Претражи Живе Речи Утехе

“Као да је у критичном тренутку био поред мене“ Не могу а да вам не испричам своју причу како ми је помогао велики светац и чудотворац свети Лука (Валентин Феликсович Војно Јасенецки), архиепископ Симферопољски и Кримски, професор медицине и духовни писац. Искрено верујем и увек ћу имати на уму да ми је светац заиста био заступник у тешком тренутку. Крајем јануара 2013.г. био сам одвезен у једну од инфективних клиника у Москви због грипа и пнеумоније оба плућна крила. Почетком фебруара стање је било стабилно, али далеко од доброг. У то време, мајка и стара бака су се налазиле у Пензи, где су петог фебруара довезли делић моштију светог Луке. Морам признати, до тог тренутка нисмо ништа знали о светитељу, али се мајка поклонила моштима, помолила се и набавила не тако велику икону коју ми је предала преко познаника у Москву. У исто време, супруга је након посла отишла до храма у Сретењски манастир како би се помолила светом Пантелејмону за мене. Случајно јој је неко шапнуо да се помоли и нашем светом Луки. Пошто, чини ми се, у том храму нема његове иконе, жена је без одлагања купила акатист светом Луки. Донела ми је у болницу и акатист и икону од мајке. Углавном, од тог тренутка сам почео да се опорављам. Желим да нагласим, да сам добијао апсолутну сву неопходну медицинску помоћ-све, и када су лекови у питању, и нега, и посвећеност лекара, на чему сам им врло благодаран. Касније су ми саопштили како је већ донета одлука да ме пребаце на одељење реанимације уколико се тешко стање настави и наредних дана. На опоравку, док сам лежао у апартману и читао о животу и служењу Валентина Феликсовича, није ме напуштао осећај његове близине погледа у критичним моментима... од тог тренутка нисам више имао чак ни кијавицу. Забележено је много сведочанстава од чудесне помоћи светог Луке. Очигледно је да велики човек за живота наставља посао и после смрти. Кажу да и само молитве упућене њему исцељују. * * * Татјана Кашигина „Тек тако су престале да ме боле ноге“ Молитвама светитеља Луке (у наш храм су доносили честицу његових светих моштију), прошли су ме болови у пети- неколико година сам патила од грчева. Ујутру сам се пробудила сасвим без болова! Дуго сам корачала по стану у чуђењу да су тек тако нестали болови! Узгред буди речено, када сам пришла да се поклоним кивоту са моштима, уопште нисам мислила на себе, већ на тетку коју су мучили ужасни болови и којој нису никакви лекови помагали (чак ни анестетици). Постепено су болови пролазили. Благодарим ти, оче Луко, мили молитвениче наш! Диван је Господ у свим светима својим! * * * Татјана „Молитвама светитеља отац је последње године проживео без напада“ 2010., 2011., 2013. године сам одлазила светитељу Луки. Тај велики лекар је помогао мом оцу... Отац је боловао од тешког психичког обољења. И напади су били страшни. Молитвама светитеља, отац је последње године проживео без напада и у умро у кући при здравом разуму. Светитељ је и мени помогао. Једном су ми лоше извадили зуб, тако да су остали комадићи, болно и мучно су заживљавали, али акатист, уље од моштију светитеља су помогли у лечењу. Светитељ ме је упутио добром хирургу који ме је излечио. Драги моји, то је велики свети отац и заступник. Нека би Бог дао свакоме да проникне топлом љубављу ка том великом светитељу... Светитељу оче Луко, моли Бога за нас!!! * * * Галина Константиновна Јефимова „И видим да ме посматра....светитељ Лука!“ Крајем прошлог века (крајем 1990-их) путовала сам из Москве у Серпухов. Уз себе сам имала недавно купљену књигу „Заволео сам страдање“- аутобиографију светитеља Луке Кримског (В. Ф. Војно-Јасенецког). Књигу сам „прогутала“, три сата у путу су пролетела и била сам просто потресена животним путем и подвизима светитеља. У храму сам почела да остављам имена на молебан. Током лета 2001. године имала сам „грип“ плућа. Била сам јако болесна и лечење је трајало више од месец и по (инјекције, таблете, инхалације, итд.) и никако нисам могла у потпуности да оздравим. Био је исцрпљујући кашаљ, слабост (седиментација-40). Дежурни лекар ми је чак рекао: „Не знам шта са вама чинити....“ Септембар.... Јавила се помисао: да одпутујем на Крим, светитељу Луки. Резервисала сам место у лечилишту „Мисхор“ на две недеље. По доласку у Симферопољ, прво сам узела такси и отишла у Троицки сабор светитељу Луки. Приклонила сам се кивоту са моштима, помолила се за помоћ. Купила сам иконе и оставила код кивота са моштима. По завршетку терапијског лечења, пред укрцавање на воз, опет сам отишла код светитеља, заблагодарила му, помолила се: осећала сам да болест одлази,да је већ отишла... 