Алхемичар

Зашто жена не може бити свештеник? Дугачак разговор са оцем Томом (Т.Ф: Хопко, профа), кога нападају неке православне жене, али и многи други, због чланка у Тромјесечнику факултета Св. Владимира. Од почет ка прашине која се подигла у вези са рукополагањем жена, више ме је изненадило оно што је тиме изашло на видјело, од саме теме те расправе. Немогуће је наћи одлучујући аргумент ни за ни против рукопологања - одлучујући у смислу да је објективно убедљив за обје стране. Обје стране су у праву за себе, тј. унутар властитих перспектива и логике својих аргумената. Св. Јован Кронштатски, о јереси Лава Толстоја, рекао је ово: "О безумни грофе! Зар не вјерујеш у Свете Апостоле?" Али Толстојева јерес почиње од његовог неверовања у апостоле. Дакле, тражење аргумената ex Traditione (позивањем на оно што традиција доказује) промашује мету. Јерес је увијек "у једном комаду", цјелина, дубоки избор, а не тек грешка у неким стварима, која се може исправити. Отуд долази и безнадежност теолошких расправа у том случају. Сви теолошки аргументи долазе пост фацтум - након чињеница. Они су укорјењени у искуству, али ако се ради о другачијем искуству, онда они не могу да се примјењују. Шта је постало очигледно у дискусијама о рукополагању жена? Том каже: "Како неко може да објасни да жена може постати предсједник САД, али не може постати свештеник?" Мени се чини (и ја му кажем) да не би требала бити председник САД. Али нико то данас не може рећи, јер би то било уврједљиво. А не треба вређати људе. Тиме смо у зачараном кругу - неизбежан зачарани круг када је органско, примордијално, вјечно искуство разбијено. Наша савремена култура се састоји од порицања и прекидања тог искуства; сама њена суштина је то порицање. То је искуство негативизма, бунтовништва, протеста. Цио концепт ослобађања сасвим је негативан. Идеја "сви људи су једнаки" је идеја чији су корјени а приори најпогрешнији. Онда слиједи: "Сви људи су слободни", "Љубав је увјек позитивна" (тиме се оправдава и хомосексуалност), свако ограничавање је тиранија. Све док Хришћани сами прихватају културу која је на овим принципима, ниједан аргумент о немогућности рукополагања жена неће моћи да буде убједљив. Јер сви ти аргументи делују лицемјерно и варљиво. Ако започнемо дискусију са претпоставком апстрактне, нереалне, неприродне "једнакости" између мушкарца и жене, није могуће навести ниједан аргумент који ће имати смисла. Морамо почети са разобличавањем, разоткривањем тог принципа као лажног, јер је он један апстрактан изум. Читава савремена култура, са својим духовним, лажним, чак и демонским премисама, мора бити одбачена. У овом принципу поређења, на коме се заснива патос о једнакости, лежи једна дубока обмана. Никада се ништа не постиже поређењем - то је извор зависти (зашто он, а не ја?), протеста (ми морамо да будемо једнаки), а онда љутње, бунта и подјеле. Заправо, то је поријекло ђавола. Нема ту ничега позитивног; све је у томе негативно од почетка до краја. У том смислу је наша култура демонска јер је њена основа поређење. Пошто поређење увијек, математички, води искуству и спознају о неједнакости, а онда и побуни. Једнакост се заснива на порицању сваке разлике, али пошто те разлике постоје, жеља за једнакошћу позива на борбу против њих, на силу изједначава људе, а оно што је још горе од тога, одбацује ове разлике које су суштине живота. Особа - мушкарац или жена - која жуди за једнакошћу, већ је испражњена и безлична јер се личност састоји из онога по чему се једна особа разликује од осталих и не подчињава се апсурдном закону једнакости. Демонском принципу једнакости Хришћанство супротставља љубав. Суштина љубави је потпуно одсуство "поређења". Једнакост не може постојати у овом свијету, јер је он створен из љубави, а не из принципа. А свијет је жедан љубави а не једнакости. Ништа - и ми то добро знамо - не убија љубав и замјењује је мржњом тако добро као једнакост која је насилно наметнута свијету као циљ и као вриједност. А управо је у љубави и ни у чему другом укорјењена дуалност човјека као мушкарца и жене. Није грешка да се људски род мора исправити "једнакошћу", нити је то случајност - то је први и понајвише онтолошки израз саме суштине живота. Ту се лично испуњење постиже кроз властиту жртву, у томе је побједа над "законом", ту је смрт самоафирмације мушкарца као мушкарца, и жене као жене, и тако даље. Све то значи да не постоји једнакост него онтолошка разлика која љубав чини могућом, дакле, јединство а не једнакост. Једнакост претпоставља мноштво једнаких јединки које никада не постају јединство јер је суштина једнакости у њеном пажљивом чувању. У јединству разлике не ишчезавају, већ постају јединство, живот, креативност. Мушко и женско су дио природе свијета, али људско обличје их преображава у јединство породице. Гнушање наше културе према породици заснива се на чињеници да је породица посљедњи бастион изобличавања зла једнакости. - о.А.Шмеман у свом дневничком запису за сриједу 11. фебруара 1976. године по Христу (прелом пасуса наш) Теолошки фрагменти

Ποмаже Бог! Да ли можда неко има ноте од горе наведених композитора или зна неког ко има? Хвала унапред!

ХВАЛА ПУНО!

Помаже Бог, ево већ дуже време тражим pdf. верзију празничних зборника и осмогласника Епископа Стефана Ластавице. Било је једно време на неком сајту, али је тај сајт укинут, па ако неко има, нека ми пошаље линк за преузимање. Хвала