Претражи Живе Речи Утехе

Духовник није увек особа којој се исповедамо. Ја могу да имам духовног оца, али данас сам, на пример, у Москви и морам да се исповедим. Не могу да идем на Кипар и да се вратим ујутру, па ћу морати да се исповедим овде, али мој духовник је негде другде. Односно, могуће је да свештеник који исповеда и онај који духовно руководи буду различити људи. Морамо бити пажљиви према једном веома суптилном детаљу. Једно је - старац у односу на монаха, а другу улогу има духовни отац у односу на хришћанина који живи у свету. А и послушање је различито: једно је послушање монаха старцу, а друго је послушање хришћана свом духовнику. Монах мора све да пита. Ако спрема храну током дана, мора питати свог старешину шта да кува. Световна жена не мора да пита свог духовника шта да кува за вечеру; питаће о томе свог мужа. Монах ће питати свог духовника: „Има ли благослова да идем у Москву?“ Али ожењен човек неће питати свог духовника да ли треба да иде у Москву или не, јер је у монаштву послушање апсолутно, а хришћани у свету задржавају личну слободу. А духовник има власт само у оним стварима које се тичу духовног живота човека. Духовник може свом духовном чеду, хришћанину да каже да пости, на пример, у одређене дане, може да саветује које молитве да чита, када треба да се причести, али духовни отац не може да каже духовном чеду каква кола треба да купи и какву одећу треба да обуче, и да ли ће да оде на пут или не. Митрополит Атанасије Лимасолски извор: Манастир Ваведење

Свему има вријеме, и сваком послу под небом има вријеме. Има вријеме кад се рађа, и вријеме кад се умире; вријеме кад се сади, и вријеме кад се чупа посађено; Вријеме кад се убија, и вријеме кад се исцјељује; вријеме кад се разваљује, и вријеме кад се гради. Вријеме плачу и вријеме смијеху; вријеме ридању и вријеме игрању; Вријеме кад се размеће камење, и вријеме кад се скупља камење; вријеме кад се грли, и вријеме кад се оставља грљење; Вријеме кад се тече, и вријеме кад се губи; вријеме кад се чува, и вријеме кад се баца; Вријеме кад се дере, и вријеме кад се сашива; вријеме кад се мучи, и вријеме кад се говори; Вријеме кад се љуби, и вријеме кад се мрзи; вријеме рату и вријеме миру. Кака је корист ономе који ради од онога око чега се труди? Видио сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих. Све је учинио да је лијепо у своје вријеме, и свијет метнуо им је у срце, али да не може човјек докучити дјела која Бог твори, ни почетка ни краја. Дознах да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро за живота свога. И кад сваки човјек једе и пије и ужива добра од свакога труда својега, то је дар Божји. Дознах да што год твори Бог оно траје довијека, не може му се ништа додати нити се од тога може што одузети; и Бог твори да би га се бојали. Што је било то је сада, и што ће бити то је већ било; јер Бог повраћа што је прошло. Још виђех под сунцем гђе је мјесто суда безбожност и мјесто правде безбожност. И рекох у срцу свом: Бог ће судити праведнику и безбожнику; јер има вријеме свему и сваком послу. Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока. Јер што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човјек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина. Све иде на једно мјесто; све је од праха и све се враћа у прах. Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доље под земљу? Зато видјех да ништа нема боље човјеку него да се весели онијем што ради, јер му је то дио; јер ко ће га довести да види што ће бити послије њега?" Књига Проповједникова, 3. глава

Много пута одлазак није слабост, већ благослов за вас и за друге. Када више нема места за вас, боље је отићи. Урадимо то из љубави и поштовања, а не из злобе, мржње и тврдоглавости. Када вас друга особа више не жели, не питајте о разлозима и мотивима ако не жели да вам их каже. Само се удаљите тихо и са осмехом. Негде сам прочитао: „Не гуши се тамо где ти није место“. Како истинито! Не чувајте ружна стања и слике у себи. Чувајте лепо и повуците се, али наставите молитву за другог. Нека Бог просветли срца и одлуке. Бежите од љубави? Можда је тужно, али то је истина коју морате прихватити. Покојни митрополит сизански Павле је рекао: „Када ми је неко рекао да његова жена жели развод, рекао сам му да седне и спреми њен кофер да јој буде лакше. Коначно, овај његов став и чин променили су је и љубав је поново процветала." Ако грешим, исправићу то, покушаћу да променим, али ако ме нећеш, отићи ћу. Када вас друга особа одгурне са пута свог живота, боље је да одете јер она чека нешто друго, а то сигурно нисте ви. Када сте срећни без мене, нема разлога да вас притискам и терам на било шта. „Љубав је дуготрпељива, пуна доброте, љубав не завиди, љубав се не узноси, није горда, није насилна, не тражи своје, не љути се, не мисли зло, не радује се неправди, али се радује истини; све опрашта, све верује, свему се нада, све трпи“. Ако не можемо да негујемо ову љубав да постанемо два прелепа цвета, постаћемо два кактуса у једном односу испуњеном песком големе пустиње. Једно је разапети себе из љубави према Христу, а друго распети другог. Страдаћу Христа ради као изабрани сасуд љубави и сведочења, али не желим да страдам као кактус у туђем животу ако не могу да постанем цвет. А ако је други кактус? Пригрлићу га, али не могу то учинити својом снагом без благослова и снаге Господње. Много пута наше инсистирање може бити ексер у туђем срцу. Присилна љубав не доноси плодове. То је као да волите цвет и заливате га тоном воде. Иструнуће. Ако моје присуство постане твоја ноћна мора, боље да одем тако да моје одсуство постане твој рај. Нећу да инсистирам, нећу да ме волиш на силу. Бићу стрпљив и ако ме нећеш, отићи ћу из љубави. Пошто је моје присуство кактус у твом животу, отићи ћу чим цвет никне. Није битно чија је кривица. Уосталом, ко то може јасно разликовати? Не покушавајте да промените мишљење друге особе. Не можете са слепим човеком разговарати о сунцу јер вас он неће разумети. Нека ваше молитвено ћутање постане одушак за туђу злобу и мржњу, а затим ове поуке претворите у духовни преображај. Много пута је бежање одбрана. У Патерику се каже: „Бежи и спасавај се!“. Бежиш од демона јер постоји опасност да те регрутују. Тамо где је ватра, ја не прилазим, јер могу постати уље и распирити је, а не могу да је на крају угасим. Благословено духовно стање је да немамо поверења у себе. Знам да сам слаб. У духовним стварима не експериментишем јер ћу постати марионета ђавола, боље је бити роб Господњи и црпити снагу од Њега. Не треба да дижемо галаму. На крају крајева, блажене су тихе ствари — молитвено ћутање, поглед, загрљај, светост! Своје присуство показују на ћутљив начин! Молитва („Господе Исусе Христе, помилуј ме“) код многих светитеља синхронизована је са откуцајима срца. Постоји пламен који греје и пламен који гори, зависно од извора. Пламен Христов преображава, а пламен ђавољи убија и уништава. Будимо опрезни са пламеном! Спиридон Скутис приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Старешина Саборног храма Светог Петра и Павла у Петроварадину, протојереј Благоје Катић објашњава колико је црквених бракова дозвољено једној особи да раскине и која је процедура за вернике који се одлуче на овај корак. Једна од чешћих дилема међу верницима јесте питање да ли Српска православна црква дозвољава развод црквеног брака и каква је црквена процедура уколико супружници дођу у ситуацију да желе да се разведу. О овим питањима за „Религију“ говори старешина Саборног храма Светог Петра и Павла у Петроварадину, - Света тајна брака је оно што је и сам апостол Павле напоменуо: "Оставиће човек оца свога и мајку своју, здружеће се са женом и њих двоје биће једно тело." То да ће двоје бити једно тело је суштина свете тајне брака. То једино може да успе, ако постоји љубав између супружника. Љубав која води кроз цео живот па и кроз брак. Нажалост, дешава се да те љубави понестане и да се бракови разводе. Слично је и са црквеним браком као и са грађанским - каже отац Благоје, који је и аутор књиге „Живети Христом". Црквени брак може да се разведе. У цркви се то дешава, и супружници који су се развели црквено могу поново да склопе свету тајну брака у цркви са другом особом. - Црква никад није у својим правилима и својим канонима гледала да неког омаловажи или казни, него увек настоји да изађе у сусрет кроз ту љубав Христову која провејава у целој цркви - додаје отац Благоје. Црквено венчање разведених супружника обавља се без свећа и круна на главама - Када говоримо о Светој тајни брака, у нашим црквеним књигама постоје и молитве које се читају за другобрачнике. То су посебне молитве покајног карактера које се разликују од класичних молитви за Свету тајну брака када су обоје супружника првобрачни. Ако су другобрачни, разликује се и сам чин венчања: не пале се свеће, не стављају се венци и круне на главу. Све има други смисао, али Црква веома води рачуна о свим животним ситуацијама. Правило је да, ако је један од супружника првобрачни а други другобрачни, Света тајна брака се обавља по обреду првобрачног, да онај који није имао развод црквеног брака не би остао ускраћен за ту благодат - истиче свештеник Благоје Катић. Круне на главама младенаца у Светој тајни брака, стоје само када су обоје или бар једно од њих првобрачници Што се тиче саме процедуре развода црквеног брака, она је релативно једноставна. - Ми, као свештеници и духовници у парохији, дужни смо супружнике да позовемо на духовни разговор и покушамо да смиримо ситуацију, да их помиримо. У брзом времену у којем живимо, у 90 одсто случајева дешава се да долазе да се разведу црквено када већ годинама не живе заједно. У таквим ситуацијама нема много шта да се прича - објашњава отац Благоје. Ако помирење не успе, супружници који желе црквени развод дужни су да донесу папире о грађанском разводу брака. Затим свештеници, посредством архијерејског намесника, шаљу захтев Црквеном суду који одлучује о разводу. - У мом свештеничком стажу дугом 27 година, није се десило да Црквени суд не одобри развод по захтеву који креће од нас свештеника, који смо у најдиректнијој комуникацији са нашим парохијанима - истиче отац Благоје, а потом објашњава да Српска православна црква дозвољава једној особи три Свете тајне брака, што значи два црквена развода. - Пре владавине цара Душана, Црква је дозвољавала две свете тајне брака, али након његовог трећег венчања, правила су се променила и данас СПЦ дозвољава и трећи брак“, каже отац Благоје и закључује: - Црква се труди да својим верницима пружи утеху и љубав, без обзира на животне околности које их задесе, увек се водећи Христовом љубављу која треба да нас све води. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/22933/otac-blagoje-katic-crkveni-razvod

