Претражи Живе Речи Утехе

У претходном тексту* смо се задржали на неким аспектима актуелне стратегије Константинопољске патријаршије у односу на Руску цркву, коју Фанар спроводи преко украјинских власти, истовремено покушавајући да у њено спровођење укључи епископат УПЦ. Главни задатак је прогласити Руску православну цркву и лично патријарха Кирила за носиоце неке нове „лажне доктрине“ и тако је избацити из породице помесних Православних цркава. Зашто то ради Константинопољска патријаршија? Чињеница је да је РПЦ данас за Фанар једина препрека успостављању апсолутне доминације у систему светског Православља. А уједно и једина сила способна да упути изазов Константинопољу и директно га оптужи за промовисање јеретичких учења. Ово је нешто чега се Фанар, зачудо, озбиљно плаши. Зашто говоримо о јереси? Од монаха Нестора Летописца, писца Повести о давним годинама, знамо да су Грци „лукави“. Ово лукавство је изражено у многим аспектима, али највише од времена старих Хелена, у игри речи и значења. Таква поставка у фанариотском концепту „примата“ у православном свету је термин „монархија“. Правећи паралелу између прожимања међу Лицима Пресвете Тројице и Константинопоља са осталим помесним Црквама, фанариоти ово описују као „монархију“. „Монархија Оца“. Заиста, ако буквално преведемо овај термин са грчког, онда ћемо добити значење „једноначалије“. У том смислу, наравно, тешко је не сложити се да је Отац једини почетак у Светој Тројици: Син се рађа од Њега, а Дух Свети исходи. У том смислу, у односу на Оца, реч „монархија“ користили су Свети Оци епохе Васељенских Сабора. Тако, на пример, свети Григорије Богослов пише: „А ми поштујемо монархију (једноначалије/једноначалност); међутим, не ону монархију која је ограничена једним Лицем <...>, него ону која саставља равночасност природа, једнодушност воље, истоветност покрета и усмерење ка једном Оних који су из Једнога, што је немогуће створеној природи <...> И то су код нас – Отац, и Син, и Свети Дух." Међутим, какве везе са тим има Константинопољска патријаршија и њен „примат“? Ова у сваком погледу погрешна аналогија потребна је фанариотима само за једно – да уведу реч „монархија“ у односу на форму прожимања/односа Константинопољског патријаршијског трона и осталих помесних Цркава. Идеја је једноставна – пре или касније форма ће бити испуњена одговарајућим садржајем, узимајући у обзир чињеницу да реч „монархија“ у свим савременим језицима има сасвим специфично значење и означава облик владавине у оквиру којег постоји владар (монарх) и његови поданици. Штавише, говорећи о улози Константинопољске патријаршије у систему аутокефалних Цркава, идеолози нове еклисиологије не предвиђају за све православне првојерархе „равночасност“ и „једнакост“ међу собом по аналогији са Лицима Свете Тројице. Напротив, проглашава се „први без једнаких“ и „највиша власт“, проглашавају се „посебна овлашћења и привилегије“, којима се константинопољски епископ поставља институционално изнад сваког другог поглавара аутокефалне Цркве. Дакле, ако применимо обрнуту аналогију и упоредимо улогу Константинопољског патријарха у Православној цркви (у облику у коме је проглашавају фанариоти) са улогом Бога Оца у Тројици, закључићемо да Отац, у односу на друга два Лица Пресвете Тројице, делује не само као једини принцип, већ и као „први без једнаких“, „највиша инстанца“ и онај који има нека „посебна овлашћења“, односно као монарх у општеприхваћеном смислу те речи. Доводећи до свог логичног краја паралелу коју намеће Фанар, не добијамо ништа друго до скретање у древну јерес „монархијанизма“, чији су наставак била учења Арија и Македонија, која су осудили Оци Првог и Другог васељенског сабора. Испоставља се да су у тежњи за васељенском влашћу у Цркви и „древним привилегијама“ фанариоти буквално пали у јерес, која потпада под осуде Васељенских Сабора и Светих Отаца. Да ли Фанар разуме ово? Многи, сигуран сам, разумеју. Мада, по свему судећи, постоје и идеолошки јеретици који чине највише руководство Константинопољске патријаршије. Не наилазећи на отпор, сваким даном све гласније изјављују своје ставове. Истовремено, промовишући своју „монархију“, Фанар данас треба да помери фокус са себе и свог јеретичког учења, оптужујући свог главног опонента у православном свету, Московску патријаршију, за неку врсту „лажног учења“. И Константинопољ наступа без устручавања, док се у Руској православној цркви или стиде да директно предоче фанариотима скретање у јерес, или овај корак чувају у крајњем