Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'јовановић:'.
Found 59 results
-
Разговарамо са свештеником и инжењером Хаџи Жељком Јовановићем, координатором пројекта Православни волонтери у здравству, који се са благословом Патријарха српског г. Порфирија и уз подршку викарног Епископа топличког г. Петра и ВДС-а, реализује у Aрхиепископији београдско-карловачкој, у Клиничком центру Србије. Чућете више о овом програму који је започео пре две године и у коме данас несебично учествује чак 60 добровољаца, са основним јеванђељским мотивом – љубави према ближњима и потребитима. Звучни запис
-
- православни
- јовановић:
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
О. Александар Јовановић: Загрљај Старог и Новог Завета
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
У Световазнесењском храму у Жаркову се на светој Литургији на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 2023. године, са својим свештенством сабрало мноштво верујућег народа, а празнично слово произнео је свештеник Александар Јовановић. На данашњи дан је рођено и уздигнуто Православље, рекао је о. Александар и појаснио шта то тачно значи. „Данас имамо један чудесан, невероватан, предиван, прекрасан догађај, од кога дрхти свака ћелија, од кога дрхти сваки смисао, далеко изнад сваких философија, разних и празних прича овога света, а то је истинска философија Православља“, рекао је парох жарковачки и подвукао да се на празник Ваведења „грли Стари и Нови Завет“. Топло препоручујемо да чујете ово слово у целини, а за звучни запис беседе благодаримо г. Радовану Савићу. Беседа о. Александра: Извор: Радио "Слово љубве" Фото: интернет-архива -
Ђакон др Здравко Јовановић: Свети оци и Евхаристија
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у оквиру редовних духовних сабрања у парохијском дому Вазнесењског храма у центру Београда, 14. априла 2022. године је на тему "Свети оци и Евхаристија" беседио ђакон др Здравко Јовановић, ванредни професор Православног Богословског факултета у Београду. Драгог и уваженог госта поздравио је старешина храма о. Арсеније Арсенијевић, а по завршетку предавања могла су се чути и интересантна питања сабраних. Звучни запис вечери начинили су новинари радија "Слово љубве". Фото: ЈЈеж, Радио "Слово љубве" Звучни запис -
Говорећи за Слово љубве 29. августа када се обележава Дан против беле куге, ђакон др Ненад Јовановић из Храма Св. апостола Луке у Кошутњаку, отац четворо деце, истакао је да је питање имања или немања деце - питање спасења, одговорности и спремности да одоворимо на заповести Божје јер је рађање прва заповест коју је Бог дао човеку. Такође, каже ђакон Ненад, то је и питање емотивне и духовне инвестиције у будућност личну и свога народа: "Човек не може да опише тај предукус рајског стања које осећа када привије дете на своје груди, а још мање може да опише када привије своје четворо или више деце", казао је ђакон Ненад и додао да су економски разлози само изговори, те да је на свима нама одговорност за све оно што нам се догађа. "Морамо да се преумимо", додаје (разговор је у наставку) Српски народ изумире! Статистика потврђује оно што је и наизглед јасно – сваке године се рађа мањe деце него претходне, у 2016. чак најмање - гледајући 100 година уназад, већ четврт века у Србији је природни прираштај - негативан, стопа рађања је за 35 одсто нижа од потребе просте репродукције, а српске породице у просеку имају једно дете. У групи смо оних држава чија се популација смањује (ту су и Португал, балтичке земље, Румунија, Украјина). Статистика показује рачуницу - услов да се изумирање српског живља заустави је да свака породица има по четворо деце. Мере за подстицање рађања које нуди Србија су родитељски додатак за прво, друго, треће и четврто дете и плаћено родитељско одсуство с посла у трајању од једне године. Бројна су питања о узроцима пада наталитета, али су још бројнија и значајнија – шта је потребно урадити и како спровести мере за опстанак српске породице и рађање више деце. О овоме смо разговарали са ђаконом др Ненадом Јовановићем, оцем четворо деце, који служи при Храму Св. Луке у Кошутњаку где је много урађено како би се деца што лепше осећала и уживала у времену проведеном у цркви и порти храма (реквизити, дечји парк): (фото са сајта http://www.czipm.org/bio-01srb.html ) Извор: Радио Слово љубве Преузимање
-
-
- отац
- јовановић:
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
У храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, на празник Сретења Господњег 15. фебруара 2021. године, служена је празнична света Литургија у којој су поред братства храма молитвено учествовали и појци ове цркве са благочестивим народом. Празничну беседу по читању светог Јеванђеља произнео је парох ове цркве, свештеник Александар Јовановић. "Сусрет је жеља Бога за човеком и одговор човека за Богом" рекао је о. Александар додајући да је то срећа, ту је истина, ту је смисао. Сусрет је суштина загрљаја светова. У Христу су се срели Бог и човек, Небо и земља, нестворено и створено, а у човеку - смрт и жеђ за животом. "Радост је наличје сваког сусрета, Божије лице и разлог нашег постојања у овоме свету, то је смисао свих светова", указује о. Александар који напомиње да је "радост без ближњег немогућа, а ближњи без сусрета - недостижан". Најтоплије препоручујемо да ово, као и увек изванредно литургијско слово о. Александра у наставку чујете у целини, благодарећи труду г. Радована Савића. Звучни запис почиње читањем св. Јеванђеља од Луке. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа о. Александра Јовановића: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/o. Alexandar Jovanovic Sretenje.mp3
-
- александар
- јовановић:
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Прије 83 године на Божић рођен је Ристо Радовић, наш блаженог спомена Митрополит Амфилохије. У нашем народу постоји једно предање да је велико знамење када се неко роди у ове велике празничне дане, а можемо слободно рећи, истинито када је у питању личност нашег Митрополита Амфилохија. О животу и раду са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем, за Радио Светигору говорио је један од његових најближих сатрудника, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске. Разговор је водила Тијана Лекић. Звучни запис разговора *Оче, ускоро се навршава 20 година откад сте у свештеничкој служби и поред Митрополита Амфилохија. Митрополит је био, као што знамо, велики обновитељ, свештенства и монаштва, наручито женског. Можемо рећи да је манастир Ждребаоник тада постао центар духовне обнове вашег даниловградског краја. Како је то изгледало из перспективе једног гимназијалца и студента, и шта је за Вас све тада значио Митрополит Амфилохије. Кад се сјетим тих раних дана, дјетињства и мога уласка и одласка у Цркву, у мом бјелопавлићком крају после рата је био један свештеник, отац Ђорђије. Он се упокојио 1978. и након његовог упокојења није било парохијског свештеника и живот овог краја био је спорадичан. Храм Свете Текле у Даниловграду био је скоро запуштен. У Ждребаонику је тада био монах Матеј, који је чувао светињу колико је могао, а није му било лако од мојих Бјелопавлића. Отац матеј је сада архимандрит манастира Раваница. Тек од доласка Митрополита Амфилохија, почела су редовна богослужења у мом крају, гдје је он задужио оца Андрију Ђикановића, подгоричког пароха, да долази суботом да служи литургију. Те суботње службе су биле прве које ја памтим у Даниловграду. У манастиру Ждребаоник, древној Немањичкој светињи су се увијек Бјелопавлићи окупљали, а поготово откад су дошле мошти Светог Арсенија. Митрополит је овдје затекао једног намученог монаха, те је овдје поставио монахиње које су дошле са њим из Баната и тако је манастир Ждребаоник постао пелцер који се пренио у остале манастире. У вријеме кад сам кренуо у цркву, ту је било тако мало младих људи, да смо могли да се пребројимо на прсте једне руке, али мало соли је потребно да се ручак осоли. Митрополит је долазио кад је могао, а његов долазак је за нас увијек био велики празник. Сјећам се једне прилике, кад сам играо фудбал са својим друговима и поред те ливаде видим, пролази Митрополит аутом, ја озарен јер знам да иде у Ждребаоник, остављам лопту и трчим кући да се пресвучем, да идем да га видим, да узмем благослов. Оно што је најупечатљивије у мом животу је једна прилика кад је он дошао да исповједа сестре и мене мати Јустина зове на кућни телефон касно у 11 увече и каже да дођем ујутру пошто Митрополит служи. То је био радни дан, ја сам тада био гимназијалац, дошао сам на Литургију и стао поред врата. Он је тада служио сам, по јерејском чину и позвао ме прстом да дођем и каже: ”Хајде да чтецираш”, а ја му кажем: ”Владико, ја никад нисам чтецирао, нисам никоме никад додао кадионицу”, а он каже: ”Па ево ти прилика, ја ћу да те научим.” Тако је прва кадионица коју сам додао неком свештенослужитељу била она коју сам додао мом драгом Митрополиту Амфилохију. Његова улога у духовној обнови мог краја и Црне Горе уопште је била немјерљива, а сви јерарси и високи гости који су долазили у Митрополију, прошли су кроз Ждребаоник. Испричаћу вам један детаљ, када је у посјету долазио Патријарх московски и све Русије Алексеј, да положи камен темељац храма Христовог Васкрсења у подгорици. Сјећам се да је Митрополит прије тога дошао у Ждребаоник и рекао сестрама да спреме нешто да поклонимо