Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'алексије'.
Found 4 results
-
Где је Бог? Вера је природна за човека. Али, онда долази лична одговорност, почиње потрага за сопственим путем иза којег стоји рад и стална стрепња, јер човек који живи у вери не може остати самозадовољан. Вера је пут крајње стрепње и неповерења у себе, у друге, па и у Самог Господа, јер није тајна да се људске идеје о истини и правди често не поклапају са оним што човек мисли о Богу. Оно са чиме се сада суочавамо - крвави терористички напади, разорни земљотреси, цунамији, катастрофе које је проузроковао човек и епидемије које односе животе стотина хиљада невиних људи – тера многе људе да се у очају питају: „Где је Бог?“ и „Где Он гледа?“ Ова питања се не могу назвати доконим или реторичким, јер су стрепња, брига, па чак и неповерење у Бога такође одређени пут вере. Да ли ћемо пронаћи одговоре на ова горућа питања зависи од сваког од нас. Од човека зависи да ли ће на крају пронаћи свог Бога или ће стати на пола пута и горко уздахнути: „Не могу да идем даље, јер пут није уцртан, а нема јасних смерница које уливају безусловно поверење...“ У потрази за Богом, многи од нас заправо за себе формирају неку врсту „посредне истине“, која даје само имагинарни мир и улива лажно уверење да смо потпуно у праву, за разлику од других који „греше“. Често делимо наше ближње на оне који се слажу „са нама“ и на оне који су „против нас“. Наравно, тако је згодније живети, али има и људи који на свом путу ка Богу не деле своје ближње на „нас“ и „странце“. Ићи овим путем је много теже, понекад чак и несигурно, али управо тај приступ чини наш живот истинитим, а нас саме отвореним за Господа. Изванредан дански хришћански филозоф Сорен Кјеркегор (1813–1855) овако је дефинисао концепт вере: „Пут до Бога је крајње неизвестан, али ми увек пролазимо. Човек се у почетку плаши ове „непоузданости“, тражи стално нове потврде верности изабраног пута, настоји да се ослони на нешто, а саму веру покушава да претвори у неку врсту темеља, у основу и идеологију. Међутим, права вера овој особи није од помоћи... Апостол Павле има једноставну и у исто време потпуно погрешно схваћену дефиницију од стране многих: „Вера је, пак, тврдо чекање оног чему се надамо, и доказивање оног што не видимо.“ (Јевр. 11:1). Тешко је бити сигуран у невидљиве ствари, па човек жели да своју веру учини видљивом, опипљивом и настоји да је угура у круте оквире таблица. Оваква идеја вере тежи материјализму и одређена је, пре, повељом о људским правима (наравно, веома добром, веома блиском суштини вере), него њом самом. Ово је мучна потрага за истином, али опипљивом, видљивом истином, која се може представити свакоме и уз помоћ које је тако лако утврдити: да ли си са мном или против мене? Јеси ли за моју истину или против ње? Искривљена идеја вере неизбежно води ка расцепу света. Често видимо како искрени и чисти људи показују примере највећег херојства у залагању за истину, док потпуно негирају могућност вере у Бога. Један од ових безусловно несебичних људи, немачки мислилац Фридрих Ниче (1844–1900), је објавио: „Бог је мртав“, а пошто је тако, онда је све постало другачије и од сада су људи дужни, као богови, да откривају истине у себи и жестоко се боре за њу. Ово је такође одређени пут вере и многи су спремни да се за њега жртвују, па чак и умру, постајући мученици у очима својих пратилаца и следбеника. Постоји још један феномен: религиозна особа је у искушењу да своје наде претвори у некакву непоколебљиву основу. Такве људе називамо фундаменталистима. Њихов фундаментализам лежи у чињеници да настоје да веру претворе у скуп крутих правила, непоколебљивих традиција и строгих закона. Живети у категоријама „могуће и немогуће“, бити у одређеном црквеном, верском, литургијском кругу је само по себи бескрајно добро, вредно и неопходно. Вера обликује културу, она је та која чини свет лепим и испуњава га бесмртним примерима, јер човек своја духовна искуства исказује кроз видљиве знакове, који, у крајњој линији, чине високу уметност. Међутим, морамо