Претражи Живе Речи Утехе

Институт за трансфузију крви Србије организује акције добровољног давања крви од 5. до 11. августа 2024. у Београду и другим градовима Србије. Под паролом „Желите ли да урадите нешто веома важно данас? Дајте крв… рачунамо на вас!“ Институт организује акције током целе године јер је потреба за крвљу и крвним продуктима велика. У Србији је потребно да буде 40 давалаца крви на 1000 становника (4%), а тај проценат се годинама креће око 3%. Добровољно дајте крв у свом граду или општини. Ваш дар је од непроцењиве вредности – хвала што га делите са другима. Институт за трансфузију крви Србије – акције Понедељак, 5. август 2024. Пожаревац, Дом Црвеног крста… 8.00-14.00 Смедерево, Спортска хала… 8.00-14.00 Нови Београд, стари Меркатор, аутобус… 9.00-12.00 Уторак, 6. август 2024. Ваљево, Црвени крст… 9.00-15.00 Владимирци, Конак, аутобус… 9.00-14.00 Среда, 7. август 2024. Костолац, Термоелектрана „Костолац Б“… 10.00-14.00 Петровац, Црвени крст… 9.00-14.00 Шабац, Културни центар… 9.00-15.00 Лазаревац, Центар за културу… 10.00-16.00 Обреновац, Термоелектрана „Никола Тесла А“… 8.00-14.00 Лајковац, код поште, аутобус… 9.00-15.00 Четвртак, 8. август 2024. Лозница, Вуков дом културе… 10.00-15.00 Обреновац, Црвени крст… 9.00-14.00 Смедеревска Паланка, Месна заједница „Доњи град“… 9.00-14.00 Петак, 9. август 2024. Чукарица, Пожешка улица, код Дома здравља, аутобус… 9.00-13.00 Љиг, трг, аутобус… 9.00-14.00 Субота, 10. август 2024. Раковица, Видиковац, Храм Светог Преображења Господњег, аутобус… 9.00-14.00 Палилула, Борча, Стоп Shop Ретаил Парк, аутобус… 10.00-15.00 Недеља, 11. август 2024. Нови Београд, Делта city, аутобус… 10.00-13.00 Земун, Форум Парк,аутобус… 10.00-13.00 Кад дарујете крв, она отпутује до нечијег срца. Институт за трансфузију крви Србије – инфо Адреса: Светог Саве 39 Радно време: радним данима од 7.00 до 19.00, суботом од 8.00 до 15.00 Телефони: 011/2443-651, 011/3812-700 Е-маил: [email protected] https://www.danubeogradu.rs/2024/08/institut-za-transfuziju-krvi-srbije-dobrovoljno-davanje-krvi-5-11-avgust-2024/

Једно је разговарати са свештеником или духовником о неким питањима која нас муче, а друго је када говоримо о тајни која исцељује човека од греха. Има људи који кажу да хоће да се исповеде, али седе два сата и замарају свештеника, јер им је дете незапослено, што посао не иде, јер их комшија није позвао на кафу итд. То НИЈЕ исповест. Постоје случајеви болесног односа према духовнику када парохијани зову свештеника телефоном, па чак и у неприкладним тренуцима, да траже молитву за невероватне ствари попут победе њиховог тима у фудбалу, или -„Ах! Оче, мала молитва за мог сина да се разведе од оне коју је оженио јер је ја никако не варим!!!“ Знате, већина људи који најчешће траже молитву од свештеника, то чине јер им је досадило да то сами чине, па због кривице коју имају, говоре другима да се моле за њих, па да могу имати чисту савест. Нема потребе да се исповедате сваке недеље. Многи оци помињу да је добро ићи на исповест уочи великих празника и наравно између ако имамо проблем. Нажалост, постоје људи који су пуни кривице и желе сваки минут да исповеде ствари које немају никакве везе са Светом Тајном. „Ах, оче, желим да ти признам да ми се не свиђа што моја ћерка није дала моје име мојој унуци! И чак сам отишла до њене куће и исмевала их! Неприхватљиво је да ме не поштују јер сам им толико дала и заслужујем то!!!” Ово НИЈЕ исповест. Напротив, следеће је исповест: „Имам много ега, оче. Моја ћерка није дала моје име мојој унуци и ја сам се наљутила, посвађала се са њима и пребацила им новчану помоћ коју сам им дала. Није требало то да урадим. Кајем се и желим да променим своје понашање“. Исповест не би требало да траје дуже од 10 минута, осим у случају да се неко исповеда први пут. Исповест је тајна. Пријављујем своје грешке, страсти, неуспехе и калкулације и настављам своју борбу. Пастирске и исцелитељске савете добијам од свештеника и од тада па надаље од мене зависи да ли ћу се борити. Многи траже “светог”свештеника да их исповеди (још једна заблуда). Многи оци говоре: „Хајдемо у нашу парохију и оставимо светотражења“. Знам људе који нису отишли на исповест са следећим изговором: „Још није пронађен “свети”духовник који ће ме исповедити!