2004. године, син је по завршетку школовања служио војни рок, у звању официра. На ручном зглобу му се појавио мали тумор. У амбуланти су рекли да је неопходна операција. Одмах сам пронашла телефон Троицког сабора у Симферопољу (до тада је тамо већ постојао манастир), позвала сам и замолила да одслуже молебан код кивота светог Луке за оздрављење мог сина. Операција је добро прошла, а хирург је рекао сину да су за време операције користили методу локалне анестезије коју је разрадио изванредни хирург В.Ф. Војно-Јасенецки. Божић 2006.године. Сину сву ноћ нису пролазил болови у колену, није могао сам да корача. Ујутру смо звали хитну. Примили су га у градску болницу №54. Тог дана је син јавио да ће бити операција и замолио да му донесем неке ствари и штаке. Опет зовем у Симферопољ и молим за молебан код кивота са моштима светитеља Луке уз обећање да ћу послати прилог. Скупљам ствари, јурим у апотеку по штаке, јурим у пошту да пошаљем новац, идем у болницу са стварима и штакама, из метроа упадам у такси. Бојим се да је касно и да ме неће пустити, улећем у лоби и видим да ме посматра....светитељ Лука! Икона је била окачена над вратима у капели која је њему и посвећена, у приземљу. Било је то још једно чудо! Операција је успешно завршена, опоравак је брзо ишао. Дошла сам по сина на одељење где је лежао. Полако смо (син на штакама, а ја са стварима) прилазили лифту да би смо се спустили у приземље. Исто на штакама, пришао нам је мушкарац, старији од мог сина, бивши „авганистанац“ са којим се син здружио. Попут старијег брата, загрлио га је и рекао: „Упали доле свећу!“ Спустили смо се у приземље, капела је била отворена. „Хајде, где је твој Лука?“-упитао је син. А ја, само што нисам заплакала од радости, тихо сам показала на велику икону свеца... А пре три године, 18.марта, на Дан обретења моштију светитеља Луке Кримског, син је добио сина, а ја унука-Митјењку. Син у кући чува икону. Мали Митјењка кажипрстом показује на њу и говори: „Ука!“....18. марта Митјењка пуни три године. Благодарим Господа за све милости послате нам због заступништва овог великог руског свеца! * * * Ана Маркова „Молитвама светитеља пришла сам Цркви“ Жеља да присуствујем литургији родила се одавно, али сам је због нечега одлагала. Догодило се тако да сам прву службу гледала на тв програму. Био је Божић. Наравно, мало шта сам схватала, али се у души нешто променило и сећам се да сам била јако љубоморна на оне који су се причешћивали. После службе ишла је емисија „Свеци ХХ века “. Један од светаца био је хирург, свештеник под репресијом. То је све чега се сећам о њему. Било је још чудо о дечаку пијанисти које ме поразило својом простотом и у исто време нестварношћу. Дечак је остао без прстију на руци, а свирање на клавиру је био његов живот и призвање. Молитвама светог Луке догодило се чудо. Кости су почеле да расту... Зима се завршавала, последња мећава је завејавала све приградске путеве. Пробијали смо се пуном брзином до локалне болнице. Погоршавање хроничне болести, могућа је операција. После неколико дана, мајка и ја смо седеле у фоајеу. Предстојала је тешка операција, уколико не успе, мораће да се сече. Не знам како се то десило, али је мама спустила руку на фотељу, а када ју је подигла, ту је била икона. Мала, картонска. Свети Лука, исповедник, архиепископ Кримски. Одмах сам се сетила емисије, испричала мајци и рекла: „Ево и моли се“. Треба ли говорити да операција није ни била потребна. Касније, у истом том фоајеу, пришла ми је старица са сузама у очима и рекла: — Нисте видели… — Ој, па то је била Ваша икона. Држите, он ће помоћи. На Васкрс сам присуствовала Литургији, потом сам се и први пут причестила. Недавно су у наш храм довезли кивот сам моштима светитеља. Много ми се допада тропар светом Луки. Светитељ ми је заиста показао спасоносни пут и упутио ме ка православној вери. Весниче пута спасоносног, исповедниче и архипастиру Кримске земље, истински чувару отачких предања, стубе непоколебиви, Православља наставниче, лекару богомудри, светитељу Луко, Христа Спаса непрестано моли веру непоколебиву православним даровати и спасење и велику милост. * * * Макејева Анастасија „Баш од тог тренутка бол је почео да слаби“ Не тако давно осетила сам бол у грлу. Помислила сам да је обична прехлада и нисам обратила посебну пажњу. Прошло је неколико дана, болови су се појачали. При томе није болело само грло , већ и уво, и десни. Расли су ми умњаци. Таблете нису помагале, и бол је постајао скоро неподношљив. Мислила сам да, вероватно, зуб расте погрешно уз мноштво озбиљних последица... Ноћу сам се молила светом Луки, из неког разлога баш њему.