Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'луке'.
Found 33 results
-
Кружи Русијом необична прича: каже да је у совјетско време био хирург-свештеник. Положи болесника на операциони сто, очита над њим молитву и подом нацрта крст на месту где треба резати, па тек потом узима скалпел. И резултати његових операција су били чудесни: слепи би прогледали, непокретни би стајали на ноге. Да ли је то помагала наука, да ли Бог… „Сумњамо у то“, кажу једни. „Тако је било“, тврде други. Једни кажу: „Комитет нипошто не би свештеника трпео у операционој сали“. А други им одговарају: „Немоћан је и Комитет, ако хирург није обичан хирург, већ професор, и не обичан свештеник – баћушка, већ прави епископ“. „Професор – епископ? Не, то није могуће“, говоре искусни људи. „Дешава се“, одговарају им не мање упућени. „Тај професор – епископ је још и генералске еполете носио, а у протеклом рату управљао је свим болницама Сибира“. На пожутелим фотографијама из совјетских времена видећете седог старца обученог у расу. На грудима крст и знак архијерејског достојанства – панагија. Озбиљно и проницљиво гледа преко старачких наочара. Професор – епископ је готово наш савременик – проживео је под совјетском влашћу преко четрдесет лета; по његовим књигама је учило неколико поколења совјетских хирурга. Држао је предавања студентима, на научним скуповима и конференцијама и проповеди у храмовима. Добро су га знали рањеници у војним болницама и изгнаници који су били изгнани у Архангелском и Краснојарском крају. Једноставно је предпоставити, да је професор – епископ, сјединивши у својим рукама крст и скалпел, поразио савременике управо тим необичним сједињавањем две разнородне сфере делатности. Пропаганда је убедила грађане у то, да су наука и религија неспојиви, и чак више од тога, те две сфере могу постојати, само водећи једна против друге непрестани жестоки рат. И одједном се појављује он – епископ и професор. Невероватно, но то је факат. Савременике је чудила раса хирурга, но још чудеснијим се чинио непокорни карактер епископа. Сачувана су сведочења очевидаца његовог разговора са врховним Ташкентског Комитета Петерсом, који је важио за свирепог човека, чије руке су биле заливене крвљу. Петерс је упитао професора: – Како то ви, Војно-Јасеницки, ноћу се молите, а дању режете људе? – Ја режем људе у име њиховог спасења, – одговорио је свештеник, – а у чије име их ви режете? – Како можете веровати у Бога? Зар сте Га видели? – Не, нисам га видео. Но, ја сам много оперисао на мозгу и отварајући лобању никада тамо нисам видео ум. Ни савест такође тамо нисам нашао. Значи ли то да они не постоје? Енциклопедијска забелешка о његовој биографији изгледала би на пример овако: Војно-Јасеницки Валентин Феликсович. Родио се 1877.г. у Керчи. Умро 11. јуна 1961.г. у Симтеропољу. Хирург, доктор медицине. До 1917.г. лекар у болницама средње Русије, касније – главни лекар Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног универзитета. Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука, хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство. Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига „Огледи из гнојне хирургије“, која је доживела три издања (1934, `45, `56.г). Изабран је за почасног члана Московске духовне академије у Загорску. Награде: Признање Варшавског Универзитета (1916.г.), брилијантни крст од Патријарха све Русије (1944.г.), медаља „За херојски рад у Великом Отаџбинском рату“, (1945.г.), Стаљинова награда првог степена за књигу „Огледи из гнојне хирургије“, и „Касније ампутације услед рањавања зглобова из ватреног оружја“ (1946.г.). Војно-Јасеницки је умро у чину архиепископа Кримског и Симферопољског. Од детињства Валентин је имао велики дар за сликање, и окончавши гимназију, а потом кијевску уметничку школу, припремао се за упис у Петроградску уметничку академију. Маштао је да постане уметник. Но, за време пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је потребна помоћ? И тада, прочитавши у Новом Завету: „Жетве је много а делатника мало“ (Мт. 9,37), осетио је да те речи Господ говори непосредно њему. Тога се удостојавају ретки изабраници Божији. Тако је свети Антоније Велики, чувши у храму речи Јеванђеља: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди, продај имање своје и раздај сиромашнима; и имаћеш благо на небесима; и хајде за Мном“ (Мт. 19,21), осетио, да Господ управо њему то заповеда. Пошао је и испунио све до краја. Зато је и Велики. Млади Валентин, чувши призив Божји, уздрхтао је и узвикнуо: „О Господе! Зар је заиста у Тебе мало делатника?!“ Он тада није могао ни замислити да ће постати управо такав делатник на њиви Господњој. Касније, после много лета, када га је Господ призвао као радника на њиву Своју, он је био сигуран да је тај јеванђелски текст био први призив Господњи да Му служи. Ступивши на медицински факултет Кијевског универзитета, он је са интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао најбољи студент факултета. Млади лекар Војно-Јасеницки дипломирао је са десетком. Школски другови су га упитали чиме намерава да се бави убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки спрема да постане лекар у државној служби, уместо да се бави науком. „Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумеју, јер ја сам изучавао медицину са искључивим циљем да цео свој живот будем сеоски лекар, да помажем сиромашним људима“, – сећа се архиепископ. Да цео живот буде сеоски лекар светитељу није било суђено, али да цео живот служи људима, јесте. Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у Москви. Почео је писати књигу „Огледи из гнојне хирургије“, која је спасила животе мноштву рањеника у време Другог светског рата. „И тада, на моје изненађење, – пише он, – у мени се појавила крајње необична и дрска мисао: „Када ова књига буде написана, на њој ће стајати име епископа“. „Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао сањати, но нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној“, – написаће касније свети Лука, већ на заласку својих лета. Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без неких видљивих напора од стране човека. До револуције, Валентин Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а после 1917.г. почап је путем мучеништва и исповедништва. Најпре затвор у Ташкенту. Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо дце. Две ноћи без сна читао је Псалтир над одром вољене, и ту је Господ опет говорио с њим: „Који усељује неплодну у дом, матер која се радује деци“ (Пс. 112,9). Те речи Псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су унеле у његову душу наду и утеху. Ускоро се заиста нашла та самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој деци мајком за цео живот. Управо их је она однеговала, јер је будући светитељ убрзо постао свештеник, што је у то време значило постати вечно прогоњен мученик, и готово не виђати своју децу. Почетком 20-их година, епископ Ташкентски и Туркестански Инокентије, рекао је Војно-Јасеницком: „Докторе, ви треба да будете свештеник“. Професор, који до тада никада није размишљао о свештенству, сагласио се. Поставши свештеник, он је као и раније оперисао, држао предавања студентима, али само у раси и са крстом на грудима. У операционој сали професора Војно-Јасеницког висила је икона Мајке Божије, пред којом се он молио за успешан исход операција. Једном су по наређењу комесара Гољтгота икону скинули са зида операционе сале. Неколико дана професор је преседео код куће, радећи на својој књизи „Огледи из гнојне хирургије“, но убрзо су га замолили да се врати у болницу због једне тешке операције. Он се извинио пред колегама: „То се десило кривицом комесара Гољтгота, у кога се уселио демон, и он је оскрнавио икону“. Многи лекари су причали, да се о. Валентин увек са великом љубављу и дубоком пажњом односио према сваком болесном човеку, да су његови односи према болесницима били идеални. 1923.г. 46-тогодишњи свештеник био је тајно замонашен и касније, исте године, хиротонисан за епископа са именом апостола-јеванђелисте, лекара и иконописца Луке. Хиротонија је била тајна, но када су о њој обавестили Патријарха Тихона, он ју је потврдио и озаконио. Постати епископ у то време, значило је потписати самоме себи смртну пресуду. И већ после прве архијерејске службе, пред његов стан је дошла „црна врана“ (назив за марицу). Тако је почео једанаестогодишњи период његовог страдања по затворима и прогонствима. Бог је од младости изабрао светог Луку, дао му крст, под чијом тежином би изнемогао обичан човек, и повео га на Голготу. Пошто су њега затворили, децу и Софију Сергијевну, која им је заменила мајку, истерали су из стана. У затвору су га испитивали, по њиховом устаљеном обичају, сваку ноћ. А дању, он је писао своју књигу „Огледи из гнојне хирургије“. На насловном листу је написао: „Епископ Лука, професор Војно-Јасеницки“. У своје прво изгнанство владика је упућен у зиму 1923.г. У „столипинском“ затворском вагону до Краснојарска, потом – на коњима у Јенисејск. У то време уопште није био стар, – 46 година, – али већ веома болестан. Троје слепих дечака излечио је тако да су прогледали. Но, ни ту га нису остављали на миру. Пред Благовести су га упутили у село Хаја на реци Чуна, притоки Ангаре. После два месеца опет су га вратили у Јенисејск и затворили, а затим упутили низ Јенисеј. Чинило се, као да је сам сатана седео тада негде на врху у „органима“ власти покорене Русије и смишљао како да што више нанесе зла онима, који су се усудили да се у та времена супротставе његовој вољи. Около пустош, глад, но „органи“ нису жалили снаге ни средстава на то, како би нанели зла најбољим људима у земљи, премештајући их попут шаховских фигура, с места на место, кроз снежне пустиње и набујале реке, издржавајући огромну армију мучитеља и крвника. Из јенисејског затвора владику су упутили у Туруханск, где га је, када се искрцао на обалу Јенисеја, дочекала маса народа спустивши се на колена, просећи благослов. У ГПУ епископу су рекли да му је строго забрањено да даје благослов. А он је одговорио да је то дужност епископа и да не може одбити да да благослов. Убрзо су га упутили по Јенисеју још даље, на север, ка поларном кругу, у сеоце Плахино, које се састојало од неколико колиба. Живео је у соби где је уместо стакла у прозорима био лед и кроз све пукотине дувао је ледени ветар. А кроз три месеца владику су поново вратили у Туруханск, зато што су месни сељаци организовали погром ГПУ, јер после одласка епископа Луке није имао ко да их лечи. У изгнанствима, он је као и раније био спреман да помогне свима којима је потребна лекарска помоћ и пастирски благослов. Он је лечио и оперисао понекад и примитивним средствима: уз помоћ перореза, машинских клешта, зашивајући рану женском длаком… Чак и људи моћног духа понекад, по допуштењу Божијем, падају у униније, осећају богоостављеност. Сам Господ у Гетсиманском врту страдао је „до крвавог зноја“, и говорио: „Душа је моја жалосна до смрти…“ (Мт. 26,38). И управо нам је Он рекао: „Блажени изгнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско“ (Мт. 5,10). После осам месеци у изгнанству, пао је у униније измучени епископ Лука. У олтару се владика молио пред иконом Спаситеља за избављење, но, како се он сам сећа, у тој молитви је био и ропот на Господа. И ту је епископ одједном угледао како је Христос одлучно окренуо Свој Пречисти Лик од њега. Тада је схватио своје безумље и дрскост. Разумео је да треба да заволи страдање послато му од Бога. Тешко је човеку да заволи страдање, чак немогуће без помоћи Божије. Господ је створио душу људску по образу и подобију Своме за рајску хармонију и радост, зато нас жалосне околности рањавају, попут непријатељског метка. Залечити рану и претворити жалост у радост може само Бог. У ту помоћ Лекара душа и тела наших веровали су светитељи и зато су све ударе судбине примали са чврстином и храброшћу. Тиме се они и разликују од нас, маловерних и малодушних. Онај који истински тражи спасење на свом искуству се уверио да