Претражи Живе Речи Утехе

Доцент др Наталија Мосјагина за Радио Светигору, говорила је о староруском појању и древноруској и пјевачкој умјетности, о ансамблу “Кључ разумјенија”, службама српским светитељима у руским рукописним књигама, сарадњи са САНУ, наступима у Русији, Србији, Европи… Звучни запис разговора Доцент др Наталија Мосјагина је професор историје умјетности, доцент на катедри древноруске пјевачке умјетности Санктпербуршког државног консерваторијума “Н. А. Римски Корсаков”. Предавач је на катедрама, Основе палеографије, Педагошка пракса, Савремене пјевачке традиције, Древноруско црквено појање и др. Од 1996-2004. била је диригент црквеног хора при храму Рођења Пресвете Богородице при Санкт-Петербуршком конзерваторијуму. Почетком 2004. године основала је ансамбал древноруске музике и школу знаменог појања “Кључ разумјенија”. Члан је друштва за проучавање монодије (Беч, Аустрија). Аутор је неколико монографија и научних публикација. Стални је учесник међународних научних конференција и предавач у Русији и иностранству, а у Србији учествује на научним скуповима које организује САНУ. Др Наталија Мосјагина је једна од организатора међународне научне конференције, која је по благослову Митрополита Амфилохија одржана у манастиру Режевићи 2014. године на тему “Богослужбено пространство: историја, архитектура, сликарство, књижевност, црквено појање”. На конференцији су учествовали признати свјетски научници из Русије, Србије, Црне Горе и Енглеске. Неколико година изучава и сакупља службе српских светитеља у руским рукопсним књигама од XVI до XVII вијека, које ће публиковати у посебној монографији. Др Наталија Мосјагина и ансамбал “Кључ разумјенија”, наступао је на бројним концертима и богослужењима у Русији, Србији и Европи. По благослову епископа пожаревачко-браничевског г. Игнатија учестовали су у прослави Видовдана 2016. године у манастиру Раваница и обишли бројне светиње у Србији. Узели су учешћа и у прослави Видовдана у Кингисепу 2017. године, и у првој прослави Светог новопросијавшег Мардарија љешанско-либертвилиског и свеправославног у децембру 2017. године у Петрограду. Ове године појаће на литургији и учествовати у свечаној литији и наступити на концерту поводом прославе Преображења Господњег на Светом Стефану. Чланови ансамбла “Кључ разумјенија”, поред учествовања на богослужењима и концертима, изучавајући пјевачке рукописе бирају за извођење раније необјављивања појања, која су записана древним музичким нотацијама и која су изчезла из праксе Руске православне цркве крајем 17. вијека. На њиховом репертоару су знамени, велики демествени, као и различити ауторски манастирски напјеви, ране форме руског вишегласја (демествено, знамено), рано партесно појање. Извор: Радио Светигора View full Странице

