Претражи Живе Речи Утехе

У нашу кућу, у Тиби, дошла је једна демонизована жена и моја неписмена мајка је изговорила: "Богородице Дјево, радуј се благодатна Марија". "Не говори то", рекла јој је демонизована, "јер ћу почети да испуштам такве гласове и вику од које ће сви твоји суседи устати и доћи овамо". Видиш, неписмена жена је знала и рекла: "Богородице Дјево"! Ви можете да изговарате "Господе Исусе Христе, помилуј ме", или "Псалтир" или молитве које говори свети Василије Велики на јутрењу или вечерњу. Све су то молитве. Али најбоље од свега је када говоримо "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Ова молитва замењује лице старца ако га немаш. Замењује га. Ако неко има старца у близини, питаће га (шта му треба). Ако неко нема духовника у близини, онда је ту молитва "Господе Исусе Христе, помилуј ме". И велики и свети Златоусти говори о томе. Било да те твоја професија, или служба не пушта, да тако кажем, да идеш недељом на Свету Литургију, можеш да своје срце учиниш црквом, јер каже се: "У Црквама благосиљајте Бога". Црква значи и храм у који одлазимо, али и срце човеково. Можеш да учиниш своје срце олтаром. "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Своје срце можеш учинити олтаром. Ја не идем нити на вечерње нити на остале пратеће службе, јер не чујем. Како време пролази, слух слаби и слаби. Све моја утеха и уздање почива на бројаници. Прво сам открио молитву у својој келији, а потом на Литургији. Литургија те подстиче да пронађеш више молитве. А бројаница онда потиче твоју савест да уђеш унутра у "Светињу над Светињама". Много пута сам улазио у цркву, у олтар. Тамо добијате сазнање да: Овде је Бог. Много пута када је старац служио, ја нисам служио. Читава црква је бивала уроњена у сладост, у мед. Старац је служио, а ја сам осећао Божију благодат. Молитвица те постепено води у благодат. И видећеш, то је као да си посадио једно дрвце и сутра- прекосутра оно ће доносити плодове. Свети Златоусти и свети Василије су од тога почели. Из почетка мала дрвца- касније постадоше светила васељене. И свети Симеон Нови тако је почео и постао светило, иако је најпре био световњак. И свети Георгије је био мирјанин. Колико само мирјана (световних људи) произноси умну молитву. Колико мирјана су на изглед световни људи, али су у дубини, у суштини, они калуђери. Оно што је најпревасходније, јер има велику силу, велику важност, јесте да пре поноћи, барем пола часа, или око пола десет- десет увече, када свршиш све своје послове, седнеш и да изговараш Исусову молитву. Ипак припази, у тај час или ће телефон да ти зазвони, или ће те притиснути поспаност, или ће те напасти неке богохулне помисли. У тај час не сме ништа од тога да те узнемирава. Искључи телефон. Сврши све своје послове и посвети се само Исусовој молитви. Пола сата само, ништа више. Да седнеш и да изговараш ову молитвицу. Једну по једну реч. Са разумевањем: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме". "Господе, Исусе Христе, помилуј ме". Тако запросити, молећиво, плачљиво: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме". А ово је попут "Езопове басне", по којој копате винову лозу да пронађете "благо". И након неког кратког временског периода, у зависности од твоје чистоте и ревности, познаћеш и пронаћи ћеш: Прво што ћеш пронаћи је радост. Радост ће ти на тај начин дати подстицај, вољу, помоћи да чешће изговараш молитву. А молитва ће донети више и веће радости. Већа радост ће те мотивисати да чешће изговараш Исусову молитву. И тако, радост доноси Исусову молитву, а Исусова молитва радост. И достићи ћеш до те тачке када ћеш говорити: "Ја сам најсрећнији човек на свету"! Из књиге: Георгија Кристалакиса "Старац Јефрем Катунакијски- Богослов и педагог пустиње" извор

Божији човек мора бити мудар, не сме бити наиван. Под „мудрим“ овде, наравно, не мислим на мудрост овог света, већ на духовну мудрост. Мора бити паметан, пажљив, његове очи, као што се каже, морају бити широм отворене како би могао да изађе на крај са разним искушењима и изазовима и свим што стане пред њим. Јер у животу наилазимо на многе замке, разне околности и искушења сваког минута искрсавају на путу и ако се због своје наивности или небриге излажемо опасности, онда упадамо у клопку и штетимо себи духовно, трпимо зло. У „Отачнику“ се наводи да човек који се подвизава треба да буде мудрији од демона како би избегао њихово лукавство. Могу се видети многи људи који трпе зло не само у духовном, већ и у свакодневном животу због своје наивности. Ако знаш да је опасно, ако ћеш се преварити, упетљати, зашто јуриш тамо? Божији човек треба да поступа са великом мудрошћу и трезвеношћу јер постоје клопке, искушења, наше немоћи, страсти и зато морамо да бдимо. Ко може молити Бога да му Он подари премудрост? Онај ко осећа да нема мудрости. Како ћеш молити Бога за оно што мислиш да имаш? И тај наш осећај, то духовно задовољство самим собом је огромна опасност у коју ми, црквени људи, често упадамо. Сматрамо за датост да знамо све, да немамо недостатака у духовном знању, благоразумности и мудрости и да су наша знања довољна за победу у духовној борби. Треба препознати своју неразумност, недостатак мудрости, да ниси паметан, да мало знаш, да је мало шта у твојим рукама. Треба осећати потребу да те Божија мудрост окрепљује, и потребно је то осетити егзистенцијално, како би могао, када се обратиш Богу, да га молиш: „Боже, силно те молим: уразуми ме, дај ми мудрости да не грешим, да разликујем добро од зла, да чиним вољу твоју, да не падам у заблуду и не одвлачим друге у исту.“ Да то изговараш са болом и свим срцем. Кад човек мисли да је свезналица, то је заиста блиско болести, и то је почетак безумља. Оци говоре да је почетак безумља веровати у своје свезнање. Ко каже: „Знам све“, тај је опасан човек. Почетак мудрости - увек трагати и никада никог не одбацивати. Бог нас може научити и кроз најпростије ствари, кроз нешто мало. Чак и од детета можемо научити уколико смо пријемчиви да чујемо нешто више од онога што хипотетички знамо. Митрополит Атанасије Лимасолски https://www.facebook.com/svetijovan.preteca/posts/божији-човек-мора-бити-мудар-не-сме-бити-наиван-под-мудрим-овде-наравно-не-мисли/1140871058079760/

,,Кад је човек сједињен са Богом и кад Бог обитава у његовом срцу, онда му ништа не недостаје. У неговој души нема празнине. Поред тога, њему не недостају ни вештаствене ствари, неопходне за садашњи живот. То је још један доказ колико Бог брине за оне који су Му послушни. Молитва је начин на који се врло присно сједињујемо са Богом. Под молитвом не подразумевамо само то што ћемо се повремено молити пред иконама, него упоредо с тим, а то је оно што морамо чинити, монах користи и пет речи молитве које изговара док ради, једе, седи или се бави било чим другим, без престанка! Тих пет речи изговарамо устима, умом или срцем: ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ МЕ! У тим речима садржана је васцела наша вера. Говорећи „Господе", ми верујемо да смо слуге Божије и да је Он наш господар. Тиме исказујемо поштовање Христу којег смо признали за господара, али се тиме још више указује част нама јер смо слуге таквог господара, који је Бог. Када кажемо ,,Исусе", а то је људско име Божије, присећамо се целокупног земаљског живота Христовог, од Његовог Рождества до Вазнесења. Када кажемо ,,Христе", што означава помазаника Божијег, Цара неба и земље, исповедамо и верујемо да је Христос наш Бог Који је све створио, Који је на небесима и који ће поново доћи да суди свету. Говорећи „помилуј ме", преклињемо Бога да нам пошаље Своју помоћ и Своје милосрђе, јер признајемо да ништа не можемо да учинимо без божанске помоћи. Ово је, укратко, објашњење ових светих речи. Ко год их изговори, искусиће мноштво ствари." старац Јефрем аризонски https://www.facebook.com/photo/?fbid=1175488069521690&set=a.463798390690665

Написано је: «Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло» (ср.: Мт. 12: 35). Тако да када осуђујемо некога, када сплеткаримо, управо показујемо да је наша душа заражена пороком. Да и ми сами нисмо идеални. Савремено друштво на сваки могући начин провоцира грех осуде и злословља. Говорне емисије на телевизији су прави спектакл злословља. И огромна је опасност у томе да човек навикава да злослови. А онај ко је навикао да злослови и осуђује није више способан за добре мисли. Када човек увек о свима говори и мисли лоше, њему је веома тешко да се преусмери на друго, веома му је тешко да угледа око себе доброту и добре људе. Светитељ Николај Српски је причао такву причу: «Како се разликује праведни човек од грешног? Праведник, ако види људе који су се некуда запутили, у срцу свом мисли: добри хришћани иду у храм Божји да се помоле. А човек, који је навикао да злослови, видећи те исте људе мисли: то су вероватно разбојници, иду некога да опљачкају». То је јарки пример тога како ми веома често злословимо оне о којима сасвим ништа не знамо. У историји налазимо масу сведочанстава тога како је клевета довела до злих последица. Сви ми памтимо трагичне догађаје почетка XX века. Тада су многи злословили и царску породицу и уопште власт. Да, ти људи нису били беспрекорни, али када се десила револуција, то је била катастрофа, ситуација у земљи је постала још више тегобна него што је била пре тога. А 1930-те године, а гулази, а стрељања људи због православне вере? Многи мирјани и свештеници су пострадали. То је чудовишно, када човека стрељају због тога што он верује у Бога или зато што има код куће забрањену литературу. А све је почело с осудама цара. Нико није савршен, па ни цар. Гледајући само његове лоше стране, нису примећивали добре. Одлазећи од монархијског државног устројства, које се некоме чинило несавршеним, а некому и сасвим неприкладним, шта су постигли? Дошли су до бољшевизма, што је произвело масовне трагедије. Ето то треба да имамо на уму када злословимо владаре на било ком нивоу власти. А лако је, чини се, из фотеље управљати државом. Ми морамо да се трудимо да не злословимо ближње и даљње наше, већ да се молимо за њих. И тада ће све бити хришћански. Треба да се молимо да Господ дарује снагу и нама и онима о којима смо лоше помислили. Боље да се помолимо да Господ исправи и нас и њих. Тада ће све бити добро. свештеник Максим Горожанкин http://www.pravoslavie.ru

Постоји јединство природе; човек је део универзума, и могућност његове величине је у томе да дође до сазнања ове истине. Зато Тагора учи да човек не сме да се одваја од спасоносног додира са бесконачним, јер онда самога себе распарчава и једе своје рођено месо; да не сме да сматра ембрионални живот своје уске унутрашњости за последњу стварност, јер тако живи у најгорој тамници. Крајње остварење човеково није моћ, него је савршенство помоћу самоупознања и самоодрицања у љубави. Сви себични нагони и све саможиве жеље помућују поглед на праву суштину душе, и човек је заблудело тражи, и на самим њеним вратима пита: „Где је она?“ А душа, у најдубљем свом основу, жели да пређе преко свега онога што има. Опкољена дохватљивим стварима, узвикује она: „Сита сам свега што могу да дохватим; ах, где да нађем онога ко никад не може да се достигне?“ Јер човек није савршен, него је у постајању. Као оно што јесте, он је мали, и кад би на томе степену вечито морао да остане, био би то најужаснији пакао који фантазија људска може да замисли; али, као оно што постаје, он је бесконачан. Души чинимо најтежу неправду кад заборавимо да је у свакоме човеку жива једна вечна истина. Зато само помоћу љубави душа достиже свој врховни циљ, пробија се кроз зазидане границе личног субјекта, и прелази у бесконачност. Само помоћу љубави долази она до свести о своме јединству са васељеном. Ксенија Атанасијевић http://santamarijadellasalute.blogspot.com/search/label/ЦРТИЦЕ

