Претражи Живе Речи Утехе

Шта нас, хришћане који идемо у цркву, разликује од оних који у њу не иду и од нехришћана? Да ли је Христос Својим Доласком учинио нас, Његов народ који носи његово име, бољим од других? Да ли је Христос, када је дошао на земљу, створио бољег човека? Показао да су хришћани бољи од других, пагани, на пример, или Јевреји? Љубљени верници, да бисмо ово разумели, на све треба да гледамо другачије. Морамо да спознамо себе онаквима какви јесмо, и пре свега, да упознамо себе, а затим да разумемо дело спасења које је Бог извршио. Ми себе називамо хришћанима, називамо се створењима Божијим, која се састоје од тела и душе. И мислимо да ћемо, ако ставимо јачи акценат на душу, постати духовни људи. А ако не, онда ћемо остати плотски. Да ли је духовни човек оно што разумемо под овом вербалном формулом? Можда сте приметили да у Православној Цркви избегавамо да духовни живот називамо духовним. Зашто? Због неразумевања које смо унели у овај појам, будући да духовни живот схватамо са психолошке тачке гледишта. Сматрамо да је дух оно што је у стварности само суптилнији део тела, оно што се односи на „одеће од коже“ (уп. Пост. 3:21) које је Адам примио после пада. Стога не чуди што данас толико психолога заузима место исповедника, не чуди што данас остајемо далеко од Христа, не чуди што у свом животу не показујемо добре последице Христовог оваплоћења, не изненађујемо сввим што се дешава. Не показујемо самим својим животом да смо хришћани. Трудимо се да постанемо бољи, али ти „бољи“ људи нису духовни људи. Видели сте да свети Павле прави јасну разлику када каже да постоји „ човек природан и човек духовни“ (уп. 1. Кор. 2,14-15; 15,44; Рим. 8). :5-9). „Духовна личност“ је морална особа која се придржава принципа морала, поштује их и покушава да постане боља него што је била. А „духовна особа“ је она која следи живот Духа. Христос својим оваплоћењем није створио „бољег” човека, Он је створио другог човека (уп. Еф. 2,15; 4,24). Савремени човек је огорчен када чује да у Цркви Божијој говоре: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас проклињу“ (Матеј 5,44) итд. Он је огорчен и каже: „Ко то може? Каква особа може ово да уради?" И у праву је. Нико не може ово да уради. Међутим, савремени људи заборављају да су ове речи изговорене хришћанима – новом човеку створеном по лику Христовом (уп. Кол. 3,9-10). Ако не схватимо да је Дух Бог и да не можемо постати духовни људи, осим повезујући се са овим Духом Божијим, тако што дозвољавамо духу који је у нама и који је слика Божија да ступи у општење са његовим Створитељем, са Богом, – остаћемо на овом телесном нивоу. Зато данас не можемо да спојимо небо и земљу, не можемо рећи да теологизирамо, не можемо рећи да смо схватили Бога и да Његов живот и смрт нису били узалудни. Ми, као телесни људи, навикли смо да видимо Христа или као Човека или као Бога, одвојено. Али Он је недељив! Он је у потпуности Човек и потпуно Бог у исто време. И урадио је то за нас. Треба да научимо да видимо Божанско на људски начин, и да судимо људском на Божански начин, јер је човек, љубљени хришћани, између неба и земље. Човек није само земља, човек није само небо, он је између неба и земље, већ има силу коју му је дао Христос у оваплоћењу. Човек тако има моћ да уједини небо и земљу. Наша вера, ако остане на земљи, не може постати више од морала испуњеног гордошћу, и не се може даље преобразити у било шта друго осим у идолопоклонство. Вера, обешена негде на небу, не може бити више од доконе филозофије . Зато је Евагрије Понтијски рекао да је богослов онај који се моли. А филозоф Константин Ноика, који није био теолог, изнео је, пак, једну веома