Патријарху руском. Хоћу да вам дочарам како су манастири тада били сиромашни и како се живјело тада. Сјећам се те иконе Светог Симеона Мироточивог, то је била репродукција, ишли смо у пилану да тражимо даску да се исијече, дакле била је то каширана икона. Тако нешто данас никад не бисмо поклонили таквом једном великодостојнику, али ми смо тада били пресрећни кад смо успјели да то лакирамо, средимо, па су сестре то лијепо упаковале. Походећи ову светињу, мој живот се из коријена промијенио љубављу Митрополитовом. *Ви сте, као што рекосмо, прије скоро 20 година дошли овдје на Цетиње, у кабинет Митрополита Амфилохија, а претпостављам да нисте ни сањали да ћете се баш ту обрести. Како је Вама тада на почетку све изгледало? Пренесите нам утиске из тих првих година уз Митрополита. Како је било уједно постати службеник Митрополије и парох цетињски? Живот ми је некако био скопчан уз Митрополита. Имао сам част и благослов да ме он и вјенча, управо у манастиру Ждребаоник. Сјећам се тог свадбеног ручка, он сједи између супруге Иване и мене, окреће се и каже јој: ”Невјесто, да те нешто питам, али да буде како ја хоћу. Да овог твог рукоположимо.” Тада сам још био апсолвент Богословског факултета, те ме је рукоположио у капели Светог Јована Богослова у Београду. На дан Светог Василија Великог, када се студенти окупљају код њега, наговијестио ми је да ће ме рукоположити за свештеника. Тада у Митрополији скоро да и није било младих свештеника. Рукоположио ме је на Светог Саву у мјесту Фрутак, Митрополит волоколамски Питирим, који је тада био гост Митрополита Амфилохија. Служио сам код сестара 40 дана, а онда дошао на Цетиње. Било је ту назнака за неке парохије, али видио сам да се тај боравак на Цетињу мало одужио. Једне прилике, кад се вратио са неког пута, позове ме да попричамо у библиотеци и каже: ”Види, имају оне парохије што смо помињали, али оно што ти је са благословом, то је Цетиње.” Мени је то био као гром из ведра неба. Ту сам затекао покојног оца Саву Тутуша, свршеног богослова Обрена Шарића, садашњег пароха морачког, учио се првим корацима црквене администрације која је мени тада била потпуно страна, али био је велики благослов и у ватри и у води пратити Митрополита Амфилохија. Он је имао неку силну енергију и снагу, љубав Божију која нас је све кријепила и чувала. Стасавали смо уз Митрополита, који је био ватрена жишка у том времену. Ту је био отац Матеј, келејник Митрополитов, отац Лука, игуман манастира, Владика Јоаникије је тада још увијек био викарни Епископ. Цетињски манастир је тада био једна права оаза духовности и благослова и тако сви заједно носили смо тај крст, Богу хвала до данашњега дана. *Има ли нешто што бисте посебно издвојили, тих првих година живота уз Митрополита Амфилохија? Тада сам био парох бајички и доњокрајски, а већ је почело оно смутно вријеме, када су нека наша браћа почела да се отуђују од ове древне светиње, од ћивота Светог Петра, Митрополит ми је говорио да се не плашим јер ко је уз светињу, њему никаква сила ништа не може. Испричао ми је о једном његовом сусрету са Бајицама, када је кренуо на Његуше, па изашли неки Бајице, који су били кивни на Митрополита због неких његових ријечи и ставова, па га је један гађао каменом и сломио шофершајбну. Митрополит каже: ”Што ја волим ове моје Црногорце, какав је то дамар! Он има храбрости камен да баци на свог Владику, каква је то вјера!”, он је чак и у томе видио љубав и однос, јер из сваког односа се рађа нешто. Има још један догађај који је обиљежио прву годину мога битисања овдје. Јавише нам једну тужну вијест, да су нека дјеца у Гораждевцу рањена и убијена. Знате колико је Митрополит био везан за Косово и Метохију и колико је њега та рана тиштила. Био је јако потресен када су га звали на сахрану малог Милана и Пантелије који су страдали и повео ме је на тај несрећни догађај. Отац Лука Анић је тада био на испомоћи у Пећкој Патријаршији, а и тада сам први пут срео нашег Николу Мреновића, оца Јустина. То је био мој први одлазак на косово и Метохију и у првом сусрету са Пећком Патријаршијом осећао сам се као да сам дошао у Јерусалим. Сутрадан смо отишли на сахрану у Гораждевац и то је један од најпотреснијих момената у мом животу. Сећам се тих погреба, тог бола и тог плача, ја сам то доживио као ридање над судбином читавог народа на косову и Метохији. Стајао сам поред митрополита, а малом Ивану је било једно око отворено и сјећам се те његове потресне бесједе, гдје је он рекао да то око суди свим моћницима овога свијета. Једно око које гледа ка небесима и суди. Ето, из тих ранијих година, издвајам овај догађај који остаје у мом срцу до краја живота. Ту сам видио Митрополитову величину, његову љубав према људима, љубав која је била јача од смрти. Из ових бурних догађаја, да се вратимо у неке мирније дане. Опишите нам однос Митрополита према вама, његовим најближим сарадницима и опишите нашим слушаоцима, како је изгледао један Митрополитов ”обичан дан” на Цетињу. Када сам дошао на Цетиње, био сам веома млад, и када имате пред собом таквог духовника и такав ауторитет, имате осјећај да је он много старији, то што он јесте, много је озбиљније од самих година. Увијек сам имао неки страх како да му одам поштовање кад се са њим сретнем, јер он је био јако скроман човјек, није никад ништа тражио. И сада се сјећам тих момената, сва утроба трепери у сусрету, па кад хоћу нешто да му кажем, помало се и збуним од те позитивне треме, па он то види и каже: ”Ајде, ајде, немој да се плашиш, ту смо да сарађујемо, на Божијем послу смо заједно.” Увијек нас је ослобађао и давао невјероватну слободу људима. Кад сам дошао, видио сам како се свештеници понашају са њим, били су то слободни људи, имали су слободан однос. Митрополит је волио само искреност. Он никад није прескакао богослужење. Ако се вратио и после три ујутру, он је обавио своје келејно правило, ујутру поранио на јутрење које почиње у пет, након литургије вратио би се у своју канцеларију око осам, попричамо о свакодневним темама, а онда и о радним обавезама. Сваки је сусрет са њим био једна школа, из најбаналнијег сусрета са њим, могли смо да научимо велику науку. Велику науку да поштујемо човјека људе, и да се према свима односимо са љубављу и да у свакоме видимо оно најбоље у њему, ако је неко нешто погријешио, да га не посматрамо као грешника него као покајника. Око 16 часова, пошао би на ручак, хранио се са братијом у манастиру као најобичнији монах, живио је без икаквих личних прохтјева. Њему никада нисмо требали ништа посебно да доносимо и правимо, оно што је била монашка трпеза, то је била и трпеза Митрополита црногорско-приморског. У 17 часова би отишао на вечерњу службу, а увече би често имао неки радни састанак. Тако је у раду и молитви пролазио дан Митрополита Амфилохија. Ми бисмо некада кући ишли у 14, некада у 16, некада у 10 увече, а некада и после пола ноћи, али нам никада није било тешко, јер то је био човјек заиста вулканске енергије и љубави која је просто исијавала. Вјерујте ми, колико год да смо били уморни, није нам било тешко, то је једноставно била љубав. Неке ствари се не могу ријечима описати. *Оче, ви сте прије десетак година понијели још један крст, још једну одговорност, постали сте секретар Митрополије. Приближите нашим слушаоцима, шта значи бити секретар, која су задужења секретара Митрополије црногорско-приморске? Док је отац Сава био ту, било ми је лако, јер све оно што је било кључно, важно, кад је требало донијети неку одлуку кад митрополит није ту, то је чинио отац Сава, а ми млађи му помогнемо колико знамо и умијемо. Међутим те 2010. године кад је отац Сава отишао у пензију, ја сам тада имао 33 године, били смо уплашени, како ћемо тако млади да нешто савјетујемо Митрополита. Вјерујте ми, ти титраји у организму, та позитивна трема, била је присутна од првог до последњег дана, не зато што смо се ми њега плашили, него јер смо имали бескрајно поштоваље према њему, његовој личности, према његовој жртви која је била испуњена љубављу. Он није био обичан епархијски архијереј, како је и сам говорио, њему је и васиона била уска. Њему је кроз ту духовност и кроз тај свој однос са Богом, та вертикала била и шира и већа. Више је ишао у вертикалу него у хоризонталу. Није било лако, обавезе су заиста велике и велика је одговорност, али је и велика част бити на том мјесту. Бити уз таквог човјека је заиста велики благослов, велика одговорност. Он је био онај ледоломац у залеђеном мору, он је ломио, а ми смо били као реморкери који га прате, ишли за њим и помагали му на ношењу његовог крста. Заиста, могу да вам кажем, он се никада није руководио регулама, он је знао да ове горе не трпе регуле, већ само регуле љубави које преображавају човјека. Он је увијек, у сваком односу, чак и у службеном, гледао да духовно обликује човјека. Ако је неко у паду да га подигне, ако је неко на добром путу, да га још више утврди. Кроз ту слободу коју нам је давао, он је омогућавао да свако пројави свој дар. У овом мозаику земаљском шару свако има своје мјесто, неко је око, неко ухо, неко је један дјеличак одежде на икони Господњој, али без сваког детаља та икона је крња. Заиста је са њим радити била велика част, велики благослов. Сјећам се, то су дани проведени ван куће, знате како, ми смо породични људи, породичне обавезе, дјеца мала, школа, итд. Али он је то покривао својом молитвом, вјерујте ми, кроз то служење Христу, кроз