Протопрезвитер-ставрофор доц. др Велибор Џомић у интервјуу за Дан: Жив је Бог и жива је душа овога народа!

Да ли сте за­до­вољ­ни по­ло­жа­јем ко­ји у Цр­ној Го­ри има­ју Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска и епар­хи­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве?

Отац Велибор: Цр­ква уви­јек има дви­је вр­сте по­ло­жа­ја: у дру­штву и у др­жа­ви. Не­ки­ма ни­је ја­сно да то ни­је­су иден­тич­ни пој­мо­ви, јер је дру­штво ши­ри по­јам од др­жа­ве, а др­жа­ва је са­мо јед­на од дру­штве­них ка­те­го­ри­ја. Кад се го­во­ри о по­ло­жа­ју Ми­тро­по­ли­је и оста­лих епар­хи­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у цр­но­гор­ском дру­штву, мо­рам да ка­жем да сам за­до­во­љан. Пр­вен­стве­но због то­га што је пра­во­слав­на Цр­на Го­ра ду­хов­но об­но­вље­на и вра­ће­на свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. У то ско­ро ни­ко ни­је вје­ро­вао при­је са­мо 30 го­ди­на. Ми­сли­ли су да је Цр­ква уни­ште­на то­ли­ко да се ни­ка­да не­ће опо­ра­ви­ти. Али, жив је Бог и жи­ва је ду­ша ово­га на­ро­да. То свје­до­че и сто­ти­не хи­ља­да пра­во­слав­них вјер­ни­ка у хра­мо­ви­ма у ове бла­ге бо­жић­не да­не.

С дру­ге стра­не, ни­је­сам за­до­во­љан прав­ним по­ло­жа­јем Цр­кве у др­жа­ви. Ни­је не­по­зна­то, а мно­го пу­та сам јав­но ре­као да по­сто­ји мно­го про­бле­ма у по­гле­ду прав­ног по­ло­жа­ја на­ше Цр­кве и од­но­са пред­став­ни­ка др­жав­них ор­га­на пре­ма њој. Цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни чи­нов­ни­ци ђе­ло­ва­ла је отре­жњу­ју­ће на љу­де и то је чи­ње­ни­ца.

Ме­ђу­тим, же­ле­ћи да у овим бо­жић­ним да­ни­ма из­го­во­рим бла­гу ри­јеч мо­рам да ка­жем да ипак као вјер­ни­ци и све­ште­ни­ци у Цр­ној Го­ри има­мо сло­бо­ду и то је, вје­руј­те, за Цр­кву у сва­ком ре­жи­му и вре­ме­ну нај­ва­жни­је. Исти­на је да је бо­ље за дру­штво кад по­сто­ји са­гла­сје, сим­фо­ни­ја Цр­кве и др­жа­ве при че­му Цр­ква оста­је Цр­ква, а др­жа­ва оста­је др­жа­ва. Али, ипак је нај­ва­жни­ја сло­бо­да.

Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што до да­нас ни­је пот­пи­сан те­мељ­ни уго­вор Вла­де и СПЦ, као што је то ура­ђе­но са пред­став­ни­ци­ма дру­гих вјер­ских за­јед­ни­ца у Цр­ној Го­ри? Шта је пре­ма Ва­шем ми­шље­њу глав­ни раз­лог за то?

Отац Велибор: То ни­је до­бро при­је све­га за др­жа­ву и раз­ло­ге ви­дим у иде­о­ло­шкој и по­ли­тич­кој, а не прав­ној и вјер­ској сфе­ри. Као чо­вјек ко­ји се на­уч­но ба­ви др­жав­но-цр­кве­ним пра­вом, за­го­ва­рам уго­вор­ни мо­дел ре­гу­ли­са­ња од­но­са из­ме­ђу Цр­кве и др­жа­ве. Али, по­зна­то је да сам кри­ти­ко­вао те ак­те Лук­ши­ће­ве вла­де упра­во због то­га што су у нај­ве­ћем ди­је­лу не­при­мјен­љи­ви у по­сто­је­ћем прав­ном си­сте­му Цр­не Го­ре и што про­цес ни­је за­вр­шен. Ти уго­во­ри су, на­жа­лост, оста­ли мр­тво сло­во на па­пи­ру, а то је по­твр­дио и На­црт за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти. Не­ки ми ни­је­су вје­ро­ва­ли кад сам на то бла­го­вре­ме­но ука­зи­вао. Уоп­ште ни­је­сам сре­ћам због то­га што сам био у пра­ву.