“ или неке друге који мисле , да ако имају неког„чувеног“ духовника, онда су аутоматски и сами освећени. Има и оних који постављају границе: „Чуј, оче, нећу много да постим, нити да се много молим! Реци ми само две-три једноставне ствари, па да се причестим." Велики проценат верника иде на Свету Тајну ритуално или из осећаја кривице: „Хајде да кажемо неке ситнице, да нам свештеник прочита разрешну молитву, да се причестимо, па да се осећамо добро. Многи иду на исповест, али се мало ко заиста исповеда. Углавном људи иду да једноставно кажу неке ствари свештенику да би се причестили или да би пренели своју одговорност, будући духовно незрели и неодговорни, па онда кажу: „Нисам ја крив!! Духовник ми је тако рекао." И наравно: У Цркви НЕМА МАГИЈЕ. Без подвига и покајања ништа се не дешава. И наравно да се разуме, психијатријска наука је једно, а исповест друго. Они су паралелни, а не супротни путеви. Свака ствар и свака болест има свог специјалисту. Исповест је велика мистерија и морамо јој пажљиво приступити. Удаљимо се, браћо, од магије, сујеверја и синдрома кривице. Станимо пред нашег Господа аутентични и одлучни. Покајање има свој почетак али нема крај. То је путовање које се увек завршава у наручју нашег Господа, у Царству Небеском. Отац Спиридон Скоутис приредила: Ј.Г. извор

Веома лако губимо једни друге. Није важно чија је кривица, ако једни и други имају сломљено срце. Место где је живела вољена особа испуњава увреда и горчина. Разлози за несугласице су ретко фундаментални и неизбежни, чешће се свађамо око ситница. А онда у „нечијим правима“ на место љубави долази самољубље, а љубав се ломи њеним притиском. Породица се распада, љубав и пријатељство бледе. Постајемо непријатељи и губимо једни друге кроз сузе. Како избећи деструктивне сукобе? Постоји једноставан лек којим мудра мајка учи своје дете од првих корака у животу: тражи опроштај за своју грешку. Нажалост, овај лек није нимало лак. Самопоуздање, увек уверено у своју „очигледну исправност“, постаје камен спотицања. Свака страна сматра кршењем правде рећи: опрости! Други је увек више крив јер је он „други“. Самољубље жртвује пријатељство и љубав „у име правде“. „Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. “ (Мт. 7,12). Наша непријатељства су укорењена у древном сукобу између човека и Бога. Тужна прича о томе почела је у Рају. Не послушавши заповест, Адам и Ева " зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. А Господ Бог викну Адама и рече му: Где си? А он рече: Чух глас Твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих. А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео с оног дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега? А Адам рече: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох. А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: Змија ме превари, те једох." (уп. Постање 3,8-13). Признајући своје дело, жена указује на змију као кривца. У оба одговора препознаје се карактеристичан знак греха: препознавање чињенице и порицање кривице за то. Како се развија породични сукоб? Једна страна криви: "Урадио си ово, и ово, и ово." Противна страна не пориче ове чињенице. Она узвраћа контраоптужбом: „А ти си урадио ово, и ово, и ово“. Сукоб долази у ћорсокак. Нема излаза из тога. Овај ћорсокак се може превазићи конструктивним дијалогом ако сви признају своју кривицу. Свака оптужба мора бити прихваћена, процењена и призната као што се признаје и сам чин. Када је одговор на оптужбу признање кривице, сукоб се решава и долази до међусобног разумевања. Тада друга страна може признати кривицу и затражити опроштај. Долази помирење. „Не допусти срце моје у речи лукаве, да измишља изговоре за грехе“ (Пс. 140,4) , позивамо на црквену молитву у дане Великог поста. То значи: не дај да лукавим речима одричем своју кривицу у греху. Тако почиње дијалог у коме се миримо са Богом и једни са другима. Такво помирење је јеванђелски услов за опроштење грехова: ако опростите људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески; али ако ви