Вје­ру­јем да ће пред­сјед­ник Бо­шњач­ке стран­ке Ра­фет Ху­со­вић опет про­ла­зи­ти по­ред Са­хат ку­ле, као што је то чи­нио при­је ње­не ре­ста­у­ра­ци­је, по­ру­чио је ко­ор­ди­на­тор Прав­ног са­вје­та и ар­хи­је­реј­ски на­мје­сник под­го­рич­ко-ко­ла­шин­ски у Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској (МЦП), про­то­је­реј-ста­вро­фор Ве­ли­бор Џо­мић. Он је у ин­тер­вјуу за дневни лист Дан ка­зао да је цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни слу­жбе­ни­ци дје­ло­ва­ла отре­жњу­ју­ће на љу­де, али да се Цр­ква вра­ти­ла свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. Да ли сте за­до­вољ­ни по­ло­жа­јем ко­ји у Цр­ној Го­ри има­ју Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска и епар­хи­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве? Отац Велибор: Цр­ква уви­јек има дви­је вр­сте по­ло­жа­ја: у дру­штву и у др­жа­ви. Не­ки­ма ни­је ја­сно да то ни­је­су иден­тич­ни пој­мо­ви, јер је дру­штво ши­ри по­јам од др­жа­ве, а др­жа­ва је са­мо јед­на од дру­штве­них ка­те­го­ри­ја. Кад се го­во­ри о по­ло­жа­ју Ми­тро­по­ли­је и оста­лих епар­хи­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у цр­но­гор­ском дру­штву, мо­рам да ка­жем да сам за­до­во­љан. Пр­вен­стве­но због то­га што је пра­во­слав­на Цр­на Го­ра ду­хов­но об­но­вље­на и вра­ће­на свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. У то ско­ро ни­ко ни­је вје­ро­вао при­је са­мо 30 го­ди­на. Ми­сли­ли су да је Цр­ква уни­ште­на то­ли­ко да се ни­ка­да не­ће опо­ра­ви­ти. Али, жив је Бог и жи­ва је ду­ша ово­га на­ро­да. То свје­до­че и сто­ти­не хи­ља­да пра­во­слав­них вјер­ни­ка у хра­мо­ви­ма у ове бла­ге бо­жић­не да­не. С дру­ге стра­не, ни­је­сам за­до­во­љан прав­ним по­ло­жа­јем Цр­кве у др­жа­ви. Ни­је не­по­зна­то, а мно­го пу­та сам јав­но ре­као да по­сто­ји мно­го про­бле­ма у по­гле­ду прав­ног по­ло­жа­ја на­ше Цр­кве и од­но­са пред­став­ни­ка др­жав­них ор­га­на пре­ма њој. Цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни чи­нов­ни­ци ђе­ло­ва­ла је отре­жњу­ју­ће на љу­де и то је чи­ње­ни­ца. Ме­ђу­тим, же­ле­ћи да у овим бо­жић­ним да­ни­ма из­го­во­рим бла­гу ри­јеч мо­рам да ка­жем да ипак као вјер­ни­ци и све­ште­ни­ци у Цр­ној Го­ри има­мо сло­бо­ду и то је, вје­руј­те, за Цр­кву у сва­ком ре­жи­му и вре­ме­ну нај­ва­жни­је. Исти­на је да је бо­ље за дру­штво кад по­сто­ји са­гла­сје, сим­фо­ни­ја Цр­кве и др­жа­ве при че­му Цр­ква оста­је Цр­ква, а др­жа­ва оста­је др­жа­ва. Али, ипак је нај­ва­жни­ја сло­бо­да. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што до да­нас ни­је пот­пи­сан те­мељ­ни уго­вор Вла­де и СПЦ, као што је то ура­ђе­но са пред­став­ни­ци­ма дру­гих вјер­ских за­јед­ни­ца у Цр­ној Го­ри? Шта је пре­ма Ва­шем ми­шље­њу глав­ни раз­лог за то? Отац Велибор: То ни­је до­бро при­је све­га за др­жа­ву и раз­ло­ге ви­дим у иде­о­ло­шкој и по­ли­тич­кој, а не прав­ној и вјер­ској сфе­ри. Као чо­вјек ко­ји се на­уч­но ба­ви др­жав­но-цр­кве­ним пра­вом, за­го­ва­рам уго­вор­ни мо­дел ре­гу­ли­са­ња од­но­са из­ме­ђу Цр­кве и др­жа­ве. Али, по­зна­то је да сам кри­ти­ко­вао те ак­те Лук­ши­ће­ве вла­де упра­во због то­га што су у нај­ве­ћем ди­је­лу не­при­мјен­љи­ви у по­сто­је­ћем прав­ном си­сте­му Цр­не Го­ре и што про­цес ни­је за­вр­шен. Ти уго­во­ри су, на­жа­лост, оста­ли мр­тво сло­во на па­пи­ру, а то је по­твр­дио и На­црт за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти. Не­ки ми ни­је­су вје­ро­ва­ли кад сам на то бла­го­вре­ме­но ука­зи­вао. Уоп­ште