Ме­ни је не­дав­но је­дан ве­ли­ко­до­стој­ник јед­не вјер­ске за­јед­ни­це, ина­че мој при­ја­тељ, ре­као ве­ли­ку исти­ну: „Ми има­мо уго­вор, а ви има­те на­род и на­род­ну по­др­шку“. И, за­и­ста, хва­ла му на то­ме. Ни­ка­да не бих ми­је­њао овај вјер­ни на­род за би­ло ко­ји уго­вор, па ма­кар да сам му и ја аутор.

По­след­њих мје­се­ци по­себ­но је би­ло ак­ту­ел­но пи­та­ње Са­хат ку­ле, од­но­сно (не)вра­ћа­ње кр­ста на њу. За­што ми­сли­те да је крст по­стао „про­блем“ и те­ма раз­го­во­ра тек на­кон ре­кон­струк­ци­је Са­хат ку­ле, с об­зи­ром на то да се до­тад ово пи­та­ње ско­ро и ни­је по­кре­та­ло у јав­но­сти?

Отац Велибор: При­је пет го­ди­на, глав­ни под­го­рич­ки имам Џе­мо Ре­џе­ма­то­вић је, ни­чим иза­зван, пре­ко „Ана­до­ли­је“ по­ру­чио да је „ври­је­ме да се укло­ни крст са Са­хат ку­ле“. Ми смо на ту не­при­мје­ре­ну из­ја­ву ре­а­го­ва­ли вр­ло ра­зум­но и, мо­гу ре­ћи, бла­го. Оче­ки­вао сам да ће не­ко од на­ше бра­ће му­ха­ме­дан­ске вје­ре до­ћи да као љу­ди раз­мо­три­мо то пи­та­ње, раз­ми­је­ни­мо ар­гу­мен­те и упо­зна­мо са про­бле­мом уко­ли­ко по­сто­ји.

Све је би­ло мир­но до за­кљу­чи­ва­ња уго­во­ра из­ме­ђу тур­ске ТИ­КЕ и Глав­ног гра­да о ре­ста­у­ра­ци­ји Сат ку­ле. Ни­је­смо ни ма­ли, а ни на­ив­ни да не зна­мо да чи­та­мо. Имам цје­ло­ку­пан ма­те­ри­јал о ре­ва­ло­ри­за­ци­ји Сат ку­ле и ре­ше­ње о кон­зер­ва­тор­ским усло­ви­ма. Ни­гдје екс­пли­цит­но ни­је на­ве­де­но да се укла­ња крст. И за­то је би­ла за­кон­ска оба­ве­за да се крст вра­ти на сво­је мје­сто. Ни­је тач­но да је Глав­ни град Под­го­ри­ца удо­во­ља­вао на­шим за­хтје­ви­ма, јер се из до­ступ­них до­ка­за ви­ди да су ис­кљу­чи­во по­сту­па­ли у скла­ду са ва­же­ћим прав­ним ак­ти­ма уз опа­ску да се у јед­ном ди­је­лу и ни­су баш до­бро сна­шли.
Ода­кле крст на Са­хат ку­ли?

