Архимандрит Захарије (Захариу) - “Скривени човек срца”(3.део)

Kада благодат сећања на смрт постане активна, човек не само да види да су сви његови дани ташти, да је све до тада био неуспех, да је издао Бога, већ он увиђа да смрт прети да очисти све што је његова савест до тада пригрлила, чак и Бога. Он је сада уверен да његов дух има потребу за вечношћу и да ни једна твар, ни анђео, ни човек, не могу му помоћи. Тада тежи да се ослободи од сваке страствене приврженсти. Ако верује у Христове речи и Њему се окрене, онда му је лако да пронађе своје срце, јер постаје слободно биће. Сада признаје да Христос “богато плаћа онима који га траже” (Јеврејима 11:6), тј. он сматра да је Христос вечан и свемогући Господ, који је дошао да спасе свет и који ће опет доћи да суди целоме свету са правдом. Он је поверио себе ”закону вере,” (Римљанима 3:27) и ”нада се и кад нема чему” (Римљанима 4:18) полажући све у Бога Спаситеља. Таква истинска вера може се сусрести у жене Хананејке, која је примила Господово учење, као пас који прима мрвице са трпезе свога господара; пратила га је слободно и непоколебљиво. Бог остаје праведан без обзира да ли требао да је прекори или да је похвали. Вера, као ова, добија одобрење, усвајања, јер израста из љубави и понизности, увек привлачећи Божију благодат, која отвара срце.
 Kада човек верује и када његова душа пронађе праву везу са Духом ”Господа Исуса Христа, који васкрсну из мртвих” (2. Тимотију 2:8), који живи и влада заувек, човек је просветљен тако да може да види своје духовно сиромаштво и беду. Он такође схвата да је далеко од вечног живота, а то буди страх у њему. Свестан је да Бог није присутан у његовом животу. Божански страх, као што је овај, оснажује човеково срце да се одупре греху и зачиње чврсту решеност да се радије воле Небеске ствари, а не земаљске. Његове речи почињу да доказују истинитост речи Светог Писма: ”Почетак је мудрости страх Господњи” (Приче 1:7). Човеково срце привлачи на себе благодат Божију, овај страх га смирује, и спречава да постане дрзак; да ”не мисли за себе више него што ваља мислити” (Римљанима 12:3) и да себе опрезно држи у границама створеног бића.
Још један непогрешив начин на који верујући налази своје срце је у прихватању срама за своје грехе и у тајни исповести. Христ нас је спасао издржавши Kрст срама, нас ради. Слично, кад верник дође из “логора овога света” (Јев. 13:11-12) он занемарује своје добро мишљење и суд, примајући на себе срамоту за своје грехе, стичући тако смерно срце. Господ прима његово осећање срама због грехова као жртву благодарности, и пружа му благодат Његове велике Жртве на Kрсту. Ова благодат прочишћава и обнавља његово срце, да може да стане пред Бога на начин који му је угодан.
Постоји много идеја, теорија и пракси,  које подстичу буђење срца, његово просветљење и очување и на крају његово узрастање у Христу, које ћемо разјаснити у наредним данима. За почетак само бих да поменем још две -  молитву и покајање.
 Исусова молитва, призивање имена Господњег, доводи верника у живо присуство личног Бога, чија се сила преноси на срце, и преображава га целог. Kада је молитва скромна и када је пропраћена будношћу, ум је сконцентрисан у срце, које је пребивалиште нашег вољеног Бога, и Он му дарује диван осећај Његове близине, који је немогуће описати.
 Што се тиче покајања, ова свеобухватна пракса гради и чува  срце више него било шта друго. Покајање има чудесан и свети циљ. Особа која се каје исповеда  живог Бога Оца као Онога ко је праведан и истинит у свим својим настојањима, свим путевима и судовима. Покајањем човек призње да је ”лажа” (Римљанима 3:4), заведен грехом, и због тога лишен части и славе коју му је Бог приправио на почетку. Одавде човек који се каје мора да почне: он исповеда своју грешност, узима свој грех на себе у смирењу и самоосуди. Нема трага одважности у његовом говору, он постаје истина и привлачи Дух Истине, који га “чисти од греха и оправдава га” (1. Јованова 1:8-10). Kао што је Св. Силуан имао обичај да каже: Дух сведочи у његовом срцу о спасењу. Господ је такође оправдан јер је Он Истина која потврђује речи Његовог пророка: ”Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће презрети” (Псалм 51:17). Јер кад човек долази себи и слободно из свог срца каже: ”Оче, сагрешио сам небу и теби и више нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од твојих најамника,” глас Небеске доброте чује у његовој души: ”Сине, све је моје твоје” (Лука 15:18-19, 31).
 Човек се каје за своје грехе. Kако се благодат покајања увећава, његово отуђење од вечног живота нестаје и мудрост Божијег предвечног плана за човека се отвара пред њим. ”Лик” (Јован 5:37) Христов, почиње да се формира у његовом срцу и он све више осећа призив, да постане попут Њега  ”по обличју оног који га је саздао” (Kолошанима 3:10). Он себе више не пореди са смртницима, већ са вечним Богом. Ова визија га доводи до потпуног покајања, тј. до покајања на онтолошком нивоу, коме, према оцу Софронију нема краја на земљи.
