Претражи Живе Речи Утехе

Схи-Архимандрит Илија (Ноздрин), духовни отац Његове светости, подвизавао се на Атосу више од десет година у једној од скитова Манастира Светог Пантелејмона – Старог Русикона. Наиме тамо, у том скиту млину само неколико деценија раније, живео је свети Силуан Атонски. Вољени Старац Илија се упокојио 15 марта ове године. Баћушка Илија, шта је сада најважније за нас православне хришћане? —Исус Христос је исти јуче, и данас и заувек (Јевр. 13:8). И такав је наш подвиг: како се човекспасавао у првим вековима, како и у средњем веку, тако ће се спасти и у наше време. Нема разлике у томе како су они тада веровали и како ми сада верујемо у Свету Тројицу и светеистине и догмате. Као што је Соломон рекао: Нема ничег новог под сунцем. — Како можемо научити да се молимо? — Они који траже Истину и истински траже добро за себе, научиће. Тражите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7, 7). Господ је благословио: ако хоћеш да учиш, учи. Заиста, у совјетском периоду било је много искушења. Државни атеизам је наметнуо своју административну руку Цркви, целом хришћанском животу у нашој земљи. У околностима тих година они који су желели да се спасу постали су исповедници и мученици. Неки, наравно, нису могли да издрже и одступили су од вере. — Како се руски народ може вратити вери? —Молите се. Они који желе да спасу своју душу, потрудиће се. https://mitropolija.com/2025/03/24/starac-ilija-nozdrin-o-vaznosti-molitve/

Обавештавамо верни народ да је ради мира у нама и међу нама Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благословио да сваког петка у току Великог поста, времена покајања и праштања, у свим храмовима Архиепископије после вечерње службе буде служен акатист Пресветој Богородици са почетком у 17 часова и 30 минута. Пресвета Богородице, спаси нас! Извор: Информативна служба СПЦ

Задушнице су дан посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увек молимо како за живе тако и за оне који су се упокојили, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божијем. Тропар и кондак Усопшима: Тропар, глас 8. - Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. Кондак, глас 8. - Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. О задушницама Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се савршава на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлебова (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што преведено значи - Исус Христос побеђује. Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви. Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове. Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао. Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник служи мали помен и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен. На задушнице се дели милостиња. Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига. Књига духовног садржаја се може, на спомен и за помињање у молитвама, дати неком ко не може да је купи, затим, такве књиге се могу поклањати библиотекама, где ће већи број људи моћи да дође до праве литературе, а то је право дело духовне милостиње, или духовну књигу поклонити црквеној библиотеци. Извор: Светигора Патријарх српски Павле: О молитви за упокојене Беседа изговорена на Светој Литургији за Задушнице у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог. "А он рече: Пазите да вac не преваре јер многи ће доћи у име моје говорећи: Ја сам, А кад чујете за ратове и немире, немојте се уплашити: јер cвe то најпре треба да буде, али није одмах крај. Тада им рече: Устаће народ на народ и царство на царство; И земљотреси велики биће по местима, и биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба". (Лука 21, 8-11; Зач. 105) "Заиста, заиста вам кажем: Кo моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни. и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот, Заиста, заиста вам кажем,, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути Глас Сина Божијег, и чувши Га оживеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину уа има живот у себи: И даде му власт u да суди, јер је Син Човечији. Не чудите се томе јер долази час у који ће cвu који су у гробовима чути Глас Сина Божијег, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда". (Јован 5,24-30; 3ач. 16) Ми смо у Христу једно, једна Црква којој је глава Христос, а ми смо сви мистички тело Цркве, тело Христово. У Цркву Христову спада и Господ као глава те Цркве, Света Богородица и сви свети Мученици и остали Свети у Цркви торжествујућој, а такође и ми живи који смо још у Цркви војинствујућој. У ту Цркву спадају, кажем, и сви упокојени у Господу. И наша је дужност, ако можемо рећи за љубав да она има дужност, да се сећамо својих упокојених јер смо заједница, остајемо то и по смрти њиховој и нашој кад дође, заједница остаје са Богом и њиховим и нашим, и са свима светима и са свима нашим упокојенима. Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег да би чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34). То да буде и данашња наша опомена и данашњи наш савет и себи и свима. Нека се Господ сети упокојених слугу Својих који су у вери и животу по вери и отишли са овога света и помогне и нама и да имамо у виду тај час изласка пред Њега, Судију Праведнога, да живимо и сада са том вером, животом по тој вери светој православној. Бог вас благословио! Извор: Православие. ру Задушнице – молитвено сећање на покојне сроднике Задушнице су дан посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увек молимо како за живе тако и за оне који су се упокојили, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божијем. У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увијек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недјељни Господ је васкрсао и однио побједу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свећу и у молитвама се сете својих покојних сродника. Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вјером живели, који су живели у страху Божијем, Господ наћи места у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено. Гледано из божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији, и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог свијета у нови свет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овде у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вечни, задобили близину Божију. Митровданске задушнице после оних пролећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и пролећне задушнице су свеопште, а не треба, свакако, да заборавимо ни оне које се у свим црквама врше у суботу уочи Тројичиндана. То је устројство које важи за све Цркве Православне, али знамо, да свака помесна Црква има и нешто своје што није обавезујуће за остале Цркве, него чини једно богатство у тим различитостима. То су разлике које доприносе јединству, а не раздвајају, него нам је драго кад код других - наше браће православних хришћана са којима смо у јединству вјере, љубави и евхаристијског заједништва - видимо нешто посебно, као што многе задивљује наша крсна слава. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46059

I Боже, помози ми и данас. Као река сам, Господе, кроз коју је прошао вихор с ударцима и срџбама, с pyкама и метлама. Сва је вода покривена мутном пеном, све се са дна дигло, с пеном се ваља оно што иначе лежи дубоко на дну реке. По мени то, Господе, јури мутна пена! И y пени цело моје дно! И ево ништа нећу да сакријем од људи, ако ко хоће да застане и погледа талог. А од Тебе, Боже, ништа и не могу скрити. И нисам скривала. Ти си слушао вреле исповести, и Ти си ми утешно говорио: да земља није небо. Што бих желела сада, то је да се дно не врати на дно. Можеш ли ми ту помоћи, Господе? Али куда и како да склоним оно што примих, бех, познах, чврсто научих, згреших, чега се сећам, што не могу заборавити! Талог мој сам ја, Господе! И кад пена искипи, талог ће се опет спустити у мене. До смрти га морам носити. Као река је човек: без дна и муља не постоји?... Господе, учини да вихори понекад брже мину. Утишај ветар, прекри небо непомичним облацима, дај ноћ мирну и дугу, да се одморим. Боже мој! II Сан, храну, доколицу, починак, све сам себи ускраћивала, и ускраћујем, Господе. Али све то, и све способности и сав рад робијашки сталан и једнолик, не преображавају ме доста. Што ћу ти најзад принети од себе, Боже, неће бити употребљиво ни за прашину будућности људске. То, Господе, тај напор из свих сила, и то будно знање да је све мало и слабо, то Те молим да примиш као службу моју Теби. Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно и узалудно чиним покушаје да стигнем и до прага достизања. Но немам последње очајање због тога, Господе! То саопштење, то је данас крај моје молитве. III Боже, од ноћи је човека страх. Све попритисне јаче, све заболи болније, све прожеже као живи огањ, А ноћ све виша и шира, а чула човекова којима види кроз ту ноћ стострука су. Боже, не остави човека ноћу без знака од Себе... Али Месец, Господе, нека не буде тај знак. Тако те моли човечја слабост. Страши се човек Месеца. Успавај ми, Боже, добро вид испод очних капака, јер и кроз њих видим зелено сијање хладног Месеца. Светлуца око моје постеље злослут. Или га видим тамо далеко, као студено ваздушасто царство нечастивога. Господе, нечастивога на Месецу нема, али је Месец звезда несанице и туђине. Помози, Боже, свима људма који по дану често морају уморно да склопе очи, а ноћу остају без сна и одмора. IV Не вапијем, Господе, не ударам се у прса, не усправљам руке пред упаљеном воштаницом. Стојим у мрачном ћошку црквице стиснутих зуба и песница, јер су то моји човечански знаци страшног напора да се обрвам, оборим, ситно и мекано самељем. Кад будем ситна као сиви морски песак Твој, онда ћу се даље трошити, Господе, да постанем још више сива и лака, као магла, тај чудни, најпролазнији гост на Земљи. Али знај, Господе, стићи ћу куда сам пошла, доћи ћу Ти! Бићу пред Тобом међу последњима, најситније смлевенима, маглено сивима, осуђена да ишчилим, али ћу Ти доћи, Боже, јер ми је пут један. V Овако Ти се исповедам данас, Господе. Кад затутње небеса, и олуј стане кршити дрвета и реку из корита бацати, и од челично плавих муња видни живци почну слепети, и громови тући и палити, и градић наш буде као кутија палидрваца која пламне и изгори – онда, Господе, јави нам се, поћи нам од врата до врата, утеши нас: да ће од грозе изгинути птице и лептири, воће и класови, а нама људма ништа бити неће. И запитај нас још, Боже: Реците ми, о вечито незадовољни, и незасићени, и разлелекани, шта вам треба, шта вам још треба, и све ћу вам дати. А ми ћемо одговарати: Хвала, Милостиви и Добри, и сувише свега имамо, ништа нам не треба. Тако ћемо ти говорити, Господе – док нас страва од твојих сила не миие. VI Боже, хвала Ти неизмерно, прође ме грч молитве. То је страшна борба замуклости, прикована језика и разапетих усана, и задуваних груди пуних крикова и плача. Прође грч молитве. Мирно уздижем руке, ca десет прстију као са десет свећица, и заборављам како ми je малочас било, и где сам, и никога више не познајем, и ништа ми више не треба јер нисам више у свету мисли и брига. Са десет свећица својих, са десет малих свитаца на себи, стижем пред Тебе, Боже. VII Господе, кушала сам моћ храма Твога. Гле, кућицa је то као и свака друга кућица крај друма, и између неколиких дрвета. Улазила сам у тај храм кад сам била горка и мргодна, и измучена као сиротињски коњ који хоће да угине. Улазила сам y њега кад сам била беспомоћна и уморнa као далеко терана овца, која четири своје ноге не уме да расплете, и једва одвоји две предње да падне на њих на колена, и спусти главу на свежу земљу, и жели смрт, смрт, смрт. Боже, излазила сам из храма права и одморена, бистра погледа, знајући шта ћу и куда ћу тога дана, и још и сутрашњег дана. VIII Боже Господе, реци ми у ову сиромашну вечер моју: када не могу да ти благодарим јер не могу да ценим ништа од онога што сам стекла и постала, реци да ли је истина да сам као камен тешка да се издижем, и као камен тешка да нагло падам. IХ Господе, помози ми. Осећам да ме наука кида од Тебе, да ме људско знање и рачунање природних зaкона Твојих вуче далеко од Тебе. Охолим се и ја истином која ми је испунила главу, и научила језик мој глатко говорити самоуверене речи учености и последњих истина. Господе, ја волим да живим као и други учењаци; али ја знам да је у тајни твојих знања и закона све друкчије. Ни y једној науци се нису тако често обарале истине, последње истине, као у науци о природи и о Твојим законима. Добро је што природа мирно трпи људска знања, и чини оно, што су своја умења. Шта би било с нама да је Земља стала, а Сунце почело да хода, онда кад је то међ људма проглашено последњом истином. А шта, да је, одједаред, збиља учвршћена Земља почела да се врти, а завитлано сунце се укочило. Господе, Ти једини знаш чиме ће се још охолити главе и језици који знају последње истине о великим тајнама природе и небеских ствари. Х Молим Те, Боже, да ме црквица Твоја мала, празна и тиха, и ове вечери одреши од свих веза. Да учини да не видим ни олтар, ни кандило, ни свећицу коју сам сама припалила. Да будем y простору у којем нема ничега од живота земаљског. Да не важи за мене ништа од оног што је чињеница и облик света. Да уђем у духовну своју судбину потпуно, и престанем бити оно за што важим у животу. Да се све у мени промени, од имена до хаљине. Да урастем у мир духовни тако као што је орах урастао у љуску... Ево, црквица се сљубила са мном, топла је са мном. Осећам да је то сасвим доста и све. И полазим из храма с осећањем да је оно што ме с друге стране чека, само један дан трајања, и дечја игра. Али, ипак, кад пређем праг, осврнем се, и уздахнем тешко уздахом живота, уздахом из света. Господе, дај ми да не заборавим прелазити тај чудни, заједнички праг између Твоје и моје куће, и да поново и поново долазим y Твоју кућицу крај друма, између неколико дрвета. http://santamarijadellasalute.blogspot.com/search/label/МОЛИТВЕ