ни­је­сам сре­ћам због то­га што сам био у пра­ву. Ме­ни је не­дав­но је­дан ве­ли­ко­до­стој­ник јед­не вјер­ске за­јед­ни­це, ина­че мој при­ја­тељ, ре­као ве­ли­ку исти­ну: „Ми има­мо уго­вор, а ви има­те на­род и на­род­ну по­др­шку“. И, за­и­ста, хва­ла му на то­ме. Ни­ка­да не бих ми­је­њао овај вјер­ни на­род за би­ло ко­ји уго­вор, па ма­кар да сам му и ја аутор. По­след­њих мје­се­ци по­себ­но је би­ло ак­ту­ел­но пи­та­ње Са­хат ку­ле, од­но­сно (не)вра­ћа­ње кр­ста на њу. За­што ми­сли­те да је крст по­стао „про­блем“ и те­ма раз­го­во­ра тек на­кон ре­кон­струк­ци­је Са­хат ку­ле, с об­зи­ром на то да се до­тад ово пи­та­ње ско­ро и ни­је по­кре­та­ло у јав­но­сти? Отац Велибор: При­је пет го­ди­на, глав­ни под­го­рич­ки имам Џе­мо Ре­џе­ма­то­вић је, ни­чим иза­зван, пре­ко „Ана­до­ли­је“ по­ру­чио да је „ври­је­ме да се укло­ни крст са Са­хат ку­ле“. Ми смо на ту не­при­мје­ре­ну из­ја­ву ре­а­го­ва­ли вр­ло ра­зум­но и, мо­гу ре­ћи, бла­го. Оче­ки­вао сам да ће не­ко од на­ше бра­ће му­ха­ме­дан­ске вје­ре до­ћи да као љу­ди раз­мо­три­мо то пи­та­ње, раз­ми­је­ни­мо ар­гу­мен­те и упо­зна­мо са про­бле­мом уко­ли­ко по­сто­ји. Све је би­ло мир­но до за­кљу­чи­ва­ња уго­во­ра из­ме­ђу тур­ске ТИ­КЕ и Глав­ног гра­да о ре­ста­у­ра­ци­ји Сат ку­ле. Ни­је­смо ни ма­ли, а ни на­ив­ни да не зна­мо да чи­та­мо. Имам цје­ло­ку­пан ма­те­ри­јал о ре­ва­ло­ри­за­ци­ји Сат ку­ле и ре­ше­ње о кон­зер­ва­тор­ским усло­ви­ма. Ни­гдје екс­пли­цит­но ни­је на­ве­де­но да се укла­ња крст. И за­то је би­ла за­кон­ска оба­ве­за да се крст вра­ти на сво­је мје­сто. Ни­је тач­но да је Глав­ни град Под­го­ри­ца удо­во­ља­вао на­шим за­хтје­ви­ма, јер се из до­ступ­них до­ка­за ви­ди да су ис­кљу­чи­во по­сту­па­ли у скла­ду са ва­же­ћим прав­ним ак­ти­ма уз опа­ску да се у јед­ном ди­је­лу и ни­су баш до­бро сна­шли. Ода­кле крст на Са­хат ку­ли? Отац Велибор: Све има сво­ју исто­ри­ју као и не­дав­но по­ста­вље­ни по­лу­мје­сец на Сат ку­ли у Пље­вљи­ма што са­мо де­ман­ту­је те­зу да „вјер­ским оби­љеж­ји­ма ни­је мје­сто на Сат ку­ла­ма“. И крст на Сат ку­ли, ко­ју је ар­хи­тек­та Ан­дри­ја Мар­куш са пу­ним пра­вом на­звао под­го­рич­ком Ће­ле ку­лом, има сво­ју исто­ри­ју, јер су на њој, кра­јем 18. ви­је­ка, обје­ше­ни бра­то­но­жић­ки пр­ва­ци – поп Ма­шко и ње­гов брат Асан То­шко­вић, Ра­до­је Пре­мо­вић и Ра­до­ван Па­ви­ће­вић. Крст је ту ста­јао пре­ко 120 го­ди­на, а Сат ку­ла је у том ста­њу про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре. Мо­же се о све­му раз­го­ва­ра­ти, али на­чин на ко­ји је укло­њен крст са Сат ку­ле је не­до­пу­стив у гра­ђан­ском дру­штву, па ма­кар кад су и Тур­ци из­во­ђа­чи ра­до­ва. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те из­ја­ву Ра­фе­та Ху­со­ви­ћа, пред­сјед­ни­ка Бо­шњач­ке стран­ке, да му се ви­ше не ми­ли да про­ђе по­ред Са­хат ку­ле? Отац Велибор: При­је све­га, мо­рам да ка­жем да ве­о­ма по­шту­је­мо то што Ра­фет Ху­со­вић у сво­је ври­је­ме, као ми­ни­стар у Вла­ди Иго­ра Лук­ши­ћа, је­ди­ни ни­је гла­сао за ру­ше­ње Цр­кве на Све­том Сте­фа­ну. То тре­ба да се зна и ми пра­во­слав­ни то ни­ка­да не сми­је­мо да за­бо­ра­ви­мо и јав­но му хва­ла на то­ме. Ра­зу­ми­јем да он мо­ра да се обра­ћа сво­јим би­ра­чи­ма и ту ње­го­ву из­ја­ву сам схва­тио та­ко. И не за­мје­рам му. Ру­ку на ср­це, у овим на­шим жи­во­ти­ма, Сат ку­ла је без кр­ста би­ла од 8. сеп­тем­бра до 27. ок­то­бра про­шле го­ди­не или не­што ма­ње од два мје­се­ца. Ипак, вје­ру­јем да ће Ра­фет про­ла­зи­ти по­ред Сат ку­ле као што је и при­је ре­ста­у­ра­ци­је про­ла­зио. Да ли оче­ку­је­те да ће ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­мо­се би­ти вра­ће­на Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској? Отац Велибор: Све чи­ње­ни­це и прав­ни ар­гу­мен­ти су на стра­ни Ми­тро­по­ли­је. Оту­да је ра­зум­но да се ико­на вра­ти и да као љу­ди сјед­не­мо и на­ђе­мо ре­ше­ње. Ми­тро­по­ли­ја је још отво­ре­на за до­го­вор. Све­ти­ње тре­ба да се об­је­ди­не и да бу­ду до­ступ­не вјер­ни­ци­ма на на­чин и у са­крал­ном објек­ту Хра­му Све­те Тро­ји­це као што је то вје­ко­ви­ма би­ло. Не­до­пу­сти­ве су, не­за­ко­ни­те и не­ци­ви­ли­за­циј­ске иде­је да се ико­на утам­ни­чи у Це­тињ­ској пе­ћи­ни. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што Вла­да још ни­је утвр­ди­ла пред­лог за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти, иако је, пре­ма ње­ном пла­ну, то тре­ба­ло да ура­ди у че­твр­том квар­та­лу 2017. го­ди­не? Отац Велибор: Јед­но су пла­но­ви, а дру­го је ре­ал­ност. Го­ди­на­ма је тај за­кон имао сво­је мје­сто у пла­ну и про­гра­му ра­да сва­ке Вла­де, па ни­је ни при­пре­ман, а ни усво­јен. И да­ље сма­трам да, без об­зи­ра на раз­ли­ке, мо­ра­мо да сјед­не­мо за сто и раз­го­ва­ра­мо струч­но и од­го­вор­но. Ја сам оп­ти­ми­ста да се мо­же до­ћи до европ­ског за­ко­на ди­ја­ло­гом, ме­ђу­соб­ним ува­жа­ва­њем, по­што­ва­њем прав­не на­у­ке, др­жав­но-прав­не и вјер­ске исто­ри­је Цр­не Го­ре. Не знам да ли ће до то­га до­ћи, јер ми­ни­стар Мех­мед Зен­ка већ го­ди­ну упор­но иг­но­ри­ше Цр­кву ко­јој при­па­да ве­ћи­на ста­нов­ни­штва Цр­не Го­ре. Али, не­ка га. Они мо­ра­ју да схва­те да је њи­хов за­да­так да нор­ми­ра­ју од­ре­ђе­ну дру­штве­ну ствар­ност у окви­ру ме­ђу­на­род­но­прав­них ака­та и Уста­ва Цр­не Го­ре, а не да за­ла­зе у вјер­ска осје­ћа­ња и кре­и­ра­ју вјер­ску ствар­ност по сво­јим иде­о­ло­шко-пар­тиј­ским по­тре­ба­ма. Оче­ку­је­те ли да за­кон бу­де ква­ли­тет­ни­ји од оно­га што је би­ло по­ну­ђе­но кроз на­црт­ну фор­му овог ак­та? Отац Велибор: Ни­шта не оче­ку­јем, јер је све одав­но, без ика­квог раз­ло­га и по­тре­бе, иза­шло из сфе­ре стру­ке и на­у­ке. По­дје­ла КиМ зна­чи­ла би при­зна­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва. Је­дан сте од пот­пи­сни­ка апе­ла за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. О че­му се ра­ди? Отац Велибор: Част ми је што сам је­дан од пот­пи­сни­ка апе­ла ко­ји је­сте за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и на­шег обра­за. То је по све­му од­го­во­ран и по­зи­ти­ван до­ку­мент, обра­ћа­ње љу­ди ко­ји ду­бље осје­ћа­ју про­блем и ко­ји же­ле да по­мог­ну да не из­гу­би­мо ду­шу. Ве­о­ма сам за­бри­нут због тзв. уну­тра­шњег ди­ја­ло­га