не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити сагрешења ваша . А још конкретније, Христос је говорио о немогућности молитве непомиреног срца: „Зато дакле ако принесеш дар свој к олтару, и ондје се опоменеш да брат твој има нешто на те, Остави ондје дар свој пред олтаром, и иди прије те се помири с братом својијем, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт. 5, 23-24). За помирење је потребна храброст. Подједнако је тешко и тражити опроштај и опростити. Да признаш своју кривицу, да изговориш тако једноставне и тешке речи: опрости ми – треба се понизити. Понизност захтева духовну храброст. Тражити опроштај значи променити свој став према особи. То је обећање лојалности које се неће сломити, на које можете рачунати. Ово је подвиг за храбре. А да опростиш? За опроштење је потребна велика душа. Такав подвиг се зове великодушност. Опростити значи вратити поверење, ризиковати. Опростити значи заборавити, прихватити да грешка није била велика. Лако је опростити оне ситнице које нису дубоко дотакле наше самољубље. Често чујемо извињења добро васпитаних људи који су нас нехотице гурнули или нам изазвали друге мање сметње. Али, хајде да заборавимо оно што нас је болно гануло и мучило, што смо доживели као отворену рану, што је узнемирило наш унутрашњи свет и од чега смо огорчени дахтали, или у очајању кидали руке, или дуго и неутешно плакали; оно од чега смо поцрвенели од стида и понижења – да све ово заборавимо, да избришемо из сећања... То је у границама подвига, на путу јеванђелског савршенства. Христос стоји пред нама као вечни пример праштања. Попевши се на Голготу, војници су Га разапели на крсту. Уследили су тешки ударци чекићем. Пробили су и приковали Његове руке и ноге за дрво. Војници су очекивали да чују стењање и клетве са крста. Али са тог крста се зачула молитва: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк. 23,34). После тога, не може бити кривице на земљи која се не може опростити покајнику. Тајна праштања није само да се помириш са оним ко те је увредио, већ да му не пожелиш зло. У тајни праштања дешава се чудо: враг постаје пријатељ коме, не само да желимо добро, него заиста и чинимо ово добро: „Ако је твој непријатељ гладан, дај му да једе хлеба; ако је жедан, дај му да пије воде.“ (Пословице 25:21). Постоји висина недоступна обичном погледу, висина коју понекад достиже хришћански дух, приморавајући се да се не љути на непријатеља, него да се сажали на њега и воли брижном, топлом љубављу, као у временима несреће и болести. Када се људи које ценимо, који су нам толико значили, за које смо жртвовали све што можемо и више него што можемо, покажу као непријатељи, тада почиње неподношљива патња душе. Истовремено, тешко је не дати одушка гневу и мржњи. Али, ми их на крају волимо, не због њихових мана, већ због светлости и достојанства које имају , које је скривено у њима. У вечном царству стајаћемо једни пред другима, и тада ће заблистати она блага која су била у њима, а која нам они нису могли показати, а ми у њима нисмо могли распознати. Када улазимо у Велики пост, тражимо опроштај једни од других у нади да ће Христос опростити наше дугове Богу. Ако се наша савест усуди да тражи опроштај, ако наше срце великодушно опрашта грехе ближњима, онда ћемо на Судњи дан неустрашиво рећи Богу: „Опрости нам грехе наше, као што смо и ми опростили дужницима нашим “ . Амин. о. Павел Аделхеим https://hristianstvo.bg

Сумња у себе је обично резултат неких околности које су се догодиле у животу особе. Психолози верују да већина наших психичких проблема потиче из детињства. Кључни тренутак у свачијем животу је однос са родитељима. Управо њихове грешке често постају разлог за развој несигурности код детета. На пример, тата је сањао да се бави неком професијом, али није успео. Када отац има сина, уз његову помоћ покушава да оствари свој сан - чини све да дете стекне жељену професију. Али, дете то не жели: оно има другачији начин размишљања, различите способности. Долази до сукоба. То је неизбежно, јер родитељи пројектују своје наде, снове, жеље на своју децу – а деца не могу да их игноришу. Када родитељи не воде рачуна о дететовим жељама, оно одраста несигурно јер