СРПСКА ТЕОЛОГИЈА XX ВЕКА - Николај Велимировић у контексту времена - Разговор између др Владимир Цветковић и др Зорица Кубурић, 25. октобар 2024.

На Видовдан, сећамо се тренутка када је кнез Лазар са својим војницима примио свету тајну причести у Цркви Светог првомученика архиђакона Стефана, познатој као Лазарица, коју је подигао као придворну цркву у знак захвалности Господу који је њему и кнегињи Милици услишио молитве да добију сина, наследника круне. На данашњи дан, када Српска православна цркава прославља неколико значајних светитеља, док је у народу најзначајнији на Видовдан, сећамо се величанственог и духовно значајног тренутка када се пред полазак у Бој на Косову кнез Лазар са својим војницима причестио у Цркви Светог првомученика архиђакона Стефана, познатијој међу народом као Лазарица. У 1376. години, у престоном граду, кнез Лазар је започео градњу дворске цркве. Глас о томе се брзо ширио, па је због тога црква добила име Лазарица. У то време, кнез Лазар и кнегиња Милица, поред пет кћери које су много волели, молили су се Богу да им подари наследника престола. Њихове молитве су услишене рођењем сина, деспота Стефана Лазаревића. У знак захвалности, између 1377. и 1380. године, кнез Лазар је подигао цркву и посветио је архиђакону Стефану, заштитнику династије Немањића. Иако је њено изворно име Црква Светог првомученика архиђакона Стефана, до данас је остала позната и вољена под именом Лазарица. Према досадашњим истраживањима, црква није била живописана све до средине XВИИИ века. Тада је зограф Андра Андрејевић са својим помоћницима осликао цркву између 1737. и 1740. године, али су до данас опстали само мањи фрагменти њиховог рада. Црквени иконостас, који датира из 1844. године, сачуван је у потпуности. Његов аутор, према многим изворима, био је сликар Живко Павловић, деда Милене Павловић-Барили. Овај иконостас конзервиран је 1989. године. - Баш с овог места, кнез Лазар је са војском кренуо у бој на Косово. Овде на двору била је кнежева вечера са војсковођама. У овој цркви се војска причестила, велики кнез се помолио пред иконом Богородице, која се данас чува у Хиландару, а у нашој цркви је копија израђена у Русији. Одавде се уочи Видовдана на коњима кренуло у славу - рекао је старешина цркве, јереј Жељко Марковић, за београдске медије. У тишини ове древне цркве, прошлост и садашњост се спајају у једном непрекинутом току молитве и сећања, чувајући успомену на храброст и веру која је надахнула кнеза Лазара и његове војнике. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/22202/vidovdan-2024-praznik-crkva-lazarica

Чак и међу религиозним људима који су одлучили да свој живот посвете молитви и служењу другима, постоје поремећаји повезани са опсесивно-компулзивним поремећајем. У овим случајевима, слично као и са другим људима, поремећај се подчињава истој логици, која се заснива на оном што сачињава искуставо особе. Зато код религиозних људи не треба умањивати квалитет њихове тежње за врлином и вером: патологија се, једноставно, налази у убеђењима. Психопатологија се, такође, у овом случају може ефикасно ставити под контролу и бити решена адекватним терапијским путем. Пример у овој области је парох из малог села у јужној Италији који је дошао у Центар за стратешку терапију због проблема са низом компулзивних умилостивљавајућих ритуала који су га натерали да компулзивно врти бројаницу током целог дана, што није било толико повезано са истинским чином вере и молитве, већ са страхом да би се могле десити непријатне ствари које би могле угрозити његов живот или животе њему блиских људи. У вези са његовим опсесивним страхом, откривеним током терапијског истраживања, постављено му је ово питање: „Када ујутро понављате молитве на бројаници, да ли ви радите нешто чиме одајете почаст свом Богу, коме служите, или тај чин заправо користите у своје патолошке сврхе?“ Ово питање је дубоко утицало на свштеника и створило је један нови сценарио, нудећи другачију перспективу из које се може сагледати његова ситуација. Свештеник је тада признао да то чини из својих патолошких разлога. Дијалог је настављен још једним питањем: „Да ли је покушај да умирите свој страх да ће се нешто лоше десити, молитва или егоистичан чин?“ Човек је још једном признао да је заправо његов чин постао егоистичан: овако понављање молитава служило му је да се смири због претећих мисли које су му долазиле у главу. Затим га је питао: „Дакле, када се молите, да ли присилно поштујете Бога или Га вређате?“ Човек није могао а да не призна да на тај начин ризикује да увреди Бога, и да такав његов став не изражава поштовање Бога. „Ако се молите Богу из своје рачунице, ви обешчашћујете своју улогу пастира и чините озбиљан грех… пошто сте ви позвани да надгледате да се молитва врши исправно… Имајте на уму да, када се будете молили на такав начин наредних дана, ви ћете вређати свог Бога, а не поштовати Га. Запамтите све ово, а када осетите неодољиву компулзивну жељу да поновите молитву или друге ритуале, помислите да су то лажне молитве засноване на жељи за личном добити… и ја не тражим од вас да добровољно контролишете своју принуду… ви сте већ покушали то да урадите, али безуспешно… само желим да размислите шта заиста радите када понављате те молитве изазване вашим страхом.“ Дакле, емоција страха је коришћена као корисна терапеутска полуга. Страх да не увреди Бога коме је свештеник одлучио да посвети свој живот постао је терапеутски страх у односу на његову патологију и опсесије, што га је довело до вршења ритуала који су постали праве компулзије. Ускоро, пацијент је престао да обавља патолошке ритуале и почео је да се моли на начин који је за њега био права духовна храна и омогућио му да живи живот, служећи свом позиву. Следећи, много озбиљнији случај тицао се младића исламске вероисповести који је допутовао из Дубаија само да би покушао да превазиђе онеспособљавајући облик ОКП. Због својих религиозних опсесија, био је принуђен да се дуго умива пре свакодневних молитвених обреда како би заиста био чист пред својим Богом, толико дуго да више није могао ништа друго да ради током дана. У оба случаја, код пацијената је постојала јака вера, религиозна или не, или јак морал. У овим случајевима, коришћена су морална уверења или референце у које се уграђује патолошки страх као погодна полуга за стварање терапеутског страха који одговара идеалима и вредностима саме особа. У закључку, позајмљујем стихове Алде Мерини: „Лепота није ништа друго до распад палог мрака, и светлост која је просијала. https://poznajsebe.wordpress.com

Свака девојчица, девојка, жена, која први пут отвара молитвеник, са изненађењем открије да су све молитве написане у име мушкарца. Ово стање може изазвати низ осећања од неправде према њој (нема опције у име женског пола) до збуњености (молитву су саставили свети људи прослављени од Цркве, тако да се не може мењати самостално, међутим, жена говори за себе у женском роду, а не у мушком, како је написано у молитвама). Шта ако се жена моли „мушким“ молитвама? На ово питање се може одговорити на различите начине. 1) Ако жена чита Свето писмо које су написали мушкарци, посебно Давидове псалме, онда не може променити род из мушког у женски. У супротном ће се изгубити ауторство и унети лаж: као да је и сама била учесник описаних догађаја и описује своја искуства. У овом случају, жена преноси туђи текст, а не свој. То важи чак и за оне случајеве када се Давидови псалми налазе у склопу одређених молитава (јутарње или вечерње итд.). 2) Молитве које се налазе у молитвеницима писане су од стране мушкараца и имају натпис неког светитеља. Стога је логично да их читамо тачно онако како су написани. Међутим, овде имамо неких потешкоћа и недоумица. Молитве се могу читати за себе (тихо, тајно) и јавно (на пример, молитве пре причешћа у Цркви). Мушки род речи молитве које је прочитала жена за себе може се променити тамо где је то прикладно. У овом случају, сачувана је искреност, спонтаност и неконвенционалност молитве. На крају крајева, сам светитељ је принео ову молитву са свог мушког лица а затим је Црква уздигла ову молитву до опште употребе, видећи у њој прави израз човекове молитвене тежње ка Богу. Ипак, приликом читања молитве у јавности, потребно је сачувати мушки род у молитвама, чак и ако су учесници молитве и жене. Првенство стварања Адама пре стварања Еве довело је до овог логичног предлога. Али зашто не дати две опције за читање речи: у мушком, а затим у женском роду, пошто се и мушкарци и жене моле и молитва долази од обоје подједнако? Јер молитва долази од човека, људске природе (једнако за мушкарца и жену), која има иста осећања и подједнако је погођена грехом и захтева исцељење. Са становишта филологије, у језицима који имају категорије мушког и женског рода и одређени члан, постоји предност мушког рода над женским и изражава се, на пример, тако што се приликом навођења хетерогених објеката испред њих користи члан мушког рода (на пр, италијански, старогрчки језик). Намерна употреба завршетака за два рода зарад племенске правде одвлачи пажњу од молитве. Тамо где постоји јавна молитва на женском црквеном скупу (на пример, катихезе искључиво за жене, молитве у женским затворима), може бити читање молитава са завршницама женског рода, где је то прикладно. У речима молитве, које се читају за време Тајне крштења, које се односе на пол особе која се крштава, постоји и опција за женски род, али свештеник приликом молитве бира читање у складу са полом особе. крстећи се. Молитве подвижница, написане у изричитој молби женске особе (на пример, преподобне Марије Египћанке, описане у њеном житију), биле су приватне природе и нису добиле општу употребу. Да резимирамо, може се приметити да је приликом читања Давидових псалама немогуће променити мушки род у женски. Јавно читање молитве од стране жене, и за мушкарце и за жене имплицира предност мушког пола. За женску групу, можете променити род речи у молитвама у женски, и тада ће молитва бити адекватна. Нема греха у томе што се у приватној молитви жена моли у име мушкарца. Међутим, одбацивањем генеричког формализма и заменом мушког рода женским у тим речима где је то прикладно, жена ће своју молитву учинити дубоко личном. протојереј Андреј Ухтомски https://pravlife.org/ru

Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Светом Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот. Господе и Господару мога живота! Не дај ми духа лењости, туге, пожуде и празнословља. Даруј ми, слуги Твоме, дух чистоте, Смирености, трпљења и љубави. Да, Господе Царе, дај ми да уочим своја прегрешења и да не осуђујем свога брата, јер си благословен у векове векова. Амин. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник“ за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу. Основна болест је „празност“ (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?“ и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену. Резултат такве лењости – „празности“ је „униније“ – туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније“ је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели. „Љубоначалије“ – пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност“ и „униније“ испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност“ и „униније“ присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењe моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине. Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима“. Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. То јe заиста „празност“ и „униније“ уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством. Најзад, „празнословије“. Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат“ слике Божијe у човеку, јeр се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч je оруђе истине и демонске лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна“. Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха. Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јeсте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири. Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности“. Тачан и потпун превод грчког „софросини“ и црквенословенског „целомудрије“ требало би да буде „чистота умовања“. Лењост је, пре свега, расипање, траћeње, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу. Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима. Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни“ или „пали“ човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ“ већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина. Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав – она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујемо свога брата“. Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псеудопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке“ и „не осуђујемо своју браћу“, када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост. Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву Св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви Св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха лети до превласти телесности – животиње, нерационалног и пожуде у нама – над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јe свето. Оно је толико свето да је сам Бог „постао човек“. Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек – душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски“ знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence. протојереј Алекдандар Шмеман https://mitropolija.com/2024/03/21/cetiri-stuba-pokajanja-moc-velikoposne-molitve/

Молебан за спорт и све спортисте и тренере који се такмиче установио је Свети синод Грчке православне цркве на свом заседању прошлог месеца. Одлука је донета као одговор на предлог Митрополита хиоског Марка, председника Синодалног одбора за спорт, преноси новинска агенција Ортодоксиа. Конкретно, Синод је одлучио да пред Божић сваке године одржи свечану Литургију у Цркви Светог Спиридона у близини историјског стадиона Панатинаикос у Атини. Молиће се за духовно јачање спортиста, тренера и спортских агената. Свака епархија се подстиче да успостави сличан догађај. Како преноси новинска агенција Ортходоксиа, Црква ставља нагласак на спорт како би подстакао социјализацију и научио децу дисциплини. https://mitropolija.com/2023/06/09/grcka-crkva-utvrdila-dan-molitve-za-sport/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће сваког дана до недеље 4. јуна, када Црква слави Силазак Светог Духа на апостоле, са почетком у 18 часова у храму Светог Саве на Врачару, пред моштима Светог владике Николаја Српског, молебан за благословени мир међу људима. Његова Светост Патријарх г. Порфирије позива сав верни народ да умножи молитве за мир на Косову и Метохији. Извор: СПЦ

Првог дана националне жалости поводом страдања седморо ученика и чувара у београдској Основној школи „Владислав Рибникар“ у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву одржан је величанствени молитвени скуп за душе страдалих. Помен је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејских намесника првог и другог ваљевског протонамесника Дарка Ђурђевића и Саше Максимовића и више свештенослужитеља, као и молитвено учешће градоначелника Ваљева Лазара Гојковића, начелника Колубарског округа Милоша Милутиновића, начелнице Школске управе др Зорице Јоцић и великог броја ученика и наставника основних и средњих школа Ваљева. У обраћању сабранима Владика Исихије је поучио о учењу Цркве да пред страдањем Господа Христа умукне свако човечје размишљање, којег нам се ваља држати данас, када стојимо пред страхотама недавних убистава. Надовезујући се на речи Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија да је најбоље „у овом тренутку дубоком молитвом ћутати, погружавањем једних у друге и састрадавањем“, Владика Исихије је истакао да смо се окупили да учествујемо у болу и патњи најближих сродника и родитеља убијених и на Врачару и у Младеновцу, где се масовно убиство догодило током јучерашњег дана. Свети Сава нас је учио путу љубави и узрастања у њој као најјачој вези између људи, која афирмише, негује и подстиче живот. Нажалост, указао је Владика Исихије, имамо оне који су се одрекли пута љубави и, попут бесомучника, кренули путем зла, смрти и убијања. Преподобни Ава Јустин нас је учио да никада није било мање Бога у човеку, него на Велики петак. Ми то осећамо данас, када гледамо ове догађаје. Схватамо да је одрицање од Бога најстрашније што човек може да уради. Оно доводи од потпуног одрицања од људскости, која је Божји дар у нама, и до презира према ближрњем. Ако се не лечи и окаје, доводи и до убиства. То је ђавоугодно- да човек убије човека, а претходно га омрзне и презире, као и да ти који страдају буду што невинији- рекао је ваљевски архијереј. Смрт је неизбежна у овоземаљском животу. Она се најстрашније огледа у смрти невине деце, насилној смрти од оних који су били једни од њих. То нам показује да је човек, иако створен да наликује анђелима, способан да постане сличан отпалим анђелима и да се поистовети са ђаволом, навео је Владика Исихије. У тој ђавоиманости човек може да одлучи хладнокрвно да има власт да узима животе ближњих. Уместо да их воли или бар трпи и подноси, он им узима дар Божји- живот. Када стојимо пред овим страшним чином, можемо да се потрудимо, колико је могуће људској природи, да састрадавамо, да не измишљамо неке велике речи и покушавамо људском логиком да схватимо шта се дешава, већ да загрлимо једни друге и да се од срца помолимо за спасење душа оних који су побијени, верујући да су ушли у живот вечни као невино пострадале жртве и да су у загрљају Господа и спаса нашег Исуса Христа. Али, још више да се молимо за оне који су остали без детета, без брата или сестре, вољене личности, а сви спадамо у те, јер смо сви браћа у Господу – поручио је Владика Исихије, уз закључак да после страдања увек долази васкрсење, да Бог дарује вечни живот у блаженству свима који верују, као и да је на свима нама да се преиспитамо куда идемо и да се вратимо светосавском путу, коме нас уче Свети Владика Николај и Ава Јустин. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска

Саборна црква у Београду је обавестила да је служба Српским светитељима уторком, а Светом Нектарију Егинском четвртком, у наставку вечерњег богослужења. Извор: СПЦ

Као што знате, драга моја браћо, Божји дар, који је јединствен за човека, је привилегија и право молитве. Међу мноштвом захтева које свака хришћанска душа упућује Богу, истакнуто место заузима молба за милост Божију. Квалитет молитве зависи од квалитета покајања. А квалитет покајања зависи од квалитета самоспознаје. Када неко искрено завири у себе, када зарони свој поглед у странице Светог Писма, посебно Новог Завета, када дубоко проучава Давидове псалме и нарочито псалам покајања, тада ће открити мноштво грехова у мислима, речима и делима, откриће мноштво покрета ка греху, без обзира да ли је све то видљиво спољашњем свету. Онај ко заиста познаје себе, осећа да се налази лицем у лице са Богом, огледа се и проверава своју унутрашњост гласом савести, Светим Писмом и открива мноштво грехова. Самосвесношћу човек је заштићен од разорног греха. Сам Господ наш, у Беседи на гори, каже: „Прво извади брвно из свог ока, а онда покушај да извадиш трун из ока другога“. Верујем да се ова фраза буквално може применити на све нас, па тако човек, у неком тренутку, неће деловати против свог брата у породичном окружењу, у широј заједници, или према другим непознатим људима. Критичар је онај који је себе напустио. Што се више бавимо туђим неделима, то више занемарујемо себе. Самосвест води до поштовања, до покајања, до слома. Грешни човек, који се заиста осећа као најгори од грешника, није расположен да осуђује било кога. Он увек примењује фразу нашег Господа: „Не судите да вам се не суди", и "каквом мером мерите, таквом ће се и вама мерити.” Затим, човек са самоспознајом, када улази у свети простор храма, брине у сваком тренутку како да се понизно односи према Богу, како да каже - „сагреших небу и Теби“, како да каже - „Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство своје“. Онај ко има самосвест схватио је сврху живота и његова једина брига је у сваком тренутку да се обрати Богу, Пресветој Дјеви Марији и светима да покаже милост. Пресвета Богородица, мајка свих хришћана и мајка Сина и Речи Божије, стоји са добротом, са љубављу слуша молитве свих нас и труди се да нам изађе у сусрет. Потребно је, драга моја браћо, прво ја, а онда и ви, да скренемо поглед, да се не заваравамо спољашњим гресима других људи и да се смиримо. Да испред себе поставимо Свето Писмо, савршени закон Новог Завета, да станемо испред самог Христа нашег и да искористимо сваки тренутак за спас душе наше, за покајање и да са великим болом призивамо Господа нашег за очишћење грехова наших. Јер, када дође време да напустимо овај живот, шта ће бити наши изговори? Зато престанимо да будемо слепи, не напуштајмо своју душу, престанимо да се бавимо другима и њиховим потребама. И када осетимо ово сламање у себи, обраћајући се Пресветој Богородици, рећи ћемо јој : „Помилуј ме грешног и блудног“, и она ће нас послушати. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/p-thomas-papadopoylos-i-poiotita-tis-proseychis-exartatai-apo-tin-poiotita-tis-metanoias/#