Сан је тешко долазио на очи. У руци сам држала малу икону свеца. Те ноћи сам мирно спавала, а баш од тог тренутка бол је почео да попушта. Након два дана могла сам нормално да једем. Можда ће се некоме ова прича учинити обична, али ја сам осетила помоћ, молитвено заступништво светог. Још је интересантно да сам у молитви обећала да ћу о овом чуду причати свима да би се што више људи обраћало овом дивном извору Божанствене светлости. И ево после неког времена, видим чланак на вашем сајту. Диван је Бог у светима својим! * * * Михаил Харитонов „Светитељ Лука као да је управљао рукама доктора“ Моја прича је о томе како ми је помогао свети отац Лука. Поштено признајем, нисам раније познавао таквог светитеља. 2006.године, нажалост, отац се јако разболео. Тада је имао 73 године.Срчани напади и позиви хитне помоћи постали су скоро свакодневница. Доктори су рекли да је неопходно уградити бајпас. Схватао сам да је у питању врло компликована операција на отвореном срцу и природно, много сам бринуо за вољеног оца. У неком тренутку, осетивши мој бол, колега из групе посаветовао ми је да се молим светитељу Луки Кримском, који је сам некада био талентовани хирург, који и дан-данас помаже приликом компликованих операција, а такође ми је поклонио и његову иконицу са честицом моштију и књигу. Истог трена сам прочитао житије светитеља и схватио да ће нам он сигурно помоћи. Човек такве снаге, као што је био светитељ Лука, не може да не помогне! Кажу, да је он готово сам управљао рукама лекара и многима јавио своју помоћ. Када је операција почела, са болом у души сам испред иконе прочитао акатист светом Луки, целивао је и чекао.... Отац је после причао да професор Акчурин који је по вољи Божијој и на моју велику радост, пристао да уради операцију, пред сам почетак је скинуо крст и ставио га оцу под јастук. Онда је погледао пажљиво на њега и рекао: „С Богом!...“ Као што наслућујете, тешка операција је под чудесним руководством професионалца и светитеља успешно прошла! Отац наставља да се радује животу у 81.години. Много сам захвалан поменутом професору, и никада га нећу заборавити. А светом Луки се сада често молим пред иконом коју сам добио од друга, и која је заувек нашла своје место у молитвеном углу. * Наталија Шнитлер „Током трудноће нисам се растајала са иконом светитеља“ Добар дан. Благодарна сам светом Луки за његову помоћ и мислим да ћу испричавши своју причу, моћи да макар мало изразим захвалност и поштовање према овом изузетном, светом човеку. Сада имам 35 година и недавно сам постала мама. Пре тога, десет година нисам могла да затрудним. Никако. У седамнестој су ми уклонили јајник и организам је био сломљен. Мислим да они који су се сусрели са таквим проблемом, знају како се осећа човек у таквој ситуацији. Када сам сазнала за своју прву трудноћу, супруг и ја смо били пресрећни. Али није успело. Трудноћа је прекинута у раном стадијуму. Сада је о томе лако писати, а тада сам мислила да ми се живот завршио. Више се ни не сећам ко ми је саветовао да се обратим светом Луки за помоћ. Почела сам да молим, не верујући много да ће имати неког резултата. Једноставно сам изгубила веру. Али чудо се догодило, затруднела сам и други пут. Читаву трудноћу нисам се растајала од иконе светитеља, ноћима сам је приносила стомаку и молила, молила, молила...и батјушка Лука је помогао. Трудноћа је мирно прошла, резултати су били одлични, порођај лак. Постала сам мама прелепе девојчице. Ни сада нам није све тако глатко. Ко има малу децу, добро зна. Али у свим тешким ситуацијама, молим: „Оче Луко, молим те, помози!“ И он помаже. Иконицу ћу обавезно предати ћерки, када одрасте. Желим рећи: „Благодарим ти оче Луко! Опрости ми кад сагрешим. Помози нам грешнима. Светитељу оче наш Луко, моли Бога о нас!“ * * * Јевгениј Јефремов „Лекари су рекли да немам шансе“ Добар дан! Зовем се Јевгениј, имам 25 година, студент сам на постдипломским студијама Московске духовне академије, и имам овакву причу везану за светог Луку. Осмог априла 2006. године (тада сам био студент прве године Московске духовне семинарије) при повратку кући са Свеноћног бденија уочи Недеље, жестоко су ме пребили непознати људи: двојица, наоружани палицама за бејзбол, немилосрдно су наносили тешке ударце, при чему искључиво по глави. Без обзира на то што сам већ после првог ударца у главу беспомоћно лежао у бари прљавштине и никако нисам могао да узвратим нападачима, двојица непознатих нападача настављали су да бију по већ разбијеној глави. Божијом благодарношћу, ускоро су се чули гласови пролазника, чега су се разбојници уплашили. Побегли су са места злочина. Од тог времена, о њима се ништа не зна. Као резултат напада, доктори су констатовали отворену повреду лобање и мозга, са тешком контузијом мозга, преломом лобање на више места, депресивним преломом потиљка (кост се расула унутар лобање), преломом чеоног дела лобање, два хематома на мозгу. Доктори су родитељима рекли да немам никакве шансе. Одлежао сам оба викенда (дани, када тешкоболесни људи покушавају да догурају до понедељка), а у понедељак сам хитно оперисан у болници С.