Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'дан:'.
Found 5 results
-
У Никшићу је данас одржан велики црквено-народни сабор на којем су хиљаде сабраних вјерника око моштију Светог Василија Острошког од Владе Црне Горе затражиле повлачење дискриминаторског Предлога закона о слободи вјероисповијести и правном положају цркава и вјерских заједедница. Порука Световасилијевског црквено-народног Сабора Радио Светигора: Одлуке, писма и поруке прочитане на Световасилијевском црквено-народниом сабору у Никшићу На црквено – народном сабору у Никшићу у току Литургије обратио се Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије Владика Јоаникије јуришницима на Божје храмове: Не чините зло, не навлачите проклетство на своје домове, породице и потомство! Мошти Светог Василија у саборном храму у Никшићу Порука Хиландара црквено-народном сабору у Никшићу -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургију у саборном храму Светог Василија Острошког, покрај светитељевих моштију служили су Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа Епископи: рашко-призренски Теодосије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, пакрачко славонски Јован,бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки Димитрије, диоклијски Методије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља бесједио је Владика Јоаникије: У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се, свете Владике, часни оци свештеници, монаси, монахиње, браћо и сестре и драга дјецо, око имена Божјега и око моштију Светога Василија Острошкога. Ево, ово Јеванђеље које смо управо чули је темељ овога сабора. Господ је сабрао своје апостоле и дао им силу и власт, и благодат да исцјељују људске немоћи, да ослобађају од демонских напасти, да просвећују силом Божје истине и правде све народе. Обукао их је у силу са висине да се не боје у овоме свијету него да воде брод Цркве своје кроз сва времена сигурним царски путем. Ми се такође сабирамо у овој години поводом осамсто година од оснивања Жичке архиепископије аутокефалне Српске православне цркве, Пећке патријаршије. И прослављамо Бога за све оне милости које је изливао на наш народ и дао му силу и благодат да никада не посустане. Благодаримо Богу који нам је дао Божје угоднике и светитеље, чудотворце, мученике, исповједнике свете вјере православне. Осам стотина година живота и дјелања наше свете Цркве видимо као осам вјекова стварања, напредовања и уздизања, јер је наша света Црква родила велике личности и обдарила цио наш народ духовношћу, честитошћу, добротама Божанским и људским. А ево, имамо изузетну прилику данас овдје, обиљежавајући јубилеј велики да дочекамо небеског заштитника и покровитеља овога града и цијеле Старе Херцеговине и Црне Горе, и свих српских земаља Светога оца нашега Василија, Митрополита херцеговачкога, епископа града Никшића, острошког испосника и чудотворца, исцјелитеља и утјешитеља. Његов сабор око његових светих моштију укључује се у овај велики сабор светих апостола око Христа и у тај велики сабор светосавски, који ево траје непрекидно осам вјекова. А око моштију Светога Василија наш род и многи други који припадају његовим светим моштима из других народа траје преко 350 година. И зато смо радосни и зато славимо и дочекујенмо са радошћу Светога Василија Острошкога и овај ћемо дан убудуће прослављати као посјету Светога Василија граду Никшићу и пренос његови светих моштију. Да благослови и овај храм и овај град, као што је благословио и оне године када смо с његовим моштима прошли кроз град Никшић. И он је својим входом свштенијем кроз град Никшић утврдио ову Литију коју имамо на празник Светог Василија Острошкога у нашем граду. Ми смо се сабрали да се објединимо, да се духовно оснажимо, духовно укријепимо уочи Рођења Христовога, да се исто овако саберемо око Богомладенца Христа на Божић и да се наситимо Божије љубави и милости и међусобне љубави и разумијевања, доброте и радости. Радосни смо и када имамо невоља и тешкоћа. А имамо их и данас, јер трпимио неправду. Али се тјешимо Светим Василијем Острошким, који је све неправде, и тешкоће и муке, које су лично њему наношене и његовоме народу, носио смирено и кротко, али и храбро, носећи и бреме свога народа. Али зато му је Бог дао силу и благодат те је обједињавао свој народ и заштитио брод Цркве од разарања и утврдио свој народ у вјери, и ојачао. Даће Бог да и ми ојачамо кроз ова искушења, која данас трпимо због неправде, због удара на православље, на нашу свету вјеру, на храмове и на гробове, и на огњишта и на домове, и на част и на образ… Ако неко удара на храм, ударио је онда на све. Даће Бог да ова искушења ми, овако обједињени и сједињени око ћивота Светога Василија пребродимо. И молимо се Господу да уразуми све оне који су у срце своје ставили злу намјеру да отимају оно што је Божје, што је црквено. Ушпозоравамо их да то зло не чине, да не навлаче проклетство на своје домове, и на своје породице и на своје потомство – не дао Бог! Али, ако неко срља на проклетство, ми смо дужни да га упозоримо да то не чини. Нека Бог миолитвама Светога оца нашега Василија све нас руководи правим истинским путем. И нема чега да се бојимо: Црква Божја је онај броди сигурни, који плови морском пучином, а крманош тога брода је Господ Исус Христос, распети и васкрсли. И Он је рекао: Ево, Ја сам са вама у све дане до скончанија свијета и вијека. И још је рекао да ни врата ада Цркви Божјој неће одољети. А то „врата ада“ заправо је збир све злобе, и демонске и људске. Наравно, ми увијек гледамо на људе, без обзира какви су, као на нашу браћу. Иако