Постали смо друштво подела. Ископали смо дубоке ровове између табора и свако другачије или интегративно мишљење видимо као издају. Исправно је само оно што се у нашем строју мисли и сматра. Све друго је погрешно. Нема средњег пута, објективност је устукнула пред потребом да се припада одређеној страни. Да ли је неко женомрзац ако каже постоје и жене које су насилне? Ако не жигоше искључиво мушкарце? Насиље је универзална појава. Нема пол. Има га у хиљаду верзија. Као што је и тврдичлук појава, без обзира да ли је у питању Андрићева Госпођица или Кир Јања. Свака појава има своје корене, дубоко уроњене у традицију, васпитање, начин живота. Жене су код нас, дефинитивно, угрожена врста Гину од руке својих садашњих или бивших партнера, повређиване су и сударају се са неразумевањем околине која најчешће, на вест да је нека жена претучена, пита зашто је добила батине. Траже се узроци, не узима се као неприхватљива и сама чињеница да је неко спреман на песницу као аргумент. Жена је код нас припремана да буде жртва. То нам је културолошки образац. Њена патња се подразумева као неизоставни део бића целе породице. Она носи кућу. Она је ослонац и амортизер. Она је одговорност, честитост и врећа за ударање. Она се не буни. Овакав образац треба мењати. Треба се борити. Али не треба негирати да свака појава има најмање два лица. Признање да постоје жене насилници не умањује значај борбе за женска права, само их проширује на универзални образац људских права, не дозвољавајући да било ко буде жртва било каквог облика насиља. А жена насилника има. У свим варијантама. Најмање у физичком смислу јер женама ударац није прво оружје којим нападају. Начин васпитања их је усмерио ка другим видовима злостављања околине: пасивна агресија доследне мученице, интриге, свађа, уцене. Од оваквих рана се тешко опоравља јер оштрица удара дубоко унутра и наноси недоказиву бол. Често су жене женама највећи непријатељи. Оне се међусобно процењују, упоређују, доказују која је до краја исправна, која је боља мајка, домаћица, супруга. Што су мање у својим очима, што су веће жртве у својој кући, то су строже судије другим женама. Своје испаштање спремне су да подигну на ниво херојства захтевајући од свих других жена исти степен прихватања сопствене ништавности или сопствене супериорности, у зависности са ког аспекта посматрају свет. Јер, кад у просторију уђе лепа жена, мушкарци ће уживати, а жене ће гледати како јој стоји поруб на хаљини, има ли ружа на зубима или ће процењивати цену одевне комбинације. У причи о насиљу најчешће нема деце. А они су жртве породичног насиља једнако као и њихови родитељи. Радећи у школи нагледала сам се деце која пате и због очева и због мајки. Нема разлике. Само се, готово увек, насилна мајка правда наследним уверењем да ни једна мајка не жели зло свом детету. Оне све раде за добро своје деце, па, ако мало и греше, то је више лична заблуда него зла намера. За то време деца живе гутајући увреде, лечећи модрице по телу и души, седећи под казном затворена по собама и шпајизима, верујући истовремено да је мајка увек у праву, јер је мајка свето биће. Да ли је све речено умањило значај чињенице да су жене најчешће жртве насиља? По мом мишљењу, не. Број жена које су премлаћене и убијене остаје исти, остаје као алармантан податак, као сирена за узбуну. Само не треба унапред аболирати једну страну да бисмо остали сложни у неком уверењу. Не постоји само мушко насиље над женама. Јавља се и ово друго. Није јеретик онај који на то указује, већ онај који затвара очи ради солидарности. Систем и обичајно право нас приморавају да чврсто заузимамо стране. Или смо за једно или за друго. Средине нема ако хоћеш да останеш цео, ако нећеш да живиш попљуван. Средњи пут и објективни приступ су давно протерани. Функционишемо по систему племенског крда, а оно је увек сложно. Ради опстанка. Ровови су нам на све стране. Теме су разне. Или си за родно сензитивни језик или ниси. Не дозвољава ти се да користиш женске одреднице у смисленим језичким ситуацијама ако не желиш бити назадно етикетиран. Чињеница да се жена може сама за себе определити, у зависности од личног уверења, за родни облик професионалног звања, никога не узбуђује. Чак се посматра као подизање лествице. А управо то је понижавајуће, та чињеница да се морам определити за кога сам. И чврсто одредити шта сам. Или сматраш да је вршњачко насиље достигло врхунац, или мислиш да је тога било и пре, само се није о томе говорило. Или жалиш за убијеном децом и глуво неснађеном заједницом, или убираш политичке поене. Не смеш ни случајно рећи да су сва деца умешана у ова убиства жртве. Јер жртве су и погинули и убице. Разлике нема. Сви су мртви. Или подржаваш геј права или их бијеш по улицама и разбијаш параде. Ако кажеш да ти у геј заједници нешто смета, хомофоб си. Ако критикујеш другу страну, рушитељ си традиционалне српске породице. Не можеш бити неутралан и сматрати да сви имају једнако право на живот, слободу избора и пружање до границе туђег схаватања слободе и интегритета. Не можеш очекивати да буде уважена потреба за умереношћу у промоцији личних права. Или си родољуб, или ниси. Или машеш тробојком, или си издајник. Не помаже ти уверење да су за наш народ више учинили Пупин, Вук Караџић, Исидора Жебељан и Драга Љочић од свих политичара и војсковођа које смо имали. А они нису узвикивали пароле, нису нас предводили и звиждали за јуриш. Не, они су се за народ борили знањем, а то знање нам и данас треба. Нестало га је. Нестала је свест да нас само оно може спасти, па се нећемо пустимице тући са ордијом из другог рова, већ ћемо бити спремни да чујемо, отворени да схватимо. Гледаћемо овај живот као драгоценост за свакога и веровати да критика није увреда, него другачије поимање стварности. Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/radeci-u-skoli-nagledala-sam-se-dece-koja-pate-i-zbog-oceva-i-zbog-majki-nema-razlike-jer-nasilje-nema-pol-ima-ga-u-hiljadu-verzija/

Учење које нам намеће школовање и учење у школи увек је имало као крајњи циљ да се нешто постигне у животу. Школе су увек доживљаване у функцији циља да се нешто буде. Образовање као чин уживања и задовољавања радозналости претаче се из дечје игре у хоби, у област разговора у друштву, трагања за књигама које нас занимају, и то се све обавља у контексту „одмора“, „нерада“. Знам родитеља који је тражио савет јер његов син се „уби читајући, стално нешто ради, али без везе. Неке књиге, романе, штали. Сад чита неку филозофију, али школско градиво не иде, па не иде. Каже да га не разуме. Једва се провлачи у школи.“ Тај дечак, заправо, непрестано учи. Он наставља своје детињство вођен потребом да задовољи властиту радозналост. Школа и начин рада у њој истржу учење из живота, оно престаје да буде облик живота и начин постојања и постаје монструозна појава насиља названог „дисциплина“, „радна навика“, сматра се да без напора нема учења, а напором се сматра савлађивање досаде при учењу. Учи се онда кад се „загреје столица“ када се човек научи да одгађа животна задовољства и да се „жртвује“. Сам живот, из чије је сржи учење ишчупано, постаје тако баналан, искључиво хедонистички. Туристи знају да поднесу велике напоре приликом путовања да би се обрели тамо где их вуче радозналост. Учење тако поново постаје „начин живота“, добијајући нови смисао, ближи ономе што заправо јесте. Учење тако није више отуђено као школовање, него је део људске свакодневице. Зато се данас све више залажемо за такозвано перманентно образовање. Уколико хоћемо да свету и појавама у њему приђемо рационално и да тражимо рационалне мотиве својих поступака, онда је неопходно да чувамо све валенције радозналости током целог живота. Школа која одгађа живот детињства и младости за неко друго време има особине болести, јер и болест одгађа пуни живот на неко време. Таква школа треба да нестане, а учење да се врати животу као његова иманентна суштина. У његовом темељу треба да буде непресушна људска радозналост, основна особина здраве личности. Радозналост је мотив људске креативности и начин на који се она остварује у односу на свет и у оквиру социјалног поља. Селекција приликом уписа у неке школе управо је у том погледу погубна. Навешћу један пример. У саветовалиште је дошао Петар, младић који игра стони тенис, учи један страни језик и уме да на њему прати литературу која га интересује. Уз то је елоквентан, спонтан и симпатичан. Али му недостаје једна врло добра оцена да би био примљен у школу која даје шире образовање, па мора да се упише у школу која ће га усмерити на неко занимање које га, у овој фази развоја, не интересује. Наша потврда да је он интелигентан, свестран младић, баш погодан за средњу школу која даје опште образовање, није помогла да буде примљен у школу у коју је желео. Дубоко фрустриран тиме, настојаће да неким заобилазним и трауматичнијим начином дође до онога што је желео, а школа, незаобилазна на том путу, остаје за њега нешто непријатељство. https://zelenaucionica.com/prof-svetomir-bojanin-skola-koja-odgadja-zivot-detinjstva-ima-osobine-bolesti-jer-i-bolest-odgadja-zivot-na-neko-vreme/

Мудра реч изговорена у право време може да вас натера да размишљате и промените, подржите и инспиришете. Сигурно је свако од нас некоме рекао или чуо утешне речи упућене нама: све ће се вратити у нормалу; време да се камење разбацује и време да се скупља; све је то таштина сујете и мука духа; све пролази, проћи ће и ово; све има своје време... Већина ће ове речи највероватније приписати народној мудрости, можда руским пословицама или чак делима класичне књижевности. Они се такође налазе тамо, али њихов примарни извор је једна од поучних књига Старог завета – „Књига Проповедника“. Према већини старозаветних проучавалаца, Књига Проповедника је написана крајем 3. века пре нове ере. Било је то тешко време после источног похода Александра Великог (334–325 п.н.е.), који је означио почетак новог светског политичког поретка и нове хеленистичке ере, рођене у сукобу, а потом и дијалогу древних и источних култура. Сукоб је укључивао и грчку и старозаветну традицију, које су биле туђе једна другој. Смена ера – то се већ дешавало у вековима који су дошли пре нас (Проп. 1,10). Можда је разлог писања ових невероватних редова био урушавање уобичајеног начина живота, „девалвација смисла и духовно „сагоревање“,“ лични и имовински губици, повезана искуства, или је то била жеља да се уопштавају искуства наших предака и да га поделимо са својим потомцима, да их опоменемо због грешака – да оставимо својеврсни духовни тестамент. Ауторство текста је контроверзно питање. Сама реч „еклизијаст” значи „скупштина, заједница људи” (на хебрејском). Стога су истраживачи изразили идеју да би аутор могао бити чак и „филозофски круг”. Неки западни библичари пишу о Проповеднику као о мудрацу или учитељу „у школи мудрости“, али нема поузданих података о њему. Први стих „Књиге“ каже да су то „Речи Проповедника, сина Давидовог, цара у Јерусалиму“, односно светог пророка и краља Соломона. У прилог његовом ауторству говори и карактер текста, сличан другим делима краља Соломона, на пример, „Књига мудрости Соломонове“. Осим тога, из текста је очигледно да је аутор дубоко ерудитан и да има не само свакодневно искуство, већ и знања неопходна за управљање државом. Стога се у црквеном предању управо он сматра аутором „Књиге Проповедника“. Реч која се најчешће понавља је „таштина” (јевр. „дах”, „дах”, „налет ветра”). Појављује се у тексту 38 пута, у свим поглављима осим у 10., посвећеном расправама о мудрости. Коментатори Проповедника наглашавају да то треба схватити као да се односи на „нешто привидно, краткотрајно, пролазно, несхватљиво, па чак и противречно“: Таштина сујета, рекао је Проповедник, таштина сујета – све је таштина! (Проп. 1, 2).  Проповедник је једна од најмањих књига Старог завета. Текст се састоји од свега 12 поглавља, подељених у различит број стихова – од 12 до 29. Истраживачи издвајају 6 тема које аутор разматра: Бог Створитељ и однос људи према Њему, трудови и бриге, богатство и сиромаштво, срећа и задовољство, мудрост и незнање, моћ и сујета свега. Можда је међу свим речима Проповедникова расправа о теми све има своје време (Проп. 3,1) најпознатија и често се цитира: За све постоји време, и време за сваку сврху под небом: време за рођење и време за умирање; време да се сади, и време да се ишчупа оно што је посађено; време убијања и време исцељивања; време уништавања и време грађења; време за плакање и време за смех; време за тугу и време за игру; време разбацивања камења и време сабирања камење; време за грљење и време за избегавање загрљаја; време за тражење и време за губљење; време за спасавање и време за бацање; време цепања и време шивања; време за ћутање и време за говор; време за љубав и време за мржњу; време за рат и време за мир (Проп. 3 :1–8). Аутори чланка о „Проповеднику” у „Православној енциклопедији” А.К.Љавдански и Е.В.Барски сматрају да овде не говоримо о привременом аспекту људске делатности, већ о томе да је све на свету подређено вољи Божијој; са њом човек мора да усклади све што ради у сваком тренутку свог живота.” Истовремено, морамо запамтити да све што Бог чини траје заувек (Проп. 3:14). А пошто човек не може да схвати дела која Бог чини (Проп. 3,11), онда је најразумније да човек у свом животу чини добро и памти да ће ... Бог ће судити праведнима и злима; јер је време за сваку ствар и суд за свако дело (Проп. 3:17). Занимљиво је приметити да савремени научници имају различита мишљења о тексту Проповедника. Тако неки од њих имају негативан став према њему, карактеришући га само као мрачну позадину за Јеванђеље; други сматрају да овај древни текст садржи одговоре на питања и недоумице људи 21. века. У тексту видимо како аутор Проповедника иде путем од сујете и очајања до вере и наде и долази до јединог могућег закључка: суштина свега: бојте се Бога и држите се заповести Његових, јер ово је све за човека; јер ће Бог свако дело извести на суд, па и сваку тајну, било добро или лоше (Проп. 12,13-14). Можда су у праву они који су сигурни да је „Проповедник“ потрага за одговором на вечно питање: зашто живим и како да нађем праву срећу, чији је одговор садржан у Беседи на гори. Понекад ни сами то не знамо, али нам у свакодневном животу помаже мудрост „Проповедника“, јер се многи судови из ње огледају у народним пословицама. Ево само неколико примера: „Боље паметно богохуљење него безумне похвале“ ( Боље је слушати укоре мудраца него песме безумних (Проп. 7:5)), „Много новца и још више“ ( Ко воли сребро, не пуни се сребром, а ко воли богатство нема користи од њега (Проп. 5,9)), „Не копај другоме рупу, иначе ћеш и сам у њу пасти“ ( Ко ископа рупу у њу ће пасти, а ко разори ограду, змија ће га ујести (Проп. 10,8)), „Све на свету није створено умом нашим, него по Божијем суду“ ( Тада ја видео сва дела Божија и открио да човек не може да схвати дела која се чине под сунцем (Проп. 8 , 17)) и др. Често се може наићи на суд да се „Књига Проповедника” од осталих старозаветних књига разликује по песимистичком тону, скептицизму и иронији, што читаоце понекад одбија од ње. Али овај утисак се јавља тек при првом упознавању, али када прочитате његов текст, он постаје инспиративан и пун наде. За све постоји време, а можда је сада време да се отвори Еклезијаст... https://www.eparhia-saratov.ru