Владика Григорије поручио је вечерас да је као хришћанин, епископ, грађанин и човек против ископавања литијума и уништавања плодне долине Јадра или било које друге. „Добио сам много ваших порука у вези са ископавањем литијума и Рио Тинтом. Као хришћанин и епископ, као грађанин и човек – не подржавам ископавање литијума и уништавање плодне Долине Јадра или било које друге“, написао је он. „Јер смо нераскидиво повезани са земљом, чему нас уче и Стари и Нови завет. Јер смо створени од праха земаљског, земља нам је храна и постеља, и у земљу ће наша тела, до васкрсења, бити положена. Јер се и Бог сјединио с том истом земљом, и метафорички и дословно, и то тако што је постао један од нас, од земље сазданих. Јер је земља дар љубави Божије, знамен нашег завета с Богом, наша мајка хранитељка, наша колевка и дом. Јер човек који греши земљи, који је ружи, загађује, израбљује – због свега горе наведеног – греши своме божанском Оцу, греши телу његовога Сина и нашега спаситеља. Греши својој мајци. Греши самоме себи“, додао је владика. „А ако пак нисте ни хришћани, ни верујући, ако вас ове речи не дотичу, онда вас подсећам на неколико чињеница које, без обзира на то ко сте и у шта (не) верујете, не можете и не смете занемарити. Плодна и родна земља је оно највредније и најлепше што у својој домовини имате. Ако сте бар једном у животу газили по зеленој ливади, ако сте се огледали у бистрој реци, ако сте некад захватили руком са шумског извора, одмарали поглед на зрелом класју, јели шљиву из Шумадије или малину из Јадра, онда врло добро знате о чему говорим.“ „И, на концу оно најважније, што не тврдим ја као теолог већ научна јавност и досадашња искуства са ископавањем литијума: уништавање земље није само пуко уништавање плодног тла, оно значи и нови егзодус становништва (као да нас није већ превише расеано по свету), значи загађење река, питке воде и ваздуха, што доноси болести, много разних болести и прераних смрти“, написао је владика. „А ми нисмо, подсећам вас још једанпут, одговорни само за себе и само за данас – наша (не)одговорност ће утицати и на живот генерација које тек долазе. Имамо ли савести да се носимо с тим? Ако се још увек двоумите, погледајте то дете које сада спава или се игра поред вас, јер ћете једнога дана њој или њему подносити рачун за оно што нисте данас спречили, а могли сте“, додао је он. https://nova.rs/vesti/drustvo/vladika-grigorije-kao-hriscanin-episkop-gradjanin-i-covek-ne-podrzavam-iskopavanje-litijuma/

Свети апостол Павле у Посланици Римљанима даје хришћанима хијерархију исправног односа према животу. Он дословно пише следеће: „Из туге долази стрпљење, из стрпљења долази искуство, из искуства долази нада, а нада се не стиди ,јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који нам је дат“ (Рим. 5,3-5). Односно, апостол каже да су туге темељ живота, а исправним односом према њима човеку се даје нада да живот није узалудан. Нада је, наравно, добар „зачин“ за свако стање људске душе. Наш живот се састоји од туге, без обзира на статус, положај у друштву и неке индивидуалне карактеристике сваке особе. И тако из генерације у генерацију. У почетку, туге нису биле природне за нашу природу, већ су услед пада постале саставни део људског живота. Грех наших предака је тај раздор унео у људску природу, у однос човека са светом и у његов однос са Творцем. Узроци туге су и наша понашања. Постоје тестови који нису у вези са гресима појединца, али их човек свеједно подноси. Ово се односи на глобалне катастрофе, катаклизме, над којима човек нема контролу. Постоје посебни случајеви када човека задесе болести и околности (ово знамо из житија светих), које нису у директној вези са грехом. Али, ако постоји нада да је све што нам се дешава од Бога, онда човек почиње да се односи према искушењима на сасвим другачији начин, више не пада у очајање. Међутим, туга може да сатре човека, да га доведе до очајања и роптања. Свети оци говоре, размишљајући о тугама и болестима, да је немогуће постати свет ако у близини нема људи који ће те преварити и учинити зло. Али само сопствени однос према тузи одређује да ли је човек свет или грешан. Један од стараца Атона дао је умесно поређење: патња, туга, болест су замке Божије, којима Господ хвата људске душе да оне, занесене потоком, не падну у разбеснело светско море и ту се не удаве. Нажалост, изгубили смо способност да гледамо директно у очи Бога. Изгубили смо способност, због греха, директног погледа на Бога. Вео лежи на нашим очима, вид је замагљен. Скривамо своје очи од Бога, чак и у време невоље не вапимо за помоћ Њему, изгубили смо способност да видимо узрочно-последични однос. Господ нам шаље такве лекове као што су болести, туге, свакаква искушења да би нас исцелили и да бисмо, коначно, непосредно, отворили своје очи за Њега. Ако се надамо да све долази од Бога, онда ће нам Господ дати још једну врлину – трпљење. Човек учи да издржи, а не ради се о томе да све иде својим током. Не, стрпљење је велика сила! То је способност човека да смирено одговори на зло које постоји у овом свету, понизно, без агресије и жестине умирујући тако и себе и особу која је била „диригент“ зла. Ако се научимо да трпимо (а можемо издржати само када постоји љубав и нада у Бога), онда нам Господ даје следећу врлину – искуство. То јест, особа већ зна како да поступи у датој ситуацији. Страх се повлачи. Човек се не плаши ни болести ни туге, познаје механизме суочавања са њима, разуме да се све може победити и издржати уз помоћ и силу Божију. Ако научимо да трпимо, да ћутимо, да не узвраћамо злом за зло, чак ни да не одговоримо погледом на оно што нам је речено, већ једноставно да прећутимо, тада се ланац зла прекида. А када научимо да издржимо и стекнемо то искуства, онда ће нам бити дата следећа висина. Ово је нада која никога није посрамила. Нада је својствена човеку од рођења. Човек не може да живи без наде. Друга је ствар што се неко нада у Бога, а неко у оно што је повезано са земаљским животом. Ако човек не верује у вечност и Бога, почиње да се нада нечему земаљском: моћи (међутим, знамо да моћ није постојана, често је лажна); материјалним добрима, новцу (али колико је људи банкротирало и све изгубило за трен ока); блиским људима (а колико је издаја било у нашем свету од најближих људи). Из искуства видимо да је бесмислено и немогуће надати се земаљским стварима. Само те Бог никада неће издати или изневерити. Он је увек поуздан! Он ће увек бринути о човеку, јер је његов Створитељ, Он нам је удахнуо живот и овај живот је почетак нашег живота у вечности. Али све ове висине су могуће само у једном случају: ако волимо Бога и уздамо се у Његов добри Промисао за нас. Митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

О значају образовања у животу и формирању сваког члана друштва не треба ни говорити. Шта, међутим, да кажемо о верском образовању у свим његовим облицима и степенима у односу на хришћане? Свето писмо је извор целокупног нашег појма Бога. Сам Христос каже да се у Светом писму открива све што ће доћи (Мт. 26, 54). Он је испуњење закона (Мт. 5,17) и само кроз Њега можемо наћи смисао у светим књигама. У Јовановој Апокалипси читамо: „Ја сам Алфа и Омега, почетак и крај, Први и Последњи“ (Откр. 22,13). Од времена Старог завета, једна од дужности Божјег народа била је проучавање Светог писма. Они који су се посветили служби Богу, природно су објашњавали свете текстове својој млађој браћи. Таква је улога свештеника и богослова данас. Било им је више него јасно да ако не знају Свето писмо, немогуће им је да сазнају Истину када дође време за то. Све у светим књигама почиње и завршава се Премудрошћу која је Христос. Почетак људске историје је почетак дугог пута стварања. Христос је Творац, и у Њему ће се сабрати сва творевина када се времена испуне, или, другим речима, када дође крај. Важност веронауке данас је иста каква је била и пре појаве Истине (Христа), тј, препознати Га и живети са Њим. Многи људи који су чланови Цркве не живе са Христом јер Га не препознају. А како ће Га упознати кад Га не траже? Не знају одакле да почну. Једноставно речено, они живе у заблуди, јер не познају Свето писмо, а самим тим и не знају за силу Божију (Мт. 22:29). Наша је дужност да читамо свете књиге и сву другу црквену литературу, а Бог се несумњиво брине и постепено нам отвара ум да разумемо оно што читамо (Лк. 24,45). Стаду је, пре свега, потребан пастир –добар пастир, кога може препознати и следити. Немогуће је бити препознат као добар пастир ако не постанеш одраз Доброг пастира Јеванђеља који живот свој полаже за овце (Јн. 10,11). Христос каже да је Он врата овцама, и ко уђе кроз њих биће спасен (Јн. 10,9). Укратко, наша је дужност да душе које су нам поверене уведемо у судове Господње, али то не може учинити пастир, који је лопов или разбојник, који ће убијати и уништавати, и расејати стадо, јер не мари за овце (Јн. 10,12-13), већ који добро води своје стадо и држи своју децу у послушности са потпуном озбиљношћу (1. Тим. 3,4), који право поучава реч Христове истине, не само на речима, већ и на делу. Епископ у сваком тренутку мора бити исти, јер је сам Христос „исти јуче и данас и у векове” (Јевр. 13, 8). Човек је позван да мења време, а не време човека. Моја брига је да сведочим за лозу која је Христос. Јеванђеље јасно говори о томе шта је јединство и како оно може и треба да се оствари. Сви ми који смо крштени у Христа постали смо део ове лозе. Добили смо прилику да црпимо сокове из винове лозе. Нама је милостиво дато да живимо у корену сваког добра. Сам Христос је посведочио да ће оне гране које пребивају у овом јединству донети много рода, јер штап не може донети плод сам од себе ако не остане у виновој лози (Јн. 15,4-6). А кад је корен свет, јасно је да ће и плодови штапића бити свети. Све ово је алегорија за дела хришћана који се руководе и живе по закону Христовом. Христос је Бог мира и љубави. Да бисмо остали у јединству са таквим Богом, и ми смо, по речима св. Павле, позвани смо да живимо у истомишљењу и миру, тешећи једни друге (2. Кор. 13:11). Епископ мора да буде јак речју и делом, а „ко има уши да чује нека чује“ (Мт. 11,15). По Светом Максиму Исповеднику, човек је боголико духовно-лично и психо-физичко биће, које је усмерено на пуноћу личног општења са Богом у љубави. За телесног човека, идеја самоодрицања и љубави према Богу, која је већа од љубави према самом себи, противречи свакој логици „нормалног живота“. Промена такве особе захтева много времена. Успех је могућ само када ми као хришћанска заједница сведочимо свету плодове Христове, а то су „љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброта, милосрђе, вера, кротост, самоконтрола“ (Гал. 5,2), 2-23), јер смо сви ми радници на Божјем плану. Тако ће рад Цркве бити успешан, јер неће зависити од катихизиса које нико не жели нити има времена да похађа, нити Црква има оруђа да наметне и захтева, већ ће постати добродошло место за све оне који су оптерећени грехом и траже утеху (Мт. 11:28). Епископ Главинички Макарије (Чакаров) приредила:Ј.Г. извор