гријеше, опет, руководећи се Јеванђељем које каже: Љубите и неприојатеље своје. Ми смо дужни да се и за њих Богу молимо. И да Бог истине, правде, љубави и човјекољубља све уразуми и спаси. Нека бууде срећан и благословен овај сабор око имена Божјег и око моштију Светога Василија. Ја само да вас поздравим и да вам зажелим да посредством Светога Василија његовим молитвама на вас сиђе Божја милост и Божја благодат, Божја истина и правда и да понесете благослов својим домовима, да се наситите Божје љубави кроз свете тајне. Бог вас благословио и свако вам добро даровао! Након Литургије, сабранима се обратио Митрополит Амфилохије који је рекао да смо се данас сабрали у никшићком саборном храму пред ћивотом Светога Василија, око његових светих моштију, не да их оскрнавимо, како то кажу безбозници. „То управо говоре они чији су духовни преци разорили Тврдош. Ови савремени безумници хоће да отму храмове за себе. Ни Турци нијесу радили што ови безбожници желе – да отму цркве и дају их сектама. Ова група богаташа, бивших титоиста су опљачкали сва предузећа а сада хоће и храмове. Неће моћи“, поручио је Митрополит црногорско-приморски Потом су прочитани: писмо Патријарха цариградског Вартоломеја предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу у којем га упозорава да не дискриминише Цркву у Црној Гори, одлука Синода Руске православне цркве о овом питању, недавно објављено писмо Папе римског Франциска Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју, подршка манастира Хиландара данашњем сабору и на крају проглас и завјет сабора о одбрани Цркве у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- ретроспектива
- прошле
- (и још 9 )
-
Епископ нишки Арсеније на Бадњи дан: Христос је истинити Бог и истинити човек!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније служио је на Бадњи дан Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле уз присуство многобројног верног народа. Владики је саслуживало братство Саборног храма, а Свету Литургију пратило је појање црквеног хора "Бранко". Звучни запис беседе Преосвећени Епископ нишки одржао је беседу у којој је благословио Бадњи дан, али и празник отаца и праотаца Христових по телу - све старозаветне патријархе, пророке, праведнике који су најављивали долазак Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. У недељу, 32. по Духовима, уочи Рођења Христовог, на Светој Литургији читан је почетни одељак из Јевађеља по Матеју из кога можемо видети, како је рекао Владика нишки у беседи, да је Исус Христос, осим што је истинити Бог, истовемено и истинити Човек. Извор: Епархија нишка -
Да ли сте задовољни положајем који у Црној Гори имају Митрополија црногорско-приморска и епархије Српске православне цркве? Отац Велибор: Црква увијек има двије врсте положаја: у друштву и у држави. Некима није јасно да то нијесу идентични појмови, јер је друштво шири појам од државе, а држава је само једна од друштвених категорија. Кад се говори о положају Митрополије и осталих епархија Српске православне цркве у црногорском друштву, морам да кажем да сам задовољан. Првенствено због тога што је православна Црна Гора духовно обновљена и враћена свом православном историјском изворишту послије вишедеценијског државног атеизма. У то скоро нико није вјеровао прије само 30 година. Мислили су да је Црква уништена толико да се никада неће опоравити. Али, жив је Бог и жива је душа овога народа. То свједоче и стотине хиљада православних вјерника у храмовима у ове благе божићне дане. С друге стране, нијесам задовољан правним положајем Цркве у држави. Није непознато, а много пута сам јавно рекао да постоји много проблема у погледу правног положаја наше Цркве и односа представника државних органа према њој. Црквофобија коју су подстицали и пропагирали неки државни чиновници ђеловала је отрежњујуће на људе и то је чињеница. Међутим, желећи да у овим божићним данима изговорим благу ријеч морам да кажем да ипак као вјерници и свештеници у Црној Гори имамо слободу и то је, вјерујте, за Цркву у сваком режиму и времену најважније. Истина је да је боље за друштво кад постоји сагласје, симфонија Цркве и државе при чему Црква остаје Црква, а држава остаје држава. Али, ипак је најважнија слобода. Како коментаришете то што до данас није потписан темељни уговор Владе и СПЦ, као што је то урађено са представницима других вјерских заједница у Црној Гори? Шта је према Вашем мишљењу главни разлог за то? Отац Велибор: То није добро прије свега за државу и разлоге видим у идеолошкој и политичкој, а не правној и вјерској сфери. Као човјек који се научно бави државно-црквеним правом, заговарам уговорни модел регулисања односа између Цркве и државе. Али, познато је да сам критиковао те акте Лукшићеве владе управо због тога што су у највећем дијелу непримјенљиви у постојећем правном систему Црне Горе и што процес није завршен. Ти уговори су, нажалост, остали мртво слово на папиру, а то је потврдио и Нацрт закона о слободи вјероисповијести. Неки ми нијесу вјеровали кад сам на то благовремено указивао. Уопште нијесам срећам због тога што сам био у праву. Мени је недавно један великодостојник једне вјерске заједнице, иначе мој пријатељ, рекао велику истину: „Ми имамо уговор, а ви имате народ и народну подршку“. И, заиста, хвала му на томе. Никада не бих мијењао овај вјерни народ за било који уговор, па макар да сам му и ја аутор. Последњих мјесеци посебно је било актуелно питање Сахат куле, односно (не)враћање крста на њу. Зашто мислите да је крст постао „проблем“ и тема разговора тек након реконструкције Сахат куле, с обзиром на то да се дотад ово питање скоро и