Поводом катастрофалног земљотреса који је донео страдања и патњу хиљадама људи, уништио домове, храмове и друге јавне објекте, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије изразио је 7. фебруара 2023. године саучешће Његовој Светости Патријарху цариградском г. Вартоломеју, Његовом Блаженству Патријарху антиохијском и свег Истока г. Јовану, председнику Турске г. Реџепу Тајипу Ердогану и председнику Сирије г. Башару ал Асаду. "Молимо се Господу да пострадалима уместо земљских подари небеске домове праведника, а њиховим ближњима пружи утеху, као и да сачува животе свих других људи у подручјима погођеним овом природном катастрофом. Наше молитве су данас са свим житељима Турске и Сирије", стоји у изјави саучешћа коју је духовни предводник православних Срба упутио у своје име и у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Извор: Информативна служба Српске Прaвославне Цркве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 16. октобра 2022. године светом Литургијом и чином освећења обновљеног Саборног храма Светог Николаја Мирликијског у Вуковару. Саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит будимпештански и мађарски г. Иларион из Московске Патријаршије и преосвећена господа епископи сремски Василије, бачки Иринеј, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, славонски Јован, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, шабачки Јеротеј и ремезијански Стефан. Обраћајући се присутнима, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је поручио: -Браћо и сестре, верни народе Божји, један древни антички путописац обилазећи многе крајеве упознао је многе разне народе и видео је да сваки народ има неку своју специфичност и да се у понечем разликује од других. Исто тако је констатовао да постоји нешто што је јединствено за све народе и поред свих различитости, а то је чињеница да је сваки народ имао одређено место за молитву, место одакле се обраћао Богу, место за самопосматрање себе и место за формирање свог система вредности. Шта нам то казује, драга децо духовна? Већ ово историјско сведочанство нам открива ту велику истину да је човек створен по слици и прилици Божјој и да није само биолошко, материјално и потрошачко биће, биће створено за пролазни свет, биће које смисао постојања не може пронаћи само у трошним и уским, крхким и сеновитим облицима овог привременог света. Човек је, најпре и изнад свега, духовно биће жедно вечног смисла, биће које се човеком зове зато што је челом окренуто ка веку, вечности, зато што смисао проналази у ономе што надилази пролазно. Као боголико створење, човек је, пре свега, створен за вечност, да вечношћу осмишљава своје историјско постојање. Пуноћу живота стиче једино у заједници са Богом, а то је живот у складу са оним што је Бог створио и наменио за човека. И баш зато што је у људско биће утиснут печат Божји, сваки човек и сваки народ – чак и када не постоје могућности или способности за свесну артикулацију глади за Богом – чак и тада, дакле, у одсуству јасне представе о Богу, он успоставља своју богомољу, светињу, пројављујући из свог боголиког бића потребу за вечним оригиналом. То је место сусрета и мирења са Богом, а самим тим и са собом, са природом и са другим људима. Ову истину јасно видимо у радосној поруци Јеванђеља Христовог да је та глад, боготражитељство, вера и чежња за божанским, управо чежња деце за својим небеским Родитељем без кога нема истинског живота. И као што сви народи имају места сусрета са Богом, и ми Срби имамо такво место на којем се као појединци и заједница срећемо са Богом. То је наш православни храм у којем се Божјом речју, кроз благословену материју, напајамо вечним смислом како бисмо и ми били аутентични сведоци Јеванђеља Христовог и градитељи мира. Зато у храм долазимо да станемо пред лице Бога Живога и пронађемо смисао свега што јесмо и што ћемо бити; да тражимо храну за своје најдубље, егзистенцијалне, духовне потребе; да из дубине ослушнемо реч Божју и схватимо какви треба да будемо, шта је исправно, а шта није; да познамо шта треба да променимо и поправимо; какви да будемо према себи, а какви према онима који су другачији од нас. На нама је, међутим, да то што чујемо, учинимо нашим искуством, нашом свакодневицом; да одлучимо да ли ћемо заиста бити деца Божја, једном речју прави хришћани, или ћемо то бити само спољашњим именом и декларативно. И управо ту, на месту молитве, у храму Божјем, нама се откривају непогрешива упутства. Ми по вери нашој, по дару Божјем, постајемо способни да схватимо на шта нас Господ позива – да се од двоумљења између суштинског и формалног хришћанског живота одлучимо да заиста будемо деца Божја која ће са поверењем у Бога и љубављу према Њему духовно узрастати. И тај надахнути и узвишени пут тражи од нас напоре равне онима које је, како смо у данашњем Јеванђељу чули, уложио Свети апостол Петар послушавши Господа да после непроспаване и напорне ноћи, после безуспешног риболова, пошто је већ спаковао опране мреже, још једном покрене лађу и спусти мреже на дно. Колико смо пута, браћо и сестре, безуспешно покушавали да учинимо нешто да будемо људи, пре свега, достојни свог боголиког звања и колико пута при свему томе нисмо добро ослушнули реч Божју која у само две заповести сажима сав закон и пророке заповедајући: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом“, и још говорећи: „Љуби ближњега свога као самога себе“. Колико пута, ми попут Петра, ништа нисмо могли да учинимо, јер су нас разна искушења спречавала да истински чујемо и онај део Христове речи који наше срце позива на бескомпромисну љубав према свакоме: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне; да будете синови Оца својега који је на небесима“. Реч Божја позива на жртву, на подвиг, на крст; она нас позива да попут апостола Петра будемо истрајни и послушни. На први поглед та реч се чини тешком, недостижном и непрофитабилном у свету у коме живимо, који је неретко запљуснут завишћу, мржњом, љубомором, похлепом, егоизмом, себичношћу, окамењеношћу и хладноћом срца. Ту реч човек не може испунити сам из себе, само својим моћима. Господ, међутим, каже: „Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“. Толико је велика жеђ за јеванђељем у овом сломљеном и напаћеном свету да смо позвани управо сада, чак и упркос свим слабостима и сумњама, усред наших текућих, заузетих и компликованих живота, да чујемо реч упућену апостолу Петру: „Не бојте се!“. Дакле, тамо где има вере, поверења у Бога и спремности и одлучности да се одговори на позив Божји човек није сам, са њим је благодат Духа Светог и он од сваке своје помисли речи и дела чини богослужење, служи Богу и људима. Тада Бог човеку даје снагу и радост, заједно дејствује са њим. Тада се испуњују речи: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће“. Данас смо благословени, јер смо сабрани на једном таквом месту које су наши преци одредили да буде место светиње и узношења молитве. Сабрани смо у обновљеном православном храму посвећеном Светом оцу Николају, који су ваши прадедови у другој половини 17. столећа подигли на овом месту, а после чега су, средином 18. века, изградили ову цркву какву данас видимо. Помолили смо се данас и за ваше претке и пред Господом заблагодарили на труду владике Херувима и његових блажених претходника, свештеника и верника, свих који су ову цркву довели у овако великолепно стање после њеног разарања минама у септембру 1991. године. Подједнако ме радује чињеница да је обновљен и самостан, манастир фрањевачке браће у Христу. Радује ме што се обнавља овај град и његова околина. Прекјуче сам служио у Пећкој Патријаршији, где се налази велика, веома лепа и позната фреска Светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Гледајући ту икону помислио сам на вас, драга браћо и сестре, на ваш Николајевски храм и на данашњи дан у коме смо благословени, јер смо сабрани на светој Литургији. Размишљао сам о том дивном промислу Божјем да је управо овај храм, на овом месту, посвећен светитељу Николају који на чудесан начин спаја православни Исток и католички Запад. Стога не чуди да су ваши преци изабрали управо њега да буде покровитељ овог храма и овог места или је баш он, по промислу Божјем, одабрао себи место за неуморно сведочење и грађење мостова међу људима и народима, као и грађење Божјег мира. И у овоме Николајевском храму, као дому Божјем, служили смо данас свету Литургију, трпезу самог Бога. Јасно је, стога, зашто је света Литургија догађај измирења свих и откривање тајне и смисла свега света, који је створен да буде хармонија лепоте и место мира Божјег. На Литургији се миримо са Богом, са собом, са другим људима, тј. ближњима и са читавом творевином. Важно је да то знамо увек, али нарочито данас овде у Вуковару, где још увек нису залечене ране ратних патњи и губитака многих жена, мушкараца, многе вуковарске деце; где још увек нису у потпуности обновљени и излечени односи међу људима, његовим грађанима. Данас смо отворили срце овог храма и своја срца да бисмо – и кад нас било људи или околности обесхрабрују – молитвом видали своје ране изазване страдањима и губицима, али исто тако саосећали са ранама и страдањима наших суседа и комшија; да бисмо се у молитви сећали својих жртава, али исто тако поштовали и жртве наших суседа и комшија. Природно је и логично да се свако сећа својих жртава и да их поштује, али онај који поштује жртве другог, једнак је ономе ко се жртвује за другог, тј. за ближњег. Такви су нам узор, а они који чине насиље над беспомоћним људима, било у рату или у миру, достојни су сваке осуде и презира. Морамо се молити за сваког пострадалог, за сваку невину жртву у овом граду и за сам град Вуковар, јер су молитва и хришћанско праштање једини пут исцеливања рана свих. Зато вас све позивам данас да упалимо свећу за сву нашу пострадалу православну браћу и сестре, али исто тако да упалимо свећу за све невино пострадале Хрвате римокатолике. Пред Богом су сви људи исти, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не обраћа пажњу на то да ли се неко зове Мате или Матеј, Јосип или Јосиф, Иван или Јован, него као свога препознаје само онога који има чисто, смирено и милостиво срце и који твори мир. Када се у молитви поред својих жртава сећамо и страдалих суседа, Хрвата католика, обрадоваће се тамо на небу и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога блажени гладни и жедни правде додао блажени милостиви, јер ће бити помиловани, а потом блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божји. Лично се молим за све пострадале, палим непрестано воштаницу мога срца за страдале у Глини, Јадовну, Груборима, Вариводама, Паулином Двору, у Воћину, Медаку… Једнако се молим и за оне пострадале у Овчари, Шкабрњи, Ловасу, Широкој Кули, Баћину, Сотину и многим другим стратиштима. Молим се и за све нестале, без обзира ком народу припадају, од 1991. до 1995. године у страшном и несретном рату на овим просторима. Другог пута осим пута молитве и праштања немамо. То је пут који нам утире сам Господ и на који нас позива Његово Јеванђеље. Зар се не обраћамо Богу молитвом Оче наш свакога дана? И зар у тој молитви не стоји опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо нашим дужницима. Зар нас сам Христос недвосмислено и јасно не подстиче да волимо и оне који су против нас? Истинска и искрена молитва је једини лек рањенима, она премошћује сваку удаљеност. Једино питање које себи треба да поставимо, јесте – да ли смо хришћани, и да ли, иако слаби људи, верујемо ономе што нам Бог открива као закон нашега духовног и тиме телесног живота? Ако смо хришћани, вером знамо да је у жртви и љубави, у крсту, већ присутна сила победе и васкрсења. Као деца Божја, као они који верују Господу Христу, не можемо препустити онима који имају полуге моћи од овога света да нам решавају питања нашег живота, да нам уређују међусобне односе, одређују прошлост, садашњост и будућност, без обзира да ли су те полуге политиколошке природе или долазе из других сфера моћи. У најмању руку се може рећи да су циљеви тих полуга различити од циљева Јеванђеља, а то значи од смисла наше хришћанске вере. Ми смо упућени једни на друге, упућени смо на то да делимо исти простор и једни другима смо потребни. Само онда када смо свесни чињенице да нас је Бог створио и да постоји Његов план о сваком човеку тада разумемо право достојанство своје и других људи. Када, пак, не прихватамо план и намеру Божју о себи и другом човеку, тада не препознајемо своје вечно назначење и другог као свог вечног ближњег, па зато неретко видимо другог као непријатеља и супарника. Стога, браћо и сестре, треба опет и изнова да поставимо себи питање, да ли смо истински хришћани и да ли верујемо у промисао Божји? Знамо да јесмо и зато верујемо да ће Бог отворити очи наших срца да разумемо молитвене речи Христове упућене Богу Оцу да сви једно буду, које су за нас хришћане императив и позив. Имајући ове Христове речи на уму, молим се, носећи вас све у срцу, да као први корак на путу који нас води ка том циљу, својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на све недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Свестан сам да је ово што говорим само почетак пута који називамо помирењем и желео бих да тога будемо свесни сви, а дозволите да кажем, нарочито ми, представници Цркава и влада. Није ни храброст, а камоли мудрост, бити против тог пута помирења. Тај пут је потребан овом граду, али и ширем простору који је оптерећен тешким теретом сећања и неизмирења. Браћо и сестре, слава Богу, осветили смо данас обновљени храм посвећен Светом Николају Чудотоворцу, као место нашег сабирања у Христу, и одслужили смо свету Литургију која је икона и присуство Царства Божјег у нама и међу нама, у којој постајемо једно са Христом и једно међу собом. Стога, од сада па убудуће, сабирајмо се овде као што су то чинили и наши преци. Станимо пред лице Божје, молимо се за мир са Богом, за мир у нашим срцима, за мир у нашим породицама, за мир у нашем друштву, за мир у нашем народу, за мир нашим суседима и за мир са нашим суседима, за мир у свему свету и, изнад свега, за мир и непоколебљивост Светих Божјих Цркава. Молимо се, браћо и сестре, данас и славимо Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа. Амин. *** На крају свете Литургије, Његово Преосвештенство Епсикоп осечкопољски и барањски г. Херувим доделио је Његовој Светости Патријарху српоском г. Порфирију орден Светог Стефана Штиљановића за делатну љубав показану кроз свесрдну помоћ Епархији осечкопољској и барањској. После свете Литургије, Његова Светост Патријарх г. Порфирије обавио је чин освећења Српског дома у Вуковару. СПЦ