Авва Исак Сирин каже: „И ја кажем да су они који су мучени у Геени погођени бичем љубави“. Како је горко и сурово ово љубавно мучење! Овако изгледа у паклу. Божја љубав! Бог свима шаље своју љубав. Али они који Га одбацују, они који Га не желе, они који су живели себично и аутономно, опонашајући ђавола, доживљавају ову „комбинацију=опроштај“ са Богом као пакао, ову Његову љубав као осуду, ову Његову светлост као огањ. Морамо схватити да су пакао и рај, пропаст и спасење из наше перспективе, а не из Божје перспективе. Бог је исти заувек и нуди Себе свима, даје Себе свима. Поставља се, дакле, питање: како можемо у овим годинама колико живимо овде на земљи, обликовати своје биће да после смрти живимо у Богу, у Његовим енергијама. Бог је љубав. Велика је хула покушати доказати да Бог има страсти као и ми. И све ово говоримо зато што многи хришћани чине ову парадоксалну ствар - у име Христово анатемишу, у име Христово хуле и спремни су да друге разапну, у име Истине заправо служе лажи, а у име љубави чине безакоња пуна злобе и мржње. Изгледа да нам се допада правни начин размишљања и постојања. Али ова правда стоји изнад гроба љубави. Када се говори о правима и дужностима, о обавезама, о наградама и казнама, нема љубави, она је мртва.Када супружници говоре о правима међу њима, ту нема љубави. Господ у параболи о Суду, у којој нам описује свој Други долазак, има улогу пастира. Одваја овце од коза, јер ни овце као да не знају куда ће, ни козе. Спашени су збуњени својим спасењем, а други - својим уништењем. Сви су збуњени. Како сам се спасио? Како сам доспео у пакао? Јер и једни и други мисле да су живели не радећи ништа посебно. Сходно томе, нити смо урадили нешто посебно добро, нити смо учинили нешто посебно лоше. Зато Господ описује ову Своју „присилну“ интервенцију, да би ове две категорије људи одвојио једне од других. Онe који су волели и онe који нису волели и остали су у најбољем случају у држању закона. Јер, чувар закона заправо није дужан да посећује затвор (да ли те закон обавезује?), нити да иде да помогне болеснима, нити да нахрани гладне, нити да утеши напаћене, нити да загрли рањене. Али ко има љубав, он то чини слободно без икаквог закона који му то дефинише. Напротив, то му говори неписани закон љубави , који поништава сваки други закон. Да ли ће, дакле, неко рећи да је довољно волети и ништа друго не радити? Одговорићемо потврдно. Али шта значи љубав? Да волим оне који воле мене? То ништа не значи. Да волим све и свакога. Да ли знате шта то значи? То значи да прво волим Бога, дакле живим како Он хоће. Зато желим оно што Бог жели. Не желим више да живим грешно, него живим држећи Његову реч. Волети Бога значи да не могу замислити ниједан аспект свог живота без Њега. Свуда и увек Га тражим, непрестано се молим, са Њим комуницирам. О чему причам? Једем Га и пијем Га често, као највећи спој љубави који може постојати. Ја дишем и постојим само да Га славим. То значи волети Бога. Шта значи волети ближњег? Да постанете одмор за другога, мир, његова подршка, а не препрека у његовом животу, не разлог за роптање и малодушност, бригу и искушење. Волети другог значи увек му опраштати без резерве. Да претрпим све до краја, да будем спреман да се разапнем за њега - не за своје дете или за било ког вољеног, већ и за свог непријатеља, оног који ми чини неправду, оног који ме вређа или удара. На ову љубав је мислио авва када је рекао: воли и чини шта хоћеш. Јер ако волите на овај начин, оно што радите биће Христово, живот ће вам мирисати на Христа, а ваша смрт - на васкрсење. Само избегавање зла Господ не хвали. Равнодушност је за осуду. Питање је чињења добра, практичног интереса за ближњег, ма ко он био. Христос жели да сви постанемо једно кроз Њега, па нам је дао све „алате“ да Му помогнемо у овом циљу. Јер без наше воље Христос нас не може учинити Својима. Да схватимо да наше спасење није ствар појединца, већ отварање нашег срца за друге. Колико год да сте „морални и врлински“, ако вам срце не омекша, ако се не прошири да све прими, онда нећете моћи да осетите Његову љубав, јер Његова љубав свакога смести и нико није сувишан. Господ тражи од нас срце, а наша света Црква нас подсећа на то у недељу Суда, јер заборављамо да смо као хришћани призвани да живимо као Христос, односно срцем. . . А авва Памво рече: „ко има срце може се спасти“. https://pavelpapadopulos.wordpress.com

Сваки верник треба да се труди да оде на небо, то је смисао нашег хришћанског живота. Мислим да већ током земаљског постојања учимо шта су рај и пакао. Бунтовни живот, душевна тежина и бол, унутрашња мука - ово је паклено стање. Када имамо мир, спокој и радост у нашим душама, посебно после молитвеног општења са Богом или причешћа , то значи да смо дотакли светлост коју само Господ може дати. Тада се умом, осећањима и целим бићем налазимо у сасвим другом стању и приближавамо се замисли шта праведника чека после упокојења. Морамо да покушамо да живимо овај живот на такав начин да се не плашимо смрти . Штавише: митрополит сурошки Антоније је рекао да га је отац научио да живи тако да радосно дочека своју смрт. Ако човек успе да то схвати, наћи ће душевни мир. Неће се толико плашити смрти и одвајања од вољених, биће миран духом. Светитељи су много година чинили подвиге да би стекли душевни мир и нашли место на небу. Уче нас да будемо стрпљиви и упорни у настојању да задобијемо Царство Небеско. Питање које разматрамо односи се на човеков однос према Богу. Многи Га доживљавају као захтевног, страшног, строгог. То уопште није тако. Наравно, доћи до неба није лако, али Бог чека сваког од нас. Само треба да научите... да будете једноставни. Мислим да се свако од нас сећа речи Светог Амвросија Оптинског: „Где је једноставност, има на стотине анђела“. Такође треба да научимо да прихватамо вољу Божију, Његову промисаону бригу о нама. Морам да разумем шта тачно прекида везу између мене и Бога. Морамо Га осећати као своју породицу. Док се то не деси, Он ће нам се чинити да кажњава и захтева. Али није Господ тај који кажњава! Најчешће се човек кажњава када чини своју вољу и одбија да прихвати вољу Божију. Небо није нека одређена територија оивичена оградом. Има довољно места за све. Немогуће је да човек и замисли како је тамо. Знамо да тамо душе пребивају са Богом – сетимо се шта је Спаситељ рекао добром разбојнику: „... заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“ (Лк. 23, 43). Сетимо се и како су први људи, Адам и Ева, окусили ово стање, како им је било добро, али чим су сагрешили, одмах је наступила пометња у њиховим душама, изгубили су блаженство у коме су били. Дакле, рај није толико станиште праведника, већ више стање духа који је у јединству са Богом. Пре него што се забринете да ли ће на небу бити довољно места за све, потребно је да себи искрено одговорите на питање: да ли сам спреман да се сјединим са Богом? Да ли чиним оно што је потребно да стигнем тамо? Ако човек не познаје Бога, шта ће онда радити на небу? На крају крајева, небо нема ништа заједничко са нашим стварним светом. Можда је, ако нисте размишљали о томе, време да то учините и почнете да градите однос са Богом. Где почети? - упознајте Га. Научите комуникацију и молитву. Идите у храм Божији. Неки нецрквени људи мисле да Црква има само забране, али то није тако. Ако човек жели да прима светска добра, брине о њима, зарађује од њих, нико га у томе не спречава. Црква нас учи да стекнемо душевни мир. Она препоручује да се одрекнете непотребног, сувишног, али вас не присиљава на то. У храму чак и атмосфера доприноси промени човека, довођењу његових осећања у ред. Тамо влада добар осећај. Многи људи, чак и нецрквени, долазе у цркву и осећају лакоћу и мир. Ако је тако, онда идите у ову светлост, она ће вас просветлити. Ако не желите мир и светлост, одлука је ваша. Само немојте се изненадити ако одједном нема довољно места за вас на небу. протојереј Георгиј Клапчук https://gorlovka-eparhia.com.ua

