Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'спорт'.
Found 13 results
-
Грчка црква утврдила дан молитве за спорт
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Православних помесних Цркава
Молебан за спорт и све спортисте и тренере који се такмиче установио је Свети синод Грчке православне цркве на свом заседању прошлог месеца. Одлука је донета као одговор на предлог Митрополита хиоског Марка, председника Синодалног одбора за спорт, преноси новинска агенција Ортодоксиа. Конкретно, Синод је одлучио да пред Божић сваке године одржи свечану Литургију у Цркви Светог Спиридона у близини историјског стадиона Панатинаикос у Атини. Молиће се за духовно јачање спортиста, тренера и спортских агената. Свака епархија се подстиче да успостави сличан догађај. Како преноси новинска агенција Ортходоксиа, Црква ставља нагласак на спорт како би подстакао социјализацију и научио децу дисциплини. https://mitropolija.com/2023/06/09/grcka-crkva-utvrdila-dan-molitve-za-sport/ -
Као што сам наслов каже, Фјодор се повуко. Завршио је такмичарску каријеру победом на противником из С.А.Д. током меча у Јапану. Крај такмичарске каријере је обележио у Рингу са Руском и Српском заставом и изјавом са се захваљује за љубав и подршку "клањам се свима који су се молили за мене у Русији и другим православним земљама Србији и Грчкој, па и овде у Јапану". Обележио је историју ММА као једна од најбољих бораца у историји овог спорта, пореклом је из Луганске области, па се верује да је пореклом Србин из Славено Србије, као и остали Руси који тврде да су у највећем броју, пошли за Славеносрбију из Далмације, Боке, Херцеговине... вероватно колко сам схватио током прогонства канонског Митрополита Далматинског Симеона Кончаревића који је основао Славено Србију унутар Руске империје. извор слике Сваки борац на улазак пред меч има неку песму која се пусти као подршка, он је између осталих, тражио да се пуштају песме Св.Владике Николаја Велимировића пре него почне меч. То сма лично гледао, али ову са Христе Боже нисам гледао па не знам дал је монтажа, али ми делује да није: Ово су делови неких од бољих борби и победа којих је имао, видео је направио неки његов фан:
-
Има већ пар година како пратим пар професионалних играча стратегија. Ко је играо игрице у којима се такмиче знаће препознати њихову вјештину и чуда која знају радити у микроменаџменту. Један од најбољих играча за "Age of Empires 2" је Србин под ником DauT. Често игра против Вајпера, Норвежанина који чини магије са овом игром ( нпр. сам побиједи петорицу играча у мечу 1v5 ) и ту су негдје. Ђе је дочек на Теразијама за њега?
-
Када почне да живи црквеним животом, човек почиње да поново осмишљава и да мења свој однос према многим стварима које су му се раније чиниле потпуно природним. И наравно, на питања која се појављују почиње да тражи одговоре у Светом Писму, у Предању Цркве, у светоотачким делима. У црквеној средини постоје дијаметрално различита мишљења по питању спорта. Неки људи ни не мисле да је могуће хришћански са моралног становишта проценити бављење спортом. Има људи који су уверени да је вођење рачуна о телесној снази и лепоти дубоко страно хришћанству. На ову тему за јутарњи програм радија Беседе говорио је презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ храма Светог Симеона Мироточивог у Ветернику. Прилог смо преузели са интернет странице Радија Беседе! View full Странице
-
Научници настоје да истраже и укажу на историју спорта, да проуче спорт као друштвени феномен, а све то имајући у виду однос спорта и религије – однос који се прикладно и неминовно представља у било којој озбиљној студији о спорту. Историјски, узевши у обзир прилично широк опсег и донекле га поједноставивши, можемо рећи да је веза између религије и спорта начелно окарактерисана са три гледишта. Ова три гледишта су имала тежњу да преовладају у одређеним историјским периодима. Прво, спорт се у древним временима појављује као носилац заједнице са божанством и „регулатор“ односа човека са Богом или боговима. У таквом свету, спорт је био света пракса, која је омогућавала људима да се уздигну ка небу. Насупрот томе, по другом гледишту, типичном за неке ранохришћанске ставове, спорт је посматран као опасна разонода, безначајна вежба, или, прецизније, као одвраћање од озбиљног живота. Чак и ако није грешан сам по себи, спорт, по том гледишту, неизоставно води учеснике и гледаоце ка греху, те на њега треба гледати са пажњом или чак одбојношћу. Треће гледиште, које се појављује још у антици али и у хришћанским одговорима последња два века, посматра спорт као средство изградње карактера и моралног напретка, па као такав представља веома подесну активност за учешће хришћана. У том светлу, спорт можда нема суштински религијски садржај, али може бити инструмент у развоју врлина. Ова три различита – понекад и супростављена – гледишта нам показују да током историје можемо уочити различите нивое реципрочног односа спорта и религије. Другим речима, није могуће говорити о напросто односу религије и спорта, него је потребно обратити пажњу на одређене периоде у историји. Иако свесни да су религијски елементи у древном спорту очигледнији него у савременом, пажња ће, у овом кратком есеју, бити усмерена на савремени спорт. Главни разлог је тај што латентно појављивање религијских елемената у савременом спорту представља већи изазов и одговорнији задатак, а пружа нам и прилику да, посредно, скицирамо савремено друштво и, најзад, видимо у којој мери се феномен савременог спорта пројављује као популарна религија. Савремени људи који су индиферентни према спорту, често нису у могућности да објасне и разумеју страствену приврженост спорту навијача и спортиста. Ипак, у онима који су одани спорту, спортске битке изазивају интензиван и значајан низ успомена и осећања. Таква осећања нас приближавају искуству религије, вероватно више него било који други облик људске културне праксе. То нам сведоче људи из сфере спорта. Барон Пјер де Кубертен, оснивач модерних Олимпијских игара, константно је инсистирао на религијском карактеру Игара. Он је 1929. написао да је централна идеја олимпијског препорода била то да је „модерна атлетика религија, култ и страствено уздигнуће“. Промишљени новинари и данас имају слична запажања. На пример, канадски спортски новинар Рижан Трембли је током хокејашког плеј-офа 1994. године приметио да су „овде људи пре много година били католици. Данас су навијачи Монтреал Канадијанса. То је нешто неприродно и отишло је ипак предалеко.“ Слободно можемо рећи да је спорт постао културни ујединитељ 20. и 21. века, више од било које цркве. Као церемонијални обред, који активно укључује свесно и подсвесно учествовање, савремени спорт има снажну моћ комуникације у друштву. Поједини облици спорта могу преносити различите поруке, док његов елитни и професионални вид преноси доминантан светски поглед, тачније „менталитет“ свога времена. Спорт је значајан по својој могућности да изрази две очигледно контрадикторне групе вредности: с једне стране, модерност, продуктивност, науку, идеју и ум, а с друге, прошлост, застарелост и обожавање тела. Помирене у спорту, ове вредности су пренете учесницима и онима око њих, као „врховно учење“ о човеку и свету. У електронском добу, спорт то чини запањујуће снажно и на далекосежне начине. Имајући то у виду, можемо рећи да спорт укључује мали део друштва као активне учеснике (најчешће, али не увек, младе мушкарце), али има утицај на све људе. Религијска димензија савременог спорта и спортске културе укључује интеракцију два различита, али ипак међусобно зависна нивоа искуства. Први је лично-егзистенцијално искуство спортисте – начин на који учесници у спорту доживљавају своје активности. Други је симболичко-идеолошко искуство – димензија у којој спорт има значење за шири број људи, изван круга учесника. Ово је ниво у којем спорт има исти утицај на учеснике, као и на оне који то нису. Ова два нивоа се разликују у веома битној тачки. За спортисту успех (или неуспех) је, пре свега, искуство. Са друге стране, задовољство или бол код навијача се у целости базира на њиховој идентификацији са спортистом, због кога посредно осећају задовољство или разочарење. Било како било, и једни и други су подложни радости победе и агонији пораза. У том смислу, искуства спортиста и публике се преклапају у митолошкој димензији, стварајући заједничку област веровања и осећања, у којима су спортисти и посматрачи уједињени у мноштву својих надања, страхова и интерпретација исхода неког догађаја или такмичења. У овом простору преплитања, значење спорта се регенерише и држи у животу везом спортиста и гледаоца, при чему свака страна игра другачију улогу и прима другачије награде. Идентификација навијача са својим тимом, или пак са одређеним спортистом, може бити веома снажна међу дечацима, или чак одраслим људима. То иде до те мере да навијачи често сматрају да је клуб њихов, као и да је то једна од најважнијих ствари у њиховом животу. У прилог овој чињеници иду и навијачке песме нашег најтрофејнијег и најпопуларнијег фудбалског клуба Црвене Звезде. Само неки од стихова су: „Звезда ми је све, звезда живот је“, „Црвена Звездо, од малих ногу мој си сан“, „Све бих дао ја за гол“. Такође, сами навијачи су често истицали како су они најважнији елемент клуба – „Звезда, то смо ми!