Сумња у себе је обично резултат неких околности које су се догодиле у животу особе. Психолози верују да већина наших психичких проблема потиче из детињства. Кључни тренутак у свачијем животу је однос са родитељима. Управо њихове грешке често постају разлог за развој несигурности код детета. На пример, тата је сањао да се бави неком професијом, али није успео. Када отац има сина, уз његову помоћ покушава да оствари свој сан - чини све да дете стекне жељену професију. Али, дете то не жели: оно има другачији начин размишљања, различите способности. Долази до сукоба. То је неизбежно, јер родитељи пројектују своје наде, снове, жеље на своју децу – а деца не могу да их игноришу. Када родитељи не воде рачуна о дететовим жељама, оно одраста несигурно јер сумња у своје вредности. Развија осећај кривице и страха јер не испуњава очекивања оца и мајке. Ове проблеме је веома тешко превазићи чак и у одраслом добу. Често се дешава да у породици један од родитеља врло јасно доминира над дететом, потпуно подређујући његов живот својој вољи. Он одређује како да се дете облачи, где да иде у шетњу, са ким да се дружи, које способности да развија. Дете не живи самосталним животом и не одлучује. Када постане пунолетан, веома му је тешко да самостално доноси одлуке, због чега се развија сумња у себе. Како ово превазићи? Пре свега, препоручио бих да верујете другима. Када човек осети подршку и осећа да није сам, много лакше савладава тешкоће. То не значи да морате да делите своје тајне са свима. Мислим на могућност да једноставно разговарате са неким, питате за савет. Такав саговорник може бити не само члан породице, већ и пријатељ, вољена особа, чак и свештеник. Друго: нађите храбрости да направите корак. Често сањамо о нечему, али не чинимо ништа да остваримо свој сан. Страх од неуспеха нас ограничава и спутава. Морамо покушати да то превазиђемо. Трећи корак је да се радујете својим успесима. Да ли је нешто успело? Да ли сте успели да обуздате своје страхове и превазиђете неизвесност? Причајте о томе, немојте се стидети да покажете своју радост! Четврто, урадите нешто што вам доноси задовољство. Можда сте цео живот сањали да цртате, али се никада нисте усудили да покушате. Упишите се у уметничку школу или на неки курс. Немојте се стидети својих преференција и хобија. Имам пријатеља који одлично везе, али му је непријатно због свог хобија јер „није мушки“. Увек му кажем да, ако воли овај хоби и он му доноси задовољство, онда треба да га ради, да ужива и буде срећан. Не можете зауставити импулсе душе. Пети корак је стално учити. Данас постоји много предавања на Интернету која вам омогућавају да научите нове ствари и да се развијате. Понекад човек има много слободног времена, али га узалудно троши. Позовеш га да иде на неко предавање, да чита, гледа нешто - он одговара: „Зашто ми то треба? Ја имам тридесет година!" Односно, ставља тачку на себе, а то је велики проблем. Веома је важно развијати се, посебно за особу која пати од сопствене несигурности. Када постанете бољи, паметнији и научите нешто ново, много је лакше превазићи сумњу у себе. Зато не дозволите да ваша несигурност пусти корене, радите, читајте, савладајте је. Уверен сам да је веома важно, не само за хришћанина, већ за сваког човека, да пронађе слободу и радост. протојереј Николај Марковски https://gorlovka-eparhia.com.ua

„Човек спознаје Бога кроз своје сузе. Није ли тако и са Црквом? Човек мора имати исту веру у Цркву као и у Бога. То значи да свој однос према Цркви морамо усмерити у исту над-рационалну, тајанствену и духовно поуздану област благодати у којој се остварује и наш однос према Богу. Уосталом, вера у Цркву је вера управо у Свету Цркву, у несхватљиво чудо њеног благодатног постојања. Веровати у Цркву значи веровати у њену благодат, веровати, заправо, не у људе који је воде, него у милост Божију, преко ових људи или мимо ових људи, несхватљиво је чувајући." „Дух Цркве је благодат Духа Светога, који делује невидљиво и тајанствено“. Света Црква је јединство и радост у Богу Њиме благословеног народа. То је универзално пријатељство Христових ученика. „Ви сте Моји пријатељи“, речено је оне ноћи када је Црква основана. Црква је основана ноћу, на прагу страдања, а дуга, светла ноћ је њен благословени историјски пут. Нема веће радости за човека у пустињи пута него да види да није сам, да свуда около, као после дванаестојеванђеља на Велики четвртак, иде са свећама. Ово је Црква – Црква је отворила пустињу пута.” „Црква је Христос у човечанству које спасава, не илузорно или алегоријски или само у учењу, већ у потпуној извесности једне несхватљиве и запањујуће чињенице. Зато је пут у Цркву, како је рекао један мислилац, „могућ само онима који имају јаку љубав према личности Исуса Христа. Без такве љубави... пут ка Цркви је немогућ, јер Црква је личност Христова... Суштина припадности Цркви Христовој је љубав према личности Христовој. Видљива Црква је Тело Христово. Дух Цркве је живот Христов у Цркви“ „Црква Христова није само Црква Педесетнице, већ и Црква велике људске невоље у пустињи историје." Сва непокајана грешност је удаљавање од Цркве, и што је непокајани грех тежи, то се више удаљавамо од њега. " „Света Црква је недељива: она је и невидљива и видљива. Њена невидљива светост се открива у њеном учењу, законима, јерархији и тајнама. Али ако се ова невидљива светост изгуби, онда остаје само да се са страхом сећамо речи Јеванђеља: „Ево, остављена вам је кућа празна. Празна кућа може задржати своју археолошку вредност, али више није Тело Христово.” https://psmb.ru

Знам да си скривен у морима сјања, Али те стигне дух који те слути; Небо и земља не могу те чути, А у нама је твој глас од постања. Једино ти си што је протуречно – Кад си у срцу да ниси у свести… На ком се мосту икад могу срести, Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно! Води ли пут наш к теби, да ли води? Крај и почетак – је ли то све једно? Ко печате ти чува неповредно, Ко твојим страшним границама ходи? Јесмо ли као у исконске сате Налик на твоје обличје и данас? Ако ли нисмо, каква туга за нас, Ако ли јесмо, каква беда за те. Мој дух човеков откуд је и шта је? Твој део или противност од тебе – Јер треће нема! Крај твог огња зебе, И мркне крај твог светила што сјаје. Самотан свугде и пред свим у страху, Странац у своме и телу и свету! И смрт и живот у истоме даху: Вечно ван себе тражећ своју мету. https://www.crkva-kassel.de/јован-дучић/

Шта нас, хришћане који идемо у цркву, разликује од оних који у њу не иду и од нехришћана? Да ли је Христос Својим Доласком учинио нас, Његов народ који носи његово име, бољим од других? Да ли је Христос, када је дошао на земљу, створио бољег човека? Показао да су хришћани бољи од других, пагани, на пример, или Јевреји? Љубљени верници, да бисмо ово разумели, на све треба да гледамо другачије. Морамо да спознамо себе онаквима какви јесмо, и пре свега, да упознамо себе, а затим да разумемо дело спасења које је Бог извршио. Ми себе називамо хришћанима, називамо се створењима Божијим, која се састоје од тела и душе. И мислимо да ћемо, ако ставимо јачи акценат на душу, постати духовни људи. А ако не, онда ћемо остати плотски. Да ли је духовни човек оно што разумемо под овом вербалном формулом? Можда сте приметили да у Православној Цркви избегавамо да духовни живот називамо духовним. Зашто? Због неразумевања које смо унели у овај појам, будући да духовни живот схватамо са психолошке тачке гледишта. Сматрамо да је дух оно што је у стварности само суптилнији део тела, оно што се односи на „одеће од коже“ (уп. Пост. 3:21) које је Адам примио после пада. Стога не чуди што данас толико психолога заузима место исповедника, не чуди што данас остајемо далеко од Христа, не чуди што у свом животу не показујемо добре последице Христовог оваплоћења, не изненађујемо сввим што се дешава. Не показујемо самим својим животом да смо хришћани. Трудимо се да постанемо бољи, али ти „бољи“ људи нису духовни људи. Видели сте да свети Павле прави јасну разлику када каже да постоји „ човек природан и човек духовни“ (уп. 1. Кор. 2,14-15; 15,44; Рим. 8). :5-9). „Духовна личност“ је морална особа која се придржава принципа морала, поштује их и покушава да постане боља него што је била. А „духовна особа“ је она која следи живот Духа. Христос својим оваплоћењем није створио „бољег” човека, Он је створио другог човека (уп. Еф. 2,15; 4,24). Савремени човек је огорчен када чује да у Цркви Божијој говоре: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас проклињу“ (Матеј 5,44) итд. Он је огорчен и каже: „Ко то може? Каква особа може ово да уради?" И у праву је. Нико не може ово да уради. Међутим, савремени људи заборављају да су ове речи изговорене хришћанима – новом човеку створеном по лику Христовом (уп. Кол. 3,9-10). Ако не схватимо да је Дух Бог и да не можемо постати духовни људи, осим повезујући се са овим Духом Божијим, тако што дозвољавамо духу који је у нама и који је слика Божија да ступи у општење са његовим Створитељем, са Богом, – остаћемо на овом телесном нивоу. Зато данас не можемо да спојимо небо и земљу, не можемо рећи да теологизирамо, не можемо рећи да смо схватили Бога и да Његов живот и смрт нису били узалудни. Ми, као телесни људи, навикли смо да видимо Христа или као Човека или као Бога, одвојено. Али Он је недељив! Он је у потпуности Човек и потпуно Бог у исто време. И урадио је то за нас. Треба да научимо да видимо Божанско на људски начин, и да судимо људском на Божански начин, јер је човек, љубљени хришћани, између неба и земље. Човек није само земља, човек није само небо, он је између неба и земље, већ има силу коју му је дао Христос у оваплоћењу. Човек тако има моћ да уједини небо и земљу. Наша вера, ако остане на земљи, не може постати више од морала испуњеног гордошћу, и не се може даље преобразити у било шта друго осим у идолопоклонство. Вера, обешена негде на небу, не може бити више од доконе филозофије . Зато је Евагрије Понтијски рекао да је богослов онај који се моли. А филозоф Константин Ноика, који није био теолог, изнео је, пак, једну веома занимљиву мисао: „Нигде се о човеку не говори више него тамо где се говори о Богу. А у ствари, теологија је разговор не о Богу, већ о човеку. Јер наши животи су делови теологије." Дакле, љубљени хришћани, када чујете да неко говори узвишене речи о Богу, теологизира о Богу, а заборавља на човека, не идите за њим. Ово није теолог. Теолог није онај који говори о Богу, теолог је онај који говори Богу. И, говорећи са Богом, не може да чује од Њега другу реч осим оне коју је рекао светом апостолу Петру када му је пренео меру своје љубави: „Напасај овце Моје“ (Јн. 21, 16-17). Вера, суспендована на небу и која је остала тамо, је филозофија, празна, без садржаја; вера која остаје на земљи је идолопоклонство, морал без садржаја. Садржај се не може појавити осим комбиновањем оба. Садржај се не може дати осим љубављу између човека и Бога. Раније смо рекли да се уз заповест „љубите непријатеље своје“ Христос окренуо новом човеку. Сам Христос је Својим оваплоћењем показао да су и нама доступне заповести – због тога што се оваплотио, као и ми. Он је постао Човек, како каже свети Апостол Павле, помиривши се са људима када смо били у непријатељству са Њим (уп. Рим. 5, 8)! Својим оваплоћењем Христос је победио свако непријатељство. Погледај око себе: човек може да победи једно непријатељство, два, три, али не може победити непријатељство у целини, не може га потпуно победити. Он прашта, али се стално сећа грешака других због којих је патио итд. Он прашта, али не благосиља оне који га клевећу и проклињу. Он донекле испуњава Божију заповест, а онда се спотакне. Зашто? Јер не усуђује себе да сматра чедом Божијим. Он не разуме да је Христос спустио небо на земљу да би ову земљу подигао на небо. Ако људски расуђујемо, ми, наравно, никада нећемо имати смелости или чак слабе наде да можемо постати синови Божији, богови по милости . Зашто? Јер ми све видимо одвојено: човек је човек, а Бог је Бог. Али то није истина! Човек има моћ да веже небо и земљу. Човек треба да схвати да земља може постати небо. И тако се Бог удостојио да то учини и послао Христа да се овплоти, да би у нама, који смо тело, пробудио свест синова Божијих. Не покушавајући да претерано теологизирамо о природи Спаситеља, покушајмо ипак да мало спустимо веру на земљу како бисмо видели да је Христос то показао својим ученицима. У својој првосвештеничкој молитви, Он је рекао Богу Оцу: „Дело које си ми поверио, извршио сам. Ја сам открио име Твоје људима“ (уп. Јн. 17,4.6). Које је ово име? Име је - "Отац". Ниједна друга религија није знала ово име. Никада, нигде човек се није усудио да помисли да ће једног дана бити могуће да човек заиста постане син Божији; да се Бог – Творац свега, нествореног, беспочетног, бесконачног – од нас може назвати Оцем. Ова молитва, коју ћете наћи у 17. поглављу Јеванђеља по Јовану и коју вас свесрдно подстичем да поново прочитате, није ништа друго до откровење људима о намери Божијој, о намери коју је Он имао када је створио човека , наиме, да шири љубав Његовог Оца према нама, да шири ову љубав у свету, да се заједно са Христом радујемо љубави Његовог Оца и сами Му одговоримо, попут Христа, синовском љубављу. У љубави као таквој, Божија брига за Његову творевину, оно што називамо Промисао, испољава се – на овај или онај начин, очигледније или тајније. Али тек у хришћанству, тек после силаска Христовог и Његовог оваплоћења, ми људи смо сазнали шта је истински Промисао. Промисао, или брига Божија, није само, како смо раније мислили, брига Бога који је изван нас, не само брига коју Бог показује према нама кроз нешто спољашње. Истинска Промисао је и оно што се дешава у нама. Христос није само узео људско тело, него је и ушао у нас. Ми Га прихватамо кроз Свете Тајне, а Он се брине за нас, подржава, помаже, даје нам доказ своје љубави. И ми, љубљени хришћани, треба да искористимо ову силу, искористимо благодат Христову – и почнемо да размишљамо као синови Божији. Као хришћани! Као нови људи . Оваплоћење Христово је доказано и проповедано много пута кроз векове. Па ипак, ако погледате око себе, може се чинити да оваплоћење Христа није било успешно, јер око себе – мислим на хришћане – не видимо нове људе . Не видимо људе који би волели своје непријатеље, не видимо људе који би заборавили на себе и бринули о својим ближњима. Ми то не видимо. И рећи ћу вам још: незнабошци за нас православне кажу да нас вера уопште није променила. Да, ако погледамо оне који се још боре, истина је: видимо – ако видимо – само неколико знакова победе. Али ако погледамо оне који су победили, светитеље који су угодили Богу, који су, како је сам Христос рекао, чинили чуда већа од оних која је Христос чинио на земљи, онда ћемо видети нешто друго (уп. Јн. 14, 12). Што се тиче нас који се боримо, важно је само како на све гледамо и у Кога се уздамо, у Кога полажемо наду да ће нам помоћи да постанемо оно што желимо. Како рече један отац, Бог очима своје милости гледа, не на оно што јесмо, па чак ни на оно што смо били, већ на оно што желимо да постанемо. Оваплоћење Христово мора бити видљиво у нашим животима. Неопходно је да се ми, земаљски људи, усудимо да преобразимо земљу у небо. Шта мислите шта друго може бити милостиња која се даје у име Христово ако не претварање парчета хлеба, супстанце, у небо, у духовна блага, у вечни живот? А шта значи кад постиш, да то чиниш у име Христово? Шта значи када једете, чинити то у име Христово? Шта уопште значи реч светог Павла која каже: једете ли, пијете ли, или шта год чините, све чините на славу Божију (1. Кор. 10,31) – шта значи то значи? Зар то не значи да се усудимо да направимо рај на земљи такви какви јесмо? Христос је узео тело да би нас људе одвео на небо. Као што каже свети Павле, „као што је и сам страдао када је био искушаван, може помоћи онима који су кушани“ (Јевр. 2,18). Имамо Христа поред себе, имамо Христа у себи, свуда имамо Христа, само да се пробудимо. Не остављајмо своју веру обешену негде на небу, као што рекосмо, него погледајмо на Божанска дела - људски, а на људска - Божански. И учинимо Христа Учесником у нашем свакодневном животу. Ставимо Христа поред себе. Рецимо Му све. Учинимо Га Учесником у свим нашим свакодневним проблемима, чак и оним најмањим. На крају крајева, ако Га учинимо Учесником у нашем земаљском животу, онда ће нас учинити учесницима у свом небеском животу. И ако то урадимо, ако се усудимо да градимо свој однос са Христом као деца Божија и покушамо да Га упознамо, и да Он упозна нас, онда ћемо бити заштићени од страшних речи, можда најстрашнијих речи коју човек може чује од Онога који му је показао савршену љубав : „Иди од Мене, проклети, јер те не познајем!“ (уп. Мат. 25, 41, 12). Да нам се ово не би десило, хајде да се усудимо ! Враћам се овој речи јер је веома важна. Своју вечност треба да проведемо са Христом. Дакле, учинимо Христа Учесником у нашем земаљском животу, да би и Он нас учинио учесницима у Своме Божанском животу. И тако да у нашим животима буде она светлост за коју је Христос рекао: „Нека светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5:16). На крају крајева, ако тако учинимо, припремићемо своје душе за Силазак Светог Духа у њих. Дакле, нека се у нама види она светлост која се описује речима: „Ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Матеј 28:20). Протосинђел Хризостом (Чучу) https://pravoslavie.ru