управо страдање мења срж срца човечијег, чинећи га способним за примање благодати, и зато га и воли. Олакшање је дошло када се епископ Лука до краја смирио, савладавши главну науку у свом животу: научио се трпљењу, узвишеној мудрости, послатој од Бога. „Милосрдни отац наш – пише свети Антоније Велики, – када узблаговоли извести из искушења истинске синове своје, не ослобађа их самога искушења, већ даје трпљење, и они примају заједно са трпљењем благодат Светога Духа на утврђивање душа својих“. Завршио се рок владичиног изгнанства, но последњи пароброд је отпловио из Туруханска у Краснојарск без њега. Епископ Лука је био спокојан. Господ му је за време молитве, како је то бивало више пута у његовом животу, рекао: „Уразумљујем те и припремам за пут којим ћеш поћи“. После три месеца, он се упутио у Краснојарск по залеђеном Јанисеју у покривеним санкама, које су сељаци специјално направили за њега, благосиљајући успут житеље приобалних села, где архијереја никада нису видели. Свуда су га дочекивали са црквеним звонима, служио је молебне и проповедао. Био је то заиста славан архијерејски пут. Светитеља је очекивало још мноштво митарстава: прогони, затвори, ислеђивања. Но, он се већ научио да се храбро држи, и Господ га је наградио благодаћу Светога Духа, кога се удостојавају исповедници и мученици. А када је Дух Утешитељ са тобом, тада ништа није страшно. Године 1937. оптужили су га за шпијунажу, две недеље су га испитивали, не дајући му да спава, покушавајући да га натерају да потпише признање те лажи. Готово сви који су били подвргнути тим мучењима, нису издржали и потписали би признање. Владика је издржао и није потписао. И опет су га послали у изгнанство у Сибир. Морално ослобођење дошло је светитељу као и целом Руском народу, почетком Другог светског рата. То само на први поглед звучи парадоксално. У стварности, то је очигледно. И „власти“ и „органи“ схватили су да армија најамних мучитеља и крвника не може да заштити земљу. Да спасу Русију од ропства могу само најумнији, самопожртвовани, трудољубиви, које је свих тих година совјетска власт покушавала свим силама да погуби, уништи, сломи. Но, по милости Божијој, нису све погубили, нису све сломили. И они су одједном постали потребни. Када је почео рат, на градски телеграф стигао је телеграм. Био је адресован на Председника Президијума Врховног Совјета СССР Михаила Ивановича Калињина. Телеграм у Москви нису испоручили, већ су у складу са постојећим правилима направили записник. У њему је садржај телеграма: „Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасеницки, издржавам изгнанство у селу Бољшаја Мурта, Краснојарски крај. Будући да сам специјалиста гнојне хирургије, могу указати помоћ војницима на фронту или у позадини, где ми буде поверено. Молим да моје изгнанство прекинете и упутите ме у болницу. По окончању рата спреман сам да се вратим у изгнанство. Епископ Лука“. Молба је била задовољена. За епископа Луку, генијалног хирурга, долетео је авион у сеоце Бољшаја Мурта и довезао га у Краснојарску болницу. Ту је он спасао животе многим рањеницима, а у цркву је морао да иде далеко изван града, јер у Краснојарску није остао ни један храм. За време рата, свети Лука руководио је хируршким одељењем у болници. Збрињавао је најтеже болеснике и рањенике и чудесно вршио операције. После рата архиепископ је био награђен медаљом „За херојски труд у Великом Отаџбинском рату“. Но то није сметало властима да наставе прогон светитеља – он је био принуђен да се врати у изгнанство. Странице мемоара епископа Луке дају изражајну, готово живописну слику његовог живота у изгнанству: сурова хладноћа, глад, били су стални сапутници професора-свештеника. Но, ништа није могло сломити тог човека. У једном од писама из тог доба писао је да је заволео страдање, које тако чудесно очвршћује душу. После рата светитељ је руководио болницом у Симбирској губернији, оперисао дању и ноћу – на очима, на бубрезима, желудцу, вршио отварање лобање, гинеколошке операције. Слава о знаменитом хирургу брзо се проширила. Под кров болнице нагрнули су посетиоци из других покрајина. Једном је вратио вид младом слепорођеном сирочету. То је окупило слепце из целог округа, и они су у дугачком реду, држећи један другога за штап дошли у болницу. Једном, како се сећа његов колега доктор Левитанус, професор, сазнавши за смрт болесника, тражио је да му детаљно наведу шта је тачно учињено за страдалог пацијента. Доктор Федермесер почела је да набраја лекарске радње, но, потом је одмахнула руком и сама себе зауставила: „Ма шта говорим! Болесник је свеједно био изгубљен…“ Изгубљен? Величанствен, увек смирен професор буквално се продерао: „Ви немате никаквог права да прекидате борбу за живот болесника! Ви чак не смете ни да помислите на неуспех! Само да радите све што је потребно! Да учините све, чујете?!“ Да виче на лекара, то је Војно-Јасеницки веома ретко себи дозвољавао. Но болесник је централна фигура. Било да је ноћ или недеља, било да је на годишњем одмору или на боловању – ништа га не ослобађа од обавезе да се хитно јави на одељење, ако је то неопходно за спасење пацијента. Тај строго успостављени поредак, професор је и сам испуњавао без и најмањег роптаја. Идеја, која је руководила поступцима светитеља, јасно је одредила систем његових односа са друштвом. Он је био сагласан да постоји у том друштву само при једном услову: ако му сачувају право на веру. Свет без вере, без строгог моралног поретка био је за њега просто немогућ. Но, епископ Лука је часно и достојанствено носио свој крст. Морални и етички принципи тог човека били су потпуно јасни. Ево неколико извода из његових мемоара: „Најважније у животу је – увек чинити добро људима. Ако не можеш учинити велико добро за људе, потруди се да учиниш макар мало“. У мају 1946.г. Владика Лука је био постављен на дужност архиепископа Симтеропољског и Кримског. У годинама управљања Кримском епархијом Високопреосвећени Лука изговорио је велики део својих проповеди. Почео је да проповеда још у Ташкенту, но због затвора и прогонства многе године је био принуђен да ћути. Али, од пролећа 1943. када је у Краснојарску отворен храм, па до краја живота архиепископ Лука је неуморно проповедао: писао је проповеди, изговарао их, штампао их и листиће са текстом слао по градовима широм земље. „Сматрам својом главном архијерејском обавезом да увек и свуда проповедам о Христу“, – говорио је он. Дуге године затвора и прогона, а такође и искушења током целог његовог тешког живота и као последица његовог изузетно напорног рада, одразили су се на здравље архиепископа Луке. Пет година пре смрти, он, који је повратио вид толиким људима, потпуно је ослепео. Но, прихватио је то са добродушним смирењем, настављајући да служи и проповеда. За 38 година свештенства Владика Лука изговорио је 1250 проповеди, од којих је најмање 750 записано и сачињавало је дванаест обимних куцаних томова (4500 страница). Савет Московске духовне академије назвао је ту збирку проповеди изузетном појавом у савременом црквено-богословском животу и изабрао аутора за почасног члана академије. Верници, који су присуствовали богослужењима, запамтили су за цео живот како је служио Владика Лука. Било је то стајање пред Господом. Сваку реч је изговарао јасно, да би дошла у дубину бића. Нарочито је надахнуто читао Велики покајни канон Андреја Критског. Док је још видео, трудио се да служи литургију сваки дан, чак и ако су само две три старице дошле у храм. Наставио је да служи и када је већ сасвим ослепео. Задивљује Владичин подвиг: јер, не само да га је слепоћа оптерећивала, већ и дијабетес, од којег је имао страшну слабост, тако да је сва његова одећа била мокра од зноја, при том су још страдале и ноге због јаког тромбофлебита и костобоље. Пред службу би долазили да му ноге увију у завоје. Но, он никада није скраћивао службе и код куће се јако дуго молио. На дан Свих Светих у земљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. године архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоход поред одра Владике и лекара, а на дан сахране процесија је била дуга три километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповедништво све православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила да се његов одар носи главном улицом Симтеропоља. Но, људска река је поломила све препреке и огромна процесија је три ипо сата пролазила кроз цео град и певала: „Свјати Боже, Свјати Крепкиј, Свјати Бесмертни помилуј нас“. И нико их није могао натерати да ућуте. „Ми сахрањујемо свога архиепископа“, – говорили су. Затим су почеле стизати вести да су многи болесници, дошавши на гроб светога Луке, по молитвама добијали исцељења. Одлуком Архијерејског Сабора 2000.г. Архиепископ Лука је прибројан лику светих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму Свете Тројице у Семтеропољу. Ако доспете на градско гробље у Семтеропољу, са десне стране главног улаза у гробљанску цркву наићи ћете на гроб са спомеником од белог мермера. Он је уочљив из далека: по гомилама свежег цвећа, које се не прекидају ту ни зими, ни лети, по необично јасном – златном натпису на мермеру: АРХИЕПИСКОП ЛУКА (ВОЈНО-ЈАСЕНИЦКИ) 27/IV 1877. – 11/VI 1961. Доктор медицинских наука, Професор хирургије. Кажу да је архиепископ Лука сам саставио тај натпис. И то има дубоки смисао. У срцима људи он ће заувек остати епископ – хирург. Тропар: Возвеститељу пута спасоносног, исповедниче и архипастиру земље Кримске, истински чувару отачких предања, стубе непоколебљиви, Православља учитељу, лекару богомудри, светитељу Лука, Христа Спаса непрестано моли веру непоколебљиву православнима да дарује и спасење и велику милост. https://svetigora.com/zitije-svetog-luke-krimskog-vojno-jasenicki/
-
Постављење оца Луке за архимандрита и игумана манастира Светог апостола Луке у Бошњану
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
У недељу месопусну, 23. фебруара 2025. године, када Црква Христова прославља Светог свештеномученика Харалампија, служена је света Архијерејска Литургија у манастиру светог Луке у Бошњану, на којој је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит крушевачки Господин Давид (Перовић), уз саслужење Викарног Епископа хвостанског г. Алексеја (Богићевића). Епископима су саслуживали: Секретар епархије крушевачке протојереј-ставрофор Драги Вешковац, новопостављени игуман манастира светог Луке архимандрит Лука (Милошевић), Архијерејски намесник темнићки јереј Ивица Сврзић , протојереј-ставрофор у пензији Томислав Гајић, протојереј Дејан Миленковић, протојереј Александар Ерић, протојереј Александар Лукић, јереј Никола Ракић, протођакон Ненад Матић, ђакон Иван Петронијевић. На општу духовну радост свих сабраних, свете обитељи ове и верног народа наше богомспасаване Епархије крушевачке, у току малог входа наш Архиепископ и Митрополит г. Давид рукопроизвео је протосинђела Луку у чин архимандрита, дарујући му напрсни крст као симбол духовног ауторитета. По прочитаном јеванђељу Богом надахнуту беседу изговорио је по благослову Његовог Високопреосвештенства г. Давида, епископ хвостански г. Алексеј. Верни народ и мноштво деце су испунили цркву чији је патрон Свети Лука, учествујући у Светој Тајни Причешћа као круном овог сабрања. На крају Свете Литургије, Архиепископ и Митрополит г. Давид даривао је архимандрита Луку игуманским жезлом, прочитавши му молитве и поуке из Чиновника Архијерејског свештенослужења. Литургијско славље је настављено трпезом љубави у манастирској трпезарији, поучени беседама нашег Архиепископа и Митрополита г. Давида. Новопостављени игуман архимандрит Лука заблагодарио је Господу и сабранима. На многаја љета, достојан! -
На 67. Међународном сајму књига у Београду, сарадник Радија Слово љубве, Ивана Обрадовић, разговарала је са представницима штандова Манастира Свете Јелисавете из Минска, Мастира Светог Луке-Жупа Никшић и издавачке куће Православна реч. У прилогу можете послушати шта се може наћи на овим штандовима. Разговор са излагачима: Извор: Радио "Cлово љубве"
-
- јелисавете
- св.