случају као последњи аргумент. Међутим, догађаји се одвијају тако да ускоро може бити касно. При томе, не треба заборавити да нема потребе за сазивањем Васељенског или Свеправославног сабора да би се констатовао пад у јерес која већ подлеже под саборске одлуке. Оци Цркве су таква учења већ оценили пре нас. Упоређујући време Васељенских сабора и садашње доба, остаје за кајање то што и у наше време, као некада Свети Никола, на неком свеправославном скупу неко не устане и не зада добар ударац старом лукавцу и властољубцу за његову већ, заправо, нескривену хулу и дела која Цркву Христову предају у руке неверника и безбожника. #George_D https://t.me/pravblogs/287 https://t.me/pravblogs/288 *) Фанар и украјинске власти желе да натерају епископе УПЦ да преузму на себе осуду патријарха Кирила за „антихришћанско учење“ Најновије јавне изјаве и обраћања, који су се временски поклопили са ударом ракете у саборни храм Преображења Господњег у Одеси, наводе нас на размишљање да такав след догађаја није случајан. Сви као један – почев од бившег митрополита Драбинка па до самих канонских епископа УПЦ, од којих неки имају и руско држављанство, почели су у један глас да износе исте тезе. Најзанимљивија је чињеница да је најновији талас антипатријарашијске хистерије почео тачно две недеље након посете председника Зеленског Истанбулу и састанка са главом Фанара, након чега су најављене „нове мере заштите духовне независности Украјине“. Случајност? Све указује на не. А ови догађаји, по нашем мишљењу, имају више нивоа међусобне повезаности. Први од њих је доследно вођена политика Константинопољске патријаршије да дискредитује и изолује РПЦ. Може се претпоставити да је Зеленски добио неке савете-инструкције на Фанару да настави притисак на УПЦ, чији је крајњи циљ РПЦ. Задатак је да се епископи УПЦ натерају да на себе преузму осуду патријарха Кирила за неку врсту „антихришћанског учења“, због којег Константинопољ покушава да оптужи РПЦ. Зашто рукама УПЦ? Све је једноставно. Прво, ово је удар „изнутра“, у самој Московској патријаршији, који би Москву требало да доведе у стање омамљености. И друго, требало би да блокира узвратни удар Московске патријаршије – директну оптужбу Константинопоља за ширење јеретичких учења, чега се Фанар веома плаши (узгред, извештај митрополита Илариона Алфејева на последњем Архијерејској конференцији Руске православне цркве прилично је унервозио фанариоте). Ударац украјинског епископата треба да изведе сам Константинопољ и да га пребаци на УПЦ – „нисмо ми, вама су криви ваши епископи“. Па онда да сакупе потребне тезе и уздигну их на међуправославни ниво. Критика „јереси руског света“ није добила дужну подршку, ма колико се трудили на Фанару, док се сада користи нека врста „учења о ратном благослову“, коју наводно прокламује патријарх Кирил. Други аспект је жеља званичног Кијева и његових западних ментора да ликвидирају последње остатке вере, на територији коју контролишу, а која је генетски повезане са јединственом историјском Руси. Без тога неће бити могуће коначно и неповратно интегрисати Украјину у Запад. Демонстративни раскид са РПЦ ће помоћи да се УПЦ толико ослаби да неће бити тешко њене остатке по деловима прелити у „ПЦУ“ или пренети у Цариград. Док би се преостали неистомишљеници једноставно ставили ван закона. Које су главне тезе које су изнели говорници последњих дана? Ево главних: 1. Саборна осуда патријарха Кирила и целе Руске православне цркве због неког „лажног учења“. 2. Потпуни прекид веза са Руском православном црквом (по свему судећи, укључујући и евхаристијско општење). 3. Обнова евхаристијског општења са свим помесним Црквама (читај – са Фанаром). 4. Почетак унутарукрајинског дијалога са свим заинтересованим снагама (односно са „Православном црквом Украјине“ и „Украјинском грко-католичком црквом“ под стриктним руководством ХЕСС-а и ПА-а). Трећа тачка привлачи посебну пажњу и савршено се уклапа у сценарио који је за Украјинску православну цркву припремио Фанар. Јер без обнављања општења између УПЦ и Константинопоља, заобилазећи РПЦ, уз истовремени демонстративни раскид са Руском црквом, фанарско даље промовисање теза о „антихришћанском учењу патријарха Кирила“ на међуправославном нивоу биће проблематично. Неки црквени телеграм канали приговарају па кажу да неће бити сабора који би осудио Руску православну цркву, а све су то само празне спекулације и теорије завере. волео бих да је тако. Међутим, доступне информације и логика недавних догађаја показују да су планови које смо описали сасвим реални. Друго је питање да ли митрополит Онуфрије и епископи УПЦ имају довољно снаге, храбрости и мудрости да избегну овакав сценарио. Надајмо се да ће уз Божију помоћ то моћи. Штавише, постојање било ког плана не значи аутоматски успех његове имплементације. #George_D https://t.me/pravblogs/280