служење Цркви, кроз помагање њему у ношењу тога крста, нас је Бог био покрио од свих искушења, породичних, болести, итд Тако да сам радио како сам знао, колико сам умио, трудио сам се кад год сам погријешио, да се извиним. Трудио сам се да никоме не станем на пут, да пренесем благослов Митрополитов, да Митрополиту предочим ствари онакве какве јесу. Учио нас је да у свакоме видимо добро, да увијек истакнемо оно што је најбоље. Желим да вам кажем какав је он однос имао према свештеницима. Сјећам се, један наш добар свештеник, имао је неко своје искушење и написао једно писмо које је стигло до мене. Мени се учинило да је то писмо написано у набоју искушења. По слободи га позовем и кажем му да је писмо мало прејако, да је писано у искушењу и да не треба да га шаље Митрополиту, али он је инсисторао да то писмо остане и ја га оставим, али га нисмо завели. Прошло је нелолико дана од тог догађаја и тако је то отишло код Митрополита, а да нисмо стигли претходно да попричамо. Митрополит ме је позвао и каже: „Оче Обрене, јеси ти погледао писмо од овог оца?” Кажем да јесам, а он каже да га позовем, јер написано у искушењу. Ја му кажем да сам то већ урадио, али да је он је инсистирао да Владика то ви. ”Ајде, благо мени, зови га и реци да ја то нисам видио”, каже Владика. Позовем опет тог свештеника, а он каже: ”Је ли видио оно Митрполит?” Казао сам му да није, а он ми се бескрајно захваљивао. Тај свештеник ће можда сад тек сазнати да је Митрополит прочитао писмо. Вјерујте ми, он је такав био, понашао се са толико љубави, и никад то поменуо није. Он никада никог није казнио. *По тој љубави био је васељенски познат не само у нашој, већ и у другим црквама и вјерским заједницама. Ви као секретар, пратили сте га на многа његова путовања, на Крф у Јужну Америку, и многа друга, али бих овом приликом издвојила инагурацију Папе Франциска, гдје сте Ви ишли са њим. Чини ми се да наши слушаоци нису имали прилике да чују о овом догађају, па ако можете да нам укратко пренесете Ваше утиске? Митрополит је заиста био васељенски човјек, код њега су многи долазили као и што је и он ишао на многа мјеста. Остала му је једино жеља да посјети Индију. Богу хвала, имао сам прилике да путујем са њим у многе земље, на разне континенте, али ево лијепо што сте баш ово истакли јер не вјерујем да је неко имао прилике о овом да прича. То је било 2013. године, Митрополит је изабран као представник СПЦ да иде на инаугурацију Папе и да поведе два човјека по избору. Одабрао је оца Игора Балабана и мене. Сјећам се, то је било неколико дана уочи васкршњег поста, мар. Морали смо пар дана раније да кренемо због летова, тако да смо имали и времена да обиђемо Ватикан, и то управо са њим. На аеродрому нас је сачекао професор Милан Жуст, Словенац. Били смо смјештени у Дому Свете Марте у Ватикану. Након доласка, отац Милан нас је позвао на вечеру и није нам ни на крај памети било да ћемо одмах да сретнемо Папу. Улазимо и видимо кардинале у црвеним одорама и међу њима само једна бијела. Ја кажем: ”Ево га Папа”, а Милан Жуст каже: ”Па то није могуће.” Папа Франциско је био кардинал у Буенос Аиресу, а Митрополит је тамо имао своју мисију, па су имали прилике раније да се срећу. Повели су нас за један сто, а они су наставили да вечерају. После око пола сата, устадоше кардинали и ми остали, мислећи да ће Папа да иде у своје одаје, међутим он каже: ”Не, хоћу да дођем да вечерам са вама.” То је за мене и оца Игора било незамисливо, а предпостављам и за Митрополита и оца Жуста. Ми смо ту остали око сат времена, Митрополит је тако дивно са њим разговарао, о студентским данима, и сјећам се да је похвалио прву Папину изјаву кад су га изабрали за поглавара римске Цркве, да он не жели папоцентричну, већ христоцентричну Цркву. Били смо тих дана гости ту и сретали се са Папом у лифту, на ходнику, вечерали, ручали са њим, био је то за нас један несвакидашњи сусрет, близак, непосредан, личан, а све захваљујући Митрополитовом угледу. Један дан смо имали слободан мимо протокола да сами себи организујемо. Наравно, Митрополиту су најбитније биле библиотеке и књижаре. Ми смо тако ишли од књижаре до књижаре и он је гледао и куповао све те наслове. Носи отац Игор, носим ја, у једном тренутку видим да не можемо више да носимо толико књига и купим кофер. Он је на десетине књига купио, што на италијанском, на латинском, на француском језику. Од свега што смо купили у Ватикану, било је преко 50 књига, које је митрополит лично из свог џепа платио, платио је чак и ту торбу коју сам ја купио, јер никада није дозвољавао да се црквени новац користи за његове личне потребе, већ је све плаћао од своје плате, односно пензије коју је тада примао. Такав је био Митрополит. *Хвала пуно на овој успомени, а сада да се из Ватикана вратимо у Црну Гору, у вријеме кад је Црна Гора била центар православног свијета. У вријеме Ваше службе секретара, десиле су се многе значајне ствари, али да издвојимо освећење два велика храма, у Подгорици и Бару. Подгорички храм христовог Васкрсења су осветили сви првојерарси православне Цркве, осим јерусалимског Патријарха, који је пак осветио храм светог Јована Владимира у Бару. Ви сте уз Митрополита били у самом центру ових догађаја. Како је било све ово организовати, како је било пратити Митрополита Амфилохија у свим његовим подухватима и шта је за Митрополита значио Саборни храм Христовог Васкрсења у који је и положено његово тијело, као и храм у Бару? Код нас у Црној Гори, сјећам се, који год велики догађај буде, ми мислимо да је то врхунац и да преко тога не може, али ови велики догађаји су се само низали. Митрополит је увијек био у неким подухватима и ја имам осјећај да је ово Митрополитово вријеме заиста била Педесетница Црне Горе. Благодат Духа Светога нас је непрестано посјећивала кроз разне догађаје и разне људе. Сјећам 2013. када је била прослава Миланског едикта на нивоу цијеле васељене, Митрополит је предложио да у ту светковину уђе освећење храма Христовог Васкрсења и да то буде допринос наше Цркве. Сјећам се како се он само залагао се за све то, учествпвао у сваком детаљу припреме, да се не враћамо, од камена темељца па до златног крста на куполи и до задњег листића позлате фрескописа. Требало је тада дочекати најначајније личности у Хришћанству, све поглаваре и представнике држава, и остале личности. То је био заиста васељенски догађај. Цијела Црна Гора је у томе учествовала, долазили су људи разних струка, сами се нудећи да нам помогну. До задњег човјека, сви су помагали да се то организује, сви су осјећали да је то јако значајно. Када је одлучено да будем на челу одбора за освећење, пита ме Митрополит могу ли се прихватити. Рекао сам му да то нико не може, али да сви заједно можемо. Тако је и било, сви свештеници, моји из канцеларије, сви као један дишемо, оци из Подгорице, сво свештенство и сав народ, то је било дјело свих. Ту је било непроспаваних ноћи, на десетине свештеника као једна душа, сјећам се да се за тих пар мјесеци нико ни са ким није посвађао, није било ниједне горке ријечи. кад наиђе наитије Духа Светога, па тако иде све благословено, а Митрополит је то све својим стрпљењем и молитвом покривао. Сви су осјећали васељенски карактер и огромни благослов који је носио овај догађај, чак и невјерујући људи. Тако је било и 2016. године, када се славило 1000 година од кончине Светог Јована Владимира, а знамо колико је Свети Јован Владимир важан у историји Црне Горе, а самим тим и у православљу. Благослов да овај храм освети јерусалимски Патријарх, који је донио благослов гроба Господњег, није био ништа мањи догађај од освећења храма у Подгорици. *Ови догађаји су неописиви, то је било чудо љубави Божије које се пројавило кроз љубав и жртву Митрополита Амфилохија, а и свог свештенства, монаштва и вјерујућег народа у Црној Гори. За Митрополитов живот, можемо да кажемо да је био једна велика борба за Цркву Христову и за народ Божији. Откад сте Ви дошли овдје на Цетиње, власт у Црној Гори почела је заузимати све негативнији став према Цркви. Ако се осврнемо било је ту и тешких момената, као рецимо кад је дошло до напада на Цетињски манастир 2007. године. Ту је и немили догађај на Ивановим Коритима 2009, борба за цркву на Крушевцу, за цркву на Ћипуру, и других који су били увертира за изгласавање злосрећног Закона о слободи вјероисповјести. Па ако можете да приближите тај однос Цркве са властима, Митрополит је све то носио на својим леђима и борио се, а то је резултирало овим величанственим литијама, и коначном побједом православља у Црној Гори. Знате како, ти односи између државе и Цркве тих раних деведесетих година су били прилично добри. Власт је имала разумијевања и помагала је тих година. Недавно смо 30. децембра имали 30 година од Митрополитовог устоличења и тада, на том устоличењу присуствовао је предсједник Црне Горе, Момир Булатовић. Могу рећи, сјећам се кроз само Митрополитово казивање нама, тај успон односа између државе и Цркве трајао је до 1996. и 1997. године. Нажалост од 2000. године до данас, то је кренуло неком силазном путањом која се није поправљала, све до 30. августа прошле године. Сјећам се тих немилих догађаја у Црној Гори, који су били потпуно вјештачки фабриковани и наметнути овом народу, да би од једног народа постала два народа. Ево како је то изгледало на примјеру само једне породице коју сам ја имао у својој парохији. Сјећам се имао сам један парастос на