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Данас сте, браћо и сестре чули јеванђелску проповед о богатом младићу, који није желео да разда своје имање, да би наследио Царство небеско. Тада је Господ рекао да је богатоме теже ући у Царство небеско неголи камили проћи кроз иглене уши. Изгледа нам као да данас није време у ком би требали да говоримо о богатству, јер је у нашој земљи нестало богатих, сви су постали једнаки. Али сматрам да чувши моју беседу видећете да је увек и у свако време благовремено говорити о богатству. Пре него појаснимо Христове речи, упућене богатоме младићу, послушајмо шта је о богатима написао Св. апосто Јаков: Ходите сад богаташи, плачите и ридајте због невоља својих које долазе. Богатство ваше иструну, а одијело ваше поједоше мољци; Злато ваше и сребро зарђа, и рђа њихова биће свједочанство против вас, и изјешће тијела ваша, као огањ. Нагомиласте благо у посљедње дане. Гле, вапије плата радника који су пожњели њиве ваше, коју сте им закинули; и вапаји жетелаца дођоше до ушију Господа Саваота. Наслађивасте се на земљи, и живјесте раскалашно; ухранисте срца ваша, као на дан заклања. Осудисте, убисте праведника, и он вам се не успротиви. Видите ли какве је застрашујуће речи Свети апостол Јаков рекао богатима, како их је грозно изобличио? А шта може бити страшније него речи Господње о томе да је богатоме тешко ући у Царство Божје? Зашто је то тако? У време када је Господ дошао на земљу, у израиљском народу је владало мишљење да је богатство благослов Божји – богате су поштовали, уважавали и указивали им високу част. Када је Господ изрекао ове своје невероватне речи о богатству, које смета уласку у Царство Божје, ученици су га са чуђењем питали: „Ко се, дакле, може спасити?“Јер су и они сматрали богате за Богом благословене, што значи, да уколико се чак ни богати не спасавају, ко се онда може спасти? Господ им је одговорио: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће“. Проникнимо у ове речи. Када је младић изразио своју жељу да следи за Господом, Господ га је питао: „Заповести знаш?“ „Да, свакако“, одговорио је, „свакако да знам све заповести и сачувах их“. Али Господ је и њему и свима показао да је савршено недовољно испунити само старозаветне заповести, оних десет заповести које и ви сви знате. Зашто је то недовољно? Јевреји су сматрали да је у њиховом држању све и сва, да ће онај ко их испуни бити чист и свет и да ће ући у Царство Божје. Господ је, пак, рекао да то уопште није тако. Шта прописују старозаветне заповести? Прва заповест прописује поклањати се једноме Богу и Њега једино поштовати. Она забрањује поштовање ма каквих богова, осим истинитог Бога. Друга заповест забрањује поклањање идолима. Али да ли су сви они, који се не клањају кумирима и идолима, већ чисти и свети? Сви ми поштујемо једнога Бога, нико од нас се не поклања идолима. Кроз Мојсија, Бог је прописао да поштујемо оца и мајку, да их не жалостимо. Али да ли смо ми свети већ самим тим што поштујемо своје родитеље, не ражалошћујемо и не изгонимо из дома у старости? Хоће ли нас само то оправдати пред Богом? Мојсије је заповедао да не чинимо прељубу, не убијемо, не крадемо, не сведочимо лажно, не завидимо имању свога ближњега. Али уколико ми нисмо убице, не сведочимо лажно, не чинимо прељубе, уколико из зависти не отимамо од брата његово имање, зар смо ми већ свети, зар смо чисти пред Богом? Све заповести Старог завета имају одречни карактер: немој бити такав и такав. Али оне нам не говоре какви треба да будемо. Оне једино забрањују најгрубље грехове: ружне, смрдљиве грехове. Ове су заповести биле предназначене за груби народ, коме је било потребно основно исправљење. Господ наш Исус Христос је за Себе рекао да није дошао да наруши закон, већ да га испуни, а реч испунити, на словенском језику има два значења: „испунити“ и „допунити“. Господ наш Исус Христос нам је донео нови закон, далеко савршенији од Мојсијевог закона, заповедио нам је заповести спасења, дао девет светолучних заповеди блаженства. Он нам је говорио да нису блажени, свети и чисти пред Богом, и неће наследити Царство Божје они који једино нису лопови, убице, који су једино испунили заповести Синајског закона, већ они који су овладали најузвишенијим духовним савршенством, односно они који су пуни смирења, чије очи истичу потоке суза због својих грехова, сузе умиљења пред крстом Христовим, сузе скрушености, пред ужасима који нас окружују у нашем животу. Говорио је о блаженству кротких и о онима који су гладни и жедни правде. Говорио је о блаженству милостивих и миротвораца. Обећао је Царство Божије ономе који је претрпео прогнање за правду, кога су гонили и понижавали, кога су обесчастили ради Његовог светог имена. Ето ко је чист и свет – онај ко поседује најузвишеније духовно савршенство. Господ од свих нас потребује да будемо савршени, као што је савршен Отац наш Небески. Господ је у својој проповеди на гори дао такве заповести, да се наше срце потреса. Како се то не бринути о сутрашњем дану, како опраштати непријатељима, како их волети, како дати последњу кошуљу? Све то треба испунити да би блили савршени. Господ Исус је младићу који је тражио савршенство и испунио сав стари закон, рекао: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном“. И оде, погнувши главу, богати младић, јер је његово богатство било велико и он није могао испунити то што је од њега захтевао Христос. Зашто је Господ поставио управо овакав захтев младићу? Зашто је захтевао управо да младић прода све и разда сиромасима? Управо зато јер је поседовање великог богатства потпуно неспојиво са испуњавањем Христових заповести блаженстава. Зар може човек чије очи непрекидно истичу сузе при погледу на невоље и беде своје браће, зар може милостиви и смирени хладно посматрати све то и хладно умножавати своје богатство, градити дом, стицати имање, куповати коње и непотребне ствари које стварају раскош? Свакако да не може, јер уколико је милосрдан, он ће све давати, давати без ограничења. И када све разда, он испуњава заповест Христову. А уколико остави за себе богатство своје, значи да он себе воли више него ближњег, а Господ је заповедио да ближњега свога волимо као самога себе. А уколико будемо ближње волели на овај начин, нећемо ли онда гладноме и потребитоме дати све што имамо? Хоћемо ли тада моћи да живимо онаквим антихришћанским животом, каквим живе амерички милијардери, коима су подруми пуни злата? Они своја богатства троше на безумну раскош, на смућујуће забаве троше новац добијен знојем и крвљу трудбеника. А Господ их због тога кажњава на деци њиховој, јер знамо из књига о милијардерима да нема презренијих, ништавнијих људи, него што су то синови и кћери њихове – то су изроди, људи развраћени који немају никаквих узвишених интереса, заузети једино забавама и насладама које су их измориле, којима су се преситили. Зато нам и говори Господ Исус Христос, да уколико не желимо да се растанемо од свога богаства, не можемо ући у царство Божије, јер ћемо остати сурови, бездушни егоисти. А зар је таквима место у Царству Божјем? Да, лакше је камили проћи кроз иглене уши, него богатоме ући у Царство небеско. Али какве везе имају ове речи Христове, сва ова моја објашњења, са нама, који немамо никаквог богатства? Управо са нама имају везе. Проникните у то што штети душама богаташа. Њима штети управо то што су земаљска блага, сваковрсне насладе, раскош, поставили изнад свега. Поставили су их изнад духовних добара, која добијају људи који немају земаљских, материјалних богаствава, али имају велико богатсво љубави према Богу, љубави према ближњем. Онај ко је пристрасан према земаљском благу, ко стреми ка насладама, тај страда управо од истог оног греха који смета богатме да уђе у Царство Божје. А зар је међу нама мало оних који немају никакво богатство, који чак понекад бивају гладни или имају средња примања, а који опет жуде за материјалним добрима, разонодама и насладама. Зар је мало оних, који не чине грехе богаташа, једино зато што нису богати, а уколико би били богати, грешили би исто онако као онај богаташ, крај кога је лежао умирући Лазар. А уколико ми, немајући никаквих богатстава, жудимо за насладама, ако за циљ свога живота поставимо материјално благостање, ако све своје помисли устремимо на то како да што боље устројимо живот на земљи, ако ка томе будемо тежили, онда смо свакако далеко од онога што је Господ заповедио, јер људи који стреме чистоти срца, људи пуни милосрђа, који стреме заједници са Богом, они моле од Њега благодат и љубав његову, они желе да постану његова браћа и сестре. Па и најсиромашнији убожјак, који нема никаква земаљска добра, али који служи Богу, често бива богатији од најбогатијих људи на свету. Он је богат Божјом благодаћу, чистотом срца, љубављу и састрадањем према гладним и несрећним, а пре свега љубављу према Христу Богу, Спаситељу нашем. Сада је јасан Христов одговор на питање његових ученика: „Господе, ко се може спасити?“ Одговорио је: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће“. Богу је све могуће. Бог може лишити духовних блага несажаљиве и бездушне богаташе. Бог може дати најузвишенију радост несрећним сиромасима, који умиру од глади. Бог може спасити све, чак и богатог, уколико се овај покаје, презре своје богатство и испуни Христове речи: „Пођи, продај своје имање, раздај сиромасима и дођи, следуј за мном“, како је поступио један од највећих светитеља, преподобни Антоније Велики. Када је имао двадеет година, изгубио је родитеље, од којих је наследио огромно богатство. Једном је у Цркви слушао Јеванђелске речи: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном“. Ове су га речи поразиле, дубоко продрле у његово срце и испуниле све његове помисли. Он је отишао, продао своје имање, раздао сиромасима, а сам се удаљио у далеку египатску пуситњу у којој је поживео до дубоке старости, одрекавши се свих земаљских блага, али задобивши од Бога непроцењиво благо. Постао је прозорљивац, чудотворац, брат и пријатељ Божји. Тако сви ми треба да схватимо Христове речи да је лакше камили проћи кроз иглене уши, него богатоме ући у Царство небеско. Немилосрдно одгонимо од себе сваку пристрасност према земаљским добрима. Устремимо се само ка једном – ка томе да постанемо пријатељи Божји, браћа Божја, они који љубе Христа и које Христос љуби. Извор: Манастир Подмаине
-