“ Осим тога, остала је упамћена парола истих навијача из 2012. године: „Један клуб вреди онолико колико вреде његови навијачи.“ Идентификација те врсте, никако није случај само код нас, у Србији. Некадашњи први човек фудбалске Премијер лиге у Енглеској је на следећи начин изразио идентификацију навијача са тимовима: „Можеш променити посао, можеш променити жену, али никако не смеш променити тим за који навијаш…можеш се преселити са једног краја државе на други, али никада не смеш изгубити оданост свом тиму. Таква је ситуација са фудбалом у Енглеској. То је ствар жестоке привржености и посвећености“. Веза између навијача и тимова понекад задобија патолошку димензију, што се нарочито манифестује приликом ерупције насиља на и око стадиона. Даље, спорт је у индустријском друштву преузео многе од улога које су припадале организованој и афирмисаној религији: морално руковођење децом, обредно диференцирање мушкараца и жена, као и национално и интернационално искуство колективног везивања око божанства. Наши стадиони се врло често пројављују као храмови човекове културе. Једно врло убедљиво објашњење религијске природе и улоге спорта налазимо код француског социолога Брома (Jean Marie Brohm). Он сматра да је спорт савремени „опијум за народ“ – термин који је Карл Маркс користио да опише религију. Спорт се, по њему, пројављује као опијум на много начина. Навешћемо неке од њих: 1. Спорт организује догађаје физичког мучења у виду диктатуре. 2. Спорт ствара интегративни механизам за физичко одржавање радне снаге. 3. Спорт нас учи хијерархијским односима у друштву. Премда све теорије инспирисане марксистичким идејама заслужују исту критику, Бромове закључке, ипак, треба имати у виду. Сматрам за неопходно споменути и сујеверне обреде, као и сујеверје у спорту уопште, као увелико раширени феномен у спорту. Нема разлога да сматрамо да је у погледу спорта ситуација другачија, у односу на друга сујеверја у друштву. Протеклих година, социолози и психолози су утврдили да је мотивација многих спортиста делом укорењена у сујеверним веровањима. Већина истраживања и студија усредсређена је управо на обреде, фетише и табуе спортиста. Сујеверје обезбеђује специфичан образац понашања који допушта спортисти да осети одређено осећање самопоуздања, док узима учешћа у високо стресним и различитим такмичарским активностима. Познато је да спортисти исказују своје сујеверје на различите начине. Велики број спортиста има неки тајни начин да на такмичењу потражи Божију помоћ. Неко то показује у току самог надметања, неко након завршетка, а неко и пре важног догађаја. Разуме се, ако спортиста постане претерано завистан од сујеверја, то може негативно да се одрази на његову ефикасност, у смислу смањења концентрације, која је битна за побољшање менталних и телесних способности током извођења такмичарске активности. Овде морамо придодати и тему прављења идола од одређених спортиста, тј. стварање икона од спортских хероја. Свето Писмо садржи многа упозорења против идолопоклонства. Нека од новозаветних су: „Зато, љубљени моји, бегајте од идолопоклонства“ (1 Кор. 10, 14); „А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство,…“ (Гал. 5, 19–20); „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису“ (Гал. 4, 8). Опасности које су биле повод за ова упозорења, нису ништа мање присутне данас, него тада. Идолопоклонство енергично цвета, не само у незнабожачким земљама, него и у свим, цивилизованим крајевима. Разлика је само у форми. Морамо бити свесни чињенице да се дух људски веома мало променио, те да култура мења човека споља, али често не успе то исто да учини изнутра. Култура може да обликује нечије понашање, али природу човека веома тешко мења. Једино Бог може чинити у човеку „да твори по Његовом благовољењу“ (Флп. 2, 13). Човек, како се више образује, може мењати своје идоле, али само окретањем према Богу може у потпуности да их се одрекне. Дакле, било какав обред или служење нечему другом, осим живом и истинитом Богу, или само веровање у неку другу особу, је идолопоклонство. Краће речено, идолопоклонство је хотимично служење нечему што није Бог. Спорт уопште је – нарочито у области образовања – постао један од највећих идола за омладину. Идолопоклонство у спорту се истиче у веома великој мери кроз странице дневне штампе, које су испуњене идолима, тј. спортским херојима, у које се гледа са дивљењем због онога што су остварили у свом животу. Млади умови су често преокупирани интересовањем за спорт и спортске „звезде“, што, разуме се, далеко превазилази њихово интересовање за добробит њихових душа. Поједине спортске личности често избледе из сећања (не само младих) људи, након што њихова ера прође. Са друге стране, одређене личности се дубоко урежу у машту навијача, чак и дуго након што престану да се баве спортом. У појединим аспектима, такви спортски хероји постају бесмртни и бивају обожавани као богови својих области. За пример се можемо сетити Мајкла Џордана, чији су утицај и слава досегли чак и у најмрачније делове света, где су деца престајала да играју своје домаће спортове и почињала да играју кошарку, са Џордановим постером на зиду. Интересантан је моменат када се Мајкл Џордан вратио на терен из кошаркашке пензије. Те ноћи су се могли видети навијачи испред арене Чикаго Булса (United Center), како се клањају његовој статуи, познатијој под називом „Летећи Џордан“. У таквом чину апотеозе навијачи су падали у екстазу и прешли границу уобичајеног. Пример Мајкла Џордана свакако није усамљен. Свуда у свету, па и код нас, постоје слични примери. Према најновијем истраживању, младима у Србији су спортисти највећи идоли. Треба се оградити да идол младима, често не представља предмет обожавања и служења у правом смислу те речи, него углавном само узор. Наравно, ту има изузетака, па многи од својих узора стварају праве идоле чијим се остварењима диве, а пред њиховим „иконама“ клањају. Поред неизбежне сентименталне повезаности са људима, спортисти се везују и за нарочита (света?) места. Осећај и однос који спортиста има према арени у којој се „бори“, јесте један посебан, тајанствен однос, који се често занемарује. Премда спортиста, у принципу, тренира где год је то могуће, ипак постоји нарочито страхопоштовање када по први пут – или сваки пут – улази у велику арену дубоког симболичког значаја. Свака арена је другачија, те је потребно да спортиста интернализује конкретан амбијент. Фудбал, кошарка, бејзбол, ватерполо, итд. се не играју било где. За то постоје одређена „посвећена“ места. Оно што за верника представљају света места, за спортисту могу представљати стадиони и арене. Места где се они такмиче и боре, где могу доживети повреду, где им каријера може процветати, имају очаравајући утицај на њих. Када се деси да поједини спортиста пређе из једног у други клуб, тачније промени „терен“, то понекад подсвесно кида особу више него што би разум то желео да дозволи; такав осећај више утиче на тело него на ум. Дух припада свуда, али тело припада конкретном месту и расте навикнуто на та „света“ места. Треба имати у виду да је и спорт носилац традиције и обичајâ. Он се бори против модерности које искључује традицију. С друге стране, спорт задовољава жудњу људскога срца – за понављањем и свечаним обредом, као и неизвесним исходом. Вековима су се људи због тога окупљали. Сходно томе, можемо рећи да је спорт једна врста контекстуалне „религије“, јер се тиче конкретног места, појединости, дела учињених овде у одређеном времену. Такође, облачећи „униформу“ одређеног тима, појединац врши избор који одређује његову припадност једној групи. Тим чином, особа престаје да буде појединац, а постаје део заједнице. Још важније, на тај начин човек долази у прилику да делује у посебном свету: свету рекордâ, легенди и успеха. Прихватајући униформу, спортиста прихвата и одговорност ношења одређеног грба. На тај начин, спорт престаје да буде само спорт. Даље, једна од значајнијих функција спорта је да негује и развија пријатељство међу спортистима. Специфичност спорта се огледа и у томе да су спортисти у великим напорима, које на њих врше тренинзи и такмичења, упућени једни на друге, а то ствара услове за неговање братског односа. У односима међу људима одувек је било значајно међусобно поштовање и толеранција. Међутим, разлике у вери, раси, националности и полу су у већини