Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'важности'.
Found 7 results
-
Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је могуће само уз добру наставу и васпитање. Једноставно речено, да би човек могао да буде искрено посвећен своме позиву као нпр. инжињер, лекар, државник, наставник или пак свештенослужитељ, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не иде. Ми као Црква (заједница верујућих), заједно са родитељима и ученицима, позвани смо данас да васпитавамо децу за боље сутра и њихово и наше. Ако то ми не урадимо, тј. ако не васпитамо децу у духу наше вере, онда ће она бити васпитана на другим основама. На каквим то основама Црква жели да васпита своју децу? Црква полази од тога да је човек икона, слика Божија. Бог је створио човека по своме лику као личност, тј. као апсолутно и непоновљиво биће да би се преко њега пројављивао у свету. То је, пре свега, суштина наше вере откривене у Исусу Христу, Сину Божијем који је постао савршени човек и који је присутан у Литургијској заједници, остајући притом и Бог. Поштујући и волећи човека, поштујемо и волимо Бога. Човек и Бог су неодвојиви један од другог. Када, пак, одвојимо човека од Бога, човек постаје као изгубљено биће. С друге стране, кад одвојимо Бога од човека, онда Бог постаје само идеја, а то није довољно за истинско религијско познање Бога као вечне Личности у којој и ми постајемо вечне личности. Дакле, први и основни циљ Верске наставе или катихизиса јесте да упути нашу децу, будуће генерације нашег народа, на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Међутим, то се не може открити код човека другим методама осим кроз заједницу љубави с њим. Када некога волимо, онда откривамо да је он за нас личност, највредније биће које се ничим не може заменити. Другим речима, само љубав према човеку открива у њему икону живога Бога, као и то да је човек највредније биће на свету. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као улазак у вечно постојање. Бесмртност свако биће жели, а пре свега човек који је ње једино и свестан. Без остварења овог циља није могуће остварити ни претходни циљ. Живот има смисла само онда када се сагледа из перспективе бесмртног постојања. Живот има смисла само онда ако је он заправо дар вечности. Ако човек пристане на то да је феномен живота само привременог карактера, онда неће бити никаквог добра, никаквог напретка, онда живот неће имати никаквог смисла, па стога ни човек неће имати никакву вредност. Али ми не пристајемо на то, него верујемо да живот има карактер бесмртности кроз призму постојања вечнога живота у заједници са Богом – Оцем, Сином и Светим Духом, и зато верујемо да феномен живота није привременог него је уистину бесмртног карактера. Та заједница се може остварити једино кроз веру и у Литургији као заједници са другим људима, а Христос присуствује једино у Литургији и кроз Литургију на најближи могући начин до свог другог и славног Доласка који очекујемо у будућности. Могли бисмо зато рећи и да је верска настава наша припрема за важност учешћа верника у литургијском животу. Дакле, човек може постати бесмртно биће-личност будући да му је Бог даровао слободу, и потребно је да човек ту своју слободу пројави као љубав према Богу и према другим људима. Та могућност нам се открива у Христу Богу. Програм веронауке је, дакле, увођење младог човека у личну заједницу са Богом Оцем у Христу, кроз веру и литургију, као нови начин постојања којим се задобија бесмртност-вечно постојање личности. Након овог најбитнијег, онтолошког и теолошког сагледавања важности веронауке, потребно је да нешто кажемо и о осталим доменима важности овог предмета. Верска настава је наставни предмет у основним и средњим школама Србије који помаже у сазревању личности ученика и обогаћењу његовог духовног и друштвеног узрастања. Верска настава постоји и да пружи учениковом сазнању велики извор информација о смислу човековог постојања, о начинима помоћу којих ученик може постати радосна и духовно богатија личност, о томе да овај свет не постоји случајно него да је дело Створитеља – Бога, о томе да је основна истина хришћанства у испуњењу љубави и у томе да је Бог – савршена Љубав и Доброта; да помогне да ученик боље разуме друге наставне предмете. Похађајући Верску наставу ученик има прилику да боље разуме књижевност, уметност, историју, социологију и, наравно, љубав према мудрости – философију; да заштити ученика од разних савремених искушења која сналазе многе младе