Српско пјевачко друштво "Јединство" једно од најстаријих друштава у Републици Српској (основано 1893. године), приредиће концерт у крипти Светосавског храма на Врачару у суботу 24. фебруара 2024. године у 19 часова. Под управом маестра др Немање Савића, овај изузетни вокални ансамбл ће публику обрадовати извођењима српске и руске духовне музике. Подсетимо да је СПД "Јединство" прошле године прославило велики јубилеј - 130 година од оснивања. Као и многи други хорови је са прекидима деловало за време Првог светског рата, а 1941. године му је забрањен рад. Друштво је имало веома значајну улогу у очувању народне традиције, духовног, културног и националног идентитета српског народа Бањалуке и Крајине. Хор је обновио рад 1992. године и од тада са великим успехом наступа у Републици Српској, региону и земљама света. Извор: Радио "Слово љубве"
-
- "јединство"
- хора
- (и још 6 )
-
Духовна трибина уочи св. Луке у Вазнесењском храму
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
У оквиру редовних духовних вечери у Вазнесењском храму у центру Београда (улица Адирала Гепрата 19), са благословом Свјатјејшег Патријарха Порфирија је од овог октобра почео циклус предавања посвећен изучавању Светога Писма. С обзиром да је празник св. Апостола Луке ове године у уторак, на дан када се трибине иначе одржавају, предавање ће бити одржано дан раније, у понедељак 30. октобра после празничног бденија, у 19 часова. Ђакон др Александар Милојков ће наставити са тумачењем Књиге Постања, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве" -
Благодарност Митрополита запорошког Луке српском народу
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Православних помесних Цркава
Његово Високопреосвештенство Митрополит запорошки г. Лука из канонске Украјинске Православне Цркве, упутио је посебну благодарност братском српском народу поводом апела за подршку канонској Цркви у Украјини. Митрополит Лука је написао: "Љубљени у Господу браћо и сестре у Христу! Од срца вам свима захваљујем на духовној и молитвеној подршци нашем народу, верницима Украјинске Православне Цркве. Сваки православни Украјинац дубоко је дирнут деловањем српске браће и сестара у Христу, усмереним на заштиту наше Мајке Цркве, о чему смо сазнали из објаве на сајту „Стање ствари“ . Радује чињеница да је братски православни народ Србије дубоко забринут због кршења основних људских права у Украјини. У свакој невољи треба да се сетите да „Господ који иде пред тобом биће с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити, не бој се и не плаши се" (5 Мојсијева 31:8). Од самог почетка и кроз историју Црква Христова је била подвргнута разним прогонима и искушењима, која су је само јачала. Заснована је на мученичкој крви, јер јој је почетак стављен првом жртвом ради нашег спасења – Крстном жртвом Христовом. У данашњем времену тешком за нашу Мајку Цркву, често се подсећамо речи из Посланице апостола Павла Коринћанима: „Бдите, стојте у вери, мушки се држите, снажите се“ (1. Кор. 16:13). Наш народ, који се узда у Господа и наставља да брани Православну веру, искрено захваљује нашој браћи Србима на подршци и испољавању братске љубави! Драго нам је што смо духовно сједињени са Српском Православном Црквом „да се ту са вама утјешим заједничком вјером, и вашом и мојом.“ (Рим. 1,12). Са братском љубављу и захвалношћу на подршци, желим да неисцрпна благодат Божија буде са свима вама! Бог је са нама! И јесте, и биће"! Подсетимо, 109 истакнутих српских интелектуалаца је 19. јуна 2023. године путем портала "Стање ствари" подигло глас и упутило позив српској јавности и међународним, европским и светским институцијама, да се заустави државни терор актуелних власти у Украјини над канонском Украјинском Православном Црквом и започне са активном одбраном не само верских него и основних људских права чланова канонске Цркве у Украјини. Извор: Правблог Ср, Телеграм канал http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=40710-
- луке
- запорошког
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Извор: Митрополит Лука обратился к Государственному секретарю США Господину Энтони Блинкену HRAMZP.UA Коментари на вест: Telegram: Contact @pravblog1 T.ME Если смотреть на вопрос в широком контексте В соцсетях развернулись споры относительно письма владыки Луки главе Госдепу США. Основных претензии две - "зачем... Aмеричком државном секретару г. Ентони Блинкену Копија: Амбасада САД у Украјини Поштовани господине Блинкен! У име Запорошке епархије Украјинске православне цркве, пишем Вам као шефу структуре која прати кршења права и слобода у верској сфери. На то нас приморавају и приватни и општи разлози. У априлу ове године Запорошки обласни савет планирао је да усвоји неуставну одлуку о забрани Украјинске православне цркве у Запорожкој области. Међутим, до тога није дошло због писмених примедби двојице званичника (управника послова извршне канцеларије Запорожског обласног савета Володимира Подорозка и шефа одељења за правну подршку Регионалног савета Јегора Мороза), који су приметили да нацрт документа о забрани УПЦ на територији Запорошке области није у складу са украјинским законодавством. После таквог корака били су подвргнути малтретирању, а уследиле су и претње. Конкретно, на друштвеним мрежама и на Интернет ресурсима, велики број агресивно настројених „активиста” обећао је да ће применити „радикалне мере” против оних који поштују Устав. Запорошко регионално веће је 23. маја 2023. Подорожку и Морозу одузело кључна овлашћења и као резултат тога драстично су им смањили плате. Због поштовања принципа и поштовања закона, ускоро би могли бити потпуно отпуштени. Судбина ових људи, које ја лично не познајем, али чији поступци изазивају дубоко поштовање, не може нас оставити равнодушнима. На крају крајева, они су неправедно и неоправдано кажњени због своје жеље да заштите основна права десетина хиљада људи у нашем региону. Локалне власти нашег региона добијају писма са потписом потпредседника Владе са захтевом да се олакша реинтеграција парохија УПЦ у ПЦУ. Али то није само проблем региона Запорожје. Данас је цела наша Украјинска Православна Црква на ивици страшних искушења. Говоримо о покушају да се она ликвидира и насилно укључи у организацију која се зове ПЦУ. У оквиру спровођења овог задатка, Црква је под невиђеним притиском на свим нивоима. Дакле, само 2022. године, уз директну подршку локалних власти, заплењено је 250 цркава УПЦ. Ове године отимање је настављено. Свакодневно се плене цркве у Хмељницком, Черновцима, Кијеву и другим регионима Украјине. Наши верници су сакаћени, тучени, тровани сузавцем, подвргнути свакојаком малтретирању и нападима. Присталице „ПЦУ“ почеле су да примењују физичко насиље над нашим епископима. У ствари, уништавају се читаве епархије наше Цркве. Штавише, у парламенту је већ регистровано неколико предлога закона који подразумевају забрану или значајно ограничење права Украјинске православне цркве. Истовремено, широм земље, регионална и градска већа доносе одлуке о забрани функционисања УПЦ у својим регионима. Иницијатори ових противуставних одлука су посланици из партије Европска солидарност, на чијем је челу Петром Порошенком. Ситуацију отежава и пресуда Уставног суда којом је признат легитимитет антицрквеног закона развијеног за време председниковања Петра Порошенка, чији је циљ био да се УПЦ лиши званичног имена и пренесе њена имовина на ПЦУ. Званичници ће нашој Цркви одузети главне православне светиње Украјине – Почајевску и Кијево-Печерску лавру (неке цркве ове последње су већ незаконито пренете на коришћење присталицама „ПЦУ“). Ударац је задат и административном механизму УПЦ. Конкретно, донете су одлуке о кућном притвору једних, изрицању санкција другима, лишавању држављанства трећих епископа наше Цркве, што је основ за њихову даљу депортацију. У светлу овога, искрено смо обесхрабрени ћутањем америчких власти. На крају крајева, платформа Демократске странке, као и садашње америчке владе, јесте одбрана слободе у свим њеним манифестацијама. Поготово када је реч о основном праву – праву на слободу савести. Сећамо се шта сте рекли у свом говору 12. маја 2021. године. Ево његовог фрагмента: „Посвећеност наше земље заштити слободе вероисповести и уверења сеже неколико векова уназад. Верни смо јој данас. Слобода вероисповести, као и свако људско право, је универзална. Сви људи имају право на ово, без обзира где живе, у шта верују или не верују“. Ако је ово став Стејт департмента, зашто онда америчка влада ћути? Зашто ово ћутање заправо издаје вредности демократије? Демократија, на којој је зацементиран међународни ауторитет Сједињених Држава? Али питање не почива само на томе. Иза све већег прогона виде се бол, сузе и крв милиона Украјинаца који једноставно желе да сачувају веру својих предака. Поштовани господине Блинкен! Веома се надамо да ћете, као шеф Стејт департмента, не само обратити пажњу на еклатантне чињенице кршења основних људских права у Украјини, већ и предузети одговарајуће кораке у оквиру своје надлежности (посебно у подршци званичницима који су се противили кршења Устава Украјине и у одбрану православних верника у Запорошкој области). Уосталом, игнорисање овог проблема може довести у сумњу истинску посвећеност власти и Демократске партије САД идеји заштите права и слобода личности или друштвене групе која се злоупотребљавају. Заузврат, спремни смо да Вама и Вашем одељењу пружимо све неопходне доказе о релевантним кршењима. С поштовањем, + Митрополит Лука View full Странице
- 1 нови одговор
-
