Архимандрит Захарије (Захариу) - “Скривени човек срца”(1.део)

Све уредбе у истинитој Цркви нуде се свету само ради откривања ”дубина срца” (Псалм 64:6), које је центар човекове ипостаси. По Светом Писму, Бог је свачије срце обликовао на посебан начин. Свачије срце је Његов циљ, место где жели да се настани и открије.

Пошто је ”Царство Божије унутра, у нама” ( Лука 17:21), срце је поприште нашега спасења, и сваки аскетски подвиг преузима се ради очишћења његовог од прљавштине, да би постало чисто пред Господом. ”Чувај срце своје, јер из њега изилази живот”  (Приче 4:23) вели Соломон, мудри цар Израела.  Путеви животни пролазе кроз срце човеково. Самим тим, неугасива жеља свих оних који непрестано траже Лице живога Бога  је да њихово срце, једном помрачено грехом, поново засија његовом милошћу.

Срце је истински ”храм” човековог сусрета са Господом. Човеково срце ”тражи знање” (Приче 15:14) и интелектуално и божанско, и не налази одмора док Господ славе не дође и не усели се у њега. А Бог, који је ”љубоморан Бог” (2. Мојсијева ), неће само део нашег срца. У Старом Завету чујемо како говори: ”Сине мој, дај ми срце своје” (Приче 23:26), а у Новом Завету заповеда: ”Зато љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим” (Матеј 22:37). Он је тај који је обликовао срце свакога човека на јединствен и непоновљив начин,  али ни једно срце га не може потпуно обухватити ”јер Бог је већи од срца нашег”(1. Јованова 3:20).

Ипак, када човек успе да цело своје срце преда Богу, онда Бог сам зачиње непропадљиво семе Његове речи, печати га именом Својим чудесним и чини да сија Његовим непрекидним и благодатним присуством. Он гради храм своме божанству, храм који није подизан рукама, који је у стању да изобрази Његов ”лик” да слуша Његов ”глас” и ”да изнесе” име Његово (Јован 5:37). Једном речју, човек испуњава сврху свога живота, разлог свога доласка у пролазно постојање овога света.

Велика трагедија нашег времена је што живимо, говоримо, па се чак и молимо Богу, изван нашега срца, изван куће нашега Оца. И заиста кућа нашег Оца јесте наше срце, место где би “Дух славе и Бога” (1. Петрова 4:14) пронашао одмора, док ”Христово обличје не постане  у нама” (Галатима 4:19). Заиста, тек тада можемо бити потпуни, ипостаси у лику истинитог и савршеног Ипостаса, Сина и Речи Божије, Kоји нас је створио и искупио својом драгоценом Kрвљу и Његовом неизрецивом жртвом.

 Ипак, докле год смо робови наших страсти, које наш ум одвлаче из срца и маме га у варљиви свет, лишавајући нас тако духовне снаге, нећемо видети ново рођење са Висине, које нас чини децом Божијом и боговима по благодати. У ствари, на овај или онај начин, ми смо сви ”блудни синови” Оца нашег Небеског, јер како Јеванђеље вели: ”Сви сагрешише, и изгубише славу Божију” (Римљанима 3:23). Грех је одвојио наш ум од животодавног умног сагледавања Божијег и одвео у ”далеку земљу” (Лука 9:15). У овој далекој земљи били смо лишени лепоте загрљаја Оца нашега, и хранећи свиње, постали смо ругло демона. Предали смо се нечистим страстима и ужасној глади греха, који је себе учврстио силом, и постао закон свим нашим удовима. Али, сада морамо да изађемо из овог безбожног пакла и да се вратимо у Очев дом, да искоренимо грех који је у нама и оставимо места Закону Божијем у нашем срцу. Једини пут који води из мука паклених у вечну радост Царства јесу Божије заповести: целим својим бићем да љубимо Бога и ближњег свог, срцем које је очишћено од свих грехова.

Пут повратка из ове далеке и негостољубиве земље није лак, и не постоји страшнија глад од глади срца, које је упрљано грехом. Онај, у кога је срце пуно утехе и непролазне благодати, може да издржи сва спољна лишавања и жалости, преображавајући их у празник духовне радости, али глад у окамењеном срцу, коме недостаје божанска утеха, јесте ужасна мука. Не постоји веће несреће од неосетљивог и окамењеног срца, које није у стању да разликује светлосни пут Божијег промисла од суморне збуњености овога света. С друге стране, кроз историју, постојали су људи чија су срца била испуњена благодаћу. Ови изабрани сасуди били су обдарени духом пророштва, и били су у стању да разликују Божанску светлост од таме овога света.

Без обзира колико тешки били напори да се очисти срце, ништа нас не сме одвратити од овог подухвата. На нашој је страни неизрецива доброта Божија, јер човеково срце је Његова лична брига и циљ. У књизи о Јову, читамо следеће задивљујуће речи: “Шта је човек да га толико цениш и мариш за њ?  Да га походиш свако јутро и сваки час кушаш га? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?” (Јов 7:17-18,20) Ми осећамо Бога, Kоји је недостижан, да стреми срцу човековом: ”Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему, и вечераћу с њим и он са мном.” (Откровење 3:20) Он куца на врата нашег срца, али исто тако нас охрабрује да и ми куцамо на врата Његове милости. ”Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима, и који тражи налази и који куца, отвара му се” (Лука 11:9,10). Kада се отворе врата Божије доброте и човековог срца, онда почиње да се одиграва највеће чудо нашег постојања: човеково срце се уједињује са Духом Господњим, Бог празнује са синовима човечијим.

Ми себе лишавамо празника Божије утехе, не само када се предајемо пропадљивости греха, хранећи свиње у туђој земљи, већ и када се понашамо на несавестан начин. ”Проклет био онај ко немарно ради дело Господење”... упозорава пророк Јеремија (Јеремија 48:10). То је ђаво, наш непријатељ који нам даје посао који је проклет. Али ако ми сами творимо рад Господњи немарно, себе стављамо под проклетство, иако можда боравимо у кући Господњој. Јер Бог не трпи поделу у срцу човековом; он је једино задовољан када му човек говори целим срцем, и чини Његово дело радосно: ”Бог љуби оног који драговољно даје,” каже Апостол (Kорићанима 9:7). Он жели да цело наше срце буде Њему окренуто и посвећено, и онда га Он пуни изворима доброте  и даровима Његовог милосрђа. Он ”благослов сије” (2. Kорићанима 9:6), али исто очекује и од нас.