Тропар и кондак Усопшима: Тропар, глас 8. Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. Кондак, глас 8. Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. О задушницама Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се савршава на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлебова (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што преведено значи – Исус Христос побеђује. Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: “У склопу Свете Тајне Евхаристије – Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси”. Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви. Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове. Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито – кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: “Ја сам светлост свету.” Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао. Даће и подушја се не дају да се “нахрани” покојник, односно, да душа његова “једе”, него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник служи мали помен и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен. На задушнице се дели милостиња. Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига. Књига духовног садржаја се може, на спомен и за помињање у молитвама, дати неком ко не може да је купи, затим, такве књиге се могу поклањати библиотекама, где ће већи број људи моћи да дође до праве литературе, а то је право дело духовне милостиње, или духовну књигу поклонити црквеној библиотеци. https://svetigora.com/zadusnice-dani-usrdne-molitve-za-upokojene/

Једна од главних препрека за пажљиву молитву је појава споредних помисли. Свети Јован Kронштатски велики подвижник с краја XIX и с почетка XX века, описује у својим дневницима како су се у време служења Божанствене Литургије, у најзначајнијим и најсветијим тренуцима, пред његовим мисленим погледом одједном појављивао колац од јабуке или некакав орден којим би могли да га награде. И он је са тугом говорио о томе како сличне споредне помисли могу да униште молитвено стање. Ако се то дешавало светима, онда није ништа чудно да се то и нама дешава. Да би се сачували од тих помисли и споредних ствари, ми треба да се учимо како су говорили древни Оци Цркве, да “стојимо на стражи ума свог" . Аскетски писци Древне Цркве су детаљно развили учење о томе како споредна мисао постепено улази у човека. Прва фаза тог процеса се назива “додатком" , то јест изненадном појавом те помисли. Та помисао је још увек потпуно страна човеку, она се појавила негде на хоризонту, али њен улазак почиње онда када човек обрати пажњу на њу, почиње да разговара са њом, да је разматра и анализира. Затим наступа оно што су Оци Цркве називали “спајање" – када се људски ум већ слива са помисли. На крају се помисао претвара у страст и захвата целог човека, и тада он већ заборавља и на молитву и на духовни живот. Да се то не би десило веома је важно одсецати споредне мисли при првој њиховој појави, не дозволити им да проникну у дубину душе, срца и ума. И да би се то научило потребно је много рада на себи. Човек не може а да не пролази кроз стање расејаности на молитви, уколико не научи да се бори са споредним помислима. Једна од болести савременог човека је и та што он не уме да контролише рад свог мозга. Његов мозак је независан и мисли улазе и излазе независно. Савремени човек по правилу уопште не прати шта се дешава у његовом уму. Али да би се научили правој молитви, треба знати следити за својим помислима и одлучно одсецати оне које не одговарају молитвеном настројењу. Kратке молитве помажу у савлађивању расејаности и одсецању споредних помисли, - “Господе помилуј" , “Боже буди милостив мени грешном" , и друге – које не захтевају посебну усредсређеност на речи, али воде рађању осећања и покретима срца. Уз помоћ таквих молитви је могуће научити се пажњи и усредсређености на молитву. митрополит Иларион (Ајфејев) manastir-lepavina.org

Црква је живи организам, а нарочито је живо њено богослужење и у њој је садржана сва истина о Богу, о човјеку, о свијету и Божијем присуству у овоме свијету, о дјелима Божијим, од настанка свијета, посвједочена светим пророцима, Христовим рођењем, светим апостолима и Црквом Божијом. Дакле, Црква Божија садржи све то у себи, и нарочито се то види у право у божанственим Литургијама, на првом мјесту Литургије Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог, те двије Литургије које су, од многих литургијских типова и одраза постојећих у древним временима, преовладале и ушле у црквену употребу, а са њима и уз њих Литургија пређеосвећених дарова. То је у ствари вечерње, које је обогаћено управо Литургијом и молитвама свете Литургије. Од свих молитава које се читају у светим Литургијама, а и у овој молитви Пређеосвећених дарова, садржане су најдубље истине о човјеку ио свијету и о Божијем дјејству, о истини како и на који начин човјек да открије у себи истински и прави пут спасења и начин постојања, христолики начин живљења. Ево само једна од тих молитава, која потврђује да је итекако битно и важно не скривати те молитве ни од себе, а посебно од народа Божијег. Јер онако како сво навикнути да служимо, народ само чује, такозване, возгласе, а сваки од тих возгласа је само завршетак једне од молитава и сам по себи не говори много независно од тих молитава. Ево једне од тих молитава које посвједочују колико је важно и битно те молитве читати, у њих се удубљивати да би се кроз њих удубили у велику и свету тајну Божијег домостроја и тајну јеванђељског начина и живљења. Каже једна од тих молитава: ,,Боже велики и прослављени, Ти си нас, животворном смрћу Христа Твога, преселио из трулежности у нетрулежност. Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима, поставивши за доброг управитеља унутарњи разум. И око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања, слух наш недоступан празним ријечима, а језик чист од непристојних разговора. Господе, очисти усне наше које Те славе, учини да се руке наше уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Теби угодно. Утврди, благодаћу Твојом, све наше удове и разум. Теби приличи сва слава част и поклоњење, Оцу, и Сину и Светоме Духу, сада и увијек, и у вијекове вијекова. Амин. Овом молитвом исповједамо Бога као великога и прослављенога, Бога Оца, који је животворном смрћу Христа Свога, преселио нас људе и овај свијет из трулежности у нетрулежност. И обраћамо Му се, Богу, вјечноме уму, вјечној чистоти, вјечном сцјеломудрију, доброти и мудрости: ,,Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима.” Црквени писац је психолог, како би данас рекли дубински психолог, и он знаде да све што се догађа у људском срцу, да су чула онај пут преко кога долази, преко кога се преносе утисци, оно што човјек види, што човјек чује, што човјек осјети, што човјек додирне својим чулима, то се преноси на људско срце и постаје садржина људског срца. Имао сам прилике да ових дана читам једну пресуду у вези развода брака. И морам да признам да сам био запањен тим психијатријским проучавањем два, релативно, млада људска бића, мужа и жене, који су, нажалост, дошли до развода брака, а то је њихов крст. Али оно на који начин су љекари, психијатри, правници приступили тој муци, том проблему тих двоје младих људи. Кад би човјек заиста у њима судио на начин на који суде ти из Института за ментално здравље у Београду, дакле, из једне установе која се бави људским бићем, људском душом, људском психом, кад би на основу тога судио, рекао бих да се ту ради о два монструма, два имбецила, два изнутра унакажена бића, у којима врве демонске силе. У њима нема ничега истински човјечнога и здравога. Слика та два људска бића је слика два лудака, потпуно поремећена и за које нема наде да ће се спасити, да ће се ослободити од те поремећености, од тог ужаса који је завладао, од тога мрака у коме се налазе њихова чула и њихово унутарње биће, њихов ум, њихово срце и њихови међусобни односи и, евентуално, њихова дјеца, која су такође у питању. И онда се сјетиш Литургије, Цркве и ових молитава и видиш на који начин се односи видовити човјек, Богом просвећени, према човјеку, према његовим страстима и његовим заблудама, његовом помрачењу. Са каквим дубинским човјекољубљем приступа људској души, знајући да је људска душа богослична, богоподобна, да је она, у дубинама, испуњена добротом, љепотом, чистотом непролазном, али да је у исто вријеме угрожена. Ево чиме је угрожена, по свједочанству самога Светога оца, који је записао ову молитву. Чула су умртвљена! Умртвљеност чула је посљедица страсти, оног што је овладало, изнутра, човјеком. Није то човјек, него оно што угрожава човјека и његов ум, његово срце и његово биће и зато се и моли Црква Божија да нас ослободи од умртвљености страстима. А на који начин? Постављајући нам за доброг управитеља унутарњи разум. За ове психијатре из Института за ментално здравље нема унутарњег разума, постоји само демонски хаос, који изнутра трује људско биће и људске односе. Дакле, добри управитељ и унутарњи разум, оно што је неуништиво и што никаква демонска сила не може у човјеку уништити. Сјетимо се Јова многострадалног, којег је Бог предао. Уништена му је породица, уништена су му имања, баш у посту читамо Светога Јова, јер је он праслика Христа Господа и Његовога страдања, све му је уништено, синови изгинули и на крају се нашао у ранама на ђубришту. Пси лижу његове ране, његова жена је избуземљена, па му каже: ,,Прокунимо Бога и умримо. Шта ће нам овакав живот.” Али Јов, обасјан вјером и тим унутарњим разумом својим, он ће да каже: ,,Све што смо примили од Бога је било добро.” Не прохули Јов, у срцу своме, на Бога. ,,Ако смо благосиљали Бога док нам је даривао дарове, зашто да Га не благосиљамо у овим искушењима, јер ако се од Њега отуђимо, онда ће тек бити наша несрећа неизмјерна и наша пропаст неиздржива.” Дакле, тај унутарњи разум је оно што oсвјетлује Јова, његово биће и што га ослобађа од свега онога што је угрозило његову породицу и његово биће. Унутарњи разум, па онда каже: ,,Око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања.” ,,Лажљиве очи, које су ме на зло наводиле”, како кажу у пјесми. Заиста, око је са једне стране, пут преко којег тајне и љепоте овога свијета се преносе на људски ум и људско срце, али око у исто вријеме је и пут преко кога на унакажен начин гледа овај свијет и скрнави ту, Богом дану, љепоту и своју и овога свијета. Као што је слух наш онај који намјесто да слуша Божију ријеч и Божију истину, животворну, слуша и прима у себе празне ријечи. И зато се и молимо да нас Господ ослободи од празних ријечи, а језик наш да буде чист од непристојних разговора. Језик је мали орган, али велико и опако зло када крене погрешним путем. ,,Господе, очисти усне наше, које те славе.” Усне, које су дате човјеку да њима слави Бога и прославља Га кроз љепоту и доброту овога свијета, те усне постају мјесто прљавштине и загађености, оне загађености од страсти, које се преносе преко ока и преко слуха. И додаје: ,,Учини да се руке наше уздрже од злих дјела.” Није само око и слух и језик оно што скрнави и што може да оскрнави човјека, него и дијела која човјек чини својим рукама. Руке су орган дат човјеку да њима твори благословена и света дјела. Али у исто вријеме, ако их злоупотријеби, као што злоупотријеби и сваки свој орган и свако своје чуло, тај орган се претвара у демонски орган. Тако и руке, које творе зла и опака дјела. Зато се и молимо да оне се уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Богу угодно. И на крају тог нашег труда и људског подвига молимо Господа да утврди благодаћу својом све наше удове и разум. Није довољан наш труд, очевидно. Без обзира колико се ми трудили, а треба да се трудимо, то није довољно ако благодат Божија, ако сила Божија не запечати наше удове, наш организам, духовни и тјелесни, и изнад свега наш разум, наш ум и наше срце. Дакле, једна молитва у Литургији пређеосвећених дарова, али тако истинита, тако дубока и савремена молитва. Иако је писана прије толико вијекова, савремена је, јер ју је писао неко који је зналац људске природе и зналац свега онога што унаказује људску природу, што је разара, чиме се злоупотребљавају људска чула и људски органи. Зналац оне мрачне стране, која је скрнавила људску природу, али је зналац и оне божанске љепоте и доброте која је неуништива и неизбрисива у човјеку. Једна молитва, а у њој је садржана анализа наше људске природе и свега онога што скрнави и угрожава нашу људску природу. Зато је и добро и благословено да се у те молитве сами удубљујемо као ми свештеници, јер се веома често догађа, и ви то сами знате, да док појци поју, свештеник то или прегледа очима или чак не прегледа очима, него само чека кад ће доћи оно: ,,Јер је Твоје царство, сила и слава…” a шта је прије тога било и чега је завршетак тај возглас, и он сам није довољно свестан. А ако он који то чита и води црквену заједницу не зна, колико ли тек нијесу свесни они који слушају и колико се оних краде блага, које је вјековно искуство Цркве Божије, које је записано у овим молитвама. Зато, читајмо ове молитве, удубљујмо се у њих, јер преко њих и кроз њих познајемо и Бога и тајне Божије и свијета, познајемо сами себе онакви какви јесмо, огреховљени преко страсти, али, у исто вријеме онакви какви треба да будемо, какве нас је Бог створио Својом божанском љубављу и божанском добротом. Господу, дивном у светим људима који су записивали ове свете ријечи и кроз њих нам посвједочили најдубље искуство и знање о Богу и човјеку, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/03/23/mitropolit-amfilohije-citajmo-molitve-udubljujmo-se-u-njih-jer-kroz-njih-poznajemo-boga-i-tajne-bozije/

