Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ће сваког петка - почев од 11. марта а закључно са 1. априлом 2022. године - служити од 18 часова Акатист Пресветој Богородици у Храму Светога Саве на Врачару, објавила је Информативна служба СПЦ. Свјатјејши ће, такође у Светосавском храму, служити и недељно Великопосно вечерње - почев од недеље 13. марта а закључно са недељом 10. априлом 2022. године, такође од 18 часова. Сви су добродошли на молитву. Извор: Информативна служба СПЦ Фото: Информативна служба СПЦ

Према богослужбеном поретку прве недеље Великог поста, у храмовима Архиепископије београдско-карловалке служено је Велико повечерје са Великим покајним каноном Светог Андреја Критског. Првога дана Великог поста - свете Четрдесетнице, 7. марта 2022. године, у молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанског г. Стефана, Велико повечерје са Великим покајним каноном Светог Андреја Критског служено је у малом храму Светог Саве на Врачару. Девету песму из првог дела Великог покајног канона Светог Андреја Критског прочитао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Викарни епископи Патријарха српског молитвено су присуствовали Великом повечерју, а након 69. псалма са средине храма прочитали први део Великог покајног канона Светог Андреја Критско, у следећим београдским храмовима: Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј у параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском факултету; Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин у Саборном светоархангелском храму и Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану. Извор: ТВ Храм Извор: СПЦ.РС

Извор: Инфо-служба СПЦ

Молимо се да имамо ревност старијег сина, али и љубав, покајање и спремност да будемо бољи људи. Грешимо и падамо, али потребно је да поверујемо у безграничну љубав Божију, да поверујемо у благодат и призив Божји, те да се вратимо на прави пут, рекао је Епископ ремезијански г. Стефан у својој архипастирској поуци након литургијског отпуста у спомен-храму Светог Саве на Врачару. Евхаристијским сабрањем у другу припрему недељу Великог поста - о блудном сину (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године, у заветном спомен-храму Светог Саве началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Преосвећеном владици Стефану саслуживало је мноштво презвитерâ и ђаконâ, уз молитвено учешће народа Божјег који се сабрао под сводовима највећег храма у Српској Цркви, учествујућу у светој Евхаристији и хранећи се са Трпезе Царства небеског. Након литургијског отпуста, речима архипастирске поуке сабране је поучио Епископ ремезијански Стефан, између осталог рекавши: Потребно је да се пред светињом поклонимо, потребно је да верујемо да су ближњи бољи од нас, а када греше да им дајемо шансу како би се поправили, јер живот је такав - пун искушења. Молимо се да имамо ревност старијег сина, али и љубав, покајање и спремност да будемо бољи људи. Грешимо и падамо, али потребно је да поверујемо у безграничну љубав Божију, да поверујемо у благодат и призив Божји, те да се вратимо на прави пут. Млађи син је нама пример да је све у Богу могуће. Трудимо се и данас, да ако имамо искушења са ближњима, пријатељима и непријатељима, исправимо те грешке, како бисмо били бољи људи и спремније дочекали Велики пост. Извор: Телевизија Храм

У крипти Храма Светог Саве која је посвећена светом великомученику кнезу Лазару на Врачару, уз хоростасију Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, свеноћно бденије је служио архимандрит Нектарије уз саслужење више презвитерâ и ђаконâ и молитвено учешће многобројног народа Божјег. На свеноћном бденију молитвено су присуствовали њихова преосвештенства викарни епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и хвостански Јустин. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Молитвом изграђујемо заједницу са Богом и са ближњим Славопој Господу узнели су појци који антифоним појањем умилно поју химнографију празника у част три велика светила - Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоуста. Према богослужбеном поретку свеноћно бденије крунисано је евхаристијским сабрањем којим је предстојао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење Преосвећене господе викарних епископа: ремезијанског г. Стефана, топличког г. Јеротеја и хвостанског г. Јустина, као и пречасних презвитерâ и часних ђаконâ, уз слаовословни допринос многобројних појаца и молитвено учешће великог броја наорда Божјег. Након литургијског отпуста Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије обратио се сабранима сажетим, али поучним празничним словом, поучивши их о значају празника и богослужења. Говорећи о значају три велика светила Цркве Христове, Патријарх Порфирије је истакао да је највећи онај који свој дар доведе до максимума, јер сваки има различите дарове, али сваки има прилику да буде и највећи у Духу Светоме и заједници са Христом. У својој надахнутој беседи предстојатељ Српске Цркве је указао на важност оваквих (све)ноћних сабрања која би, према његовим речима, требала да се практикују чешће уочи великих празника. Без молитве ми не постојимо, јер као што је ваздух неопходан за дисање, тако је и молитва неопходна за наше суштинско духовно постојање, јер молитвом ми износимо и разоткривамо себе пред Господом, у исто време стојећи пред Њим кроз молитву постајемо способни, да ослушкујући глас Христов, познамо шта Он то нама поручује. Кроз молитву у Богу задобијамо истинско смирење, а кроз молитву за ближње омекшавамо своје срце, почињемо да истински препознајемо вредност ближњега, тако молитвом изграђујемо заједницу са Богом и ближњима, поучио је Патријарх српски г. Порфирије. Извор: Телевизија Храм

Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх српски Порфирије беседећи на евхаријском сабрању у храму Светог Саве на Врачару. У недељу о Закхеју, 6. фебруара 2022. године, када се богослужбено савршава молитвени спомен на преподобну Ксенију римљанку, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предстојао је евхаристијским сабрањем у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, као и пречасни презвитери и часни ђакони Архиепископије београдско-карловачке, у молитвеном присуству великог броја благочестивог народа Божјег. Након прочитаних светописамских зачала која се пред литургијску заједницу износе у овај недељни дан, који се сходно јеванђелској перикопи назива Недеља о Закхеју, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије надахнутом беседом поучио је сабрано свештенство и верни народ указујући на значај ове јеванђелске приче о Закхеју, која нас уводи у припремни период за Велики пост - свету Четрдесетницу. -У току припреме за Велики пост кроз догађај сусрета између Закхеја и Христа Црква нас припрема тако што подсећа да је важно да без обзира какав је наш живот и без обзира како нас људи третирају, да ли препознају то што је у нама или не, важно је да никада не изгубимо жељу, тј. потребу за Христом, рекао је Патријарх српски говорећи о припремном карактеру ове јеванђелске приче у којој Црква наглашава значај зеље за сусрет и заједницу са Господом, јер је жеља први ступањ духовне припреме за Велики пост - свету Четрдесетницу. Настављајући тумачење ове јеванђелске перикопе која нам нуди изобиље духовних порука које су од изузетног значаја за нашу духовну припрему, предстојатељ Српске Цркве је рекао: Закхеј иако малога раста, иако цариник, он такав није затрпао и није заборавио у себи потребу за Богом. И зато чини све када је Христос наишао да би могао да чује Његову реч и види Га. Сваки сусрет са Христом и Његов улазак у наш дом је наше спасење. Али исто тако, сваки сусрет са Христом јесте промена нашег унутрашњег бића и живота, поучио је Патријарх. Нека би Господ дао, да идући у сусрет Великој четрдесетници, полако се припремамо за њу, како бисмо онда њом путујући ка тајни победе живота над смрћу - ка тајни Васкрсења Христовог, били истински спремни. Нека пример Зкхејев буде подстрех и нама инспирација како бисмо увек сачували потребу за Христом, а када то постоји онда смо на сигурном путу који води у Царство небеско, закључио је Патријарх српски г. Порфирије беседећи на тему јеванђелске перикопе о сусрету Христа и Закхеја. Извор: Телевизија Храм