Митрополит Волоколамски Иларион Алфејев ,,Саборност која постоји у Цркви (...) може се, заиста, упоредити са хармонијом и сагласјем које влада међу Личностима Свете Тројице. Не би требало, ипак, ићи даље од тога у покушају да се људске црквене структуре упореде са заједништвом у Божанској Тројици. Нити би било примерено објашњавати узајамни однос примата и саборности користећи се светотројичним аналогијама, и на тој основи се позивати на 'примат' Оца у односу на Сина и Светог Духа.'' (Митрополит Волоколамски Иларион Алфејев, 8. новембра 2014. године) https://svetosavlje.org/primat-i-sabornost-sa-pravoslavne-tacke-gledista/ Епископ Иринеј бачки ,,Црква је заједница по слици Свете Тројице. Наравно, ми не можемо изједначити све што постоји у животу и искуству Цркве у историји, у икономији овде на земљи, у времену, са вечним животом Свете Тројице. Али, Црква је између осталога и икона Свете Тројице. Наравно, из тога не могу се изводити претерани закључци, у том смислу да све што постоји у овоземаљским структурама црквеног живота да треба да пронађемо у Светој Тројици, па између осталога и примат - првенство. То не мислим да је исправно размишљање. Лично ја не мислим.'' (Епископ Иринеј бачки, ПБФ 29. април 2015. - 1:12:20) https://youtu.be/CFANda-KfbM?t=1h12m3s Митрополит Амфилохије (Радовић) ,,Наша помесна Црква, и од раније, а и сада, игра једну не бих рекао помиритељску улогу, него једну саборну улогу, јер постоје те конфронтације нарочито између Константинопоља и Москве. Ми се не сврставамо. Па некад кажу, писали су овде у новинама, чак и Зизјулас рекао је: српски теолози отишли су да слушају Москву. Није истина. Пре свега такво једно поимање је дискутабилно. Ја се чудим, морам да вам кажем искрено да, велики теолог православни, Митрополит Пергамски Јован Зизјулас, да је он у последње време оптерећен - ја разумем њега као јелина и везаног за Цариград -, оптерећен је местом првога, Цариградом. То се види у његовим написима, чак и у његовом теолошком приступу првога које је утемељено на Светој Тројици. Пориче историју, наводно не може се на основу историје дати права слика устројства Цркве, него морамо да се вратимо на теологију, на Свету Тројицу. Катастрофално.'' (Митрополит Амфилохије, ПБФ 20. 5. 2015. - 1:20:00) https://youtu.be/hKDoeS88lyc?t=1h19m17s

Званичан став митрополита берлинског и немачког господина Марка поводом грубог, неканонског уплитања Константинопољске Патријаршије у јурисдикцију Руске Православне Заграничне Цркве Марко, митрополит берлински и немачки D-7-6645-22-MM-sa. Минхен, 31. новембар / 13. децембар 2022. Предмет: Протопрезвитер Слађан Васић Протопрезвитер Слађан Васић је 2008. године рукоположен у чин свештеника у Бечу, од стране митрополита дабробосанског Николаја (Српска Православна Црква), а 2018. године је, уз благослов Српске Цркве, примљен у свезу клира Васељенске Патријаршије. Од 5. / 18. августа 2022. године, служи у Бечу као клирик Руске Православне Заграничне Цркве, у вишенационалној црквеној заједници. Одлука Константинопољске Патријаршије од 3. октобра 2022. године, о такозваном „враћању у ред лаика“ протопрезвитера Слађана Васића, лишена је сваког канонског утемељења, те је, због тога, ништавна. Она само представља поновни покушај уплитања Константинопољске Патријаршије у другу помесну Цркву. Након што се Константинопољска Патријаршија, неканонским уплитањем у ствари Украјинске Православне Цркве, ставила ван канонског поретка, а мене, као надлежног епископа Руске Православне Заграничне Цркве за Аустрију, годинама ионако игнорисала, није било особе којој бисмо се обратили у вези са отпустом овога свештеника. Будући да му је претила опасност да буде приморан да саслужује са неканонским „епископима“ или „свештеницима“, дотични свештеник био је принуђен да напусти Константинопољску Патријаршију. Следствено томе, морао је страховати да га његови српски сународници и његова црквена заједница више неће сматрати канонским свештеником. У формулацији Синода Српске Цркве од 18. новембра 2022. године, донетој на молбу епископа Андреја, констатује се једино то, да је свештеника Слађана Васића Константинопољска Патријаршија вратила