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас на Аранђеловдан Свету архијерејску литургију у Храма Успења Пресвете Богородице у Српској Вароши у Брчком што је централни дио обиљежавања јубилеја - пола вијека од освећења ове цркве. Поводом овог јубилеја синоћ је одржана свечана академија у Културно-административном центру "Патријарх српски Павле" која је, како је рекао, старјешина Храма Жељко Матић, посвећена свим људима који су ову цркву подигли из пепела, те истакао да је у Брчком црквена историја дуга. На Свечаној академији наступили су женски и мушки византијски хорови "Света Анастасија Српска" и "Свети Роман Мелод" који су недавно основани при Храму Успења Пресвете Богородице, те глумац Народног позоришта Републике Српске Александар Стојковић. Светом Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко – тузлански Господин Фотије уз саслужење свештенства брчанског архијерејског намјесништва. Овај празник је данас утолико посебан, што се ове године обиљежава 50 година од освећења храма у Српској Вароши, које је извршио тадашњи Епископ зворничко – тузлански господин Лонгин (Томић) уз присуство великог броја свештенства, монаштва и вјерног народа. Данас као да је поново било освећење, јер се свеченост јубилеја осјетила и прије саме Литургије када је сунце грануло и тиме дало свој допринос љепоти овог јубилеја. Мноштво вјерника, од оних најмлађих до оних најстарих, који су били свједоци и освећења 1971.године, данас су били окупљени на Светој Литургији показујући тиме да сва борба и страдања које су наши преци прошли да би очували овај храм, нису били узалудни. Градња данашњег храма почела је 1968. године, трајала је три године, а храм је освештан 26. септембра 1971. године. Овај храм је настао на темељима претходног који је изграђен 1874. године, а спаљен 1941. године у Другом свјетском рату, а послије рата власт није дозвољавала поновну градњу, већ је на том мјесту подигута школа са двије учионице која је служила и као црква. Бесједећи о историји ове светиње владика Фотије је навео да је прва црква у Брчком, грађења између 18. и 19. вијека, била посвећена светом великомученику Георгију, али због тога што је била од брвнара, није дуго потрајала. О овоме данас свједочи спомен-плоча постављена прекопута садашњег храма. Вођен овим чињеницама, Преосвећни владика, даде свој свети благослов братсву храма да приступе, заједно са њим, изради пројекта љетног олтара који ће бити посвећен управо Побједоносцу Георгију, јер како и сам рече: Свети Георгије недостаје овом граду. Братство Светоуспењског храма, на челу са протојерејем – ставрофором Жељком Матићем Епископу Фотију данас дарова владичанске инсигније - крст и панагију, исказујући своме Архијереју и оцу захвалност што је на овај празник одабрао управо њих да им учини част својом канонском посјетом. Поред отаца, и полазници школе иконописа ''Небеска царица'', у склопу које се учи и калиграфија, Епископу уручише свој дар у виду краснописом исписане Мудрачеве молитве (Пр. 30, 8-9). Након Свете Литургије, Епископ је подијелио нафору вјерном народу, а затим и обишао просторије ове иконописачке школе, које се налазе у склопу Културно административног центра ''Патријарх Павле'', благословио њихов досадашњи рад и рекао да ће и даље бити уз њих и подржавати њихове активности. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Говорећи о Задушницама као данима усрдне молитве за упокојене, не бисмо смели да изгубимо из вида да су заупокојене службе најстарија црквена последовања. Упокојење и погреб хришћана били су од самог почетка у центру пажње заједнице којој је покојник припадао. Ова свештена истина није случајна, јер су заупокојена сведочанства проистекла из доживљаја Цркве као есхатолошке заједнице: „Јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 4,28). Емисија о богослужбеним особеностима заупокојених служби - Задушница Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква као заједница у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот. Према речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег да би чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света“ (Мт. 25, 34).ˮ Поред богослужења цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. Анализирајући текстове евхаристијских молитава, уверавамо се да се Црква на свакој Литургији сећа покојних хришћана, штавише да је Литургија остала централно место помена умрлих. То се најбоље очитује у структури саме Анафоре (Узношења) у којој покојни чланови Цркве заузимају конструктивно место. Поред сугубе јектеније на којој ђакон произноси молитве, за блажене и незаборавне патријархе православне, за благочестиве цареве и благоверне царице, за осниваче овога светога храма (ако је манастир: свете обитељи ове), и за све до сада преминуле православне оце и браћу нашу који овде почивају, и за православне свуда, у завршном делу Анафоре, у такозваној ходатајственој молитви, поименце се помињу сви због којих се приноси словесна служба (Евхаристија): за преминуле у вери праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, евангелисте, мученике, исповеднике, подвижнике и за сваку душу праведника почившег у вери. У седмичном богослужбеном кругу свака субота посвећена је спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих се усрдно сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Светог Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Светог Великомученика Димитрија). У храм верни доносе кувано жито – кољиво, оно нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек када умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове, на коју нас подсећа Спаситељ речима: „Ја сам светлост свету.“ Поред тога свећа символизује и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Иако је, верујем, јасно у чему је сагледан значај молитвеног помињања упокојених припадника Цркве, наше браће и сестара, ипак није сувишно да се подсетимо на речи преподобног и богносоног оца нашег Јустина ћелијског: „Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“. Говорећи о важности молитвеног помињања за упокојене не бисмо смели да изгубимо из вида да се и овај молитвени вапај утемељује и бива крунисан у светој Литургији, Тајни над тајнама у којој се открива, оприсутњује и опитно пројављује радост Царства небеског. Литургијско помињање упокојених је од вечноживотног значаја за сваког човека, јер се Црква као заједница моли да Човекољубиви Господ и Васкрситељ наш држи у свом памћењу све оне који се упокојише. Људско памћење је ограничено и нестално, док памћење Цркве као заједнице верних у Христу добија вечну и непролазну димензију потврђујући на тај свештени начин истину да у Господу нашем нема мртвих, већ су сви живи. А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), – рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Као и сваке године, празник Покрова Пресвете Богородице торжествено је прослављен у манастиру Ђунис, који овај дан обележава као своју крсну славу. Окупљање верног народа почело је 13. октобра, како би се поклонили светињи и учествовали у богослужењима којима је ово вече било испуњено. Како би се током дана одговорило на духовне потребе народа и помогло у организацији ове велике прославе, дежурали су свештеници архијерејског намесништва алексиначког, нишког првог и другог, топличког и лесковачког. Низ богослужења, који је врхунио светом архијерејском Литургијом 14. октобра ујутро, започет је светом Литургијом, коју су 13. октобра од 8 часова служили протојереј-ставрофор Љубиша Недељковић, протонамесник Владан Ранђеловић и јереј Марко Николић. Празничним бденијем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки Дамаскин. Преосвећеном Епископу саслуживали су архимандрит Серафим (Мишић), протосинђел Мардарије (Ковачевић), јеромонах Николај Јоцић, протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, клирик Епархије крушевачке, протојереј-ставрофор Петар Милинковић, клирик Епархије тимочке, протојереј-ставрофор Љубиша Недељковић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Милан Ристивојевић, клирик Епархије ваљевске, ђакон Мирослав Стојановић и ђакон Никола Ераковић. По завршетку празничног бденија, одслужен је и акатист посвећен Покрову Мајке Божије, у присуству мноштва народа. Јеромонах Николај, по благослову Преосвећеног Владике, одржао је надахнуту беседу, акцентујући потребу тишине у нашем животу и следовање примеру Пресвете Богородице у трпљењу. Света Тајна јелеосвећења служена је са почетком у два сата после поноћи, а служили су је протојереј-ставрофор Љубиша Милошевић, клирик Епархије крушевачке, јереј Милан Ристић, јереј Александар Срнић, јереј Иван Миленовић, јереј Младен Шобот, клирик Епархије шабачке, и игуман Јеротеј (Влајковић). Прву свету Литургију, служену од 4 сата после поноћи, служили су протојереј-ставрофор Јован Илић, протојереј-ставрофор Живорад Маринковић, игуман Јеротеј (Влајковић), јереј Младен Шобот, јереј Дејан Милошевић, јереј Милан Ристић, јереј Александар Срнић и јереј Југослав Ђурчић. На свим овим богослужењима појали су ученици нишке Богословије и студенти теологије. У 8 часова ујутро 14. октобра, почела је света архијерејска Литургија. На њој су Преосвећеном Епископу Дамаскину саслуживали архимандрит Павле (Јовић), клирик Епархије сремске, архимандрит Серафим (Мишић), архимандрит Методије (Марковић), клирик Епархије врањске, протосинђел Мардарије (Ковачевић), јеромонах Николај (Јоцић), протојереј-ставрофор Петар Милинковић, клирик Епархије тимочке, протојереј-ставрофор Љубиша Недељковић, протојереј Милан Ристивојевић, протонамесник Горан Митић, јереј Радојица Радојковић, клирик Епархије крушевачке, ђакон Мирослав Стојановић и ђакон Никола Ераковић. Појали су чланови хора крушевачке цркве Лазарице. На крају свете Литургије, Преосвећени Владика је осветио славске дарове и пререзао славски колач, припремљен од стране сестара ове свете обитељи, после чега се и обратио вернима пригодном беседом. Светој Евхаристији следила је славска трпеза, са љубављу припремљена од стране домаћина. Извор: Епархија нишка