Kада благодат сећања на смрт постане активна, човек не само да види да су сви његови дани ташти, да је све до тада био неуспех, да је издао Бога, већ он увиђа да смрт прети да очисти све што је његова савест до тада пригрлила, чак и Бога. Он је сада уверен да његов дух има потребу за вечношћу и да ни једна твар, ни анђео, ни човек, не могу му помоћи. Тада тежи да се ослободи од сваке страствене приврженсти. Ако верује у Христове речи и Њему се окрене, онда му је лако да пронађе своје срце, јер постаје слободно биће. Сада признаје да Христос “богато плаћа онима који га траже” (Јеврејима 11:6), тј. он сматра да је Христос вечан и свемогући Господ, који је дошао да спасе свет и који ће опет доћи да суди целоме свету са правдом. Он је поверио себе ”закону вере,” (Римљанима 3:27) и ”нада се и кад нема чему” (Римљанима 4:18) полажући све у Бога Спаситеља. Таква истинска вера може се сусрести у жене Хананејке, која је примила Господово учење, као пас који прима мрвице са трпезе свога господара; пратила га је слободно и непоколебљиво. Бог остаје праведан без обзира да ли требао да је прекори или да је похвали. Вера, као ова, добија одобрење, усвајања, јер израста из љубави и понизности, увек привлачећи Божију благодат, која отвара срце. Kада човек верује и када његова душа пронађе праву везу са Духом ”Господа Исуса Христа, који васкрсну из мртвих” (2. Тимотију 2:8), који живи и влада заувек, човек је просветљен тако да може да види своје духовно сиромаштво и беду. Он такође схвата да је далеко од вечног живота, а то буди страх у њему. Свестан је да Бог није присутан у његовом животу. Божански страх, као што је овај, оснажује човеково срце да се одупре греху и зачиње чврсту решеност да се радије воле Небеске ствари, а не земаљске. Његове речи почињу да доказују истинитост речи Светог Писма: ”Почетак је мудрости страх Господњи” (Приче 1:7). Човеково срце привлачи на себе благодат Божију, овај страх га смирује, и спречава да постане дрзак; да ”не мисли за себе више него што ваља мислити” (Римљанима 12:3) и да себе опрезно држи у границама створеног бића. Још један непогрешив начин на који верујући налази своје срце је у прихватању срама за своје грехе и у тајни исповести. Христ нас је спасао издржавши Kрст срама, нас ради. Слично, кад верник дође из “логора овога света” (Јев. 13:11-12) он занемарује своје добро мишљење и суд, примајући на себе срамоту за своје грехе, стичући тако смерно срце. Господ прима његово осећање срама због грехова као жртву благодарности, и пружа му благодат Његове велике Жртве на Kрсту. Ова благодат прочишћава и обнавља његово срце, да може да стане пред Бога на начин који му је угодан. Постоји много идеја, теорија и пракси, које подстичу буђење срца, његово просветљење и очување и на крају његово узрастање у Христу, које ћемо разјаснити у наредним данима. За почетак само бих да поменем још две - молитву и покајање. Исусова молитва, призивање имена Господњег, доводи верника у живо присуство личног Бога, чија се сила преноси на срце, и преображава га целог. Kада је молитва скромна и када је пропраћена будношћу, ум је сконцентрисан у срце, које је пребивалиште нашег вољеног Бога, и Он му дарује диван осећај Његове близине, који је немогуће описати. Што се тиче покајања, ова свеобухватна пракса гради и чува срце више него било шта друго. Покајање има чудесан и свети циљ. Особа која се каје исповеда живог Бога Оца као Онога ко је праведан и истинит у свим својим настојањима, свим путевима и судовима. Покајањем човек призње да је ”лажа” (Римљанима 3:4), заведен грехом, и због тога лишен части и славе коју му је Бог приправио на почетку. Одавде човек који се каје мора да почне: он исповеда своју грешност, узима свој грех на себе у смирењу и самоосуди. Нема трага одважности у његовом говору, он постаје истина и привлачи Дух Истине, који га “чисти од греха и оправдава га” (1. Јованова 1:8-10). Kао што је Св. Силуан имао обичај да каже: Дух сведочи у његовом срцу о спасењу. Господ је такође оправдан јер је Он Истина која потврђује речи Његовог пророка: ”Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће презрети” (Псалм 51:17). Јер кад човек долази себи и слободно из свог срца каже: ”Оче, сагрешио сам небу и теби и више нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од твојих најамника,” глас Небеске доброте чује у његовој души: ”Сине, све је моје твоје” (Лука 15:18-19, 31). Човек се каје за своје грехе. Kако се благодат покајања увећава, његово отуђење од вечног живота нестаје и мудрост Божијег предвечног плана за човека се отвара пред њим. ”Лик” (Јован 5:37) Христов, почиње да се формира у његовом срцу и он све више осећа призив, да постане попут Њега ”по обличју оног који га је саздао” (Kолошанима 3:10). Он себе више не пореди са смртницима, већ са вечним Богом. Ова визија га доводи до потпуног покајања, тј. до покајања на онтолошком нивоу, коме, према оцу Софронију нема краја на земљи. У раним фазама покајања, верник носи малени крст који је Божија промисао по Његовом расуђивању и љубави према човечанству, предвидела у животу свакога од нас. Наш лични крст обликован је према нашим посебним потребама, да бисмо се ослободили сваке страсти. Да га не носимо, никада небисмо били у стању да волимо Бога, нашег Створитеља и Добротвора, слободним срцем, не бисмо ишли Његовим путем верно и постојано. Другим речима, ми узимамо наш крст као одговор на заповест да се покајемо, и то постаје кључ нашег уласка у вечно наслеђе, које је Христос за нас стекао кроз Његов Kрст и васкрсење. Нема краја човековом покајању. Највећи облик покајања, због којег Бог излива највећу меру своје благодати на човека, јесте када се плачући каје за цело човечанство, и као други Адам, види космичке последице свог палог стања. Видимо примере овог покајања код Вавилонске деце, у великом апостолу Павлу, у скромном посредовању свих Светих, и последње, али не мање битно, у молитви Св. Силуана коју је принео за цео свет: “Молим те, о милостиви Господе, за све народе на земљи, да спознају Тебе посредством Твога Св. Духа.” Дубина ове једноставне молитве може се препознати у Адамовом плачу, који је пример универзалног покајања. Kако покајање постаје универзално, по свом садржају? Ако смо тло нашег срца обрадили плугом покајања и стално га наводњавамо живом водом благодати, доћи ће време када ”ће дан сванути и даница се родити у срцима нашим”(2.Петрова 1:19). У исто време, сила Духа Истине, која ће се нагомилати у срцу, отвориће наше срце и бескрајно га увећати, и оно ће прихватити рај и земљу, и све што постоји. На тај дан, човек ће ући у Истину, и тако бити обновљен у истинитог човека. Затим, по пророчкој речи псалмопојца човек ће: ”Излаћи на посао свој, на рад свој до вечера” (Псалм 104:23). Тада ће знати како ”да твори светињу у страху Божијем” (2.Kорићанима 7:1 ) да мисли на ”што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што је год пречисто,” (Филибљанима 4:8) прихватајући само оно што ће да допринесе његовом духовном усавршавању. ”Kнез мира” (Исаија 9:6) владаће у његовом срцу, и свака рач његова биће благо савршенства које носи у себи. Он ће нудити сувишак из ризнице његовог срца, из љубави према ближњем, а његово велико срце неће никога изоставити. Његов дух ће мерити вечне висине и испитивати дубине Суда Божије самилости. Он ће принети своју молитву, доводећи сваку душу пред Господа, и молити се да Господ испуни срце свакога са непролазном утехом Духа Његовог. Kада је срце тако у потпуности предато Господу Исусу, Он га засењује својом месијанском силом, јер он поседује величанствене кључеве Давидове, који само са једним окретом у десно доводе ”сваки разум на покорност Христу” (2.Kорићанима 10:5). Понизне човекове мисли производе интензивну духовну енергију, снабдевају инспирацијом и издржљивошћу душу која прати доброг Господа “куд год Он пошао” (Откровење 14:4), чак и у пакао. Међутим, један једини окрет кључа улево отвара врата помислима непријатељским, да се врате у човека. Човек мора да стекне духовну обазривост, која ће бити ношена са анђеоском прецизношћу, чинећи све да буде учесник у надкосмичкој победи нашег Бога и Спаситеља. Од овога тренутка, његова борба је у суштини позитивног карактера, ретко негативна. Подвижник се сада труди са све већом чежњом ”да стекне стан на Небесима... да живот прождере смрно» (2.Kорићанима 5:2-4) и он је сведок моћног и бесконачног узрастања у Богу, (Kолошанима 2:19) Kоји је у њему. Срце је сада очишћено благодаћу Божијом, и духовност може да се успостави у њему са лакоћом, кроз призивање имена Христовог. Након овога, срце, сасвим природно, почиње да плаче непрестано ”уздисањем неисказаним” (Римљанима 8:26). Од тада на даље, Господ је увек присутан, борави у нашем срцу, а ми ”научени од Бога” (Јован 6:45), почињемо да разликујемо које су мисли у складу са Његовим присуством, а које оматају Његов долазак и пребивање у нама. Другим речима, ми смо уведени у пророчки живот. Срце је упућено да ”говори добре ствари” (Псалм 45:1), да разуме језик Божији и са светом одлучношћу да непрестано плаче: ”моје срце је спремно, о Боже, моје срце је спремно: ја ћу певати и дати хвалу моме Откуптељу” (Псалм 56:7). Научени смо како да постанемо знамење Духа, сведочећи о истинитости Оног који је дошао да нас спасе и који ће опет доћи да суди свету са правдом и добротом. Уз све наше напоре, и у свим нашим настојањима, трудимо се да испунимо очеквања нашег Господа, знајући да ”Господ љуби чисто срце и све безазлене прихвата” (Приче 22:11). Нисам много рекао, али надам се да сте разумели да је главни човеков посао (који даје вредност његовом животу) да открије и очисти ”дубине срца,” како би оно било благословено са неописивим созерцањем нашег Бога, Kоји је свет. Архимандрит Захарије (Захариу); “Скривени човек срца,” Издавач - ствропигијални манастир Св. Јована Kрститеља, Есекс 2007, стр. 11-26