Отац Велибор: Све има сво­ју исто­ри­ју као и не­дав­но по­ста­вље­ни по­лу­мје­сец на Сат ку­ли у Пље­вљи­ма што са­мо де­ман­ту­је те­зу да „вјер­ским оби­љеж­ји­ма ни­је мје­сто на Сат ку­ла­ма“. И крст на Сат ку­ли, ко­ју је ар­хи­тек­та Ан­дри­ја Мар­куш са пу­ним пра­вом на­звао под­го­рич­ком Ће­ле ку­лом, има сво­ју исто­ри­ју, јер су на њој, кра­јем 18. ви­је­ка, обје­ше­ни бра­то­но­жић­ки пр­ва­ци –  поп Ма­шко и ње­гов брат Асан То­шко­вић, Ра­до­је Пре­мо­вић и Ра­до­ван Па­ви­ће­вић. Крст је ту ста­јао пре­ко 120 го­ди­на, а Сат ку­ла је у том ста­њу про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре. Мо­же се о све­му раз­го­ва­ра­ти, али на­чин на ко­ји је укло­њен крст са Сат ку­ле је не­до­пу­стив у гра­ђан­ском дру­штву, па ма­кар кад су и Тур­ци из­во­ђа­чи ра­до­ва.
 Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те из­ја­ву Ра­фе­та Ху­со­ви­ћа, пред­сјед­ни­ка Бо­шњач­ке стран­ке, да му се ви­ше не ми­ли да про­ђе по­ред Са­хат ку­ле?

Отац Велибор: При­је све­га, мо­рам да ка­жем да ве­о­ма по­шту­је­мо то што Ра­фет Ху­со­вић у сво­је ври­је­ме, као ми­ни­стар у Вла­ди Иго­ра Лук­ши­ћа, је­ди­ни ни­је гла­сао за ру­ше­ње Цр­кве на Све­том Сте­фа­ну. То тре­ба да се зна и ми пра­во­слав­ни то ни­ка­да не сми­је­мо да за­бо­ра­ви­мо и јав­но му хва­ла на то­ме. Ра­зу­ми­јем да он мо­ра да се обра­ћа сво­јим би­ра­чи­ма и ту ње­го­ву из­ја­ву сам схва­тио та­ко. И не за­мје­рам му. Ру­ку на ср­це, у овим на­шим жи­во­ти­ма, Сат ку­ла је без кр­ста би­ла од 8. сеп­тем­бра до 27. ок­то­бра про­шле го­ди­не или не­што ма­ње од два мје­се­ца. Ипак, вје­ру­јем да ће Ра­фет про­ла­зи­ти по­ред Сат ку­ле као што је и при­је ре­ста­у­ра­ци­је про­ла­зио.

 Да ли оче­ку­је­те да ће ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­мо­се би­ти вра­ће­на Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској?
Отац Велибор: Све чи­ње­ни­це и прав­ни ар­гу­мен­ти су на стра­ни Ми­тро­по­ли­је. Оту­да је ра­зум­но да се ико­на вра­ти и да као љу­ди сјед­не­мо и на­ђе­мо ре­ше­ње. Ми­тро­по­ли­ја је још отво­ре­на за до­го­вор. Све­ти­ње тре­ба да се об­је­ди­не и да бу­ду до­ступ­не вјер­ни­ци­ма на на­чин и у са­крал­ном објек­ту  Хра­му Све­те Тро­ји­це као што је то вје­ко­ви­ма би­ло. Не­до­пу­сти­ве су, не­за­ко­ни­те и не­ци­ви­ли­за­циј­ске иде­је да се ико­на утам­ни­чи у Це­тињ­ској пе­ћи­ни.
Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што Вла­да још ни­је утвр­ди­ла пред­лог за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти, иако је, пре­ма ње­ном пла­ну, то тре­ба­ло да ура­ди у че­твр­том квар­та­лу 2017. го­ди­не?

