Претражи Живе Речи Утехе

У суботу, 1. септембра 2018. године у 18h празничим бденијем у Новом Саду отпочеће Госпојински дани, који ће трајати све до Мале Госпојине. Након бденија о личности Пресвете Богородице у богослужбеној и духовној поезији наше Цркве говориће протојереј-ставрофор Миливој Мијатов и протојереј Владан Симић. Стихове ће читати ђакон Иван Васиљевић. О програму свечаности говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице

У храму Преноса моштију Светог Саве од сутра почиње програм Светосавских дана који ће трајати све до 19. маја, када молитвено прослављамо Пренос моштију светог оца нашег Саве. То је уједно и храмовна слава ове светиње на Бистрици. Наш гсст био је настојатељ храма, протонамесник Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други. Преузмите плакат у ПДФ формату Извор: Радио Беседа View full Странице

У давна времена људи су намерили да саграде вавилонску кулу, али је Бог сишао и помешао је њихов језик до те мере да се међусобно нису разумели, „тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“ (1 Мојс. 11, 8). Али цела земља је била створена за људски род. Овим расејањем Господ није хтео да разједини људе. Бог их је повезао јединственим унутрашњим везама и због тога људи у прво време нису губили осећај јединства у љубави. Срећући се они су у свако време и у свим околностима изражавали ову љубав. Као пример могу послужити безбројни догађаји у којима су становници Азије изражавали саосећање према Европљанима. У таквим тренуцима видимо да у људском роду не јењава тежња ка јединству. Међутим, то се не постиже напорима самог човечанства, јер човек сопственим снагама не може да га оствари. Сва Божија творевина је била испуњена савршенством тек по доласку Самог Господа, Спаситеља нашег. Велики број сведочанства налазимо у светом Јеванђељу. Сетимо се како је Сам Господ учио људе да буду сложни, на пример, у причи о милосрдном Самарићанину (Лк. 10, 25-37) или како је пре Свог узношења на Небо заповедио Својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе“ (Мт. 28, 19). Господ љубав није проповедао само речима, већ је свим Својим животом показао ову Божанску љубав према човечанству и позвао га је на јединство. Исти позив чујемо и у анђеоском славословљењу Бога које се зачуло кад је наш Господ сишао на земљу (Лк. 2, 14). Ето, тако постаје јасно да је и само оваплоћење Сина Божијег налагало свим људима да се уједине. Ово постаје сасвим очигледно у размишљању о Тајни Евхаристије. Утемељујући ову Тајну Господ све нас учи да се љубављу сјединимо у једну породицу пре него што приступимо овој тајанственој Храни. Кроз њу постајемо заједничари с родом синова Божијих, престајемо да будемо просто Адамови синови. То не могу учинити никакви људски напори или заслуге и ми заиста само кроз учествовање у овој тајанственој Трпези постајемо деца Божија. Као што мајчинске груди хране малу децу, као што воде на Земљи хране људе, тако Тело и Крв Господа Исуса Христа напајају наш дух и ми на тај начин узрастамо у Јединствено Христово Тело. Неки у овој Тајни виде само условно указивање на Христа, али ми верујемо да се овде заиста налази Тело Самог Исуса. Наше тело је предмет објективне стварности. Наш дух је реална супстанца. Да бисмо хранили овај стварни организам једемо стварну храну. Јер колико год да пишемо или читамо називе различитих јела, и колико год да их замишљамо у својој уобразиљи, не можемо да нахранимо гладно и жедно тело. Ниједна симболика није довољна да би се задовољили глад и жеђ. Исто тако, за стварну суштину као што је наш дух, апсолутно је неопходна стварна Храна – Христово Тело. И ми једући оно што је истинско Јело и што је истинско Пиће не постајемо просто Адамово семе, већ и истински синови Оца Небеског. Данас овој тајанственој Храни не приступате само ради самих себе, већ и ради тога да би цео Јапан кроз Тело и Крв Христа постао род синова Божијих. Иако вас нема много ви данас међу Јапанцима представљате ово велико братство. Ако без потребног расуђивања узимамо најкорисније јело оно ће рањавати нашу утробу и не само да нам неће бити од користи, већ ћемо причинити себи велику штету. Сасвим је јасно да се исто може рећи и за ову тајанствену и страшну Трпезу. По речима светога апостола Павла, „Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега“ (1 Кор. 11, 28-29). Уколико се недостојно причешћујемо Христовим Телом и Крвљу то нам служи на велику погибељ. Али пошто сте се ви, на срећу, целе недеље припремали за ову Тајну усрдном молитвом и покајањем, сигурно ћете примити у своје душе „благодат на благодат“ (Јн. 1, 16) – под овим подразумевам духовна блага која дарује ова велика Тајна, која нас чини синовима Божијим. Сједињени Христом, будимо и ми достојна деца Оца Небеског. Амин. Свети равноапостолни архиепископ Николај Јапански је одржао проповед на јапанском језику. Текст је са јапанског преведен из часописа Јапанске Аутономне Православне Цркве „Сејкјо дзихо“ („Православни весник“). 1978, бр. 3 Журнал Московске патријаршије, 1979. Бр. 2 Равноапостолни Николај Јапански Са руског Марина Тодић 22 / 02 / 2018 View full Странице