није покретало у јавности? Отац Велибор: Прије пет година, главни подгорички имам Џемо Реџематовић је, ничим изазван, преко „Анадолије“ поручио да је „вријеме да се уклони крст са Сахат куле“. Ми смо на ту непримјерену изјаву реаговали врло разумно и, могу рећи, благо. Очекивао сам да ће неко од наше браће мухамеданске вјере доћи да као људи размотримо то питање, размијенимо аргументе и упознамо са проблемом уколико постоји. Све је било мирно до закључивања уговора између турске ТИКЕ и Главног града о рестаурацији Сат куле. Нијесмо ни мали, а ни наивни да не знамо да читамо. Имам цјелокупан материјал о ревалоризацији Сат куле и решење о конзерваторским условима. Нигдје експлицитно није наведено да се уклања крст. И зато је била законска обавеза да се крст врати на своје мјесто. Није тачно да је Главни град Подгорица удовољавао нашим захтјевима, јер се из доступних доказа види да су искључиво поступали у складу са важећим правним актима уз опаску да се у једном дијелу и нису баш добро снашли. Одакле крст на Сахат кули? Отац Велибор: Све има своју историју као и недавно постављени полумјесец на Сат кули у Пљевљима што само демантује тезу да „вјерским обиљежјима није мјесто на Сат кулама“. И крст на Сат кули, коју је архитекта Андрија Маркуш са пуним правом назвао подгоричком Ћеле кулом, има своју историју, јер су на њој, крајем 18. вијека, објешени братоножићки прваци – поп Машко и његов брат Асан Тошковић, Радоје Премовић и Радован Павићевић. Крст је ту стајао преко 120 година, а Сат кула је у том стању проглашена за споменик културе. Може се о свему разговарати, али начин на који је уклоњен крст са Сат куле је недопустив у грађанском друштву, па макар кад су и Турци извођачи радова. Како коментаришете изјаву Рафета Хусовића, предсједника Бошњачке странке, да му се више не мили да прође поред Сахат куле? Отац Велибор: Прије свега, морам да кажем да веома поштујемо то што Рафет Хусовић у своје вријеме, као министар у Влади Игора Лукшића, једини није гласао за рушење Цркве на Светом Стефану. То треба да се зна и ми православни то никада не смијемо да заборавимо и јавно му хвала на томе. Разумијем да он мора да се обраћа својим бирачима и ту његову изјаву сам схватио тако. И не замјерам му. Руку на срце, у овим нашим животима, Сат кула је без крста била од 8. септембра до 27. октобра прошле године или нешто мање од два мјесеца. Ипак, вјерујем да ће Рафет пролазити поред Сат куле као што је и прије рестаурације пролазио. Да ли очекујете да ће икона Богородице Филермосе бити враћена Митрополији црногорско-приморској? Отац Велибор: Све чињенице и правни аргументи су на страни Митрополије. Отуда је разумно да се икона врати и да као људи сједнемо и нађемо решење. Митрополија је још отворена за договор. Светиње треба да се обједине и да буду доступне вјерницима на начин и у сакралном објекту Храму Свете Тројице као што је то вјековима било. Недопустиве су, незаконите и нецивилизацијске идеје да се икона утамничи у Цетињској пећини. Како коментаришете то што Влада још није утврдила предлог закона о слободи вјероисповијести, иако је, према њеном плану, то требало да уради у четвртом кварталу 2017. године? Отац Велибор: Једно су планови, а друго је реалност. Годинама је тај закон имао своје мјесто у плану и програму рада сваке Владе, па није ни припреман, а ни усвојен. И даље сматрам да, без обзира на разлике, морамо да сједнемо за сто и разговарамо стручно и одговорно. Ја сам оптимиста да се може доћи до европског закона дијалогом, међусобним уважавањем, поштовањем правне науке, државно-правне и вјерске историје Црне Горе. Не знам да ли ће до тога доћи, јер министар Мехмед Зенка већ годину упорно игнорише Цркву којој припада већина становништва Црне Горе. Али, нека га. Они морају да схвате да је њихов задатак да нормирају одређену друштвену стварност у оквиру међународноправних аката и Устава Црне Горе, а не да залазе у вјерска осјећања и креирају вјерску стварност по својим идеолошко-партијским потребама. Очекујете ли да закон буде квалитетнији од онога што је било понуђено кроз нацртну форму овог акта? Отац Велибор: Ништа не очекујем, јер је све одавно, без икаквог разлога и потребе, изашло из сфере струке и науке. Подјела КиМ значила би признање независности Косова. Један сте од потписника апела за одбрану Косова и Метохије. О чему се ради? Отац Велибор: Част ми је што сам један од потписника апела који јесте за одбрану Косова и Метохије, али и нашег образа. То је по свему одговоран и позитиван документ, обраћање људи који дубље осјећају проблем и који желе да помогну да не изгубимо душу. Веома сам забринут због тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, који је иницирао предсједник Србије Александар Вучић. О чему да водимо дијалог? О ономе о чему нема погађања? У апелу смо јасно нагласили да је неприхватљиво и признање и подјела Косова и Метохије. Има неких индиција да се иде на пођелу Косова и Метохије, али и територије тзв. уже Србије у Прешеву и Бујановцу и да се то прикаже као прво мирнодопско мијењање граница на Балкану. Срце се не може дијелити. Узгред, подјела истовремено значи и признање Косова као независне државе. Ниједна српска рука то не смије да потпише или да дигне руку у било ком форуму. Посебно је важно то што је у апелу наглашено да будући нараштаји неће бити најсрећнији ако им у наслеђе ово питање оставимо неријешено, али ће бити најнесрећнији ако и себе и њих заувијек осрамотимо, одричући се Косова и Метохије, своје части и свог Јерусалима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- протопрезвитер-ставрофор
- доц.