Из неколико ствари које смо навели, видимо колико је драгоцено да стојимо пред Богом целим срцем. Почињемо да разумемо колико је важно да отријемо срце, јер нам то омогућава да разговарамо са Богом и Оцем, да нас слуша и да усаврши рад наше обнове са свим почастима које смо имали као Његови синови. Човек који је под влашћу греха и смрти, предат силама зла, постаје све себичнији. Његов понос и очај, и биће одвојено од доброг Бога, боре се да преживе, али једино што човека сналази јесте веће проклетство и већа пустош. Ма колико био оскрнављен, дар да је створен по лику и подобију Божијем остаје неопозив и неизбрисив. Тако он увек у себи носи могућност да се подигне из царства таме у Царство светлости и живота. Ово се дешава када он дође к себи и у болу душе призна “ја умирем од глади” (Лука 15:17). Kада се посрнули човек враћа и окреће Богу, ”време је да Бог дела,” као што се каже на почетку Св. Литургије. У болу, човек улази у своје сопствено срце, што је највећа почаст припремљена од Бога за несрећног човека. Бог зна да Он сада може озбиљно да разговара са човеком, и пажљив је према њему, јер кад човек улази у своје срце, он говори Богу знањем свог истинског стања, за које се осећа одговорним. Заправо, цела човекова борба води се са циљем да убеди Бога да је он Његово чедо, Његово рођено, и када га убеди, у свом срцу чуће ове дивне речи из Јеванђеља: ”Све је моје твоје” (Лука 15:31). И од тренутка када убеди Бога да је Његов, Бог пушта водопад свога милосрђа да тече и Божији живот постаје његов сопствени. Ово је првобитно настојање Божије, зашта је Он створио човека. Бог тада говорио ономе ко је успео да га увери да је Његов: ”Цео мој живот, о човече, је твој живот.” Тада Господ, који је Бог по природи, дарује човеку Његов сопствени живот, и човек постаје бог по благодати. У Јеванђељу по Луки речено нам је да је блудни син ”дошао себи” и рекао: ”Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: оче! Сагреших небу и теби и већ нисам достојан назвати се сином твојим” (Лука 15: 18-19). Ово је чудесан тренутак,важан догађај у духовном свету. Патња, туга и претећа глад ”далеке земље” приморала су човека да погледа у себе. Али један покрет Божанске милости довољан је да измени енергију његове несреће у велику храброст, и омогући му да види сопствено срце и сво мртвило своје. Сада, са пророчким знањем, он храбро исповеда ”да дани његови пролажаху узалуд”(Псалм 78:33). Болне душе, он открива да се цео његов живот, све до тог тренутка, састојао од низа неуспеха и преступа Божијих заповести и да он није учинио добро дело на земљи, које би могло да издржи неподношљив поглед праведног Судије. Он види свој положај, и као многострадални Јов плаче: ”гроб ће ми бити кућа” (Јов 17:13). Са таквом очајном тужбалицом и жедан само вечног благослова Божијег, човек може да окрене цело своје биће ка живоме Богу. Он плаче из дубине свога срца Њему, који ”има моћ над животом и смрћу, који води до врата пакла и изводи поново” (Соломонове мудрости 16:13). Ово је прекретница у нашем животу, јер Бог Спаситељ тада започиње Његов рад на препороду човековом. Kада човек падне у грех, његов ум се креће ка спољашњим и губи се у створеним стварима, али када, савестан своје пропасти, он дође себи тражећи спасење, креће унутра, тражећи пут назад у срце. Kоначно, када се сво његово биће скупи у јединству ума и срца, постоји трећа врста кретања, у којем он цело своје биће предаје Богу Оцу. Човеков дух мора да прође кроз ово тројно кружно кретање, како би достигао савршенство. У првој фази, човек живи и делује изван срца, концентрише се на своје горде помисли и размишља о испразним стварима. У ствари, он је у стању обмане. Његово срце је помрачено и лишено разумевања. У свом палом стању, он “поштује и послужује већма твар него творца” (Римљанима 1:25). Зато живи без срца. Он нема проницљивости и ”не познаје Сотонино оружје” (2. Kорићанима 2:11), као што пише у Старом Завету: ”на шта је благо безумноме кад нема разума да прибави мудрост” (Приче 17:16). Због тога што његово срце није центар његовог постојања, човек и даље остаје неискусан и непоуздан ”као онај кога бије ветар” (1. Kорићанима 9:26). Он није у стању да чврсто корача путем Господењим, нестабилног је и превртљивог ума. У другој фази човек ”долази себи,” почиње да се смирује, а то привлачи благодат у срце, чини га осетљивим. Смирене помисли такође просветљују његов ум. Оне се рађају унутар човека, и помажу му да расуђује и да прихвата само оне ствари које оснажују његово срце, како би оно остало непоколебљиво у својој одлуци да буде угодно Богу и у животу и у смрти. Током прве фазе, човек се предаје зачараном кругу деструктивних помисли, док у другом, инспирисан Христовим речима, вођен је низом помисли, сваком дубљом од претходне: из вере у савршену веру, из наде у стабилнију наду, из милости ка већој милости из љубави према Богу у све савршенију љубав. ”Ми знамо,” као што вели апостол Павле ”онима који љубе Бога све иде добро” (Римљанима 8:28). Заиста, овај улазак у себе и откриће срца су дело Божанске милости. А кад човек прими Божији призив, благодат ојачава цело његово биће. извор: манастир Лепавина