Шта нас, хришћане који идемо у цркву, разликује од оних који у њу не иду и од нехришћана? Да ли је Христос Својим Доласком учинио нас, Његов народ који носи његово име, бољим од других? Да ли је Христос, када је дошао на земљу, створио бољег човека? Показао да су хришћани бољи од других, пагани, на пример, или Јевреји? Љубљени верници, да бисмо ово разумели, на све треба да гледамо другачије. Морамо да спознамо себе онаквима какви јесмо, и пре свега, да упознамо себе, а затим да разумемо дело спасења које је Бог извршио. Ми себе називамо хришћанима, називамо се створењима Божијим, која се састоје од тела и душе. И мислимо да ћемо, ако ставимо јачи акценат на душу, постати духовни људи. А ако не, онда ћемо остати плотски. Да ли је духовни човек оно што разумемо под овом вербалном формулом? Можда сте приметили да у Православној Цркви избегавамо да духовни живот називамо духовним. Зашто? Због неразумевања које смо унели у овај појам, будући да духовни живот схватамо са психолошке тачке гледишта. Сматрамо да је дух оно што је у стварности само суптилнији део тела, оно што се односи на „одеће од коже“ (уп. Пост. 3:21) које је Адам примио после пада. Стога не чуди што данас толико психолога заузима место исповедника, не чуди што данас остајемо далеко од Христа, не чуди што у свом животу не показујемо добре последице Христовог оваплоћења, не изненађујемо сввим што се дешава. Не показујемо самим својим животом да смо хришћани. Трудимо се да постанемо бољи, али ти „бољи“ људи нису духовни људи. Видели сте да свети Павле прави јасну разлику када каже да постоји „ човек природан и човек духовни“ (уп. 1. Кор. 2,14-15; 15,44; Рим. 8). :5-9). „Духовна личност“ је морална особа која се придржава принципа морала, поштује их и покушава да постане боља него што је била. А „духовна особа“ је она која следи живот Духа. Христос својим оваплоћењем није створио „бољег” човека, Он је створио другог човека (уп. Еф. 2,15; 4,24). Савремени човек је огорчен када чује да у Цркви Божијој говоре: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас проклињу“ (Матеј 5,44) итд. Он је огорчен и каже: „Ко то може? Каква особа може ово да уради?" И у праву је. Нико не може ово да уради. Међутим, савремени људи заборављају да су ове речи изговорене хришћанима – новом човеку створеном по лику Христовом (уп. Кол. 3,9-10). Ако не схватимо да је Дух Бог и да не можемо постати духовни људи, осим повезујући се са овим Духом Божијим, тако што дозвољавамо духу који је у нама и који је слика Божија да ступи у општење са његовим Створитељем, са Богом, – остаћемо на овом телесном нивоу. Зато данас не можемо да спојимо небо и земљу, не можемо рећи да теологизирамо, не можемо рећи да смо схватили Бога и да Његов живот и смрт нису били узалудни. Ми, као телесни људи, навикли смо да видимо Христа или као Човека или као Бога, одвојено. Али Он је недељив! Он је у потпуности Човек и потпуно Бог у исто време. И урадио је то за нас. Треба да научимо да видимо Божанско на људски начин, и да судимо људском на Божански начин, јер је човек, љубљени хришћани, између неба и земље. Човек није само земља, човек није само небо, он је између неба и земље, већ има силу коју му је дао Христос у оваплоћењу. Човек тако има моћ да уједини небо и земљу. Наша вера, ако остане на земљи, не може постати више од морала испуњеног гордошћу, и не се може даље преобразити у било шта друго осим у идолопоклонство. Вера, обешена негде на небу, не може бити више од доконе филозофије . Зато је Евагрије Понтијски рекао да је богослов онај који се моли. А филозоф Константин Ноика, који није био теолог, изнео је, пак, једну веома занимљиву мисао: „Нигде се о човеку не говори више него тамо где се говори о Богу. А у ствари, теологија је разговор не о Богу, већ о човеку. Јер наши животи су делови теологије." Дакле, љубљени хришћани, када чујете да неко говори узвишене речи о Богу, теологизира о Богу, а заборавља на човека, не идите за њим. Ово није теолог. Теолог није онај који говори о Богу, теолог је онај који говори Богу. И, говорећи са Богом, не може да чује од Њега другу реч осим оне коју је рекао светом апостолу Петру када му је пренео меру своје љубави: „Напасај овце Моје“ (Јн. 21, 16-17). Вера, суспендована на небу и која је остала тамо, је филозофија, празна, без садржаја; вера која остаје на земљи је идолопоклонство, морал без садржаја. Садржај се не може појавити осим комбиновањем оба. Садржај се не може дати осим љубављу између човека и Бога. Раније смо рекли да се уз заповест „љубите непријатеље своје“ Христос окренуо новом човеку. Сам Христос је Својим оваплоћењем показао да су и нама доступне заповести – због тога што се оваплотио, као и ми. Он је постао Човек, како каже свети Апостол Павле, помиривши се са људима када смо били у непријатељству са Њим (уп. Рим. 5, 8)! Својим оваплоћењем Христос је победио свако непријатељство. Погледај око себе: човек може да победи једно непријатељство, два, три, али не може победити непријатељство у целини, не може га потпуно победити. Он прашта, али се стално сећа грешака других због којих је патио итд. Он прашта, али не благосиља оне који га клевећу и проклињу. Он донекле испуњава Божију заповест, а онда се спотакне. Зашто? Јер не усуђује себе да сматра чедом Божијим. Он не разуме да је Христос спустио небо на земљу да би ову земљу подигао на небо. Ако људски расуђујемо, ми, наравно, никада нећемо имати смелости или чак слабе наде да можемо постати синови Божији, богови по милости . Зашто? Јер ми све видимо одвојено: човек је човек, а Бог је Бог. Али то није истина! Човек има моћ да веже небо и земљу. Човек треба да схвати да земља може постати небо. И тако се Бог удостојио да то учини и послао Христа да се овплоти, да би у нама, који смо тело, пробудио свест синова Божијих. Не покушавајући да претерано теологизирамо о природи Спаситеља, покушајмо ипак да мало спустимо веру на земљу како бисмо видели да је Христос то показао својим ученицима. У својој првосвештеничкој молитви, Он је рекао Богу Оцу: „Дело које си ми поверио, извршио сам. Ја сам открио име Твоје људима“ (уп. Јн. 17,4.6). Које је ово име? Име је - "Отац". Ниједна друга религија није знала ово име. Никада, нигде човек се није усудио да помисли да ће једног дана бити могуће да човек заиста постане син Божији; да се Бог – Творац свега, нествореног, беспочетног, бесконачног – од нас може назвати Оцем. Ова молитва, коју ћете наћи у 17. поглављу Јеванђеља по Јовану и коју вас свесрдно подстичем да поново прочитате, није ништа друго до откровење људима о намери Божијој, о намери коју је Он имао када је створио човека , наиме, да шири љубав Његовог Оца према нама, да шири ову љубав у свету, да се заједно са Христом радујемо љубави Његовог Оца и сами Му одговоримо, попут Христа, синовском љубављу. У љубави као таквој, Божија брига за Његову творевину, оно што називамо Промисао, испољава се – на овај или онај начин, очигледније или тајније. Али тек у хришћанству, тек после силаска Христовог и Његовог оваплоћења, ми људи смо сазнали шта је истински Промисао. Промисао, или брига Божија, није само, како смо раније мислили, брига Бога који је изван нас, не само брига коју Бог показује према нама кроз нешто спољашње. Истинска Промисао је и оно што се дешава у нама. Христос није само узео људско тело, него је и ушао у нас. Ми Га прихватамо кроз Свете Тајне, а Он се брине за нас, подржава, помаже, даје нам доказ своје љубави. И ми, љубљени хришћани, треба да искористимо ову силу, искористимо благодат Христову – и почнемо да размишљамо као синови Божији. Као хришћани! Као нови људи . Оваплоћење Христово је доказано и проповедано много пута кроз векове. Па ипак, ако погледате око себе, може се чинити да оваплоћење Христа није било успешно, јер око себе – мислим на хришћане – не видимо нове људе . Не видимо људе који би волели своје непријатеље, не видимо људе који би заборавили на себе и бринули о својим ближњима. Ми то не видимо. И рећи ћу вам још: незнабошци за нас православне кажу да нас вера уопште није променила. Да, ако погледамо оне који се још боре, истина је: видимо – ако видимо – само неколико знакова победе. Али ако погледамо оне који су победили, светитеље који су угодили Богу, који су, како је сам Христос рекао, чинили чуда већа од оних која је Христос чинио на земљи, онда ћемо видети нешто друго (уп. Јн. 14, 12). Што се тиче нас који се боримо, важно је само како на све гледамо и у Кога се уздамо, у Кога полажемо наду да ће нам помоћи да постанемо оно што желимо. Како рече један отац, Бог очима своје милости гледа, не на оно што јесмо, па чак ни на оно што смо били, већ на оно што желимо да постанемо. Оваплоћење Христово мора бити видљиво у нашим животима. Неопходно је да се ми, земаљски људи, усудимо да преобразимо земљу у небо. Шта мислите шта друго може бити милостиња која се даје у име Христово ако не претварање парчета хлеба, супстанце, у небо, у духовна блага, у вечни живот? А шта значи кад постиш, да то чиниш у име Христово? Шта значи када једете, чинити то у име Христово? Шта уопште значи реч светог Павла која каже: једете ли, пијете ли, или шта год чините, све чините на славу Божију (1. Кор. 10,31) – шта значи то значи? Зар то не значи да се усудимо да направимо рај на земљи такви какви јесмо? Христос је узео тело да би нас људе одвео на небо. Као што каже свети Павле, „као што је и сам страдао када је био искушаван, може помоћи онима који су кушани“ (Јевр. 2,18). Имамо Христа поред себе, имамо Христа у себи, свуда имамо Христа, само да се пробудимо. Не остављајмо своју веру обешену негде на небу, као што рекосмо, него погледајмо на Божанска дела - људски, а на људска - Божански. И учинимо Христа Учесником у нашем свакодневном животу. Ставимо Христа поред себе. Рецимо Му све. Учинимо Га Учесником у свим нашим свакодневним проблемима, чак и оним најмањим. На крају крајева, ако Га учинимо Учесником у нашем земаљском животу, онда ће нас учинити учесницима у свом небеском животу. И ако то урадимо, ако се усудимо да градимо свој однос са Христом као деца Божија и покушамо да Га упознамо, и да Он упозна нас, онда ћемо бити заштићени од страшних речи, можда најстрашнијих речи коју човек може чује од Онога који му је показао савршену љубав : „Иди од Мене, проклети, јер те не познајем!“ (уп. Мат. 25, 41, 12). Да нам се ово не би десило, хајде да се усудимо ! Враћам се овој речи јер је веома важна. Своју вечност треба да проведемо са Христом. Дакле, учинимо Христа Учесником у нашем земаљском животу, да би и Он нас учинио учесницима у Своме Божанском животу. И тако да у нашим животима буде она светлост за коју је Христос рекао: „Нека светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5:16). На крају крајева, ако тако учинимо, припремићемо своје душе за Силазак Светог Духа у њих. Дакле, нека се у нама види она светлост која се описује речима: „Ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Матеј 28:20). Протосинђел Хризостом (Чучу) https://pravoslavie.ru