- (и још 10 )
-
Вјерујем да ће предсједник Бошњачке странке Рафет Хусовић опет пролазити поред Сахат куле, као што је то чинио прије њене рестаурације, поручио је координатор Правног савјета и архијерејски намјесник подгоричко-колашински у Митрополији црногорско-приморској (МЦП), протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Он је у интервјуу за дневни лист Дан казао да је црквофобија коју су подстицали и пропагирали неки државни службеници дјеловала отрежњујуће на људе, али да се Црква вратила свом православном историјском изворишту послије вишедеценијског државног атеизма. Да ли сте задовољни положајем који у Црној Гори имају Митрополија црногорско-приморска и епархије Српске православне цркве? Отац Велибор: Црква увијек има двије врсте положаја: у друштву и у држави. Некима није јасно да то нијесу идентични појмови, јер је друштво шири појам од државе, а држава је само једна од друштвених категорија. Кад се говори о положају Митрополије и осталих епархија Српске православне цркве у црногорском друштву, морам да кажем да сам задовољан. Првенствено због тога што је православна Црна Гора духовно обновљена и враћена свом православном историјском изворишту послије вишедеценијског државног атеизма. У то скоро нико није вјеровао прије само 30 година. Мислили су да је Црква уништена толико да се никада неће опоравити. Али, жив је Бог и жива је душа овога народа. То свједоче и стотине хиљада православних вјерника у храмовима у ове благе божићне дане. С друге стране, нијесам задовољан правним положајем Цркве у држави. Није непознато, а много пута сам јавно рекао да постоји много проблема у погледу правног положаја наше Цркве и односа представника државних органа према њој. Црквофобија коју су подстицали и пропагирали неки државни чиновници ђеловала је отрежњујуће на људе и то је чињеница. Међутим, желећи да у овим божићним данима изговорим благу ријеч морам да кажем да ипак као вјерници и свештеници у Црној Гори имамо слободу и то је, вјерујте, за Цркву у сваком режиму и времену најважније. Истина је да је боље за друштво кад постоји сагласје, симфонија Цркве и државе при чему Црква остаје Црква, а држава остаје држава. Али, ипак је најважнија слобода. Како коментаришете то што до данас није потписан темељни уговор Владе и СПЦ, као што је то урађено са представницима других вјерских заједница у Црној Гори? Шта је према Вашем мишљењу главни разлог за то? Отац Велибор: То није добро прије свега за државу и разлоге видим у идеолошкој и политичкој, а не правној и вјерској сфери. Као човјек који се научно бави државно-црквеним правом, заговарам уговорни модел регулисања односа између Цркве и државе. Али, познато је да сам критиковао те акте Лукшићеве владе управо због тога што су у највећем дијелу непримјенљиви у постојећем правном систему Црне Горе и што процес није завршен. Ти уговори су, нажалост, остали мртво слово на папиру, а то је потврдио и Нацрт закона о слободи вјероисповијести. Неки ми нијесу вјеровали кад сам на то благовремено указивао. Уопште нијесам срећам због тога што сам био у праву. Мени је недавно један великодостојник једне вјерске заједнице, иначе мој пријатељ, рекао велику истину: „Ми имамо уговор, а ви имате народ и народну подршку“. И, заиста, хвала му на томе. Никада не бих мијењао овај вјерни народ за било који уговор, па макар да сам му и ја аутор. Последњих мјесеци посебно је било актуелно питање Сахат куле, односно (не)враћање крста на њу. Зашто мислите да је крст постао „проблем“ и тема разговора тек након реконструкције Сахат куле, с обзиром на то да се дотад ово питање скоро и није покретало у јавности? Отац Велибор: Прије пет година, главни подгорички имам Џемо Реџематовић је, ничим изазван, преко „Анадолије“ поручио да је „вријеме да се уклони крст са Сахат куле“. Ми смо на ту непримјерену изјаву реаговали врло разумно и, могу рећи, благо. Очекивао сам да ће неко од наше браће мухамеданске вјере доћи да као људи размотримо то питање, размијенимо аргументе и упознамо са проблемом уколико постоји. Све је било мирно до закључивања уговора између турске ТИКЕ и Главног града о рестаурацији Сат куле. Нијесмо ни мали, а ни наивни да не знамо да читамо. Имам цјелокупан материјал о ревалоризацији Сат куле и решење о конзерваторским условима. Нигдје експлицитно није наведено да се уклања крст. И зато је била законска обавеза да се крст врати на своје мјесто. Није тачно да је Главни град Подгорица удовољавао нашим захтјевима, јер се из доступних доказа види да су искључиво поступали у складу са важећим правним актима уз опаску да се у једном дијелу и нису баш добро снашли. Одакле крст на Сахат кули? Отац Велибор: Све има своју историју као и недавно постављени полумјесец на Сат кули у Пљевљима што само демантује тезу да „вјерским обиљежјима није мјесто на Сат кулама“. И крст на Сат кули, коју је архитекта Андрија Маркуш са пуним правом назвао подгоричком Ћеле кулом, има своју историју, јер су на њој, крајем 18. вијека, објешени братоножићки прваци – поп Машко и његов брат Асан Тошковић, Радоје Премовић и Радован Павићевић. Крст је ту стајао преко 120 година, а Сат кула је у том стању проглашена за споменик културе. Може се о свему разговарати, али начин