Отац Велибор: Јед­но су пла­но­ви, а дру­го је ре­ал­ност. Го­ди­на­ма је тај за­кон имао сво­је мје­сто у пла­ну и про­гра­му ра­да сва­ке Вла­де, па ни­је ни при­пре­ман, а ни усво­јен. И да­ље сма­трам да, без об­зи­ра на раз­ли­ке, мо­ра­мо да сјед­не­мо за сто и раз­го­ва­ра­мо струч­но и од­го­вор­но. Ја сам оп­ти­ми­ста да се мо­же до­ћи до европ­ског за­ко­на ди­ја­ло­гом, ме­ђу­соб­ним ува­жа­ва­њем, по­што­ва­њем прав­не на­у­ке, др­жав­но-прав­не и вјер­ске исто­ри­је Цр­не Го­ре.

Не знам да ли ће до то­га до­ћи, јер ми­ни­стар Мех­мед Зен­ка већ го­ди­ну упор­но иг­но­ри­ше Цр­кву ко­јој при­па­да ве­ћи­на ста­нов­ни­штва Цр­не Го­ре. Али, не­ка га. Они мо­ра­ју да схва­те да је њи­хов за­да­так да нор­ми­ра­ју од­ре­ђе­ну дру­штве­ну ствар­ност у окви­ру ме­ђу­на­род­но­прав­них ака­та и Уста­ва Цр­не Го­ре, а не да за­ла­зе у вјер­ска осје­ћа­ња и кре­и­ра­ју вјер­ску ствар­ност по сво­јим иде­о­ло­шко-пар­тиј­ским по­тре­ба­ма.

 Оче­ку­је­те ли да за­кон бу­де ква­ли­тет­ни­ји од оно­га што је би­ло по­ну­ђе­но кроз на­црт­ну фор­му овог ак­та?
Отац Велибор: Ни­шта не оче­ку­јем, јер је све одав­но, без ика­квог раз­ло­га и по­тре­бе, иза­шло из сфе­ре стру­ке и на­у­ке.
По­дје­ла КиМ зна­чи­ла би при­зна­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва. Је­дан сте од пот­пи­сни­ка апе­ла за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. О че­му се ра­ди?

Отац Велибор: Част ми је што сам је­дан од пот­пи­сни­ка апе­ла ко­ји је­сте за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и на­шег обра­за. То је по све­му од­го­во­ран и по­зи­ти­ван до­ку­мент, обра­ћа­ње љу­ди ко­ји ду­бље осје­ћа­ју про­блем и ко­ји же­ле да по­мог­ну да не из­гу­би­мо ду­шу.

Ве­о­ма сам за­бри­нут због тзв. уну­тра­шњег ди­ја­ло­га о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ко­ји је ини­ци­рао пред­сјед­ник Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић. О че­му да во­ди­мо ди­ја­лог? О оно­ме о че­му не­ма по­га­ђа­ња? У апе­лу смо ја­сно на­гла­си­ли да је не­при­хва­тљи­во и при­зна­ње и по­дје­ла Ко­со­ва и Ме­то­хи­је.

Има не­ких ин­ди­ци­ја да се иде на по­ђе­лу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и те­ри­то­ри­је тзв. уже Ср­би­је у Пре­ше­ву и Бу­ја­нов­цу и да се то при­ка­же као пр­во мир­но­доп­ско ми­је­ња­ње гра­ни­ца на Бал­ка­ну. Ср­це се не мо­же ди­је­ли­ти. Уз­гред, по­дје­ла исто­вре­ме­но зна­чи и при­зна­ње Ко­со­ва као не­за­ви­сне др­жа­ве. Ни­јед­на срп­ска ру­ка то не сми­је да пот­пи­ше или да диг­не ру­ку у би­ло ком фо­ру­му. По­себ­но је ва­жно то што је у апе­лу на­гла­ше­но да бу­ду­ћи на­ра­шта­ји не­ће би­ти нај­срећ­ни­ји ако им у на­сле­ђе ово пи­та­ње оста­ви­мо не­ри­је­ше­но, али ће би­ти нај­не­срећ­ни­ји ако и се­бе и њих за­у­ви­јек осра­мо­ти­мо, од­ри­чу­ћи се Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, сво­је ча­сти и свог Је­ру­са­ли­ма.
 

Извор: Митрополија црногорско-приморска