Претражи Живе Речи Утехе

У раној историји хришћанства проблем декаденције у Римској империји изгледао је незаустављив. Римски Август је, можда с правом, сматрао да само повећани наталитет може решити слабљење Царства, вратити му економску снагу и моћ.Учвршћујући дисциплину, он креће од своје сопствене породице, па своју ћерку због промискуитета протерује заувек из Рима.Теолошки аргументи су му веома добро користили, отуда Август инспирише своје поданике идејом о боговима који су били ожењени, те људи могу бити богови уколико имитирају њих. Теологија је тако имала значајну улогу у подупирању државне политике. Они који желе децу били су подржани, а они који су били без деце ризиковали су казну у складу са законом. Пооштравање дисциплине ојачавало је и свест да су жене чувари части својих мужева. Њихов осећај стида јесте гарант доброг статуса и за њих и за мужеве. Доживљај стида је подразумевао свест о месту које жени припада у приватном и јавном простору. Одвајање од мушкараца – у догађајима од јавног значаја – подразумевало се за сваку поштену жену. Стога на Истоку и под грчким утицајем, жене обично нису учествовале нити у јавним, нити формалним јелима заједно са мушкарцима, него су имале своја јела одвојено, у женским одајама куће. Отуда је била јасно да је женски простор у кући кухиња, а не соба за ручавање. Уколико би жена ушла у простор тамо где мушкарци ручају, сматрала би се „бестидном.“ Тако су унутар самог дома невидљиве преграде делиле мужа и жену, децу и робове. Жене, робови и деца били су искључени из многих религијских обичаја који су били празновани по кућама у току прослава. Филон Александријски описује у својој књизи „О контемплативном животу“ како је изгледао Сабат у неким јеврејским мистичним групама. У том опису видимо да жене и мушкарци седе заједно одвојени преградом. Просторно одељивање указивало је на смерност жене и поштовање норми. Религијске дужности жена биле су сведене на најмању могућу меру. Код Јевреја тог времена, чак и могућност да жене читају Тору у синагоги није практикована због „достојанства конгрегације“.Дакле, конгрегација је чувала своју част поштовањем задатих правила, измештајући жене у једини допустиви простор – приватни. Жена пак са своје стране, са осећањем стида, као позитивном вредношћу, неће ни покушати да „упрља“ простор који је намењен мушкарцима. По питању стида и срамоте, простор је играо значајну улогу – јавни или приватни. Свако је у друштву морао знати своје место, а присуство у једном простору подразумевало је одржавање части и достојанства заједнице. Жена је такође сматрана проблематичном и због своје менструације. У јеврејском контексту, менструална крв је табу и нечистоћа, јер представља највишу форму загађења – смрт. Недостатак менструалне крви сигнализира нови живот, док њено постојање указује на смрт. То је у основи оптика кроз коју се посматрало ово стање жене. Услед јасно идентификованих момената који прљају жену, постављен је и утврђен тренутак када се она чисти. Осећање стида је било општеприсутна појава у животу сваке жене, седам дана менструације били су обележени осећањем стида, кривице и изопштености. Унутар јеврејске религиозне и културне средине, њена болест је више друштвена, а не физичка; више социјални, а мање медицински проблем. Брига о простору као граничнику и чувару части веома јасно може да се види у јеврејском Храму и јеврејском социјалном контексту. Нагласак на јеврејском контексту је значајан јер првобитна хришћанска мисија најчешће се вршила кроз синагоге. У својој мисији ширења хришћанства, апостол Павле је често користио синагоге (приватне куће адаптиране за јеврејску заједницу) или пак приватне куће људи у одређеном месту. Синагоге је Павле употребљавао како би пагане из различитих културних миљеа привео хришћанству, заједно са Јеврејима. Приватне куће су, дакле, постале матичне ћелије, мешавине култура и друштвених навика. За саме Јевреје, Храм у Јерусалиму је био репрезентација универзума јер почива на слици стварања онако како је она описана у Постању. Бог ствара свет ни из чега, али га креира кроз уређење првобитно хаотичног стања, раздвајајући материју и стварајући ред: раставља светлост од таме, море од земље, мушкарца од жене итд. Структурирањем и организацијом хаоса у почетку, Бог успоставља организовани поредак као претпоставку света у којем данас живимо. Божије стварање и светост су изражени кроз ред и поредак. Бити део поретка, поштовати га и чинити постојећим, било је као учествовање у самом Божијем делу. Стога је архитектонски дизајн самог јеврејског Храма требало непрестано да подсећа на пожељни поредак који се очекивао од свих чланова друштва. У том и таквом простору, који је подељен на више делова, „неопходно је да свако задржи своје место.“ Промишљање о Храму одредиће и правац у коме ће се изражавати теолошко размишљање, у коме је појам вечног реда комплементаран простору које се супротставља времену као пролазном. Време може протицати и пролазити, али оно што остаје фиксирано јесте ред – вечни ред који изражава трајни поредак космоса установљен од Бога. Бити у том Храму ближе „светињи над светињама“ није било ништа друго него репрезентација и саме близине Божије. У тој архитектонској подели, жене су заједно са децом и паганима биле најдаље од Бога у својој позицији, а мушкарци најближе. Не сме се сметнути са ума како је обрезање као симбол завета са Богом био искључиви прерогатив мушкараца, чиме је искључио жене из унутрашњег јеврејског живота више векова. Пол је, стога, симболизовао извесну баријеру у односу са самим Богом. У оваквом културном миљеу израња хришћанство, у границама које теолошки и просторно фиксирају могућности и вредности, друштвене односе, улоге, али и част и стид. Отуда нам може бити јасније, како поједине епизоде које налазимо у јеванђељу, имају много већи потенцијал у ширењу идеја слободе, него што нам се на први поглед може учинити. (наставиће се)

