополији црногорско-приморској? Отац Велибор: Све чињенице и правни аргументи су на страни Митрополије. Отуда је разумно да се икона врати и да као људи сједнемо и нађемо решење. Митрополија је још отворена за договор. Светиње треба да се обједине и да буду доступне вјерницима на начин и у сакралном објекту Храму Свете Тројице као што је то вјековима било. Недопустиве су, незаконите и нецивилизацијске идеје да се икона утамничи у Цетињској пећини. Како коментаришете то што Влада још није утврдила предлог закона о слободи вјероисповијести, иако је, према њеном плану, то требало да уради у четвртом кварталу 2017. године? Отац Велибор: Једно су планови, а друго је реалност. Годинама је тај закон имао своје мјесто у плану и програму рада сваке Владе, па није ни припреман, а ни усвојен. И даље сматрам да, без обзира на разлике, морамо да сједнемо за сто и разговарамо стручно и одговорно. Ја сам оптимиста да се може доћи до европског закона дијалогом, међусобним уважавањем, поштовањем правне науке, државно-правне и вјерске историје Црне Горе. Не знам да ли ће до тога доћи, јер министар Мехмед Зенка већ годину упорно игнорише Цркву којој припада већина становништва Црне Горе. Али, нека га. Они морају да схвате да је њихов задатак да нормирају одређену друштвену стварност у оквиру међународноправних аката и Устава Црне Горе, а не да залазе у вјерска осјећања и креирају вјерску стварност по својим идеолошко-партијским потребама. Очекујете ли да закон буде квалитетнији од онога што је било понуђено кроз нацртну форму овог акта? Отац Велибор: Ништа не очекујем, јер је све одавно, без икаквог разлога и потребе, изашло из сфере струке и науке. Подјела КиМ значила би признање независности Косова. Један сте од потписника апела за одбрану Косова и Метохије. О чему се ради? Отац Велибор: Част ми је што сам један од потписника апела који јесте за одбрану Косова и Метохије, али и нашег образа. То је по свему одговоран и позитиван документ, обраћање људи који дубље осјећају проблем и који желе да помогну да не изгубимо душу. Веома сам забринут због тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, који је иницирао предсједник Србије Александар Вучић. О чему да водимо дијалог? О ономе о чему нема погађања? У апелу смо јасно нагласили да је неприхватљиво и признање и подјела Косова и Метохије. Има неких индиција да се иде на пођелу Косова и Метохије, али и територије тзв. уже Србије у Прешеву и Бујановцу и да се то прикаже као прво мирнодопско мијењање граница на Балкану. Срце се не може дијелити. Узгред, подјела истовремено значи и признање Косова као независне државе. Ниједна српска рука то не смије да потпише или да дигне руку у било ком форуму. Посебно је важно то што је у апелу наглашено да будући нараштаји неће бити најсрећнији ако им у наслеђе ово питање оставимо неријешено, али ће бити најнесрећнији ако и себе и њих заувијек осрамотимо, одричући се Косова и Метохије, своје части и свог Јерусалима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- протопрезвитер-ставрофор
- доц.
- (и још 10 )
-
Вјерујем да ће предсједник Бошњачке странке Рафет Хусовић опет пролазити поред Сахат куле, као што је то чинио прије њене рестаурације, поручио је координатор Правног савјета и архијерејски намјесник подгоричко-колашински у Митрополији црногорско-приморској (МЦП), протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Он је у интервјуу за дневни лист Дан казао да је црквофобија коју су подстицали и пропагирали неки државни службеници дјеловала отрежњујуће на људе, али да се Црква вратила свом православном историјском изворишту послије вишедеценијског државног атеизма. Да ли сте задовољни положајем који у Црној Гори имају Митрополија црногорско-приморска и епархије Српске православне цркве? Отац Велибор: Црква увијек има двије врсте положаја: у друштву и у држави. Некима није јасно да то нијесу идентични појмови, јер је друштво шири појам од државе, а држава је само једна од друштвених категорија. Кад се говори о положају Митрополије и осталих епархија Српске православне цркве у црногорском друштву, морам да кажем да сам задовољан. Првенствено због тога што је православна Црна Гора духовно обновљена и враћена свом православном историјском изворишту послије вишедеценијског државног атеизма. У то скоро нико није вјеровао прије само 30 година. Мислили су да је Црква уништена толико да се никада неће опоравити. Али, жив је Бог и жива је душа овога народа. То свједоче и стотине хиљада православних вјерника у храмовима у ове благе божићне дане. С друге стране, нијесам задовољан