Претражи Живе Речи Утехе

Страх и трепет дође на ме, и покри ме тама. (Пс. 55) До скора се путем јавних гласила често могла чути она симпатична крилатица ,,има посла ко хоће да ради“, коју су изговарали брижни укротитељи нашег економског тигра. И, заиста, ко је барем мало проучавао историју људске цивилизације, зна да је за робове увек било посла. Оно у чему су они одвајкада оскудевали била су права, али то је надомешћивано јефтином забавом, чији су се појавни облици мењали у зависности од епохе. Међутим, ствари на светском плану промениле су се у тој мери драстично да је поменута крилатица изгубила трку са друштвено-политичким догађајима, па је већ извесно време нико не помиње. Данас се експлоатишу друге теме, данас се боримо за храну, струју и, као и увек, сигурност и мир. Но, не треба бринути, хране има на претек – ко хоће да једе. Нашим дедама и бабама било је битно да има ‘леба, а преко тога шта претекне. Време у коме ми живимо нешто је другачије. Подупрти чедима технолошког развоја, генијални белосветски кувари смислили су најсавршенију намирницу икад, а њихов рецепт преузели су и уподобили наши дрипци у оделима… овај, наши кувари. Савршенство те намирнице састоји се, за почетак, у томе што нема глутен. Много битнија од тога је њена карактеристика да јој се залихе никада не могу исцрпети. Напротив, што је више људи конзумира, то је више има. Као што је Исус умножавао рибе, исто тако, па на куб, кувари који мајчински брину о нама умножавају ову намирницу. Диван ли је 21. век! Сигурно се питате о којој је намирници реч и како то да за њу нисте чули. Веровали или не, не само да сте чули, него сте, врло вероватно, и сами редовни конзументи: страх, даме и господо: С-Т-Р-А-Х! Дивна намирница, да дивније не може бити! Дирљиво је колико наши кувари брину о свима нама. Таман измезимо један тањир страха – опа! ето другог, још пунијег и разноврснијег. Настављамо да једемо, све док се не заситимо и одложимо прибор за јело. Тада нам неко суфлира да ће се кувар увредити ако не пробамо главно јело. ,,Зар оно малочас није било главно?“ – упитаћемо. ,,Таман посла, ово је тек почетак!“ – зачуће се одговор. Шта да се ради, нећемо да се замерамо и да не бисмо увредили кувара прихватамо се следећег тањира, са невероватним кулинарским бравурама: економски слом на жару, са комбинованим сосом од рестрикција струје и гаса. Ту западамо у својеврсни проблем: специјалитети нам се толико допадају да не можемо да престанемо са јелом, а истовремено осећамо мучнину и озбиљну унутрашњу тензију. Толико постајемо хипнотисани ђаконијама да никако не успевамо да скренемо поглед са тањира и преусмеримо мисли у неке друге токове. Зар то није циљ сваког доброг кувара? Након што смо смазали и то јело, конобар поново долази са сервирним колицима: ,,Дезерт!“ – узвикује озарено. Нека иде живот, откопчавамо дугме на панталонама, како би све могло да стане. (Нећемо ваљда да увредимо људе који толико брину о нама?) Конобар приноси тањирић, а ми знатижељно упиремо поглед ка слаткој радости, не дочекавши да тањир дотакне површину стола. Шта нам је то наш кувар спремио? Реч је о једном од оних уобичајених слаткиша који не захтевају пуно труда, а никада не разочарају: рат, обложен преливом од међунационалних тензија и спољашњих претњи. Халапљиво приступамо посластици и гутамо несажвакане залогаје док не упаднемо у слаткозни транс и масовну хипнозу. Такво стање држаће нас неко време, а чим ефекат попусти, ето кувара поново са својим специјалитетима. И тако, сваки дан, док колективно не пукнемо или не започнемо дијету која искључује конзумацију најсавршеније намирнице. Ма, каква црна дијета… https://mentalnihigijenicar.com/2022/10/11/има-хране-ко-хоће-да-једе/