У келији конака Скита Светог Василија – Хрусији, који се налази три километра северно од Хиландара, данас је око 18.30 по грчком времену избио пожар. Захваљујући брзој реакцији грчких ватрогасаца са једним возилом, као и хиландарске монашке ватрогасне службе са два ватрогасна возила, пожар је локализован и угашен до касних вечерњих сати. У пожару није било људских жртава, нити повређених. Пожар је проузроковала пећ на дрва. Ватра је захватила келију, међутим ватрогасци су спречили да изгоре кровна и међуспратна дрвена конструкција, па на конаку није дошло до обрушавања крова, нити се ватра проширила на приземље. Пожар се није проширио ни на остатак средњовековног утврђења и његове највредније делове: цркву Светог Василија, кулу и остатке палате из 14. века. Конак у коме је дошло до пожара датира из 1868. године. Тачне размере оштећења и материјалне штете биће накнадно утврђене. У изгорелој келији нису се налазили предмети са карактером културног добра. О Скиту Светог Василија Скит Светог Василија (познат и као Стари манастир, Свети Василије на мору или Пирг Хрусија) спада у део богатог хиландарског културно-историјског наслеђа на Светој Гори које се налази изван зидина самог манастира Хиландара. На том месту од раније је постојало мање утврђење – пристаниште које је у 14. веку Свети Краљ Милутин знатно проширио и утврдио на захтев хиландарских монаха, како би се заштитили од напада гусара са мора. Краљ Милутин је подигао јако утврђење – пирг (кулу) са црквом на врху посвећену Вазнесењу Христовом. Непосредно после њега, Стефан Дечански изградио је, или завршио започету, другу цркву која је посвећена Св. Василију. По предању за време цара Душана изграђена је палата у источном углу утврђења. Палата као и други бедемски зидови пирга оштећени су и делимично порушени под утицајем земљотреса и зуба времена. У последњој деценији 20. века израђена је дрвена потпорна конструкција са циљем спречавања даљег урушавања зидова палате. Пре неколико година, у склопу Обнове Хиландара, дрвена потпорна конструкција је уклоњена због дотрајалости, а опсежним радовима извршена је конзервација и реконструкција бедемских зидова и зидова палате. На цркви Св. Василија изведени су радови са циљем спречавања продора слане воде које наноси ветар. Скит Св. Василија на мору саставни је део дугорочне заштите и очувања српског културно-историјског наслеђа на Светој Гори. Извор: Хиландар

Торжественим евхаристијским сабрањем у спомен-храму Светог Саве на Врачару предстојао је Епископ марчански г. Сава, и поручио: Покајање је много шире од осећања кривице и грешности, то је унутрашња промена, свлачење старога човека и облачење новога човека у Христу! У недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године, у дан свештеног спомена на Светог и богоносног оца нашег Григорија, епископа ниског, у молитвеном присуству и са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, предстојао је светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на врачару. Преосвећеном владици саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ Архиепископије београдско-карловачке, као и мноштво народа Божјег. У славу Божју једним устима и једним срцем појали су чланови певачког друштва храма Светог Саве, под уметничким руководством проф. др Катарине Станковић. Након прочитаних светописамских чтенија које се према богослужбеном правило произносе у овај први недељни дан по празнику Богојављења, Епископ марчански Сава је беседио о значају мисије и проповеди Светога Јована, наглашавајући његову освештану улогу у припремању духовног пута за савршену Христову проповед којом је просветљиван народ који је седео у тами и сенци смрти. У наставку своје омилије Епископ марчански је говорио о Новом Завету и проповеди Господа нашег Исуса Христа, између осталог рекавши: Проповед Христова почиње позивом на покајање, та проповед се односи на целокупни људски род, на сваког члана Цркве Христове. Христос је Светлост која обасјава свакога човека. У свету многобожачком долази Христос и почиње своју проповед речима "Покајте се, јер се приближило Царство небеско". Ово је Јеванђеље о покајању, а покајање није психолошки доживљај или осећај, нити неки религиозни осећај, покајање је промена начина живота, промена начина размишљања, преумљење и покретање свога живота од таме у којој се налазимо, ка светлости, поучио је Епископ Сава, викар Патријарха српског. Покајање почиње освешћивањем свога стања, одбацивањем греха и жалошћу због греха, тугом због наше грешне прошлости, а треба да достигне и тугу и жалост због стања у којем се нашао целокупни људски род. Покајање је много шире од осећања кривице и грешности, то је унутрашња промена, свлачење старога човека и облачење новога човека у Христу, због тога је покајање проналазак изгубљеног раја, кључ спасења и предуслов светости, закључио је Епископ марчански Сава проповедајући о значају покајања које нас води путем обожења. Извор: Телевизија Храм

Ново издање емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ, које је емитовано на таласима Радио-Беседе, посветили смо празнику Светог и богоносног оца нашег Јевстатија Превлачког, архиепископа српског. Свети Јевстатије је рођен у Будимљанској жупи у Црној Гори, од богобојажљивих родитеља. Као младић се замонашио у Зети, у Светоархангелској обитељи на Михољској Превлаци надомак Тивта. После ходочашћа у Јерусалим одлази у Свету Гору Атонску, где постаје сабрат свете царске лавре хиландарске, а касније и настојатељ манастира. Касније је Промислом Божјим изабран за епископа зетског, а после извесног времена и за архиепископа српског. Био је архиепископ неколико деценија после упокојења Светога Саве. Достојно је управљао и водио брод Српске Цркве у тим бурним временима обрачуна око власти у држави, али је животом чувао Цркву и служењем сведочио љубав Божју. Животна порука светог Јевстатија одјекује вековима поручујући да све што дише и што расте на земљи, расте и дише управо благодарећи великој и светој тајни коју је Бог улио у сву творевину, па је и Сунцу дао да љубављу и топлотом својом милује и грли овај свет и да га надахњује, да улива у њега топлоту и кроз топлоту да улива живот. То је љубав којом је дисао свети Јевстатије Превлачки, архиепископ српски. Упокојио се у Господу 1279. године у старости, а мошти му почивају у храму Пећке Патријаршије. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У четвртак, 7/20. јануара 2022. године, када наша Црква прославља Сабор светог Јована Крститеља, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. У беседи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Дамаскин је рекао да се током године више пута прославља свети Јован Крститељ, али да је данашњи празник посвећен светом Јовану Крститељу важнији од осталих, јер је свети Јован у догађају крштења Христовог учини најважније дело у свом животу, тиме што је посведочио да је Господ Исус Син Божји: „Зато, драга браћо и сестре, свети и преподобни отац наш Јустин Ћелијски каже да је свети Јован Крститељ у свему био претеча: претеча Господњи у мисији, јер је дошао пре Њега на шест месеци на Јордан да крштава народ. Али, он је био и претеча апостола, био је и претеча пустињака јер је дошао из пустиње и тамо живео и својом појавом и зачудио и одушевио народ, па су се на њега угледали и анахорети, а то значи међу њима и свети Антоније Велики и сви други подвижници из хришћанскога етоса. Зато, драга браћо и сестре, он је био и претходник исповедника, јер је рекао Ироду не можеш ти имати жену брата свога. Био је претходник и мученика, јер је он и пре светога првомученика Стефана пострадао због штићења Закона и управо због ових речи које је рекао цару Ироду. Зато Црква Божја тако и прославља и слави светога Јована Крститеља, а како да га не слави када су га сама уста Господња похвалила рекавши да је он највећи између рођених од жене. Зато и ми смо се сабрали овде на овој светој Литургији која је главни начин нашег прослављања празника светога Јована, да и ми онолико колико можемо својим снагама и својим моћима – а то јесте својом молитвом – помолимо се овом великом Божјем угоднику, светом Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем, да се помоли за нас пред Престолом Божјим, да и ми имамо такву смиреност и скрушеност пред Богом као што је имао он који је рекао да није достојан ни ремена на обући Месије да одреши.” Обраћајући се верном народу после свете Литургије, епископ Дамаскин је свечарима честитао крсну славу, те је свима пренео благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја. Потом је владика Дамаскин свима присутнима поделио дарове поводом крсног имена Преосвећеног владике Иринеја. * * * После свете Литургије, у Владичанском двору, извршен је чин благосиљања колача и жита – славских дарова Преосвећених Епископа Иринеја и Дамаскина. Чин благосиљања извршио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, коме је саслуживао протођакон Горан Ботошки. Благосиљању су присуствовали најближи сарадници Епископа бачког. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У среду 19. јануaра на дан када свечано, молитвено и литургијски прослављамо празник Богојављење у цркви Светог Марка на Ташмајдану служена је света Литургија, на којој је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ марчански Г.Сава, викар Патријарха српског. Свету Литургију служио је протосинђел Нектарије са свештенством и ђаконством цркве Светог Марка, после прочитаног јеванђелског зачала пригодном празничном беседом верном народу обратио се протоснђел Нектарије. На крају светог евхаристијског сабрања Епископ марчански Г. Сава служио је чин Великог водоосвећења,а потом се верном народу обратио архипастирском беседом говорећи о празнику Богојављења рекавши: „На Јордан долази Господ наш Исус Христос да га крсти Јован. Долази да прими крштење онај који нема греха, онај који нема потребу да буде очишћен. Господ наш Исус Христос који се оваплотио, који се са небеса спустио и родио међу нама људима и у свему био једнак нама изузев у греху прима на себе крштење које је савршавао Јован и које по Новом Завету постаје знак јединства човека са Богом.“ Преосвећени Епископ Сава је додао: „Сваки онај који желе да се спасе почиње тако што се крштава, што постаје члан Цркве Христове, део и удео тела коме је глава Христос. Крштење је, дакле, почетак нашега спасења. Својим примером Господ наш Исус Христос нам показује којим путем сваки од нас треба да крене да би наследио Царство Небеско“. Извор: Телевизија Храм