правним положајем Цркве у држави. Није непознато, а много пута сам јавно рекао да постоји много проблема у погледу правног положаја наше Цркве и односа представника државних органа према њој. Црквофобија коју су подстицали и пропагирали неки државни чиновници ђеловала је отрежњујуће на људе и то је чињеница. Међутим, желећи да у овим божићним данима изговорим благу ријеч морам да кажем да ипак као вјерници и свештеници у Црној Гори имамо слободу и то је, вјерујте, за Цркву у сваком режиму и времену најважније. Истина је да је боље за друштво кад постоји сагласје, симфонија Цркве и државе при чему Црква остаје Црква, а држава остаје држава. Али, ипак је најважнија слобода. Како коментаришете то што до данас није потписан темељни уговор Владе и СПЦ, као што је то урађено са представницима других вјерских заједница у Црној Гори? Шта је према Вашем мишљењу главни разлог за то? Отац Велибор: То није добро прије свега за државу и разлоге видим у идеолошкој и политичкој, а не правној и вјерској сфери. Као човјек који се научно бави државно-црквеним правом, заговарам уговорни модел регулисања односа између Цркве и државе. Али, познато је да сам критиковао те акте Лукшићеве владе управо због тога што су у највећем дијелу непримјенљиви у постојећем правном систему Црне Горе и што процес није завршен. Ти уговори су, нажалост, остали мртво слово на папиру, а то је потврдио и Нацрт закона о слободи вјероисповијести. Неки ми нијесу вјеровали кад сам на то благовремено указивао. Уопште нијесам срећам због тога што сам био у праву. Мени је недавно један великодостојник једне вјерске заједнице, иначе мој пријатељ, рекао велику истину: „Ми имамо уговор, а ви имате народ и народну подршку“. И, заиста, хвала му на томе. Никада не бих мијењао овај вјерни народ за било који уговор, па макар да сам му и ја аутор. Последњих мјесеци посебно је било актуелно питање Сахат куле, односно (не)враћање крста на њу. Зашто мислите да је крст постао „проблем“ и тема разговора тек након реконструкције Сахат куле, с обзиром на то да се дотад ово питање скоро и није покретало у јавности? Отац Велибор: Прије пет година, главни подгорички имам Џемо Реџематовић је, ничим изазван, преко „Анадолије“ поручио да је „вријеме да се уклони крст са Сахат куле“. Ми смо на ту непримјерену изјаву реаговали врло разумно и, могу рећи, благо. Очекивао сам да ће неко од наше браће мухамеданске вјере доћи да као људи размотримо то питање, размијенимо аргументе и упознамо са проблемом уколико постоји. Све је било мирно до закључивања уговора између турске ТИКЕ и Главног града о рестаурацији Сат куле. Нијесмо ни мали, а ни наивни да не знамо да читамо. Имам цјелокупан материјал о ревалоризацији Сат куле и решење о конзерваторским условима. Нигдје експлицитно није наведено да се уклања крст. И зато је била законска обавеза да се крст врати на своје мјесто. Није тачно да је Главни град Подгорица удовољавао нашим захтјевима, јер се из доступних доказа види да су искључиво поступали у складу са важећим правним актима уз опаску да се у једном дијелу и нису баш добро снашли. Одакле крст на Сахат кули? Отац Велибор: Све има своју историју као и недавно постављени полумјесец на Сат кули у Пљевљима што само демантује тезу да „вјерским обиљежјима није мјесто на Сат кулама“. И крст на Сат кули, коју је архитекта Андрија Маркуш са пуним правом назвао подгоричком Ћеле кулом, има своју историју, јер су на њој, крајем 18. вијека, објешени братоножићки прваци – поп Машко и његов брат Асан Тошковић, Радоје Премовић и Радован Павићевић. Крст је ту стајао преко 120 година, а Сат кула је у том стању проглашена за споменик културе. Може се о свему разговарати, али начин на који је уклоњен крст са Сат куле је недопустив у грађанском друштву, па макар кад су и Турци извођачи радова. Како коментаришете изјаву Рафета Хусовића, предсједника Бошњачке странке, да му се више не мили да прође поред Сахат куле? Отац Велибор: Прије свега, морам да кажем да веома поштујемо то што Рафет Хусовић у своје вријеме, као министар у Влади Игора Лукшића, једини није гласао за рушење Цркве на Светом Стефану. То треба да се зна и ми православни то никада не смијемо да заборавимо и јавно му хвала на томе. Разумијем да он мора да се обраћа својим бирачима и ту његову изјаву сам схватио тако. И не замјерам му. Руку на срце, у овим нашим животима, Сат кула је без крста била од 8. септембра до 27. октобра прошле године или нешто мање од два мјесеца. Ипак, вјерујем да ће Рафет пролазити поред Сат куле као што је и прије рестаурације пролазио. Да ли очекујете да