аутор: проф. др Јоанис Фундулис питање: Треба ли свима, неконтролисано давати Свето Причешће? питање: Можемо ли неком хришћанину, који има смртни грех забранити да се причести? Ако можемо, на који начин? Треба ли причешћивати хришћане којима смо претходно препоручили да се исповеде, а они приступају неприпремљени? Сва три питања се односе на тешку тему давања Светог Причешћа вернима од стране свештеника. Кажем тешку, јер је са једне стране спојена са питањем одговорности свештеника као пред Богом одговорним за располагање Светим Тајнама, а са друге са савешћу верника, као и са посебним околностима у свакој парохији. Случајева је толико много да се не могу ни предвидети, нити се ο њима може судити истом мером. Сваки човек представља јединствен случај и, по Светом Апостолу Павлу, нико не зна «дубину срца човековог», до сами дух његов. Осим тога, не треба заборављати да је наша вера – вера слободе и благодати, и да сви наши поступци треба да имају у виду само спасење човека, за којег је Христос умро, и за чије је избављење дао Тело Своје, «које се за вас ломи на отпуштење грехова», и Крв Његову, «која се за вас (…) излива на отпуштење грехова», као што се на свакој Литургији понавља. Управо то и јесте циљ Тајне: отпуштење грехова грешницима, а не награда безгрешности. С друге стране стоје савети Апостола Павла (1Кор 11, 27-32) и Цркве за припрему пред Причешће, «испитивање», да би нам учешће у Тајни било на корист a «не на суд или осуду». Свете Тајне, наши мислени бисери, не бацају се пред свиње, јер ће их погазити и оскрнавити. Одатле почиње одговорност свештеника. Сад, просветљен, верни свештеник ће између ове две тачке наћи средину која ће одговарати сваком. Поучавајући хришћане, нити ће их превише подстицати, како не би Светом Причешћу приступали неприпремљени, нити ће их плашити толико да се из превеликог осећаја грешности лишавају чаше Живота. Мера се налази у подстицају Свете Литургије, чије речи толико пута механички изговарамо или слушамо не разумевајући њихов смисао: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». «Страх Божији» спутава грешног човека од учешћа у вечери Господњој. Савршена «љубав» га привлачи и, по Апостолу Јовану, «изгони страх напоље» (1Јн 4, 18). «Вера» ће представљати свештену свезу ова два пола и показати човеку начин на који ће се исправно поставити у односу са Богом и Његовим Тајнама. Сво пастирско дело свештеника треба да има за циљ подршку, разрастање и просветљење ове вере. Тако ће се појављивати мање проблема попут ових који се постављају у три горе наведена питања, јер ће осведочени Хришћани, благовремено руковођени ка познању и мистагошки поучавани од стране свог свештеника, знати кад и како да приступе Светом Причешћу. И још нешто. Ова питања претпостављају идеалну везу између свештеника и његовог стада. Свештеник их зна «по имену» и познаје проблеме верника у његовој парохији, исповеда их, надгледа, руководи у животу по Христу, једном речју «чува их». Данас то, нажалост, није посвуда могуће, посебно у великим градовима, са многољудним парохијама и мало пастира. Питање је да ли свештеник познаје један мали проценат од стотина људи који ο Пасхи или Божићу приступају Божанском Причешћу. Хајде да, после ових општих напомена, изблиза по-гледамо ваша питања. Пре свега, не можемо свима неконтролисано давати Свето Причешће. Свето Причешће се даје само верницима, значи онима који су Крштењем постали чланови Цркве, који јој припадају и који су у светотајинској заједници с њом. Другим речима, причестити се могу само Православни Хришћани. Искључују се нехришћани (према томе и некрштена деца), Хришћани који припадају другој цркви (Римокатолици, Протестанти, Јермени, Копти итд), расколници и званично изопштени из Цркве. Свето Причешће је символ и саставни део Хришћанске Цркве, породице у Христу. Оно народ Божији чини «једнотелесним» и «једнокрвним». Оно нас чини браћом у Христу, било ком простору, нацији, језику и времену да припадамо, будући да се сви «од једног Хлеба» и «исте чаше Његове» причешћујемо, будући да и у нашим венама тече Крв Христова и да је наше тело примљено Телом Његовим. Онима који не претстављају чланове ове Заједниде, свештеник не само да не може дати Свето Причешће, него и сноси велику одговорност ако то учини. Кад приступе нашој Цркви, онда ће учествовати и у Причешћу. Али наша Црква налаже и «епитимију», лишење Светог Причешћа, као васпитну меру за људе који су подлегли одређеним гресима. Тако је бивало и у древној Цркви, где је постојао посебан ред «кајућих се» Хришћана. Појединим од њих не само да није било дозвољено Свето Причешће, него им није било дозвољено ни да прате Свету Литургију, него да само саслушају читања и проповеди. У појединим случајевима великих сагрешења, као што је одрицање од Христа, трајање одлучења од Светог Причешћа сезало је и до самртничке постеље. Црква је, како је време пролазило, постајала све снисходљивија. Довољно је да упоредимо каноне Василија Великог са канонима Јована Посника, и са данашњом праксом, да би увидели постепено смањивање строгости. До налагања ове епитимије је долазило и долази од стране духовног оца при исповести. Природно, он ће то учинити са свом љубављу и психолошким умећем, како би се исповедани уверио да то бива за његово добро и за његово душевно спасење. Исто тако, ако је свештеник сазнао да је неко од његових парохијана учинио неки велики грех, у том случају ће се свештеник постарати да му, пре него што он приступи Светом Причешћу, с љубављу и брижношћу приђе и очински му укаже погодну терапију и да му евентуално препоручи удаљење од Светог Причешћа. У часу приступања Тајни је већ сасвим доцкан, и било каква примедба у том тренутку може постати разлог да се онај који приступа увреди те да наше упозорење донесе супротан резултат и његово удаљење од Цркве или, да чак постане разлог да свештеник, кршећи неприкосновену тајност исповести, падне у смртни грех и тако постане крив пред Богом и људима. Ако се, опет, не ради ο нечем тајном, него је онај који приступа постао узрок јавне саблазни, свештеник тада може са свом љубављу, хришћанском учтивошћу и озбиљношћу, да му ускрати Свето Причешће тражећи да се виде на крају Свете Литургије, или поступајући на неки други погоднији и финији начин како би задобио, а не изгубио «болесног» хришћанина. Нешто слично је учинио и Свети Амвросије Милански са царем Теодосијем, убицом Солуњана. Свакако и у овом случају не треба губити из вида да је сасвим доцкан чекати моменат Светог Причешћа да би поучили верника. Ако је грешник «изгубљена овца», велика је одговорност пастира који је исту пустио да лута по брдима и постане плен мисленога вука, и није од првог тренутка потрчао за њом. У сваком случају, нека се свештеник запита шта би Христос урадио кад би био на његовом месту. На крају, мислим да одговор код трећег дела питања, дакле: да ли ће свештеник онемогућити да се причесте људи којима је препоручио да се исповеде а они се нису исповедили, није толико тежак. Свештеник је дужан да упућује вернике да Светом Причешћу приступају што је могуће спремнији. Указаће им на начине припреме, од којих је један и исповест. Одатле па надаље је питање савести верника. Добро је да се верник пре Светог Причешћа исповеди и добије опроштај грехова. Тако приступа достојнији и са мањим страхом од осуде. Међутим, свештеник не треба да заборавља да је Света Тајна Исповести једно, а Света Тајна Причешћа друго. Друго не претпоставља обавезно прво. Покајање је самосталана и независна Света Тајна којој хришћанин не приступа сваки дан, него кад осети потребу за духовном терапијом, исповешћу и отпуштањем грехова који га оптерећују. Свето Причешће је храна, извор бесмртни, мана, «истинско јело и пиће». И њој се приступа често, што је могуће редовније, «да не умремо». Зато се Света Литургија и врши готово свакодневно. Речима: «…приступите» позиваш сав присутни народ на Свето Причешће, и пре Причешћа за њега се молиш да се достојно причести, и у његово име потом благодариш човекољубивом Владици. Да поновим: Код ових озбиљних питања, као што је давање Тела и Крви Господње верницима, кључ се налази у рукама доброг свештеника, мудрог, пуног љубави и страха Божијег. Не преостаје му ништа друго него да њиме отвара срца парохијана како би у њих ушао њихов Женик, Христос. https://grigorijepalama.wordpress.com