Блаженопочивши патријарх српски Павле о смислу чина великог водоосвећења у навечерје Богојављења и на сâм дан празника светог Богојављења. ПИТАЊЕ: Велико освећење воде врши се свега двапут годишње, и то два дана узастопце (на Крстовдан уочи Богојављења и на Богојављење). Ако водица освећена на Богојављењу има већу важност од освећене на Крстовдан (како неки сматрају), зашто то кад се освећују потпуно истим чином? Ако ли имају исто дејство и једна и друга, који су разлози да се освећења врше у два дана, једно за другим? ОДГОВОР: Још као ђаке у богословији, неке моје другове заинтересовало је питање: Откуд то да се Велико освећење воде врши само двапут годишње, и то у два узастопна дана? Наставници којима смо ова питања упућивали овако су објашњавали: На навечерје Богојављења освећење воде установљено је за спомен крштења које је вршио Јован Крститељ, а оно на сам празник Богојављења у спомен крштења Христовог. Неки су износили да се водоосвећење уочи Богојављења вршило ради крштења оглашених, па је ова пракса у Цркви остала и кад је престало масовно крштавање одраслих. Ови одговори само су се донекле дотицали питања које нас је интересовало, остављајући га и надаље углавном нерешеним и нејасним. Да бисмо гa решили, обратили смо се опширном уџбенику проф. др Лазара Мирковића и чланцима у часописима. У Чину Великог освећења воде проф. Мирковић помиње само спомен „крштења Господњег у коме Црква види не само прототип омивања грехова, но и стварно освећење природе воде, погружењем Бога у телу у воду“. На другом месту он вели да се вршењу освећења на навечерје даје тумачење успомене крштавања оглашених, а на сам празник крштења Христовог. Василије Николајевић казује исто. Типик предвиђа само једно Велико водоосвећење чудећи се што се у многим местима врши двапут. „Не треба да се чуди“, вели Николајевић, „јер се оно што се на вечерњи Богојављења свршује, чини у спомен крштења Јована и крштења оглашених…, а оно што се на сами празник Богојављења чини, свршује се у спомен крштавања Христова, прво се свршује у цркви, а друго ван цркве“. Жарко Поповић, у чланку „О освећењу воде“, преведеном са руског, казује да су хришћани у дубокој старини употребљавали освећену воду, што показује пропис Апостолских установа, књ. VIII, гл. 29, који се приписује апостолу Матији, да епископ, или презвитер, треба да уз молитву освети воду и уље. О освећењу воде на Богојављење вели да је неизвесно да ли је вршено ради крштавања оглашених, или, као што неки мисле, ради кропљења крстионица, које обнављаху и освећиваху сваке године, или напослетку, као и данас, ради црквене и домаће употребе. У чланку „Водоосвећење“ свешт. Григорије Николић за освећење воде уочи Богојављења сматра да се вршило пре за крштавање оглашених, него у спомен крштавања Јовановог. А оно на Богојављење и он држи да је у спомен крштења Спаситељевог у Јордану. Такво мишљење има и хаџи Теофило Стевановић. Од руских писаца, према архиепископу Венијамину: „Ова вода (освећена уочи празника), сем потребе крштаваних, освећивана је била и на дан Богојављења Господењег и ради успомене крштења Христовог“. Исто мишљење износи и Никољски: „Оно што се врши уочи празника служи за спомен крштења оглашених у старини… А водоосвећење које бива на сам празник Крштења Господњег врши се за спомен крштења Господњег на Јордану“. С. Булгаков такође сматра да је чин освећења уочи Богојављења поникао из обичаја крштавања оглашених, а М. Скабаланович да је у црквама Истока, кад се издвојио празник Рођења Христовог, „са Богојављењем остао само спомен крштења… Истовремено је одређено крштење оглашених, с чиме је у вези тада поникао обичај особитог поштовања воде која се освећивала за тај празник ради крштавања оглашених“. Много дубље и пуније тумачење даје И. Мансветов у свом делу „Церковниј устав“. Ту он углавном вели ово: „Обред освећења воде уочи Богојављења настао је из обичаја крштавања оглашених у ноћи тога празника, а тај последњи обичај стоји у вези са вигилијама (бденија) које су се држале уочи великих празника. Сама молитва богојављенског водоосвећења узета је из обреда крштења и није ништа друго до познија њена прерада“. Даље он наводи примедбу Асеманија да је, према извештају Теодора Чтеца, Петар Фулон, архиепископ антиохијски, увео обичај да се богојављенско освећење воде врши уочи тога празника. Не да је он Чин освећења воде саставио, него само постојећи чин одвојио од Литургије и привезао за вигилије. Мансветов држи да се тада вршило једнократно освећење воде само на навечерје Богојављења, и тако је, вели, било све до XI-XII века, кад се прешло на двократно, под утицајем јерусалимског Типика. О једнократном освећењу говори се у књизи Константина VII Порфирогенита De ceremoniis aule bysantine, у кратком опису Студитског Устава, у пуним словенским Уставима студитског типа и другим изворима. У време Никона Црногорца (око 1100 год., Црна Гора код Антиохије) надвлађује јерусалимска пракса двократног освећења воде, против чега Никон устаје [„А сада видимо како неки уочи (Богојављења) и сутрадан то чине, и не нађосмо за то писмене потврде“]. Кад пређемо на излагање проф. Трембеласа, видећемо да су од V века била два освећења воде: једно за потребе већ крштених, а друго за крштење оглашених. Зато ће најпре бити да је у областима где су настали Типици с примедбама о једном освећењу, кад је престало крштење одраслих, престало и освећење воде вршено у ту сврху „у поноћ“, или после јутрење на само Богојављење, а остало само освећење уочи празника. У Јерусалимској пак цркви, освећење воде на Јордану, на Богојављење, вршило се и даље пошто је нестало оглашених. Кад је Типик јерусалимски потиснуо студитски, с њим је освећење воде и на Богојављење поново увођено свуда. Биће да је на тај начин, бар једним делом, дошло до разлика у рукописима о једнократном и двократном освећењу богојављенске воде. На порекло из чина који је Јерусалимска црква вршила на Јордану јасно указују прозбе неких рукописа: „Да се благослови ова вода као јорданска…, Да се … благословимо водом Господњег Јордана“, као и оне у штампаном црквенословенском Требнику: „О јеже дароватисја им благодати избављенија, благословенију Јорданову…, О јеже низпослати Господу Богу благословеније Јорданово…“. Патријарх Никон у Русији, попут Никона Црногорца, наређивао је једнократно освећење воде, само уочи празника. Но Московски сабор 1667. г. одбацује став Никонов и дозвољава двократно освећење воде. Даљи развој у правцу решавања ових питања налазимо код истакнутог грчког богословског писца прот. Константина Калиникоса († 1940. г,). Према сведочанству старих хришћанских писаца Епифанија Кипарског и Теодорита Кирског (V век), у неким приликама, вели Калиникос, поједини свештеници и монаси, уз молитву и крсни знак, освећивали су воду и употребљавали је ради одгнања дејства магија, исцељења оболеле стоке и у другим потребама. То додуше, вели, још није Чин освећења воде у смислу у коме га ми данас литургички разумемо, али му се приближава. Да је у то време и такав чин већ постојао, Калиникос указује на речи Светог Јована Златоуста, који помињући празник Богојављења вели: „Јер је ово дан у који се крсти (Христос) и освети природу воде. Стога у поноћ према овом празнику сви узимају воду освећену тада, носе је кући и чувају целу годину. И бива јавни знак у томе што се током времена не квари природа ове воде, него целу годину, па и две, често и три године, данас захваћена вода остаје непокварена и свежа“. Калиникос наводи и наредбу Петра Гнафеја (Фулона) да „молитва Богојављења над водом бива увече“. Исто тако указује на извесне разлике које се сретају у рукописима чинова освећења ове воде на навечерје и на сам празник. Али потпуно решење настанка и историјског развитка Чина Великог освећења воде налазимо код Панагиотиса Трембеласа, проф. Литургике Богословског факултета у Атини († 1977. г.). Као и Мансветов, и он подвлачи велику сличност и умногоме једнакост Чина Великог освећења и Тајне Крштења, из чега изводи сличан закључак: „И површно упоређење ових двају чинова увериће нас да је један настао од другог. Пошто се Чин крштења односи на најбитнију Тајну, те је формиран раније, долазимо до закључка да је Чин освећења воде на Богојављење тај исти чин крштења мање или више измењен“. Главни фактор да од Чина крштења дође до Чина освећења воде била је вера старих хришћана у очиститељну и целебну моћ воде крштења. Већ Блажени Августин помиње неке своје савременике који су журили да крсте децу очекујући од крштења више исцељење од телесних болести, него духовну благодат. Он износи и два случаја изненадног исцељења од неизлечивих болести при крштењу. Пошто је тада већ владало уверење да је вода крштења имала таква својства за оне који се крштаваху, недостајао је само један корак па да ову воду употребе и већ крштени „за исцељење душе и тела, за одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља“ и „за сваку добру корист“, као што се вели у прозбама јектеније на освећењу воде. Тај корак је, вели проф. Трембелас, и учињен. Према казивању Григорија, епископа турског (од 573-593. г.; Тур, град у Француској), једна крстионица близу шпанског града Севиље, чудотворно се пунила сама од себе уочи Васкрса за крштавање оглашених. После прочитаних молитава и кропљења ове воде уљем, „свако од присутних (верних) узео би од ње у суд, да би окропио своју кућу ради благослова, и винограде и поља ради заштите“. Исти епископ сведочи да је у његово време владао обичај у многим црквама у Галији (Француској) да пре но што ће крштавани ући у воду крштења, верни захватаху ову воду за своје потребе. Утицајем галиканских цркава, на целом Западу ушло је у обичај да свештеници, пошто улију уље у воду крштења, кропе кристионицу и присутне. Познато је да је на богослужење и обичаје галиканских цркава имала утицај богослужбена пракса Источне, особито Јерусалимске цркве, због доласка поклоника, међу њима и свештених лица, која су по повратку преносила виђену праксу код „мајке Цркава“. А у тој Цркви, вели Трембелас, врло рано је почело празновање успомене крштења Господњег, одлазак свечане литије на Јордан и крштавање онде оглашених на тај празник. Антонин Плацентинус (из Пјаченце у Италији), који је око 570. г. посетио Света места, сведочи о свеноћном бденију уочи Богојављења на оном месту где је Господ на Јордану крштен. Ту је после јутрење освећивана вода, а чим се то заврши, вели, Александринци, који су имали лађе, загњуривали су своје судове у освећену струју реке и црпили освећену воду, с циљем да њоме покропе своје лађе, пре него што почну пловљење. Онда су у воду улазили оглашени и крштавани, а после њих мноштво верних, огрнути платном, улазили су у воду, да би ово платно чували, и по смрти били у њему сахрањени. Биће да се и казивање Светог Јована Златоустог, о узимању воде у поноћ Богојављења, односи на воду освећену за крштавање оглашених, јер се из канона Иполита Римског види да је крштавање бивало око оглашавања петлова, што значи да је освећење воде морало бити још раније, тј. око поноћи. Као што смо видели, освећену воду крштења у Галији, а свакако и у другим крајевима, верни су узимали пред улазак крштаваних у њу. Можемо замислити каква је гужва настајала при томе, док су верни захватали воду, а катихумени већ спремни прилазили да уђу у крстионицу. Због тога проф. Трембелас претпоставља да је Петар Гнафеј, имајући у виду потребу да свештенослужитељи и оглашени без прекида и чекања, одмах по освећењу воде, изврше Чин крштења, а с друге стране да верни лакше, без журбе и гужве могу захватати освећену воду, одредио да за њих освећење воде буде уочи празника. Или је, вели, он први уочио разлику и поделу ових двају освећења, тј. освећење воде ради узимања од стране хришћана, и освећења ради крштавања оглашених. У сваком случају, од тог времена постоје два освећења воде: једно сасвим слично Чину крштења, вршено „унутра у храму“ код крстионице, за крштавање оглашених. Друго, пак, краће, вршено је код тзв. „фијала“, суда у паперти цркве, за потребе верних. Разлика ових чинова уочава се јасно у најстаријим грчим рукописима. У једнима од њих, без Глас Господењ и осталих тропара, такође без паримија, Апостола и Еванђеља, ђакон је одмах читао јектенију у којој су само прозбе „да се крштени у њој покажу као светила небеска, без мрље или мрштине; О спремнима за Свето крштење…“, без прозби: „За оне који ју црпу и узимају за освећење домова“ или „Да се удостојимо испунити освећења пијењем ове воде“ и др. У оним пак рукописима у којима постоје и ове прозбе оне немају главно место. У Бодлијанском кодексу нема ни погружења крста у воду, него по молитви главоприклоњења свештеник одмах шкропи народ певајући тропар: „Придите подражајим мудрија дјеви…“. У млађим, Бодлијанском и Гротафератском, тропар је као и сада: „Во Јордање…“. По другом, Барберинском кодексу, у воду се погружава трипут „енколпија“. У другим пак такође старим кодексима, у краткој и простој молитви, која се читала у чину код „фијала“, моли се да ова вода буде „свима који је узимају и окушају извор освећења, исцељења од болести, за освећење домова, ослобођење од напада видљивог и невидљивог“. У млађим рукописима овај чин има тропар Глас Господењ, или