Претражи Живе Речи Утехе

Шта за Цркву значи спомен на мученике? И шта у овој синтагми означава реч „спомен“? То није Мнемосинин поклон, а није ни ителектуални напор са циљем да се у сећању васкрсне лик и дело неког одређеног човека. То је неко блиско знање конкретне личности, која је у Духу прешла из лошијег живота,у бољи. То је жив однос многих верника са том славном личношћу. Поновићу, жив однос. Како бисмо објаснили ове речи, послушајмо шта говори Василије Велики својој пастви, на гробу мученика Маманта, на његов спомен: „Сетите се мученика сви који сте се наслађивали њиме у својим сновима, који сте долазили на ово место имајући га за сатрудника у својим молитвама, којима је, будући позван по имену, помогао у делима, које је након странствовања вратио кући, које је исцелио од болести, којима је повратио децу са самрти, којима је продужио живот. Сабравши све речено, саставите похвалну беседу од заједничких улога. Нека свако оно што зна саопшти другом који не зна, а сам нека узме оно што не зна од онога ко зна. На тај начин ћете угостити једни друге заједничким приношењем, оправдавши и моју слабост.“ Пред нама је потресно набрајање добара, која су многи веродостојно добили од светитеља, чије име и подвиг прослављају. Василије, као пастир, само напомиње и сабира на једно место оно што је познато многима. Испоставља се, да се свети Мамант (а то зна цела паства): 1) јављао у сновима, 2) садејствовао у молитвама оних који су одлазили на његов гроб, 3) помагао људима („конкретним делима“). Такође је „враћао кући, након странствовања“ исцељивао болесне, васкрсавао (!) децу са самрти, некима продужавао живот! Ево шта значи „поштовање светог“, и ево шта значи „помоћ Божија људима од светитеља“. Да ли треба да сумњамо у неопходност молитве на гробовима праведника? Да ли треба да се дивимо непрекидним потоцима богомољаца до места, где леже, попут одеће тек скинуте са свете душе, тела признаних и прослављених светаца? Ако треба да се дивимо, онда се дивимо само једном. Управо, обиљу добара које је Василије набројао. Многа од тих добара делују скоро сасвим немогућа, што само разобличава наше маловерје у односу на поражавајућу веру раних хришћана. Иди и моли! Иди и хвали Бога на гробу Његовог угодника! – пожелим да кажем себи, и свакоме чија вера још пламти. Пре поклоњења моштима, треба прочитати о угоднику (угодници). Читање житија и другог хагиографског материјала ће приближити, сродити душу човека који живи на земљи, са душом човека који се преселио на небо. Ово приближавање личности ће бити важније од будућих молби. Оно ће дати молбама велику вероватноћу за испуњење. Ако је светитељ писао (на пример, будући епископ или свештеник), ваљало би прочитати и његове књиге. Књиге светитеља једнаке су нетрулежним остацима, и подједнако лековите за ум и савест. Само једна Москва је, као чаша до врха пуна угодницима Божијим. Патријарх Тихон у Донском манастиру, архиепископ Иларион у Сретењском, митрополит Алексеј у Елохову и тако даље. А Матронушка у Покровском, њу не треба ни представљати. То богатство се наставља и изван предела престонице. Све насељено простраство руске земље посејано је светињама: манастири, извори, чудотворне иконе, гробови