ће икона Богородице Филермосе бити враћена Митрополији црногорско-приморској? Отац Велибор: Све чињенице и правни аргументи су на страни Митрополије. Отуда је разумно да се икона врати и да као људи сједнемо и нађемо решење. Митрополија је још отворена за договор. Светиње треба да се обједине и да буду доступне вјерницима на начин и у сакралном објекту Храму Свете Тројице као што је то вјековима било. Недопустиве су, незаконите и нецивилизацијске идеје да се икона утамничи у Цетињској пећини. Како коментаришете то што Влада још није утврдила предлог закона о слободи вјероисповијести, иако је, према њеном плану, то требало да уради у четвртом кварталу 2017. године? Отац Велибор: Једно су планови, а друго је реалност. Годинама је тај закон имао своје мјесто у плану и програму рада сваке Владе, па није ни припреман, а ни усвојен. И даље сматрам да, без обзира на разлике, морамо да сједнемо за сто и разговарамо стручно и одговорно. Ја сам оптимиста да се може доћи до европског закона дијалогом, међусобним уважавањем, поштовањем правне науке, државно-правне и вјерске историје Црне Горе. Не знам да ли ће до тога доћи, јер министар Мехмед Зенка већ годину упорно игнорише Цркву којој припада већина становништва Црне Горе. Али, нека га. Они морају да схвате да је њихов задатак да нормирају одређену друштвену стварност у оквиру међународноправних аката и Устава Црне Горе, а не да залазе у вјерска осјећања и креирају вјерску стварност по својим идеолошко-партијским потребама. Очекујете ли да закон буде квалитетнији од онога што је било понуђено кроз нацртну форму овог акта? Отац Велибор: Ништа не очекујем, јер је све одавно, без икаквог разлога и потребе, изашло из сфере струке и науке. Подјела КиМ значила би признање независности Косова. Један сте од потписника апела за одбрану Косова и Метохије. О чему се ради? Отац Велибор: Част ми је што сам један од потписника апела који јесте за одбрану Косова и Метохије, али и нашег образа. То је по свему одговоран и позитиван документ, обраћање људи који дубље осјећају проблем и који желе да помогну да не изгубимо душу. Веома сам забринут због тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, који је иницирао предсједник Србије Александар Вучић. О чему да водимо дијалог? О ономе о чему нема погађања? У апелу смо јасно нагласили да је неприхватљиво и признање и подјела Косова и Метохије. Има неких индиција да се иде на пођелу Косова и Метохије, али и територије тзв. уже Србије у Прешеву и Бујановцу и да се то прикаже као прво мирнодопско мијењање граница на Балкану. Срце се не може дијелити. Узгред, подјела истовремено значи и признање Косова као независне државе. Ниједна српска рука то не смије да потпише или да дигне руку у било ком форуму. Посебно је важно то што је у апелу наглашено да будући нараштаји неће бити најсрећнији ако им у наслеђе ово питање оставимо неријешено, али ће бити најнесрећнији ако и себе и њих заувијек осрамотимо, одричући се Косова и Метохије, своје части и свог Јерусалима. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
- протопрезвитер-ставрофор
- доц.
- (и још 10 )
-
Ово је мени мало тежа тема, па вероватно многи као и ја нису компетентни да о томе озбиљније дискутују... Стари Завет је водио до Новог завета. Нови Завет у књизи откровење описује долазак Царства Небеског којем су тежили Старо Заветници, сада тежи Црква. Није ми јасно чиме се баве јевреји који и даље поштују само Тору и Кабалу, али на страну то, да их не мешамо у Хришћанство. Скоро сам гледао неку краћу емисију на Дојче Веле, издвојићу битно за ову тему где теолог један каже да оно што Јован у откровењу описује, је више доказ Даниловог пророчанства које говори о јеврејском васкрсењу, кад узмемо у обзир 7 свећа, анђела... јер је то седам јеврејских племена и анђели њихових синагога ако се не варам. А да су други народи, они који су били део њихове заједнице. Хтео је да објасни, да то нема везе са нејеврејским народима. већ са поновним настанком државе Израел као земље коју је Бог обећао Авраму за његово потомство тј. Народ Божији... Шта знамо о томе? Шта Цркве Саборне заправо уче и Свето Писмо или житије светих откривају? Ја сам у разговору са људима чуо мишљења да се ради о некој новој планети или природи на овој планети коју ће Бог да стоври; да ће да влада бесмртност; да ће пре тога да васкрсну сви мртви; да је то рајски врт у који се враћамо или он опет постаје видљив; да је то поредак неки сличан социјализму...
- 56 нових одговора
-
- или
- "хришћанство"
- (и још 13 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.