на који је уклоњен крст са Сат куле је недопустив у грађанском друштву, па макар кад су и Турци извођачи радова. Како коментаришете изјаву Рафета Хусовића, предсједника Бошњачке странке, да му се више не мили да прође поред Сахат куле? Отац Велибор: Прије свега, морам да кажем да веома поштујемо то што Рафет Хусовић у своје вријеме, као министар у Влади Игора Лукшића, једини није гласао за рушење Цркве на Светом Стефану. То треба да се зна и ми православни то никада не смијемо да заборавимо и јавно му хвала на томе. Разумијем да он мора да се обраћа својим бирачима и ту његову изјаву сам схватио тако. И не замјерам му. Руку на срце, у овим нашим животима, Сат кула је без крста била од 8. септембра до 27. октобра прошле године или нешто мање од два мјесеца. Ипак, вјерујем да ће Рафет пролазити поред Сат куле као што је и прије рестаурације пролазио. Да ли очекујете да ће икона Богородице Филермосе бити враћена Митрополији црногорско-приморској? Отац Велибор: Све чињенице и правни аргументи су на страни Митрополије. Отуда је разумно да се икона врати и да као људи сједнемо и нађемо решење. Митрополија је још отворена за договор. Светиње треба да се обједине и да буду доступне вјерницима на начин и у сакралном објекту Храму Свете Тројице као што је то вјековима било. Недопустиве су, незаконите и нецивилизацијске идеје да се икона утамничи у Цетињској пећини. Како коментаришете то што Влада још није утврдила предлог закона о слободи вјероисповијести, иако је, према њеном плану, то требало да уради у четвртом кварталу 2017. године? Отац Велибор: Једно су планови, а друго је реалност. Годинама је тај закон имао своје мјесто у плану и програму рада сваке Владе, па није ни припреман, а ни усвојен. И даље сматрам да, без обзира на разлике, морамо да сједнемо за сто и разговарамо стручно и одговорно. Ја сам оптимиста да се може доћи до европског закона дијалогом, међусобним уважавањем, поштовањем правне науке, државно-правне и вјерске историје Црне Горе. Не знам да ли ће до тога доћи, јер министар Мехмед Зенка већ годину упорно игнорише Цркву којој припада већина становништва Црне Горе. Али, нека га. Они морају да схвате да је њихов задатак да нормирају одређену друштвену стварност у оквиру међународноправних аката и Устава Црне Горе, а не да залазе у вјерска осјећања и креирају вјерску стварност по својим идеолошко-партијским потребама. Очекујете ли да закон буде квалитетнији од онога што је било понуђено кроз нацртну форму овог акта? Отац Велибор: Ништа не очекујем, јер је све одавно, без икаквог разлога и потребе, изашло из сфере струке и науке. Подјела КиМ значила би признање независности Косова. Један сте од потписника апела за одбрану Косова и Метохије. О чему се ради? Отац Велибор: Част ми је што сам један од потписника апела који јесте за одбрану Косова и Метохије, али и нашег образа. То је по свему одговоран и позитиван документ, обраћање људи који дубље осјећају проблем и који желе да помогну да не изгубимо душу. Веома сам забринут због тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, који је иницирао предсједник Србије Александар Вучић. О чему да водимо дијалог? О ономе о чему нема погађања? У апелу смо јасно нагласили да је неприхватљиво и признање и подјела Косова и Метохије. Има неких индиција да се иде на пођелу Косова и Метохије, али и територије тзв. уже Србије у Прешеву и Бујановцу и да се то прикаже као прво мирнодопско мијењање граница на Балкану. Срце се не може дијелити. Узгред, подјела истовремено значи и признање Косова као независне државе. Ниједна српска рука то не смије да потпише или да дигне руку у било ком форуму. Посебно је важно то што је у апелу наглашено да будући нараштаји неће бити најсрећнији ако им у наслеђе ово питање оставимо неријешено, али ће бити најнесрећнији ако и себе и њих заувијек осрамотимо, одричући се Косова и Метохије, своје части и свог Јерусалима. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
- протопрезвитер-ставрофор
- доц.
- (и још 10 )
-
Jedna od najvažnijih vojnih operacija u Drugom svetskom ratu, pokrenuta 6. juna 1944, imala je brojna filmska lica i nijedno nije bilo isto. Dugo sam verovao da je angloameričko iskrcavanje u Normandiji 6. juna 1944. godine, poznato kao operacija Overlord, oduvek bilo među najvažnijim istorijskim temama o Drugom svetskom ratu. Sve dok jednog dana nisam iz puke znatiželje odlučio da pretresem torente, sajtove, arhive, Youtube i slične „magacine" igranih filmova, i nađem šta je sve na tu temu bilo snimljeno za bioskope i TV od Drugog svetskog rata do danas, van čistog dokumentarizma. Spasavanje redova Rajana je bio taj okidač: film je bio toliko spektakularan zbog čega je i danas teško ostati ravnodušan na neke njegove delove, da sam jednostavno morao da vidim na koji način je Overlord znatiželjnoj publici prikazivan pre „Rajana", i da li je to uopšte bilo moguće. Ono što sam našao i zaključci koji su mi se direktno nametnuli, bili su više nego zapanjujući: Normandija je imala brojna filmska lica i nijedno nije bilo isto. Celuloidni mit o jednoj ratnoj operaciji direktno se menjao uslovljen trenutnim stanjima na političkoj i društvenoj sceni tokom više od pet decenija. Stepen različitog