-Како можемо да објаснимо ову истину људима ван Цркве? Многи људи мисле да је живот супермаркет где можеш нешто брзо да купиш. Они упале свећу и очекују да ће Бог одмах да излечи рак, да им помогне да нађу одговарајући посао... -Ми нисмо Божји адвокати. Ми не морамо увек да објаснимо оно што Бог чини сваком човеку. Ми морамо да учимо људе да воле Бога као што га деца воле, не као купци у супермаркету. Ми треба да верујемо Богу и Његовој Вољи. Бог ће пронаћи пут до срца сваког човека и ми не треба да бринемо шта ће се догодити са светом и људима у њему. Христос је Спаситељ света. Он је био разапет за људе и Он неће бити неправедан према људима. Бог ће да сагледа срце сваког човека када је потребно. Ако Бог не одговара и ми нећемо одговарати. Сви морају да предају своје душе Вољи Божјој. Понекад, да би осетио Бога у свом срцу, мораш да прођеш многе туге, искушења, и неразумевања. Да ли се сећате шта се догодоло Јову који је дуго страдао. Бог је дозволио да прође кроз многа искушења и јавио му се тек на самом крају. Бог зна када је време да се обрати човеком срцу. Морамо се уздати у Бога и у Његову љубав према целом свету. Када видимо да је некоме потребан Бог треба да се молимо за ту особу и Бог ће сигурно дотаћи њено срце. -Како онда Црква да имплементује своју мисију? Кажете да не треба да бринемо шта се дешава са светом и да ће се Бог сваком човеку обратити. Ово може да значи да не треба да бринемо да ли ће и када ће људи да крену у Цркву. Ипак, ми треба да урадимо нешто да привучемо људе у Цркву. Ми треба да будемо мисија Цркве? -Сејач сеје семе на њиви, онда се моли Богу да то семе израсте и више не брине о томе. Слично овоме, ми морамо да сејемо и да заливамо, али не треба да бринемо да ли ће порасти. -До којих размера можемо да утичемо на свет? Руска Црква је дуго разматрала која су права средстtва за мисионарски рад. На рпимер, да ли свештеници могу да иду на рок концерте, да играју фудбал... Да ли ове методе могу да се користе да би људи дошли у Цркву? Мислим, да ми свету нисмо потребни на рок концертима или фудбалским мечевима. Требало би да будемо тамо где нас људи могу наћи - то јест у Цркви. Ми треба да исповедамо људе и да им будемо доступни за духовни разговор. Људи треба од нас да чују Реч Божију. Треба да их примимо љубазно и са љубављу. Не треба да идемо на фудбалску утакмицу или да пијемо алкохол у дискотеци или клубу. -Често чујемо да људи говоре шта монаси могу да знају о породичном животу? Човек треба да се загледа испод површине и увидеће да је основа иста. Текстови аскетских монаха нас уче да превазиђемо егоизам и страсти и да избацимо "старог себе" да би могли да комуницирамо унутар себе, са другим људима, и најважније са Богом. Људи у браку морају да читају Патерик(Отачник) да би научили како да изграде добру породицу, јер та књига садржи одговоре на проблеме које сусрећемо у нашим животима. -Ваше Преосвештенство, као Владика велике епархије, и као духовни отац и Игуман многих манастира, да ли имате времена да исповедате и духовно водите мирјане? -Свуда где се Грчки језик говори, не само на Кипру, владике одвајају доста времена да би исповедали мирјане. Наш начин исповедања је другачији од оног у Русији. Колико ја знам имате мало времена да кажете своје грехе. Док код нас исповест може да траје неколико сати јер људи говоре о својим гресима и проблемима, постављају питања, и говоре о свему што их мучи. Пре неколико дана, млађи учитељ је дошао код мене на исповест. Стигао је у пет сати поподне, а отишао у шест сати ујутро следећег дана. Хвала Богу што је он био једини. -Ако чујете исповести толико великог броја људи, знаћете стање душа својих парохијана. Који грехови су типични за време у коме живимо? -Један од разлога што ја лично исповедам је то што не желим да изгубим контакт са људима, не желим да седим у канцеларији и да будем као менаџер. Исповест је наједноставнији начин да се схвати о чему људи размишљају и да се разуме шта су њихове бриге и који их проблеми муче. Веома сам срећан када људи гледају на свог Владику као на свог оца и када ме људи нађу у цркви и повере ми своје проблеме. Одлазим у своју епархијску канцеларију једном или двапут месечно. Тамо се осећам као мајор, па због тога више волим да будем у цркви. Црква је природно место где Владика треба да буде. -По вашем мишљењу који је највећи духовни проблем нашег времена? -Видите, назив греха (убиство, абортус) није битно. Суштина греха је важна, а то је одступништво од Бога. На Грчком, реч грех значи промашити мету. Када су стари Грци гађали стрелом мету и када би промашили рекли би - згрешио сам. Када људи немају Христа у срцу онда доносе погрешне одлуке. Још као млад сам постао духовни отац, када сам почео да исповедам људе док сам живео на Атосу. Једном сам питао Старца Пајсија шта треба да питам људе који долазе на исповест. Рекао ми је да избегавам да постављам питања, али ако људи инсистирају онда прво питање треба да буде да ли волите Бога, а друго какав је ваш однос са Богом. Онда их питај да ли воле људе око себе и да ли воле себе и ситуацију у којој су. Након тога их можеш питати о осталим стварима. Због тога Бог каже да је највећа заповест љубав према Богу свим својим срцем, а остало ће да следи. -Поменули сте Старца Пајсија. Вероватно се сећате учења Старца Пајсија, Старца Порфирија, и Старца Јосифа. -Тачно. По Божјој промисли срео сам многе данашње свете људе још док сам био веома млад. Познавао сам два Старца Атанасија из два Манастира. Касније сам се упознао са Старцем Јефремом, Старцем Харалампијем из Манастира Дионисијат. Такође сам упознао Старца Јефрема који сада живи у Аризони, старца Јосифа који је био мој духовни отац и који ме је замонашио. Бог ме је благословио да упознам Старца Порфирија, Старца Јакова, Старца Филотеја, Старца Софронија, Старца Емилијана из Манастира Симоно-Петра и многе друге мање познате старце. Од сваког од њих сам чуо духовне поуке. Општи утисак који сам добио из разговора са њима је да их Божја благодат одржава да буду духовно и психолошки здрави. Нису имали недостатака. Нису били претерано стриктни. Старци су били благи, разумни и тактични. Били су пуни љубави према Богу и према људима. Били су веома срећни људи такође. Када би погледали на било ког од њих, помислили би да је ово човек какав га је Бог створио, јер су имали лик Божји у срцима и личили на Небеског Оца. Сви су били деца Цркве. Увек су говорили да будемо повезани са Црквом и да имамо мир у души без обзира на околности у нашим животима и да на све гледамо кроз Христа. Могао бих о њима да говорим сатима. -Сигурно да постоје неке духовне поуке којих се чешће сећате и које употребљавате у разговорима. -Старац Пајсије је увек говорио људима да буду вредни да Бог не би био разочаран. Такође је говорио да зна да заслужује пакао али да не жели да иде тамо јер би тако разочарао Исуса. Старац Јефрем Катунакијски је увек говорио да испуњавање послушања је све за монахе. Старац Порфирије је обично говорио да је Бог све, да смо увек срећни када смо са Христом и да ћемо ићи где год да и Он иде. Чак и да одемо у пакао бићемо срећни ако је Христос са нама. Животи ових светаца су имали једну заједничку ствар - они су сви живели Христом. Сећам се када је Старац Јосиф једном јео са нама и када је чуо да се Христос помиње одмах је почео да плаче и није могао да једе. -Ваше Преосвештенство, хвала вам много за овај поучан разговор. Као епилог, да ли би сте рекли нешто за оне који ће ово читати. -Не могу да кажем ништа своје. Све ове проповеди су издали наша браћа Руси, којима сам веома захвалан. Али чак и то није од њих. Ја само могу да кажем да сви треба да волимо Христа, и ако га имамо у нашим срцима све ће бити у реду. А ако га немамо све ће се распасти. митрополит Атанасије лимасолски http://www.manastir-lepavina.org

-Ваше Преосвештенство, да ли имате осећај да живимо у не нормалном времену? Знам да звучим чудно, поготово што се људи увек жале да је раније било боље, да је трава била зеленија и да су људи били љубазнији. Ипак, данас многи људи, не само Хришћани, имају општи осећај нелагодности и стреса. -Мислим да смо остарели и да је то разлог што идеализујемо прошлост и мислимо да је била боља садашњости. Очигледно, свет иде ка последњем времену. Ипак, за Хришћане, не постоји "јуче" и "сутра". Постоји само "данас", које се живи у присуству Божјем кроз Свете Тајне Цркве и кроз Свету Литургију. Када славимо Црквене празнике, ми кажемо: "Данас је Христос Рођен", "Данас је Христос Крштен", или "Данас је Христос Разапет". На тај начин живимо у данашњости и Царству Небеском које ће доћи на крају. Мислим, драги моји, да морамо да будемо захвални Богу за Царство Небеско. Старац Пајсије је говорио, што више проблема кроз које пролазимо то више благослова Божјих. -Значи, не постоји "јуче" и "сутра" у Цркви, али чудне се ствари догађају у свету ван Цркве: бракови хомосексуалаца се легализују, еутаназија се легализује, грех и блуд се пропагира на сваком кораку, пред нашим очима свакодневно видимо безакоње и неправду. Зар нисмо у праву кад кажемо да је наш свет другачији од оног пре 50 година? Штета је што наша браћа не знају Свето Јеванђеље и раде ствари које сте ви описали. Молимо се за њих и за цео свет. Услови су увек били тешки за нашу Цркву. Размислите о овоме што сам рекао, да су услови увек били тешки за нашу Цркву. Основана је у време идолопоклонства. Вековима је била гоњена. Сетите се шта се догодоли у Русији у прошлом веку. И поред свега тога, наша црква опстаје. Ми не очајавамо већ захваљујемо Богу који нас је увео Цркву и молимо се да останемо у Цркви. Молимо се и за људе који су ван Цркве, да би та наша браћа искусила Бога, јер је и то наша одговорност. Ми знамо да је ђаво принц света ван Цркве. Али ће Христос победити ђавола, а они који траже Христа ће увек бити са Христом. Највећа одговорност људи у Цркви је да проповедају истину Јеванђеља онима који то желе да чују. -Током 1990, Русија је доживела колосални духовни напредак, али данас видимо да су људи све мање заинтересовани за Веру. Ово значи да су људи који треба да буду "Деца Небеског Царства" одабрали потпуно друго царство са другим господарем, а не Христа. Како треба Хришћани да задрже своју ревност? -Људски пад и одвајање од Христа је увек разлог за жалост Хришћана, али такође постаје мотивација за показивање љубави кроз молитву за оне који су ван Хришћанства. Треба да се односимо према њима са великом љубављу и жалошћу. У Јеванђељу нам Христос каже да треба наше светиљке да сијају пред људима да би они спознали Бога. Наша је грешка што има људи који не знају Христа. Морамо да осећамо огромну одговорност за душе таквих људи. Ако постанемо свеци онда ће мо привући људе Христу. Наш проблем је мањак светости у нама. Због тога нисмо фер према својој браћи, јер не виде светост у нама и због тога нису привучени Јеванђељу. Из свега тога следи да нам је у ствари потребна светост и свеци у Цркви. -Моје питање је било мало другачије. Шта се може искористити да би се сачувала Хришћанска Вера и стремљење ка светости ако је наша заинтеросованост за Веру све мања. Видимо да се трагедије догађају чак и у свештеничким породицама. Жена свештеника, кога сам знао, га је оставила. Такође, неки студент на богословији, кога сам познавао, је прошао кроз развод. Лоше ствари се дешавају тамо где не очекујемо и где мислимо да не могу да се догоде. На шта да се модерни Хришћани фокусирају да им се ово не би догађало? -Наравно, наш живот ће увек бити пун искушења. И сигурно ће ова искушења покушати да умање нашу љубав према Богу. Уз будност и активност у нашим животима, веома је важно за људе који желе да сачувају топлину у својим срцима да имају праведног и искусног духовног оца коме могу да се обрате у тешким периодима искушења. Вођен Благодаћу Духа Светога, духовни отац може помоћи да сачувамо љубав Божју у нашим срцима. Такође морамо неговати наше душе тако што ће мо се молити Богу и читати духовне књиге. Тако ће мо уз помоћ духовног оца успети да пребродимо све своје проблеме и проблеме у свету. -Рекли сте да је добро имати духовног оца, али данас у Русији има много младих свештеника који једноставно немају искуство или посебне дарове. Шта би требало већина Хришћана, који немају искусног духовног оца, да ради? Старац Пајсије је говорио када нема помоћи од човека тада долази велика помоћ од Бога. Али оно што кажете је веома логично. Ипак, није по Божјој логици. Богу нисам потребан ни ја ни било ко други, чак не ни Старац Порфирије или Старац Пајсије. Бог може сам да имплементира Своју Вољу у срцима људи и због тога никада не треба да очајавамо. Бог је присутан у Цркви у овоме свету. Ако би сте пришли Старцу Пајсију без вере уопште не би имали никакве користи, али и супротно је истинито. Ако приђете свом духовном оцу побожно и са вером у име Христово, добићете одговор који ће бити по вољи Божјој. На Светој Гори сам чуо причу о монаху коме се духовни отац упокојио. Овај монах је обукао одећу свог духовног оца и рекао: пошто немам духовног оца онда ћу питати ово дрво, и добио је одговор да не треба нешто да уради. Бог одговара по нашој вери. Ја те добро разумем, али ћемо бити у невољи ако очекујемо помоћ од људи, а не од Бога. Чак и у Грчкој, многи људи нису знали за Старца Пајсија и Старца Порфирија, иако су њих двојица били посебни свети људи. Оно што је важно је да Црква Христова настави своју мисију. -Ако је твоја вера жива и волиш Бога, онда ти ништа друго не треба осим Бога и Његове Цркве. Али, како се спасити ако твоја вера и ревност опадају и ако ти је потребан овај свет који по речима Апостола лежи у злу. -Такви Хришћани треба да ураде исто што је Апостол Петар урадио када је почео да се дави. Повикао је и молио Бога да му помогне. И Бог је пружио своју руку и спасио га. Христос је жив! Он је увек близу. И свакоме, ко му се обрати за помоћ, ће помоћи. -Шта да радимо ако се молимо и не добијамо одговор од Бога? Ако чекаш резултате молитве, никада их нећеш видети, јер је почетак такве молитве погрешан. Не молим се да бих добио резултате већ се молим да ми Бог опрости грехе и да се смилује на мене. Бог нам даје Своје Свето Тело и Крв, опрашта нам грехе и кроз Цркву нам даје благодат Светог Духа. Тако да је једино потребно да се молимо Богу за Његову милост на смирен и једноставан начин. Човек који је стекао смирење се узда у Бога и не сумња да га Бог чује. Ако желиш да видиш резултате своје молитве, то значи да сумњаш. Пошто Бог не жели да нас наша гордост повреди, Он крије плодове наше молитве. Највероватније, Он ће нам их показати када стекнемо смирење и тада ће мо моћи да уживамо у плодовима молитве, на необјашњив начин. Један старац је рекао монаху који је увек тражио да види плодове своје молитве да је он као особа која стави семе у земљу и сваког дана га ископава да види да ли је семе пустило корење. Остави семе у земљи, заливај га и бди над њим, и онда ће порасти само по себи. митрополит Атанасије лимасолски http://www.manastir-lepavina.org