о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ко­ји је ини­ци­рао пред­сјед­ник Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић. О че­му да во­ди­мо ди­ја­лог? О оно­ме о че­му не­ма по­га­ђа­ња? У апе­лу смо ја­сно на­гла­си­ли да је не­при­хва­тљи­во и при­зна­ње и по­дје­ла Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Има не­ких ин­ди­ци­ја да се иде на по­ђе­лу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и те­ри­то­ри­је тзв. уже Ср­би­је у Пре­ше­ву и Бу­ја­нов­цу и да се то при­ка­же као пр­во мир­но­доп­ско ми­је­ња­ње гра­ни­ца на Бал­ка­ну. Ср­це се не мо­же ди­је­ли­ти. Уз­гред, по­дје­ла исто­вре­ме­но зна­чи и при­зна­ње Ко­со­ва као не­за­ви­сне др­жа­ве. Ни­јед­на срп­ска ру­ка то не сми­је да пот­пи­ше или да диг­не ру­ку у би­ло ком фо­ру­му. По­себ­но је ва­жно то што је у апе­лу на­гла­ше­но да бу­ду­ћи на­ра­шта­ји не­ће би­ти нај­срећ­ни­ји ако им у на­сле­ђе ово пи­та­ње оста­ви­мо не­ри­је­ше­но, али ће би­ти нај­не­срећ­ни­ји ако и се­бе и њих за­у­ви­јек осра­мо­ти­мо, од­ри­чу­ћи се Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, сво­је ча­сти и свог Је­ру­са­ли­ма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

– Богословско благо хришћанске старине – Јустиново учење о два Христова доласка служило је као ерминевтички кључ за целовито тумачење Старог и Новог Завета и водило до одбацивања адопционистичких христологија, наглашавања превечног постојања Бога Логоса, али и до поистовећивања појма завета са Христом, као обећаним и пророкованим Месијом. Св. Јустин Философ (око 100-165. г. по Хр.) оспоравао је скептичност коју су Јудеји имали у вези са Христом као обећаним, пророкованим и у Јеванђељима описаним Месијом, указивањем на двообразност старозаветних месијанских сведочанстава. Старозаветна пророштва у којима су јасније наглашене људске особине будућег Месије (као што је случај нпр. са Исаијиним пророштвима о страдалном слуги Господњем у гл. 53) Јустин је повезивао са првим Христовим доласком, тј. са Оваплоћењем превечног Бога Логоса. Она, пак, пророштва која су указивала на Месију као на Цара Славе се, по Јустину, односе превасходно на други, есхатолошки Христов долазак који ће подразумевати и коначни суд створеном свету. Различити аспекти месијанских пророштава Древна хришћанска вера у два Христова доласка служила је, дакле, у Јустиновој теологији као ерминевтички кључ за целовито, интегрално тумачење Старог и Новог Завета и доследно разумевање различитих аспеката месијанских пророштава. У Дијалогу са Јудејем Трифоном основни разлог Јустиновог спорења са његовим саговорником било је питање да ли је Месија уопште дошао или још увек није (то да Стари Завет пророкује о његовом доласку није било спор­но)? У овом контексту, чак и када Трифон допушта могућност да Месија може страдати, камен спотицања и његов основни приговор јесте распеће: „…ми се колебамо по питању да ли је Христос морао да буде тако унижен и разапет, јер у закону стоји: ‘проклет је сваки кога разапну’, и то ми веома отежава да поверујем твоме казивању. Писмо казује да Христос има да пострада и нама је то јасно; али… управо на такав начин… ?