tumačenja u medijskom prikazivanju iskrcavanja u Normandiji od prvog igranog filma snimljenog na ovu temu 1956, pa sve do pojave video igre Medal of Honor globalnog bestselera 1999, odnosno, TV serije Band of brothers iz 2001. godine, bio je toliki da neutralni posmatrač koji bi gledao sva ostvarenja poređana jedna pored drugih ne samo da ne bi poverovao da je reč o istom događaju već – ni o istom ratu. Cilj pomorsko-desantne operacije Overlord bio je stupanje američkih i britanskih vojnih snaga na tlo okupirane Evrope i otvaranje drugog fronta u ratu sa nacističkom Nemačkom. Suvoparni podaci kažu da je konačni rezultat uspostavljanje trajnog američkog vojnog prisustva na tlu Nemačke koje traje sve do danas, odnosno, posledično rađanje NATO pakta. Ti isti raspoloživi istorijski podaci kažu i da je u poređenju sa mnogim operacijama svih zaraćenih strana u Drugom svetskom ratu imala daleko skromnije dimenzije. Međutim, danas je globalnoj javnosti ovo možda najpoznatija operacija iz čitave istorije najvećeg svetskog oružanog konflikta, čak i onima koji nisu preterano zainteresovani za rat koji se odigrao pre sedamdesetak godina. Za razliku u njenom realnom obimu i današnjoj popularnosti, kriv je samo jedan fenomen: medijska obrada i namerno pravljenje mita, posebno uvođenjem novih medijskih sadržaja u obradu te teme krajem 20. i početkom 21. veka. U početku melodrama Građenje legende o iskrcavanju u Normandiji je američka filmska industrija započela već dvanaest godina kasnije, 1956, snimanjem filma D-Day the Sixth of June režisera Henrija Kostnera, po istoimenoj knjizi Lionela Šapira. Mada je već iz naslova tadašnjoj bioskopskoj publici u Americi moglo da bude jasno šta je tema filma - iskrcavanje je izvedeno 6. juna 1944. godine, a datum je u tajnim vojnim dokumentima bio šifrovano označen kao D-Day, to jest, „Dan D" - u centru pažnje je bila trostruka ljubavna drama. Američki oficira koji je teško ranjen u iskrcavanju upoznaje Engleskinje tokom priprema za operaciju u Velikoj Britaniji i njenog verenika koji sticajem okolnosti komanduje jedinici i gine već u prvim trenucima operacije. Iako je sudbina glavnih likova tragična, film najpre odslikava epohu holivudskih ljubavnih melodrama karakterističnih za 1950-te gde je rat tek herojska kulisa pred kojom se odvija emotivna bitka muškaraca za jednu ženu. Iako je tadašnja tehnologija već dopuštala snimanje komplikovanijih zahvata, scene borbi su lišene surovosti okršaja na francuskim plažama. Umesto toga, publici se nudila identifikacija sa uzburkanim emocijama izazvanim sudbinskim kretanjima u ratu i dramom ljubavnih raskida. U senci komunističke „opasnosti" U ovom filmu je učestvovala drugorazredna režiserska i glumačka postava, što takođe ukazuje da se Normandiji u tom trenutku nije pridavala pažnja u svetu američke kinematografije. Istovremeno su najveći holivudski studiji najskuplju produkciju usmerili na filmove koji su se bavili američkom borbom protiv Japana na Pacifiku: Pesak Ivo Džime (1950), Odavde do večnosti (1953), Borbeni poklič (1955) i Goli i mrtvi (1958). Dva su razloga, oba vezana za dnevnu politiku, koji jasno ukazuju na buduće različite aršine u interpretiranju istorije kroz igrani film: u to vreme, trajao je novi dalekoistočni rat u Koreji i prethodna borba protiv Japana bila je „čisto američki rat", jer je u Evropi u slamanju zajedničkog neprijatelja, Hitlerove Nemačke, kao moralni pobednik čitavog sukoba izašao i aktuelni neprijatelj u Hladnom ratu - komunistički Sovjetski savez. U jeku antikomunističke histerije u Americi, poznatijeg ka „Makartijev lov na veštice" koji se odvijao upravo u to vreme, kada su američke vlasti pravile „crne liste" simpatizera komunizma i u samom Holivudu, te su pojedini režiseri i glumci zauvek proterani iz sveta filmske umetnosti, svako podsećanje na nekadašnje ratno savezništvo sa Sovjetskim Savezom, moglo je da bude olako pogrešno ocenjeno i da znači nagli i neupitni kraj svake stvaralačke karijere. Najduži film i politička korektnost Početkom šezdesetih, tema Drugog svetskog rata na tlu Evrope počinje da sve više dominira u holivudskoj produkciji. Snimaju se Topovi sa Navarona, Dvanaestorica veličanstvenih ili Where Eagles Dare kao neki od najpoznatijih ratnih filmova iz tog perioda. Međutim, da je ratna epopeja u Evropi bila poprište najsvetlijeg heroizma, veličanstvene borbe i natčovečanskog naprezanja ljudi i materijala, i to sa obe zaraćene strane, gde se najuzvišeniji trenutak desio upravo u Normandiji, bila je poruka sledećeg filma na temu Overlorda, jednog od najkompleksnijih i najdužih ratnih filmova do tada snimljenih – Najduži dan iz 1962. godine. Snimljen po istoimenom delu američkog istoričara Kornelijusa Rajana, film je pokušaj da se operacija sagleda kao sveobuhvatna slika, viđena iz ugla obe strane, i da pruži najširi mogući presek aktera, od vrhovnih komandanata i generala armija, do običnih vojnika na liniji fronta. Ovakav pristup direktno je pratio pripovedački ton Rajanove knjige, ali je zahtevao ogromnu produkciju i vreme trajanja filma od čak tri sata. Da bi dobili na autentičnosti i predstavili događaje kakvi su bili sa istorijske tačke gledišta, autori