Чеву. Позвали су ме да одслужим помен на гробу и да освештам гроб. На Чеву је иначе увијек турбулентно и било је ту и тамо немилих догађаја и иницијатива које не служе никоме на част. Дошао сам испред храма, и видим нека два човјека стоје на гробу, а мања групица испред саме цркве. Како увијек идем прво да цјеливам икону, да се сретнем са људима, приђе ми једна жена каже: ”Оче ја сам Вас звала,мој брат је преминуо. Да Вам кажем шта је ово несрећно вријеме учинило само од наше породице. Сви смо рођени на Чеву, од истог оца и мајке. Ја сам Српкиња, а имам три брата. Овај преминули брат био је велики Југославен, онај у црвеној мајци, он је велики Црногорац, а онај трећи… он је ништа.” Ја сам тада у њиховој породици видио судбину Црне Горе, располућеност нашег народа. Хоћу да вам кажем колико је тешко било Цркви Божијој, у таквом односу снага гдје је Црква била та која је увијек нападана да она руши јединство између народа, а било је управо све контра, држава је потенцирала те несрећне подјеле. Митрополиту нашем је на плећа, не нејака већ јака, што је вријеме показало, падало бреме које није имало везе са њим. Наметали су му неке ствари које нису истините, а он је покушавао на разне начине, кроз библијски језик, да пробуди и позове на љубав, на јединство, да нас кроз своју личност уједини. Знамо колико је у Црној Гори битна личност црногорског Митрополита и та катедра Светог петра Цетињскога. Можемо да изведемо закључак да кад је год постојала та синтеза између духовне и световне столице, онда је био и благослов на Црној Гори, али чим се власт отуђи од те духовне столице и од значаја коју она има, крене путем који није благословен, што смо и окусили од 2000. на овамо, што је кулминирало изгласавањем овог несрећног Закона. Они који су остали на власти, кренули су да се обрачунавају са сопственим народом ударивши на Цркву. Мислили су ако ударе на пастира да ће се стадо разбјежати, али народ је увијек уз своју Цркву. Оно што се десило крајем 2019. и током 2020, оне предивне литије су управо дар са неба, да нас исцијеле од подјела. Та година дана припрема за мирну смјену власти је била управо катихезација Црне Горе. Црна Гора је у суштини, кад је Митрополит дошао, била некрштена. Ми свештеници смо се некада бунили због толико масовног крштења у острогу, а да немамо прилике да их упознамо, да им нешто кажемо, да их упутимо… Е Бог је троз ових годину дана надокнадио оно што Црква није могла да уради за тих 30 година. Има ли данас куће у Црној Гори која не зна шта је литија, крсни ход, икона, молитва, икона, крст, па колико је пута саборно изговорена молитва Оче наш, колико је пута исповјеђен Символ вјере… То је била припрема за обнову те братске љубави, да се сви вратимо једни другима и да се кроз ту молитву вратимо на оно исконско и право. Видимо да и данас један дио наше браће, можда није разумио смисао литија. Нису литије биле ни против кога, ни против државе Црне Горе, већ против једне идеје једне групе људи која је на власти, која је хтјела да из коријена промијени нешто што никад Црна Гора није била. И Црква као организација која свједочи Божију љубав је једино на такав начин и могла да се одупре, јер Црква нема другог оружја осим Светог јеванђеља, Ријечи Божије, љубави Божије. Црква Божија и народ Божији, били су спремни на жртву. То је Господ видио. Сјећам се једног момента, доље у холу, када је Митрополит сједио. Ту је долазио један политичар који је координирао везано за овај несрећни Закон, и сјећам се када је саопштио, неколико дана пред изгласавање, шта ће све да се деси, а ја сам присуствовао том разговору. Кад је отишао, па смо сумирали овај разговор, Митрополит је рекао: ”Кренули су злим путем”, а то је тешка ријеч из уста једног духовника, Митрополита од 82 године. Онда је сјео у фотељу и рекао: ”Свети Василије и Свети Петре, помагајте. Ако икад мислите да помогнете, сад помозите, јер не можемо сами без ваше помоћи.” И оно што се касније догодило, излазак моштију Светог Василија, имам осјећај да је управо одговор Светитеља на тај вапај и ту молитву Митрополитову, када се небеса подигну. Имам осјећај да је ова литија земаљска, коју смо ми очима гледали, да је још већа била на небесима, да су устали и анђели и светитељи Божији који су просијали у Црној Гори и у читавом нашем светосавском роду, а и широм васељене. Овдје у црној Гори, није се бранио појединац или нека идеја. Бранило се Православље, бранио се Христос кога су поет кренули да разапињу у Црној Гори. Народ Божији је прошао кроз голготу и хвала Богу што смо прошли кроз голготу, јер је то значило васкрсење Црне Горе и Црна Гора је освештана. Оно што се десило у храму Васкрсења 2013, тај пелцер је пренесен на читаву Црну Гору. Нема стопе црногорске земље која није освештана тим свештеним ходом, који управо непрестано излази из храма христовог Васкрсења, односно из гроба Господњег, јер Црква Божија управо свједочи Васкрсење Христово. Оно што је Митрополит започео деведесетих година, кулминирало је у васкрсењу народа, то је круна, догађај који превазилази и Црну Гору. Радостан сам, што је после свих падова и лоших односа између државе и Цркве, Митрополит видио васкрсење свога народа. Оно што је најбитније, он је као Мојсије у Старом завјету, водио да изведе свој народ, али није ушао у обећану земљу, али је провео народ кроз Црвено море и видио обећану земљу. Заиста мислим да је његово дјело буквално равноапостолно. Оно што је он урадио за Црну Гору, то су радили апостоли Христови. Он је свом народу проповиједао као да су први пут чули за Господа. Нажалост, има један мали дио који се и даље односи према Цркви и према Христу као да никада нису чули ниједну ријеч Светог Јеванђеља, али ипак овај велики хљеб живота који је Митрополит заквасио у Црној Гори, уроди ће плодом да и они чују и повјерују, вријеме је Божића, да се збратимимо и да живимо у љубави Христовој. *Како се приближавамо краву нашег разговора, тако се у разговору приближавамо крају живота нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Ви сте били све вријеме уз њега, иако нисте били са њим у болници, били сте у непрестаном контакту са њим, са докторима и са оцем Јустином. Желим да Вас питам како је изгледао ваш последњи разговор са Митрополитом? Знате како, ту смо више од 20 година, а и више од тога од кад сам у Цркви Божијој, живот ми је саплетен у ту Божију плетеницу, а једна од тих струка плетенице је управо Митрополит Амфилохије. Било је ту дивних разговора, али што бих издвојио међу тим последњим разговорима уживо, било је управо то вече у болници, гдје смо га и оставили са оцем Јустином. А последње наше опраштање, било је на моју крсну славу Свету Петку, 27. октобра, а ето он се упокојио три дана касније, када ме је звао да ми честита славу и благослови мој дом и породицу. Пошто је имао упалу плућа па смо му слали неки козји сир и млијеко, и он каже: ”Хвала ти на оном дивном сиру и млијеку”, ја му кажем: ”Владико, само да Ви нама изађете, биће и сира и млијека…” То су ти задњи разговори са њим, али знате како, са Митрополитом тешко да се може задњи пут разговарати. Он јесте отишао са земље на небо, али уствари он је увијек овдје небом живио, тако да је то је било блажено пресељење. са њим и даље разговарам, и ових дана кад ту са оцима радимо, и са Владиком Јоаникијем, само се присјетим шта би Митрополит рекао и шта би он урадио. Он је толико живо присутан и мислим да мој разговор са њим никада неће престати, јер сваки је био драгоцјен и подједнако значајан. Било је прилике и да уђем да се опростим од њега пред само упокојење, али просто сам хтио да га памтим онако како сам га задњи пут оставио онако јаког и храброг, како стоичи носи свој крст којим га је Бог обдарио овдје на земљи… *Након упокојења дочекали сте га у Цетињском манастиру из кога сте га испратили и пратили до храма Христовог Васкрсења. Пренесите нам из Ваше перспективе ова сјећања. Када смо чули да је Митрополит лоше, цијело свештенство и монаштво је било узнемирено. Очекивали смо да ће да изађе, јер је његов опоравак кренуо у једном тренутку у добром правцу. Али свако има своје вријеме и мјеру, па очигледно да се његово вријеме било испунило, да иде у Царство небеско. Сјећам се те ноћи која је многима била непреспавана, и тог јутра када сам се договарао са оцем Бранком везано за Свето причешће. Тог јутра смо сви из канцеларије дошли јако рано у Митрополију, јер смо осјећали да ће нешто страшно да се деси. Јавили су нам ту тужну вијест и како то бива, хришћани приносе молитве Господу. Ми смо се окупили и отпјевали о Блаженом уснићу, вјечан покој нашем Митрополиту. Било је ту суза, знате како, то је био један велики земљотрес у душама свих нас појединачно, који се осјетио и лично и колективно. Донијели га на Цетиње гдје се окупио велики број Цетињана да га цјеливају, да се опросте и да траже од њега опроштај, што могу да потврдим из исповијести после, многи до тад нису схватали ко је он био. Вријеме ће показати колика је он личност био и многи ће схватити величину његових дјела. Послије онај величанствени дочек који је несвакидашњи, онолико хиљада људи који клече. Сам онај долазак Његове светости Патријарха, великог броја архијереја, свештенства, монаштва и вјерног народа, који су дошли упркос пандемији. Оно заиста јесте био само ужи круг породице, јер да није било пандемије, сигуран сам да би било много више људи који би дошли из свих кр?