занимљиву мисао: „Нигде се о човеку не говори више него тамо где се говори о Богу. А у ствари, теологија је разговор не о Богу, већ о човеку. Јер наши животи су делови теологије." Дакле, љубљени хришћани, када чујете да неко говори узвишене речи о Богу, теологизира о Богу, а заборавља на човека, не идите за њим. Ово није теолог. Теолог није онај који говори о Богу, теолог је онај који говори Богу. И, говорећи са Богом, не може да чује од Њега другу реч осим оне коју је рекао светом апостолу Петру када му је пренео меру своје љубави: „Напасај овце Моје“ (Јн. 21, 16-17). Вера, суспендована на небу и која је остала тамо, је филозофија, празна, без садржаја; вера која остаје на земљи је идолопоклонство, морал без садржаја. Садржај се не може појавити осим комбиновањем оба. Садржај се не може дати осим љубављу између човека и Бога. Раније смо рекли да се уз заповест „љубите непријатеље своје“ Христос окренуо новом човеку. Сам Христос је Својим оваплоћењем показао да су и нама доступне заповести – због тога што се оваплотио, као и ми. Он је постао Човек, како каже свети Апостол Павле, помиривши се са људима када смо били у непријатељству са Њим (уп. Рим. 5, 8)! Својим оваплоћењем Христос је победио свако непријатељство. Погледај око себе: човек може да победи једно непријатељство, два, три, али не може победити непријатељство у целини, не може га потпуно победити. Он прашта, али се стално сећа грешака других због којих је патио итд. Он прашта, али не благосиља оне који га клевећу и проклињу. Он донекле испуњава Божију заповест, а онда се спотакне. Зашто? Јер не усуђује себе да сматра чедом Божијим. Он не разуме да је Христос спустио небо на земљу да би ову земљу подигао на небо. Ако људски расуђујемо, ми, наравно, никада нећемо имати смелости или чак слабе наде да можемо постати синови Божији, богови по милости . Зашто? Јер ми све видимо одвојено: човек је човек, а Бог је Бог. Али то није истина! Човек има моћ да веже небо и земљу. Човек треба да схвати да земља може постати небо. И тако се Бог удостојио да то учини и послао Христа да се овплоти, да би у нама, који смо тело, пробудио свест синова Божијих. Не покушавајући да претерано теологизирамо о природи Спаситеља, покушајмо ипак да мало спустимо веру на земљу како бисмо видели да је Христос то показао својим ученицима. У својој првосвештеничкој молитви, Он је рекао Богу Оцу: „Дело које си ми поверио, извршио сам. Ја сам открио име Твоје људима“ (уп. Јн. 17,4.6). Које је ово име? Име је - "Отац". Ниједна друга религија није знала ово име. Никада, нигде човек се није усудио да помисли да ће једног дана бити могуће да човек заиста постане син Божији; да се Бог – Творац свега, нествореног, беспочетног, бесконачног – од нас може назвати Оцем. Ова молитва, коју ћете наћи у 17. поглављу Јеванђеља по Јовану и коју вас свесрдно подстичем да поново прочитате, није ништа друго до откровење људима о намери Божијој, о намери коју је Он имао када је створио човека , наиме, да шири љубав Његовог Оца према нама, да шири ову љубав у свету, да се заједно са Христом радујемо љубави Његовог Оца и сами Му одговоримо, попут Христа, синовском љубављу. У љубави као таквој, Божија брига за Његову творевину, оно што називамо Промисао, испољава се – на овај или онај начин, очигледније или тајније. Али тек у хришћанству, тек после силаска Христовог и Његовог оваплоћења, ми људи смо сазнали шта је истински Промисао. Промисао, или брига Божија, није само, како смо раније мислили, брига Бога који је изван нас, не само брига коју Бог показује према нама кроз нешто спољашње. Истинска Промисао је и оно што се дешава у нама. Христос није само узео људско тело, него