“ (гл. 89). Св. Јустин, међутим, страдање објашњава као само један аспект Божије икономије спасења и инсистира да хришћани не пренебрегавају Месијин долазак у слави и сили, а фаворизују његову униженост. У овом смислу, иако Јустин тумачи чак и Псалм 24, 7 („Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна! Иде цар славе“) као стих који се односи на Христов први долазак („… у пророштву се говори само о нашем Христу који се, по речима Исаијиним, Давидовим и по свим записима, јавио без лепоте и славе“ – гл. 85; упореди и гл. 36), величанственост другог доласка Месијиног представља кон­станту његове христологије. У контексту тумачења двообразности месијанских пророчких места, Јустин често пише о два Христова доласка: „Ове и дру­ге пророчке речи ја сам ти навео Трифоне, јер се оне односе на пр­ви долазак Христов за који је пред­сказано да ће бити унижен, сраман и смртан, а делимично се дотичу и другог доласка када ће доћи на облацима небеским, у слави“ (гл. 14; види и: „…благовештена су два доласка Христова: један, у коме се Он представља као унижени страдалник, обешчашћен и разапет, а други – у коме ће Он са славом доћи са небеса…“, гл. 110; „…Хри­стов долазак биће двојак…“, гл. 52; „Пророци су предсказали два Хри­стова доласка…“, Прва апологија, гл. 51). Два доласка Христова представљају заправо централну тему у Јустиновом месијанском дискур­су. Јудеји су одбацили Христа зато што нису могли да прихвате његову „унижену, срамну и смртну“ појаву (гл. 14). Међутим, они ће га прихватити (јер ништа друго и неће бити могуће), штавише Он ће им (баш као и свима другима) судити при његовом Другом доласку у сла­ви (Прва Апол. 52). Одбацивање адопционизма у Христологији Јустин назначава и даље импликације ставова свог саговорника, и тврди да јудејско неприхватање Христа као Месије подразумева и погрешно разумевање њихових сопствених свештених текстова: „Они не схватају то што је на осно­ву ових речи Писма толико очигледно…“ (гл. 110; види и: „…јер не знаш шта говориш, него слушајући учитеље који не разумеју Писма и нагађајући ‘истину’, причаш шта ти падне на памет“, гл. 9; упореди и гл. 12 и 38), јер су два доласка јасно назначена у Старом Завету. У овом смислу се за Јустина ис­правно разумевање Старог Завета (а тиме и јединства Старог и Новог Завета) ерминевтички откључава учењем о два доласка Господња. Интересантно је да Јустин изно­си став да Други долазак заправо започиње већ са његовим вазнесењем: „…то се испуњава од онога времена када се Господ … вазнео на небо…“ (гл. 33 у којој тумачи речи из Псалма Давидовог: „Рече Господ Господу мом: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим“ – Пс 110, 1) и, што је још значајније, инсистира на чињеници да је чак и у свом првом доласку, тј. у Оваплоћењу, у својој слабости и скрушеном обличју, Христос био испуњен божанским силама: „Ако је заиста толико велика сила његова и ако се том силом извршио план његовог страдања, колика ће тек сила његова бити у време његовог славног доласка?