-
Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, Архијерејски протопрезвитер цетињски, секретар Митрополије црногорско-приморске, бесједећи након вечерње службе у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици и помена крај одра блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи сјутрашње сахране, казао је да је Митрополит као Морачанин, Брђанин, Црногорац и Србин волио и душом изгарао за Црну Гору, цијелога себе дајући њеном народу, ни најмање се не штедећи. “Сад ће да почива у црногорском главном граду у својој највећој задужбини, која је по његовом благослову посвећена Васкрсењу Христовом, којем је служио, којем се поклањао и нас учио да му се поклањамо цијелога свога живота”. Истичући да је наш Митрополит живио наглашено аскетским животом, о. Обрен је казао да је нашег духовног оца Амфилохија испуњавала Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога док се обнављају храмови и све оно што је чојско, благословено и освештано. БЕСЈЕДА НА ВЕЧЕРЊОЈ СЛУЖБИ У САБОРНОМ ХРАМУ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА У ПОДГОРИЦИ УОЧИ САХРАНЕ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА Подгорица, 31. октобар 2020. ”Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” Има ли бољих ријечи којима би могли да испратимо нашега вољенога владику и архипастира? Ријечи Светог Јована Златоуста нека испрате и нашега Златоуста. Хиљаде његових бесједа га је уписало међу највеће свједоке Христове проповједи и Христовога васкрсења, које нам овако дивно описа Златоусти. Многе од тих проповједи је изрекао управо над самртним одром епископа, свештеника, монаха и монахиња, људи на највишим друштвеним положајима, али и оних са саме друштвене маргине. Свима једнако и свима с дубоком вјером у Васкрсење и живот вјечни. Рећи над његовим одром ријеч у име свештенства и монаштва наше Митрополије, није ми лако. Зачудиће се неко да кажем да ми није лако. Није, јер је он био истински отац, учитељ и духовни пастир свакоме од нас, али свакоме је, баш као прави родитељ, приступао на нарочити начин, стога не могу да изразим све оно што свако од нас осјећа. Оно, пак, што нам је свима заједничко, а што знам поуздано из готово дводеценијског свакодневног живота уз њега а са њим са свом његовом духовном дјецом, то је, без икакве сумње, да смо свакога дана били очевици његовог ватреног свједочења Христовог Еванђеља, које му је било изнад свега и прије свега. Често му се, наиме, погрешно приписују неки земаљски и пролазни интереси и циљеви у његовом дјеловању, али нама који смо га познавали, јасно је као дан да он није имао нити другог циља нити програма осим вјерности Богу и Божјој истини, правди и љубави. Онај који му је био свакодневни узор и надахнуће је био онај од чијега цетињскога ћивота и на чији празник смо га данас пренијели у овај свети храм. Свети Петар му је био учитељ живота и правило вјере. Као и Свети, наш митрополит је живио наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Њега је испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога док се обнављају храмови и све оно што је чојско, благословено и освештано. Знам да је више од свега волио ону дивну слику када се о дјечијем сабору испред Цетињског манастира окупи више од хиљаду наших најмлађих и најдражих Господу. Свети Петар Други, Ловћенски Тајновидац, као пјесник и мислилац, био му је изузетно духовно близак. Посљедњих година нам је често говорио да му се Његош открива као истински и дубоки теолог, што га више чита и размишља о његовом пјесничком изразу великих тајни неба и земље. И други свети чије мошти почивају у Црној Гори су му нарочито били блиски срцу. Свети Арсеније, архиепископ српски, насљедник Светога оца наше Саве, Свети острошки чудотворац Василије, преподобни Стефан Пиперски и Симеон Дајбабски, момишићки и превлачки мученици, као и Свети Јован Владимир, чије мошти нису овдје, али је увијек с нама – сви су они били његови, а он је био њихов. Никад се није уморио да нас опет и изнова учи поштовању светих Божијих људи и њихових цјелебних моштију. Међу својим земним учитељима имао је макар три црквена свјетила чија је светост већ пројављена пред људима: преподобне Јустина Ћелијског, Пајсија Светогорца и свештенојерарха патријарха српског Павла. Први је одлучујуће усмјерио његову теолошку мисао, други је његово искуство обогатио преобилним духовним искуством Свете Горе, а блаженопочивши патријарх је утицао на обликовање његовог архијерејског лика. Многи нису разумјевали његово свједочење, али је то само због тога што је наш народ био тако дубоко расцрковљен и одвојен од Божије светиње, али и од својих коријена, да нису препознавали ни кад је користио светописамске и светоотачке примјере, као и познате народне легенде, па чак ни када је говорио ријечима самога Светога Петра. Но, било је и јесте много више оних који су препознавали да је његова једина брига Црква Божија и свеопшти народни напредак. За ово друго се није много питао, мада ће неки рећи да је често био ”глас вапијућег у пустињи”, који није дао да се Црна Гора истргне из својих духовних коријена. Што се тиче унапријеђења црквеног живота, о томе је много речено, написано и мање-више све се зна. Нови свештеници, монаси, монахиње, парохије, вјеронаука, обнова древне светосавске епископије будимљанске, подизање овога велелепног Храма, још једног сличног у Бару, незапамћена материјална обнова и изградња вјерских објеката. У његово вријеме се десила, благодарећи познатим добротворима, и највећа обнова острошке светиње Ријеч о њему не би била адекватна без помињања његове велике ране- свете српске земље – Косова и Метохије. Њиме је живио и може се слободно рећи да је, што рече нобеловац Андрић за Његоша, био ”трагични јунак косовске мисли”. Косовске мисли, дакако, која себе не затвара у некакве националне или идеологије крви и тла, већ косовске мисли која опредјељењем Светог великомученика кнеза Лазара за Царство небеско понавља еванђелску мисао да је ”душа претежнија од тијела”. Сјећамо се његових ријечи да неће отићи док се обнови Његошева капела и поново не испуни његов аманет обновом цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену и док у свом сјају не заблиста древни превлачки манастир, сједиште светосавске епископије и митрополије зетске. Знамо ми да је митрополит то говорио да би и себе и нас подстакао да се трудимо на том богоугодном задатку. Отишао је из земаљског пролазног живота не видјевши испуњење овога дјела, али, с друге стране, зар нисмо сви ми и цијели Божији народ, од митрополита подстакнути и научени, својеврсни камен-темељац како ловћенске, тако и превлачке цркве? Зато је на нама да узмемо тај подвиг и да, подсјећајући се на митрополитове ријечи да Црној Гори нема Божијег благослова, напретка и помирења без тога, обновимо ловћенску цркву и тиме се вратимо Његошевом свештеном завјештању. Осим што је бринуо о нашем народу у Црној Гори и на традиционалним просторима Српске Патријаршије и даље по свијету, стигавши на сваку тачку народног страдања, прије десетак година се побринуо да велики број наших људи расутих по огромним јужноамеричким пространствима добије још приљежнију пастирску бригу, која је резултирала оснивањем Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке. По дјелима, било би много и да је живио три живота, а његовога наука било нам је мало да смо га још оволико имали. Његова харизма која је привлачила хиљаде душа жедних Бога, иако је била пријемчива за све њих, никад није тражила славу за себе, него нас је увијек упућивала на Христа. На томе смо му бескрајно благодарни. Најважнија ствар коју нас је научио и давао нам свакодневни лични примјер: Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Он је то знао, тако је чинио и тако је нас учио. Код њега је наука била једноставна: ако желиш да нешто урадиш – запни и уради. Није прихватао велике идеје и замисли без спремности на рад и посвећеност. Није се задовољавао са осредњошћу у духовним стварима, али није био строг духовник, нити црквени старјешина, што сви добро знамо. Према личним слабостима других био је благ и пун разумијевања и носио их је у својим молитвама. Ниједан човјек му није био мрзак, али гријех јесте. Баш као пророци је изобличавао гријехе знајући да су одступања од Божије љубави и правде и истинске људскости. Његова доброчинства су многа и углавном непозната. Нећемо о њима ни сада говорити. Бог ће за то да му исплати достојну плату. Нека остане забиљежено и још нешто – важно и узвишено. На самом почетку његове посљедње болести, добио је великодушну понуду да се лијечи у Србији, али и још једној, вјероватно најразвијенијој европској земљи. Био је благодаран на томе, али је и једно друго у више наврата одбио са образложењем да сматра да је прилично да се лијечи управо тамо гдје се лијечи његов народ који му је повјерен као архијереју. Један од посљедњих почетака које је поставио, а тешко их је пребројати, био је почетак градње цркве Светога исповједника Патријарха српског Гаврила Дожића, његовог племеника и великог јерарха Српске Православне Цркве. Митрополит је као Морачанин, Брђанин, Црногорац и Србин волио и душом изгарао за Црну Гору, цијелога себе дајући њеном народу, ни најмање се не штедећи. Сад ће да почива у црногорском главном граду у својој највећој задужбини, која је по његовом благослову посвећена Васкрсењу Христовом, којем је служио, којем се поклањао и нас учио да му се поклањамо цијелога свога живота. На крају, наша је молитва и увјерење да ће га Господ примити у своје непролазно Царство као једног од својих вјерних слугу. Вјерујем да сви дјелите моје најдубље увјерење да нам је наш митрополит био и остаје узор вјерног служења Богу и народу. Одлази код Онога кога је највише волио, на чији се пресвијетли празник Рождества родио и чије је име на светом крштењу добио. Посљедњих година, особито у вријеме недавних великих сабрања у великој борби коју смо сви заједно водили за очување имена, достојанства и сваковрсног благостања Цркве и Божијег народа, уобичајило се да нашега блаженопочившега митрополита називамо лијепим и топлим именом – Ђед. Блаженог спомена, митрополите наш, Господ наш да те упокоји и да Бог да да у теби добијемо молитвеника пред Богом, као што смо те имали док си ходио са нама. Ђеде, нека ти је вјечан спомен! Архијерејски протопрезвитер цетињски и секретар Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Обрен Јовановић Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