Све уредбе у истинитој Цркви нуде се свету само ради откривања ”дубина срца” (Псалм 64:6), које је центар човекове ипостаси. По Светом Писму, Бог је свачије срце обликовао на посебан начин. Свачије срце је Његов циљ, место где жели да се настани и открије. Пошто је ”Царство Божије унутра, у нама” ( Лука 17:21), срце је поприште нашега спасења, и сваки аскетски подвиг преузима се ради очишћења његовог од прљавштине, да би постало чисто пред Господом. ”Чувај срце своје, јер из њега изилази живот” (Приче 4:23) вели Соломон, мудри цар Израела. Путеви животни пролазе кроз срце човеково. Самим тим, неугасива жеља свих оних који непрестано траже Лице живога Бога је да њихово срце, једном помрачено грехом, поново засија његовом милошћу. Срце је истински ”храм” човековог сусрета са Господом. Човеково срце ”тражи знање” (Приче 15:14) и интелектуално и божанско, и не налази одмора док Господ славе не дође и не усели се у њега. А Бог, који је ”љубоморан Бог” (2. Мојсијева ), неће само део нашег срца. У Старом Завету чујемо како говори: ”Сине мој, дај ми срце своје” (Приче 23:26), а у Новом Завету заповеда: ”Зато љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим” (Матеј 22:37). Он је тај који је обликовао срце свакога човека на јединствен и непоновљив начин, али ни једно срце га не може потпуно обухватити ”јер Бог је већи од срца нашег”(1. Јованова 3:20). Ипак, када човек успе да цело своје срце преда Богу, онда Бог сам зачиње непропадљиво семе Његове речи, печати га именом Својим чудесним и чини да сија Његовим непрекидним и благодатним присуством. Он гради храм своме божанству, храм који није подизан рукама, који је у стању да изобрази Његов ”лик” да слуша Његов ”глас” и ”да изнесе” име Његово (Јован 5:37). Једном речју, човек испуњава сврху свога живота, разлог свога доласка у пролазно постојање овога света. Велика трагедија нашег времена је што живимо, говоримо, па се чак и молимо Богу, изван нашега срца, изван куће нашега Оца. И заиста кућа нашег Оца јесте наше срце, место где би “Дух славе и Бога” (1. Петрова 4:14) пронашао одмора, док ”Христово обличје не постане у нама” (Галатима 4:19). Заиста, тек тада можемо бити потпуни, ипостаси у лику истинитог и савршеног Ипостаса, Сина и Речи Божије, Kоји нас је створио и искупио својом драгоценом Kрвљу и Његовом неизрецивом жртвом. Ипак, докле год смо робови наших страсти, које наш ум одвлаче из срца и маме га у варљиви свет, лишавајући нас тако духовне снаге, нећемо видети ново рођење са Висине, које нас чини децом Божијом и боговима по благодати. У ствари, на овај или онај начин, ми смо сви ”блудни синови” Оца нашег Небеског, јер како Јеванђеље вели: ”Сви сагрешише, и изгубише славу Божију” (Римљанима 3:23). Грех је одвојио наш ум од животодавног умног сагледавања Божијег и одвео у ”далеку земљу” (Лука 9:15). У овој далекој земљи били смо лишени лепоте загрљаја Оца нашега, и хранећи свиње, постали смо ругло демона. Предали смо се нечистим страстима и ужасној глади греха, који је себе учврстио силом, и постао закон свим нашим удовима. Али, сада морамо да изађемо из овог безбожног пакла и да се вратимо у Очев дом, да искоренимо грех који је у нама и оставимо места Закону Божијем у нашем срцу. Једини пут који води из мука паклених у вечну радост Царства јесу Божије заповести: целим својим бићем да љубимо Бога и ближњег свог, срцем које је очишћено од свих грехова. Пут повратка из ове далеке и негостољубиве земље није лак, и не постоји страшнија глад од глади срца, које је упрљано грехом. Онај, у кога је срце пуно утехе и непролазне благодати, може да издржи сва спољна лишавања и жалости, преображавајући их у празник духовне радости, али глад у окамењеном срцу, коме недостаје божанска утеха, јесте ужасна мука. Не постоји веће несреће од неосетљивог и окамењеног срца, које није у стању да разликује светлосни пут Божијег промисла од суморне збуњености овога света. С друге стране, кроз историју, постојали су људи чија су срца била испуњена благодаћу. Ови изабрани сасуди били су обдарени духом пророштва, и били су у стању да разликују Божанску светлост од таме овога света. Без обзира колико тешки били напори да се очисти срце, ништа нас не сме одвратити од овог подухвата. На нашој је страни неизрецива доброта Божија, јер човеково срце је Његова лична брига и циљ. У књизи о Јову, читамо следеће задивљујуће речи: “Шта је човек да га толико цениш и мариш за њ? Да га походиш свако јутро и сваки час кушаш га? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?” (Јов 7:17-18,20) Ми осећамо Бога, Kоји је недостижан, да стреми срцу човековом: ”Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему, и вечераћу с њим и он са мном.” (Откровење 3:20) Он куца на врата нашег срца, али исто тако нас охрабрује да и ми куцамо на врата Његове милости. ”Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима, и који тражи налази и који куца, отвара му се” (Лука 11:9,10). Kада се отворе врата Божије доброте и човековог срца, онда почиње да се одиграва највеће чудо нашег постојања: човеково срце се уједињује са Духом Господњим, Бог празнује са синовима човечијим. Ми себе лишавамо празника Божије утехе, не само када се предајемо пропадљивости греха, хранећи свиње у туђој земљи, већ и када се понашамо на несавестан начин. ”Проклет био онај ко немарно ради дело Господење”... упозорава пророк Јеремија (Јеремија 48:10). То је ђаво, наш непријатељ који нам даје посао који је проклет. Али ако ми сами творимо рад Господњи немарно, себе стављамо под проклетство, иако можда боравимо у кући Господњој. Јер Бог не трпи поделу у срцу човековом; он је једино задовољан када му човек говори целим срцем, и чини Његово дело радосно: ”Бог љуби оног који драговољно даје,” каже Апостол (Kорићанима 9:7). Он жели да цело наше срце буде Њему окренуто и посвећено, и онда га Он пуни изворима доброте и даровима Његовог милосрђа. Он ”благослов сије” (2. Kорићанима 9:6), али исто очекује и од нас. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6320

У данашњем Јеванђељу о Страшном Суду Бог нам открива како ће доћи у слави да би судио свету, и да ће све бити обновљено у свом истинском положају. Још каже да ће критеријум на Суду бити љубав, коју смо показали према нашој браћи. Господ нам је описао ту страшну слику Свог последњег Суда. О овим темама Он говори сликовито, јер се ништа на овом свету не може упоредити с тим догађајима који се приближавају. Кад Он, на пример, говори да ће сести на Престо славе Своје (Мт. 25,31), то не значи да ће постојати некакав дрвени или златни престо на коме ће седети. Неће бити ни леве и десне стране, како би Бог једне поставио са десне стране, а друге – са леве. Ипак, на тај начин Христос нам открива слику будућих догађаја, колико је то могуће према нашим људским способностима. У Јеванђељу Он каже да ће, када дође у тај дан и седне на Престо славе, сабрати народе пред Собом, као пастир своје стадо, и да ћe разлучити овце на десну страну, а јарад на леву. Овце су незлобиве, невине и, да тако кажемо, благородније од коза, које се сматрају непослушним и дивљим. На тај начин Бог раздваја људе и ставља једне са десне стране Себи, а друге са леве. Господ једнима каже: Ходите благословени Оца Мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25,34). Зашто? Зато што Сам, вели Господ, био странац и примили сте Ме, био Сам сиромах и помогли сте Ми, био Сам наг и оденули сте Ме, био Сам у тамници и посетили сте Ме, био Сам болестан и побринули сте се за Мене, и тако даље. Наравно, људи питају: „Али када смо Те видели гладног, жедног, у тамници, као странца, када смо учинили све то о чему говориш?“ Он ће се окренути и грешницима, онима са леве стране, који ће Га упитати: „А када смо Те, Господе, видели гладног, и нисмо ти дали да једеш, када смо те видели као странца и нисмо те увели у свој дом?“ итд. Христос им одговара врло озбиљним речима које представљају кључ за разумевање суштине овог јеванђелског текста. Он каже: „Онда када то учинисте својој браћи, Мени сте учинили“. Другим речима, од тренутка када сте научили да у лицу другог човека видите Мене, све што чините за њега, односи се и на Мене, на Христа – средиште подвижникове љубави. Разговор се завршава речима: И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (Мт. 25,46). Историја људског рода завршава се уласком праведника у вечно Царство Божије, а оних за које се, нажалост, испостави да су се удаљили од Бога – у вечну одвојеност и отуђење од љубави Божије. Данашњи јеванђелски текст – то је, у суштини, веома радосна благовест, иако делује врло строго. Зашто радосна? Зато што нас Господ уверава да све постојеће има крај. Христос нас данас уверава да је лик овога света пролазан – да све пролази и ништа не остаје. И шта год се у овом свету догађало, Господ ће доћи да то просуди и оцени. Дакле мудрост и пажња сваког човека састоје се у томе да, ради Царства Божијег, своје садашње стање може да преокрене себи у корист. Свак од нас може да окрене у своју корист оно што тренутно има: радост или тугу, срећу или несрећу, независно од тога је ли млад или стар, богат или сиромашан. Последња реч у историји света припадаће Христу. Кад Господ дође са славом, свакоме ће дати по правди и све ће распоредити на право место. Кад би се нашем животу одузео његов продужетак у Царству Божијем, овај би свет заиста био театар апсурда. Људи се често и с правом питају: „Откуд толико неправде на свету? Зашто млади људи напуштају овај свет, зашто мала деца умиру услед глади, болести, остављени зашто?“ И све изгледа тако, као да праведни заиста остају ускраћени, као да је правда дословно заборавила на нас. Наш свет је апсурдан, а његово главно обележје је неправда. Понекад осетиш да те гуши, хтео би страшно да се побуниш, да разрушиш овај свет. Зашто? Зато што се неправда коју видиш никако не може схватити и објаснити. Како ћеш објаснити неправду човеку кога су увредили, који гладује, страда, умире, болује, губи ближње како ћеш том човеку објаснити шта се догађа, ако му се одузме свест о вечном Царству Божијем и осећај тога Царства? То је просто немогуће. Без вечности човек се дословно гуши у својој свакодневици. Христос нас пак уверава да овај живот има продужетак, који је такав, да ће садашњост, како кажу Оци, бити – као да никада није ни постојала. Светитељ Јован Златоусти вели: „Немој се дивити садашњости, јер је живот овога света позориште; представа се завршила – завршило се све. И не поводи се за оним што видиш, него гледај изван, да пронађеш реалност“. Светитељ Василије Велики такође упућује дивне речи хришћанима: „Пази, јер си путник, а не житељ, ти идеш, а не живиш у овоме свету, у пролазу си, дакле не заваравај се, да седнеш негде и кажеш: ‘А, овде ми је добро, остаћу ту!‘ Тада ћеш“, каже, „бити налик ономе ко се укрца на брод да би негде путовао, али се заборави, и брод почне да му се допада, па крене да на њему уређује себи дом“. Но, ти ћеш сићи са њега у одређеном тренутку, нећеш остати тамо. Треба се припремити, јер ово је само тренутак нашег живота, и то краткотрајан. Радосна вест данас прочитаног Јеванђеља је оно о чему се говори у Символу вере: „Чекам васкрсење мртвих“. Реч „чекам“ значи: са силном жељом ишчекујем тај час када ће Господ доћи, и када ће за нас наступити правда. Ми не чекамо Христа да би казнио неправедне, не, ми Га чекамо зато да би наступила Његова правда у овом свету. Реална неправда догађа се не само онда када поступамо неправедно према другима, него и када поступамо неправедно сами према себи, лишавајући се благодати Божије. Када смо лишени благодати, онда заиста поступамо неправедно према себи. Стога је Христос наша правда – Он нам даје Своју правду и Своје присуство. Господ данас као да брише садашњост, као да подиже завесу и показује нам будућност, да нас садашњост не би сломила, да нас не би потопила у депресију и очајање, пошто се надамо на Царство Божије, надамо се на вечност, и знамо да садашњост – није све: продужетак је – у Царству Божијем. Други аспект. Кад види данашњи јеванђелски текст, човек би могао да помисли како Господ говори о некаквом социјалном систему који се стара о сиромасима, гладнима, заточенима и болеснима. Наравно, Јеванђеље садржи и социјалне аспекте, јер су дела хришћанина – пре свега, дела љубави. Христос указује и на обележје по коме се Његова љубав разликује од љубави света: кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте (Мт. 25,40). Он Себе ставља на место сваког човека који стоји пред нама и представља нашег брата. Један старац-авва каже: „Блажен је човек који на све људе гледа као на Бога. Ако си видео брата свога видео си Господа Бога твога, у лицу брата видео си Самог Бога“. Јер човек који љуби Бога у својој чистоти већ реално види другог човека не у његовим страстима, него онаквим каквим га је створио Бог, он гледа спољашњост али види красоту створену по образу Божијем, он љуби човека и види како је диван и значајан. Хајде да се присетимо нечега, не бисмо ли схватили како огроман значај Црква даје човеку. Ми то видимо у њеном свеукупном приступу сваком човеку, али ово је нарочито видљиво у Светом Писму. Након стварања човека Бог је, видевши Адама, рекао: Ево, Адам поста као један од Нас (Пост. 3,22). Бог је дословно похвалио Себе и усхитио се Својом творевином, јер је у човеку видео Свој лик. Као што вам је познато (јер већина од вас су родитељи), кад имате дете, оно је налик на вас и ви му се радујете пошто у детету видите себе. Гледаш то дете и кажеш: „Личи на мене, има моје црте“ – и добро вам је, срећни сте. Дете је – слика свог родитеља. Чак и у философији наши древни преци говорили су о томе како је значајно и дивно створење-човек, када је заиста човек. То јест, када је у њему она лепота с којом га је створио Бог, он је изузетно добар, леп, диван. Зашто? Зато што поседује сву лепоту лика Божијег. – Али, он има још нешто… Друго што му је дао Бог, то је – могућност богосличности. Зато нам Христос каже, да бисмо били слични Богу: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески, и милостиви као и Отац ваш што је милостив (Мт. 5,48; Лк. 6,36). Кад човек заиста буде искористио лик Божији, када се буде подвизавао и уподобио Богу, онда ће на људе гледати као што Благи Бог гледа на своја чеда, не правећи никакве разлике и не показујући никакву ситничавост и пристрасност, јер за Бога нема никакве разлике у Његовој љубави према људима. Ми смо ти који правимо разлике: љубимо Бога један мало, други више, један донекле, други потпуно. Као савршен, Бог ипак све нас љуби једнако, јер Он је наш Отац. Тако и човек Божији љуби све једнако, без изузетка. Ово нас доводи до критеријума који Христос данас објављује, како нас не би оставио у нејасном положају и како не бисмо нагађали: „Када умрем, хоћу ли бити са Богом? А где ћу се налазити после смрти? Шта ће бити са мном на Суду Божијем?“ Да би уклонио те лажне дилеме и лажна оправдања, Он нам открива критеријум и износи пред нас једноставна питања. Он каже следеће: „Види, немој се узнемиравати, ако с љубављу поступаш са сваким човеком, и ако у сваком човеку видиш Мене, онда је то твоје спасење“. Из овога произилази да је љубав према брату – резултат љубави према Богу. Нећеш моћи да кажеш да љубиш Бога ако не љубиш свог брата. Не можеш рећи да си човек Божији, уколико ниси у стању да општиш са другим човеком. Општити не значи бацити му парче хлеба или дати нешто од свога сувишка, и при томе још направити себи рекламу типа: „Ето како ја дајем милостињу и делим новац“. Бог то неће. Бог делује по Своме, Он жели да имамо Његове црте. Наравно, људи имају потребу за хлебом, храном, новцем и другим стварима, али пре свега човеку је потребна љубав, која не представља нешто апстрактно, него најживље осећање које човек носи у себи. Ако упитамо шта је то човек, можемо дати једну просту дефиницију. Свето Писмо јасно каже: Бог је љубав (1. Јн. 4,8,16). А шта је човек? Ако је лик Божији, онда можемо да кажемо да је човек – љубав! Навешћу вам прост пример. Данас сви знате за најстрашнији бич који погађа омладину – за наркотике. Нажалост, сви се ми свакодневно сусрећемо са младим људима који су пали у вртлог порока, и налазимо се у страшној недоумици, јер видиш пред собом човека коме ни са које стране не можеш да приђеш. Као дим – можеш ли да ухватиш дим? Покушаваш да га ухватиш, али у рукама ти не остаје ништа. Чини ти се да видиш његове обрисе, али ухватити га не можеш. Када се бавиш младим људима који су одбацили све у животу и апсолутно их ништа не интересује, чак ни сопствени живот – такви се ни смрти не плаше, јер је његов живот гори од смрти – онда помислиш: шта да кажем том човеку? Шта да му обећам? Чиме да га дирнем? Јер њега дословно ништа не занима. Он је као болесник од анорексије: понуди га најукуснијом храном – погледаће је с гађењем. Он не жели да је види пред собом: тераш га да једе, а он неће. То је заиста нешто страшно. Признајем, када сам почињао да се бавим тим младим људима, много пута нашао сам се у оваквој недоумици: шта да им кажем, кад ништа не може да их покрене: ни новац, ни слава, ни посао, ни живот, ни родитељи – апсолутно ништа. Шта да кажем? Ипак, из свог малог опита увидео сам следеће: оно што заиста може да васкрсне чак и мртвог човека је – љубав. Зато светитељ Јован Златоуст каже: „Љубав је извор огња и живота“. Твоја љубав прелива живот у другог човека. Љуби брата свога од срца, истински, не очекујући од њега ништа и не тражећи ништа – баш онако као што Бог љуби тебе. А Бог не долази да би те осудио или макар да ти нешто каже, него само да би те оживео и угрејао Својом љубављу. Свету је данас потребна та љубав. Покажимо љубав према нашем брату, здраву љубав, која може да се изрази и кроз нешто материјално. Али чак и ако немамо ништа да му дамо, довољно је да га истински и на прави начин волимо. Данас многи људи имају све, али немају никога да их воли; они сами никога не воле, и мада се даве у изобиљу, ипак су несрећни. Јер одсутна је суштина живота, одсутан је његов реални смисао. Ко год да је човек, које год да је расе или вере, за Цркву он је – лик Божији. Он је човек за кога је умро Христос. Сходно томе, Црква социјалну функцију врши покушавајући да узвишеним смислом испуни живот палих људи – она врши дело од народног, али и свеопштег, значаја. Црква, то је место које нам данас открива Јеванђеље – место где се као наша браћа појављују и Христос и онај ко у себи носи Његов лик. Ако смо чеда Цркве и ако љубимо Христа, ми не можемо да не љубимо свога брата: ко год да је он, које год расе или вере, за Цркву је – лик Божији. Он је човек за кога је умро Христос, човек кога је створио и у овај свет довео Бог. Зато не треба да говоримо: „А како учи Црква на ту и ту тему, и какво је њено мишљење о етничким питањима?“ Црква кроз Јеванђеље говори већ две хиљаде година. Она није чекала да се појави ОУН нити друге институције које се баве људском правдом. Црква увек благовести љубав Божију у свету, и то да решење људских проблема јесу Сам Бог и Царство Божије: они су – одговор на све што човек трпи у свом свакодневном животу. Зато, браћо, кад говоримо о Царству Божијем, ми осећамо велику радост, која олакшава страдања овога живота. Када гледамо Христа ми видимо сву своју браћу. И када гледамо човека, сваког човека, ми видимо Господа нашег Исуса Христа, Кога ми, хришћани, љубимо – не само да верујемо у Њега, него Га и љубимо, и ишчекујемо час када ћемо Га срести. Најпре у лицу наше браће, а потом, у последњи дан – у Његовом вечном Царству. Молим се да у свима нама буде присутна та велика благодат Христова у нашим срцима, и да нас Господ удостоји огромне радости и снаге да ступимо у овај велики и благословени период Великог поста, да бисмо били смели борци против страсти и греха који обитава у нама, и да Васкрсење нашег Господа дарује радост и светлост читавом свету! https://manastirpodmaine.org/mitropolit-atanasije-limasolskibez-vecnosti-covek-propada-u-svakodnevici-beseda-u-nedelju-o-strasnom-sudu-mesopusna/