П. Боткина. Свих тих и наредних дана многобројни професори и студенти МДА на челу са ректором Академије архиепископом Јевгенијем (Верејским), парохијани нашег храма Преображења Господња (град Љуберци, Московска област), на челу са настојатељем протојерејом Дмитријем Мурзјуковим, огроман број рођака, ближњих, пријатеља узносили су своје молитве да Господ исцели Свог раба од тешке болести. Молили су се, наравно, Мајци Божијој и угодницима Божијим међу којима је био светитељ Лука. У понедељак трећег дана болести, извандредни лекар Д.В. Векатов је професионално извео две трепанације лобање. Касније, пред пуштањем из болнице, признао је да није очекивао да ће лечење проћи са таквим успехом. После пола године, урађена је трећа операција-пластична реконструкција лобање: уместо сломљене кости потиљка, исти доктор је уградио титанијумску плочу. Месец дана касније, залагањем оца Димитрија, отворило ми се да први пут у животу будем у Симферопољу и да се поклоним моштима великог лекара-светитеља Луке! Од тог тренутка, он је један од најомиљенијих светаца у нашој породици. Касније се испоставило да је мајка рођена истог дана и године када је завшен животни пут светитеља Луке. Захваљујући напорима оца Димитрија, који је намесник цркве у Љуберцком округу (Московска епархија) и по благослову митрополита Крутицког Јувеналија, у нашем намесништву отворене су болничке капеле у част светог Луке. Милошћу Божијом и молитвама светитеља Луке након годину и по дана рехабилитационог лечења могао сам да наставим школовање у семинарији, упишем магистратуру, а потом и постдипломске студије. извор

Кружи Русијом необична прича: каже да је у совјетско време био хирург-свештеник. Положи болесника на операциони сто, очита над њим молитву и подом нацрта крст на месту где треба резати, па тек потом узима скалпел. И резултати његових операција су били чудесни: слепи би прогледали, непокретни би стајали на ноге. Да ли је то помагала наука, да ли Бог… „Сумњамо у то“, кажу једни. „Тако је било“, тврде други. Једни кажу: „Комитет нипошто не би свештеника трпео у операционој сали“. А други им одговарају: „Немоћан је и Комитет, ако хирург није обичан хирург, већ професор, и не обичан свештеник – баћушка, већ прави епископ“. „Професор – епископ? Не, то није могуће“, говоре искусни људи. „Дешава се“, одговарају им не мање упућени. „Тај професор – епископ је још и генералске еполете носио, а у протеклом рату управљао је свим болницама Сибира“. На пожутелим фотографијама из совјетских времена видећете седог старца обученог у расу. На грудима крст и знак архијерејског достојанства – панагија. Озбиљно и проницљиво гледа преко старачких наочара. Професор – епископ је готово наш савременик – проживео је под совјетском влашћу преко четрдесет лета; по његовим књигама је учило неколико поколења совјетских хирурга. Држао је предавања студентима, на научним скуповима и конференцијама и проповеди у храмовима. Добро су га знали рањеници у војним болницама и изгнаници који су били изгнани у Архангелском и Краснојарском крају. Једноставно је предпоставити, да је професор – епископ, сјединивши у својим рукама крст и скалпел, поразио савременике управо тим необичним сједињавањем две разнородне сфере делатности. Пропаганда је убедила грађане у то, да су наука и религија неспојиви, и чак више од тога, те две сфере могу постојати, само водећи једна против друге непрестани жестоки рат. И одједном се појављује он – епископ и професор. Невероватно, но то је факат. Савременике је чудила раса хирурга, но још чудеснијим се чинио непокорни карактер епископа. Сачувана су сведочења очевидаца његовог разговора са врховним Ташкентског Комитета Петерсом, који је важио за свирепог човека, чије руке су биле заливене крвљу. Петерс је упитао професора: – Како то ви, Војно-Јасеницки, ноћу се молите, а дању режете људе? – Ја режем људе у име њиховог спасења, – одговорио је свештеник, – а у чије име их ви режете? – Како можете веровати у Бога? Зар сте Га видели? – Не, нисам га видео. Но, ја сам много оперисао на мозгу и отварајући лобању никада тамо нисам видео ум. Ни савест такође тамо нисам нашао. Значи ли то да они не постоје? Енциклопедијска забелешка о његовој биографији изгледала би на пример овако: Војно-Јасеницки Валентин Феликсович. Родио се 1877.г. у Керчи. Умро 11. јуна 1961.г. у Симтеропољу. Хирург, доктор медицине. До 1917.г. лекар у болницама средње Русије, касније – главни лекар Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног универзитета. Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука, хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство. Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига „Огледи из гнојне хирургије“, која је доживела три издања (1934, `45, `56.г). Изабран је за почасног члана Московске духовне академије у Загорску. Награде: Признање Варшавског Универзитета (1916.г.), брилијантни крст од Патријарха све Русије (1944.г.), медаља „За херојски рад у Великом Отаџбинском рату“, (1945.г.), Стаљинова награда првог степена за књигу „Огледи из гнојне хирургије“, и „Касније ампутације услед рањавања зглобова из ватреног оружја“ (1946.г.). Војно-Јасеницки је умро у чину архиепископа Кримског и Симферопољског. Од детињства Валентин је имао велики дар за сликање, и окончавши гимназију, а потом кијевску уметничку школу, припремао се за упис у Петроградску уметничку академију. Маштао је да постане уметник. Но, за време пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је потребна помоћ? И тада, прочитавши у Новом Завету: „Жетве је много а делатника мало“ (Мт. 9,37), осетио је да те речи Господ говори непосредно њему. Тога се удостојавају ретки изабраници Божији. Тако је свети Антоније Велики, чувши у храму речи Јеванђеља: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди, продај имање своје и раздај сиромашнима; и имаћеш благо на небесима; и хајде за Мном“ (Мт. 19,21), осетио, да Господ управо њему то заповеда. Пошао је и испунио све до краја. Зато је и Велики. Млади Валентин, чувши призив Божји, уздрхтао је и узвикнуо: „О Господе! Зар је заиста у Тебе мало делатника?!“ Он тада није могао ни замислити да ће постати управо такав делатник на њиви Господњој. Касније, после много лета, када га је Господ призвао као радника на њиву Своју, он је био сигуран да је тај јеванђелски текст био први призив Господњи да Му служи. Ступивши на медицински факултет Кијевског универзитета, он је са интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао најбољи студент факултета. Млади лекар Војно-Јасеницки дипломирао је са десетком. Школски другови су га упитали чиме намерава да се бави убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки спрема да постане лекар у државној служби, уместо да се бави науком. „Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумеју, јер ја сам изучавао медицину са искључивим циљем да цео свој живот будем сеоски лекар, да помажем сиромашним људима“, – сећа се архиепископ. Да цео живот буде сеоски лекар светитељу није било суђено, али да цео живот служи људима, јесте. Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у Москви. Почео је писати књигу „Огледи из гнојне хирургије“, која је спасила животе мноштву рањеника у време Другог светског рата. „И тада, на моје изненађење, – пише он, – у мени се појавила крајње необична и дрска мисао: „Када ова књига буде написана, на њој ће стајати име епископа“. „Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао сањати, но нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној“, – написаће касније свети Лука, већ на заласку својих лета. Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без неких видљивих напора од стране човека. До револуције, Валентин Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а после 1917.г. почап је путем мучеништва и исповедништва. Најпре затвор у Ташкенту. Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо дце. Две ноћи без сна читао је Псалтир над одром вољене, и ту је Господ опет говорио с њим: „Који усељује неплодну у дом, матер која се радује деци“ (Пс. 112,9). Те речи Псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су унеле у његову душу наду и утеху. Ускоро се заиста нашла та самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој деци мајком за цео живот. Управо их је она однеговала, јер је будући светитељ убрзо постао свештеник, што је у то време значило постати вечно прогоњен мученик, и готово не виђати своју децу. Почетком 20-их година, епископ Ташкентски и Туркестански Инокентије, рекао је Војно-Јасеницком: „Докторе, ви треба да будете свештеник“. Професор, који до тада никада није размишљао о свештенству, сагласио се. Поставши свештеник, он је као и раније оперисао, држао предавања студентима, али само у раси и са крстом на грудима. У операционој сали професора Војно-Јасеницког висила је икона Мајке Божије, пред којом се он молио за успешан исход операција. Једном су по наређењу комесара Гољтгота икону скинули са зида операционе сале. Неколико дана професор је преседео код куће, радећи на својој књизи „Огледи из гнојне хирургије“, но убрзо су га замолили да се врати у болницу због једне тешке операције. Он се извинио пред колегама: „То се десило кривицом комесара Гољтгота, у кога се уселио демон, и он је оскрнавио икону“. Многи лекари су причали, да се о. Валентин увек са великом љубављу и дубоком пажњом односио према сваком болесном човеку, да су његови односи према болесницима били идеални. 