Протопрезвитер-ставрофор Обрен Јовановић: Свака наша молитва је за добробит овога народа!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Разматрајући питање досадашњег доприноса Цркве у борби против корона вируса, како у духовном тако и у материјалном аспекту, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске, је гостујући у емисији „Интернет литија” Радија Светигора казао да је прва мјера укључења Цркве била у молитвеном духу. – Ми се прво бавимо вјечним спасењем. Митрополит је у свим јектенијама на богослужењима која служимо одмах почео да се моли за оздрављење оних који су обољели, за покој душа оних који су се нажалост преставили и да Бог сачува оне који су здрави, да нас сачува од ове пошасти нове. Постоји и ова нова молитва Патријарха румунског Данила, која је преведена и коју је Митрополит препоручио да се чита на сваком богослужењу, тако да је то да кажемо прва мјера укључења у борбу против ове пошасти. Свака наша изговорена молитва је за добробит овога народа и против овога вируса и против свих вируса који се појављују и против свих болести и невоља. Што се тиче материјалног ангажовања, донијета је одлука да с’ обзиром на то да је велики број грађана угрожен због немања ових апарата за вјештачко дисање, Митрополија издвоји средства за два таква апарата. – И та средства су издвојена. Имали смо жељу, а она је и даље иста, да један апарат припадне Цетињу, баш из љубави према нашем Цетињу, а други да ставимо на располагање Министарству здравља. Ових дана и јуче и данас нас зову хришћани из Никшића који кажу да у Никшићу нема довољно респиратора и да би било добро да тај други можда оде у Никшић – казао је отац Обрен, додавши да ће о томе свакако одлучити онај ко треба да одлучи. На констатацију гледалаца да нема довољно респиратора ни у Пљевљима, прота Обрен је казао да је добио информацију да се и тамо посредством Цркве и Епархије милешевске неколико хришћана удружило и да ће ових дана донирати средства за куповину респиратора. – Знате како, нема богомоље без невоље и овдје се најбоље пројављује човјекољубље свих нас јер смо сви призвани да помогнемо, свак на свој начин. Онај коме је Бог дао кроз материјална средства, онај ко нема да се Богу помоли. Молитва је највећа помоћ, како су нам и љекари ових дана говорили. Одговарајући на питање зашто Црква толико ставља акценат на хуманитарну дјелатност, односно зашто су хришћани ти који су најпозванији да помогну ближњима у невољи, свештеник Јовановић је казао да је то тако зато што Црква и хришћани вјерују у Човјекољупца. – Бог је из љубави према човјеку дошао у овај свијет, да би спасао нас, да би нас ослободио смрти, о којој се ових дана највише и говори. Из тог разлога вјерујемо у Бога љубави, а шта је љепше учињети у име те љубави, у име Бога љубави, него помоћи ближњем свом. Имају оне ријечи отаца и духовника које кажу: „Како ћеш вјеровати у Бога кога не видиш, ако не љубиш брата свога кога видиш и са којим живиш”. Из те љубави Божије према човјеку и човјек је позван да буде човјекољубац, у смислу обожења, у ономе што и Бог тражи од нас ради спасења свачије душе. Помоћи некоме материјално можемо увијек. Данас углавном нису људи гладни, али има нажалост и таквих и ту ћемо помоћи увијек. Данас у овом свијету су људи гладни онога вјечнога и непролазнога, онога хљеба од којег се не гладни. Када човјек изгуби мјеру у свом нетрагању за вјечношћу, онда је гладан и овога земаљског блага и хљеба. Никад му није довољно, никад му није доста. Хришћанин је управо тај који је човјекољубац и његово основно призвање је да свједочи Бога љубави, а свједочи га на тај начин што ће увијек бити од користи и помоћи свом ближњем и на тај начин спасава и своју душу – поручио је протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- протопрезвитер-ставрофор
- обрен
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Презвитер Александар Јовановић: Атонски подвижници и Часни пост
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
- презвитер
- александар
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Прота Обрен Јовановић: Не дамо светиње је нови ген црногорског народа!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Послије одслуженог молебна у Храму Светог Јована Владимира у Бару, улицама града под Румијом је прошла литија, у којој је био велики број дјеце. И овог пута са јасним и непромјенљивим ставом: Не дамо светиње! Овај благословени молитвени ход предводио је протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, архијерејски намјесник цетињски и секретар Митрополије црногорско-приморске који је пренио благослове Светога ћивота Петра Цетињскога, као и благослове и поздраве Митрополита Амфилохија. Отац Обрен је поручио да су литије велико чудо и знамење, дар Божији, милост Неба која се испртила над Црном Гором и овим благословеним народом. Он је казао да је народ заиста оправдао име литија, што у преводу са грчког значи усрдна молитва. „Није било усрдније молитве у задњих деценија, можемо рећи и вјекова, широм Црне Горе, него последњих мјесец – два у нашим храмовима. А онда тај мир и молитву носимо улицама, градовима, селима. Нема брда и засеока који није освештан светим ходом и молитвама вашим.“ Суштина и намјера молитве је да освешта читав простор, јер и овај дивни величанствени Храм Светог Јована Владимира, парче неба на земљи, освештан је како бисмо то освећење носили у срцу и тиме освећивали своје домове, школе, мјеста, а освештан је руком светог Патријарха јерусалимског Теофила и нашега Патријарха Иринеја, Митрополита Амфилохија и многих архијераја. „Гдје год се налазе православни хришћани су дужни да ту светињу преносе и освештавају, и тиме да носе мир и радост и благовијесте ону истину да је Господ дошао ради мира.“ Даље је отац казао да су литије широм Црне Горе небоземни ход, јер у њему учествују и небеса, светитељи Божији, анђели, и народ Божији који зна да одговори на тај њихов позив. Подсјетио је да Барани имају најстарију завјетну литију у Црној Гори, која је више вјекова ишла из ових мјеста до врха Румије, гдје су износили Часни крст Христов Светога Јована Владимира и по један камен са молитвом да се тамо обнови светиња. „Ви сте потомци и плод те вишевјековне молитве и нико не треба да се чуди зашто Барани највише излазе на литије“, казао је протојереј-ставрофор Обрен Јовановић Поручио је да је у сваком од присутних кап крви Светога Јована Владимира и да је тај ген у нашим венама, те да ови анђели, дјеца која носе свијећу и икону не могу бити против Црне Горе. Иако још ни везице самостално не умију да завежу, умију да се моле Богу и кажу: Не дамо светиње. „Ја вам гарантујем да је ово будућност Црне Горе и да је та ријеч Не дамо светиње нови ген црногорског народа који овдје живи. И то ћемо да преносимо геном својим, па ће и за 300 година неко знати да каже: Не дамо светиње, не зато што ће требати да их брани, ми смо их већ одбранили, него зато што ће то да буде у њему“, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, архијерејски намјесник цетињски и секретар Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Драга дјецо Божија! Је ли било љепшега, величанственијега и мирнијега и благословенијега свештенога хода од овога ноћашњега хода, који је кренуо из Храма Христовог Васкрсења, допутовао до Цркве Светога Ђорђа Побједоносца и поново се вратио Христовом Васкрсењу? Све што је најсветије, најљепше, најчеститије под капом небеском, све извире из гроба Васкрслога нашега Исуса Христа. Све оно што је требало да се каже рекао је ноћас и отац Велибор, а чули смо и читали ових дана, јер мислим да нема теме која је данас присутнија у Црној Гори, у региону, у читавом свијету, од православних хришћана и онога што се дешава овдје у Црној Гори. Ноћас из овога града светога, града Светога Симеона, освештанога овим Гробом Васкрсења Христовога, овим светим храмом, дужни смо да поздравимо све оне широм Црне Горе, који на овакав диван, достојанствен, благословен, миротворачки начин, проходе улицама цијеле Црне Горе. Да поздравимо нашу браћу из Пљеваља, из града Патријарха Варнаве Росића, који су вечерас (њих) више од 10.000 шетали улицама мирно и молитвено. Да поздравимо дивно племе васојевићко, који су се окупили, више од 10.000, у Беранама, окупили су се око Ђурђевих Ступова. Да поздравимо браћу Бјелопољце, град Кнеза Мирослава! Знамо да је Свето Јеванђеље Мирослављево писано за Петрову цркву. Јављају нам да је Владика Јоаникије са преко 15.000 људи шетао градом. Поздрављамо Владику Јоаникија и благословени народ. Оно што је значајно, што нам јављају, то је да и велики број муслимана шета Бијелим Пољем и пружају подршку браћи са којим живе и дијеле ово парче неба. Да поздравимо град Светог Василија Острошког, Никшић, којим такође проходи више од 10.000 људи, проносећи благослов Светога Василија свима онима који следују његово име и свима онима који се покају за огрешење према њему и према Цркви Божијој! Да поздравимо и часну Боку, град Херцега Стјепана, гдје такође шета хиљаде и хиљаде људи. Да поздравимо и прву катедру зетских епископа, Тиват, Превлаку-Иловицу, гдје ноћас шетају, па и они проносе мир и љубав Црном Гором! Да поздравимо град Светог Симеона, Котор! И они се вечерас моле Богу и шаљу мир свему свијету! Да поздравимо часне Паштровиће, Будване! И