сумња у своје вредности. Развија осећај кривице и страха јер не испуњава очекивања оца и мајке. Ове проблеме је веома тешко превазићи чак и у одраслом добу. Често се дешава да у породици један од родитеља врло јасно доминира над дететом, потпуно подређујући његов живот својој вољи. Он одређује како да се дете облачи, где да иде у шетњу, са ким да се дружи, које способности да развија. Дете не живи самосталним животом и не одлучује. Када постане пунолетан, веома му је тешко да самостално доноси одлуке, због чега се развија сумња у себе. Како ово превазићи? Пре свега, препоручио бих да верујете другима. Када човек осети подршку и осећа да није сам, много лакше савладава тешкоће. То не значи да морате да делите своје тајне са свима. Мислим на могућност да једноставно разговарате са неким, питате за савет. Такав саговорник може бити не само члан породице, већ и пријатељ, вољена особа, чак и свештеник. Друго: нађите храбрости да направите корак. Често сањамо о нечему, али не чинимо ништа да остваримо свој сан. Страх од неуспеха нас ограничава и спутава. Морамо покушати да то превазиђемо. Трећи корак је да се радујете својим успесима. Да ли је нешто успело? Да ли сте успели да обуздате своје страхове и превазиђете неизвесност? Причајте о томе, немојте се стидети да покажете своју радост! Четврто, урадите нешто што вам доноси задовољство. Можда сте цео живот сањали да цртате, али се никада нисте усудили да покушате. Упишите се у уметничку школу или на неки курс. Немојте се стидети својих преференција и хобија. Имам пријатеља који одлично везе, али му је непријатно због свог хобија јер „није мушки“. Увек му кажем да, ако воли овај хоби и он му доноси задовољство, онда треба да га ради, да ужива и буде срећан. Не можете зауставити импулсе душе. Пети корак је стално учити. Данас постоји много предавања на Интернету која вам омогућавају да научите нове ствари и да се развијате. Понекад човек има много слободног времена, али га узалудно троши. Позовеш га да иде на неко предавање, да чита, гледа нешто - он одговара: „Зашто ми то треба? Ја имам тридесет година!" Односно, ставља тачку на себе, а то је велики проблем. Веома је важно развијати се, посебно за особу која пати од сопствене несигурности. Када постанете бољи, паметнији и научите нешто ново, много је лакше превазићи сумњу у себе. Зато не дозволите да ваша несигурност пусти корене, радите, читајте, савладајте је. Уверен сам да је веома важно, не само за хришћанина, већ за сваког човека, да пронађе слободу и радост. протојереј Николај Марковски https://gorlovka-eparhia.com.ua

Јеромонах Игнатије (Шестаков), сабрат Сретењског манастира у Москви и уредник најпраћенијег православног сајта на свету „Православље Русија“, у Божићном разговору за радио „Источник“, каже да живот са Христом треба да буде човекова свакодневница, те да је веома важно да се Света Литургија служи свакодневно где год је то могуће. „Кад имамо слободу, треба да узносимо захвалност Богу“, додаје отац Игнатије који подсећа да је 2019. година била веома тешка за РПЦ, те да је захваљујући васељенском Патријарху и украјинском председнику створена црквена организација коју поистовећује са циркусом или мафијом. „Православни народи нису доминантни као припадници других конфесија, па и поред тога стојимо пред бројним поделама унутар себе“, закључује отац Игнатије. Извор: Радио Источник

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније началствоваће Светом архијерејском Литургијом у четвртак, 29. августа 2019. године у манастиру Светог Романа у Ђунису, поводом манастирске славе. О Светитељу и манастиру који му је посвећен, великој и надалеко познатој Светињи Епархије нишке, говорио нам је архимандрит Дамаскин (Грабеж), игуман манастира Светог Романа у Ђунису. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас

Разговори о духовницима: Саговорник - Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-Приморски, Господин Амфилохије (Радовић). Клитос Јоанидис: „Пронаћи Православног „стареца“ има већи значај од свих књига и од свих идеја „, каже веома тачно руски интелектуалац Киријевски. Постоји, како нас уверавају они, који то заиста знају, неколико великих стараца, који, до свог упокојења, нама, већини, остају непознати, јер је тако хтео промисао Божији. Али има и неких који су веома познати, чувени, рекли бисмо, поред којих савремени човек осећа спокојство. Један од њих је и светогорски старац Пајсије. Испричајте нам, преосвећени, о том вашем значајном познанству. Митрополит Амфилохије: Великог старца сам први пут упознао 1966. године, када сам још био мирјанин. A известан период, од готово десет месеци, провео сам, већ као јеромонах, у близини његове келије. Клитос Јоанидис: Мора да је за вас било значајно искуство да проживите тако дуг временски периоду близини једнога таквога старца. Митрополит Aмфилохије: Да, изузетно значајно искуство. Први пут остао сам тамо недељу дана. Пролазио сам тада кроз један веома тежак животни период. Тек што сам био стигао из Европе, опхрван њеним западњачким рационализмом и свим осталим везаним за то. Старац Пајсије ми је.пружио снажну и дубоку подршку. Клитос Јоанидис: Сећате ли се још увек тачно његових речи? Веома је значајно како се опходио са једним интелектуалцем, као што сте вu. Митрополит Амфилохије: Пре свега, слушао је веома пажљиво све што сам му говорио. а запазио сам да слуша не само са много пажње, него са пажњом и у молитви, што је изузетно значајно. Рекох му: – Старче, ми интелектуалци, све подвргавамо испитивању и понекад ти дође да поставиш и питање „постоји ли Бог?“ На мене је оставио изузетно снажан утисак како се према томе поставио. Дословно ми је рекао ово: – Не могу да појмим да постоје људи на свету који могу у то да сумњају. Угледао сам тада истински бол на његовом лицу, бол који можеш да видиш на лицу мајке која пати због свог детета, које је у опасности да пропадне. Са таквим болом и толиком тугом се питао да ли је могуће да постоје људи који не верују. Видео сам да се иза те његове недоумице крије стварно искуство, сусрет са лицем Божијим. Причао ми је да ми помогне: – Једном сам се молио целе ноћи, све до јутра. У цик зоре, дакле, појави се – шта да ти кажем, то се не може описати, не може се речима исказати – некаква светлост, која потиче из твоје унутрашњости и целог те обухвата. Иако си уморан од клечања и од целоноћне борбе, осетиш такву лакоћу, као некакво сунце које није споља, него из твоје унутрашњости и држи те у тој неизрецивој, тој неизмерној радости и милини. Свануло је, изишао сам напоље, почео сам да радим своје рукодеље – био сам столар – а то стање бескрајног мира и радости трајало је и даље. А сунце, оно земаљско, које је изишло у међувремену, изгледало је тако безначајно и мало у поређењу са сунцем које се родило у мени. Три дана и три ноћи живео сам тако и морао сам да се присиљавам да поједем нешто. Како неко може, после свега тога, да сумња? Једном другом приликом ми је причао: – Десило се једном да сам отишао на три месеца, а тамо куда сам отишао, све то време нисам имао прилике да видим људско лице. После три месеца нисам знао више који је дан, колико времена је прошло, који је празник био онога дана. Одем, онда, у цркву, али сам се стидео да питам који је дан, јер сам мислио да би рекли: „Је ли овај полудео?“ И на основу службе Божије покушао сам да откријем које је доба године. Благословена душа, Богу посвећена. Те незаборавне године, коју сам провео поред њега и на благословеној Светој Гори, расаднику светитеља, служили смо божанствену Литургију. Ја сам служио, а старац је појао. Али, како је појао! Као рањени јелен пред лицем Бога. Тако сам бар ја то доживео. Клитос Јоанидис: То је веома лепа слика, баш како нам је даје и Песма над песмама. Митрополит Амфилохије: Када смо одслужили, старац је припремио јело: пиринач, парадајз, који је имао у својој башти и хлеб који је сам сушио. Мени је напунио тањир, а себи је сипао сасвим мало. Побунио сам се, говорећи да то није ваљано: да он једе као подвижник, а ја као гурман. Тада ми рече: – Јеси ли монах? Буди, онда послушан. Зар си ти тако непослушан Црногорац? Овде је мој Бајум послушнији од тебе. Упитах га изненађено ко је Бајум, јер сам знао да нема ни једног послушника. Онда ми показа ружин грм, који је тамо посадио. Оде до њега, стаде испред грма и рече: – Дођи, Бајум, да види овај неповерљиви Амфилохије шта је истинска послушност. . Како је земља око грма била свеже окопана и мека, почне да се уздиже и одједном одатле изиђе жаба. Говорим вам оно што сам својим очима видео. Затим рече жаби: – Врати се сада, Бајум, на своје место, а увече иди да се помолиш. Изненадих се и упитах га како се то Бајум моли. Објаснио ми је да жаба увече одлази пред један велики дрвени крст, који се тамо налазио и да „псалмопоје“. То ми је било чудно и у себи рекох: „Да ли се то старац шали са мном? О каквом то жабљем „псалмопојању“ ми говори?