сва три, затим паримије и молитву коју свештеник чита тајно док ђакон чита Велику јектенију: „Господи Исусе Христе Јединородниј Сине…“, као и ону из крштења: „Велиј јеси Господи…“. У неким од ових рукописа, испред молитве Велиј јеси Господи, постоји још и тзв. молитва Пролога. Проф. Трембелас претпоставља да је ова молитва, као и други додаци, ушла у овај чин зато да он вернима не би изгледао краћи и сиромашнији од оног у крстионици. Међутим, кад је престало крштавање одраслих, освећење воде ради њиховог крштења помешало се са оним вршеним код фијала, примивши неке његове делове (тропаре у почетку, паримије, у неким рукописима и молитву Пролога), и тако је најзад дошло до једног чина, који се по дуготрајној навици негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном, на навечерје празника, као што је напред, при навођењу Мансветова, већ речено, Али је до данас остала извесна разлика међу њима, која указује на негдашња два чина, те нпр. грчки савремени Минеји прописују да Велико освећење на навечерје бива на крају Литургије, док на дан празника оно бива после јутрење, што је и разумљиво кад се узме у обзир да је крштење вршено у вези са Литургијом, да би новокрштени после крштења и миропомазања примили и Свету Тајну Причешћа. Код Руса и Срба освећење воде на Богојављење свагда бива на крају Литургије, а на навечерје исто тако, сем ако би ово пало у суботу и недељу кад освећење воде бива после вечерње. У Бодлијанском грчком рукопису, с краја XII в., за цео Чин Великог освећења воде вели се да је састав Светог Василија Великог. Но то неће бити, јер нигде у старини нема о томе вести, а и према оном што је изнето види се да је чин настао током дужег периода времена. „Но са много више вероватноће могли бисмо примити да је он аутор молитве „Велиј јеси Господи…“ (мада њу Михаило Сирски, који је око 1170. г. написао сирски Евхологион, као и писац с краја VII в., Јаков Едески, приписују патријарху Проклу), јер је ова молитва стварно величанствена, проткана местима из Светог Писма, као и молитве на Литургији Василија Великог, и очигледно, по стилу и висини мисли, превазилази све друге молитве Великог освећења воде“. Нема изгледа ни да је Свети Василије писац молитве Пролога, што му приписује синајски грчки рукопис бр. 962, ХI-ХII век. Више вероватноће има да ова молитва потиче од Светог Софронија, патријарха јерусалимског (коме је приписује јерусалимски рукопис бр. 367, као и главни текст код Гоара, н. д. 369), ако не директно, а оно да је састављена из неке његове беседе за овај празник. Није немогуће учешће Светог Германа, патријарха цариградског, како у састављању молитве „Господи Исусе Христе, Јединородниј Сине…“, коју му приписује Синајски рукопис бр. 957, IХ-Х в., тако и у коначној редакцији целог чина Великог освећења воде, како сматра Трембелас. Богојављенско освећење воде није било непознато ни на Западу, у неким крајевима, као што показује латински рукопис Националне библиотеке у Паризу бр. 820. из XI в. То је превод овог чина какав је био у грчким Евхологијима X в. и носи наслов „Benedictio aquarum sanctorum theofaniorum secundum ordinem orientalium ecclesiarum“. Прот. Јован Вучковић, бивши ректор Карловачке богословије, износи да се у многим дијецезама германским, у неким црквама млетачким, и у самом Риму вршио чин богојављенског освећења воде. Чак је 1679. г. „благослов воде, који бива уочи Богојављења (Бенедикцио акве кве фит ин Вигилиа Епифание) ушао у Римски ритуал, али је после педесетак година избачен“. Ово водоосвећење вршило се такође у Хрватској и Славонији, где се „благослов воде уочи Трију Краљева (тј. Богојављења) особито свечано прославља“. У ђаковачком обреднику, ово освећење, носећи наслов „Велики благослов воде уочи Богојављења“, има доста сличности са чином који се врши на Истоку. Свештеник отпочиње: „Данас се отворише небеса, а море се сладко учини. Земља се радује, гора се и брда веселе. Јер Исукрст бје окрштен Иваном у Јордану“. Народ наставља: „Што је теби, море, да побјеже, а теби, Јордане, да си се повратио?“… Предпјевка псалму 28. над водом: Глас Господњи над водом, Аллелуја. Предпјевка псалму 67: У црквах благосливајте Господа, Аллелуја, из врела Израелових, Аллелуја. Онда долазе литаније за благослов воде, па свештеник трипут дуне на воду, благослови со и успе у воду. Најзад „три пута замочи криж у воду, сваки пут дубље. По том бива кропљење водом и молитва Тебе Бога хвалимо“. Но 1890. г. папа потврди одлуку Конгрегације за обреде којом се забрањује вршење овог чина уочи Богојављења, али је оставио да се тада, као и других дана, може вршити обични благослов воде прописан у Ритуале Романум. Богојављенска водица („Агиазма великаја“) увек је била цењена у Цркви и употребљавана, поред осталог, за очишћење оскврњеног бунара, сасуда вина, уља, меда „и всакаго инога питија или јади ва њемже прикључит се животну некојему скверну вапасти“, како се вели у нашим рукописима. На крају чина, после молитава, свештеник „вазам воду с(ве)штенују б(о)гојављенскују валивајет ва ње тришт(и) крстаобразно…“. А тако се вели и у штампаним црквенословенским Требницима. Овом се водицом кропе и поља, њиве и виногради ако их нападну инсекти и друге штеточине (црквенословенски Требник). Кад је ради утехе покајницима, који се за време држања епитимије нису могли причешћивати, одређено да уместо причешћа могу примати „велику агиазму“, њена важност је још више порасла – узимана је наштину и за то се припремало као и за причешће читањем одређеног молитвеног правила. Постојало је и посебно „Посљедованије о вкушенији свјашченија води“: „Царју небесниј“, Трисвето, „Господи, помилуј“ 12 пута, 50. псалам, Символ вере, тропари Господу Исусу и Богородици и молитва „Господи Боже наш…“, 3 метанија, тропар и кондак Богојављења. Овај исти чин налази се и на крају рукописног Молитвослова манастира Хиландара бр. 361, из XVIII в. Поред тога, у прозбама Велике јектеније и у молитви „Велиј јеси Господи“ моли се Господу да ова вода буде „за исцељење душа и тела, одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља, за освећење домова“, да Господ онима који је „узимају, окушају и мажу се њом дарује освећење, здравље, очишћење и благослов“. Стога се може у болести попити гутљај-два, њоме омити чело и лице деци кад немирно спавају и бунцају; одрасли је могу узети у болести, немиру, при тешким сновима, несаници због неприлика итд. Разуме се да се треба трудити, својим животом и владањем, да нам сила Божја преко ње помогне, јер ова вода, као и сва благодатна средства Цркве не делују механички. Ова водица се пије по освећењу на Крстовдан и Богојављење, а у Светој Гори монаси је пију све до оданија празника, сваког дана после Литургије. У неким манастирима уз Часни пост монаси и монахиње је узимају у дане кад нема ни Пређеосвећене Литургије, дакле после јутрење и часова. Свакако да је ово настало уместо свакодневног узимања антидора ван поста да би се храњење почело освећеним хлебом. Пошто се уз пост јело једном дневно, увече, онда се по богослужењу узима водица. У Русији је понегде долазило до претераног уздизања богојављенске водице и изједначења са Светим Причешћем, те се стругао под где би канула, а палило одело на које би се просула. Претеривало се и у погледу њеног строгог узимања пре јела и анафоре. Кад је 1482. г. архимандрит Чудовског манастира у Русији Генадије дозволио на навечерје Богојављења, које је тада било у недељу, да се узима водица после анафоре и јела, митрополит Геронтије га осуди и казни „што такују сјвешченију воду обезчестил, јуже свјати отци оглашеним (кајућим се) в причастије мјесто повељеша јединоју в году, на Пасху, испивати, и непокојатељником тогда на Богојављеније пити преже дори, а он једши вељел пити“. И у Служебнику Московске Синодске библиотеке бр. 360, XVII в., одређено је да се водица узима пре анафоре. Да би се овом претеривању стало на крај, у штампаном московском Требнику из 1658. г. нема Посљедованија пред пијење водице, него је насупрот томе унета полемичка примедба против гледишта да се водица не може узимати после јела, уз изношење чињенице да се њоме кропе и скаредна места. Ова се примедба штампа и у новијим издањима. У нашим старијим рукописима, и неким млађим, не помиње се пијење водице, него само раздавање анафоре. У Требнику Музеја СПЦ у Београду бр. 246, XVI в., помиње се и анафора и водица и каже: „И дајет се анафора људем прежде с(ве)тије води“. Међутим, у другим рукописима говори се обратно: „Вакушајем прежде води с(ве)штеније, потом давајет се анафора људем“. У Празничном пак Минеју бр. 115, XVI в., налазимо прелазну праксу: „И дајет се анафора људем и вакушајем же от води прежде, потом анафору вазимајем“. У садашње време водица се узима пре антидора и на навечерје и на сам празник, но кад навечерје Богојављења падне у суботу и недељу, те њено освећење бива после вечерње, онда се узима после антидора и јела. Из свега изнетог јасан је одговор на постављено питање, тј. да је Чин Великог освећења воде настао из Чина крштења; да је Петар Гнафеј одредио да освећење воде за верне бива уочи Богојављења, а за крштавање оглашених остане око поноћи, одн. на крају јутрење и пре Литургије; да је првобитно чин на навечерје, код фијала у паперти цркве, био кратак и под утицајем чина у храму, код крстионице, постајао дужи; кад је престало крштавање одраслих, оба чина су се помешала и настао један, који се негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном. Усвајањем јерусалимског Типика, он се врши у оба дана, како је остало до данас. Гласник, фебруар 1981. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На таласима Радио-Беседе емитовано је ново издање емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ која је посвећена свештеном спомену на дветог свештеноисповедника Доситеја Загребачког, чије свете мошти почивају у Световаведењској обитељи у Београду. Свети Доситеј (Васић) рођен је у Београду, 5. децембра 1877. године. На крштењу је добио име Драгутин. Гимназију и богословију завршио је у Београду, а звање кандидата богословља стекао је после завршене Кијевске духовне академије, 1904. године. Усавршавао се у Берлину на философско–богословској групи наукâ, док је у Лајпцигу студирао чисту и експерименталну психологију. За епископа нишког хиротонисан је 25. маја 1913. године. Први је митрополит загребачки од 1933. године. Од тешких мучења која је претрпео првих дана оснивања такозване НДХ-а никада се није опоравио. Упокојио се 1945. године, у манастиру Ваведење у Београду, где је и сахрањен. Уврштен је као исповедник у календар светих Православне Цркве. Непосредно по устоличењу, владика Доситеј послао је Васкршњу посланицу својој новој пастви у Епархији загребачкој. У посланици је између осталог рекао: „Разумећете, браћо моја у Христу и сва децо моја духовна, да ми није лако било растати се од моје браће у Христу из Ниша, као и из Епархије нишке и тамошњег побожног, јуначког и родољубивог народа. Своју љубав према светој вери православној, моја браћа у Христу, свештеници, посведочили су другом, новом Ћеле-кулом, а јунаштво деце моје духовне из другог гвозденог пука и у Топличком и Јабланичком устанку дуго се неће моћи заборавити него ће се дуго и дуго причати и препричавати, па и уз гусле опевати. Али је велика утеха обузела моју душу, радошћу је била она испуњена, од свега онога што сам већ при првом доласку у нову Богом ми чувану епархију чуо и видео. Верујем да ћу у своме новом винограду код моје браће свештеника, наћи искрену и одушевљену потпору, а код моје православне пастве пуну оданост и љубав.ˮ Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу пред Богојављење, 16. јануара 2022. године, када се богослужбено прославља свети славни и свехвални пророк Малахија и Свети добропобедни мученик Гордије, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог Саве на Врачару. Преосвећеном владици саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвени славословни дорпинос певачког друштва храма Светог Саве, под уметничким руководством др Катарине Станковић. Након прочитаних светописамских одељака које Црква износи пред литургијско сабрање у овај недељни дан, који богослужбено у духу претпразништва најављује радост празника Божјег јављања на Јордану, Епископ топлички је сабрану евхаристијску заједницу поучио речима надахнуте омилије. Говорећи о значају догађаја Божјег јављања на Јордану, Епископ Јеротеј је указао на значај Светог Јована Крститеља, између осталог рекавши: Свети Јован Крститељ је претеча, онај који припрема пут за долазак Господњи. Рођен је на чудесан и необичан начин интервенцијом Божјом, јављањем Светог архангела Гаврила у јерусалимском храму његовом оцу првосвештенику Захарији. Свети Јован је био анђео у телу зато што се још у утроби матере своје испунио благодаћу Духа Светога, а био је и анђео зато што је читав живот свој провео у пустињи строго се подвизавајући. Пре почетка свете архијерејске Литургије, Епископ Јеротеј је са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у присуству председника републике Србије Александра Вучића и верног народа, служио помен почившим Оливеру Ивановићу, од чијег трагичног упокојења се навршило четири године. Извор: Телевизија Храм