праведника, и, наравно, мошти. Мошти древних светитеља, и мошти новомученика. Ова два су посебно важна, с обзиром да је наш данашњи живот буквално купљен њиховим исповедањем вере и страдањем. Живимо на њихов кредит. Зар и ја могу да идем и да се молим? Можеш. И могу се надати да ћу бити услишен? Наравно. Ево, управо тако, како је речено код Василија Великог: са исцељењима, јављањем, осетном помоћи у различитим облицима? Зашто да не? Бог се није променио. Мишица Његова није ослабила, и рука Његова се није опустила, па не спасава. Идите, по речима пророка, на извор спасење и пијте са њега воду. Са Живим Богом, при живој вери, немогуће не постоји. Разлика између нас и древних хришћана није суштинска, већ добровољно усвојена, као штетна навика. А састоји се она у сујети и расејаности, у убитачној бризи, коју је родила епоха са својим стремљењем ка комфору. Наравно, и у маловерју. У тој мизерији времена и пажње, који се, као остаци, удељавају души са својим потребама, и вере непролазне лепоте. Али, све се то лечи. Бог шаље несреће, које прекидају непрекидно човеково трчање у круг. Човек у тузи и тешкоћама подиже очи ка Богу, и реалност духовног света почиње да се осликава, као представа на фотографском филму, потопљеном у развијач. Зато је и несрећа пуно, зато се оне, изгледа, не завршавају, јер без њихове чудне помоћи у свету влада духовна глувоћа, са истом таквом мутавошћу и бездушношћу. Постоје помоћници – блиски, јаки, моћни. Ако нису баш свемоћни, ипак много могу. То бодри и даје наду. Тако да, иако смо мали, још ћемо се борити. Извор: Православие.ру View full Странице

Анђели који су разговарали са женама мироносицама код празног гроба, где је лежало тело Исусово, поставили су женама просто питање: „ Што тражите живог међу мртвима? Није овде, него устаде“ (види: Лк. 24: 5–6). Делује да је све јасно. Ипак, питање је постављено тако, као да су жене стајале на гробљу међу гробовима и тражиле нешто што је сахрањено, нешто срцу веома драго. „Што тражите живог међу мртвима?“ – у том случају заиста могу да се то упитају. Али, ствар је била сасвим другачија. Било је то зелено, процветало место, врт. И у врту се налазио гроб, усечен у камену, у који нико никада није био положен (види: Јн. 19:41). Тако се испунило пророчанство Исаије, који је рекао за Месију: „ Одредише му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатијем“ (Ис. 53: 9). Како је Христос нови Адам, глава новог, спасеног човечанства, прво је требало да га угледају женске очи. Као што су и првог Адама у рајском врту угледале очи жене-супруге. Јеванђеље у свим значајним догађајима одражава чудесне догађаје древне историје, записане у књизи Постања. Дакле, около нема никаквим мртваца. Постоји лепота врта и жена које траже тело Новог Адама. У овим условима, питање Анђела добија посебан смисао. „Што тражите Живог међу мртвима?