Aмеричком државном секретару г. Ентони Блинкену Копија: Амбасада САД у Украјини Поштовани господине Блинкен! У име Запорошке епархије Украјинске православне цркве, пишем Вам као шефу структуре која прати кршења права и слобода у верској сфери. На то нас приморавају и приватни и општи разлози. У априлу ове године Запорошки обласни савет планирао је да усвоји неуставну одлуку о забрани Украјинске православне цркве у Запорожкој области. Међутим, до тога није дошло због писмених примедби двојице званичника (управника послова извршне канцеларије Запорожског обласног савета Володимира Подорозка и шефа одељења за правну подршку Регионалног савета Јегора Мороза), који су приметили да нацрт документа о забрани УПЦ на територији Запорошке области није у складу са украјинским законодавством. После таквог корака били су подвргнути малтретирању, а уследиле су и претње. Конкретно, на друштвеним мрежама и на Интернет ресурсима, велики број агресивно настројених „активиста” обећао је да ће применити „радикалне мере” против оних који поштују Устав. Запорошко регионално веће је 23. маја 2023. Подорожку и Морозу одузело кључна овлашћења и као резултат тога драстично су им смањили плате. Због поштовања принципа и поштовања закона, ускоро би могли бити потпуно отпуштени. Судбина ових људи, које ја лично не познајем, али чији поступци изазивају дубоко поштовање, не може нас оставити равнодушнима. На крају крајева, они су неправедно и неоправдано кажњени због своје жеље да заштите основна права десетина хиљада људи у нашем региону. Локалне власти нашег региона добијају писма са потписом потпредседника Владе са захтевом да се олакша реинтеграција парохија УПЦ у ПЦУ. Али то није само проблем региона Запорожје. Данас је цела наша Украјинска Православна Црква на ивици страшних искушења. Говоримо о покушају да се она ликвидира и насилно укључи у организацију која се зове ПЦУ. У оквиру спровођења овог задатка, Црква је под невиђеним притиском на свим нивоима. Дакле, само 2022. године, уз директну подршку локалних власти, заплењено је 250 цркава УПЦ. Ове године отимање је настављено. Свакодневно се плене цркве у Хмељницком, Черновцима, Кијеву и другим регионима Украјине. Наши верници су сакаћени, тучени, тровани сузавцем, подвргнути свакојаком малтретирању и нападима. Присталице „ПЦУ“ почеле су да примењују физичко насиље над нашим епископима. У ствари, уништавају се читаве епархије наше Цркве. Штавише, у парламенту је већ регистровано неколико предлога закона који подразумевају забрану или значајно ограничење права Украјинске православне цркве. Истовремено, широм земље, регионална и градска већа доносе одлуке о забрани функционисања УПЦ у својим регионима. Иницијатори ових противуставних одлука су посланици из партије Европска солидарност, на чијем је челу Петром Порошенком. Ситуацију отежава и пресуда Уставног суда којом је признат легитимитет антицрквеног закона развијеног за време председниковања Петра Порошенка, чији је циљ био да се УПЦ лиши званичног имена и пренесе њена имовина на ПЦУ. Званичници ће нашој Цркви одузети главне православне светиње Украјине – Почајевску и Кијево-Печерску лавру (неке цркве ове последње су већ незаконито пренете на коришћење присталицама „ПЦУ“). Ударац је задат и административном механизму УПЦ. Конкретно, донете су одлуке о кућном притвору једних, изрицању санкција другима, лишавању држављанства трећих епископа наше Цркве, што је основ за њихову даљу депортацију. У светлу овога, искрено смо обесхрабрени ћутањем америчких власти. На крају крајева, платформа Демократске странке, као и садашње америчке владе, јесте одбрана слободе у свим њеним манифестацијама. Поготово када је реч о основном праву – праву на слободу савести. Сећамо се шта сте рекли у свом говору 12. маја 2021. године. Ево његовог фрагмента: „Посвећеност наше земље заштити слободе вероисповести и уверења сеже неколико векова уназад. Верни смо јој данас. Слобода вероисповести, као и свако људско право, је универзална. Сви људи имају право на ово, без обзира где живе, у шта верују или не верују“. Ако је ово став Стејт департмента, зашто онда америчка влада ћути? Зашто ово ћутање заправо издаје вредности демократије? Демократија, на којој је зацементиран међународни ауторитет Сједињених Држава? Али питање не почива само на томе. Иза све већег прогона виде се бол, сузе и крв милиона Украјинаца који једноставно желе да сачувају веру својих предака. Поштовани господине Блинкен! Веома се надамо да ћете, као шеф Стејт департмента, не само обратити пажњу на еклатантне чињенице кршења основних људских права у Украјини, већ и предузети одговарајуће кораке у оквиру своје надлежности (посебно у подршци званичницима који су се противили кршења Устава Украјине и у одбрану православних верника у Запорошкој области). Уосталом, игнорисање овог проблема може довести у сумњу истинску посвећеност власти и Демократске партије САД идеји заштите права и слобода личности или друштвене групе која се злоупотребљавају. Заузврат, спремни смо да Вама и Вашем одељењу пружимо све неопходне доказе о релевантним кршењима. С поштовањем, + Митрополит Лука
- 1 коментар
-
Писмо Митрополита запорошког Луке упућено Епископу Герасиму
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Епархија горњокарловачка СПЦ је објавила писмо Митрополита мелитопољског и запорошког Луке упућено Владици Герасиму у којем га је обавестио о актуелним догађајима у вези са Украјинском Православном Црквом која, како је истакао, "данас стоји на прагу нових, још страшнијих искушења од распада Совјетског Савеза", и уједно га замолио за молитвену подршку и подизање гласа у одбрану канонског Православља у Украјини: Његовом Преосвештенству Преосвећеном Герасиму епископу Горњокарловачком Ваше Преосвештенство, драги Владико! Возљубљени у Господу, сабрате и саслужитељу пред Престолом Цара Славе! Присећајући се нашег топлог општења како у време Божанствене Литургије,тако и после ње кроз разговор с вама. Знајући Ваш чврст став по питању држања канона Цркве и Вашу непопустљивост према утицају ванцрквених сила на живот Цркве, дозволите ми да скренем Вашу пажњу и да Вас обавестим о догађајима који се тренутно дешавају у вези наше Украјинске Православне Цркве. Украјинска православна црква данас стоји на прагу нових, још страшнијих искушења од распада Совјетског Савеза. Реч је о покушајима државе да је ликвидира и о њеном насилном преузимању од стране организације под називом „ПЦУ“ на чијем је челу Епифаније Думенко. У извршавању овог задатка Црква је под невиђеним притиском на свим нивоима. У земљи је покренута невиђена антицрквена пропагандна кампања која је превазишла чак и сличну кампању коју је водила безбожна комунистичка власт. Заузимање храмова се наставља са новом снагом. На пример, само 2022. године, било насилним методама или као резултат незаконитих регистрационих акција државних службеника, расколници су заузели 250 храмова Украјинске Православне Цркве (за још 100, се спрема насилна заплена). У парламенту је већ регистровано неколико предлога закона који предвиђају забрану или суштинско ограничење права Украјинске Православне Цркве. Аутори последњег су посланици повезани са гркокатолицима. Упоредо са тим, широм земље регионална и градска већа доносе одлуке о забрани функционисања парохија УПЦ у својим регионима. Николај Књажицки (унијата по вероисповести) позива да се иде још даље у гажењу закона увођењем забране УПЦ без спровођења икаквих прелиминарних испитивања статутарних докумената. Ситуацију отежава недавна одлука Уставног суда, који признаје ауторитет антицрквеног закона развијеног за време председниковања Петра Порошенка, који има за циљ да лиши УПЦ званичног имена, што ће допринети насилном одузимању наше имовине у корист „ПЦУ“. Спрема се правни основ да се нашој Цркви одузму главне православне светиње Украјине – Почајевска и Кијевско-печерска лавра (неки од храмова ове последње су већ де факто предати на коришћење организацији на челу са Епифанијем Думенком ). Нападнуто је и руководство УПЦ. Конкретно, донете су одлуке о одузимању држављанства 12 епископа наше Мајке Цркве, што је основ за њихову даљу депортацију ван граница Украјине. Против једног броја епископа уведене су личне посебне економске и друге рестриктивне мере (санкције). Сличне мере предвиђене су и за још неколико десетина архијереја. Ништа мање индикативан је и став шефа Државне службе за етнополитику и слободу савести Виктора Еленског (близак Украјинској гркокатоличкој цркви, односно Унијатској цркви), који позива на спровођење верске студије како би се утврдило да ли је Украјинска Православна Црква има црквено-канонски однос са Руском Православном Црквом (ако се такав „пронађе“, званичник планира да ликвидира 9.000 црквених општина наше Цркве). Чланови стручне комисије које је он предложио више пута су изјављивали свој крајње непријатељски однос према УПЦ. Један број учесника ових антицрквених акција више не крије рокове за завршетак свих ових иницијатива. Планирају коначну ликвидацију Украјинске Православне Цркве, а временом би остатке Ње требало да апсорбује Думенко, око Васкрса 2023. године. У светлу наведеног, подршка помесних православних Цркава је изузетно важна за УПЦ. Њихов заштитнички глас може постати драгоцено оруђе у одупирању уништењу наше Мајке Цркве. По нашем мишљењу, сада у Украјини нема апсолутно никакве борбе за стварање „једне православне“ структуре или промену црквене јурисдикције. Све је много дубље и веће. У ствари, ради се о потпуном затирању истинског, канонског Православља и стварању услова за проглашење нове уније са гркокатолицима на украјинској земљи, коју имају и Епифаније Думенко и поглавар Украјинске грко-католичке цркве Свјатослав Шевчук што је од њих већ више пута речено. На овај начин биће завршена прва етапа плана покатоличења Украјине и покренута друга – интеграција Думенкове расколничке структуре у систем унијатске организације. С обзиром на речено, усуђујем се да затражим вашу молитвену подршку и подизање Вашег гласа у одбрану канонског Православља у Украјини. Бићу вам такође захвалан што сте обавестили Вашег Предстојатеља, чланове Синода и браћу саслужитеље Ваше Цркве о процесима који се дешавају у верској сфери Украјине. Са осећањем неизмењеног духовног поштовања, усрдно молим Господа и Његову Пречисту Мати да Вам пошаљу Свој свети благослов и да Вас чува Владичица неба и земље под Својим благодатним покровом. Уздајући се у Вашу Богомудру и братску подршку, Митрополит запорошки и мелитопољски Лука Извор: Епархија горњокарловачка -
Директор Музеја СПЦ 2. априла у храму св. Луке у Кошутњаку
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Братство храма св. Апостола и Јеванђелисте Луке у Кошутњаку по благослову Његове Светости Патријарха Српског г. Порфирија, организује у суботу 02. априла 2022. године у 18 часова, предавање на тему "О Крсту Христовом", сазнаје Радио "Слово љубве" благодарећи старешини ове светиње протојереју др Николи М. Гаврићу. Драги гост и предавач биће ђакон Владимир Радовановић, Управник Музеја СПЦ. Добродошли у Парохијски дом храма св. Луке у Кошутњаку на ово дивно и поучно сабрање. Храм се налази на адреси Кнеза Вишеслава број 100, а до њега можете доћи линијама ГСП број: 23, 37, 50 и 53. Извор: Радио "Слово љубве" -