у ред лаика, али се, с тим у вези, не заузима никакав став. Пријем протопрезвитера Слађана Васића у Руску Цркву представља, стога, пружање помоћи овом делатном и угледном свештенику. Ми нити желимо, нити можемо сносити одговорност за канонско непочинство Константинопољске Патријаршије, која епископима назива људе без канонског рукоположења, а који, сада, даље врше „рукоположења“ тобожњих свештеника. У часу када смо протопрезвитера Слађана Васића примили, био је свештеник Константинопољске Патријаршије, без икаквих оспоравања. Дуго времена након његовог пријема у нашу Цркву, уследила је одлука о „враћању у ред лаика“, коју је донела Патријаршија, из чије јурисдикције је дотични свештеник већ био изашао. Ту одлуку сматрамо неважећом. Митрополит Марко Са немачког језика превео: Марко Делић У прилогу погледајте документ у оригиналу View full Странице

Текст у пдф формату Павле Даровски „Томосологија” Константинопољске Патријаршије – Епархија бачка EPARHIJABACKA.INFO ДЕО ПРВИ Увод Томоси Константинопољске Православне Цркве о аутокефалности разних Православних Цркава нису просто документи: то су споменици историје и... View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 25. октобра 2019. године у Патријаршијској резиденцији у Београду посланство Константинопољске Патријаршије које је предводио Високопреосвећени Митрополит пергамски г. Јован. Посланство Константинопољске Патријаршије чинили су и Митрополити галски г. Емануил, адријанопољски г. Амфилохије и силивријски г. Максим, као и јерођакон Григорије, секретар Цариградске Патријаршије. У разговору су учествовали чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископи бачки г. Иринеј, шумадијски г. Јован и крушевачки г. Давид; као и Митрополити црногорско-приморски г. Амфилохије и загребачко-љубљански г. Порфирије. Посланство Константинопољске Патријаршије у Београду | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS

Милан А. Николић Теолошки узрок застрањења Константинопољске цркве у улози првенства Начин превазилажења спора са Константинопољом тиче се ,,божанског поретка у ипостасним својствима'' Пресвете Тројице, поретка који треба бити објашњен разликовањем између равни суштине и равни ипостаси. У решавању овог проблема укључена су питања Филиоквеа, и објашњења зашто се у теолошком предању Отац назива првим, Син другим а Свети Дух трећим, када је реч о вечној, ванвременој Тројици. За Цркву је искрсла потреба да се за поредак и јединство Цркве примени основа у тријадолошком регулисању поретка и јединства Свете Тројице. Ово питање је толико деликатно да с правом многи православни од њега зазиру. Зазирање православних од оваквог примењивања унутартројичног поретка на црквени поредак, долази услед опасности да првенство које се односи на Бога Оца у унутартројичном животу, буде поистовећено са узрочношћу коју поседује Бог Отац, а која би ангажовала такву власт првога, да први може узроковати друге поглаваре и додељивати аутокефалије самостално. Није спорно да Црква у свом историјском постојању изображава одређене божанске и небеске категорије, али Црква није дефинисала изображавање превечног сабора Свете Тројице у личностима првојерараха, што не значи да то под одређеним условима није могуће. Изображење првога на васељенском нивоу Цркве, засновано на личности Бога Оца, не сме подразумевати могућност ,,узроковања'', у смислу да првенство садржи власт самосталног додељивања аутокефалија и формирања поретка. Црква не може у потпуности изобразити постојање унутартројичног живота Бога Свете Тројице, тако што би примат у Цркви на васељенском нивоу био исти са првенством које има Бог Отац као Узрочник других Лица Пресвете Тројице. Овај примат не може бити исти, зато што први на васељенском нивоу Цркве и уопште у црквеном поретку, није без узрока, тако да ни сам овај први не може бити узрок. Узрок првог и других у поретку Цркве је Господ Исус Христос са Оцем и Светим Духом. Као што православни не прихватају васељенски примат који чува Христову столицу и изображава Његову апсолутну власт, тако не смеју прихватити ни васељенски примат који изображава Бога Оца као Узрочника. Васељенски примат мора да изображава Оца Љубави који ништа не ради самостално и никог не приморава на чињење Његове воље, Који благоизвољева за сагласност и заједничко деловање. Јасно је да подражавање Свете Тројице које би укључило узрочност у унутартројичном животу, није ни примерено ни могућно. Христос нас подучава да изображавамо тројичност не по