“ У правом смислу речи, Христос је једини Живи у читавој васељени мртваца, између осталог и међу нама. „Христос, васкрснут из мртвих, више не умире; смрт не господари више над Њим“ (Рим. 6: 9). Зато Христос међу људима и јесте „Жив међу мртвима“. Осим тога, постоји смрт физичка, и постоји смрт морална. Последња означава замирање савести, обраћање свецеле душе ка земљи и потпуну безосећајност према духовној реалности. Такав човек (а таквих је пуно) представља несахрањени труп. Хода попут живог човека, али заудара на леш. Тражити Христа међу таквим људима представља бескористан посао. Христа треба тражити међу онима који су сами оживели у Христу, и који могу, делимично, поновити за Павлом: „Тако не живим више ја, него Христос живи у мени“ (Гал. 2: 20). Крајње незнање таквих људи јесте главни разлог оскудевања у вери! Знање о Богу не може заменити обраћање са Самим Богом. Исто тако и знање формуле воде не ослобађа од жеђи човека, који жели да пије. Свети Димитрије Ростовски има смелу проповед на ту тему. Светитељ говори: „Кренућу код разумних и паметних, богатих и славних. Потражићу код њих мог Исуса“. Отишао је. Тражио. Нема Исуса код богатих. Има разврат, има гордост, има раскош, а Исуса нема. „Отићићу, – вели, – онда к беднима. Међу њиховом простотом лакше је наћи Господа“. Лакше јесте. Али ни тамо Га нема. Постоји злоба, постоји завист, сујета, али Исуса нема.“ Даље светитељ одлучи да оде к свештеницима. Проналази их да служе „не за Исуса, него са кору хлеба“. Ништа није боље са архијерејима (сам се не бих осмелио да кажем, али то светитељ говори о сабраћи). Дакле, обишавши свет, богољубива душа остаје са оним сузама које је код гроба лила Магдалина. И питање у души исто је: „Уклонише мога Господа, и не знам где су Га ставили“ (Јн. 20: 13). Све, за чим у животу трагамо, све, без чега се моримо, има Исус Христос. Тражимо славу – Он је најславнији. Тражимо лепоту – Он је „лепши од свих синова човечијих“. Тражимо силу – Он је сила Божја. Он је и Премудрост, и Светлост Свету, и најбољи Друг, и Велики Цар. О томе детаљно и умиљато говори наш други светитељ – Тихон Задонски. И ево, трагамо бесциљно, као да заборављамо да су сва блага у рукама Сина Божијег. А када почнемо Њега да тражимо, тражимо Га међу „мртвима“, и није ни чудо што га не можемо наћи. Будимо, хришћани, мудри као змије. Онако како Реч Божја налаже. И мудрост змијска значи промену коже. Змија не може дуго издржати у једној кожи, већ је често мења. Са сузама се натерајмо да скинемо са себе све прљаво и старо, заплачимо пред лицем Божјим, како бисмо се Његовом силом обновили. Необновљени људи су мртви духом, и Христос међу њима не пребива. Ево смисла ађеоског питања: „Што тражите Живог међу мртвима? Њега овде нема. Он је васкрсао“. Умро је за грехе наше, а васкрсао за наше искупљење. Да се ми не бисмо угушили у оној прљавштини и буђи, које су одавно постале наша друга природа. Протојереј Андреј Ткачов Са руског Ива Бендеља 14 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112203.htm

Анђели који су разговарали са женама мироносицама код празног гроба, где је лежало тело Исусово, поставили су женама просто питање: „ Што тражите живог међу мртвима? Није овде, него устаде“ (види: Лк. 24: 5–6). Делује да је све јасно. Ипак, питање је постављено тако, као да су жене стајале на гробљу међу гробовима и тражиле нешто што је сахрањено, нешто срцу веома драго. „Што тражите живог међу мртвима?