filma, kojih je bilo čak petorica, izveli su presedan: svi likovi u filmu govore svojim maternjim jezikom. Okupljena je ekipa prvorazrednih holivudskih glumaca i ovaj film i danas važi za jedno od najpoznatijih ratnih ostvarenja, zbog svega čime je izvršio ogroman uticaj na opštu mitologizaciju iskrcavanja u Normandiji. Ratna „kamaraderija" u novoj NATO Evropi Ono što je baš uočljivo u Najdužem danu je činjenica da ratni neprijatelj ima ljudsko lice: Nemci su predstavljeni kroz Vermaht, regularnu vojnu formaciju Trećeg Rajha, izbegnuti su tipični naci stereotipi, a poseban kuriozitet je da se u filmu nijednom ne čuje Heil Hitler ili Sieg Heil, karakterističan nacistički pozdrav. Sindrom ratne kamaraderije i fer pleja, koji je postojao u mitu o Prvom svetskom ratu na zapadnom frontu - vođen između istih neprijatelja - a koji je bio svojevrsna tabu tema u mitologiji Drugog svetskog rata najviše usled otkrivene monstruoznosti nacističkog režima u Nemačkoj, dobija tako svoj daleki i modulirani odjek u ovom delu. Umesto opakih nacista, nemačke likove predvode istorijske ličnosti visoke vojničke reputacije poput feldmaršala Rundšteta i Romela, legendarnog ratnog komandanta još za života. Kao stručni vojni konsultanti su na snimanju bili angažovani čak i nemački oficiri iz vremena same bitke. Operacija Overlord je tako ovim filmom dobio razmere velikog istorijskog mita koje je više nikada neće napustiti. Grandiozni spektakl je za svoje vreme bio odlično snimljen i produciran, uključivao je veliki broj statista u određenim scenama, kao i upotrebljenih tehničkih sredstava (brodovi, avioni, tenkovi) i davao je sliku veličanstvenog zajedničkog poduhvata, što je odlično odslikavalo političku epohu u kojoj je snimljen. Jer, 1960-ih je na delu drugačija Evropa: NATO pakt je stvoren trinaest godina pre premijere filma, ali je tek nekoliko godina ranije, 1955, u savez konačno primljena i Nemačka. Ratne rane su zaboravljene, industrijska i ekonomska moć Nemačke se ponovo ubrzano uspostavlja, ovoga puta u sklopu zajedničkog evroatlanskog partnerstva. Tadašnja politička realnost ima još jedan odraz u ovom filmu koji nije bio upućen samo novom savezništvu sa posleratnom Nemačkom: snage „Slobodnih Francuza" predvođene generalom De Golom koje su bile deo savezničke koalicije u Drugom svetskom ratu prikazane su takođe kao aktivan akter herojskih događaja. Do tog prikaza došlo je u sklopu činjenice da se bitka odvijala na francuskoj zemlji gde su „Slobodni Francuzi" bili među desantnim snagama, mada nema pomena teškog stradanja francuskih civila tokom savezničkih pripremnih bombardovanja za iskrcavanje. Sve je jasnije kada se zna da je Francuska De Gola baš u to vreme rapidno pogoršavala odnose sa NATO - zemlja je istupila 1966. godine iz te organizacije - i važila je za najnepouzdaniju kariku: nije bilo zgoreg podsetiti Francuze na zajedničku grandioznu borbu za slobodu, makar i kroz jedan film. Najduži dan prati i odslikava tu novu stvarnost izmirene i ujedinjene Evrope: veliki rat je bio i završen je. Herojski je vođen na bojnom polju kada je trebalo i kako je moralo, a kult hrabrog ratnika je podjedanko važeći na svim stranama. I to se ne dovodi u pitanje, naprotiv. Mračna senka nacizma je bila duboko potisnuta zarad te nove stvarnosti. Britanska verzija Bitka u Normandiji bila je tema i engleskog filma Overlord režisera Stjuarta Kupera iz 1975. godine. Film je prikazan na Festivalu u Berlinu i odmah zatim potonuo u zaborav. Iz nepoznatih razloga nije uspeo da uđe u redovnu distribuciju u bioskopima u Americi. Umesto toga, prikazivan je povremeno na određenim festivalima sve do 2006. godine kada je doživeo prvo izdanje na DVD-ju, a početkom 2008. godine je remasterizovana kopija prikazana u nekim bioskopima. Film je priča o britanskom mladiću koji se prijavljuje u armiju pred iskrcavanje, prolazi kratku obuku i gine odmah na plažama Normandije gde raznet metkom umire u agoniji. Neobičnim autorskim postupkom, sastavljen je od mešavine igranih i dokumentarnih kadrova, originalnih ratnih snimaka u kojima se vide savezničko bombardovanja francuskih gradića i sela, žrtve među civilima i mrtvi vojnici. Kuper je tako prvi dao novi uvid u besmisao „herojske stvarnosti" koju je trinaest godina ranije zagovarao Najduži dan - umesto epskog heroizma, velikih pokreta armija i slike rata uglavnom svedene na istorijske činjenice, u centru pažnje je ono što je operacija u suštini i bila, a o čemu filmska industrija još nije govorila: mučno i teško stradanje pojedinaca, vojnika i, još više, nedužnih civila koji su čekali oslobođenje. Spilbergova apologija rata Sve do 1998, iskrcavanje se kao tema u brojnim filmovima provlačila tek indirektno. Međutim, te godine je režiser Stiven Spilberg filmom Spasavanje redova Rajana, pseudodokumentarne priče o navodnom spasavanju jedinog preživelog od četvoro braće Rajan regrutovanih u američku vojsku, uveo potpuno novu odrednicu u globalnu medijsku predstavu o ovom događaju. Upamćen je po uvodu od 24 minuta u kome je do tada neviđenom metodom snimanja, kompjuterskih efekata i scenarističke smelosti, u bioskope i domove gledalaca prosuo krv i patnju, ali i legendi o Overlordu