Поводом 350 година од упокојења Светог Василија Острошког гост емисије Храм на Радио Београду 2 био је вероучитељ и катихета Бранислав Илић, аутор великог броја текстова, емисија, предавања о Светом Василију Острошком, као и аутор документарног филма „Свети Василије Острошки-сведок васкрсења". Разговор је водила аутор и водитељ емисије Душанка Зековић. Звучни запис емисије Гостујући у емисији Храм, катихета Бранислав је најпре говорио о значају катихезе у хришћанском животу, посебно истакавши да је образовање у Господу насушна потреба сваког човека. Циљ катихезе у свеукупности, а посебно основни задатак верске наставе је да приводи људе Христу Богу, сведочећи и речима и делима своју проповед, истакао је гост емисије. У даљем току разговора пажња је била посвећена и улози црквених медија, а према речима катихете Бранислава Илића значај црквених медија је велики, не само у информативном смислу, већ превасхондо у поучном сегменту који подразумева ширење вечне и непролазне речи љубави Божије. Свети Василије је уткан у моје биће, моји духовни корени су везани за острошку светињу и острошког чудотворца од најранијег узраста мога детињства, истакао је Бранислав и додао да га љубав и молитвени покров Светог Василија Острошког прати целога живота, те да вођен том љубављу целога живота управља своје духовне кораке. Све емисије, текстови, предавања, па и документарни филм на тему Светог Василија, израз је моје искрене и делатне љубави према острошком чудотворцу који својом љубављу грли свакога човека, закљчио је катихета Бранислав на крају првог дела емисије Храм која је емитована у недељу 19. септембра 2021. лета Господњег. За слушаоце Радио Београда 2 катихета Бранислав је предочио главне детаље из житија Светог Василија Острошког, посебно истакавши његову ревност у архипастирском служењу, његову постојаност у вршењу добрих дела, његову усрдност у молитви, али пре свега, његову велику љубав коју је имао, а коју и данас као угодник Божји има према нама. Свети Василије нам је својим животом посведочио да је једина мера људског достојанства и хришћанског етоса, хришћанског живота у потпуности, јесте христолика љубав, подсетио је гост емисије и додао: Данас се много говори о љубави, али потребно је да много више њоме живимо и да деламо, на тај начин ћемо угодити Господу, а ако живимо по тој љубави бићемо достојни да се назовемо чедима Светог Василија. У завршном делу емисије било је речи о документарном филму "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", о чијем настанку, садржају и премијерном приказивању је говорио аутор филма. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, сабрали смо се данас да служимо Литургију на овоме светом месту тачно осамдесет година од кад је оно постало место најбесомучнијег страдања. Ово место је место на којем су извршени најстрашнији, уму неразумљиви и недоступни злочини које су извршили усташе над недужним људима из српског народа, из јеврејског народа, из ромског народа, али и из хрватског народа. Наравно да је највише било оних који су били православне вере. И све то што су вршили злотвори, вршено је на основу тадашњих закона. Међутим, логика Божја је другачија од логике људске. Управо тамо где је велико страдање, ту је и благодат велика. И управо тамо где недужни страдају то место Господ благодаћу својом претвара у свето место, у место молитве. И за нас Јасеновац заиста јесте пре свега место молитве. Из тог разлога никада се овде нисмо сабирали да бисмо се бавили бројкама, математиком, да бисмо се бавили доказивањем ко је коме више зла нанео, јер знамо да је на овом месту, али и на сваком другом сличном месту, изневерен Бог, а осрамоћен човек, осрамоћен људски род. И зато је за нас ово место пре свега место молитве. Увек овде долазимо са дубоким пијететом, као што одлазимо на друга места са истим таквим пијететом где су пострадали други људи, исто тако и та места доживљавамо местима молитве. Отуда, браћо и сестре, као што ништа не бива без промисла Божјег, ништа не треба да нас чуди, јер једино чега се нико не би сетио то је да ће промисао Божји на овоме месту основати манастир, женски манастир који је посвећен Светом Јовану Крститељу, једном од првих страдалника и сведока истине о томе да постоји Бог, да је он Исус Христос Распети и Васкрсли, да је Он Бог љубави, да је дошао да спасе сваког човека, да све призива и позива у познање Истине, да за њега нема Грка и Јеврејина, да за њега нема роба и слободњака, мушког и женског, да заправо постоји један човек, човек за кога се распео и васкрсао Христос, а тај један човек јесте сав људски род и сви ми појединачно као личности које носимо људску природу. Ово је, дакле, место које је Господ одредио надлогично и надумно, парадоксално, да буде место са којег се двадесет и четири часа узноси молитва за читав људски род, за мир у свету. Свака наша Литургија, која јесте Царство Небеско, почиње речима, молитвом: „У миру Господу се помолимо... за мир свега света.. благодат и мир Господа нашега Исуса Христа... - и на крају - у миру изиђимо“. Ово је место на којем се двадесет и четири часа узноси молитва за мир међу људима, за разумевање међу људима, за прихватање љубави Божје и промисла Његовог да сваки човек буде саздан различито са својим личним печатом. Не постоје два човека која имају исти отисак на прсту, од Адама до данашњега дана и до краја света, а сви су, опет, позвани да буду деца Божја. Зато ово јесте место молитве, место на којем се сећамо, место на којем памтимо. Памтимо оне које су пострадали, али истовремено и место које нас подстиче на молитву да Господ уразуми срца свакога човека да се никада, нигде и никоме нешто слично деси, са било које стране, а не дај Боже да бисмо били ми ти који бисмо чинили такве ствари. Наш одговор је дакле, браћо и сестре, молитва, јер молитва просвећује ум. Молитва нас спаја са Богом, али молитва отвара срце наше да оно буде место у којем свако може наћи свој мир, у којем свако може бити оно што јесте, у потпуности и апсолутно, али опет бити наш ближњи и бити наш. И зато, браћо и сестре, ово место јесте место светитеља, овде су пострадали невини људи и ми знамо, вером Цркве наше, да свака невина жртва јесте мученик, сведок љубави Божје. И зато сви они који су овде пострадали надилазе уске оквире припадања било ком народу иако се зна ко су били и постају универзални људи. Они припадају свима. И сигуран сам, то је вера наша, да се они моле за све нас, али више се моле, по љубави према Христу, за оне који су њима зло нанели. Треба ли нама други подстрек и пример? Наш одговор на сваку ружну реч, а камоли на сваки ружан поступак у односу на нас, не злопамћење, не дај Боже освета, не дај Боже улазак у спиралу понављања непријатељстава и зла, наш одговор треба да буде молитва; наш одговор треба да буде праштање, да праштамо и да молимо за опроштај, макар и то понекад не могли да разумемо. Са друге стране, они који чине зло, који чине монструозне злочине - рекао сам много пута и поновићу, рекао сам то, браћо и сестре, много пута не само овде него где год сам био, и у Хрватској, и у Босни, и у Црној Гори, и у Србији на Косову - сваки онај који чини монструозне злочине, који је монструм, он се исписао из сваког народа. Тај не припада никоме, тај не припада људима. Тај је оно што је добио као дар од Бога, логос – ум, обесловесио себе и поистоветио себе бесловесном свету. Дакле, жртве невине и ове јасеновачке су универзалне и наше, али припадају свим људима добре воље. Моле се за читав свет, а нарочито за оне који у злу леже. А насупрот томе, злочинци су се исписали из сваког народа и не припадају ником и ми да се молимо за такве, јер Господње су речи: „Не знају шта чине“. У Цркви смо да додирнемо тајну смисла постојања, тајну смисла вечности, тајну Христа Браћо и сестре, са овог места ћу рећи данас, јер мислим да је то важно. Живимо у свету конфузија и немамо чисте и јасне појмове, а то и јесте циљ злог духа овога света, да нас смути у души и у себи, па онда да будемо смућени међусобно. Црква, дакле, није конституисана по било ком моделу од овога света, а нарочито није, подвлачим, није конституисана и организована по било ком политичком моделу. Црква има своје устројство, она, дакле, није никаква политичка организација. Она се не поклапа ни са каквим политичким интересима и циљевима, не поклапа се, браћо и сестре, ни са каквим ни државним, било које државе циљевима, јер Црква је изнад граница времена и простора, све у себе обухвата, све у себе сажима. Црква је Тело Христово, а Он је без почетка и краја. Он је вечан, дакле, и Црква је вечна. Она има своју унутарњу динамику, она има свој унутарњи поредак. Ми у Цркву не долазимо да бисмо били већи или више Срби, а дубоко сам уверен не иде нико у Цркву да би био већи Хрват, Мађар, Немац или Италијан. Ако иде - промашио је, и ако идемо - промашили смо. И не само то, изгубили смо, јер у овом свету хаоса, у свету без смисла, у свету у којем се разне врсте бесмисла постављају на пијадестал смисла, у Цркву се иде што смо гладни и жедни истине, што смо гладни и жедни вечности, што смо гладни и жедни љубави, што знамо да није довољно да смо се родили, да смо прошли кроз свој живот и престали да постојимо отишавши у апсолутно ништа. Имамо потребу да они које волимо заувек буду са нама. Црква, браћо и сестре, постоји да ми јадни и никакви, грешни, егоистични, цинични, среброљубиви, мрзитељи једни других, дакле, слаби и немоћни, такви какви јесмо, кад одемо у Цркву покушамо да додирнемо тајну смисла постојања, тајну смисла вечности, тајну, једном речју, Христа. У том смислу, Црква, браћо и сестре, нема ама баш никакве везе са било којом врстом политике од овога света. Ми знамо, нарочито данас, да политике никакве везе немају са својим изворним значењем. Политика је постала у античко доба, појавила се као потреба свих људи да учествују у изграђивању јавног добра, а данас политика јесте занимање којима се користе партије. И немамо ништа против тога. Напротив. То је легитимни и легални састав нашег живота, али морамо знати да партије, да странке - како и сама реч каже - јесу део, страна једна, pars partis, латинска реч која занчи део. А Црква је, дакле, Сабор. Према томе, Црква надилази сваку врсту политике и даје могућност свакој политици и свакој странци да поштујући Јеванђеље, крећући се унутар заповести Божјих, и оне добију смисао и служе добру свих и јавном добру. Наша помесна Црква, Српска Православна Црква - осећам потребу и то баш на овоме месту да кажем - јесте аутокефална Црква која има своју канонску јурисдикцију и која је као таква призната од свих других канонских Православних Цркава у сабору васељенског Православља. Доказ је и то што данас међу нама имамо архиепископа Макарија из Јерусалимске Патријаршије, Архиепископа Катара, као и Митрополита из Руске Православне Цркве. Дакле, припадамо породици Православних Цркава, саборном васељенском Православљу. Српска Православна Црква је призната од свих других Православних Цркава. Та наша јурисдикција, која не зависи од спољашњих околности, државних, политичких и сваких других граница, не може мењати своје границе. Не можемо мењати своју