“ – у том случају заиста могу да се то упитају. Али, ствар је била сасвим другачија. Било је то зелено, процветало место, врт. И у врту се налазио гроб, усечен у камену, у који нико никада није био положен (види: Јн. 19:41). Тако се испунило пророчанство Исаије, који је рекао за Месију: „ Одредише му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатијем“ (Ис. 53: 9). Како је Христос нови Адам, глава новог, спасеног човечанства, прво је требало да га угледају женске очи. Као што су и првог Адама у рајском врту угледале очи жене-супруге. Јеванђеље у свим значајним догађајима одражава чудесне догађаје древне историје, записане у књизи Постања. Дакле, около нема никаквим мртваца. Постоји лепота врта и жена које траже тело Новог Адама. У овим условима, питање Анђела добија посебан смисао. „Што тражите Живог међу мртвима?“ У правом смислу речи, Христос је једини Живи у читавој васељени мртваца, између осталог и међу нама. „Христос, васкрснут из мртвих, више не умире; смрт не господари више над Њим“ (Рим. 6: 9). Зато Христос међу људима и јесте „Жив међу мртвима“. Осим тога, постоји смрт физичка, и постоји смрт морална. Последња означава замирање савести, обраћање свецеле душе ка земљи и потпуну безосећајност према духовној реалности. Такав човек (а таквих је пуно) представља несахрањени труп. Хода попут живог човека, али заудара на леш. Тражити Христа међу таквим људима представља бескористан посао. Христа треба тражити међу онима који су сами оживели у Христу, и који могу, делимично, поновити за Павлом: „Тако не живим више ја, него Христос живи у мени“ (Гал. 2: 20). Крајње незнање таквих људи јесте главни разлог оскудевања у вери! Знање о Богу не може заменити обраћање са Самим Богом. Исто тако и знање формуле воде не ослобађа од жеђи човека, који жели да пије. Свети Димитрије Ростовски има смелу проповед на ту тему. Светитељ говори: „Кренућу код разумних и паметних, богатих и славних. Потражићу код њих мог Исуса“. Отишао је. Тражио. Нема Исуса код богатих. Има разврат, има гордост, има раскош, а Исуса нема. „Отићићу, – вели, – онда к беднима. Међу њиховом простотом лакше је наћи Господа“. Лакше јесте. Али ни тамо Га нема. Постоји злоба, постоји завист, сујета, али Исуса нема.“ Даље светитељ одлучи да оде к свештеницима. Проналази их да служе „не за Исуса, него са кору хлеба“. Ништа није боље са архијерејима (сам се не бих осмелио да кажем, али то светитељ говори о сабраћи). Дакле, обишавши свет, богољубива душа остаје са оним сузама које је код гроба лила Магдалина. И питање у души исто је: „Уклонише мога Господа, и не знам где су Га ставили“ (Јн. 20: 13). Све, за чим у животу трагамо, све, без чега се моримо, има Исус Христос. Тражимо славу – Он је најславнији. Тражимо лепоту – Он је „лепши од свих синова човечијих“. Тражимо силу – Он је сила Божја. Он је и Премудрост, и Светлост Свету, и најбољи Друг, и Велики Цар. О томе детаљно и умиљато говори наш други светитељ – Тихон Задонски. И ево, трагамо бесциљно, као да заборављамо да су сва блага у рукама Сина Божијег. А када почнемо Њега да тражимо, тражимо Га међу „мртвима“, и није ни чудо што га не можемо наћи. Будимо, хришћани, мудри као змије. Онако како Реч Божја налаже. И мудрост змијска значи промену коже. Змија не може дуго издржати у једној кожи, већ је често мења. Са сузама се натерајмо да скинемо са себе све прљаво и старо, заплачимо пред лицем Божјим, како бисмо се Његовом силом обновили. Необновљени људи су мртви духом, и Христос међу њима не пребива. Ево смисла ађеоског питања: „Што тражите Живог међу мртвима? Њега овде нема. Он је васкрсао“. Умро је за грехе наше, а васкрсао за наше искупљење. Да се ми не бисмо угушили у оној прљавштини и буђи, које су одавно постале наша друга природа. Извор: Православие.ру View full Странице