бити свесни да ни вековне традиције, ни закони и правила, па чак ни хришћанско богослужење са својом величанственом структуром, са текстовима задивљујуће висине, чистоте и садржаја, нису ни у најмањој мери упоредиви са апсолутном вредношћу вере. У супротном, цео наш живот би се претворио у стално ходање у бескрајном кругу... Чим човек постане прожет духом црквених традиција и идеја, уђе у круг правила јутарњих и вечерњих служби и постова, његов живот постаје веома поуздан, згодан и удобан. Човек је уверен да ће га овај појас за спасавање сигурно заштитити од свих недаћа. Једина невоља је што, у овом случају, нема где да иде, нема чему другом да тежи, што значи да престаје да следи Христа. Човек се смирио и одмара на ловорикама, верујући да је пронашао одговоре на сва питања која су га раније бринула и да је нашао „формулу спаса“. Али, авај, он више нема веру о којој говори апостол Павле – „извесност невиђеног“... „Непоуздани“ пут вере, којег се, међутим, треба држати, показује апостол Петар, обраћајући се Христу: „Господе! Ако си ти, заповеди ми да дођем к теби по води“ (Матеј 14:28). Такође, можемо навести још један цитат из Јеванђеља: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“ (Матеј 16:24). Другим речима, сви треба да се одрекнемо свог сопства, свог егоизма и безусловно следимо Христа. Права вера је другачија од било чега другог, она је самоуверено „ходање по невидљивом“. Људска природа гравитира ка томе да с времена на време добије недвосмислене и свеобухватне одговоре на било која, па и празна питања. У животу наше Цркве видимо да је данас у великој мери сачињавају људи без верских традиција, људи лишени црквених корена, људи којима вера није наслеђена. Ми, данашњи хришћани, треба да нађемо неку врсту упоришта. Многи су то нашли, пре свега, у праћењу традиционалног црквеног круга који је постојао много пре нас, али не и у Јеванђељу, иако је, како је с правом приметио истакнути философ В.С. Соловјев (1853–1900), у хришћанству за нас највреднији сам Исус Христос . Нажалост, сада у хришћанству много више ценимо нешто друго: нову изградњу црквеног круга. Нема сумње - литургијски круг, строго поштовање постова, унутрашња црквена дисциплина, наука о молитви, аскетско предање, црквени календар – све је то неопходно за наш живот. Поштовање правила постепено нас чини исправним. Дошли смо у Цркву, оптерећени искуством сасвим другачијег живота, и зато нам је једини спас у хиљаду година провереним предањима, по којима су живели наши преци, по којима су спасени наши светитељи. Хватамо се за њих као за сламку спаса, али овај круг не треба само да нам помогне да плутамо у олујном мору, већ, пре свега, да нас води ка Христу. Међутим, ако нам се сам круг као такав чини гаранцијом спасења, јавља се веома озбиљан духовни проблем. Христос је одлучно изобличио фарисеје – поштоване људе који нису тежили ничему другом. Зашто је парабола о митару и фарисеју још увек толико релевантна за нас? Ко је фарисеј? То је особа која је пронашла одговоре на сва питања. Не мора нигде да иде, већ је нашла спас на земљи. Не треба јој Христов долазак - она већ има све. Међутим, Христос није дошао ради праведника, него због грешника. Онај ко је већ све нашао, неће тражити ништа у будућности. Онај ко је све постигао неће нигде ићи, само ће складиштити и увећавати раније стечено благо. Хришћанин не може имати никакво богатство: „Блажени сиромашни духом...“ (Матеј 5,3), каже Господ. Прави хришћани никада неће мировати: увек морају тражити уточиште, куцати на сва врата и питати. А куда ће ићи онај ко је напредан, који свакога може поучити, који је темељно проучио Свето писмо и зна апсолутно све о Богу? Фарисејство нас лако може довести у невоље. Ми се са ентузијазмом укључујемо у црквену борбу и започињемо многе битке у својим главама: шта је боље - јулијански или грегоријански календар? Руски језик или црквенословенски језик? Да ли да служимо са отвореним царским дверима или да их ипак затворимо? Одједном, све ово постаје најважнији проблем у животу за нас хришћане. При томе, некако потпуно губимо из вида да смо позвани да идемо за Христом, и ако идемо овим путем, онда се све остало повлачи у други план и постаје безначајно, немајући никакве везе са нашим спасењем. Али, ако човек не следи Господа, веома му је интересантно да разговара о таквим „горућим“ питањима, јер у супротном једноставно неће имати шта да ради, а основа за „борбу против јеретика“ ће нестати. Људи се често питају: каква треба да буде наша теологија — прогресивна или, обрнуто, заштитна? По мом мишљењу, сва теологија се своди само на то - да ли човек следи Господа или не. Али, треба да будемо свесни да следити Христа без истинског мистичног искуства, не одржавајући трезвеност и без знања о најважнијим истине је веома опасно - ипак, тражите Бога, Кога не видите! Господ је несхватљив. Ићи за Њим, не знајући где је, у најмању руку је ризичан подухват. На овом путу чекаће вас ваша гордост, ваша сујета, ваше лажне идеје и свакаква демонска искушења. Зато неће бити тешко изгубити се. Литургијски круг, светоотачко предање су путокази, светлост која осветљава наш пут, а ипак ће ова стаза и даље остати вијугава и грбава. На овом путу сви грешимо и свако мало залутамо у ћорсокаке из којих нам онда треба много времена да изађемо. Ипак, најгоре је стати и задовољно уздахнути: „Е, коначно сам стигао! Сада је све у реду и нема више о чему да бринем”. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
-
Сетимо се светог праведника Алексија Мечева – чувеног московског старца, доброг пастира који је окупио заједницу, чије наслеђе надахњује вернике до данас. За савет су му долазили разни људи – глумци, филозофи, обични радници, студенти итд.: о. Алексија су посетили свештеник Павле Флоренски, философ Николај Берђајев , вајар Ана Голубкина, уметници Михаил Нестеров, Лев Бруни и др. Објављујемо одломке из његових упутстава духовној деци, који су и данас актуелни. *** Будите строжи, строжи у духовном посту: то јест научите се савладати, понизити се, бити кротак. Нема потребе да осуђујете друге; у туђој кући, ако вам се у посном дану послужи нешто скромно, не треба занемарити нити одбити. А код куће можете попунити ову празнину јачањем било физичког поста, а што је најважније, духовног поста: то јест, не раздраживати се, не осуђивати итд. Док постите физички, постите и духовно, не будите дрски ни према коме, а посебно према старијима и овај пост ће бити већи од телесног. *** Када се пробудите, устаните одмах, немојте се покривати ћебетом. Мање филозофије, више акције, па се у животу прво развија на штету другог. Оно што предузмете мора се завршити. Не би требало да преузимате немогуће подвиге, али ако одлучите да урадите нешто, морате то учинити по сваку цену. Иначе, једном не урадите, па опет, па опет, па ћете помислити - зашто сам то урадио, јер је потпуно беспотребно. Ако желите да живите духовним животом, водите рачуна о себи. Сваке вечери размотрите шта сте учинили добро, а шта лоше, захвалите Богу за добро, а покајте се за зло. *** Никада не третирајте Јеванђеље као гатарску књигу; ако искрсну нека битна питања, консултујте се са упућенијим. Пре читања Јеванђеља прекрстите се и реците: „Господе, дај ми разум, дај да разумем шта је овде“. И после овога се дешава да случајно нађеш неку врсту увида и почнеш да схваташ значење овога или онога; а онда треба узети и записати ове мисли. *** Треба се молити као дете, са чврстом вером. Пошто је молитва Господња скраћено јеванђеље, потребно је да јој приступите са одговарајућом припремом. *** Можете се причестити сваке недеље, само се уздржите од главног греха. Ако се појаве маловерне мисли, нарочито пре причешћа, одмах реците: „Верујем, Господе, помози мом неверју“. У храму се клони оних који воле да причају. *** При јављању лоших мисли, ако је само једна, почните да се молите, а ако их је више, узмите у руке неку озбиљну књигу или започните неки посао. У свему се тако мора понашати: ако нешто треба да урадиш, сети се сада како би Исус Христос поступио овде, нека ти ово буде водич у свему. Тако ће се постепено све лоше и грешно повући од тебе. Сваког дана, као мајка, покај се Богородици за своје грехе. *** Са родитељима, ако имају било каквих недостатака, треба поступати блаже. Човек који истински воли потпуно заборавља себе, заборавља да постоји, размишља само о томе како да спасе неког другог. Морамо се трудити не само делима, већ и речима да не заведемо другог. Више живите својим умом, својим мислима; ваше срце је слабо развијено, морате га развијати: замислите себе на месту других. Не благосиљам ширење лоших гласина о другима; наша је дужност да говоримо оно што је поучно и корисно. Када видите нешто лоше око себе, погледајте себе одмах да видите да ли сте ви разлог за то. Трудите се да образујете своју млађу браћу и сестре; утичите на њих својим примером, и запамтите да ако имате било какве недостатке, они их лако могу усвојити. Господу ћете одговарати у овој ствари. Пожелите свима срећу и бићете срећни и сами. *** Гледајте ведро у даљину; нема потребе за малодушношћу. *** Васкрсли Господ захтева наше васкрсење. https://psmb.ru
-
АЛЕКСИЈЕ СВЕ НАПУСТИ ШТО СВЕТ ЗОВЕ СЛАВОМ. Различити су путеви којим Бог води оне који желе Њему угодити и закон Његов испунити. У време цара Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. И он и жена му Аглаида провођаху живот богоугодан. Иако беше богат, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу, и то по смирењу сунца. Имађаху јединца сина, овога Алексија, који кад одрасте, би принуђен да се ожени. Но он те исте ноћи остави не само жену него и дом оца свога, седе у лађу и дође у град Едесу у Месопотамији где беше чувени лик Господа Исуса, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обуче у одело просјака и као просјак живљаше седамнаест година у том граду, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице. Када се ту прочу као богоугодник, он се убоја од људске славе и оде одатле, седе у лађу да иде у Лаодикију, но промислом Божјим лађа би занесена и доплови чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га не позна, но из милосрђа дозволи му да у дворишту његовом у једној изби живи. Ту Алексије проведе још седамнаест година живећи само о хлебу и води. Злостављан од слугу на разне начине он отрпе све до краја. А када му се крај приближи, он написа једну хартију, стеже у руке, леже и издахну 17. марта 411. године. Тада би откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који рече у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после откри се, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар с папом и целом пратњом дође у кућу Јевтимијанову, и после дужег распитивања дознаду да је онај просјак тај човек Божји. Кад уђу у његову избу, нађу га мртва, но у лицу светла као сунце. Из оне хартије родитељи његови сазнају, да је то њихов син Алексије, а невеста, која је тридесет четири године живела без њега, да је то њен муж, и обузе их све неизмерна туга и мука. Но после се утеше видећи како је Господ прославио Свога угодника. Јер, додиром до његовог тела лечаху се многи болесници, и из тела му потече миро благоухано. Тело му сахране у ковчег од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу. Тропар (глас 4): Узвисио си се у врлини и очистивши ум, ка Жељеном и Узвишеном си доспео. Бестрашћем си украсио свој живот и изузетни пост си примио са чистом савешћу. У молитвама си био као бестелесан, и засијао си као Сунце у свету, преблажени Алексије. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-aleksije-covek-boziji
-
Зашто се понекад чини да смо, ма колико постили, ипак помало „криви“? Уопште се не слажем са овим. Пост не поставља човеку задатак да се оправда пред Богом или пред ближњим. А ако човек хоће да се оправда пред Богом постом, као и сваким другим делом, то значи да не разуме добро ко је његов Бог. Зато је веома важно читање Јеванђеља по Матеју: „Тамо где је благо ваше, тамо је и срце ваше". А питање поста није у правдању некаквим спољашњим делима, у убијању нечега у себи, сталном одбијању нечега или претварању поста у сталну бригу о својој безвредности. То је питање како губиш Бога, то је потрага за односима, када је Бог заиста потребан, када је Бог за човека живот. Када човеку може недостајати Бог, када је необично срећан када Га сретне и може да Га зове по имену, као што је то учинио цар пророк Давид: "Радости моја!" И у том смислу, пост не може бити оно о чему сте ме управо питали. Може ли и треба ли човек сам да одлучи како ће да пости? Како човек пости је, наравно, његова воља. Ипак, увек су нам потребне, посебно у области Цркве, неке смернице. Човек је образовано биће а пост је једна од метода црквене педагогије, да тако кажем. И зато, човек треба да разуме од чега се састоји његов пост, шта за њега треба да буду приоритети, на шта се Црква фокусира. Човек много лакше испуњава спољне прописе. Њему је врло лако да добије упутства: данас једеш ово, сутра ово, трећег дана не једеш ништа, а четвртог дана је дозвољено да се мало радујеш – мало прелепог вина и уље. А онда човек са великим ентузијазмом почиње да проучава црквени Типик, да експериментише са својим телом, што се врло често лоше заврши. Због тога су, наравно, човеку потребне одређене смернице и разумевање чему служи пост и која је сврха овог поста. Много тога је у црквеном предању постало колективно, односно безлично, када је за све исто за сваког и нико не треба да излази из колектива, сви треба да ходају у заједничком реду. Дакле, не. Ни пост, ни богослужење, ни молитва не могу бити колективна ствар, то је увек веома лична ствар. Сваки човек пости јер је он тај који пости и у том смислу има разумевање које му даје слободу да правилно, дубоко пости, тако да то буде корисно и плодоносно. Није ли време да се уведе пост за мирјане? Да, сигурно. Оно што Црква данас нуди као строга монашка правила за палестинске или египатске манастире не уклапа се добро са реалношћу човека у граду у 21. веку. И то није само због чињенице да ми углавном нисмо монаси, већ су та правила изван могућности било које особе, укључујући понекад и модерног монаха. У 21. веку се променио и сам однос према храни – у Европи, на пример, људи одавно нису осетили никакав недостатак у исхрани. Преобиље производа, 30% прехрамбене индустрије се не троши, већ уништава. Дакле, замислити онога који пости у раном средњем веку и у савременом свету, две су различите слике поста. Пост као замена једне хране другом је прилично условна ствар. Свесно нам говори апостол Павле да нас храна не приближава Богу и не удаљава од Њега. Царство Небеско није храна ни пиће, него радост у Духу Светом. Вероватно је овај проблем одавно настао: црквена заједница која живи у граду или на другим местима, а не у манастиру, наравно, треба да има своје правило, и то не само правило о посту, већ и правило богослужења и парохијских молитви. Помисао да лаик, док пости, све време ради нешто погрешно, увек је у формалном кршењу поста, може да узнемири многе људе и учини их заиста кривим пред Типиком, али не и пред Богом. Човек се може веома трудити да испоштује сва монашка правиле поста и тако оштетити своје здравље - и физичко и ментално. Стога, сигуран сам да је одавно настала потреба за преиспитивање односа према посту: имамо превелик број посних дана. Ова великопосна правила су се историјски развијала током много, много векова. У 21. веку се можда нешто може променити. По календару имамо много више посних него мрсних дана, и то је потпуно ненормално. Како избећи пост ради поста? Ако човек сам себи постави пост као циљ и за њега је спољашњи рад од највеће важности, онда ће му пост бити или облик такмичења или облик рада за који ће очекивати неку врсту награде. Пост као одређени посао учињен ради неких ствари, којим се може нешто од Бога зарадити – је пост ради поста. Од Бога се ништа не може заслужити, јер ћемо на крају чути речи Јована Златоустог који ће и онима који посте и онима који не посте рећи: „Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас!” о. Алексеј Умински https://www.pravmir.ru/kak-ne-udaritsya-v-post-radi-posta-protoierej-aleksij-uminskij-o-radosti-po-zaslugam/
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.