АЛЕКСИЈЕ СВЕ НАПУСТИ ШТО СВЕТ ЗОВЕ СЛАВОМ. Различити су путеви којим Бог води оне који желе Њему угодити и закон Његов испунити. У време цара Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. И он и жена му Аглаида провођаху живот богоугодан. Иако беше богат, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу, и то по смирењу сунца. Имађаху јединца сина, овога Алексија, који кад одрасте, би принуђен да се ожени. Но он те исте ноћи остави не само жену него и дом оца свога, седе у лађу и дође у град Едесу у Месопотамији где беше чувени лик Господа Исуса, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обуче у одело просјака и као просјак живљаше седамнаест година у том граду, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице. Када се ту прочу као богоугодник, он се убоја од људске славе и оде одатле, седе у лађу да иде у Лаодикију, но промислом Божјим лађа би занесена и доплови чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га не позна, но из милосрђа дозволи му да у дворишту његовом у једној изби живи. Ту Алексије проведе још седамнаест година живећи само о хлебу и води. Злостављан од слугу на разне начине он отрпе све до краја. А када му се крај приближи, он написа једну хартију, стеже у руке, леже и издахну 17. марта 411. године. Тада би откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који рече у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после откри се, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар с папом и целом пратњом дође у кућу Јевтимијанову, и после дужег распитивања дознаду да је онај просјак тај човек Божји. Кад уђу у његову избу, нађу га мртва, но у лицу светла као сунце. Из оне хартије родитељи његови сазнају, да је то њихов син Алексије, а невеста, која је тридесет четири године живела без њега, да је то њен муж, и обузе их све неизмерна туга и мука. Но после се утеше видећи како је Господ прославио Свога угодника. Јер, додиром до његовог тела лечаху се многи болесници, и из тела му потече миро благоухано. Тело му сахране у ковчег од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу. Тропар (глас 4): Узвисио си се у врлини и очистивши ум, ка Жељеном и Узвишеном си доспео. Бестрашћем си украсио свој живот и изузетни пост си примио са чистом савешћу. У молитвама си био као бестелесан, и засијао си као Сунце у свету, преблажени Алексије. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-aleksije-covek-boziji

Моја мисао је врло једноставна: Ако Христос није Бог, онда остајемо у мраку и немогуће је оправдати Бога гледањем страдања света. Али ако је Христос заиста Бог, како ми безусловно верујемо, онда нико не може кривити Бога за зла која се дешавају у свету. Можда се посебно данас јасно осећа злоћа људи, јер се зло појављује организованије него икада раније. Сада сам стар, али од најранијег детињства добијам осећаје мира и светлости. Од почетка руско-јапанског рата (1904-1905) до наших дана видим да је читаво човечанство уроњено у братоубилачке ратове, и нема светлости на хоризонту. Напротив, невиђени црни облаци прекрили су небо, спремни да изазову апокалиптичну олују. Међутим, видевши Христа, обрадовао сам се овом дивном спознајом и никад више не могу да заборавим ову чињеницу наше светске историје. У ствари, само он, Христос, је савршен Човек, а ми пролазимо кроз период нашег земаљског лутања са циљем да личимо на Њега. Човек истински почиње да постоји од тренутка када спозна себе као сина вечног Оца и са том свешћу изговара молитву „Оче наш“. Међутим, ту вредност човека још нисмо у потпуности осетили и зато заобилазимо пут нашег формирања, нашег раста у Духу Светом. Без Христа је немогуће оправдати човечанство. Христос, истовремено Бог и Човек, оправдава Бога пред светом, откривајући свету бескрајну љубав Очеву, и оправдава и човека пред Богом, показујући Богу Оцу прави облик човека. После толико година непрекидног међусобног уништавања људи на земљи, за које се сви они непрестано правдају пред собом, немогуће је очекивати да ће се усудити да погледају у висину Неба и Бога назову својим Оцем. У наше дане, одступање од аутентичне хришћанске вере постало је универзална појава. Реч која карактерише наш век је „отпадништво“. Бојим се, да повећање несрећа може довести људе до оних патњи које ће изгледати заиста критичне и које ће у њима поново пробудити способност да сагледају своју примарну природу по лику Божијем. Тада ће мир завладати на земљи. Али све док људи буду као дивље звери, не можемо очекивати мир на земљи. Сви напори дипломатских и других сличних средстава да се спречи ратна несрећа су узалудни. Пре свега је неопходан духовни препород човека, неопходна је „хуманизација“ овог зверског света. Старац Софроније из Есекса https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-sofronios-toy-essex-pote-archizei-na-yparchei-o-anthropos/#