случајева биле узроци неспоразума и сукоба. Због тога се млади спортисти, кроз фер-плеј, васпитавају тако да у међусобним односима и заједничком животу схвате да мора постојати поштовање других људи, без обзира на њихову веру, расу, националност и пол. У вишенационалним срединама, које се најчешће разликују и по вери, ово представља веома озбиљан задатак, јер од поштовања и толеранције зависе односи међу људима, који заједно раде у било којим облицима живота. Спорт пружа изванредне могућности за заједништво, без обзира на ове разлике, јер у суштини спортска екипа која има један заједнички циљ, представља колектив где нестају све ове разлике. Треба рећи да се из намере – и неоспорне могућности – да спорт послужи духовним циљевима и буде инструмент у развоју врлина, понекад ипак пређе граница. Један од илустративних примера је Асоцијација младих хришћана (YMCA), светска организација, која у пракси спроводи хришћанска начела, развијањем здравог тела, ума и духа, са фокусом на остваривање духовних циљева преко спорта. Ова организација је била исход покрета под називом „Мишићно хришћанство“ (Muscular Christianity), који је настао као последица индустријске револуције. Увидом у настанак и развој, можемо закључити да је покрет, нарочито у свом развијеном облику, у суштини пружао секуларизовану сотириологију. Чињеница је да се , када је YMCA са жаром пригрлио спорт, њихово становиште фундаментално мења. Уместо да спорт служи духовним циљевима, постао је циљ сам по себи. Спасење (у понуди „теретане“) је, на тај начин, секуларизовано. Имплицитна заповест апостола Павла Коринћанима да своје тело треба да сматрају за храм Духа Светога (1 Кор. 6, 20), често је уметана у Мишићно хришћанство у виду схватања телесног здравља као духовног циља. Ми смо психосоматска бића, у сложеном – али правом – смислу ми јесмо наша тела. То је један од разлога зашто Православно хришћанство инсистира на васкрсењу тела, упоредо са бесмртности душе. Неоспорно је да брига за спорт и здравље има свој удео у заокруженој доктрини спасења. Ипак, мишљења сам да када спасење постане само ствар здравља и спорта, онда редукционистичка сотириологија ступа на сцену. Све у свему, чини се да постоје добри разлози за веровање да се поједини људи баве спортом из религијских, или тачније квази-религијских разлога. Јер, већина људи се окреће спорту као што се иначе окреће институционалној религији, како би изразили одређена осећања; искусили одређене емоције; изградили идентитет; имали одређен ритам живота; учестовали у обреду итд. Да закључим, не сугеришем да спорт јесте, да је био или да ће постати религија. Мој закључак је доста умеренији: спорт је за поједине људе преузео одређене карактеристике религије, те у њиховим индивидуалним, друштвеним и културним животима, може вршити улоге које иначе припадају организованој религији.
-
Слободан Чавка: Спорт као секуларна религија
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Духовни живот наше Свете Цркве
Онима чија се повезаност са спортом углавном своди на успутно праћење путем телевизије или повремено посећивање неке спортске манифестације може бити изненађујуће да је наука о спорту постала област која се можда и најбрже развија на универзитетима широм западног света. Осим тога, ако се осврнемо на дневну штампу, видећемо да њихове спортске стране пружају сасвим довољан доказ о општој заинтересованости за физиолошке – па чак и психолошке – аспекте спорта. Научници настоје да истраже и укажу на историју спорта, да проуче спорт као друштвени феномен, а све то имајући у виду однос спорта и религије – однос који се прикладно и неминовно представља у било којој озбиљној студији о спорту. Историјски, узевши у обзир прилично широк опсег и донекле га поједноставивши, можемо рећи да је веза између религије и спорта начелно окарактерисана са три гледишта. Ова три гледишта су имала тежњу да преовладају у одређеним историјским периодима. Прво, спорт се у древним временима појављује као носилац заједнице са божанством и „регулатор“ односа човека са Богом или боговима. У таквом свету, спорт је био света пракса, која је омогућавала људима да се уздигну ка небу. Насупрот томе, по другом гледишту, типичном за неке ранохришћанске ставове, спорт је посматран као опасна разонода, безначајна вежба, или, прецизније, као одвраћање од озбиљног живота. Чак и ако није грешан сам по себи, спорт, по том гледишту, неизоставно води учеснике и гледаоце ка греху, те на њега треба гледати са пажњом или чак одбојношћу. Треће гледиште, које се појављује још у антици али и у хришћанским одговорима последња два века, посматра спорт као средство изградње карактера и моралног напретка, па као такав представља веома подесну активност за учешће хришћана. У том светлу, спорт можда нема суштински религијски садржај, али може бити инструмент у развоју врлина. Ова три различита – понекад и супростављена – гледишта нам показују да током историје можемо уочити различите нивое реципрочног односа спорта и религије. Другим речима, није могуће говорити о напросто односу религије и спорта, него је потребно обратити пажњу на одређене периоде у историји. Иако свесни да су религијски елементи у древном спорту очигледнији него у савременом, пажња ће, у овом кратком есеју, бити усмерена на савремени спорт. Главни разлог је тај што латентно појављивање религијских елемената у савременом спорту представља већи изазов и одговорнији задатак, а пружа нам и прилику да, посредно, скицирамо савремено друштво и, најзад, видимо у којој мери се феномен савременог спорта пројављује као популарна религија. Савремени људи који су индиферентни према спорту, често нису у могућности да објасне и разумеју страствену приврженост спорту навијача и спортиста. Ипак, у онима који су одани спорту, спортске битке изазивају интензиван и значајан низ успомена и осећања. Таква осећања нас приближавају искуству религије, вероватно више него било који други облик људске културне праксе. То нам сведоче људи из сфере спорта. Барон Пјер де Кубертен, оснивач модерних Олимпијских игара, константно је инсистирао на религијском карактеру Игара. Он је 1929. написао да је централна идеја олимпијског препорода била то да је „модерна атлетика религија, култ и страствено уздигнуће“. Промишљени новинари и данас имају слична запажања. На пример, канадски спортски новинар Рижан Трембли је током хокејашког плеј-офа 1994. године приметио да су „овде људи пре много година били католици. Данас су навијачи Монтреал Канадијанса. То је нешто неприродно и отишло је ипак предалеко.“ Слободно можемо рећи да је спорт постао културни ујединитељ 20. и 21. века, више од било које цркве. Као церемонијални обред, који активно укључује свесно и подсвесно учествовање, савремени спорт има снажну моћ комуникације у друштву. Поједини облици спорта могу преносити различите поруке, док његов елитни и професионални вид преноси доминантан светски поглед, тачније „менталитет“ свога времена. Спорт је значајан по својој могућности да изрази две очигледно контрадикторне групе вредности: с једне стране, модерност, продуктивност, науку, идеју и ум, а с друге, прошлост, застарелост и обожавање тела. Помирене у спорту, ове вредности су пренете учесницима и онима око њих, као „врховно учење“ о човеку и свету. У електронском добу, спорт то чини запањујуће снажно и на далекосежне начине. Имајући то у виду, можемо рећи да спорт укључује мали део друштва као активне учеснике (најчешће, али не увек, младе мушкарце), али има утицај на све људе. Религијска димензија савременог спорта и спортске културе укључује интеракцију два различита, али ипак међусобно зависна нивоа искуства. Први је лично-егзистенцијално искуство спортисте – начин на који учесници у спорту доживљавају своје активности. Други је симболичко-идеолошко искуство – димензија у којој спорт има значење за шири број људи, изван круга учесника. Ово је ниво у којем спорт има исти утицај на учеснике, као и на оне који то нису. Ова два нивоа се разликују у веома битној тачки. За спортисту успех (или неуспех) је, пре свега, искуство. Са друге стране, задовољство или бол код навијача се у целости базира на њиховој идентификацији са спортистом, због кога посредно осећају задовољство или разочарење. Било како било, и једни и други су подложни радости победе и агонији пораза. У том смислу, искуства спортиста и публике се преклапају у митолошкој димензији, стварајући заједничку област веровања и осећања, у којима су спортисти и посматрачи уједињени у мноштву својих надања, страхова и интерпретација исхода неког догађаја или такмичења. У овом простору преплитања, значење спорта се регенерише и држи у животу везом спортиста и гледаоца, при чему свака страна игра другачију улогу и прима другачије награде. Идентификација навијача са својим тимом, или пак са одређеним спортистом, може бити веома снажна међу дечацима, или чак одраслим људима. То иде до те мере да навијачи често сматрају да је клуб њихов, као и да је то једна од најважнијих ствари у њиховом животу. У прилог овој чињеници иду и навијачке песме нашег најтрофејнијег и најпопуларнијег фудбалског клуба Црвене Звезде. Само неки од стихова су: „Звезда ми је све, звезда живот је“, „Црвена Звездо, од малих ногу мој си сан“, „Све бих дао ја за гол“. Такође, сами навијачи су често истицали како су они најважнији елемент клуба – „Звезда, то смо ми!