је и ушао у нас. Ми Га прихватамо кроз Свете Тајне, а Он се брине за нас, подржава, помаже, даје нам доказ своје љубави. И ми, љубљени хришћани, треба да искористимо ову силу, искористимо благодат Христову – и почнемо да размишљамо као синови Божији. Као хришћани! Као нови људи . Оваплоћење Христово је доказано и проповедано много пута кроз векове. Па ипак, ако погледате око себе, може се чинити да оваплоћење Христа није било успешно, јер око себе – мислим на хришћане – не видимо нове људе . Не видимо људе који би волели своје непријатеље, не видимо људе који би заборавили на себе и бринули о својим ближњима. Ми то не видимо. И рећи ћу вам још: незнабошци за нас православне кажу да нас вера уопште није променила. Да, ако погледамо оне који се још боре, истина је: видимо – ако видимо – само неколико знакова победе. Али ако погледамо оне који су победили, светитеље који су угодили Богу, који су, како је сам Христос рекао, чинили чуда већа од оних која је Христос чинио на земљи, онда ћемо видети нешто друго (уп. Јн. 14, 12). Што се тиче нас који се боримо, важно је само како на све гледамо и у Кога се уздамо, у Кога полажемо наду да ће нам помоћи да постанемо оно што желимо. Како рече један отац, Бог очима своје милости гледа, не на оно што јесмо, па чак ни на оно што смо били, већ на оно што желимо да постанемо. Оваплоћење Христово мора бити видљиво у нашим животима. Неопходно је да се ми, земаљски људи, усудимо да преобразимо земљу у небо. Шта мислите шта друго може бити милостиња која се даје у име Христово ако не претварање парчета хлеба, супстанце, у небо, у духовна блага, у вечни живот? А шта значи кад постиш, да то чиниш у име Христово? Шта значи када једете, чинити то у име Христово? Шта уопште значи реч светог Павла која каже: једете ли, пијете ли, или шта год чините, све чините на славу Божију (1. Кор. 10,31) – шта значи то значи? Зар то не значи да се усудимо да направимо рај на земљи такви какви јесмо? Христос је узео тело да би нас људе одвео на небо. Као што каже свети Павле, „као што је и сам страдао када је био искушаван, може помоћи онима који су кушани“ (Јевр. 2,18). Имамо Христа поред себе, имамо Христа у себи, свуда имамо Христа, само да се пробудимо. Не остављајмо своју веру обешену негде на небу, као што рекосмо, него погледајмо на Божанска дела - људски, а на људска - Божански. И учинимо Христа Учесником у нашем свакодневном животу. Ставимо Христа поред себе. Рецимо Му све. Учинимо Га Учесником у свим нашим свакодневним проблемима, чак и оним најмањим. На крају крајева, ако Га учинимо Учесником у нашем земаљском животу, онда ће нас учинити учесницима у свом небеском животу. И ако то урадимо, ако се усудимо да градимо свој однос са Христом као деца Божија и покушамо да Га упознамо, и да Он упозна нас, онда ћемо бити заштићени од страшних речи, можда најстрашнијих речи коју човек може чује од Онога који му је показао савршену љубав : „Иди од Мене, проклети, јер те не познајем!“ (уп. Мат. 25, 41, 12). Да нам се ово не би десило, хајде да се усудимо ! Враћам се овој речи јер је веома важна. Своју вечност треба да проведемо са Христом. Дакле, учинимо Христа Учесником у нашем земаљском животу, да би и Он нас учинио учесницима у Своме Божанском животу. И тако да у нашим животима буде она светлост за коју је Христос рекао: „Нека светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5:16). На крају крајева, ако тако учинимо, припремићемо своје душе за Силазак Светог Духа у њих. Дакле, нека се у нама види она светлост која се описује речима: „Ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Матеј 28:20). Протосинђел Хризостом (Чучу) https://pravoslavie.ru