Себичност нам не дозвољава да истински и несебично волимо Бога и човека. Из себичности се рађају страсти. Погођени какви јесмо, не можемо се равнодушно односити према другим људским лицима и стварима. Наши односи постају страствени и себични и спречавају нас да истински уживамо у нашим ближњима и другим добрима света. То нас на крају доводи до усамљености, празнине, ћорсокака. Сви патимо од болесне егоцентричности, неко мање а неко више. Како да се ослободимо ове озбиљне духовне болести, која трује цело наше биће? Само неко без ове болести може постати наш лекар. Само нови човек могао је да нам пружи могућност да победимо болест старог човека и да постанемо нови људи. Сви знамо да је тај нови човек Богочовек, наш Спаситељ Христос, који по Светом писму „греха није починио, нити се лукавство нашло у устима његовим“. Исус Христос, из бескрајне љубави према нама, нуди нам себе да се сјединимо са Њим и тако нам пренесе свој нови живот. Светим крштењем, миропомазањем, светим причешћем долази до наше интеграције у Тело Христово и нашег оживљавања Христом. Сваки хришћанин који учествује у животу Христовом, у Његовом телу које је Црква, примио је благодаћу Духа Светога семе новог живота. Али мора и да се подвизава, да би се све више чистио од страсти и украшавао врлинама. Рецимо једноставно: што се човек више испразни од свог ега, то се више испуњава истинском љубављу и благодаћу Божијом. Како је стари човек ограничен, тако се и нови увећава. Овај прелазак са старог на новог човека није лак, јер страсти имају дубоке корене у нама и не могу се лако искоренити. Потребна је непрекидна и дуготрајна борба за очишћење од страсти. Ово је подвиг покајања. Сваког дана морамо да се покајемо за своју старост, односно за своју грешност, за своју страст, за своју егоцентричност, за нашу неспособност да у потпуности волимо Бога, нашег Оца и своје ближње. И сваки дан смо позвани да тежимо љубави, смирењу, чистој исповести, самосавладавању, правди, неосуђивању, молитви. Тако се у нама полако дешава ново духовно рођење благодаћу Божијом. Међутим, духовно рођење претпоставља године покајања. Када разапнемо старог човека, то боли, али тада у нама васкрсава нови човек. Тако ћемо се својом стрпљивом и свакодневном борбом покајања ослободити старог и палог човека и преобразити се у нове људе. То се догодило у житијима наших светих, који нам својим дивним животима показују пут. Георгиос Капсанис https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/oso-o-anthropos-adeiazei-apo-ton-egoismo-toy-toso-gemizei-me-tin-alithini-agapi-kai-tin-chari-toy-theoy/

Сретенска и Минска богословска академија од 14. до 15. марта 2023. године организују III Међународну научно-богословску конференцију „Бог – човек – свет“, која је ове године посвећена теми „Човек и васиона: трагање за хармонијом“, преноси Патриархия.ru. На учешће су позвани црквени и световни научници, наставници богословских академија и богословија, богословских и световних универзитета. Сврха конференције је да изгради интеракцију између научника, теолога и филозофа у решавању актуелних хуманитарних проблема. Планиране су следеће теме конференције: сукоб човека и животне средине: теолошки, филозофски и научни аспекти; хармонија човечанства и васионеа: услови, средства, начини; узроци штете по животну средину: технолошки, друштвени, морални, духовни, други; еко-, техно-, био-, дигитални системи: изгледи за интеракцију природе и друштва; напредак и деградација човечанства: знаци, критеријуми, могућности, препреке; религија у глобализованом свету у светлу православне апологетике. За оне који не буду у могућности да присуствују лично, биће омогућено излагање на даљину преко Зоом платформе. Временско ограничење за говор: 20 минута на пленарној седници, 15 минута на секцијама. Видео снимак извештаја биће постављен на сајту и на Јутјуб каналу Сретенске богословске академије. Сви говорници ће добити сертификат о учешћу. На основу резултата конференције планирано је објављивање материјала. Они који желе да учествују морају поднети пријаву организационом комитету конференције до 1. фебруара 2023. године на е-маил адресу: [email protected]. Услови за учешће на конференцији, попуњавање пријаве, детаљне информације о учешћу, као и контакти организатора објављени су на сајту Сретенске богословске академије. https://mitropolija.com/2022/11/17/poziv-za-ucesce-na-medjunarodnu-naucno-bogoslovsku-konferenciju-bog-covek-svet/

Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога. Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима. Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш. https://www.facebook.com/106683854344652/photos/човек-треба-да-има-поштовање-према-себи-није-узалуд-рекао-господ-љубите-бога-сви/499651585047875/

Један 69-годишњи мештанин је био у шетњи када је наишао на неочекиван призор на обали грчког острва Евија. 82 иконе избачене су на обалу дуж плаже у региону Неа Лампсакос, преноси kathimerini.gr. Како је описао локалним медијима, био је прилично шокиран када је наишао на иконе које су лежале у плиткој води, без идеје како су тамо доспеле. Прелиминарну истрагу преузела је Централна лучка власт у Халкиди.

Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: „Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!“ Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не. Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти. Не можемо говорити другима: „Добићеш након смрти“, јер то звучи помало исламски: „Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!“- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити? Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра“, итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом… Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако. Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге. Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: „Не, благословени. Нема потребе. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи? Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: „Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу. То је величина Цркве – када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да стекне. https://patmos.rs/2022/07/25/atanasije-limasolski-vera-je-najvece-iskusto-koje-covek-moze-da-stekne/

„Човек је биће прогреса и регреса. Ако не радимо сваки дан нешто ваљано, за неколико дана то што смо научили ваљано, почињемо да заборављамо. Прогресивно – ако напредујемо духовно. Човек ако не напредује, он ће назадовати. Нема статике. Kао што каже јеврејска изрека: ако не постанемо бољи, постаћемо гори. Полазимо од претпоставке (за мене чињенице) да сваки човек у некога или у нешто верује. Вера у некога је првобитна, природна вера новорођеног детета у своје родитеље, најпре мајку. Ерик Ериксон ову прву веру назива „праповерење”. Уколико мајка својом љубављу према детету испољеном дојењем, бригом и приврженошћу (не и претераном бригом, јер је та брига онда знак неуротичног страха код мајке), овој мајчиној љубави убрзо се придружује и отац – и уколико остану доследни у испољавању истинских осећања према детету (остајући стално привржени један другом у љубави), створени су повољни услови да вера детета у Живот остане у њему трајна. Тада може започети и трајан процес преуобличавања (трансформације) вере. Пошто ништа у космосу – кажу астрономи и астрофизичари – не може бити заувек дато, остати исто и непромењиво, а каже се с правом да „Kако је горе, тако је и доле, и обратно”, тако треба да буде и са човековом вером. Не може, дакле, бити истина да постоји неки човек у свету који и када је стекао повољно веру у детињству и задржао је у адолесценцији и касније (што није увек случај), остаје на тој истој вери целог свог живота, без обзира колико дуго живео. Зато волим стару јеврејску изреку: ако не постанеш бољи, постаћеш гори! Једном речи, вера треба, па и мора да доживљава преиначавања, што значи да се она природно колеба између јаче и/или слабије вере; у повољном случају ова се човекова вера спиралним путем ипак постепено (некад и брже) пење пут несагледаног краја, јер краја заправо нема (према Христовим речима: будите савршени као што је савршен Отац ваш небески). Управо на путу преиспитивања вере, плодног незадовољства достигнутог ступња своје вере, почиње прелаз „из разреда у разред”, увек виши, до највишег, никад доступног. Овај благословени процес, Kарл Густав Јунг назвао је индивидуација или „индивидуациони процес”, а хришћанство – обожење. Препреке (искушења) на овако дугом путу бројне су; Јунг их назива: сенка, персона, мана-личност, анимус и анима; циљ је индивидуације стићи до Сопства, психичке станице на путу индивидуације која је изнад принципа Ја, а у чијем се средишту (за хришћанске народе) налази Исус Христос. Од јачине наше вере (никад довољно јаке!) зависи да ли ћемо искушења препознати као шансу и изазов, да бисмо даље напредовали у упознавању себе, а самим тим препознавању, откривању Бога у себи или ће доћи до привременог или трајног застоја. Човек похађа школу прелазећи из разреда у разред. остаје незадовољан (плодно незадовољан!) па наставља (слутећи) ново и друкчије школовање, откривајући трансценденцију". Владета Јеротић извор: mojaucionica.com

Човечанство и природа су директно међусобно зависни. Глатко и хармонично функционисање стварања зависи од нашег поштовања према природном окружењу. Дисхармонија коју данас видимо у природном свету је због чињенице да су закони које је Бог поставио да би стварање правилно функционисало поништени. Недостатак поштовања према природи довео је до превирања у екосистему, оштећења стратосферског озонског омотача, загађења мора и обала неразградивим отпадом и нерационалне експлоатације биљног и животињског царства. Ми људи смо бића из два дела: истовремено материјалног и духовног. Ову нашу двоструку природу истичу свети Оци, при чему Свети Григорије Палама, на пример, каже: „Људи су двојни: споља, тело; а унутрашња личност, то је душа’. Бог је створио човечанство од праха из земље, дунуо на њега и пренео свој дух. На тај начин смо постали жива, материјална/духовна бића. Овај наш двоструки ентитет нам омогућава да владамо природним светом и да имамо власт над њим, на исти начин на који Бог има власт над нама. Ми смо, дакле, господари и господари света и творевине, због чега смо и створени последњи: да бисмо истакли своју супериорност и чињеницу да је све направљено било „веома добро“ и да нам је стављено на располагање. Наравно, наша власт над материјалним стварањем није ни потпуна ни неограничена. Не треба заборавити да свака власт има одређене границе. Када поштујемо природу и делујемо без произвољног насиља, заиста постајемо креатори и слика Бога, а не вандали. Однос између човечанства и животне средине није статичан већ динамичан. С обзиром на нашу духовну супериорност и сензибилитет, позвани смо да заштитимо природно окружење. Од нас се захтева да одржавамо хармонију која постоји у природи, увек имајући на уму да немамо само права, већ и обавезу, према фрази у књизи Постања „да се бринемо и чувамо је“ . Ово изражава да природу можемо користити, али и да је морамо заштитити. Другим речима, човечанство је створено да управља природом и штити је, да воли стварање и да живи у складу са њом и другим људима. Хармонија и лепота природе су у динамичном стању. Стварање није догађај који се десио у прошлости, већ онај који наставља да се остварује данас и који ће се наставити и сутра, у смислу да Бог Творац и Творац универзума одржава и одржава сва бића у постојању. Када би Бог макар на тренутак престао да спроводи своју кохезивну вољу, универзум више не би постојао. Ништа не може постојати осим ако Бог то не жели. Он обезбеђује све. Он је у срцу свих ствари и одржава све у животу. Свето писмо, посебно Стари завет, истиче савршенство створеног, да би се истакла мудрост свемогућег Бога. Стварање непрестано говори о слави вечног Творца. ‘Небеса објављују славу Божију; а свод објављује дело руку његових’, како каже псалмиста. Када је Бог завршио стварање космоса, он је ’видео све што је направио, и, заиста, било је веома добро‘. Ми људи смо ову лепоту стварања примили као божански дар, као благослов. Грчка је, на пример, са својим безграничним природним лепотама, високим планинама, дубоким гудурама, избоченим обалама, тиркизним водама и безбројним острвима, освештана од стране мноштва светитеља подвижника. Они су живели на њеним најудаљенијим крајевима и, уз помоћ лепоте сваког предела, могли су да се духовно уздигну у царства неизрецивог величанства и да се сједине са Христом Спаситељем. Људи су данас, нажалост, искористили ову лепоту и згњечили је, да би задовољили своје страсти и жеље. Резултат ове експлоатације и угњетавања је нарушавање односа између нас и природе, али и стварање огромног еколошког проблема, пошасти нашег времена. Наравно, опште је мишљење да је ова криза пре свега духовна и етичка. Загађење природе, мењање и уништавање животне средине одражавају унутрашње загађење и духовну измену у самим људима. Људи данас доживљавају горак укус своје себичности, своје похлепе, својих незаситних апетита, свог расипништва и свог хедонизма. Уништавамо природу, а природа нам узвраћа болестима, стресом, страстима и смрћу. Време је да се опаметимо, освестимо, време је да уживамо у духовној радости и да, у покајању, упутимо хвалоспеве нашем Тројичном Богу, Створитељу васељене, који времена и годишња доба одређује једино својом влашћу. Тако ћемо моћи не само да до краја живота проживимо у радости и миру, већ ћемо и потоњим генерацијама дати пример како треба живети, да надмашимо ‘имиџ’ и да се пењемо лествицом која води у ‘подобије’, у вечно блаженство царства небеског. О. Хараламбос Бусиас https://mitropolija.com/2022/05/31/covek-i-priroda/