У Цркви има места за све људе који желе да се спасу и дођу у познање истине. Али, мишљења која одступају од Христовог учења и заповести љубави, немају места у Њој. Хришћанин не може другу особу сматрати другоразредном по било ком основу – расном, политичком, класном, полном и тако даље. Очигледно греши свако ко сматра да је његов пол супериорнији – било да је то мушкарац у односу на жене или жена у односу на мушкарце. У таквој ситуацији постоји само један начин: морамо се предомислити по овом питању и сложити се са колективном мудрошћу Цркве. Прво треба да проучите природу своје Цркве, да сазнате како она живи и на чему се заснива. Да бисте то урадили, потребно је да прочитате Свето писмо, које каже да је жена створена од мушког ребра, односно да су мушкарац и жена исте природе. Ништа другоразредно не може произаћи из стварања прворазредне креације – уосталом, онда се испоставља да је изворни материјал другоразредни, зар не? Све је ово обмана, незнање или нека врста горког, болног искуства. Дешава се да нешто није пошло за руком у животу човека, па почне да ставља све у исти кош, на основу свог субјективног искуства, што изазива бол и збуњеност. Бог је љубав, и када се крстимо у Христа и обучемо се у Христа, онда „Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу. “ (Гал. 3, 28). Сви смо ми нове творевине у Христу. Ми хришћани чекамо вечни живот и знамо да такође нема поделе на мушкарце и жене. У вечности ћемо сви бити као анђели. То је оно у шта ми верујемо, оно што нам је објавио оваплоћени Бог, кога морамо слушати. Да ли Га човек слуша зависи од његове жеље. Ако жели да остане стагнира у свом незнању, онда се можете само молити за њега и тражити неке начине да га просветлите. Бог не сређује Стари су говорили да је у људској природи да греши, али су говорили и да само будала истрајава у свом незнању. Нормалан човек, суочен са чињеницом да су његова лична искуства и мишљења у супротности са Светим писмом и заповестима Божијим, понизиће се. Он ће бити попут апостола Павла који је рекао: „Али што ми је некад било добитак, то сам ради Христа сматрао за штету.“ (Фил. 3:7). Ако мислите да је жена другоразредна, нећете стећи Христа. Треба да одлучите шта вам је вредније: сопствено мишљење, незнање, конвенције – или Бог, комуникација са Оним који даје бесмртност? Господ храни и мушкарце и жене Својим Телом и Крвљу, чинећи их једним телом Цркве. Како човек, створен по Његовом лику, може рећи да је други човек, створен на исти начин по по слици и прилици Божијој, другоразредни? Ово је глупост! Важнији је онај ко воли више Можда је ово погрешно схватање засновано на речима Јеванђеља: "Жене да се покоравају својим мужевима као Господу, јер муж је женина глава као што је и Христос глава Цркве, он као спаситељ свога тела.“ (Еф. 5:22-23). Кад ми то кажу мушкарци, питам: „Јесте ли ви секташи или православци?“ „Православни“, одговарају. „Па зашто, као секташи, уграбите само део фразе, а не приметите остатак? Ако желиш да будеш глава, онда запамти да је то могуће само када волиш своју жену као Христос Цркву. Ако постигнете такву меру љубави, можете да доминирате; ако не, како можете захтевати такво поштовање за себе? Господ каже да је најважнији онај који воли. А "Љубав дуго трпи, љубав је добра, она не завиди, љубав се не хвали, не надима се, не понаша се непристојно, не тражи своје, не љути се, не урачунава зло,не радује се неправди, али се радује са истином; она све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.“ (1. Кор. 13, 4-7). Ово је врх на који морамо да идемо, светионик на који гледамо. Ако желите да вас поштују, научите прво да волите. О каквој љубави можемо говорити ако себе сматрате вишим, бољим и вреднијим од другог? Не постоји друга класа у љубави. Хришћанска љубав уопште нема варијетета, нема подела, јер Господ воли свакога – и позива нас да чинимо исто. Одговорите на Божју љубав Није добро веровати да некоме није место у Цркви. Сви смо болесни, свако има своју болест. Ако човек жели да се излечи, мора да ради на себи. Господ жели да се сви спасемо. Наш задатак је да на Његову љубав одговоримо својом љубављу, својим радом. Треба победити своје незнање и волети ближњег. Човек може да тражи супериорност над другом особом само у једном – у љубави. Ако мушкарци желе да надмаше жене, нека их надмаше у стрпљењу, стрпљењу, смирењу и способности прихватања слабости. Нека се сете на шта су позвани: „Тако и ви, мужеви, живите са својим женама по разуму, указујући им част као слабијем женском сасуду, као и сунасљедницама благодати живота, да не буду ометане молитве ваше. “ (1. Петр. 3:7). Постаните прави мушкарци, покажите своје најбоље квалитете! Драге жене, ако сретнете човека који вас сматра другоразредним, опростићете му и помолити се – можда ће молитва васкрснути његову душу и избавити га од прелести. Драги мушкарци! Окружени смо лепим женама, од којих је свака нечија мајка, супруга, ћерка или сестра. Раде за добробит других, моле се, помажу. Да ли је могуће третирати их са презиром? Сетимо се да је и наша главна Покровитељица - жена – мислим, наравно, на Пречисту Богородицу. Понекад ми се чини да смо ми, мушкарци, чешће другоразредни – јер су врло често наше жене несрећне поред нас. У њиховим очима нема радости, а често смо ми криви. Зато немојмо да им замеримо, већ им дајмо љубав, пажњу и срећу. протојереј Владимир Шутов https://gorlovka-eparhia.com.ua

Понекад човек може да стекне утисак да скоро сви свештеници имају један одговор на сва питања, који се састоји од три речи: „Покајте се, исповедите се и причестите“. У ствари, јесте. И поставља се још једно питање: „Зашто модерни психолози имају много речи, књига, теорија итд. Међутим овде се све своди на једно – на ову фразу, која је заиста нешто као аксиом у православљу. Зашто је све овако? Зар то није превише једноставно? Постоји само један одговор. Ово је тачно, и није једноставно. Ни на који начин не одбацујем научна достигнућа психологије. Не омаловажавам њене заслуге, њена емпиријска запажања и на њима изграђене теорије. На крају крајева, многи од њих су заиста створени за добробит човека. Али овде бих желео да покажем квалитативну разлику између духовног живота и науке. Одговор „Покајте се, исповедите се и причестите“ пре свега каже да је свештеник позван не само да на неки начин помогне човеку, већ да га стави пред Бога Живога, Који ће решити његове проблеме. Неће он сам, свештеник, решити проблеме човека, већ ће то учинити Господ Свемогући. А свештеник је само проводник Божанске благодати, пријатељ Женика. То је посебно видљиво у Тајни исповести, где је јасно назначено да Бог отпушта грехе, а свештеник је томе сведок. Дакле, у психологији постоје две стране: „психолог и пацијент“. У православној вери увек постоје три стране: „Бог – свештеник – духовно чедо." Отуда „покајте се, исповедите се и причестите“. Jер то нису само речи, већ цео живот. Цео процес промене-преображаја душе. Покајање значи имати потребу за Лекаром, спознати своје грехе и извести их на суд Божији. Исповедај се, размисли о својим гресима, запиши их или запамти, прочитај духовну литературу о покајању, о томе како се исправно исповедати. Моли се да ти Господ открије грехе твоjе, макар и молитвом светог Јефрема Сирина. И, савладавши стид, дођи на исповедаоницу, положи главу, себе на Свето Јеванђеље и Крст, као на хируршки сто, и испричај све са покајањем, искрено и без прикривања. И Господ ће преко деснице свештеника просветлити, ослободити те бремена и помиловати душу твоју, исцеливши је од духовне болести-греха. Причешће, вишедневна припрема, молитва, пост, присуство богослужењима. То је читав jуначки труд. И као врхунац његовог "Светиње светима!" — најближи споj-општење са Богом кроз прихватање Најважније Светиње Православља – Тела и Крви Христове. Шта може бити више од овога? Ништа. Бог улази у тебе и cтвара од тебе Себи храм. Бог те освештава. У давна времена неке православне истине и догмати нису откривани оглашенима, верујући да ће моћи да их разумеју тек пошто се крсте, исповеде и причесте Светим Христовим Тајнама. Јер да би човек имао небески ум, благодат Божија мора пре да га просветли. Зато свештеник скоро свакоме ко му дође каже: „Покајте се, исповедите се и причестите“. Мораш да уђеш у благодат Божију, отвориш јој срце и почнеш да живиш црквеним животом, живиш активно, стичући пре свега благодат Светог Духа у Тајнама, да би твоjа душа срела Бога, који ће ти се открити и спасити те. А ми, свештеници, радоваћемо се када још једна душа у свету васкрсне за живот вечни у Христу. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru/content/kaysya-ispoveduysya-da-prichashchaysya-pochemu-u-svyashchennika-chasto-na-vse-voprosy-odin

Бог свима шаље своју љубав. Али они који Га одбацују, они који Га не желе, они који су живели себично и аутономно, опонашајући ђавола, доживљавају ову „комбинацију=опроштај“ са Богом као пакао, ову Његову љубав као осуду, ову Његову светлост као огањ. Морамо схватити да су пакао и рај, пропаст и спасење из наше перспективе, а не из Божје перспективе. Бог је исти заувек и нуди Себе свима, даје Себе свима. Поставља се, дакле, питање: како можемо у овим годинама колико живимо овде на земљи, обликовати своје биће да после смрти живимо у Богу, у Његовим енергијама. Бог је љубав. Велика је хула покушати доказати да Бог има страсти као и ми; да је ту наша световна правда, наша освета. И све ово говоримо зато што многи хришћани чине ову парадоксалну ствар - у име Христово анатемишу, у име Христово хуле и спремни су да друге разапну. У име Истине заправо служе лажи, а у име љубави чине безакоња пуна злобе и мржње. Изгледа да нам се допада правни начин размишљања и постојања. Али ова правда стоји изнад гроба љубави. Кад мушкарци говоре о правима и дужностима, о наградама и казнама, нема љубави, она је мртва. Када мужеви и жене говоре о правима међу собом, нема љубави, ни између пријатеља, ни између других људи. Господ у параболи о Суду, у којој нам описује свој Други долазак, има улогу пастира. Одваја овце од коза, јер ни овце као да не знају куда ће, ни козе. Спашени су збуњени својим спасењем, а други - својим уништењем. Сви су збуњени. Како сам се спасио? Како сам доспео у пакао? Јер и једни и други мисле да су живели не радећи ништа посебно. Сходно томе, нити смо учинили нешто посебно добро, нити смо учинили нешто посебно зло. Зато Господ описује ову Своју „присилну“ интервенцију, да би ове две категорије људи одвојио једне од других. Оне који су волели и оне који нису волели и остали су у најбољем случају у држању закона. Јер, чувар закона заправо није дужан да посећује затвор (да ли те закон обавезује?), нити да иде да помогне болеснима, нити да нахрани гладне, нити да утеши напаћене, нити да загрли рањене. Али ко има љубав, он то чини слободно без икаквог закона који му то дефинише. Напротив, тако му говори овај неписани закон љубави, који надјачава сваки други закон. Да ли ће, дакле, неко рећи да је довољно волети и ништа друго не радити? Одговорићемо потврдно. Али шта значи љубав? Хоћу ли волети оне који воле мене? То ништа не значи. Треба да волим свакога и све. Да ли знате шта то значи? То значи да прво волим Бога, дакле живим како Он хоће. Зато желим оно што Бог жели. Не само да желим да не живим грешно, већ не живим грешно, него живим држећи Његову реч. Волети Бога значи да не могу замислити ниједан аспект свог живота без Њега. Свуда и увек Га тражим, непрестано се молим, са Њим комуницирам. Једем Га и пијем Га често као највећи спој љубави који може постојати. Ја дишем и постојим само да Га славим. То значи волети Бога. Шта значи волети ближњег? Да постане одмор за другога, мир, његова подршка, а не препрека у његовом животу, не разлог за роптање и малодушност, бригу и искушење. Волети другог значи увек му опраштати без резерве. Да претрпим све до краја, да будем спреман да се разапнем за њега - не за своје дете или за било ког вољеног, већ и за свог непријатеља, оног који ми чини неправду, оног који ме вређа или удара. Јер ако волите на овај начин, оно што радите биће “христовско”, живот ће вам мирисати на Христа а смрт на васкрсење. Само избегавање зла Господ не хвали. Равнодушност је за осуду. Питање је чињења добра, практичног интереса за ближњег, ма ко он био. Христос жели да сви постанемо једно кроз Њега, па нам је дао све „алатке“ да Му помогнемо у овом циљу. Јер без наше воље Христос нас не може учинити Својима. Неопходно је да схватимо да наше спасење није ствар појединца, већ отварање нашег срца за друге. Колико год да сте „морални и врлински“, ако се ваше срце не смекша, ако се не прошири да све прими, онда нећете моћи да осетите Његову љубав, јер Његова љубав је доовољна за све и нико није сувишан. Срце тражи од нас Господа и нашу свету Цркву. Оно подсећа на Судњу недељу, јер заборављамо да смо као хришћани позвани да живимо као Христос, односно срцем. . . А авва Памво рече: „Ко има срце може се спасти“. архим. Павел Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2022/02/14/този-който-има-сърце-може-да-се-спаси/