Манастир Светог Луке – чудесна светиња која је два пута рушена до темеља
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Култура
Манастир Светог Луке у селу Бошњане код Варварина, према предању подигнут је у доба кнеза Лазара и настањен светогорским монасима синаитима. Два пута је обнављан, након што су га Турци до темеља спалили у 15. и 19. веку. Одувек поштујући ово свето место, мештани су цркву изнова сазидали 1996. године, да би шест година касније, доласком оца Алексеја, манастир доживео ренесансу. Као православни светионик, са места одакле звук његових 12 звона километрима сеже позивајући на молитву, уздигао се манастир Светог Луке. Чудесна светиња под чијим су окриљем четири цркве, три звоника и конак, привукла је вернике, па је главни храм морао бити надограђен. "Оно што је занимљиво јесте да се братство трудило, на челу са оцем Алексејем, да сачува стару цркву, тако да је нова црква обгрлила са два брода и надвисила стару цркву Светог Луке. Олтарски простор је триконхос, а на западу имамо спољну припрату која надвисује звоник, који је имала и стара црква, само што је сад знатно већи и монументалнији", рекла је Звездана Лазаревић, историчар уметности и аутор монографије о манастиру Свети Лука. Такав је и нови конак са радионицом у приземљу, у којој отац Лука справља сапуне и лековите мелеме, међу којима је ловоров најтраженији. "Он има три састојка. Вазелин, домаће уље маслиново и ловорово уље. И тај ловор се показао веома добар код људи који имају проблема са дисањем или неким плућним проблемима, поготово сад у ово задње време," напоменуо је монах Лука. Похрањене у главном храму, честице моштију и делови одежда светих, уз иконе мајке Божје и две мироточиве, Светог Луке и Светог царевића Алексеја, највеће су благо манастира у којем многи траже и проналазе утеху. "Сви смо заволели ову светињу од првога дана. И јесте чудесна. Остаје да сачекамо још једно пророчанство да се испуни. То је долазак царског звона из Русије. И верујемо да ће и то бити, како нам је најављено, април, мај ове године", напоменуо је архимандрит Алексеј Богићевић, игуман манастира Свети Лука. За јединствено звоно, тежине 15 тона, градиће се нов звоник, са црквом Светих царева, потврдом нераскидивих српско-руских веза и жеље за сусретом са свом духовном браћом. "Све док можемо да се видимо то је за нас радост, то нас води у Царство Божје. Ја ту поруку дајем за рођење Христово. Да ми гледамо у очи једни друге и да наш поглед загреје срце онога кога погледамо, радосним поздравом Христос се роди, ваистину се роди", рекао је архимандрит Богићевић. Припремила Весна Кезовић Миљковић -
Молитвени испраћај у вечност Епископа западноевропског Луке (1950-2021)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. децембра 2021. године светом заупокојеном архијерејском Литургијом пред одром блаженоупокојеног Епископа западноевропског Луке у манастиру Ваведења Пресвете Богородице. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Патријарх Порфирије у опроштајном писму поводом упокојења Епископа Луке: Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи сремски Василије, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игнатије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, топлички Јеротеј, мохачки Дамаскин, марчански Сава и хумски Јован. Над одром блаженопочившег епископа Луке, по благослову Његове Светости Патријарха, беседу је произнео Преосвећени Епископ браничевски г. Игнатије: -Овај наш растанак је привременог карактера. У то је и блаженопочивши владика Лука веровао, јер тако нам је Господ обећао, за кога смо сви везани, а то је да и ако умремо да се не бојимо, јер ће нас Он васкрснути у последњи дан. Управо Он је тај Хлеб живота који је са Неба сишао и сви који од Њега једу неће умрети, већ ће живети вечно. Будући да је човек слабо биће, он тражи сигурност и често се везује за ствари које су око њега, за ствари материјалне и све оно што га окружује. Дамаскинове стихире нас упућују на то да је све то пролазно и да је то лажна нада. Једина нада је веровање у Господа нашега, јер је Он једини који има живот вечни. Наравно, смрт је трагедија. Господ је дошао да нас спасе, смрћу својом да нам дарује живот, зато што нико од људи рођених од мужа и од жене не може ову трагедију избећи. Сви смо наследници првороднога греха Адамовог чија је плата смрт и зато је било непоходно да Господ дође, да Он постане човек, да сједини читаву природу са Богом, са Собом, јер једино у том сједињењу имамо живот вечни. Након свете Литургије Патријарх је са архијерејима служио опело новопрестављеном епископу Луки. Тело епископа Луке је сахрањено на гробљу манастира Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку. Епископ западноевропски Лука (Ковачевић) се упокојио у Господу 17. децембра 2021. године у Паризу. Рођен је 30. октобра 1950. године у Пискавици код Бања Луке. Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки завршио је 1971. године, а студије теологије 1982. године на Институту Светог Сергија у Паризу. Замонашен је 26. јуна 1976. године, а исте године на празник Светог пророка Јелисеја рукоположен је у чин јеромонаха од стране Епископа аустралијско-новозеландског Николаја. Од 1982. до 1992. године био је сабрат манастира Светог Саве у Илајну у Аустралији. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању 1992. године, изабрао је архимандрита Луку за Епископа аустралијско-новозеландског. Чин епископске хиротоније у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду 17. августа 1992. године обавио је Патријарх српски Павле уз учешће већег броја архијереја. Исте године у манастиру Светог Саве у Илајну устоличен је у трон Епископа аустралијско-новозеландских. Године 1997. године изабран је за Епископа западноевропског са седиштем у Паризу, а уједно је обављао дужност администратора Епархије аустралијско-новозеландске све до 1999. године. Извор: Инфо-служба СПЦ-
- западноевропског
- епископа
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У четвртак 23. децембра 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља Светог Јована Деспота српског, Његово Високопреосвештенство Митрополит Француске, западне и средње Европе антиохијског Патријархата Г. Игнатије началствовао је светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Саве у Паризу. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Високопреосвећеном Митрополиту Игнатију, саслуживали су Преосвећена господа Епископи, хвостански Јустин, викар Патријарха српског и хумски Јован, викар Епископа диселдорфског и немачког Григорија. Након евхаристијског сабрања, Његово Високопреосвештенство Митрополит Француске Г. Димитрије из Цариградске Патријаршије, служио је опело блаженоупокојеном Епископу Луки, уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита Француске, западне и средње Европе антиохијског Патријархата Г. Игнатија, Епископа Јелисеја, викара Митрополита Јована, Епископа Ригијског г. Иринеја, викарног епископа из Цариградске Патријаршије, те Преосвећене Господе Епископа, хвостанског Јустина, викара Патријарха српског и хумског Јована, викара Епископог диселдорфског и немачког Григорија, свештенства из многих дијацеза и епархија у западној Европи. Писмо Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, прочитао је његов изасланик на овом молитвеном сабрању, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског. Извор: Телевизија Храм-
- луке
- западноевропског
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Епископ западноевропски Лука (Ковачевић), који се упокојио у Господу 17. децембра 2021. године у Паризу, биће сахрањен у понедељак, 27. децембра 2021. године, на гробљу манастира Ваведења Пресвете Богородице у Београду. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствоваће светом заупокојеном Литургијом у храму Ваведењског манастира са почетком у 9 часова. Опело и сахрана епископа Луке биће обављени после свете Литургије. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Епископ западноевропски Лука (Ковачевић) је рођен 30. октобра 1950. године у Пискавици код Бања Луке. Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки завршио је 1971. године, а студије теологије 1982. године на Институту Светог Сергија у Паризу. Замонашен је 26. јуна 1976. године, а исте године на празник Светог пророка Јелисеја рукоположен је у чин јеромонаха од стране Епископа аустралијско-новозеландског Николаја. Од 1982. до 1992. године био је сабрат манастира Светог Саве у Илајну у Аустралији. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању 1992. године, изабрао је архимандрита Луку за Епископа аустралијско-новозеландског. Чин епископске хиротоније у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду 17. августа 1992. године обавио је Патријарх српски Павле уз учешће већег броја архијереја. Исте године у манастиру Светог Саве у Илајну устоличен је у трон Епископа аустралијско-новозеландских. Године 1997. године изабран је за Епископа западноевропског са седиштем у Паризу, а уједно је обављао дужност администратора Епархије аустралијско-новозеландске све до 1999. године. Извор: Инфо-служба СПЦ-
- епископа
- новопрестављеног