они су ноћас са нама као једно! Да поздравимо древни град Светога Јована Владимира! Ноћас и Барани шетају, а оци нам јављају, ноћас су и браћа католици са њима, шетају улицама Бара и дају подршку својој браћи православцима! Поздрављамо све оне који су са нама и у Србији, и у Русији, и у Грузији! И у Цариграду и у Москви! У Јерусалиму и широм Православља! Данас, они који су мислили да ће ово чудо донесено и изгласано, да нас подијели, оно не само што је ујединило Црну Гору, него је ујединило и Православље и читаво Хришћанство! Вечерас имамо и дужност да поздравимо онога светога и остарјелога Ђеда, који ноћас клечи пред ћивотом Светог Петра Цетињскога! Они који су ово чињели, мислили су да, ако ударе на пастира, да ће стадо растјерати! Ђедо свети стари, који ноћас клечиш са воштаницом у ћелији Светога Петра, ниси сам! Некада и она тишина која ових дана на Цетињу влада, више говори од ријечи и од онога што би некад требало да буде мучно и бучно. Али ћивот Светог Петра зна како ће проговорити када буде требало! Поздрављамо те, остарјели и свети Ђедо, из Храма Христовога Васкрсења и знај да је народ Божији са тобом! Драга браћо и сестре, драга дјецо! Да вечерас имам језик и ум Јефимије монахиње, која је писала Похвалу Кнезу Лазару, недостајале би ми ријечи! Да вечерас имам ум и разум Деспота Стефана, који је писао Слово Љубве, не бих имао и немам ријечи којима бих могао да похвалим и одам у име Цркве Божије, оду и похвалу вама, народе Божији! Данас сам размишљао и пар реченица записао, посвећених нашем православном народу и свим људима добре воље у Црној Гори: Драга браћо и сестре, драга дјецо! Ви сте најљепши и најдивнији храм, који се у овој духовној обнови Црне Горе обновио и саградио посљедњих неколико деценија! Ви сте, народе и дјецо Божија, најпрецизнији уговор, који Црква и држава могу да имају, јер свака одредба тога уговора је вашом молитвом, постом и љубављу дефинисана! Народе мили и благословени! Ви сте најбољи закон који је написан у новијој историји Црне Горе, јер ријечи тога закона нијесу мртво и непримјењиво слово и регула на папиру, већ су ријечи и слова тог закона, ваша чиста срца испуњена Господом, који је једини пут, истина и живот! Ко може и помислити, а камоли да тврди, да ова Црква Божија Православна не постоји у Црној Гори?! Да она нема правни субјективитет и континуитет?! Ви сте, народе Божији, прави и истински субјективитет и континуитет ове Цркве Божије Православне, која је дала све оно што је часно и честито и достојно спомињања у Црној Гори! Јер наш устав је Свето Јеванђеље, у коме је записана Ријеч Божија, на којој се градило све оно што је свето и вјечно у Црној Гори! Чусмо, драга браћо, ових дана, да цркве, манастири, црквене задужбине и имања нијесу црквена и народна, него треба да буду отети и подржављени. Помињући неки датум из новије историје, тиме постављајући некакву границу временску. Знају ли они да је у Црној Гори сваки хришћанин и храм стар 2000 година?! Да је Христово крштење и наше крштење?! Да је Христово Васкрсење и Његов живоносни гроб, датум градње сваке цркве у Црној Гори?! Зато оно што припада Христу Богу нашем, и оно што су градили они који су у Његово име крштени, може бити само црквено и народно и може припадати само народу Христовом, Божијем, а то јесте Цркви Православној! И на крају, народе Божији, понављамо јеванђелске ријечи Апостола Павла: „Ви сте печат мог апостолства у Господу, то је моја одбрана пред онима који ме осуђују!“ Народе Божији, мили и благословени! Немам ријечи коју да вам кажем, а да буде достојна ваше жртве! Ви сте, са својом Црквом, нови исповједници Православља, чувари части, истине и образа Црне Горе! Благословени били! Мир Божији, Христос се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- протопрезвитер-ставрофор
- обрен
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Прота Обрен Јовановић: Данас нема побједника, читава Црна Гора је изгубила!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, архијерејски намјесник цетињски, казао је синоћ, 27. децембра, након одслужене вечерње службе и Молебана Пресветој Богородици у Цетињском манастиру, да је у стиху из овог Молебана „Молитву своју излићу пред Господом и Њему ћу казати све туге моје“ садржан пут сваког хришћанина и у добру и у злу. Звучни запис беседе „А коме би другом излили молитву ако не ономе који је створио небо и земљу, који је дошао ради спасења рода људскога и који је једини истински прави пријатељ сваком човјеку, већи пријатељ од оца и мајке, већи пријатељ од брата и сестре, од пријатеља и кума, од нас самих. Немамо већег пријатеља од Господа нашега, зато смо дужни да Њему увијек исповједамо и казујемо своју тугу и радост, своје јаде и неваље. Зато се Њему исповједамо, јер то једино има смисла.“ Истакао је да су управо и ови дани показали колико је бесмислено молити људе и, на неки начин, клечати пред њима и снисходити се, ако нема ко да те чује, закључивши да само може да нас чује онај који је творац неба и земље који је прави истински пријатељ: „А онда и они људи који схвате да им је једино Господ истински пријатељ и када се Њиме нахране, своју душу облагодате Његовом благодаћу и истином, онда се таквим људима има и смисла разговарати“, рекао је прота Обрен и појаснио да је потребно да једни са другима причамо и кажемо све оно што можемо казати Господу, али само онај ко је испуњен Господом, може да нас схвати, узмакне. Даље је казао да је човјек велики колико има снаге да се помјери другоме, да нађе мјеру да свако под капом небеском има своје мјесто и да нико од нас не смета један другоме. Подсјетио је да нас Господ није створио да сметамо једни другима и правимо прилике и неприлике, него да живимо једни с другима, славећи Њега да би кроз то славље и кроз самога Господа, сами себе могли да уградимо у ту Свету тајну и да живимо у љубави. Појаснио је да када нема човјека који је испуњен Господом, душа људска се напуни тугом и муком и онда ако немамо човјека да му кажемо јаде своје, казаћемо их Господу: „Ево управо и ми данас сабрани у овој светињи казјуемо тугу и јаде своје Господу, не да би били против некога или да би некоме, не дај Боже, жељели било што лоше, него да би своју тугу усмјерили на право мјесто. Да нам Господ да храбрости, снаге, трпљења и љубави, да знамо да и ово што је Господ допустио Цркви Божјој овдје и свима нама, да је то ради наше добробити и спасења. Да провјери Господ нашу вјеру, да види гдје стојимо.“ По његовим ријечима Бог нам даје да се у овом времену покажемо ко је вјера а ко невјера, ко је вјеран Светоме олтару, својој Православној цркви, и ко је вјеран истински нашој Црној Гори. „Ми се данас молимо прво за себе, да очистимо своју душу од туге којом смо се напунили ових дана. Али, уједно молимо се за све оне који нису имали уши да чују, очи да виде, који нису имали срце да отворе да приме ријеч брата својега, духовног оца својега, својих свештеника, вјерника, свога народа. Ништа друго него да овај свети старац Митрополит од 82 године, иде улицама подгоричким и клечи пред неком дјецом знаном и незнаном, која су јуче држала неке апологије која немају везе са истином. Али Бог допушта у временима и такве ствари да се и они покажу какви су.“ Небо не даје никоме власт да би трајала вјечно и да би некога малтретирао: „Овај снијег духовни који је пао данас у Црној Гори, није пао да се ми следимо и да се наше срце уплаши, или да страдамо, него да свак покаже свој траг, ко је вјера и ко невјера. Зато нека Господ Бог прво нама да снаге да овај крст који треба да понесемо, достојанствено понесемо, да би показали и онима који немају ту љубав Христово чему и они треба да стреме.“ Они који немају Господа у свом срцу, у њима је паника и страх, њима је господ неки лични интерес и зато не чују другога и све подређују себи, чиме наносе штету своме народу и нашој Црној Гори коју сви јако волимо, казао је архијерејски намјесник цетињски и замолио властодршце да не бране Црну Гору од нас: „Не воле они Црну Гору више од нас православних хришћана који се моле ноћас за њих. Ми се молимо за све људе у овој држави, и за православне, и за римокатолике, и за муслимане, вјерне и невјерне, јер, као што је говорио наш Свети Патријарх Павле, на крају се сви дијелимо на људе у нељуде. Господ нас позива да будемо човјечни, да будемо христољубиви, гостољубиви, да носимо Господа у своме срцу да бисмо и онима другима показали да смо на правом путу.“ Отац Обрен је посебно нагласио да се на молебанима молимо управо за њих, а да смо их ових дана опомињали да не раде оно што није добро и благословено, не зато што им желимо, не дај Боже, нешто лоше, него да својим недјелима, незнањем и властољубљем сами себи не учине зло: „Оно што смо говорили ових дана, то нисмо писали ми, то је писао Свети Василије, Свети Петар, Иван Црнојевић, краљ и господар Никола. Ми смо вас опомињали д се не огријешите о тај аманет. Неки мисле да могу све, али, ево, нећемо их ми клети, ми их препуштамо. Клечали смо, молили, тражили до посљедњега, синоћ до 2:30 часова, пружали им руку да буду људи. Тражили не да пруже нама руку, већ овом народу, овај Црној Гори и не би ту било губитника, као што ни данас нема побједника.