Човек због своје прелести или лењости (или обоје у исто време) овако размишља: „Наравно, светитељи су „суперљуди“, „хероји духа“, а ја сам грешник. Никада нећу достићи њихов ниво светости. Дакле, не вреди ни покушавати." И спушта руке, правећи разлику између себе и светих. Они за њега не постају рођаци и људи који су му блиски, већ далека, попут планета из друге галаксије, бића. „Између њих и нас постоје милиони километара и хиљаде светлосних година духовне удаљености“ – тако мисли човек. Али ово је у основи погрешан приступ. Зато што је то једнако духовној ампутацији. “Светост је недостижна, што значи да се не вреди трудити да се до ње дође. Лежаћу у својој мочвари, бити обесхрабрен и роптати, гајећи сопствену лењост.” Али не. Светитељи су људи као и ми. Да, међу њима је било земаљских анђела – великих преподобних, схимника, подвижника. Али било је и блудника и прељубника који су се кајали. Било је чаробњака-сатаниста који су се покајали, исправили и кренули путем Христовим (нпр. свештеномученик Кипријан). Било је и разбојника, убица, опет покајника (разборитог разбојника који је пошао за Господом нашим Исусом Христом у рај). Било је царева и светих племенитих кнезова који су морали да погубљују, и да се боре, и да доносе политички тешке одлуке. У мноштву светаца налазе се и многи ратници. Дакле, међу светима је било много, потпуно различитих људи. Истих као што смо ти и ја. А Господ жели да и ми уђемо у саборни храм светих. Свето Писмо нам то говори. Светост није само одређено стање. То је и рад на себи, који сваки хришћанин мора да учини, да се уз Божију помоћ постигне ово благодатно стање светости. Светитељи нас чекају да и ми уђемо у ову светост Божију, како се објављује на Литургији, када свештеник узноси свештене хлебове Тела Христовог: „Светиње светима“. Тело и Крв Христова намењени су нама који смо припремали тело своје постом, душу своју молитвом и Тајном Покајања, да би примили највећу светињу на земљи. И кроз Тајну Причешћа постајемо заједничари Божији и освештавамо се Његовом светошћу, примивши „благодат” (Јн. 1,16). У ствари, цео наш живот је стицање светости. Сетимо се речи светог Серафима Саровског, које је рекао Мотовилову: “Живот православног хришћанина је стицање благодатних дарова Духа Светога.” А монах Јустин Ћелијски је написао - ако си учитељ, онда буди свети учитељ, ако си тракториста, онда буди свети тракториста и тако даље. Нећемо моћи да постанемо монах Серафим Саровски или праведни Јован Кронштатски. Не можемо постати ништа друго осим себе. Свако од нас има свој крст у простору и времену који су нам дати. И на њему морамо да разапнемо своје страсти и грехе, по речи божанског Павла: „А они који су Христови, разапеше тело са страстима и пожудама“ (Гал. 5, 24). И тада Господ живи са нама и у нама. Наш главни задатак је да постанемо свети у том јединственом и једином животу који је дат свакоме од нас. И за сваког од нас, у светлој светости благословеног раја, припремљено је обитавалиште, у које ћемо ући и живети, ако то будемо желели. Размислите о Павловим речима - светитељи још нису достигли савршенство, јер чекају нас. Да га достигну са нама. Трудите се да дођете до њих на славу Божију и на спасење душе своје. Сат откуцава. Време тече. Суд долази. Долази рај или пакао. Трудите се! Сви свети, молите Бога за нас! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/pogreshno-poshtovanje-svetaca-deo-2