људе: Верска настава чува од опасности секти, дроге, алкохолизма и aids – a. Верска настава то чини тако што помаже ученику да води примеран, узоран и моралан начин живота који ће му јасно показати да узрасте у стабилну и зрелу личност да ученику пружи могућност да развије дар говора и елоквентности: на Верској настави се нарочито учи о начинима лепог изражавања и негује се вештина омилитике: лепо говорништво и богата елоквенција су сигурни показатељи образовања једне личности у савременом свету. Са oвим у вези, Верска настава поставља врлину љубави као најважнију компоненту људског живота: љубав је изнад свих других врлина; Верску наставу предају за то оспособљени предавачи и наставници који се зову – вероучитељи и катихете и који су завршили Теолошки факултет или Духовну академију и као дипломирани теолози и професори Верске наставе стекли су вештину да ученику на посебан и изузетан начин пруже сазнања из области верског, културног и друштвеног живота; О Верској настави посебно се брину два министарства : Министарство просвете и Министарство вера и дијаспоре Републике Србије. Такође, Верској настави својим деловањем помажу и Српска Православна Црква као и остале вековима присутне хришћанске цркве и верске заједнице у Републици Србији. https://svetosavlje.rs/o-vaznosti-veronauke-kao-skolskog-predmeta/
-
Сваки пут када пођем у свој родни град и када са Студеначке главице угледам звоник храма С в.Василија Острошког, сјећање ме врати у деведесете године прошлог вијека, када сам свакодневно одлазио на службе у ту цркву. У храму су служили тада прото Марко, блажене успомене прото Алекса и тада млади свештеник Драган. Но, посебна и по много чему необична група људи је одговарала на службама за пјевницом. Управо ти појци су одражавали дух старог Никшића, који се давно изгубио негдје у вртлогу времена. Нешто попут протопсалта те пјевнице био је Милан Савићевић. Био је то онижи, проћелави човјек, готово увијек обучен у одијело, са лептир машном. Такође је носио и капут отворене бордо боје, баш као и, од јесењих киша и љетњих жега, изблијеђели шешир, који би у знак поштовања скинуо када би, на путу од куће до цркве, срео неког од својих познаника. Са собом је увијек носио и кожну торбу, из које би увијек непосредно прије појања причастена извукао пјесмарицу са богомољачким пјесмама. Неке од тих пјесама,које су се налазиле у тој невеликој свесци без корица доцније сам безуспјешно покушавао да нађем, будући да нико од старих богомољаца код којих сам се распитивао није ни знао за њих. Милан је често младим људима, који су стидљиво почели да прилазе пјевници,знао да каже: „Дјецо, појање је најљепша могућа молитва“. Други члан пјевнице био је високи, кошчати човјек, изразито црне косе и густих бркова. Знали смо му само презиме – Бошковић. Памтим га као тихог и ненаметљивог, а истовремено и као веома озбиљног. Након службе се готово никад није задржавао испред храма, нити је разговарао са нама. За пјевницу је долазио и Момо Вујовић. Из Кочана, у којима је живио, у цркву је путовао на старом мотоциклу томосу, у зеленој јакни, коју је једнако и љети и зими имао на себи. На глави је носио капу, која је више пристајала авијатичару него ли мотоциклисти. Имао је потребу да сваког од нас које познаје, сваки пут када сретне загрли и на тај начин пројави љубав коју је у свом срцу гајио неизоставно према свим људима. Четврти члан пјевнице је био Милорад Зековић,који је, попут Милана Савићевића, такође завршио предратну богословију. Био је то сиједи човјек, крупних свијетлих очију, који је појао изузетним баритоном. Митрополит Јоаникије ми је једном приликом причао да се њему нарочито допадао начин на који је Милорад читао Символ вјере – на црквенословенском језику, са руским акцентом. Након литургије је волио да остане испред храма и води богословске разговоре са младим студентима теологије. Сваки од тих диспута је завршавао увијек истом реченицом: „Кончина!