1923.г. 46-тогодишњи свештеник био је тајно замонашен и касније, исте године, хиротонисан за епископа са именом апостола-јеванђелисте, лекара и иконописца Луке. Хиротонија је била тајна, но када су о њој обавестили Патријарха Тихона, он ју је потврдио и озаконио. Постати епископ у то време, значило је потписати самоме себи смртну пресуду. И већ после прве архијерејске службе, пред његов стан је дошла „црна врана“ (назив за марицу). Тако је почео једанаестогодишњи период његовог страдања по затворима и прогонствима. Бог је од младости изабрао светог Луку, дао му крст, под чијом тежином би изнемогао обичан човек, и повео га на Голготу. Пошто су њега затворили, децу и Софију Сергијевну, која им је заменила мајку, истерали су из стана. У затвору су га испитивали, по њиховом устаљеном обичају, сваку ноћ. А дању, он је писао своју књигу „Огледи из гнојне хирургије“. На насловном листу је написао: „Епископ Лука, професор Војно-Јасеницки“. У своје прво изгнанство владика је упућен у зиму 1923.г. У „столипинском“ затворском вагону до Краснојарска, потом – на коњима у Јенисејск. У то време уопште није био стар, – 46 година, – али већ веома болестан. Троје слепих дечака излечио је тако да су прогледали. Но, ни ту га нису остављали на миру. Пред Благовести су га упутили у село Хаја на реци Чуна, притоки Ангаре. После два месеца опет су га вратили у Јенисејск и затворили, а затим упутили низ Јенисеј. Чинило се, као да је сам сатана седео тада негде на врху у „органима“ власти покорене Русије и смишљао како да што више нанесе зла онима, који су се усудили да се у та времена супротставе његовој вољи. Около пустош, глад, но „органи“ нису жалили снаге ни средстава на то, како би нанели зла најбољим људима у земљи, премештајући их попут шаховских фигура, с места на место, кроз снежне пустиње и набујале реке, издржавајући огромну армију мучитеља и крвника. Из јенисејског затвора владику су упутили у Туруханск, где га је, када се искрцао на обалу Јенисеја, дочекала маса народа спустивши се на колена, просећи благослов. У ГПУ епископу су рекли да му је строго забрањено да даје благослов. А он је одговорио да је то дужност епископа и да не може одбити да да благослов. Убрзо су га упутили по Јенисеју још даље, на север, ка поларном кругу, у сеоце Плахино, које се састојало од неколико колиба. Живео је у соби где је уместо стакла у прозорима био лед и кроз све пукотине дувао је ледени ветар. А кроз три месеца владику су поново вратили у Туруханск, зато што су месни сељаци организовали погром ГПУ, јер после одласка епископа Луке није имао ко да их лечи. У изгнанствима, он је као и раније био спреман да помогне свима којима је потребна лекарска помоћ и пастирски благослов. Он је лечио и оперисао понекад и примитивним средствима: уз помоћ перореза, машинских клешта, зашивајући рану женском длаком… Чак и људи моћног духа понекад, по допуштењу Божијем, падају у униније, осећају богоостављеност. Сам Господ у Гетсиманском врту страдао је „до крвавог зноја“, и говорио: „Душа је моја жалосна до смрти…“ (Мт. 26,38). И управо нам је Он рекао: „Блажени изгнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско“ (Мт. 5,10). После осам месеци у изгнанству, пао је у униније измучени епископ Лука. У олтару се владика молио пред иконом Спаситеља за избављење, но, како се он сам сећа, у тој молитви је био и ропот на Господа. И ту је епископ одједном угледао како је Христос одлучно окренуо Свој Пречисти Лик од њега. Тада је схватио своје безумље и дрскост. Разумео је да треба да заволи страдање послато му од Бога. Тешко је човеку да заволи страдање, чак немогуће без помоћи Божије. Господ је створио душу људску по образу и подобију Своме за рајску хармонију и радост, зато нас жалосне околности рањавају, попут непријатељског метка. Залечити рану и претворити жалост у радост може само Бог. У ту помоћ Лекара душа и тела наших веровали су светитељи и зато су све ударе судбине примали са чврстином и храброшћу. Тиме се они и разликују од нас, маловерних и малодушних. Онај који истински тражи спасење на свом искуству се уверио да управо страдање мења срж срца човечијег, чинећи га способним за примање благодати, и зато га и воли. Олакшање је дошло када се епископ Лука до краја смирио, савладавши главну науку у свом животу: научио се трпљењу, узвишеној мудрости, послатој од Бога. „Милосрдни отац наш – пише свети Антоније Велики, – када