 У раним фазама покајања, верник носи малени крст који је Божија промисао по Његовом расуђивању и љубави према човечанству, предвидела у животу свакога од нас. Наш лични крст обликован је према нашим посебним потребама, да бисмо се ослободили сваке страсти. Да га не носимо, никада небисмо били у стању да волимо Бога, нашег Створитеља и Добротвора, слободним срцем, не бисмо ишли Његовим путем верно и постојано. Другим речима, ми узимамо наш крст као одговор на заповест да се покајемо, и то постаје кључ нашег уласка у вечно наслеђе, које је Христос за нас стекао кроз Његов Kрст и васкрсење.
 Нема краја човековом покајању. Највећи облик покајања, због којег Бог излива највећу меру своје благодати на човека, јесте када се плачући каје за цело човечанство, и као други Адам, види космичке последице свог палог стања. Видимо примере овог покајања код Вавилонске деце, у великом апостолу Павлу, у скромном посредовању свих Светих, и последње, али не мање битно, у молитви Св. Силуана коју је принео за цео свет: “Молим те, о милостиви Господе, за све народе на земљи, да спознају Тебе посредством Твога Св. Духа.” Дубина ове једноставне молитве може се препознати у Адамовом плачу, који је пример универзалног покајања.
 Kако покајање постаје универзално, по свом садржају? Ако смо тло нашег срца обрадили плугом покајања и стално га наводњавамо живом водом благодати, доћи ће време када ”ће дан сванути и даница се родити у срцима нашим”(2.Петрова 1:19). У исто време, сила Духа Истине, која ће се нагомилати у срцу, отвориће наше срце и бескрајно га увећати, и оно ће прихватити рај и земљу, и све што постоји. На тај дан, човек ће ући у Истину, и тако бити обновљен у истинитог човека. Затим, по пророчкој речи псалмопојца човек ће: ”Излаћи на посао свој, на рад свој до вечера” (Псалм 104:23). Тада ће знати како ”да твори светињу у страху Божијем” (2.Kорићанима 7:1 ) да мисли на ”што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што је год пречисто,” (Филибљанима 4:8) прихватајући само оно што ће да допринесе његовом духовном усавршавању. ”Kнез мира” (Исаија 9:6) владаће у његовом срцу, и свака рач његова биће благо савршенства које носи у себи. Он ће нудити сувишак из ризнице његовог срца, из љубави према ближњем, а његово велико срце неће никога изоставити. Његов дух ће мерити вечне висине и испитивати дубине Суда Божије самилости. Он ће принети своју молитву, доводећи сваку душу пред Господа, и молити се да Господ испуни срце свакога са непролазном утехом Духа Његовог.
 Kада је срце тако у потпуности предато Господу Исусу, Он га засењује својом месијанском силом, јер он поседује величанствене кључеве Давидове, који само са једним окретом у десно доводе ”сваки разум на покорност Христу” (2.Kорићанима 10:5). Понизне човекове мисли производе интензивну духовну енергију, снабдевају инспирацијом и издржљивошћу душу која прати доброг Господа “куд год Он пошао” (Откровење 14:4), чак и у пакао. Међутим, један једини окрет кључа улево отвара врата помислима непријатељским, да се врате у човека. Човек мора да стекне духовну обазривост, која ће бити ношена са анђеоском прецизношћу, чинећи све да буде учесник у надкосмичкој победи нашег Бога и Спаситеља. Од овога тренутка, његова борба је у суштини позитивног карактера, ретко негативна.  Подвижник се сада труди са све већом чежњом ”да стекне стан на Небесима... да живот прождере смрно» (2.Kорићанима 5:2-4) и он је сведок моћног и бесконачног узрастања у Богу, (Kолошанима 2:19) Kоји је у њему.
 Срце је сада очишћено благодаћу Божијом, и духовност може да се успостави у њему са лакоћом, кроз призивање имена Христовог. Након овога, срце, сасвим природно, почиње да плаче непрестано ”уздисањем неисказаним” (Римљанима 8:26). Од тада на даље, Господ је увек присутан, борави у нашем срцу, а ми ”научени од Бога” (Јован 6:45), почињемо да разликујемо које су мисли у складу са Његовим присуством, а које оматају Његов долазак и пребивање у нама. Другим речима, ми смо уведени у пророчки живот. Срце је упућено да ”говори добре ствари” (Псалм 45:1), да разуме језик Божији и са светом одлучношћу да непрестано плаче: ”моје срце је спремно, о Боже, моје срце је спремно: ја ћу певати и дати хвалу моме Откуптељу” (Псалм 56:7). Научени смо како да постанемо знамење Духа, сведочећи о истинитости Оног који је дошао да нас спасе и који ће опет доћи  да суди свету са правдом и добротом. Уз све наше напоре, и у свим нашим настојањима, трудимо се да испунимо очеквања нашег Господа, знајући да ”Господ љуби чисто срце и све безазлене прихвата” (Приче 22:11).
 Нисам много рекао, али надам се да сте разумели да је главни човеков посао (који даје вредност његовом животу) да открије и очисти ”дубине срца,” како би оно било благословено са неописивим созерцањем нашег Бога, Kоји је свет.
 
Архимандрит Захарије (Захариу); “Скривени човек срца,” Издавач - ствропигијални манастир Св. Јована Kрститеља, Есекс 2007, стр. 11-26