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Беседа Патријарха српског Порфирија на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра цетињског, 2021. лета Господњег, изговорена у храму Светог апостола и јеванђелистаЛуке на Кошутњаку. У име Оца и Сина и светога Духа. Браћо и сестре, чули смо одломак из Јеванђеља по Луки, чији спомен данас славимо. Славимо Светог Луку који је један од четворице јеванђелиста, који је био образован, био је лекар, а био је - предање каже - и сликар, иконописац, али пре свега био је онај који је веровао у реч Божју, који је прихватио Јеванђеље Христово и који га је даље проповедао и сам записао у речи и искуство Цркве везано за Исуса Христа, Сина Божјег, и то тако што је изложио све догађаје хронолошки, онако како су се низали везано за оваплоћење Сина Божјег и уопште за Његову личност и Његово деловање. Данас смо чули одломак из Јеванђеље који је наставак од претходне недеље и уопште да бисмо разумели Реч коју слушамо на Светој Литургији, Реч Јеванђеља, потребно је увек да повезујемо са оним што је претходило и оним што следи. Најпре је Господ сакупио ученике своје, дванесторицу апостола, и онда им открио истиниту и праву веру, да би потом показао шта је то истинит и прави живот. Те две реалности су неодвојиве, истинита вера и исправан живот. Теологија богословља и духовност су неодвојиви. Понекад неко мисли да је довољно да чита књиге, да зна да исприча и опише истине, догмате наше вере, а да при том сматра да уопште није важно да улаже духовни труд, да се труди да има истинит, честит и чист живот. Заборавља да је тело наше храм Духа Светога. С друге стране неко мисли да треба само да се држи формалног спољашњег испуњавања заповести Божјих, онако како он то разуме, на свој начин, по своме моделу, а да при том не води рачуна о истинитој и чистој вери. Дакле, права вера производи прави православни живот, а православни начин живота ништа није друго него пројава истините и праве вере. Те две реалности су међусобно органски спојене - дакле богословље, теологија, познавање вере и начин живота, подвиг, тј. духовни живот. И управо данас, апостол и јеванђелист Лука нам у једној реченици износи и праву веру и прави живот. Златно правило начина постојања нас православних хришћана, оних који су део Христовог тела, који су део Цркве, а то златно правило, потпуно ново, које ствара нови свет и новог човека, нову Земљу и ново небо, јер јесте правило које нас везује органски, нераскидиво за Спаситеља нашега, Господа Христа, то правило гласи: Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима, јер ако љубите оне који вас љубе шта сте велико учинили какву хвалу очекујете. Ако чините оно што и вама други чине, ако позајмљујете другима очекујући да ће вам вратити то што сте им позајмили, ако удружујете интересе, чините нешто да бисте имали добит у истој мери у којој има неко други, све то чине и они који не морају бити везани за Христа, који не морају веровати на православни начин и који не желе да живе по православном духу, по начину животу које нам открива Јеванђеље Христово. Уосталом, сав наш свет људски, увек је то тако било, а ми смо сведоци својих времена и данас тако јесте, највише чини водећи рачуна о свом интересу, и појединац и заједница, што наравно јесте људски, али често чак запостављајући интерес другога. Међутим, и онда кад се поштује интерес другога да би се остварио свој интерес, ако се остаје на тој тачки још увек смо далеко од овога златног Христовог правила, правила које нам открива јеванђелиста Лука: Како хоћете да вама људи чине, чините тако и ви њима. Све што желите себи, желите и другима. Притом, наравно, јеванђелист Лука мисли на ближње по хришћанском смислу те речи, када говори о другоме, не у смислу речи како је веровао старозаветни човек или пак антички човек, а често и ми људи овога времена, који више живимо духом Старог завета и духом многобожачког човека. Под ближњим не подразумевам оно на шта нас упућује Јеванђеље, не подразумевам онога кога нам открива Христос Бог. У Старом завету други, ближњи јесте припадник истоме народу и припадник истој вери, а у античком свету ближњи је онај који припада истој култури. Правила на основу којих се гради и развија начин постојања човека изван Цркве с једне стране јесте управо правило старозаветно – око за око, зуб за зуб. Дакле, не оно што желимо да чине нама други да и ми њима чинимо, него обрнуто, оно што нама други учине узвратимо им истом мером. То је важило и за антички свет, који је говорио: Свако ко није Грк јесте варварин, дакле, туђин и странац и нема право и није достојан да учествује у ономе што припада тој античкој, хеленској, јелинистичкој култури. Како хоћете вама да чине људи чините и ви њима јесте, браћо и сестре, позив на љубав и то љубав која надилази људска права, љубав која је преображај, преображај свега онога што смо добили од Бога као дар, као узрастање у томе. И у том смислу то није романтичарски поглед на живот и на свет. То је животни став који јесте пре свега подвиг, који јесте жртва, који није једноставан, који је болан. Итекако нас боли кад нас било ко вређа, а нарочито када нас вређа неправедно, без разлога. И лако би било узвратити мером за меру остали бисмо на истом нивоу, али смо позвани не на природни начин постојања, него на натприродан начин постојања, на преображај. То није могуће ономе који није утемељен на Христу. Апостол Павле, како и читаво Јеванђеље, сву своју проповед гради око теме вере. Дакле, онај који верује у Христа, распетог и васкрслог, он зна да је распеће и крст саставни део његовог живота, али зна не само да је то увод у васкрсење, у победу, већ да је у крсту и распећу, у жртви садржана радост и лепота васкрсења и да ту већ постоји победа, а она ће наравно у пуноћи, у савршеном свом облику бити достигнута кроз заједницу у Христу, у Царству Небеском. Апостол Павле инсистира на вери, зато што се он највише обраћао многобошцима, говорећи им да је важна вера. Апостол Јаков пошто се по правилу обраћа хришћанима из јудејства, онима који су били изабрани народ, дакле чували су праву веру, говори о томе да вера није довољна него да су потребна и дела, дела вере, то јест дела љубави. И управо та вера љубави садржана су у реченици која је лајт мотив данашњег одломка Јеванђеља по Луки, али која је истовремено и златно правило, која је начин постојања, која је, како се то каже, нови етос хришћански, а то је да не гледамо на то шта нама други чине, него да гледамо шта од нас Господ тражи, да Њега питамо, да слушамо и послушамо Његову реч. И да онда све што чинимо другима ближњима, од најближих ближњих, унутар породице, што муж чини жени и обрнуто жена мужу, што родитељи чине деци и обрнуто деца родитељима, што чинимо било ком човеку, да стојећи пред Богом Њега питамо и Њега послушамо шта то он хоће да ми ближњем учинимо независно од тога како се он опходио према нама. Дакле, није важно у контексту тајне нашег односа са Богом и тајне спасења шта су нама други учинили, него да ми њима чинимо оно што бисмо пожелели да су они учинили нама, чак и онда када су учинили против те наше жеље. Јер све што чинимо било коме, свакоме човеку, природи, самоме себи, ми заправо чинимо Богу. Зато је важно да вера наша буде вредност која обликује наш живот, вера у Христа, Његово Јеванђеље, Његова правила живота, Његов закон, који ће често бити у сукобу са правилима живота која формира човек без Бога. Често ће бити у сукобу и у томе ће бити и крст и распеће и тешкоћа нас хришћана, да с једне стране јесмо у свету део једне заједнице која се труди да испуњава и ону заповест, заповест Христову, Јеванђеље Павлово које нас подсећа да треба да поштујемо и спољашњи поредак. Дакле, неће увек бити једноставно да вером која обликује наш живот се уткамо у правила која владају око нас али изнутра, да у себи живимо по закону Христовом и да собом тај закон и та правила и вредности сведочимо громогласно убедљиво без полемике, без наметања, без гнева, без агресије у односу на било шта или било кога који је око нас, него да изнутра преображавајући вером себе обогаћујемо се Христом, молитвом, постом и свим другим врлинама. Мењајући себе видимо и све око себе другачијим, а онда промењени благодаћу Божјом да и други људи могу наћи утеху у нама или макар препознати благи глас Јеванђеља Христовог и Његову спасоносну реч. Нека би Господ дакле дао да имамо истиниту и праву веру браћо и сестре али да та вера обликује наш живот и да онда имамо и дела која оживљавају нашу веру како бисмо могли управо онако као што је то чинио апостол Лука да проповедамо Јеванђеље Божје, да славимо Једнога у Тројици, Бога Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- луке
- јеванђелиста
- (и још 12 )
-
У недељу, 31. октобра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, као изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Апостола и Јеванђелисте Луке у Нишу, која данас прославља своју славу. Ниш: Свечана доксологија у част Епископа хвостанског Јустина, викара Патријарха српског Саслуживали су архимандрит Серафим (Мишић), игуман суковске обитељи, протојереј Зоран Филиповић, старешина храма Св. Николаја Чудотворца у Нишу, протођакон Стеван Кричка и ђакон Бранислав Јоцић. Храм је био у потпуности испуњен верним народом, увеличавши прославу храмовне славе у великој мери. На крају Свете Литургије, освећени су славски дарови и пререзан славски колач, припремљен од стране домаћина славе. ЦЕНТАР ЗА ЦРКВЕНЕ СТУДИЈЕ ПРОСЛАВИО СВЕТОГ АПОСТОЛА ЛУКУ У недељу, 31. октобра 2021. године, у просторијама Центра за црквене студије, а у присуству Његовог Преосвештенства Епископа хвостанског г. Јустина, проф. др Драгише Бојовића, управника Центра, као и многих других чланова и пријатеља ове институције, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније осветио је славске дарове и пререзао славски колач, припремљен од стране домаћина славе. Овим свечаним чином обележена је и двадесета годишњица постојања Центра за црквене студије, велики јубилеј за ову значајну институцију, која је од својих скромних почетака достигла признање у ширим научним круговима, са сарадницима како у земљи, тако и у иностранству. СВЕЧАНА АКАДЕМИЈА ЦЕНТРА ЗА ЦРКВЕНЕ СТУДИЈЕ ПОВОДОМ КРСНЕ СЛАВЕ И 20 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА Центар за црквене студије ове године обележава велики јубилеј. Наиме, о празнику Светог Апостола и Јеванђелиста Луке, пре тачно 20 година, овај Центар је основан. Тако су и ове године, као и сваке до сада, чланови Центра прославили своју крсну славу. Уз великолепно појање хора „Бранко“, један по један низали су се говори људи везаних за рад ове интелектуалне заједнице. Окупљенима се обратио Његово Преосвештенство, Епископ нишки г. Арсеније, а одмах потом уследило је и обраћање Његовог Преосвештенства Епископа хвостанског г. Јустина, који је овом скупу присуствовао као делегат Његове Светости. Такође, присутни су били и окупљенима се обратили и државни секретар Министарства просвете, науке и технолошког развоја Небојша Ранђеловић, заменица градоначелнице Града Ниша Душица Давидовић, директор Републичког секретаријата за вјере Републике Српске Драган Давидовић, као и многи други угледни пријатељи и чланови Центра за црквене студије. Такође, овом приликом су, руком Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, уручени ордени Светог Цара Константина професорима из страних земаља, који су помогли и настављају да помажу не само популаризацији овог Центра, већ и словенске културе и духовности уопште. Добитници ордена су професори Александар Наумов, угледни слависта из Пољске, Жан Клод Ларше, угледни француски теолог, и Ангелики Деликари, професор Средњовековне историје Словена на Философском Факултету Универзитета у Солуну. Од троје добитника ордена, једино је проф. Деликари, услед тренутних околности, била у могућности да се лично појави, и из руке Преосвећеног Владике прими заслужено одликовање. Извор: Епархија нишка