Манастир Светог Луке у селу Бошњане код Варварина, према предању подигнут је у доба кнеза Лазара и настањен светогорским монасима синаитима. Два пута је обнављан, након што су га Турци до темеља спалили у 15. и 19. веку. Одувек поштујући ово свето место, мештани су цркву изнова сазидали 1996. године, да би шест година касније, доласком оца Алексеја, манастир доживео ренесансу. Као православни светионик, са места одакле звук његових 12 звона километрима сеже позивајући на молитву, уздигао се манастир Светог Луке. Чудесна светиња под чијим су окриљем четири цркве, три звоника и конак, привукла је вернике, па је главни храм морао бити надограђен. "Оно што је занимљиво јесте да се братство трудило, на челу са оцем Алексејем, да сачува стару цркву, тако да је нова црква обгрлила са два брода и надвисила стару цркву Светог Луке. Олтарски простор је триконхос, а на западу имамо спољну припрату која надвисује звоник, који је имала и стара црква, само што је сад знатно већи и монументалнији", рекла је Звездана Лазаревић, историчар уметности и аутор монографије о манастиру Свети Лука. Такав је и нови конак са радионицом у приземљу, у којој отац Лука справља сапуне и лековите мелеме, међу којима је ловоров најтраженији. "Он има три састојка. Вазелин, домаће уље маслиново и ловорово уље. И тај ловор се показао веома добар код људи који имају проблема са дисањем или неким плућним проблемима, поготово сад у ово задње време," напоменуо је монах Лука. Похрањене у главном храму, честице моштију и делови одежда светих, уз иконе мајке Божје и две мироточиве, Светог Луке и Светог царевића Алексеја, највеће су благо манастира у којем многи траже и проналазе утеху. "Сви смо заволели ову светињу од првога дана. И јесте чудесна. Остаје да сачекамо још једно пророчанство да се испуни. То је долазак царског звона из Русије. И верујемо да ће и то бити, како нам је најављено, април, мај ове године", напоменуо је архимандрит Алексеј Богићевић, игуман манастира Свети Лука. За јединствено звоно, тежине 15 тона, градиће се нов звоник, са црквом Светих царева, потврдом нераскидивих српско-руских веза и жеље за сусретом са свом духовном браћом. "Све док можемо да се видимо то је за нас радост, то нас води у Царство Божје. Ја ту поруку дајем за рођење Христово. Да ми гледамо у очи једни друге и да наш поглед загреје срце онога кога погледамо, радосним поздравом Христос се роди, ваистину се роди", рекао је архимандрит Богићевић. Припремила Весна Кезовић Миљковић