Вје­ру­јем да ће пред­сјед­ник Бо­шњач­ке стран­ке Ра­фет Ху­со­вић опет про­ла­зи­ти по­ред Са­хат ку­ле, као што је то чи­нио при­је ње­не ре­ста­у­ра­ци­је, по­ру­чио је ко­ор­ди­на­тор Прав­ног са­вје­та и ар­хи­је­реј­ски на­мје­сник под­го­рич­ко-ко­ла­шин­ски у Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској (МЦП), про­то­је­реј-ста­вро­фор Ве­ли­бор Џо­мић. Он је у ин­тер­вјуу за дневни лист Дан ка­зао да је цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни слу­жбе­ни­ци дје­ло­ва­ла отре­жњу­ју­ће на љу­де, али да се Цр­ква вра­ти­ла свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. Да ли сте за­до­вољ­ни по­ло­жа­јем ко­ји у Цр­ној Го­ри има­ју Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска и епар­хи­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве? Отац Велибор: Цр­ква уви­јек има дви­је вр­сте по­ло­жа­ја: у дру­штву и у др­жа­ви. Не­ки­ма ни­је ја­сно да то ни­је­су иден­тич­ни пој­мо­ви, јер је дру­штво ши­ри по­јам од др­жа­ве, а др­жа­ва је са­мо јед­на од дру­штве­них ка­те­го­ри­ја. Кад се го­во­ри о по­ло­жа­ју Ми­тро­по­ли­је и оста­лих епар­хи­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у цр­но­гор­ском дру­штву, мо­рам да ка­жем да сам за­до­во­љан. Пр­вен­стве­но због то­га што је пра­во­слав­на Цр­на Го­ра ду­хов­но об­но­вље­на и вра­ће­на свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. У то ско­ро ни­ко ни­је вје­ро­вао при­је са­мо 30 го­ди­на. Ми­сли­ли су да је Цр­ква уни­ште­на то­ли­ко да се ни­ка­да не­ће опо­ра­ви­ти. Али, жив је Бог и жи­ва је ду­ша ово­га на­ро­да. То свје­до­че и сто­ти­не хи­ља­да пра­во­слав­них вјер­ни­ка у хра­мо­ви­ма у ове бла­ге бо­жић­не да­не. С дру­ге стра­не, ни­је­сам за­до­во­љан прав­ним по­ло­жа­јем Цр­кве у др­жа­ви. Ни­је не­по­зна­то, а мно­го пу­та сам јав­но ре­као да по­сто­ји мно­го про­бле­ма у по­гле­ду прав­ног по­ло­жа­ја на­ше Цр­кве и од­но­са пред­став­ни­ка др­жав­них ор­га­на пре­ма њој. Цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни чи­нов­ни­ци ђе­ло­ва­ла је отре­жњу­ју­ће на љу­де и то је чи­ње­ни­ца. Ме­ђу­тим, же­ле­ћи да у овим бо­жић­ним да­ни­ма из­го­во­рим бла­гу ри­јеч мо­рам да ка­жем да ипак као вјер­ни­ци и све­ште­ни­ци у Цр­ној Го­ри има­мо сло­бо­ду и то је, вје­руј­те, за Цр­кву у сва­ком ре­жи­му и вре­ме­ну нај­ва­жни­је. Исти­на је да је бо­ље за дру­штво кад по­сто­ји са­гла­сје, сим­фо­ни­ја Цр­кве и др­жа­ве при че­му Цр­ква оста­је Цр­ква, а др­жа­ва оста­је др­жа­ва. Али, ипак је нај­ва­жни­ја сло­бо­да. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што до да­нас ни­је пот­пи­сан те­мељ­ни уго­вор Вла­де и СПЦ, као што је то ура­ђе­но са пред­став­ни­ци­ма дру­гих вјер­ских за­јед­ни­ца у Цр­ној Го­ри? Шта је пре­ма Ва­шем ми­шље­њу глав­ни раз­лог за то? Отац Велибор: То ни­је до­бро при­је све­га за др­жа­ву и раз­ло­ге ви­дим у иде­о­ло­шкој и по­ли­тич­кој, а не прав­ној и вјер­ској сфе­ри. Као чо­вјек ко­ји се на­уч­но ба­ви др­жав­но-цр­кве­ним пра­вом, за­го­ва­рам уго­вор­ни мо­дел ре­гу­ли­са­ња од­но­са из­ме­ђу Цр­кве и др­жа­ве. Али, по­зна­то је да сам кри­ти­ко­вао те ак­те Лук­ши­ће­ве вла­де упра­во због то­га што су у нај­ве­ћем ди­је­лу не­при­мјен­љи­ви у по­сто­је­ћем прав­ном си­сте­му Цр­не Го­ре и што про­цес ни­је за­вр­шен. Ти уго­во­ри су, на­жа­лост, оста­ли мр­тво сло­во на па­пи­ру, а то је по­твр­дио и На­црт за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти. Не­ки ми ни­је­су вје­ро­ва­ли кад сам на то бла­го­вре­ме­но ука­зи­вао. Уоп­ште ни­је­сам сре­ћам због то­га што сам био у пра­ву. Ме­ни је не­дав­но је­дан ве­ли­ко­до­стој­ник јед­не вјер­ске за­јед­ни­це, ина­че мој при­ја­тељ, ре­као ве­ли­ку исти­ну: „Ми има­мо уго­вор, а ви има­те на­род и на­род­ну по­др­шку“. И, за­и­ста, хва­ла му на то­ме. Ни­ка­да не бих ми­је­њао овај вјер­ни на­род за би­ло ко­ји уго­вор, па ма­кар да сам му и ја аутор. По­след­њих мје­се­ци по­себ­но је би­ло ак­ту­ел­но пи­та­ње Са­хат ку­ле, од­но­сно (не)вра­ћа­ње кр­ста на њу. За­што ми­сли­те да је крст по­стао „про­блем“ и те­ма раз­го­во­ра тек на­кон ре­кон­струк­ци­је Са­хат ку­ле, с об­зи­ром на то да се до­тад ово пи­та­ње ско­ро и ни­је по­кре­та­ло у јав­но­сти? Отац Велибор: При­је пет го­ди­на, глав­ни под­го­рич­ки имам Џе­мо Ре­џе­ма­то­вић је, ни­чим иза­зван, пре­ко „Ана­до­ли­је“ по­ру­чио да је „ври­је­ме да се укло­ни крст са Са­хат ку­ле“. Ми смо на ту не­при­мје­ре­ну из­ја­ву ре­а­го­ва­ли вр­ло ра­зум­но и, мо­гу ре­ћи, бла­го. Оче­ки­вао сам да ће не­ко од на­ше бра­ће му­ха­ме­дан­ске вје­ре до­ћи да као љу­ди раз­мо­три­мо то пи­та­ње, раз­ми­је­ни­мо ар­гу­мен­те и упо­зна­мо са про­бле­мом уко­ли­ко по­сто­ји. Све је би­ло мир­но до за­кљу­чи­ва­ња уго­во­ра из­ме­ђу тур­ске ТИ­КЕ и Глав­ног гра­да о ре­ста­у­ра­ци­ји Сат ку­ле. Ни­је­смо ни ма­ли, а ни на­ив­ни да не зна­мо да чи­та­мо. Имам цје­ло­ку­пан ма­те­ри­јал о ре­ва­ло­ри­за­ци­ји Сат ку­ле и ре­ше­ње о кон­зер­ва­тор­ским усло­ви­ма. Ни­гдје екс­пли­цит­но ни­је на­ве­де­но да се укла­ња крст. И за­то је би­ла за­кон­ска оба­ве­за да се крст вра­ти на сво­је мје­сто. Ни­је тач­но да је Глав­ни град Под­го­ри­ца удо­во­ља­вао на­шим за­хтје­ви­ма, јер се из до­ступ­них до­ка­за ви­ди да су ис­кљу­чи­во по­сту­па­ли у скла­ду са ва­же­ћим прав­ним ак­ти­ма уз опа­ску да се у јед­ном ди­је­лу и ни­су баш до­бро сна­шли. Ода­кле крст на Са­хат ку­ли? Отац Велибор: Све има сво­ју исто­ри­ју као и не­дав­но по­ста­вље­ни по­лу­мје­сец на Сат ку­ли у Пље­вљи­ма што са­мо де­ман­ту­је те­зу да „вјер­ским оби­љеж­ји­ма ни­је мје­сто на Сат ку­ла­ма“. И крст на Сат ку­ли, ко­ју је ар­хи­тек­та Ан­дри­ја Мар­куш са пу­ним пра­вом на­звао под­го­рич­ком Ће­ле ку­лом, има сво­ју исто­ри­ју, јер су на њој, кра­јем 18. ви­је­ка, обје­ше­ни бра­то­но­жић­ки пр­ва­ци – поп Ма­шко и ње­гов брат Асан То­шко­вић, Ра­до­је Пре­мо­вић и Ра­до­ван Па­ви­ће­вић. Крст је ту ста­јао пре­ко 120 го­ди­на, а Сат ку­ла је у том ста­њу про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре. Мо­же се о све­му раз­го­ва­ра­ти, али на­чин на ко­ји је укло­њен крст са Сат ку­ле је не­до­пу­стив у гра­ђан­ском дру­штву, па ма­кар кад су и Тур­ци из­во­ђа­чи ра­до­ва. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те из­ја­ву Ра­фе­та Ху­со­ви­ћа, пред­сјед­ни­ка Бо­шњач­ке стран­ке, да му се ви­ше не ми­ли да про­ђе по­ред Са­хат ку­ле? Отац Велибор: При­је све­га, мо­рам да ка­жем да ве­о­ма по­шту­је­мо то што Ра­фет Ху­со­вић у сво­је ври­је­ме, као ми­ни­стар у Вла­ди Иго­ра Лук­ши­ћа, је­ди­ни ни­је гла­сао за ру­ше­ње Цр­кве на Све­том Сте­фа­ну. То тре­ба да се зна и ми пра­во­слав­ни то ни­ка­да не сми­је­мо да за­бо­ра­ви­мо и јав­но му хва­ла на то­ме. Ра­зу­ми­јем да он мо­ра да се обра­ћа сво­јим би­ра­чи­ма и ту ње­го­ву из­ја­ву сам схва­тио та­ко. И не за­мје­рам му. Ру­ку на ср­це, у овим на­шим жи­во­ти­ма, Сат ку­ла је без кр­ста би­ла од 8. сеп­тем­бра до 27. ок­то­бра про­шле го­ди­не или не­што ма­ње од два мје­се­ца. Ипак, вје­ру­јем да ће Ра­фет про­ла­зи­ти по­ред Сат ку­ле као што је и при­је ре­ста­у­ра­ци­је про­ла­зио. Да ли оче­ку­је­те да ће ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­мо­се би­ти вра­ће­на Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској? Отац Велибор: Све чи­ње­ни­це и прав­ни ар­гу­мен­ти су на стра­ни Ми­тро­по­ли­је. Оту­да је ра­зум­но да се ико­на вра­ти и да као љу­ди сјед­не­мо и на­ђе­мо ре­ше­ње. Ми­тро­по­ли­ја је још отво­ре­на за до­го­вор. Све­ти­ње тре­ба да се об­је­ди­не и да бу­ду до­ступ­не вјер­ни­ци­ма на на­чин и у са­крал­ном објек­ту Хра­му Све­те Тро­ји­це као што је то вје­ко­ви­ма би­ло. Не­до­пу­сти­ве су, не­за­ко­ни­те и не­ци­ви­ли­за­циј­ске иде­је да се ико­на утам­ни­чи у Це­тињ­ској пе­ћи­ни. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што Вла­да још ни­је утвр­ди­ла пред­лог за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти, иако је, пре­ма ње­ном пла­ну, то тре­ба­ло да ура­ди у че­твр­том квар­та­лу 2017. го­ди­не? Отац Велибор: Јед­но су пла­но­ви, а дру­го је ре­ал­ност. Го­ди­на­ма је тај за­кон имао сво­је мје­сто у пла­ну и про­гра­му ра­да сва­ке Вла­де, па ни­је ни при­пре­ман, а ни усво­јен. И да­ље сма­трам да, без об­зи­ра на раз­ли­ке, мо­ра­мо да сјед­не­мо за сто и раз­го­ва­ра­мо струч­но и од­го­вор­но. Ја сам оп­ти­ми­ста да се мо­же до­ћи до европ­ског за­ко­на ди­ја­ло­гом, ме­ђу­соб­ним ува­жа­ва­њем, по­што­ва­њем прав­не на­у­ке, др­жав­но-прав­не и вјер­ске исто­ри­је Цр­не Го­ре. Не знам да ли ће до то­га до­ћи, јер ми­ни­стар Мех­мед Зен­ка већ го­ди­ну упор­но иг­но­ри­ше Цр­кву ко­јој при­па­да ве­ћи­на ста­нов­ни­штва Цр­не Го­ре. Али, не­ка га. Они мо­ра­ју да схва­те да је њи­хов за­да­так да нор­ми­ра­ју од­ре­ђе­ну дру­штве­ну ствар­ност у окви­ру ме­ђу­на­род­но­прав­них ака­та и Уста­ва Цр­не Го­ре, а не да за­ла­зе у вјер­ска осје­ћа­ња и кре­и­ра­ју вјер­ску ствар­ност по сво­јим иде­о­ло­шко-пар­тиј­ским по­тре­ба­ма. Оче­ку­је­те ли да за­кон бу­де ква­ли­тет­ни­ји од оно­га што је би­ло по­ну­ђе­но кроз на­црт­ну фор­му овог ак­та? Отац Велибор: Ни­шта не оче­ку­јем, јер је све одав­но, без ика­квог раз­ло­га и