“ Осим тога, остала је упамћена парола истих навијача из 2012. године: „Један клуб вреди онолико колико вреде његови навијачи.“ Идентификација те врсте, никако није случај само код нас, у Србији. Некадашњи први човек фудбалске Премијер лиге у Енглеској је на следећи начин изразио идентификацију навијача са тимовима: „Можеш променити посао, можеш променити жену, али никако не смеш променити тим за који навијаш…можеш се преселити са једног краја државе на други, али никада не смеш изгубити оданост свом тиму. Таква је ситуација са фудбалом у Енглеској. То је ствар жестоке привржености и посвећености“. Веза између навијача и тимова понекад задобија патолошку димензију, што се нарочито манифестује приликом ерупције насиља на и око стадиона. Даље, спорт је у индустријском друштву преузео многе од улога које су припадале организованој и афирмисаној религији: морално руковођење децом, обредно диференцирање мушкараца и жена, као и национално и интернационално искуство колективног везивања око божанства. Наши стадиони се врло често пројављују као храмови човекове културе. Једно врло убедљиво објашњење религијске природе и улоге спорта налазимо код француског социолога Брома (Jean Marie Brohm). Он сматра да је спорт савремени „опијум за народ“ – термин који је Карл Маркс користио да опише религију. Спорт се, по њему, пројављује као опијум на много начина. Навешћемо неке од њих: 1. Спорт организује догађаје физичког мучења у виду диктатуре. 2. Спорт ствара интегративни механизам за физичко одржавање радне снаге. 3. Спорт нас учи хијерархијским односима у друштву. Премда све теорије инспирисане марксистичким идејама заслужују исту критику, Бромове закључке, ипак, треба имати у виду. Сматрам за неопходно споменути и сујеверне обреде, као и сујеверје у спорту уопште, као увелико раширени феномен у спорту. Нема разлога да сматрамо да је у погледу спорта ситуација другачија, у односу на друга сујеверја у друштву. Протеклих година, социолози и психолози су утврдили да је мотивација многих спортиста делом укорењена у сујеверним веровањима. Већина истраживања и студија усредсређена је управо на обреде, фетише и табуе спортиста. Сујеверје обезбеђује специфичан образац понашања који допушта спортисти да осети одређено осећање самопоуздања, док узима учешћа у високо стресним и различитим такмичарским активностима. Познато је да спортисти исказују своје сујеверје на различите начине. Велики број спортиста има неки тајни начин да на такмичењу потражи Божију помоћ. Неко то показује у току самог надметања, неко након завршетка, а неко и пре важног догађаја. Разуме се, ако спортиста постане претерано завистан од сујеверја, то може негативно да се одрази на његову ефикасност, у смислу смањења концентрације, која је битна за побољшање менталних и телесних способности током извођења такмичарске активности. Овде морамо придодати и тему прављења идола од одређених спортиста, тј. стварање икона од спортских хероја. Свето Писмо садржи многа упозорења против идолопоклонства. Нека од новозаветних су: „Зато, љубљени моји, бегајте од идолопоклонства“ (1 Кор. 10, 14); „А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство,…“ (Гал. 5, 19–20); „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису“ (Гал. 4, 8). Опасности које су биле повод за ова упозорења, нису ништа мање присутне данас, него тада. Идолопоклонство енергично цвета, не само у незнабожачким земљама, него и у свим, цивилизованим крајевима. Разлика је само у форми. Морамо бити свесни чињенице да се дух људски веома мало променио, те да култура мења човека споља, али често не успе то исто да учини изнутра. Култура може да обликује нечије понашање, али природу човека веома тешко мења. Једино Бог може чинити у човеку „да твори по Његовом благовољењу“ (Флп. 2, 13). Човек, како се више образује, може мењати своје идоле, али само окретањем према Богу може у потпуности да их се одрекне. Дакле, било какав обред или служење нечему другом, осим живом и истинитом Богу, или само веровање у неку другу особу, је идолопоклонство. Краће речено, идолопоклонство је хотимично служење нечему што није Бог. Спорт уопште је – нарочито у области образовања – постао један од највећих идола за омладину. Идолопоклонство у спорту се истиче у веома великој мери кроз странице дневне штампе, које су испуњене идолима, тј. спортским херојима, у које се гледа са дивљењем због онога што су остварили у свом животу. Млади умови су често преокупирани интересовањем за спорт и спортске „звезде“, што, разуме се, далеко превазилази њихово интересовање за добробит њихових душа. Поједине спортске личности често избледе из сећања (не само младих) људи, након што њихова ера прође. Са друге стране, одређене личности се дубоко урежу у машту навијача, чак и дуго након што престану да се баве спортом. У појединим аспектима, такви спортски хероји постају бесмртни и бивају обожавани као богови својих области. За пример се можемо сетити Мајкла Џордана, чији су утицај и слава досегли чак и у најмрачније делове света, где су деца престајала да играју своје домаће спортове и почињала да играју кошарку, са Џордановим постером на зиду. Интересантан је моменат када се Мајкл Џордан вратио на терен из кошаркашке пензије. Те ноћи су се могли видети навијачи испред арене Чикаго Булса (United Center), како се клањају његовој статуи, познатијој под називом „Летећи Џордан“. У таквом чину апотеозе навијачи су падали у екстазу и прешли границу уобичајеног. Пример Мајкла Џордана свакако није усамљен. Свуда у свету, па и код нас, постоје слични примери. Према најновијем истраживању, младима у Србији су спортисти највећи идоли. Треба се оградити да идол младима, често не представља предмет обожавања и служења у правом смислу те речи, него углавном само узор. Наравно, ту има изузетака, па многи од својих узора стварају праве идоле чијим се остварењима диве, а пред њиховим „иконама“ клањају. Поред неизбежне сентименталне повезаности са људима, спортисти се везују и за нарочита (света?) места. Осећај и однос који спортиста има према арени у којој се „бори“, јесте један посебан, тајанствен однос, који се често занемарује. Премда спортиста, у принципу, тренира где год је то могуће, ипак постоји нарочито страхопоштовање када по први пут – или сваки пут – улази у велику арену дубоког симболичког значаја. Свака арена је другачија, те је потребно да спортиста интернализује конкретан амбијент. Фудбал, кошарка, бејзбол, ватерполо, итд. се не играју било где. За то постоје одређена „посвећена“ места. Оно што за верника представљају света места, за спортисту могу представљати стадиони и арене. Места где се они такмиче и боре, где могу доживети повреду, где им каријера може процветати, имају очаравајући утицај на њих. Када се деси да поједини спортиста пређе из једног у други клуб, тачније промени „терен“, то понекад подсвесно кида особу више него што би разум то желео да дозволи; такав осећај више утиче на тело него на ум. Дух припада свуда, али тело припада конкретном месту и расте навикнуто на та „света“ места. Треба имати у виду да је и спорт носилац традиције и обичајâ. Он се бори против модерности које искључује традицију. С друге стране, спорт задовољава жудњу људскога срца – за понављањем и свечаним обредом, као и неизвесним исходом. Вековима су се људи због тога окупљали. Сходно томе, можемо рећи да је спорт једна врста контекстуалне „религије“, јер се тиче конкретног места, појединости, дела учињених овде у одређеном времену. Такође, облачећи „униформу“ одређеног тима, појединац врши избор који одређује његову припадност једној групи. Тим чином, особа престаје да буде појединац, а постаје део заједнице. Још важније, на тај начин човек долази у прилику да делује у посебном свету: свету рекордâ, легенди и успеха. Прихватајући униформу, спортиста прихвата и одговорност ношења одређеног грба. На тај начин, спорт престаје да буде само спорт. Даље, једна од значајнијих функција спорта је да негује и развија пријатељство међу спортистима. Специфичност спорта се огледа и у томе да су спортисти у великим напорима, које на њих врше тренинзи и такмичења, упућени једни на друге, а то ствара услове за неговање братског односа. У односима међу људима одувек је било значајно међусобно поштовање и толеранција. Међутим, разлике у вери, раси, националности