узблаговоли извести из искушења истинске синове своје, не ослобађа их самога искушења, већ даје трпљење, и они примају заједно са трпљењем благодат Светога Духа на утврђивање душа својих“. Завршио се рок владичиног изгнанства, но последњи пароброд је отпловио из Туруханска у Краснојарск без њега. Епископ Лука је био спокојан. Господ му је за време молитве, како је то бивало више пута у његовом животу, рекао: „Уразумљујем те и припремам за пут којим ћеш поћи“. После три месеца, он се упутио у Краснојарск по залеђеном Јанисеју у покривеним санкама, које су сељаци специјално направили за њега, благосиљајући успут житеље приобалних села, где архијереја никада нису видели. Свуда су га дочекивали са црквеним звонима, служио је молебне и проповедао. Био је то заиста славан архијерејски пут. Светитеља је очекивало још мноштво митарстава: прогони, затвори, ислеђивања. Но, он се већ научио да се храбро држи, и Господ га је наградио благодаћу Светога Духа, кога се удостојавају исповедници и мученици. А када је Дух Утешитељ са тобом, тада ништа није страшно. Године 1937. оптужили су га за шпијунажу, две недеље су га испитивали, не дајући му да спава, покушавајући да га натерају да потпише признање те лажи. Готово сви који су били подвргнути тим мучењима, нису издржали и потписали би признање. Владика је издржао и није потписао. И опет су га послали у изгнанство у Сибир. Морално ослобођење дошло је светитељу као и целом Руском народу, почетком Другог светског рата. То само на први поглед звучи парадоксално. У стварности, то је очигледно. И „власти“ и „органи“ схватили су да армија најамних мучитеља и крвника не може да заштити земљу. Да спасу Русију од ропства могу само најумнији, самопожртвовани, трудољубиви, које је свих тих година совјетска власт покушавала свим силама да погуби, уништи, сломи. Но, по милости Божијој, нису све погубили, нису све сломили. И они су одједном постали потребни. Када је почео рат, на градски телеграф стигао је телеграм. Био је адресован на Председника Президијума Врховног Совјета СССР Михаила Ивановича Калињина. Телеграм у Москви нису испоручили, већ су у складу са постојећим правилима направили записник. У њему је садржај телеграма: „Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасеницки, издржавам изгнанство у селу Бољшаја Мурта, Краснојарски крај. Будући да сам специјалиста гнојне хирургије, могу указати помоћ војницима на фронту или у позадини, где ми буде поверено. Молим да моје изгнанство прекинете и упутите ме у болницу. По окончању рата спреман сам да се вратим у изгнанство. Епископ Лука“. Молба је била задовољена. За епископа Луку, генијалног хирурга, долетео је авион у сеоце Бољшаја Мурта и довезао га у Краснојарску болницу. Ту је он спасао животе многим рањеницима, а у цркву је морао да иде далеко изван града, јер у Краснојарску није остао ни један храм. За време рата, свети Лука руководио је хируршким одељењем у болници. Збрињавао је најтеже болеснике и рањенике и чудесно вршио операције. После рата архиепископ је био награђен медаљом „За херојски труд у Великом Отаџбинском рату“. Но то није сметало властима да наставе прогон светитеља – он је био принуђен да се врати у изгнанство. Странице мемоара епископа Луке дају изражајну, готово живописну слику његовог живота у изгнанству: сурова хладноћа, глад, били су стални сапутници професора-свештеника. Но, ништа није могло сломити тог човека. У једном од писама из тог доба писао је да је заволео страдање, које тако чудесно очвршћује душу. После рата светитељ је руководио болницом у Симбирској губернији, оперисао дању и ноћу – на очима, на бубрезима, желудцу, вршио отварање лобање, гинеколошке операције. Слава о знаменитом хирургу брзо се проширила. Под кров болнице нагрнули су посетиоци из других покрајина. Једном је вратио вид младом слепорођеном сирочету. То је окупило слепце из целог округа, и они су у дугачком реду, држећи један другога за штап дошли у болницу. Једном, како се сећа његов колега доктор Левитанус, професор, сазнавши за смрт болесника, тражио је да му детаљно наведу шта је тачно учињено за страдалог пацијента. Доктор Федермесер почела је да набраја лекарске радње, но, потом је одмахнула руком и сама себе зауставила: „Ма шта говорим! Болесник је свеједно био изгубљен…“ Изгубљен? Величанствен, увек смирен професор буквално се продерао: „Ви немате никаквог права да прекидате борбу за живот болесника! Ви чак не смете ни да помислите на неуспех! Само да радите све што је потребно! Да учините све, чујете?!