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. јануара 2022. године, на празник Рођења Господа и Спаса нашег Исуса Христа, светом Литургијом у храму Светог Саве на Врачару. Беседу Његове Светости Патријарха доносимо у целости: Христос се роди! Браћо и сестре, нека је радостан и благословен данашњи дан, јер славимо најважнији догађај у историји људскога рода. То је догађај, моменат када је Син Божји дошао међу нас, и не само то, него и постао један од нас. Као што данас имамо мноштво неспоразума међу људима, много више туге и страдања неголи радости и узрастања, много искључивости, чак мржње, тако је било и у временима када је Бог послао Сина свога међу нас: мноштво болести, страдања, смрти, епидемија, сукоба, ратова, ропства, насиља. Где год су људи живели нешто од овога, а понекад и све заједно, се дешавало на једном месту. И тада је Бог изабрао да се далеко од људских очију, далеко од комешања и метежа овога света, у пећини роди од Дјеве Син Његов. Та пећина љубављу загрејана, миром суштинским, дубинским обасјана, постала је срцем универзума, срцем читаве творевине. Из те пећине куцао је живот за читав људски род. Ту се родио Онај који је дошао због сваког човека понаособ и за све људе заједно. Родио се да донесе мир, да покаже ко је Бог и ко је и какав треба да буде човек, да покаже и докаже да је Бог љубав, да не може ништа да га спречи да нас воли, а исто тако да укаже на то да и човек може имати мир и радост само онда када је испуњен љубављу, најпре љубављу према Богу, а кад има ту љубав сигурно воли и човека. Ако каже да воли другог, да воли ближњег, како Јеванђеље назива другога, а не воли Бога - у најмању руку је у заблуди. Пећина обасјана радошћу и миром показала је да је љубав смисао нашега живота. Зар није и данашња ситуација таква? Најчешће се помињу речи мир, љубав, заједница. Колико тога има свако од нас нека завири у своје срце и своју душу и добиће одговор. Апостол каже: Посла Бог Духа Сина свога у срца ваша. Дакле она Витлејемска пећина је реплицирана, мултиплицирана у срцима људским и ту је Бог послао Сина свога. Само је питање да ли смо ми отворили врата своје душе, да ли смо ту примили Сина Божјег. Да ли је наша душа, наше срце постала Витлејемска пећина? Ако јесте онда имамо мир, ту скупоцену реч која се помиње свакога дана безброј пута. Онда имамо љубав, такође скупоцену реч која нам не силази са усана. Колико има мира и колико је стало нама људима до мира показује чињеница да данас људски род из дана у дан усавршава оруђа смрти. Ту је одговор колико има мира у нама и колико тај мир желимо да ширимо око себе, а знамо и да не може бити мира у нашој души ако нема Духа Сина Божјег у нашим срцима, ако наша срца нису један реплицирани камичак из мозаика људског рода, реплицирани камичак Витлејемске пећине. Пророк Исаија каже: Растопите мачеве и претопите их у плугове. То је и порука данашњега дана. Тамо где љубав нема страха, тамо где је Господ, где је Витлејемска пећина, тамо нема страха. Демонске силе беже од Витлејемске пећине, беже и од сваког срца које се преточило у Витлејемску пећину, акамоли силе овога света. Тамо где има љубави нема страха. Још говоримо непрестано како имамо љубави, бринемо се за своје животе, плашимо се, наравно, смрти. Чинимо све да до ње не дође, а унутра, у Витлејемској пећини, и у срцима нашим, где лахор љубави и вечнога живота непрестано благоухано трепери, присутна је вечност, присутан је живи Бог. Нека би Господ дао, браћо и сестре, да на данашњи дан испуњени Христом Богомладенцем, рођеним у Витлејемској пећини, за тренутак макар отворимо прозоре и врата својих срца да Дух Сина Божјег уђе и усели се у наше душе. Тада ће се у наше душе уселити мир, радост и љубав, неће бити страха, онда ће бити места да се у нашим срцима усели сваки човек. Тада ћемо имати чврсту спознају да смо потребни једни другима и да ма колико различити - понекад можда употребљавали међусобно и оштре речи - знаћемо да не можемо једни без других и да је важније од свега да, са обзиром да је Господ у нашим душама, и ми једно са Њим будемо, једни међусобно у породици, у народу, а онда када смо тако једно онда смо спремни да градимо јединство са свим људима, са читавим светом, са читавим људским родом, јер пре свега једно смо - људски род, а онда смо нешто посебно, а то посебно постоји да би се показала и разгранала лепота и богаство људског рода као присуство дарова и благодети Божјих. Ја вам желим мир од Бога, љубав и радост, свако добро, здравље и да се - као што је читав свет био сабран у Витлејемској пећини – и ми сабирајући се у себи сабирамо у још мноштво Витлејемских пећина које је подигла људска рука, а то су храмови Божји, као што је овај храм, велелепни храм посвећен архипастиру и родоначелнику нашем, Светитељу Сави. Нека вас све Господ благослови! Срећан Божић! Живели на много година! Мир Божји! Христос се роди! * * * Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. јануара 2022. године, на Рождество Господње, светом архијерејском Литургијом у спомен-храму Светог Саве на Врачару. У молитвеном присуству Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанског г. Стефана, викара Патријарха српског, предстојатељу Српске Цркве саслуживали су архимандрит Нектарије, протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић, протосинђели Нектарије и Данило, протопрезвитери Зоран Ранковић и Иван Штрбачки, као и ђакони Радомир Врућинић, Драган Радић, Владан Таталовић и Србољуб Остојић. Божићну посланицу Патријарха српског и свих отачаствених архијереја прочитао је протосинђел Нектарије, главни секратар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Појало је Певачко друштво храма Светог Саве под уметничким руковођењем др Катарине Станковић, као и Дечји хор Растко под уметничким руководством Милене Антовић. Празничном сабрању присуствовали су председник Народне скупштине Републике Србије г. Ивица Дачић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић; заменик градоначелника Београда г. Горан Весић, Надбискуп београдски Станислав Хочевар, принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић. Извор: Инфо-служба СПЦ