и полу су у већини случајева биле узроци неспоразума и сукоба. Због тога се млади спортисти, кроз фер-плеј, васпитавају тако да у међусобним односима и заједничком животу схвате да мора постојати поштовање других људи, без обзира на њихову веру, расу, националност и пол. У вишенационалним срединама, које се најчешће разликују и по вери, ово представља веома озбиљан задатак, јер од поштовања и толеранције зависе односи међу људима, који заједно раде у било којим облицима живота. Спорт пружа изванредне могућности за заједништво, без обзира на ове разлике, јер у суштини спортска екипа која има један заједнички циљ, представља колектив где нестају све ове разлике. Треба рећи да се из намере – и неоспорне могућности – да спорт послужи духовним циљевима и буде инструмент у развоју врлина, понекад ипак пређе граница. Један од илустративних примера је Асоцијација младих хришћана (YMCA), светска организација, која у пракси спроводи хришћанска начела, развијањем здравог тела, ума и духа, са фокусом на остваривање духовних циљева преко спорта. Ова организација је била исход покрета под називом „Мишићно хришћанство“ (Muscular Christianity), који је настао као последица индустријске револуције. Увидом у настанак и развој, можемо закључити да је покрет, нарочито у свом развијеном облику, у суштини пружао секуларизовану сотириологију. Чињеница је да се , када је YMCA са жаром пригрлио спорт, њихово становиште фундаментално мења. Уместо да спорт служи духовним циљевима, постао је циљ сам по себи. Спасење (у понуди „теретане“) је, на тај начин, секуларизовано. Имплицитна заповест апостола Павла Коринћанима да своје тело треба да сматрају за храм Духа Светога (1 Кор. 6, 20), често је уметана у Мишићно хришћанство у виду схватања телесног здравља као духовног циља. Ми смо психосоматска бића, у сложеном – али правом – смислу ми јесмо наша тела. То је један од разлога зашто Православно хришћанство инсистира на васкрсењу тела, упоредо са бесмртности душе. Неоспорно је да брига за спорт и здравље има свој удео у заокруженој доктрини спасења. Ипак, мишљења сам да када спасење постане само ствар здравља и спорта, онда редукционистичка сотириологија ступа на сцену. Све у свему, чини се да постоје добри разлози за веровање да се поједини људи баве спортом из религијских, или тачније квази-религијских разлога. Јер, већина људи се окреће спорту као што се иначе окреће институционалној религији, како би изразили одређена осећања; искусили одређене емоције; изградили идентитет; имали одређен ритам живота; учестовали у обреду итд. Да закључим, не сугеришем да спорт јесте, да је био или да ће постати религија. Мој закључак је доста умеренији: спорт је за поједине људе преузео одређене карактеристике религије, те у њиховим индивидуалним, друштвеним и културним животима, може вршити улоге које иначе припадају организованој религији. View full Странице -
Свештеник Никола Пејовић: Је ли овај свијет стварно помахнитао?
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
Одговор на колумну Драгослава Дедовића "Амфилохије, првосвештеник САНУ: Је ли поп помахнитао?" У Јеванђељу Христовом је много поучних прича, које су свевремене, јер носе свједочанство о вјечно живом Богу. Ових дана читајући колумне, ставове, реакције црквено полуписмених и неписмених новинара - атеиста и антитеиста, пред очима ми је сцена из једне јеванђељске приче, гдје демони, који су мучили људе излазе пред Христа и говоре му: "Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?" (Мт. 8.29). Једна од дефиниција Цркве јесте да је она видљиво присуство невидљивог Христа. Оно што се дешавало са Христом, дешава се и са Црквом, тако је било кроз вјекове и тако ће бити до краја свијета и вијека. Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. Свака јавна личност треба да буде подвргнута суду јавности и то није спорно, али ових дана из текстова, јавних наступа, саопштења са пјеном у устима чујемо "Докле ћеш да нас мучиш Амфилохије Радовићу?" Није довољно домаћих новинара, који пљују, лажу и клеветају Митрополита из своје редакције, него треба увести и неког са стране - ваљда да би умирили савјест да постоји још по неко у свијету, који исто мисли или да би убиједили читаоца у истинитост својих навода. То је случај и са освртом Драгослава Дедовића, уредника „Деутсцхе Wелле-а“. Они који пишу текстове са овом тематиком, толико су креативни и аутентични да им готово сви, један на други личе, само мијењају редосљед - деведесете, говор мржње, политичар у мантији, окупатор. И ништа страшно, огуглао народ на те флоскуле у које ни сами аутори више не вјерују. Међутим, оно што је трагично, што је запањило сваког нормалног (а таквих је, хвала Богу, огромна већина), а налази се, између осталог, и у поменутом тексту, да нападају Митрополита Цркве Христове што је дигао глас против чедоморства и дјецеубиства!!! Зар је овај свијет отишао толико далеко? Зар је слобода, ви борци за слободу, да зачетом дјетету не дате право да живи? Зар су људска права, ви којима су уста пуна правде и правичности, да се озакони убиство и то онога, који није стигао ни да угледа свјетлост овог варљивог свијета? Зар не знате, јади вас не знали, да је исто убити дијете од 5, 10, 15 недеља или 5, 10, 15 година? Да су ваше мајке имале вашу памет не би ни вас било! Знамо, и сваким даном све је јасније да се на блаћењу Митрополита добро зарађује. У посљедње вријеме, у Србији се богато награђују новинари, који пишу овакве текстове против Митрополита. И очекујемо оваквих текстова још више. А знамо и зашто! Знамо да је интерес, финансијска моћ и позиција оно што често каља образ, али зар се изгубила граница људском достојанству, зар нема ништа у овоме свијету да је свето за човјека? Зар се изгубила елементарна култура и васпитање да немате бар мало поштовања пред човјеком, који осам деценија проводи у служењу Богу и народу, обилазећи свако село, сваки дом, градећи храмове, обнављајући порушене, хранећи гладне, тјешећи страдале и понижене (како само биједно изгледате у његовим очима). Гдје само налазите морално право, ви, који се понизно клањате и љубите скуте онима, који широм свијета убијају невину дјецу, који овај свијет пљачкају, трују и загађују свакаквим гадостима, уништавајући породицу и убијајући нерођену дјецу, да Митрополита оптужујете за све што вам падне на памет?! Дошао је митрополит Амфилохије, господо, не да се бави политиком, јер бисте га примили раширених руку, него да обнавља душу овога народа. Да га ослободи оном слободом, којом нас је Христос ослободио. Смета вам то што проповиједа дух јеванђеља, вјеру у Христа, морална начела на којима почива овај свијет. Говори Владика из душе цијелог народа, кога сте ви, господо новинари и политичари (част изузецима) одавно продали за чинију сочива. И џаба га клеветате, народ му све више вјерује. И не заборавите, није случајно рука Светог Јована Крститеља у Цетињском манастиру у Црној Гори. Знате ли како је пострадао највећи од жене рођени? Тако што је указивао на трагичност и погубност живота у неморалу и похоти тјелесној. Одсјекли су му главу само зато што је говорио цару Ироду, да не може да има жену брата свога, да то није по божијем, ни по људском закону. Колико је то блажи гријех од онога што нам данас ви нудите! Данас, над Митрополитом Амфилохијем и Црквом православном стоји мач, за сада новинарски и политички, али и мржња Иродовска, само зато што свједоче оно што је свједочио и Христос, и Свети Јован, и Свети Петар и Свети Василије, што говори језиком Јеванђеља, који богоборци никада нису разумјели, што је прави отац, који своју дјецу милује, тјеши, али и критикује и исправља. То је истинска и права љубав, која преображава човјека, и даје му вјечно достојанство. Господо новинари, Црква Христова је утемељена на Христу Богу и њу врата паклена нису могла, не могу и неће надвладати. То што радите, радили су и други прије вас, моћнији, фанатичнији и мудрији од вас, па су изгубили. Зато све Христос позива: "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". (Мт.3.2.). Послушајмо овај позив док још има времена, а сваким даном га имамо све мање, а да се преживи, Бог ће се постарати, није баш све на продају. И да не заборавим, оно што се данима сви питамо, јесте ли ви, стварно помахнитали? Аутор је свештеник и уредник радија "Светигора". http://www.vijesti.me/forum/je-li-ovaj-svijet-stvarno-pomahnitao-959313- 4 коментара
-
- пријава
- регистрација
-
(и још 35 )
Таговано са:
- пријава
- регистрација
- премиум
- академија
- бизнис
- омбудсман
- маркетинг
- издање
- штампано
- подгорица
- 26°
- блогови
- колумне
- форум
- култура
- живот
- цаффе
- спорт
- сци/тецх
- свијет
- насловница
- traži
- pretraži
- претражи
- насловна
- гастро
- онлине
- вијести
- пејовић:
- никола
- свештеник
- навигација
- blank
- пејовић
- овај
- стварно
- помахнитао?