Кончина је важна,брате“! Више у олтару а мање за пјевницом, за вријеме литургије, је био Борко Чалак. Био је то први чтец којег су млади никшићки теолози упознали, који их је и учио чтецирању. Памтим га као тихог и доброћудног човјека, који је становао у насељу, које се налазило у близини аутобуске станице, а које смо ми, дјеца која су одрастала у центру града, називали Колонија, будући да су га махом насељавали досељеници у Никшић. Ја сам се већ био одселио у Будву, када ми је прото Алекса испричао како је пошао на интензивну његу никшићке болнице, како би причестио једног свог парохијанина. На кревету поред тог парохијанина, лежао је Борко, као и увијек спокојан и благог погледа. Готово нико није ни знао да је на самрти. Упокојио се само неколико сати након што га је прото причестио… Негдје пред Канон евхаристије гласови ових појаца би се слили у чудну, дисхармоничну смјесу, у којој се на моменте чинило да свако од њих пјева некакву своју, посебну мелодију. Једном, тада младом, богословцу, који је тек савладао своје прве тропаре и кондаке из Мокрањчевог „Осмогласника“, је све то јако сметало. Питао се, ако већина њих нема довољно слуха, зашто се једноставно не склоне са пјевнице и пусте њега да поје. Од тог времена па све до наших дана, деценије су прохујале. Ондашњи богословац, сада је већ петнаесту годину професор појања у Цетињској богословији. И јако би волио када би како могао да заустави и врати вријеме, како би бар на тренутак чуо пјевање те необичне пјевнице! Тог чудесног хора, којег можда нису сачињавали бриљантни баси и тенори, већ су га сачињавали људи који су срцем појали. А појали су и у оном времену, у којем ништа није указивало да ће доћи моменти у којима ће чак на десетине хиљада Никшићана ходати у литијама. У времену у којем одлазак у цркву не само да није била ствар престижа, већ су вјерујући људи тада били одбачени и презрени од „напредног“ , марксистичког друштва. Стога, тим мојим првим учитељима појања, мој дубоки наклон. Моје поштовање, упућено онима који су ме научили да црквено појање нису тек ноте из Мокрањчевог „Осмогласника“ и зборника Ненада Барачког и Стевана Ластавице. Јер црквено појање је прије свега најљепша могућа молитва, која човјека држи духовно будним до кончине његовог живота. А, кончина! Кончина је важна, брате… Ђакон Павле Љешковић
-
Богу хвала, у мојој парохијској цркви се служи “по манастирски”. Клирос поје и чита и црно и црвено, а присутни се труде да вниматељно чују Црквену проповед, те созерцатељно и уз послушање, приме спасоносну и животодавну науку. Сматрам да је грех што се данас службе произвољно скраћују, а веома важни богослужбени текстови прескачу, док натурени новотеолози стављају нешто страно у уши верника, попут болећивог и богословски неуверљивог оправдања за босфорски папизам и лицемерни терор архиепископа истанбулског сврзимантијашког вилајета над Православном Црквом и словесном Васељеном. Ево и конкретног разлога зашто то кажем: на јутрењој, у току бденија прошле суботе, Света Црква, Црква Бога живога, стуб и тврђава Истине, доксолошки богословствује. Стихове 6-те песме једног од канона, може и Јерусалимска патријаршија да упути као одговор заступнику источног папизма. А да он не буде увређен, ево текстова, не само на енглеском, већ и на грчком, као и молитвама и мучеништвом освештаном, тамјаном окађеном и покајничким сузама окропљеном, црквенословенском језику: ΚΥΡΙΑΚΗ ΜΕΤΑ ΤΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ ΓΕΝΝΗΣΙΝ Μνήμην ἐπιτελοῦμεν τῶν Ἁγίων καὶ δικαίων, Ἰωσὴφ τοῦ Μνήστορος, Δαυῒδ τοῦ Βασιλέως, καὶ Ἰακώβου τοῦ Ἀδελφοθέου. Κανών β', ᾨδὴ ς', τῶν Ἁγίων Δαυῒδ καὶ Ιακώβου Ἦχος δ' Ἐκάθισας, ἐπὶ θρόνου ὡς ὤμοσας Κύριε, τοῦ Προφήτου σου Δαυΐδ, ἐκ καρποῦ τῆς κοιλίας αὐτοῦ προελθών, Ἰακώβῳ δέ, τῆς Ἐκκλησίας τὸν θρόνον παρέθου Χριστέ. Commemoration of the Holy & Righteous Joseph the Betrothed, David the King, & Yakovos the Brother of the Lord 30th Sunday After Pentecost Ode 6. Upon Thy throne hast Thou sat, as Thou didst swear unto the prophet David, O Master, Who camest forth from the fruit of his loins; and unto Yakovos didst Thou commit the throne of the Church, O Christ.
- 1 нови одговор
-
Преподобни Пајсије Светогорац о важности читања Светих отаца
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
“Светоотачки текстови личе на скенере, јер као што скенери показују човеково телесно стање, тако и ови текстови показују његово духовно стање. Дакле, читајте Свете оце, макар један до два реда дневно. То су витамини који много крепе“. Старац Пајсије View full Странице
-
-
Колика је важност црквене дипломатије, какав значај за савремени свет имају тајни и јавни преговори црквених поглавара - говоре Александар Раковић из Института за новију историју и Александар Ђаковац, професор на Богословском факултету.Аутор: Душанка Петровић ЕМИСИЈА: Речено и прећутано на РАДИО БЕОГРАД 2 http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2017/01/04/29086582/re;eno.mp3 View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.