О српском архиепископу светом Данилу Ⅱ, који је живео и делао у време српских краљева Милутина и Стефана Дечанског и цара Душана, говорили смо у новом издању емисије Радио-Беседе „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ. Свети архиепископ Данило Ⅱ спада у ред најзаслужнијих наследника Светога Саве. Ишао је стопама молитвеног покровитеља нашег рода и његових најбољих наследника. Написао је шест житија: Житије краљице Јелене, 1317; Житије краља Драгутина, 1320/1330; Житије краља Милутина, 1324; Житије архиепископа Арсенија I; Житије архиепископа Јоаникија и Житије архиепископа Јевстатија I. Написао је и две службе: службу архиепископу Арсенију и службу архиепископу Јевстатију. Обе је сачинио пре 1324. Био је неуморан у служби Богу до краја живота, смирен монах и храбар ратник, дубок мислилац и окретан државник, искрен испосник. Свети архиепископ Данило Ⅱ мирно се упокојио у Господу у време цара Душана, ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На таласима Радио-Беседе је емитовано ново издање емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ, која је посвећена молитвеном спомену на светог свештеномученика Гаврила, патријарха српског. У Србљаку, у издању Светог Архијерејског Синода из 1986. године, служба свештеномученику Гаврилу на песнички начин разрађује историјске чињенице у вези са његовим житијем и његовом патријараршком службом. Стихире вечерње службе наглашавају да је он „најзаконитији првопрестолник Српске Цркве”. У стихирама исте службе се вели: „Весели се данас Црква Христова, ликује Патријаршија српска, појући твоје подвиге, поштујући твоје мошти…” Завршне песме јутарње службе позивају: „Приђите људи, Срби, саставимо радостан хор, који ће да слави оца нашег, свештеномученика Гаврила, патријарха српског, јер је кропљењем своје часне крви украсио своју порфиру царску и сместио се са весељем у Царство небеско”. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу пред празник Рождества Христова - светих отаца, 2. јануара 2022. године, у дан молитвеног спомена на Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског и Светог Данила II, архиепископа српског, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз појање храмовног хора и молитвено учешће мноштва народа Божјег. Светејши Патријарх је речима архипастирске беседе поучио сабрану Цркву Божју, чинећи осврт на јеванђелску перикопу која се чита у недељу пред Рождество Христово, а у којој Јеванђелист Матеј предочава родослов Господа нашег Исуса Христа. У тајни рођења Христовог нама се открива ко је Бог, ко је Онај у кога верујемо, али истовремено се открива ко је и какав треба да буде човек, зато што је Исус Христос Господ наш Син Божји, али истовремено и Онај који је у потпуности човек, Онај који је у својој личности објединио пуну људску природу изузев греха, рекао је Патријарх Порфирије поучавајући народ Божји на евхаристијском сабрању у наведеној београдској светињи. Настављајући своје надахнуто јеванђелско слово, првојерарх Српске Цркве је указао да смо позвани и призвани да проникнемо у дубине празника Рождества Христова који са радошћу исчекујемо, а који нам је у овом недељном дану наговештен кроз свештено богослужење. У тајни рођења Бог нам се открива као апсолутна Љубав, као Онај који је увек на страни човека, као Емануил - Бог који је са нама, али истовремено у тајни рођења Сина Божјег и Његовог доласка у свет, откива се пуна људска мера, закључио је Патријарх Порфирије. Извор: Телевизија Храм