узрочности, него по љубави и заједничарењу. Васељенски примар заснован на личности Оца може бити остварен само у љубави, заједничарењу и сагласју. Ниједан члан Цркве не може преузети улогу узрочности у Цркви. Примат у Цркви може бити заснован на личности Бога Оца по љубави, сагласности и једнакости са другима, док узрочност црквености никада не може бити у личности једног члана Цркве. Узрок у једној личности може бити у унутартројичном постојању Свете Тројице, док је узрок црквености садржан у сваком члану Цркве тако што је Евхаристија узрочност и стециште црквености. У Евхаристији је Онај који је над првим епископом, тако да првенство које има један епископ, будући да има изнад себе првога у Евхаристији, не може бити са улогом узрочности. Свети Оци као што је Григорије Палама, су снажно инсистирали на једносуштности и равночастности везано за унутартројични поредак, тако што у односу на поседовање божанске суштине ни једна личност Свете Тројице није другостепена. Међутим, одбацивање самог поретка у унутартројичном односу свакако није исправно. Православни оци су у опсежној критици Филиоквеа умало одбацили појам поретка у унутартројичном животу, у чему их је спречавало непознавање потпуне слике унутартројичног, битијног, персоналног одношења. Методологије поретка личности Свете Тројице до којих су дошли Евномије Кизички и касније заговорници Филиоквеа, наводиле су православне у том смеру. Међутим, до позитивног закључка о унутартројичном поретку дошли су и други не на погрешан начин, на пример Григорије Ниски и Максим Исповедник, које су православни следили колико су могли. Данас међу православнима има оних који сматрају да свакако постоји онтолошка основа у поретку, али услед изостанка објашњења граничне равни суштине и ипостаси, где се поредак Лица Тројице коначно може дефинисати, дошли смо у ситуацију да Константинопољска црква ступа у примењивање поретка на начин који је неприхватљив. Ако се тријадолошки проблем граничне равни суштине и ипостаси буде занемарио, последице тога одразиће се на јединство Цркве, што је ситуација која већ данас искрсава. Питање јединства латини решавају погрешно апсолутизовањем првог, а које православни могу решити тако као латини - као Константинопољ данас - или сасвим напреднијим следовањем сопственог предања. Питање поретка је суштински повезано са питањем Филиоквеа, тако да смо дужни оба питања решити истовремено. Православни оци признају поредак у унутартројичном животу, али тај поредак, не само што је изнад сваке врсте поретка у историјској перспективи, него је и сам тај поредак под Ипостасима Тројице, односно Бог као Тројица га надилази. Свети Григорије Богослов наводи да тај поредак ,,треба да оставимо Тројици да га познаје или очишћенима којима то открије Тројица или сада или после''. Наша чистота остаје отворено питање до краја наших живота. Свесни тога и у чврстој вери, треба прихватити откровење познања одређених тајни када то Бог благоизволи и устроји. На Усековање главе Св. Јована Крститеља 2018.

Свјатјеши Патријарх московски и све Русије Кирил сусрео се данас у својој радној резиденцији на Чистом переулку у Москви са члановима делегације Константинопољске патријаршије Митрополитом галским Емануилом и смирнским Вартлоломејем, саопштено је на званичном сајту Московске патријаршије. Са стране Руске православне цркве сусрету су такође присуствовали предсједник Одјела спољних црквених веза Митрополит волоколамски Иларион и замјеник предсједника овог Одјела протојереј Николај Балашов. Током разговора покренута су питања везана за проблематику очувања међуправославног јединства, стоји у саопштењу. РИА Новости објавиле су кратку изјаву протојереја Николаја Балашова, који је након састанка рекао да је сусрет Патријарха Кирила с представницима Константинопољске цркве био користан за обје стране. „Чланови делегације Константинопољске цркве обећали су да ће позицију Руске православне цркве исказану током разговора пренијети Патријарху константинопољском Вартоломеју и члановима Свештеног синода Константинопољске цркве“, казао је отац Николај Балашов. Раније је саопштено да ће делегација Константинопољске патријаршије, у склопу консултација с осталим помјесним црквама, након што је украјински предсједник Петро Порошенко затражио од Константинопољског патријарха Вартломеја да помогне у успостављању јединствене аутокефалне православне цркве у оквиру украјинске државе, посјетити Московску патријаршију. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице