Претражи Живе Речи Утехе

Сетимо се светог праведника Алексија Мечева – чувеног московског старца, доброг пастира који је окупио заједницу, чије наслеђе надахњује вернике до данас. За савет су му долазили разни људи – глумци, филозофи, обични радници, студенти итд.: о. Алексија су посетили свештеник Павле Флоренски, философ Николај Берђајев , вајар Ана Голубкина, уметници Михаил Нестеров, Лев Бруни и др. Објављујемо одломке из његових упутстава духовној деци, који су и данас актуелни. *** Будите строжи, строжи у духовном посту: то јест научите се савладати, понизити се, бити кротак. Нема потребе да осуђујете друге; у туђој кући, ако вам се у посном дану послужи нешто скромно, не треба занемарити нити одбити. А код куће можете попунити ову празнину јачањем било физичког поста, а што је најважније, духовног поста: то јест, не раздраживати се, не осуђивати итд. Док постите физички, постите и духовно, не будите дрски ни према коме, а посебно према старијима и овај пост ће бити већи од телесног. *** Када се пробудите, устаните одмах, немојте се покривати ћебетом. Мање филозофије, више акције, па се у животу прво развија на штету другог. Оно што предузмете мора се завршити. Не би требало да преузимате немогуће подвиге, али ако одлучите да урадите нешто, морате то учинити по сваку цену. Иначе, једном не урадите, па опет, па опет, па ћете помислити - зашто сам то урадио, јер је потпуно беспотребно. Ако желите да живите духовним животом, водите рачуна о себи. Сваке вечери размотрите шта сте учинили добро, а шта лоше, захвалите Богу за добро, а покајте се за зло. *** Никада не третирајте Јеванђеље као гатарску књигу; ако искрсну нека битна питања, консултујте се са упућенијим. Пре читања Јеванђеља прекрстите се и реците: „Господе, дај ми разум, дај да разумем шта је овде“. И после овога се дешава да случајно нађеш неку врсту увида и почнеш да схваташ значење овога или онога; а онда треба узети и записати ове мисли. *** Треба се молити као дете, са чврстом вером. Пошто је молитва Господња скраћено јеванђеље, потребно је да јој приступите са одговарајућом припремом. *** Можете се причестити сваке недеље, само се уздржите од главног греха. Ако се појаве маловерне мисли, нарочито пре причешћа, одмах реците: „Верујем, Господе, помози мом неверју“. У храму се клони оних који воле да причају. *** При јављању лоших мисли, ако је само једна, почните да се молите, а ако их је више, узмите у руке неку озбиљну књигу или започните неки посао. У свему се тако мора понашати: ако нешто треба да урадиш, сети се сада како би Исус Христос поступио овде, нека ти ово буде водич у свему. Тако ће се постепено све лоше и грешно повући од тебе. Сваког дана, као мајка, покај се Богородици за своје грехе. *** Са родитељима, ако имају било каквих недостатака, треба поступати блаже. Човек који истински воли потпуно заборавља себе, заборавља да постоји, размишља само о томе како да спасе неког другог. Морамо се трудити не само делима, већ и речима да не заведемо другог. Више живите својим умом, својим мислима; ваше срце је слабо развијено, морате га развијати: замислите себе на месту других. Не благосиљам ширење лоших гласина о другима; наша је дужност да говоримо оно што је поучно и корисно. Када видите нешто лоше око себе, погледајте себе одмах да видите да ли сте ви разлог за то. Трудите се да образујете своју млађу браћу и сестре; утичите на њих својим примером, и запамтите да ако имате било какве недостатке, они их лако могу усвојити. Господу ћете одговарати у овој ствари. Пожелите свима срећу и бићете срећни и сами. *** Гледајте ведро у даљину; нема потребе за малодушношћу. *** Васкрсли Господ захтева наше васкрсење. https://psmb.ru

АЛЕКСИЈЕ СВЕ НАПУСТИ ШТО СВЕТ ЗОВЕ СЛАВОМ. Различити су путеви којим Бог води оне који желе Њему угодити и закон Његов испунити. У време цара Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. И он и жена му Аглаида провођаху живот богоугодан. Иако беше богат, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу, и то по смирењу сунца. Имађаху јединца сина, овога Алексија, који кад одрасте, би принуђен да се ожени. Но он те исте ноћи остави не само жену него и дом оца свога, седе у лађу и дође у град Едесу у Месопотамији где беше чувени лик Господа Исуса, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обуче у одело просјака и као просјак живљаше седамнаест година у том граду, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице. Када се ту прочу као богоугодник, он се убоја од људске славе и оде одатле, седе у лађу да иде у Лаодикију, но промислом Божјим лађа би занесена и доплови чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га не позна, но из милосрђа дозволи му да у дворишту његовом у једној изби живи. Ту Алексије проведе још седамнаест година живећи само о хлебу и води. Злостављан од слугу на разне начине он отрпе све до краја. А када му се крај приближи, он написа једну хартију, стеже у руке, леже и издахну 17. марта 411. године. Тада би откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који рече у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после откри се, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар с папом и целом пратњом дође у кућу Јевтимијанову, и после дужег распитивања дознаду да је онај просјак тај човек Божји. Кад уђу у његову избу, нађу га мртва, но у лицу светла као сунце. Из оне хартије родитељи његови сазнају, да је то њихов син Алексије, а невеста, која је тридесет четири године живела без њега, да је то њен муж, и обузе их све неизмерна туга и мука. Но после се утеше видећи како је Господ прославио Свога угодника. Јер, додиром до његовог тела лечаху се многи болесници, и из тела му потече миро благоухано. Тело му сахране у ковчег од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу. Тропар (глас 4): Узвисио си се у врлини и очистивши ум, ка Жељеном и Узвишеном си доспео. Бестрашћем си украсио свој живот и изузетни пост си примио са чистом савешћу. У молитвама си био као бестелесан, и засијао си као Сунце у свету, преблажени Алексије. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-aleksije-covek-boziji

Зашто се понекад чини да смо, ма колико постили, ипак помало „криви“? Уопште се не слажем са овим. Пост не поставља човеку задатак да се оправда пред Богом или пред ближњим. А ако човек хоће да се оправда пред Богом постом, као и сваким другим делом, то значи да не разуме добро ко је његов Бог. Зато је веома важно читање Јеванђеља по Матеју: „Тамо где је благо ваше, тамо је и срце ваше". А питање поста није у правдању некаквим спољашњим делима, у убијању нечега у себи, сталном одбијању нечега или претварању поста у сталну бригу о својој безвредности. То је питање како губиш Бога, то је потрага за односима, када је Бог заиста потребан, када је Бог за човека живот. Када човеку може недостајати Бог, када је необично срећан када Га сретне и може да Га зове по имену, као што је то учинио цар пророк Давид: "Радости моја!" И у том смислу, пост не може бити оно о чему сте ме управо питали. Може ли и треба ли човек сам да одлучи како ће да пости? Како човек пости је, наравно, његова воља. Ипак, увек су нам потребне, посебно у области Цркве, неке смернице. Човек је образовано биће а пост је једна од метода црквене педагогије, да тако кажем. И зато, човек треба да разуме од чега се састоји његов пост, шта за њега треба да буду приоритети, на шта се Црква фокусира. Човек много лакше испуњава спољне прописе. Њему је врло лако да добије упутства: данас једеш ово, сутра ово, трећег дана не једеш ништа, а четвртог дана је дозвољено да се мало радујеш – мало прелепог вина и уље. А онда човек са великим ентузијазмом почиње да проучава црквени Типик, да експериментише са својим телом, што се врло често лоше заврши. Због тога су, наравно, човеку потребне одређене смернице и разумевање чему служи пост и која је сврха овог поста. Много тога је у црквеном предању постало колективно, односно безлично, када је за све исто за сваког и нико не треба да излази из колектива, сви треба да ходају у заједничком реду. Дакле, не. Ни пост, ни богослужење, ни молитва не могу бити колективна ствар, то је увек веома лична ствар. Сваки човек пости јер је он тај који пости и у том смислу има разумевање које му даје слободу да правилно, дубоко пости, тако да то буде корисно и плодоносно. Није ли време да се уведе пост за мирјане? Да, сигурно. Оно што Црква данас нуди као строга монашка правила за палестинске или египатске манастире не уклапа се добро са реалношћу човека у граду у 21. веку. И то није само због чињенице да ми углавном нисмо монаси, већ су та правила изван могућности било које особе, укључујући понекад и модерног монаха. У 21. веку се променио и сам однос према храни – у Европи, на пример, људи одавно нису осетили никакав недостатак у исхрани. Преобиље производа, 30% прехрамбене индустрије се не троши, већ уништава. Дакле, замислити онога који пости у раном средњем веку и у савременом свету, две су различите слике поста. Пост као замена једне хране другом је прилично условна ствар. Свесно нам говори апостол Павле да нас храна не приближава Богу и не удаљава од Њега. Царство Небеско није храна ни пиће, него радост у Духу Светом. Вероватно је овај проблем одавно настао: црквена заједница која живи у граду или на другим местима, а не у манастиру, наравно, треба да има своје правило, и то не само правило о посту, већ и правило богослужења и парохијских молитви. Помисао да лаик, док пости, све време ради нешто погрешно, увек је у формалном кршењу поста, може да узнемири многе људе и учини их заиста кривим пред Типиком, али не и пред Богом. Човек се може веома трудити да испоштује сва монашка правиле поста и тако оштетити своје здравље - и физичко и ментално. Стога, сигуран сам да је одавно настала потреба за преиспитивање односа према посту: имамо превелик број посних дана. Ова великопосна правила су се историјски развијала током много, много векова. У 21. веку се можда нешто може променити. По календару имамо много више посних него мрсних дана, и то је потпуно ненормално. Како избећи пост ради поста? Ако човек сам себи постави пост као циљ и за њега је спољашњи рад од највеће важности, онда ће му пост бити или облик такмичења или облик рада за који ће очекивати неку врсту награде. Пост као одређени посао учињен ради неких ствари, којим се може нешто од Бога зарадити – је пост ради поста. Од Бога се ништа не може заслужити, јер ћемо на крају чути речи Јована Златоустог који ће и онима који посте и онима који не посте рећи: „Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас!” о. Алексеј Умински https://www.pravmir.ru/kak-ne-udaritsya-v-post-radi-posta-protoierej-aleksij-uminskij-o-radosti-po-zaslugam/