канонску јурисдикцију на основу било каквих спољашњих притисака. Та наша јурисдикција не зависи ни од каквих спољашњих политичких околности, а нарочито не од воље појединаца ма ко да су и ма шта да су умислили, да имају моћ и силу. „Нема те силе и моћи“, речи су Господње, не моје или било кога од нас, „која је дата а није од Бога“. И у сваком тренутку, као што је са свим што је од овога света, она може доћи и долази до свога краја. У Црној Гори су хтели да нас спрече да уђемо у сопствену кућу Дакле, наша Српска Православна Црква је канонска Православна Црква која припада сабору васељенског Православља и којој је дата јурисдикција од тог васељенског Православља. Наравно да нама не смета да се било која група људи организује као молитвена заједница, па чак и да да себи име које хоће. Ми на то не можемо, а и не желимо, да утичемо. Свакако под условом да не угрожава друге. Може да покуша и да отме тај духовни идентитет од нас. То знамо да није могуће и немамо разлога да се на било који начин бранимо од тога. Има, дакле, право свако, и подржавамо, да се организује у молитвену заједницу. Постављам, наравно бар као могућност, као питање сваком: да ли су неке тако организоване групе заиста и молитвене заједнице? Да не одговарам у ваше име, али готово сам сигуран да има одговор свако за себе, уколико је, наравно, добронамеран. Међутим, ми смо дужни да кажемо да на том пољу правимо границе да таква молитвена заједница, ако је заиста молитвена, не припада сабору канонских Православних Цркава које су међусобно повезане једном вером, једним устројством и једним канонским поретком. И с том намером, дужан сам то да кажем, нека не буде схваћено претенциозно, urbi et orbi: неки су хтели у Црној Гори, покушајем да се представи као борба за Цркву, да најједноставнијом заменом теза спрече чист верски чин на силу. Тај „гандијевски мирни отпор“ је на силу спречавао: паљењем гума, бацањем каменица, испаљивањем метака из ватреног оружја - дакле, тај „гандијевски мирни протест“ је хтео да спречи оно што је Уставом загарантовано, оно што је Повељом Уједињених нација загарантовано као темељно право, право на верску слободу, да обавимо један частан и честит верски чин који се вековима у тој кући, у Цетињском манастиру, на том месту, на исти начин обављао, у тој кући у којој је годинама, а и последњих месеци, становао исти онај који је требао свечано да буде устоличен као митрополит. Дакле, заменом теза, на силу, неко је хтео да нас спречи да дођемо у своју кућу хотећи да прикаже да кад ми покушамо, водећи рачуна да никог не повредимо, да уђемо у своју кућу најмирнијим путем, будемо проглашени за насилнике. Одрекли смо се свега, народу рекли да не долази. Какав је само величанствен скуп био у Подгорици! Ко је то пратио видео је да је то миран хришћански скуп, скуп који је сваку јеванђељску реч поздрављао аплаузом и ми смо те људе замолили да не буду на Цетињу, као и госте из читавог света, митрополите и епископе, свештенике, монахе... Нико није дошао, јер смо хтели не само да покажемо добру вољу, неупоредиво више од тога, да покажемо да само молимо да нас пусте у нашу кућу, али некоме одговара да прави полазирације. Знам ја то добро и одавде и са сваког места где сам био. Таман кад видите да два различита, по спољашњим карактеристикама, почињу да праве корак у сусрет један другоме, одмах долази неко коме то смета. Јер ако се разумемо, ако поштујемо једни друге, ако сви радимо за заједничко добро, нема онда онога који може, ослањајући се на стару латинску изреку, да нас завади па да влада. Нарочито онда када тим владањем има потребу да покрије разна непочинства и нечовештва о којима много боље знају они који се баве том врстом послова. Наше је да се молимо и за тог, и молимо се и за њега, и за све те који су били заведени с намером да нас спрече да будемо оно што јесмо, да нас спрече, другим речима, да постојимо. Немамо ми ништа против, можете да протестујете. То је ваше право, али да нас спречавате да постојимо, да се одрекнемо своје душе, то напросто није могуће. Кад нас псују благосиљамо, кад нас гоне трпимо, кад хуле на нас молимо И онда оно што је најболније и највећа превара када трудећи се да снисходимо до крајњих могућих граница, неко управо том заменом теза непрестано нас проглашава изазивачима сваког зла и сваког конфликта. Они кажу, Црква, Српска Православна Црква је извор сваког зла. Бојим се, дозволићете ми да се тога сетим на овом месту, да је то добро познати стари метод. Прогласите некога да је извор сваког проблема и свакога зла. Прогласите га апсолутним злом. Дали сте право свакоме да како хоће и кад хоће елиминише то зло. Када сте некога прогласили апсолутним злом, другоме сте дали легитимно право и оруђе у руке да то зло елиминиште без трунке савести и наравно икакве бојазни да може било коме полагати одговорност. Место на којем смо илуструје такав метод и зато хоћу баш са овог места да се обратим свој браћи и сестрама, пријатељима из Хрватске, Хрватима, да ме није много изненадило што се код неких ова замена теза из једне земље пренела на ове просторе и што су неки почели и овде опет изнова да прозивају Српску Православну Цркву извором сваког зла. Али, морам да кажем, да ми је жао да људи који су ме упознали и који имају прилику на хиљаде и десетине хиљада мојих речи да пронађу записане и имају прилику да се увере да ли има дисконтинуитета у ономе што сам говорио и делао - наравно, као слаб и као човек, засигурно да има промашаја, али ко узме те десетине хиљада речи и поступака видеће да никада није била у питању зла намера. Један мој пријатељ, не знам да ли је посумњао или је и он био у хору који су морали тако да поступе, рекао је да има више Порфирија. Три су, вели, Порфирија најмање њему позната. Али постоје записане речи, постоје учињена дела, па нека цени свако колико је Порфирија. Не постоје три Порфирија, а камоли више. Један исти је Порфирије онај који је пред вама, који је у Загреб дошао пре седам година. Онакав какав је био пре тога, и какав је, уз Божију помоћ, позван да остане заувек. Порфирије, који јавно воли Загреб, и Порфирије, додајем, јавно воли и Хрватску. Све људе, без обзира како се моле Богу и ком народу припадају. Све људе Хрватске. Немојте замерити што ћу то рећи, увек и на свакоме месту, и у великим и важним институцијама, као и у малим, увек сам говорио само и само афирмативно о Хрватској, а да ли сам понекад имао разлога да то не чиним? Верујте ми да их је било. Нећу их наводити. Оћутао сам сваки пут. Иако слаб претрпео сам и нисам хтео кад се ватра разгори да доливам уља на ватру ради мира и ради добра свих, увек имајући на уму речи апостола Павла које су наш закон јер ми верујемо у Бога, макар то некима изгледало немогућим, али, ево, заиста верујемо. Каже апостол Павле: „Кад нас псују благосиљамо, кад нас гоне трпимо, кад хуле на нас молимо“. Ми, дакле браћо и сестре, апсолутно поштујемо сваку дражаву, не остављамо себи ни трунку права да оспоримо било коме да буде оно што јесте. Да ли је Србин, Црногорац, Хрват, Бошњак, Албанац или било ко, апсолутно поштујемо свакога и подржавамо да свако без страха буде оно што јесте и не треба то да скрива ни од кога: Зато што у скривању онога што јесте, у себе уноси пакао у свој живот. А још ћу једно рећи. Бог овог момента види моје срце и Он зна да ли је то тако као што кажем. И Бог и ови свети мученици, а само ћу Њему дати одговор, као и свако од нас. Ако на том испиту прођемо, ми смо прошли на сваком другом испиту. Рекао сам и поновићу: Загреб и ја се волимо јавно. А сада ћу додати: Хрватска и ја се волимо јавно, ма колико то некоме сметало - његов је проблем. Волим све људе Хрватске без обзира ком народу припадају и то волим из дубине свога срца, из дубине своје душе, без икакве задње намере. Не очекујем за узврат апсолутно ништа не због тога да бих било шта доказивао било коме, него због тога, како рекох, јер верујем у Бога, а знам да нас Бог позива на љубав, на Јеванђеље. То наравно ни у ком случају неће значити да читавим својим бићем не волим свој народ и вернике који су мени поверени. Волећи свој народ, по мери љубави према њему, волим и друге људе. То је закон љубави! Ко каже да воли свој народ, а не даје право другоме да буде оно што јесте и не воли друге народе, тај гарантовано, хиљаду посто, по закону Јеванђеља не воли ни свој народ, не воли ни свога брата, нити свога оца, нити мајку. Од те љубави никада нећу одустати по било коју цену! Нека будем и исмејан и оптужен! Ове ситуације пријатеља, који су посумњали у моју љубав, само ме још више мотивишу да останем веран Христовом позиву на љубав. И ово место свето на којем стојимо на то нас подстиче и подсећа. Никакво извртање чињеница, учитавања, ненамерна и намерна, неће поколебати ни мене ни моју браћу епископе. А знам и за њих, оне који живе овде у Хрватској, да иста осећања деле. Ништа нас неће поколебати, јер Господ је тај који је наша мера и наш критеријум. За оне који из незнања негују такве емоције према нама ми се заиста молимо, а за оне који то чине из знања три пута и сто пута се више за њих молимо. За њих - то је наш одговор, јер они за нас нису одговорни, а ми за њих јесмо, уколико смо хришћани. Ко је хришћанин одговоран је за све и не треба да тражи алиби или оправдања. Још једампут понављам на овом месту: Само нека свако ради свој посао!. Некада давно су се те речи чуле овде. Те су речи показале да је тријумфовала љубав Божја, да је тријумфовала правда и истина. Зато смо се овде сабрали да се молимо светим мученицима, да памтимо, али да се молимо и не злопамтимо. Ја знам да држава Хрватска заједно са њеним властима и огромном већином народа има тај, у најмању руку, демократски капацитет који оставља свакоме да живи у пуној индивидуалној али и етничкој слободи и да оставља простора свакоме да може да се осећа и да се изјасни оним што заиста изнутра јесте, без обзира ком народу припада и на који начин се Богу моли. Држава Хрватска има капацитет да јединство изграђује кроз различитост и да се различитости међусобно обогаћују, да допуњују једна другу. Праштајете што сам одужио, али нисмо овде сваки дан и дужни смо да пошаљемо искрену, а Бог зна да то јесте, поруку љубави и поруку мира и да лажи које се плету о нама једноставно не користе никоме. Оне постоје да би се политички и политикантски изманипулисали да бисмо сви на крају били покрадени, а профит имала само неколицина која не поштује ни Бога ни људе. Господе, Једини Исусе Христе и Сспаситељу наш, молитвама Светих мученика јасеновачких, молитвама свих мученика света без обзира где су, без обзира ком народу припадају, без обзира од кога су пострадали, њиховим молитвама учини да се мир усели у нашу душу, да имајући мир у себи наша срца буду отворена за сваког човека, да без обзира какав је он према нама ми према њему будемо браћа, да без обзира да ли он види нас као своје непријатеље, ми слушајући реч Твоју увек будемо свима браћа и пријатељи, јер једино Твоја благодат и Твоја љубав може нам донети мир, радост, лепоту и смисао постојања. Молитвама Светих мученика јасеновачких Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас. Извор: Инфо-служба СПЦ