-
Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. Одговор на колумну Драгослава Дедовића "Амфилохије, првосвештеник САНУ: Је ли поп помахнитао?" У Јеванђељу Христовом је много поучних прича, које су свевремене, јер носе свједочанство о вјечно живом Богу. Ових дана читајући колумне, ставове, реакције црквено полуписмених и неписмених новинара - атеиста и антитеиста, пред очима ми је сцена из једне јеванђељске приче, гдје демони, који су мучили људе излазе пред Христа и говоре му: "Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?" (Мт. 8.29). Једна од дефиниција Цркве јесте да је она видљиво присуство невидљивог Христа. Оно што се дешавало са Христом, дешава се и са Црквом, тако је било кроз вјекове и тако ће бити до краја свијета и вијека. Свједоци смо напада на Цркву православну и на њеног Митрополита деценијама уназад од једног малог броја самозваних интелектуалаца, који о свему знају, осим о ономе што је њихова традиција, култура и вјера. Но, на вјечним вриједностима заснивао се живот свих наших предака. А управо тиме живи и то свједочи митрополит Амфилохије. Свака јавна личност треба да буде подвргнута суду јавности и то није спорно, али ових дана из текстова, јавних наступа, саопштења са пјеном у устима чујемо "Докле ћеш да нас мучиш Амфилохије Радовићу?" Није довољно домаћих новинара, који пљују, лажу и клеветају Митрополита из своје редакције, него треба увести и неког са стране - ваљда да би умирили савјест да постоји још по неко у свијету, који исто мисли или да би убиједили читаоца у истинитост својих навода. То је случај и са освртом Драгослава Дедовића, уредника „Деутсцхе Wелле-а“. Они који пишу текстове са овом тематиком, толико су креативни и аутентични да им готово сви, један на други личе, само мијењају редосљед - деведесете, говор мржње, политичар у мантији, окупатор. И ништа страшно, огуглао народ на те флоскуле у које ни сами аутори више не вјерују. Међутим, оно што је трагично, што је запањило сваког нормалног (а таквих је, хвала Богу, огромна већина), а налази се, између осталог, и у поменутом тексту, да нападају Митрополита Цркве Христове што је дигао глас против чедоморства и дјецеубиства!!! Зар је овај свијет отишао толико далеко? Зар је слобода, ви борци за слободу, да зачетом дјетету не дате право да живи? Зар су људска права, ви којима су уста пуна правде и правичности, да се озакони убиство и то онога, који није стигао ни да угледа свјетлост овог варљивог свијета? Зар не знате, јади вас не знали, да је исто убити дијете од 5, 10, 15 недеља или 5, 10, 15 година? Да су ваше мајке имале вашу памет не би ни вас било! Знамо, и сваким даном све је јасније да се на блаћењу Митрополита добро зарађује. У посљедње вријеме, у Србији се богато награђују новинари, који пишу овакве текстове против Митрополита. И очекујемо оваквих текстова још више. А знамо и зашто! Знамо да је интерес, финансијска моћ и позиција оно што често каља образ, али зар се изгубила граница људском достојанству, зар нема ништа у овоме свијету да је свето за човјека? Зар се изгубила елементарна култура и васпитање да немате бар мало поштовања пред човјеком, који осам деценија проводи у служењу Богу и народу, обилазећи свако село, сваки дом, градећи храмове, обнављајући порушене, хранећи гладне, тјешећи страдале и понижене (како само биједно изгледате у његовим очима). Гдје само налазите морално право, ви, који се понизно клањате и љубите скуте онима, који широм свијета убијају невину дјецу, који овај свијет пљачкају, трују и загађују свакаквим гадостима, уништавајући породицу и убијајући нерођену дјецу, да Митрополита оптужујете за све што вам падне на памет?! Дошао је митрополит Амфилохије, господо, не да се бави политиком, јер бисте га примили раширених руку, него да обнавља душу овога народа. Да га ослободи оном слободом, којом нас је Христос ослободио. Смета вам то што проповиједа дух јеванђеља, вјеру у Христа, морална начела на којима почива овај свијет. Говори Владика из душе цијелог народа, кога сте ви, господо новинари и политичари (част изузецима) одавно продали за чинију сочива. И џаба га клеветате, народ му све више вјерује. И не заборавите, није случајно рука Светог Јована Крститеља у Цетињском манастиру у Црној Гори. Знате ли како је пострадао највећи од жене рођени? Тако што је указивао на трагичност и погубност живота у неморалу и похоти тјелесној. Одсјекли су му главу само зато што је говорио цару Ироду, да не може да има жену брата свога, да то није по божијем, ни по људском закону. Колико је то блажи гријех од онога што нам данас ви нудите! Данас, над Митрополитом Амфилохијем и Црквом православном стоји мач, за сада новинарски и политички, али и мржња Иродовска, само зато што свједоче оно што је свједочио и Христос, и Свети Јован, и Свети Петар и Свети Василије, што говори језиком Јеванђеља, који богоборци никада нису разумјели, што је прави отац, који своју дјецу милује, тјеши, али и критикује и исправља. То је истинска и права љубав, која преображава човјека, и даје му вјечно достојанство. Господо новинари, Црква Христова је утемељена на Христу Богу и њу врата паклена нису могла, не могу и неће надвладати. То што радите, радили су и други прије вас, моћнији, фанатичнији и мудрији од вас, па су изгубили. Зато све Христос позива: "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". (Мт.3.2.). Послушајмо овај позив док још има времена, а сваким даном га имамо све мање, а да се преживи, Бог ће се постарати, није баш све на продају. И да не заборавим, оно што се данима сви питамо, јесте ли ви, стварно помахнитали? Аутор је свештеник и уредник радија "Светигора". http://www.vijesti.me/forum/je-li-ovaj-svijet-stvarno-pomahnitao-959313 View full Странице
- 4 нових одговора
-
- помахнитао?
- овај
-
(и још 35 )
Таговано са:
- помахнитао?