У недељу пред Рождество Христово - светих отаца, 2. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у заветном храму Светог Саве на Врачару, уз саслужење свештеничког братства ове београдске светиње која је духовни центар рода нашега. У славу Божју, а у част данас прослављаног Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског, на литургијске прозбе одговарало је певачко друштво при храму Светог Саве, којим уметнички руководи диригент Катарина Станковић. После прочитаних одељака из Апостола и Јеванђеља, по благослову Епископа Стефана, празничну беседу о значају наше духовне припреме за долазак Господа нашег Исуса Христа, као и за свечано прослављање празника који собом носи радост и истину да се Господ очовечава, да би смо се ми обожили, произнео је презвитер Далибор Стојадиновић, парох седме парохије при храму Светог Саве. Радост литургијског сабрања била је већа јер целокупна порука овог недељног дана указује близину нашег сусрета са Богомладенцем Христом, који се особито на свакој Литургији рађа у срцима нашим, просвећујући нас, освећујући нас и утврђујући нас у вери, како бисмо били кадри да корачамо овим животом који је припрема за вечни и непролазни живот у Царству небеском. Извор: Телевизија Храм

У недељу пред празник Рождества Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, коју називамо недељом светих отаца, 2. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог славног и добропобедног великомученика и чудотворца Георгија у београдском насељу Лештане. У овај недељни дан када савршавамо молитвени спомен на Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског, преосвећеном владици Јустину саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег. Према богослужбеном правилу, након светописамских читања Епископ Јустин је произнео недељну омилију, у којој је указао на значај поука које Црква износи пред нас у овај дан Господњи када из Матејевог Јеванђеља слушамо родослов Господа нашег Исуса Христа. У данашњу недељу прослављамо све праоце, оце и прамајке Господа нашег Исуса Христа, објављујући и овим Јеванђељем које смо чули, и богослужбеним химнама и песмама, да се Христос заиста рађа и постаје један од нас, рекао је Епископ хвостански г. Јустин. Данашњи празник је празник нашег сродства са Христом, јер показује да је Христос био праунук, унук, брат наш, човек као и ми што смо људи, који је дошао нас ради и ради нашега спасења, иако је био превечни Бог и Син Божији, Он долази на ову земљу да би нас спасао, а то управо и значи Његово име, закључио је Епископ Јустин. Извор: Телевизија Храм

У суботу 25. децембра 2021. године, на празник Светог и богоносног оца нашег Спиридона тримитунтског чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог пророка Илије у београдском насељу Миријево. На свечаном евхаристијском сабрању поводом заветне славе Миријева преосвећеном владици Јеротеју саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег. Заветна слава овог београдског насеља свечано се прославља у старом миријевском храму који је по много чему знаменит, али у овој години када се на нивоу наше помесне Цркве прослављају јубилеји Светог владике Николаја охридског и жичког, овај стари миријевски храм својим постојањем сведочи да су се у тешком и богоборном времену у његовом звонику чували списи Светог владике Николаја Жичког, који су штампани у Диселдорфу у Западноевропској епархији, за време владике Лаврентија. Након прочитаног свештеног зачала из светог Јеванђеља, Епископ топлички је беседио о значају Светог Спиридона указујући на његов велики допринос, како приликом учешћа на првом Васељенском Сабору, тако и свеукупној његовој служби Богу и роду. Према сведочењу Епископа Јеротеја, Свети Спиридон је до данас нама пример и образац врлинског и јевнађелског живота: Молимо се Светом Спиридону да нам дометне вере, да нам помогне да и ми живимо дубље јеванђелски и вршимо врлине, да живимо у смирењу како бисмо разумели своју веру, закључио је викарни Епископ топлички у својој беседи. Након заамвоне молитве Епископ Јеротеј је благословио и освештао славске приносе поводом заветне славе београдског насеља Миријево, у којем се поред овог старог храма налази и нови храм посвећен Светом великомученику Пантелејмону. Извор: Телевизија Храм

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, у седници одржаној 21. децембра 2021. године, на основу одлуке са овогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора, донео је одлуку којом се, у циљу превазилажења проблема насталих у Црквено-школској општини Светог Саве у Њујорку, као и васпостављања црквеног поретка и јединства међу тамошњим парохијанима, ова Црквено-школска општина и припадајућа јој парохија привремено поверавају на духовно старање и управљање Његовој Светости Патријарху српском Г. Порфирију до нормализације прилика у поменутој Црквено-школској општини. из Канцеларије Светог Архијерејског Синода

Разговор са протопрезвитером-ставроформ мр Слободаном-Бобаном Јокићем о другој годишњици славног Световасилијевског сабора у Никшићу - ,,другог обретења моштију Светог Василија Острошког у Никшићу“. Разговор водила Слободанка Грдинић, новинар Радио-Светигоре. Звучни запис разговора ,,Нашим изласком пред никшићки Саборни храм Светог Василија, тог 21. децембра 2021. године, по онаквом невремену, сви ми сабрани смо принијели жртву Господу коју је од нас тражио Свети Василије чије Свете мошти су тога дана биле међу нама. А како да и не будемо ту ако је међу нас дошао Свети Василије? Никшићки Световасилијевски сабор, Тројичиндански сабор и наше литије су наш и аманет наших потомака. Останимо увијек у свјетлости тог дана, другог обретења моштију Светог Василија у Никшићу, како то рече наш Митрополит Јоаникије, када је свети Василије још једном побиједио противнике Православља“- казао је Протојереј-ставрофор Слободан Бобан Јокић сјећајући се 21. децембра, када је прије двије године Свети Василије Острошки походио народ свој на Световасилијевском сабору за одбрану вјере и Светиња православних. Отац Бобан подсјећа да смо овим величанственим скупом само тражили елементарно право на вјерска права и слободе која важе у Хришћанској Европи. Да нам не дирају светиње, имовину и да можемо да живимо онако како се живи у цијелом цивилизованом свијету. Наше јединство, једномислије љубав и жртву нико није могао да разори иако је било разних пристисака, остајања без посла, привођења… Сви сабрани, који су тог и дана који су услиједили поручили: не дамо светиње, су историја. После овог Сабора кренуле су литије по цијелој Црној Гори. Та молитвеност, мир одлучност, настала тог дана обиљежила је све наше литије, те догађаје љубави и жртве када смо сви били одлучни насмијани и загрљени. На данашњи дан док траје нас, наших потомака и никшићког саборног храма Светог Василија сјећаћемо се и молитвено обиљежавати 21. децембар дан ,,обретења моштију светог Василија у свој храм“- казао је Протојереј-ставрофор Слободан Јокић. У Никшићу је на данашњи дан, 21. децембра 2019. године одржан велики Световасилијевски црквено-народни сабор којем су, по великом невремену, присуствовале хиљаде вјерника сабраних око моштију Светог Василија Острошког. Они су затражили од Владе Црне Горе повлачење дискриминаторног предлога закона о слободи вјероисповијести и правном положају цркава и вјерских заједница. Свету архијерејску литургију у саборном храму Светог Василија Острошког, покрај моштију Острошког Чудотворца, служили су сда већ светопочивши Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и преосвећена господа Епископи: тадашњи будимљанско-никшићки, сада Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, милешевски Атанасије, пакрачко-славонски Јован, захумско-херцеговачки Димитрије, бихаћко-петровачки Сергије, диоклијски Методије, такође сада блаженопочивши тада умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије, са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. Извор: Радио Светигора