“ Још истога дана, чим је сунце зашло, угледах жабу пред крстом како крекеће: „Крекеке, крекеке“. Оставила је на мене снажан утисак та старчева непосредна веза са животињама, управо онаква какву срећемо код светих људи. Онога лета, када сам га поново посетио, владала је дуготрајна суша и месецима није пала ни кап кише. Рече ми тада старац Пајсије: – Видиш, ми људи сагрешујемо и право је да испаштамо. Нисмо достојни да нам Бог ишта друго пошаље. Жао ми је што јадне животиње пате. Ето, пре неки дан дође једна змија, која, јадница, нигде није могла да нађе ни мало воде да попије. Узео сам чашу, и сипао јој воде да пије. Рекох му смејући се: – Зашто ниси позвао мене, старче, да дођем и да змији смрскам главу? Одговорио ми је, и сам се смејући: – Ти си један дивљи Црногорац. Клитос Јоанидис: Види у свему око себе Творевину Божију. Митрополит Амфилохије: И присуство Божије. На Светој Гори има шакала. И, знате, човек се најежи од њиховог завијања, када га зачује увече. А старац ми је рекао: – Немој да се јежиш. То сада почиње шакалска „вечерња“. Они су спремнији за молитву него ми, монаси. Од њих треба да научиш како да појеш химне Свевишњему. Старац Пајсије је био веома богато обдарен благоразумношћу. Кроз њега је Бог подигао многе душе и помогао им. Једном, када су га именом споменули у новинама и хвалили га много се забринуо. Не можете да замислите колико се забринуо. Рекао ми је: – Видиш ли, оче, шта пишу о мени? Ја сам најгори од свих, а они ме представљају као да сам свети човек! Ја, који живим на Светој Гори, знам који људи су заиста Божији људи. Али Бог им је подарио Своју милост и они су успели да се сакрију од људских очију, а остао сам само ја да ме представљају као „светог“. И немој да мислиш да ти ово говорим из смирености. Ја сам заиста отпадак земаљски. Извор: Светосавље

За многе људе, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају „религиозне" људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух. Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство. Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: „Ми смо грешни и недостојни", а чим изиђу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон. Хришћанска религија, у стварности, мења човека и исцељује га. Но, главни предуслов да човек уочи и распозна истину јесте смирење. Егоизам или самољубље помрачује човеков ум, смућује га и одводи у заблуду, у јерес. Веома је важно за човека да појми истину. преподобни Старац Порфирије Кавсокаливит Извор: Епархија зворничко-тузланска

Са благословом Светог архијерејског Синода СПЦ, четврти редовни годишњи састанак затворских свештенослужитеља СПЦ и управника установа одржан je у четвртак, 1. новембра у Казнено-поправном заводу у Нишу. Утиске са састанка преноси јереј Дејан Трипковић, сабрат Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву и духовник у Казнено-поправном заводу за малолетнике у Ваљеву, који похваљује сарадњу са управницима установа јер и они, као и свештеници раде све што је у њиховој моћи да помогну затвореницима. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник

Ја мислим да је важно и да у евентуалном споразуму са Албанцима и једни и други знамо да смо понешто изгубили, и да би тада могло да обе стране буду задовољне. Ако они мисле да они треба да добију све, а ми да изгубимо све, нема ништа од тог договора. „Ја имам пуно поверење у патријарха српског господина Иринеја, у многе владике, неке владике мисле другачије, неки црквени оци другачије. Веома поштујем нашу цркву и нећу да улазим у то,“ казао је даље српски председник, одговарајући на питање да игуман манастира Високи Дечани, отац Сава Јањић, како је један од новинара оценио – „подржава албанско руководство, а напада Србију и београдску власт“. „Ја не могу да кажем да сам неко ко иде сваки дан у цркву, али припадам српској цркви и ако од мене очекујете да говорим лоше о нашој цркви ја то нећу, чак ни о онима који се каменом на мене бацају на сатном, да не кажем на дневном нивоу,“ додао је Вучић. Председник тврди: Соле памет, држе патриотске придике, носају кишобране, продају земљу Албанцима, у Косову Пољу нема Срба Најсмешнији су ми они који ми причају о Чаглавици, а распродали пола Чаглавице Албанцима. И кад ми се појаве Мома Трајковић и такви који ми о томе говоре, онда само да се ухватим за главу и да кажем шта је ово људи? Ви који сте буквално препродали пола српске земље у околини Приштине – да нам данас солите памет како и на који начин да штитимо интересе. Је ли ви знате да у Косову Пољу немамо Срба? У Косову Пољу који је био симбол и срце српске државности, немамо Србе. Имамо у Бресју, нешто мало преосталих Срба у Угљару. У Чаглавици све мање, управо због таквих стручњака који су носали кишобране Мадлен Олбрајт и бранили нам Србију, данас држе патриотске придике,“ казао је Председник Републике, наводећи и да је важно да „будемо рационални, одговорни, да будемо озбиљни“: „И да размишљамо шта је то што можемо да сачувамо и одбранимо од виталних државних и националних интереса, а затим шта је то што можемо да урадимо за своју земљу у будућности.“ Вучић је навео и да је у току тихо исељавање које држава „покушава и новцем и коповином земљишта и на све начине да спречи“, али и да то „тешко иде“. Коментарисао је и јучерашње наводе из косовских медија да су представници Албанаца са југа Србије разговарали са албанским премијером, Едијем Рамом. Зери је јуче јавио да је требало да разговарају о „границама“ и „Прешевској долини“. Косовски председник, Хашим Тачи, залаже се за то да се она припоји Косову. Јуче је поново из косовског председништва наведено да ће управо то и да буде тема предстојећих разговора у Бриселу. „Ја за разлику од многих других у нашој земљи немам страхове од кандидовања тема и немам страхова од жеља многих које се нису мењале. Нису њихове жеље другачије од оних какве су имали пре десет-двадесет година. Заборављате шта смо имали и 2001. и 2002. године и у Бујановцу и у Прешеву, шта смо имали и колико дуго нисмо могли да уђемо у Велики Трновац, тек данас можемо да уђемо и наплатимо струју,“ казао је данас Вучић. „Али ако неко мисли да је то што ће дати више изјава у којима ће нешто да покуша да уради за себе, а против Србије и да ће то бити директно пропорционално резултатима које ће да постигне, ја не верујем у то. Зато сам рекао да сачекамо резултате, па да онда судимо о томе ко је шта добио и ко је шта изгубио,“ додао је. „‘ајд’ сад, ја одо'“ Председник Републике је јавности описао и како су текли разговори са Приштином: „А ја се иначе насмејем, они тако кад нешто кажу, е добро, све је у реду, ‘ајд’ сад, ја одо и онда они мене једно шест сати враћају на састанак, и то тако. Па се онда мало умире и то тако траје већ годинама. Слушам им ја исте приче. Нема од Севера ништа, нема од Ранилуга ништа, нема Срба овде, нема Срба онде; Добро ако нема. ‘ајд’ довиђења. Онда ме моле да се опет враћам за сто, и тако то траје, а договор далеко.“ А, ако неко мисли да се плашим Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја, тај не познаје мене и не познаје српски дух. Мислим да је време да размишљамо главом“, закључио је Вучић. Изјаву о „носању кишобрана“ Председник Републике дао је у истом дану када је таблоид Информер на својој насловној страници најновијег листа објавио наслов „Сава Јањић носач кишобрана Мадлен Олбрајт“ са фотографијом Јањића и Олбрајтове, а тик уз наслов о Председнику Србије и његовом доласку на Косово. Мадлен Олбрајт је тада посетила Косово у својству државне секретарке САД. На порталу Информера и Пинка данас је објављен и текст ‘ЕВО С КИМ САВА ЈАЊИЋ „ЧУВА“ ДЕЧАНЕ! У загрљају са портпаролком ОВК Вљором Читаку!’ Вљора Читаку је посетила манастир Високи Дечани у својству косовске министарке европских интеграција. Извор: Kossev