- овај
- стварно
- blank
- пејовић
- пријава
- навигација
- премиум
- регистрација
- омбудсман
- бизнис
- академија
- маркетинг
- подгорица
- издање
- штампано
- 26°
- блогови
- колумне
- форум
- култура
- живот
- цаффе
- спорт
- сци/тецх
- свијет
- насловница
- traži
- претражи
- pretraži
- насловна
- гастро
- онлине
- пејовић:
- вијести
- никола
- свештеник
-
Проф. др Предраг Драгутиновић: Спорт и подвиг (1. Кор. 9, 24-27)
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Теолошки
– Из православне ризнице тумачења Светог Писма – Апостол Павле упоређује хришћански животни стил са припремама и такмичењем спортиста, с тим што се прави паралела са мотивацијом која би код хришћана требало да буде много израженија. Занимљиво је да апостол говори о индивидуалним спортовима: трчању и боксу, у којима појединац носи сав терет борбе. У 1. посланици Коринћанима, после излагања своје мисионарске праксе (9, 1-23), апостол Павле се кратко осврће на питање како у свему томе он види самога себе. Наиме, несебична посвећеност мисији и црквама, преданост проповеди Еванђеља, стални покушаји да „свима буде све“ (9, 22), свакодневно заједничарење у Еванђељу, прожимају његов живот (уп. 2. Кор. 11, 21-3). У вртлогу свих тих активности, апостол се најпре обраћа Коринћанима, упоређујући њихов живот са животним стилом и стремљењима спортиста, да би потом говорио о сопственом подвигу у категоријама спорта: „Не знате ли да они што трче на стадиону, сви трче, али само један добија награду? Тако трчите да (је) добијете. А сваки који се такмичи од свега се уздржава, они пак да добију венац распадљив, а ми нераспадљив. Ја пак тако трчим, не као на непоуздано, тако се песничим, не као онај који удара у ветар, него изнуравам тело своје и потчињавам га, да не проповедајући другима сам не будем одбачен“ (9, 24-27). Апостол, дакле, упоређује хришћански животни стил са припремама и такмичењем спортиста, с тим што се прави паралела са мотивацијом која би код хришћана требало да буде много израженија. Занимљиво је да апостол говори о индивидуалним спортовима: трчању и боксу, у којима појединац носи сав терет борбе. Овде је у ствари реч о потреби и неопходности индивидуалног подвига који појединца припрема за живот у заједници и чува га да, другима угађајући и другима се потчињавајући (што јесте „заједничарење у Еванђељу“, 9, 23; уп. такође Гал. 6, 1-2; Фил. 2, 3), сам не изгуби сопствени идентитет и буде „одбачен“, тј. не изгуби битку. Занимљиво је такође да апостол овако дубоке увиде из хришћанске животне праксе износи управо кроз поређење са спортом. Спорт у антици Коринћани су Павлове метафоре могли веома добро разумети, пошто су спортске игре тога доба биле познате ширим слојевима становништва. Истамске игре, на пример, одржавале су се сваке две године, највероватније крајем месеца априла, у непосредној близини Коринта. Становници Коринта су били одговорни за организацију игара и често су били судије током такмичења. То су биле древне спортске игре коју се била друге по рангу у античком свету, одмах после Олимпијских, а пре игара у Делфима и Немеји. Почеци Истамских игара сежу до 6. века пре Христа. Оне су најпре биле локалног типа, да би временом стекле панхеленски значај. Одржаване су редовно, осим када то ни је било могуће због ратног стања (нпр. између 146. и 44. пре Христа). У време мисионарског деловања апостола Павла највероватније су редовно одржаване (51, 53. и 55. године). Археолошка ископавања су открила материјалне остатке старта и циља на стадиону: дужина стадиона је била 181,15 m. Победник је добијао у руку палмину грану, а на главу венац од осушеног биља. Публика је победника посебно поздрављала узвицима подршке, а у својој постојбини је био јунак о коме се певало. Трчање је, свакако, било најстарија спортска дисциплина. Све до периода позне антике олимпијаде су добијале називе по победницима трка на стадиону. Постојале су трке на кратке дистанце (стадион, 192 m.), двоструке кратке дистанце (диавлос, 384 m.) и дуге дистанце (долихос, до 5000 m.). Друга спортска дисциплина која се помиње у нашем тексту је бокс. Антички бокс меч трајао је без предаха. Циљ је био или да се противник обори, или да се онеспособи за даљу борбу, или пак да дође до предаје меча. Занимљиво је да су ударци у тело били забрањени. Једино су ударци у главу били дозвољени и само су се они рачунали. Бокс је био врло атрактивна борилачка дисциплина, много атрактивнија од рвања. Способности бораца долазиле су до пуног изражаја. Постоје антички извештаји о боксерима који су брзим и вештим кретањем, избегавањем удараца и плесом по рингу, доводили противнике од крајње исцрпљености. Да апостол управо ове две вештине – трчање и бокс – доводи у везу са духовним животом хришћана, врло је индикативно. Извесно је да су ови спортови најбоље могли да осликају оно што се догађа ономе ко је поверовао у Христа и свој живот устројио тако да му следује. Спорт и подвиг У ст. 24 се најпре скреће пажња управо на трчање: „сви трче али само један добија награду“. Апостол кроз ову метафору шаље двоструку поруку: једну која подразумева велики напор, велику конкуренцију, велики подвиг да се буде први и један међу многима, и другу да сви треба да чине тај напор и тај подвиг, што донекле излази из оквира метафоре трке у којој један побеђује. Тај искорак из поменуте метафоре се може разумети само ако се узме у обзир Павлово схватање Цркве у којој су сви једно тело, сви једно (нпр. Гал. 3, 28). Стога хришћани сви могу бити тај један који је први. Надаље, у стиху 25 се наводи: да би се постигао циљ да се буде први, потребно је много напора и одрицања. Ако се један спортиста месецима одриче свега, ограничава своје телесне потребе у сваком погледу (оно што се данас назива „карантин“) само да би добио распадљив венац и земаљску славу, колико више један хришћанин треба да буде мотивисан у сопственом подвигу да би добио „венац нераспадљив“. Потом апостол са обраћања Коринћанима („ви“), прелази на сопствени пример: „Ја пак тако трчим, не као на непоуздано, тако се песничим, не као онај који удара у ветар, него изнуравам тело своје и потчињавам га, да не проповедајући другима сам не будем одбачен“. Реторички, апостол овде ангажује мотив опонашања који је већ наводио у 4, 16 („Молим вас, дакле, угледајте се на мене“), и касније поново наводи у 11, 1 („Угледајте се на мене, као ја на Христа“). Он предочава коринтским хришћанима природу свога подвига: он је тркач који не трчи у неизвесно, већ зна куда трчи; он је боксер који не удара у ветар, тј. који промашује. Његова борба је осмишљена и прецизна. Он изнурава своје тело, да не буде преварен и проповедајући другима сам не буде одбачен. Апостол користи један веома агресиван глагол за однос према телу: δουλαγωγω („потчинити“, „поробити“, „припитомити“). Све то да не буде одбачен (άδόκιμος γένωμαι). „Бити одбачен“ овде је можда боље превести као „онај ко није прошао тест“, „губитник“, „бескористан“. Против кога пак Павле трчи? Против кога се боксује? У чему је суштина његове борбе? Хришћански подвиг У низу метафора спорта противник није неко други (други човек или друга сила) кога треба поразити. Оно на шта метафора циља је наглашавање напора да се стигне и победи: Коринћани треба тако да трче да сви стигну први. Апостол се не бори против неког другог, неког споља, већ против самога себе, против сопственог тела које je он. Како разумети овај парадокс? Више светла на загонетне речи „него изнуравам тело своје и потчињавам га (άλλά ύπωπιάζω μου το σωμα και δουλαγωγω), да не проповедајући друг има сам не будем одбачен“ могле би да баце излагања у Посланици Римљанима 7, где апостол описује унутрашње стање човека у подвигу. Он, наиме, пише: „Јер знам да добро не живи у мени, то јест у телу моме; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим, јер добро што хоћу не чиним, него зло што нећу, оно чиним“ (Рим. 7, 18-19); и даље: „Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим“ (Рим. 7, 23). Која су то „дела тела“ против којих се апостол Павле, као и сваки хришћанин, бори као што се један спортиста такмичи? „А позната су дела тела (та έργα ιπς σαρκός) која су: прељуба, блуд, нечистота, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, поделе, зависти, убиства, пијанства, раскалашности…“ (Гал. 5, 19-21). Подвиг хришћанина се дакле састоји у томе да кроз лични подвиг препозна и одбаци наведена „дела тела“, то је вежбање воље да се избори да чини оно што заиста хоће, а не да јој „тело“ намеће да чини оно што неће: „Јер тело жели против духа, а дух против тела, ово се једно другом противи, да чините оно што не бисте хтели“ (Гал. 5, 17). Искуство располућености човека растрзаног између „тела“ и „духа“ свакако је блиско највећем хришћанском мисионару раног хришћанства. Стога је тренутак индивидуалног подвига, унутрашње борбе, телесног подвига, сличног оном кроз који пролазе спортисти да би очували своју физичку форму, нешто чему је апостол прибегавао далеко од поља мисионарског рада, препуног сложених међуљудских односа, захтева, незадовољстава…: „Поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве. Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не сагоревам?“ (2. Кор. 11, 28-29). … „Православље“ број 1193 – 01. децембар 2016. г. -