“ Поручио је да је данас читава Црна Гора изгубила, а синоћ не би било добитника да су радили оно што је било благословено јер то би било на добробит свих који живе у Црној Гори. Мишљења је да је и то за неки наук и пожелио да им Господ сад да снаге да понесу оно што слиједи: „Ми их препуштамо Светом Василију, Светом Петру, завјештању Ивана Црнојевића, краља Николе и свих оних који су и један педаљ земље црквене поклонили за своју душу, за душу свога дјетета, оца и мајке, за здравље свога дјетета или било кога. Ми их препуштамо њима, нек им Господ суди и она њихова завјештања, а ја им искрено кажем, као неко ко вјерује дубоко у те свете ријечи које су записали свети људи, не био ја у њихову кожу. Неће они имати мирног сна, било шта да им се деси сјетиће се онога старца од 82 године који је долазио да их моли: Дјецо, не чините то! “ Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић је позвао све који су подржали дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести на покајање, а вјерном народу да Бог ову тугу претвори у радост. У свим православним храмовима у Црној Гори од синоћ па све до Божића, по благослову наших архијереја, послије вечерње се служи Молебан Пресветој Богородици, који се служи у невољама и искушењима која снађу Цркву Божију и њене вјерне. Такође, поводом изгласавања дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести који је по свему уперен против епархија Српске православне цркве у Црној Гори, чиме је погребено право и правда у Скупштини Црне Горе, на свим храмовима, на свака два сата, звониће заупокојена звона до Божића. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Протопрезвитер-ставрофор Обрен Јовановић: Не бојмо се, браћо, Светог Василија!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Протојереј – ставрофор Обрен Јовановић, архијерејски намјесник цетињски, 15. децембра 2019. године је служио свету службу божију у Цетињском манастиру. Саслуживали су му протосинђел Исак Симић, јеромонах Прохор Јосифов, ђакони Александар Лекић, Благоје Рајковић, Игор Пешикан и јерођакон Јаков Нинковић. Појали су и чтецирали ђаци Цетињске Богословије. Звучни запис беседе У својој бесједи, отац Обрен је сабраном вјерном народу тумачио ријечи прочитаног Јеванђеља рекавши да је у овим ријечима сабрана суштина наше вјере и нашег живљења, и да нас учи како човјек треба да живи овдје да би се обогатио Богом. Такође је подсјетио на положај цркве у Црној Гори и на недавно утврђени Предлог закона о слободи вјероисповјести. Извор: Радио Светигора-
- протопрезвитер-ставрофор
- обрен
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Протопрезвитер-ставрофор Драгомир Јовановић: О мудрим и неразумним девојкама
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Прича о мудрим и неразумним девојкама (Мт 25, 1-13), једна од најинспиративнијих јеванђељских прича, била је тема овонедељног издања „Сведочења“. Које су мудре, а које луде девојке, зашто их има баш по пет и једних и других, ком женику иду у сусрет и многе друге поуке слушаоцима Радија Источник пружио је протојереј – ставрофор Драгомир Јовановић, старешина Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву и Храма Светог Георгија на Равној Гори. Извор: Радио Источник-
- протопрезвитер-ставрофор
- драгомир
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Стеван Јовановић и Вук Јовановић: Новозаветна Пасха и идентитет хришћана
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
Катихета Вук Јовановић: Пасхална трпеза и Тајна вечера
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
Протопрезвитер-ставрофор Драгомир Јовановић: О исцељењу слепорођеног
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Свето јеванђеље по Јовану зачало 34 доноси нам добро познату причу о исцељењу слепорођеног човека, којим Господ Христос показује своју божанску природу. О томе шта све може бити узрок нечије болести, како се јављају дела Божја и колико су чуда потребна да би људи поверовали и разна друга питања која проистичу из ове приче, емисија „Сведочења“ отворила је са протојерејем – ставрофором Драгомиром Јовановићем, старешином Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву и Храма Светог Георгија на Равној Гори. Извор: Радио Источник- 1 коментар
-
- протопрезвитер-ставрофор
- драгомир
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Проблем заступљености текстологије при теолошким истраживањима доста је актуелан. С једне стране, питање неопходности текстолошког опуса у теологији постављају како поједини теолози, тако и сви они који су заинтересовани за Писмо, независно од размера њиховог теолошког предзнања. Комплексност односа теологије и текстологије и утицај који текстолошке поставке могу имати на рецепцију, могу се илустровати посредством примера читања Књиге пророка Данила 7,13. Колико је ова књига била заступљена и колики је велики утицај имала, како у Христово време и доба раних црквених отаца, тако и данас, сведоче бројне полемике вођење током историје, од најранијих времена до данас. Већини је позната сцена Христовог суђења пред синедрионом и Христовог позивања на Данила 7,13 где говор о доласку Сина Човечијег на облацима небеским са Силом и Славом Великом, бива повод за изрицање смртне пресуде. Поставља се питање: зашто је говор о доласку Сина Човечијег на облацима набеским, у очима првосвештеника индентификација са Сином Божјим, односно, хула на Бога која заслужује смрт? Пре него што одговоримо на ово питање, потребно је најпре разјаснити неколико текстолошких нејасноћа. Данилова књига, једна је од ретких, ако не и једина, сачувана у две верзије грчких превода, од чега, прва, старија истиче месијанско достојанство Даниловог „некога налик Сину Човечијем“, док друга, захваљујући незнатним разликама, то исто умањује. Прва говори да „неко нали Сину Човечијем“ долази „као“ Старина Дана, друга, да долази „до“ Старине Дана. Прва говори да долази „на“ облацима небеским, друга „са“ облацима небеским. Прва варијанта садржи грчки везник ὡς, друга грчки предлог ἕως. Ова, једна ситна, готово невидљива разлика, која се састоји од само једног вокала, толико је утицала на рецепцију Данила, да је изазвала бројне полемике које су кулминирале у трећем веку, када је прва, старија грчка верзија одбачена и замењена млађом верзијом, односно, Теодотионовим преводом. Који су разлози који су довели до одбацивања, до данас није разјашњено. Бројни истраживачи, доказивали су, да је стара грчка верзија искварена и да је долазак Сина Човечијег „као“ Старинa Дана, писарка грешка, јер писар „гута“ вокал е. За рецепцију Данила то је имало веома сложене последице које су доводиле у питање есхатолошки каракер месије, који није раван Богу, који служи Богу и који је ограничен исључиво на спасење у историјској равни, што значи да је задирало на догматску, антрополошку, сотириолошку и тријадолошку раван хришћанства, јер је Данилово виђење „некога налик Сину Човечијем“ којем се додељује слава, власт и царство једно од водећих места канонских спиа који указују на небески каракер месије. Овакав концепт месијанства очигледно је био познат у времену ступања хришћанства на историјску сцену што управо илуструје поменута епизода Христовог суочавања са првосвештеником. Христов говор о доласку „на“ облацима небеским, потврђује читање старије грчке варијанте, док реакција првосвештеника показује да је исти концепт био познат како ономе коме се суди, тако и онима који суде. На срећу, како то обично бива, нову перспективу отворило је сасвим случајно откриће папируса 967, које је потврдило читање старије верзије Данила 7,13. Будући да се ради о најстаријем текстуалном сведочанству, пореклом из трећег века Христове ере, једином које не садржи хексапларне измене, без обзира на реакције бројних водећих истраживача који су читање Дан 7,13 потврђено папирусом објашњавали последицом преписа који садржи писраску грешку (јер писар случајно на месту ἕως уписује ὡς), у критичком издању које је приредио Муниш 1999. године, усвојено је читање старије варијанте. На овај начин текстолошка решења допринела су проналажењу теолошких решења и показала да је без текстолошког утемељења готово немогуће доћи до теолошког опредељења. Проблем овде, међутим, није решен у потпуности. На исти начин на који је теологија неодржива без текстолошког темеља, текстологија без теолошке позадине нe може бити сама по себи довољна. Пример може бити покушај тумачења синтагме „Син Човечији“. Без обзира на велико интересовање које је ова синтагма изазвала код великог броја истраживача, до консензуса по овом питању до данас није дошло. Један од узрока можда лежи у томе што се тексту приступа селективно, приликом чега долази до раздвајања смислених секвенци, извлачења термина из контекста, посматрања делова реченица изоловано без узимања у обзир контекст остатка текста, заједничког концепта сродних списа или идеја. У случају спорне синтагме, једна од основних методичких грешака састоји се у неразликовању текстолошке форме која садржи или не садржи више пута споменути везник ὡς, односно, у случајевима у којима вероватно долази до губљења везника – неконсултовања списа сродне концепције. Колико год да на трусном терену теологије, текстологија пружа осећај сигурности и опипљивости, без теолошке позадине која би омогућила разумевање идеје, промишљања, познавања семитког језика и културе, религиозних представа и доживљаја Бога, политичких струјања, верских покрета, позиционих и опозиционих ставова у времену обликовања списа, са ове временске дистанце тешко је реконструисати текст до његове изворне идеје, разумети интенцију редактора или уочити тешкоће преводиоца који покушава да интегрише тешко ухватљиви јеврејски поетски израз у граматичке оквире грчке синтаксе. Све наведено заправо, указује на комплексност односа текстологије и теологије и потенцијалних последица до којих може довести занемаривање текстологије при теолошком опусу и обратно. Извор: Теологија.нет
-
- љиљана
- јовановић:
-
(и још 10 )
Таговано са:
-
-
- вероучитељ
- вук
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Катихета Стеван Јовановић: Сумер и Акад - Долином Плодног полумесеца (1. део)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
Катихета Стеван Јовановић: Вавилонска кула - тумачење Пост. 11: 1-9
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
Катихета Стеван Јовановић: Ноје и потоп - тумачење Пост. 6 - 9
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
Катихета Стеван Јовановић: Каин и Авељ - тумачење Пост. 4
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.