по­тре­бе, иза­шло из сфе­ре стру­ке и на­у­ке. По­дје­ла КиМ зна­чи­ла би при­зна­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва. Је­дан сте од пот­пи­сни­ка апе­ла за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. О че­му се ра­ди? Отац Велибор: Част ми је што сам је­дан од пот­пи­сни­ка апе­ла ко­ји је­сте за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и на­шег обра­за. То је по све­му од­го­во­ран и по­зи­ти­ван до­ку­мент, обра­ћа­ње љу­ди ко­ји ду­бље осје­ћа­ју про­блем и ко­ји же­ле да по­мог­ну да не из­гу­би­мо ду­шу. Ве­о­ма сам за­бри­нут због тзв. уну­тра­шњег ди­ја­ло­га о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ко­ји је ини­ци­рао пред­сјед­ник Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић. О че­му да во­ди­мо ди­ја­лог? О оно­ме о че­му не­ма по­га­ђа­ња? У апе­лу смо ја­сно на­гла­си­ли да је не­при­хва­тљи­во и при­зна­ње и по­дје­ла Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Има не­ких ин­ди­ци­ја да се иде на по­ђе­лу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и те­ри­то­ри­је тзв. уже Ср­би­је у Пре­ше­ву и Бу­ја­нов­цу и да се то при­ка­же као пр­во мир­но­доп­ско ми­је­ња­ње гра­ни­ца на Бал­ка­ну. Ср­це се не мо­же ди­је­ли­ти. Уз­гред, по­дје­ла исто­вре­ме­но зна­чи и при­зна­ње Ко­со­ва као не­за­ви­сне др­жа­ве. Ни­јед­на срп­ска ру­ка то не сми­је да пот­пи­ше или да диг­не ру­ку у би­ло ком фо­ру­му. По­себ­но је ва­жно то што је у апе­лу на­гла­ше­но да бу­ду­ћи на­ра­шта­ји не­ће би­ти нај­срећ­ни­ји ако им у на­сле­ђе ово пи­та­ње оста­ви­мо не­ри­је­ше­но, али ће би­ти нај­не­срећ­ни­ји ако и се­бе и њих за­у­ви­јек осра­мо­ти­мо, од­ри­чу­ћи се Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, сво­је ча­сти и свог Је­ру­са­ли­ма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Прослављени црногорско-шпански и НБА кошаркаш Никола Миротић удостојен је од Српске Цркве Орденом Светог Саве I реда. Миротић након уручивања Ордена Светог Саве: Ово ћу чувати у срцу док сам жив Од ИН4С -29 маја, 2017 Прослављени кошаркаш Никола Миротић добио је највеће одликовање које додјељује Српска православна црква – Орден Светог Саве првог степена – за доброчинства и посвећности вјери. Миротићу је признање уручено на церемонији организованој у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Одлуку да се Миротићу додијели највеће одликовање Српске православне цркве донио је Свети архијерејски синод СПЦ, на челу са патријархом Иринејом, а додијелио му га је митрополит црногорско приморски Амфилохије. „Ово је дан који ћу чувати у свом срцу док сам жив„, изјавио је Миротић након уручења ордена. „Веома сам срећан и ово је посебан дан за мене и моју породицу. Орден Светог Саве је нешто посебно и Богу хвала на свему . Хвала митрополиту Амфилохију на овом дивном програму и свим људима који су овдје“, казао је Миротић. Ово одликовање раније су добили Новак Ђоковић, Владе Дивац, Дејан Бодирога… „Поносан сам да ми, Црногорци, будемо међу онима који су добили велико признање. Ово је нешто чиме могу да се поносим. Као спортиста сањаш медаље, успјехе које желиш да достигнеш, али ово је нешто што нисам ни сањао да ће да ми се догоди“, казао је Миротић. View full Странице