-
- богослужили
- нишу
-
(и још 11 )
Таговано са:
-
Епископ Стефан служио свету Литургију у храму Светог апостола Луке у Крњачи
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Поводом храмовне славе, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 31. октобра 2021. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог Луке у Крњачи. Саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуство многобројног верног народа. На крају евхаристијског сабрања епископ Стефан је освештао славске дарове, преломио славски колач и честитао свим присутним храмовну славу. Извор: Телевизија Храм -
Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је са свештенством, на празник Преподобног Алимпија Столпника, у понедјељак 9. децембра, Свету архијерејску литургију, у манастиру Калудра. Сабраном вјерном народу данашњи празник, а свечарима крсну славу, честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Звучни запис беседе Владика је казао да је Свети Алимпије Столпник био велики угодник Божји, који је у славу Божју, много година, провео на стубу. Подвизавао се у најтежим подвизима, лишавајући се свега што овај свијет даје ради Царства Божјег. Ради вјечног и непролазног Царства лишавао се свега пролазног, али је срце своје и мисао своју оплемењивао ријечју Божјом, силом Божјом и Светим тајнама Христовим. „Постао је велики подвижник и Бог га је удостојио великих дарова, Божанске мудрости своје и Божанске силе којом је творио чудеса и зато се кроз сву каснију историју његово име помиње са највећим поштовањем, јер је он Божји угодник који има ту слободу пред Богом да нас заступа својим светим молитвама. Зато га многи домови славе, многи домови су изабрали, управо, њега да буде заступник њихов пред Богом, покровитељ домова, породица и потомства“, навео је Његово преосвештенство. Казао је да је обновљена светиња, Манастир Светог апостола Луке у Калудри, свједок васкрсења Христовог. „И када је била порушена, послије првобитне славе, а порушена је од стране безбожника оног времена, наравно, безбожници нијесу ствар прошлости, имамо и данас нове безбожнике, али, видимо, да је ова светиња и када је била порушена она и даље остала света. Народ је долазио на њене свете темеље, овдје се Богу молио, утјеху налазио, кријепио се светом вјером на овим светим темељима“, бесједио је Преосвећени владика Јоаникије, посјетивши на труд и доброчинство ктитора и обновитеља г. Вељка Ралевића, који је са својим синовцем Добрашином обновио манастир Калудру. „Они су заједно овдје радили, заједно се потрудили и обновили ову светињу, те с поносом можемо рећи како је обновљена стара српска светиња, манастир Калудра да служи и овом мјесту на част и да ово мјесто добије благослов преко старе, новообновљене, васкрсле светиње. Наша мати Анастасија, која је родом из ових гора, вратила се својој Калудри, она се овдје подвизава као монахиња. Пали кандило у славу Божју, у славу Светог Луке и Светог Алимпија Столпника“. „У Калудри многи славе, прослављају Светог Алимпија. Нека им свима буде на здравље и на спасење, на радост, да Божји благослов молитвама Светог Алимпија сиђе на домове свих оних који славе, нека благослови домове и породице, посебно дјецу и потомство њихово“, благословио је Епископ Јоаникије. Након свете службе Божје и причешћа вјерног народа, освештани су и преломљени славски колачи данашњих свечара. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- епископ
- јоаникије:
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спасоносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија. У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35). По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији, проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука стиже у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. То се догодило у време Другог путовања светога Павла. Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији (Д. Ап. 20, 6), проповедајући и ширећи хришћанство. Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. Не напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава). Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога свега. У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола. У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше "први очевидци и слуге речи". (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла. После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. Не прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по други пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени; јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4,6.10). Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји. У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом. Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог. У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано. У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја. Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама. Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
У суботу, 7. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид (Перовић) и Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован (Младеновић), служили су свету архијерејску Литургију у манастиру светог Луке у Бошњану, разлог овог литургијског сабрања било је освећење новог храма Светог Луке.Ово јесте нови храм иако је првобитни стари храм узидан у припрати новог храма. Надзидавањем старог храма и освећењем, храм је новорођен. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Епископима су саслуживали: игуман манастира светог Луке архимандрит Алексеј (Богићевић), секретар епархије крушевачке протојереј-ставрофор Драги Вешковац, Архијерејски намесник темнићки протојереј-ставрофор Ђорђе Марјановић, свештенство крушевачке, шумадијске, браничевске, жичке епархије, са ђаконима крушевачке епархије које су предводили протођакони Иван Гашић из шумадијске и Андрија Јелић и Јован Миленковић из крушевачке епархије. За благољепије овог сабрања постарао се хор Цркве Лазарице „Свети кнез Лазар“. На крају свете Литургије верном народу су се обратили Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид као домаћин, духовник и надлежни Епископ, и Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован. Литургијском сабрању поред верног народа присуствовале су монахиње из крушевачке и шумадијске епархије, министар државне управе и локалне самоуправе господин Бранко Ружић, директор управе за сарадњу са црквама господин Милета Радојевић, руководство општине Варварин и многи други. Велики број верног народа приступио је светој чаши. На крају је приређен пригодан културно уметнички програм а Литургијско славље је настављено трпезом љубави у манастирској трпезарији. Извор: Епархија крушевачка
-
РТВ Крушевац: Архимандрит Алексеј (Богићевић) - Трећа обнова манастира Светог Луке у Бошњану
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
Пољска: Освећена прва црква Светог Луке Кримског
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Свети Лука Кримски, познат и као Блажени Хирург, веома је поштован и вољен широм православног света и у неколико православних земаља подигнуте су цркве у његову част. Пољска Православна Црква је осветила 22. јуна 2019. своју прву цркву посвећену овом великом светитељз 20. века у селу Лазње у североисточној Пољској. Ова нова црква у живописној шуми Књизин у епархији Бјалитока и Гдањска, посвећена је такође спомену 55 људи који су нацисти погубили у Лазњи 1943. године. Чин освећења су обавила два јерарха, архиепископ Бјалистока и Гдањска Јаков и епископ супрасаљски Андреј. После освећења цркве и Божанске Литургије епископ Андреј је благодарио свима дародавцима истичући да је ово прва црква у Пољској посвећена Блаженом Хирургу. Црква је подигнута на земљи заливеној крвљу оних које су нацисти побили 1943. године, а њен светитељ заштитник Лука Кримски страдао је и од комуниста и од нациста. Својевремено смо објавили да је црква посвећена светом Луки Кримском подигнута у Добрићу у Бугарској. Извор: Српска Православна Црква -
Слава параклиса Светог Луке Архиепископа Симферопољског и Кримског при Војномедицинској академији обележена је светом архијерејском литургијом. Светој литургији и уједно обележавању славе ВМА, присуствовали су министар без портфеља задужен за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, начелник Управе за војно здравство бригадни генерал др сц. мед. Угљеша Јовичић и начелник ВМА пуковник проф. др Мирослав Вукосављевић са сарадницима, велики број великодостојника Српске православне цркве, запослених и пријатеља ВМА. Литургија у параклису при ВМА, посвећеном Светом Луки, руском хирургу, архијереју и сликару служи се редовно од отварања 2009. године. У параклису се чува икона са моштима Светог Луке Симферопољског, донесена из Русије као дар и благослов Патријарха московског и све Русије Кирила. Свети Лука - слава Војномедицинске академије обележава се од 2017. године. фото: Вујичић Хаџи Марко, ФБ
-
Слава параклиса Светог Луке Архиепископа Симферопољског и Кримског при Војномедицинској академији обележена је светом архијерејском литургијом. Слава параклиса Светог Луке Архиепископа Симферопољског и Кримског при Војномедицинској академији обележена је светом архијерејском литургијом. Светој литургији и уједно обележавању славе ВМА, присуствовали су министар без портфеља задужен за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, начелник Управе за војно здравство бригадни генерал др сц. мед. Угљеша Јовичић и начелник ВМА пуковник проф. др Мирослав Вукосављевић са сарадницима, велики број великодостојника Српске православне цркве, запослених и пријатеља ВМА. Литургија у параклису при ВМА, посвећеном Светом Луки, руском хирургу, архијереју и сликару служи се редовно од отварања 2009. године. У параклису се чува икона са моштима Светог Луке Симферопољског, донесена из Русије као дар и благослов Патријарха московског и све Русије Кирила. Свети Лука - слава Војномедицинске академије обележава се од 2017. године. фото: Вујичић Хаџи Марко, ФБ View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.