“ (гл. 31). У вези са овим христолошки веома значајним ставом стоји и Јустиново образложење да крштење у Јордану није створило Христа, већ га је оно само пројавило као таквог; штавише, Јустин тврди да је чак и у свом рођењу Христос био Месија и поседовао Духа Божијег („Чим се родио, он је имао своју силу…“ – гл. 88). Овај аргумент је кључан за побијање такозваних адопционистичких христологија (учења по којима је Христос био обичан човек који је у неком тренутку са­мо „усвојен“ као Син Божији, уобичајено приликом крштења или васкрсења; насупрот овоме Јустин излаже православно учење о превечном постојању Бога Логоса). Он показује и да је Јустин био сасвим свестан могућих странпутица при­ликом тумачења учења о два Хри­стова доласка, тј. тумачења сходно којима је Христос наводно најпре дошао као прост човек а да ће његову божанственост пројавити тек његов други долазак, што би свакако представљало занемаривање чињенице да је његова божанстве­ност јасно откривена већ и у његовом оваплоћењу, чудотворењу, смрти и, понајвише, у његовом васкрсењу. Христос – Завет верни У овом контексту, међутим, иако је јасно да својим тумачењем учења Цркве о два доласка Христова Јустин јасно наглашава различитост између јудејског и хришћанског учења, одатле не би требало изводити закључак да је он желео да потисне или негира јудејске корене хришћанства, ни­ти Стари Завет као интегрални део јединственог Откривења Божијегу историји света. Учесталим позивањем на старозаветна пророштва о будућем Месији и поистовећењем Месије са Христом у коме се испуњавају сва пророштва, Јустин више него недвосмислено сведочи о овоме. Међутим, оно што Јустин препознаје и наглашава јесте дисконтинуитет између старозаветних закона и новог закона који је установио Христос, који је запра­во испуњење сваког закона и сваке правде: „Нама је дарован вечни и савршени закон, завет верни; то је – Христос…“ (гл. 11; види и: „…обрезање, субота, жртве, приноси и празници… све је то установљено тврдокорности народа вашег ра­ди… доласком Сина Божијег, Хри­ста, све се то имало прекратити… “ -гл. 43). Другим речима, Јустиново учење о два Христова доласка води га истовремено до одбацивања адопционистичких христологија, до наглашавања превечног постојања Бога Логоса, али и до поистовећивања појма завета са Христом, као обећаним, пророкованим Месијом изабраног Народа Божијег. … „Православље“ број 1190 – 15. октобар 2016. г. View full Странице

На тему "Свети Јустин Философ - од платонизма до хришћанства" говорио је презвитер доц. др Александар Ђаковац (Православни богословски факултет у Београду) на трибини у Библиотеци града Београда, 13. јуна 2017. Године, одржаној у организацији Светосавске омладинске заједнице Архиепископије Београдско - карловачке. View full Странице

Позивамо вас, да у понедељак, 3. априла 2017. године, у 19 часова, у великој сали парохијског дома Храма Св. Саве на Врачару (Крушедолска 2/А), присуствујете предавању на тему „Српски национални идентитет у новом веку“. О овој теми говориће: доц. др Милош Ковић (Филозофски факултет, Београд) Трибина се одржава у организацији Храма Св. Саве на Врачару и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке. Улаз је слободан. http://sozbg.rs/dogadjaj/doc-dr-milos-kovic-srpski-nacionalni-identitet-u-novom-veku/ https://www.facebook.com/events/430405547293869