dao i potpuno novo tumačenje. U centar pažnje starog mita sada je došla nova istina: da je potreba da se Evropa i čitav demokratski svet oslobode pošasti nacizma iziskivala velike žrtve, te da viši cilj zahteva „krv, znoj, suze" i strahote. Potpuno neočekivan, previše upečatljiv i šokantan, efekat „Rajanovog" ratnog realizma itekako ima svoje sofisticirano patriotsko naravoučenije. Kraj 20. veka je vreme očitog i gotovo proklamovanog nasilja kroz medije, i Spilberg nije pravio kompromise sa pravilima vremena - kreirao je sopstveni prikaz ratnog nasilja. Ispod toga ipak stoje drugi znaci: američka zastava koja se vije na početku i kraju filma, lični heroizam i čvrst moralni stav grupe glavnih junaka – temelj su scenarističke poruke da neke stvari, koliko god bile strašne, nečovečne i brutalne, moraju da se urade kada „pravda i istina" to zahtevaju. Nisu svi bili zadovoljni Spilbergovim delom: reditelj Oliver Stoun je u intervjuu Njuzviku 2006. godine opisao film kao "apologiju rata". "Amerika je devedesetih počela ponovo da voli rat", rekao je Stoun. Nemci su u Rajanu prikazani gotovo isključivo kao nacisti, a istoričari Spilbergu zameraju na grubom krivotvorenju istorijskih činjenica - da umesto vojnih jedinica sa nemačkim rezervistima pozicionira ozloglašenu SS diviziju naspram svojih junaka, i to na lokaciji i u vremenu gde ona nikada nije bila. Da bi se ipak zadržao izvestan privid „korektnosti", ali i konstatovala nužnost nečovečnosti „naše strane" pod ratnim stresom, u filmu se vide i scene streljanja nemačkih vojnika koji se predaju, gotovo zlokobno predviđajući fenomen torture zarobljenika od strane američke vojske u iračkom zatvoru Abu Graib pet godina kasnije. Korišćenje grafičke animacije u filmu dovodi do toga da godinu dana kasnije, producentska kuća Stivena Spilberga DreamWorks izdaje i kompjutersku igru Medal of Honor: Allied assault gde su korišćene sekvence iz filma. Time je publici omogućeno da još dublje uđe u Overlord i mit preobliči u sopstvenu ratnu stvarnost u kojoj aktivno učestvuje. Desant u Normandiji je tako obrađen i u novom medijumu, potpuno odvojen od svoje istorijske prirode i preveden u virtuelnu realnost, čime dobija neočekivano tumačenje. Sada je svako sa računarom pred sobom mogao da se obre na plažama Normandije i pruži doprinos oslobođenju kontinenta od nacista, živeći sopstveni sajber mit. Živi svedoci Ista producentska kuća snima 2001. godine i TV serijal Band of Brothers po knjizi istoričara Stefana Amrboza, o ratnim dešavanjima kroz koja prolaze američki vojnici jedne čete u sastavu padobranskog puka. Pošto vremenski raspon koji serijal obrađuje pokriva ratni put jedinice od trenutka formiranja u Americi 1943. godine pa sve do kraja Drugog svetskog rata, operacija Overlord nije glavna tema serije, ali je sveprisutna u dve od deset epizode. Autori i producenti su, za razliku od Rajana, insistirali na preciznim istorijskim tumačenjima, pa se tako kroz epizode prate konkretni likovi vojnika, od kojih su neki bili živi i u vreme kad se snimala serija. Naglasak na autentičnosti je postignut preplitanjem igranih delova i izjava veterana o tim događajima. Ovako su izbegnute utemeljene optužbe upućene Spilbergu da je falsifikovao istoriju, i autentičnošću je naglašen efekat mita o borbi američkih trupa u Evropi, u Rajanu postavljenog na pijedestal neupitnog heroizma i svrhe. Realne proporcije mita Da snaga medijske predstave istorijskih dešavanja može da dovede do totalno nerealne percepcije, najbolje dokazuju merljivi podaci: dok je trajala operacija Overlord u Normandiji, na prostoru Belorusije pokrenuta je letnja ofanziva sovjetske Crvene armije, Bagration". Bio je to događaj o kome se danas malo ili gotovo ništa ne zna van uskih istoričarskih krugova. Ipak, razmere se teško mogu porediti. Prema navodima samih zapadnih istoričara u trotomnom kapitalnom delu „Istorija Drugog svetskog rata", iz 1975. godine, „leta 1944. se na sovjetsko-nemačkom frontu nalazilo oko sedam miliona vojnika, jedni naspram drugih. Od toga je bilo oko pet miliona crvenoarmejaca u 300 divizija i dva miliona Nemaca u 200 divizija. Po zvaničnim podacima ratnog dnevnika nemačke Vrhovne komande, udarac koji je u Belorusiji zadan njihovoj Grupi armija Centar bio je veća katastrofa od one kod Staljingrada. Uništeno je 350.000 ljudi... U britanskim i američkim novinama se tu i tamo iznosilo mišljenje da sovjetsko napredovanje u Belorusiji ide tako dobro zato što je deo nemačkih snaga prebačen na Zapad da bi pružale otpor invaziji u Normandiji. Da bi pokazali da je to neistina, Sovjeti su u Moskvi 17. jula organizovali jedinstvenu paradu gde je 57.000 nemačkih ratnih zarobljenika promarširalo ulicama Moskve." O razmerama borbi u Normandiji, u istom izdanju se kaže da „prvog dana desanta na odseku 'Omaha' Amerikanci nisu mogli da se probiju više od jednog kilometra u dubinu... Gubici su bili otprilike 2,500 poginulih, ranjenih i nestalih. Pored svih neprilika, vazdušno-desantne divizije postigle su ciljeve uz 2.449 ranjenih i poginulih kod Amerikanaca i 650 kod Britanaca i Kanađana." Branimir Bane Gajić
- 1 нови одговор
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.