У име Оца и Сина и Светог Духа "Ко претрпи до краја, тај ће се спасти". (Мт.24:13) Ове ријечи заузимају веома значајно мјесто у историји спасења рода људског. Ријечи кратке, али много значајне за нас људе овдје на земљи. На првом мјесту то је трпљење, на које Бог позива нас, који смо створени по слици и прилици Његовој, нас које је призвао из небића у биће, нас које је украсио многбројним даровима и разним врлинама, једном ријечју, нас које је призвао у живот вјечни. Образац трпљења дао нам је Он сам, који нас је и призвао на спасење, Господ наш, Исус Христос, који је сва страдања и унижења претрпио до краја, а притом не зароптавши ни у једном тренутку. За вријеме Часног Поста, у страсној седмици, ми пјевамо: ,,Слава долготерпјенију твојему Господи, то јест ,,Слава дуготрпљењу твоме Господе“, и заиста не само што је Господ као човјек претрпио сва страдања, него је Он и као Бог трпељив. Непрекидно чека и очекује човјека да се врати к Њему и да се врати на прави пут истинитог Богопознања. Без обзира колико се човјек удаљио од лица Божијег и колико је упоран у своме гријеху, Бог је онај који непрекидно чека човјеков повратак. Тако и ми, драга браћо свештеници, будући да смо рукоположењем директно добили благодат свештенства од светих Апостола, а за образац и критеријум живота имамо Христа, треба да будемо образац трпљења својој пастви, и то не само трпљења него и свих других врлина. Ви то знате, али ја још једном да поновим, да је свештеничка служба веома узвишена, али са друге стране и врло одговорна, јер, између осталог, и поред бриге за своје лично спасење, свештеник је дужан да се стара за своју паству и да је својим трпљењем и љубављу усмјери на пут ка Царству Божијем. Треба стално да се опомињемо, браћо, ове свештеничке одговорности, утолико прије, уколико знамо да ће се и на страшном суду од нас много више тражити него од наших парохијана. Наш патријарх Павле, када говори о свештенству, каже: ,,Онако како се свештеник брине о својој парохији и пастви, тако ће се и Христос старати о њему и његовој породици“. У току је и Часни Пост, вријеме када вјерници посебно испуњују храмове, исповиједају се, и траже од свештеника духовну помоћ и савјете како да побиједе гријех и одоле разним искушењима које вребају у ово смутно вријеме, да би што достојније приступили Светој Чаши и што спремније дочекали Празник који слиједи, Празник над Празницима, Васкрсење Христово. Прије свега, пастир ће најприје помоћи помоћи вјерницима својим личним примјером, молитвом и духовним савјетом, али не треба се зауставити на овоме, него као што милост и љубав Божија прате човјека у све дане живота његовог, како каже Свети Пророк: ,,Милост твоја Господе, пратиће ме у све дане живота мојега“, тако и свештеник треба непрестано по својој могућности да прати и надгледа животе вјерника и непрекидно им буде на услузи, и да својим примјером трпљења и љубави, научи вјернике да ове врлине постану њихове врлине. Без стрпљења нема спасења. Било у радости, било у жалости, или у болести или у било каквим опасностима које сналазе човјека, човјек је позван изнад свега да трпи, да до краја претрпи, да носи свој крст. Да га понесе, не у очајању или безнађу, него у дубокој нади да ће се Господ постарати. Колико је трпио праведни Јов, колико је само требало трпљења Праоцу Авраму, када је повео сина свог јединца да га принесе на жртву. Колико је требало вјере и љубави према Богу да на синовљево питање, гдје је жртва, одговори: ,,Господ ће се постарати за жртву“.И заиста, када је Аврам већ подигао нож, спреман да иде до краја, Господ је послао Анђела свог и спасао је дјечака, Аврам је угледао овна запетљаног у жбуње, узео га је и принио на жртву. Велика и света тајна жртве Аврамове, и најсветија тајна Христове жртве кроз коју је и откривена та тајна дуготрпељивости Божије и Божанске љубави и Божанског човјекољубља. Зато размишљајмо о свим тегобама свога живота и сјећајмо се тих ријечи Аврама праоца ,,Господ ће се постарати“, и никада немојмо посумњати да ће се Бог побринути за нас, јер брине се Бог и за траву пољску и за птице небеске, а да неће за људе који су дјеца Његова, и нека су нам увјек на памети Јеванђелске ријечи ,,ко претрпи до краја, тај ће се спасити“ љубављу Божијом, силом Христовом, коме нека је слава и хвала у вијекове. АМИН. Проповијед на свешеничкој исповијести, Цирих, 06. априла 2009.год. Свештеник Ђорђе Лукић,парох у Лугану http://kandilovere.blogspot.com/2011/10/blog-post_22.html