Не постоји срећа за хришћанство и нашу православну цркву. Нигде нас у Светом писму не поучавају веровању у случајност. Реч случаност не изражава ништа осим нашег незнања о узроцима појава или догађаја у животу. Не постоји богиња или слепа сила која се зове срећа. Оно што нам се чини као случајно, увек произилази из дубљег узрока. Када кажемо да је догађај последица случајности, то је начин да се каже да нам је узрок непознат, а не да је случајност узрок ствари. Али, о чему се онда ради? У питању је Промисао нашег Свемогућег, Премудрог и Свеблагог Бога, која се изражава као нестворена енергија стварања, одржавања и управљања видљивим и невидљивим светом. Промисао Божија помаже да свака зграда оствари сврху за коју је створена. У Завету читамо: „Отац управља провиђењем, да би ми дао безбедан пролаз по мору и таласима, показао да у свему можеш да се спасеш“ (Мудрости Соломонове. 14,3). Заиста, Бог све обезбеђује. Од безбројних милијарди звезданих маглина и сунаца, до најневидљивијег молекула материје. Од великих китова који прелазе океане, до невидљивог црва морског дна. И вековни и поносни храст, и скромни цвет планинске јаруге. И гордог орла и ситног инсекта. Али највише од свега Бог обезбеђује и брине о цару земље, човеку. Желећи да истакне ову велику стварност, Господ нас упућује на природу и каже: „Погледајте птице небеске, јер оне не сеју нити жању, нити скупљају житнице, а ипак их ваш небески Отац храни. Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих. Нисте ли ви много претежнији од њих?" (Матеј 6:26-29). И опет: „ А вама је и коса на глави сва избројана.“. (Матеј 10:30). Дакле, ништа у овом свету и у нашим животима није случајно. Све има свој најдубљи разлог и крајњу сврху. Постоји божански план за свет уопште и за свако појединачно створење посебно. У случају човека, наравно, Бог свој план на свемудри и тајанствени начин комбинује са слободом воље коју му је Он сам дао. Не постоји предодређење, судбина или апсолутна дестинација. Човек, који много пута злоупотребљава своју слободу, чини се да осујећује Божје планове, без коначног успеха, и на крају сам бива уништен. Пошто не постоји таква ствар као што је срећа, очигледно је да не би требало да постоје ни срећни ни несрећни људи, фаворизовани или не неком слепом судбином. То су веровања и представе мрачне паганске прошлости и сујеверне предрасуде, које намерно гаје разни „мађионичари“, гатари, врачари, астролози, итд. за своју корист. Христос је дошао да нас ослободи од свега овога, дајући нам обилно светло Своје Истине. „Познајте истину и нека вас истина ослободи“ (Јован 8:32). Уосталом – по којим критеријумима обично карактеришемо особу као срећну или несрећну? По богатству, послу, каријери, браку и породици, здрављу, добитку на лутрији ...? Али они чине само његову биолошку страну, а не цео живот. Дубље испитивање ових случајева такође нам помаже да сагледамо следеће: а) Неко ко се може сматрати срећним у једном сегменту, може се сматрати несрећним у другом. На пример, има богатство, али нема здравље, има добар посао, али не и добру породицу и тако даље. б) Оно што сматрамо срећом, заправо може бити највећа несрећа и обрнуто. На пример, девојка се удаје и ми кажемо "срећно!" Али касније се испостави да је овај брак био несрећан... Велики ствараоци су често били „жртве“ сличних недаћа. Зато је неко рекао: „Несрећник је онај ко не може да претрпи несрећу“. в) Много пута називамо срећником некога, који својим лукавством, својим лажима и крађом, или својим пореклом, успе да напредује и одржава се газећи по “лешевима”. Кажемо да је несрећан поштен и здрав човек који, да не би продао своју савест, пропушта велике „прилике“. Али да ли су ове карактеризације тачне? г) Искуство показује да је свако “ковач своје среће”. Нико се није родио са сребрном кашиком у устима. Марљивост и поштен рад доносе срећу. Напротив, лењост и нерад су мајка свих недаћа. е) Наш живот – као што је предсказано – тече кроз тајну доброг Промисла Божијег, који делује на незамисливо различите начине, било „по наклоности“ или „уступком“, како учи наша религија, кроз пријатне или непријатне догађаје, педагошки и постепено да нас води у Његово наручје. На крају, срећник је онај који је задобио своју душу, а несрећник је изгубио. „Каква је корист човеку ако задобије цео свет, а изгуби душу своју? (Марко 8:36). https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/yparchoyn-atychoi-kai-tycheroi-ti-leei-i-ekklisia/#

Презвитер Михалис Гилис: Празник Богојављења је други највећи празник (после Васкрса) у хришћанском календару. Богојављење је још важније од Божића. У ствари, Богојављење је испуњење Божића. Христовим рођењем почиње Његово откровење као Богочовека. Међутим, ово откровење почиње полако, тихо (заправо је тихо почело девет месеци раније на Благовести). Приликом Христовог рођења, само неколико пастира зна шта се дешава – и анђео је то морао да им открије: „Идите у тај и тај град“, рекао је анђео пастирима, „и потражите повијену бебу која лежи у јаслама.” Док је Исус још био дете, нашла су их три мудраца са истока; али нико други није. А онда је Света породица напустила град и живела у Египту много година. Манифестација или долазак (буквално, „Богојављење“) Сина Божијег као Сина Човечијег није постало у потпуности откривено све до тридесет година касније на крштењу Христа од стране Његовог рођака Јована у реци Јордан. На свом крштењу, Христос се не само у потпуности поистовећује са нашим палим човечанством, већ чак преузима и наше покајање. Апостол Павле каже: Јер Њега, који није знао гријеха, учини гријехом нас ради (2 Кор. 5:21). Иако Христос није имао греха за који би се покајао, Он је примио крштење покајања у име свих људских бића. Толико се Христос поистоветио са човечанством, целим човечанством, да је преузео последице греха – и сам је потпуно ослобођен греха – за добро свих мушкараца и жена. У Христу се све испуњава у име сваког човека: „свака се правда“ испунила, каже Јовану пре крштења (Мт. 3,15). На свом крштењу, Христос се не само поистовећује са нашим човечанством, већ открива и своје божанство. И више од тога, први пут у свему Светом писму, у читавој историји, Света Тројица се јасно открива: Глас Очев говори о љубљеном и угодном Сину док Дух силази у виду голуба. Никада раније мистерија Једног Бога у Три Лица није била тако јасно откривена. Овде, на Христовом крштењу, тајна која је почела да се открива при Његовом рођењу, отворено је откривена васељени и пред народом који је дошао да их Јован крсти: Син Божији је Син Човечији. На свом крштењу, Христос се не само потпуно поистовећује са нашим човечанством, већ почиње и преображај целог створеног света. Уместо да вода Јордана спере Његов грех – јер Он није имао греха – блиставост Христовог божанства и моћ Његовог безгрешног човечанства започели су преокрет древне клетве. Демонске силе које су се сакриле у води (које се у Старом завету односе на смрт) и које су манипулисале природним светом да тероришу изгубљено човечанство, ове демонске силе су сломљене када је Христос ушао у воду крштења. Више не би дубина, понор или шеол држали власт над човечанством: крштен у води, Христос би ходао по води, Христос би из воде извукао Петра који тоне: чак ни водене дубине више не би могле да контролишу човечанство, то је човечанство у Христу. На Христовом крштењу клетва предака почиње да се преокреће. А после свог крштења, пошто се као човек испунио Духом Светим, Христос почиње да показује пут до победе над искушењем, грехом, болешћу, верским лицемерјем, политичким угњетавањем, демонским угњетавањем и на крају чак и самом смрћу. Христос као човек – не престајући да буде Бог, али остављајући по страни своје прерогативе као Бог – Христос као човек побеђује све људске непријатеље. Христос као човек показује пут целом човечанству у Царство Божије, у Рај, у Васкрсење и у Живот Вечни. Због тога је Богојављење толико важно. Сећајући се, прослављајући крштење Христово, ми на најдубљи начин призивамо у сећање откривење Богочовека, умивање греха покајањем, обрнуто од древне клетве, и побеђивање греха и свих његове последице, чак и смрт. Свет је био просветљен на Христовом крштењу, и када га се молитвено сетимо, онда мало потпуније доживљавамо то просветљење. https://mitropolija.com/2023/01/18/zasto-bogojavljenje-ima-toliku-vaznost/

Позивамо све људе добре воље да помогну Василију Урошевићу, који је у августу 2019. године пао са четвртог спрата и остао непокретан. Шанса да Василије поново прохода постоји на Куби, где се налази најбољи неурорехабилитациони центар на свету, какав његова повреда и захтева. Комплетни трошкови пута, дијагностике, терапија, лечења и смештаја у болници износе 20.000 евра, а благодарећи добрим људима који су до сада помогли, преостало је да се сакупи још само 850 евра. Рок за уплату овог износа болници истиче 10. новембра 2022. године, а по Божијем Промислу, Василије треба да буде примљен на дан св. Врача Козме и Дамјана (14. новембра). Време истиче - помозимо! Помозимо сви, пошаљимо СМС поруке: 762 на број 3030 и 23 на број 3800. СМС за ШВАЈЦАРСКУ: упишите human762 и пошаљите на број 455. Новац се може уплатити на следеће бројеве рачуна: динарски рачун: 160-6000000006119-25 девизни рачун: 160-54000043217-38 IBAN: RS35160005400004321738 SWIFT / BIC: DBDBRSBG Извор: Радио "Слово љубве"