“ Да виче на лекара, то је Војно-Јасеницки веома ретко себи дозвољавао. Но болесник је централна фигура. Било да је ноћ или недеља, било да је на годишњем одмору или на боловању – ништа га не ослобађа од обавезе да се хитно јави на одељење, ако је то неопходно за спасење пацијента. Тај строго успостављени поредак, професор је и сам испуњавао без и најмањег роптаја. Идеја, која је руководила поступцима светитеља, јасно је одредила систем његових односа са друштвом. Он је био сагласан да постоји у том друштву само при једном услову: ако му сачувају право на веру. Свет без вере, без строгог моралног поретка био је за њега просто немогућ. Но, епископ Лука је часно и достојанствено носио свој крст. Морални и етички принципи тог човека били су потпуно јасни. Ево неколико извода из његових мемоара: „Најважније у животу је – увек чинити добро људима. Ако не можеш учинити велико добро за људе, потруди се да учиниш макар мало“. У мају 1946.г. Владика Лука је био постављен на дужност архиепископа Симтеропољског и Кримског. У годинама управљања Кримском епархијом Високопреосвећени Лука изговорио је велики део својих проповеди. Почео је да проповеда још у Ташкенту, но због затвора и прогонства многе године је био принуђен да ћути. Али, од пролећа 1943. када је у Краснојарску отворен храм, па до краја живота архиепископ Лука је неуморно проповедао: писао је проповеди, изговарао их, штампао их и листиће са текстом слао по градовима широм земље. „Сматрам својом главном архијерејском обавезом да увек и свуда проповедам о Христу“, – говорио је он. Дуге године затвора и прогона, а такође и искушења током целог његовог тешког живота и као последица његовог изузетно напорног рада, одразили су се на здравље архиепископа Луке. Пет година пре смрти, он, који је повратио вид толиким људима, потпуно је ослепео. Но, прихватио је то са добродушним смирењем, настављајући да служи и проповеда. За 38 година свештенства Владика Лука изговорио је 1250 проповеди, од којих је најмање 750 записано и сачињавало је дванаест обимних куцаних томова (4500 страница). Савет Московске духовне академије назвао је ту збирку проповеди изузетном појавом у савременом црквено-богословском животу и изабрао аутора за почасног члана академије. Верници, који су присуствовали богослужењима, запамтили су за цео живот како је служио Владика Лука. Било је то стајање пред Господом. Сваку реч је изговарао јасно, да би дошла у дубину бића. Нарочито је надахнуто читао Велики покајни канон Андреја Критског. Док је још видео, трудио се да служи литургију сваки дан, чак и ако су само две три старице дошле у храм. Наставио је да служи и када је већ сасвим ослепео. Задивљује Владичин подвиг: јер, не само да га је слепоћа оптерећивала, већ и дијабетес, од којег је имао страшну слабост, тако да је сва његова одећа била мокра од зноја, при том су још страдале и ноге због јаког тромбофлебита и костобоље. Пред службу би долазили да му ноге увију у завоје. Но, он никада није скраћивао службе и код куће се јако дуго молио. На дан Свих Светих у земљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. године архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоход поред одра Владике и лекара, а на дан сахране процесија је била дуга три километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповедништво све православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила да се његов одар носи главном улицом Симтеропоља. Но, људска река је поломила све препреке и огромна процесија је три ипо сата пролазила кроз цео град и певала: „Свјати Боже, Свјати Крепкиј, Свјати Бесмертни помилуј нас“. И нико их није могао натерати да ућуте. „Ми сахрањујемо свога архиепископа“, – говорили су. Затим су почеле стизати вести да су многи болесници, дошавши на гроб светога Луке, по молитвама добијали исцељења. Одлуком Архијерејског Сабора 2000.г. Архиепископ Лука је прибројан лику светих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму Свете Тројице у Семтеропољу. Ако доспете на градско гробље у Семтеропољу, са десне стране главног улаза у гробљанску цркву наићи ћете на гроб са спомеником од белог мермера. Он је уочљив из далека: по гомилама свежег цвећа, које се не прекидају ту ни зими, ни лети, по необично јасном – златном натпису на мермеру: АРХИЕПИСКОП ЛУКА (ВОЈНО-ЈАСЕНИЦКИ) 27/IV 1877. – 11/VI 1961. Доктор медицинских наука, Професор хирургије. Кажу да је архиепископ Лука сам саставио тај натпис. И то има дубоки смисао. У срцима људи он ће заувек остати епископ – хирург. Тропар: Возвеститељу пута спасоносног, исповедниче и архипастиру земље Кримске, истински чувару отачких предања, стубе непоколебљиви, Православља учитељу, лекару богомудри, светитељу Лука, Христа Спаса непрестано моли веру непоколебљиву православнима да дарује и спасење и велику милост. https://svetigora.com/zitije-svetog-luke-krimskog-vojno-jasenicki/