– Из православне ризнице тумачења Светог Писма – Апостол Павле упоређује хришћански животни стил са припремама и такмичењем спортиста, с тим што се прави паралела са мотивацијом која би код хришћана требало да буде много израженија. Занимљиво је да апостол говори о индивидуалним спортовима: трчању и боксу, у којима појединац носи сав терет борбе. У 1. посланици Коринћанима, после излагања своје мисионарске праксе (9, 1-23), апостол Павле се кратко осврће на питање како у свему томе он види самога себе. Наиме, несебична посвећеност мисији и црквама, преданост проповеди Еванђеља, стални покушаји да „свима буде све“ (9, 22), свакодневно заједничарење у Еванђељу, прожимају његов живот (уп. 2. Кор. 11, 21-3). У вртлогу свих тих активности, апостол се најпре обраћа Коринћанима, упоређујући њихов живот са животним стилом и стремљењима спортиста, да би потом говорио о сопственом подвигу у категоријама спорта: „Не знате ли да они што трче на стадиону, сви трче, али само један добија награду? Тако трчите да (је) добијете. А сваки који се такмичи од свега се уздржава, они пак да добију венац распадљив, а ми нераспадљив. Ја пак тако трчим, не као на непоуздано, тако се песничим, не као онај који удара у ветар, него изнуравам тело своје и потчињавам га, да не проповедајући другима сам не будем одбачен“ (9, 24-27). Апостол, дакле, упоређује хришћански животни стил са припремама и такмичењем спортиста, с тим што се прави паралела са мотивацијом која би код хришћана требало да буде много израженија. Занимљиво је да апостол говори о индивидуалним спортовима: трчању и боксу, у којима појединац носи сав терет борбе. Овде је у ствари реч о потреби и неопходности индивидуалног подвига који појединца припрема за живот у заједници и чува га да, другима угађајући и другима се потчињавајући (што јесте „заједничарење у Еванђељу“, 9, 23; уп. такође Гал. 6, 1-2; Фил. 2, 3), сам не изгуби сопствени идентитет и буде „одбачен“, тј. не изгуби битку. Занимљиво је такође да апостол овако дубоке увиде из хришћанске животне праксе износи управо кроз поређење са спортом. Спорт у антици Коринћани су Павлове метафоре могли веома добро разумети, пошто су спортске игре тога доба биле познате ширим слојевима становништва. Истамске игре, на пример, одржавале су се сваке две године, највероватније крајем месеца априла, у непосредној близини Коринта. Становници Коринта су били одговорни за организацију игара и често су били судије током такмичења. То су биле древне спортске игре коју се била друге по рангу у античком свету, одмах после Олимпијских, а пре игара у Делфима и Немеји. Почеци Истамских игара сежу до 6. века пре Христа. Оне су најпре биле локалног типа, да би временом стекле панхеленски значај. Одржаване су редовно, осим када то ни је било могуће због ратног стања (нпр. између 146. и 44. пре Христа). У време мисионарског деловања апостола Павла највероватније су редовно одржаване (51, 53. и 55. године). Археолошка ископавања су открила материјалне остатке старта и циља на стадиону: дужина стадиона је била 181,15 m. Победник је добијао у руку палмину грану, а на главу венац од осушеног биља. Публика је победника посебно поздрављала узвицима подршке, а у својој постојбини је био јунак о коме се певало. Трчање је, свакако, било најстарија спортска дисциплина. Све до периода позне антике олимпијаде су добијале називе по победницима трка на стадиону. Постојале су трке на кратке дистанце (стадион, 192 m.), двоструке кратке дистанце (диавлос, 384 m.) и дуге дистанце (долихос, до 5000 m.). Друга спортска дисциплина која се помиње у нашем тексту је бокс. Антички бокс меч трајао је без предаха. Циљ је био или да се противник обори, или да се онеспособи за даљу борбу, или пак да дође до предаје меча. Занимљиво је да су ударци у тело били забрањени. Једино су ударци у главу били дозвољени и само су се они рачунали. Бокс је био врло атрактивна борилачка дисциплина, много атрактивнија од рвања. Способности бораца долазиле су до пуног изражаја. Постоје антички извештаји о боксерима који су брзим и вештим кретањем, избегавањем удараца и плесом по рингу, доводили противнике од крајње исцрпљености. Да апостол управо ове две вештине – трчање и бокс – доводи у везу са духовним животом хришћана, врло је индикативно. Извесно је да су ови спортови најбоље могли да осликају оно што се догађа ономе ко је поверовао у Христа и свој живот устројио тако да му следује. Спорт и подвиг У ст. 24 се најпре скреће пажња управо на трчање: „сви трче али само један добија награду“. Апостол кроз ову метафору шаље двоструку поруку: једну која подразумева велики напор, велику конкуренцију, велики подвиг да се буде први и један међу многима, и другу да сви треба да чине тај напор и тај подвиг, што донекле излази из оквира метафоре трке у којој један побеђује. Тај искорак из поменуте метафоре се може разумети само ако се узме у обзир Павлово схватање Цркве у којој су сви једно тело, сви једно (нпр. Гал. 3, 28). Стога хришћани сви могу бити тај један који је први. Надаље, у стиху 25 се наводи: да би се постигао циљ да се буде први, потребно је много напора и одрицања. Ако се један спортиста месецима одриче свега, ограничава своје телесне потребе у сваком погледу (оно што се данас назива „карантин“) само да би добио распадљив венац и земаљску славу, колико више један хришћанин треба да буде мотивисан у сопственом подвигу да би добио „венац нераспадљив“. Потом апостол са обраћања Коринћанима („ви“), прелази на сопствени пример: „Ја пак тако трчим, не као на непоуздано, тако се песничим, не као онај који удара у ветар, него изнуравам тело своје и потчињавам га, да не проповедајући другима сам не будем одбачен“. Реторички, апостол овде ангажује мотив опонашања који је већ наводио у 4, 16 („Молим вас, дакле, угледајте се на мене“), и касније поново наводи у 11, 1 („Угледајте се на мене, као ја на Христа“). Он предочава коринтским хришћанима природу свога подвига: он је тркач који не трчи у неизвесно, већ зна куда трчи; он је боксер који не удара у ветар, тј. који промашује. Његова борба је осмишљена и прецизна. Он изнурава своје тело, да не буде преварен и проповедајући другима сам не буде одбачен. Апостол користи један веома агресиван глагол за однос према телу: δουλαγωγω („потчинити“, „поробити“, „припитомити“). Све то да не буде одбачен (άδόκιμος γένωμαι). „Бити одбачен“ овде је можда боље превести као „онај ко није прошао тест“, „губитник“, „бескористан“. Против кога пак Павле трчи? Против кога се боксује? У чему је суштина његове борбе? Хришћански подвиг У низу метафора спорта противник није неко други (други човек или друга сила) кога треба поразити. Оно на шта метафора циља је наглашавање напора да се стигне и победи: Коринћани треба тако да трче да сви стигну први. Апостол се не бори против неког другог, неког споља, већ против самога себе, против сопственог тела које je он. Како разумети овај парадокс? Више светла на загонетне речи „него изнуравам тело своје и потчињавам га (άλλά ύπωπιάζω μου το σωμα και δουλαγωγω), да не проповедајући друг има сам не будем одбачен“ могле би да баце излагања у Посланици Римљанима 7, где апостол описује унутрашње стање човека у подвигу. Он, наиме, пише: „Јер знам да добро не живи у мени, то јест у телу моме; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим, јер добро што хоћу не чиним, него зло што нећу, оно чиним“ (Рим. 7, 18-19); и даље: „Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим“ (Рим. 7, 23). Која су то „дела тела“ против којих се апостол Павле, као и сваки хришћанин, бори као што се један спортиста такмичи? „А позната су дела тела (та έργα ιπς σαρκός) која су: прељуба, блуд, нечистота, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, поделе, зависти, убиства, пијанства, раскалашности…“ (Гал. 5, 19-21). Подвиг хришћанина се дакле састоји у томе да кроз лични подвиг препозна и одбаци наведена „дела тела“, то је вежбање воље да се избори да чини оно што заиста хоће, а не да јој „тело“ намеће да чини оно што неће: „Јер тело жели против духа, а дух против тела, ово се једно другом противи, да чините оно што не бисте хтели“ (Гал. 5, 17). Искуство располућености човека растрзаног између „тела“ и „духа“ свакако је блиско највећем хришћанском мисионару раног хришћанства. Стога је тренутак индивидуалног подвига, унутрашње борбе, телесног подвига, сличног оном кроз који пролазе спортисти да би очували своју физичку форму, нешто чему је апостол прибегавао далеко од поља мисионарског рада, препуног сложених међуљудских односа, захтева, незадовољстава…: „Поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве. Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не сагоревам?“ (2. Кор. 11, 28-29). … „Православље“ број 1193 – 01. децембар 2016. г. View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.