Шта је суштина паганског мишљења? Паганин је често материјалиста. Изоштрио је своју свест за стицање одређених материјалних добара. Бог му не треба. Потребна му је одређена материјална или финансијска вредност, која му је важна и за чије стицање ће се потрудити. Укључујући и молитву у православној цркви. Пропаст паганства лежи у томе што се губи вера у Једног Бога – Извора живота и Јединог Делитеља свих благослова, како духовних тако и материјалних. Заборављен је пут до Њега. А човек је усмерен само на материјално и на задовољење сопствених потреба, чврсто испреплетених страстима, пожудама и гресима. И често такав човек долази у храм да се моли светом Николи за путнике, Пресветој Богородици за децу, светом великомученику Пантелејмону за здравље. Визуелно, такве људе у храму издаје чињеница да им олтар изгледа није потребан. Не обраћају пажњу на њега. Он им није циљ. Они јасно долазе до одређене иконе са својом петицијом. И пошто се помоле, понекад наручивши молебан од свештеника, одлазе. Њих не занима разговор са Богом. Они су заинтересовани да испуне свој специфични захтев. Насупрот њима, одмах се препознају људи који долазе у храм Богу. Они су дошли у цркву да се причесте светошћу Творца. Један од спољашњих израза таквих људи је да су дуго у храму. Могу само да стоје или седе. Воле да буду у Дому Божијем, да осете Његово присуство на себи и у себи, да се са Њиме причешћују. Људи који су дошли у храм због решења одређеног проблема ходају по храму као кроз супермаркет. Оставе свећу на посебно место, затим прилазе одређеној икону итд. Не кажем да ово није потребно. Наравно да јесте. Али пре свега треба да ураде главну ствар - да се сретну са Богом. Мора се знати да светац није божанство одговорно за одређени сегмент живота, нити грана за дистрибуцију материјалног богатства. Света личност или анђео је, пре свега, проводник Божанске благодати и љубави Оца, Сина и Светога Духа. Због тога се свеци често називају свецима Божјим. Они су угодили Богу својим животом, и Господ их је великодушно испунио, попут неких сасуда, Својом благодаћу, изливајући је преко њих у свет. Зато је у православној иконографији лик сваког светитеља христоцентричан. Главни лик на икони није чак ни светац, већ Бог Који сија кроз њега. А главни задатак у храму је да разумеш, не шта ти хоћеш, него шта Бог хоће од тебе. Јер оно што желиш не мора нужно бити добро за тебе, а воља Божија увек делује на твоје спасење. Протоиереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/pogreshno-poshtovanje-svetaca-deo-1

Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога. Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима. Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш. https://www.facebook.com/106683854344652/photos/човек-треба-да-има-поштовање-према-себи-није-узалуд-рекао-господ-љубите-бога-сви/499651585047875/

Ширење епидемије корона вируса covid-19, све више забрињава свеукупно човјечанство, укључујући и народ Црне Горе. Многе породице су у жалости због губитка својих чланова које је однио овај смртоносни вирус, а још већи је број оних чији се чланови лијече од истог вируса у болницама или у својим домовима. Дивимо се љекарима и медицинском особљу који се већ мјесецима без предаха и одмора херојски боре за сваког обољелог, али свако од нас треба да буде забринут и за њихово здравље. Знамо да су многи од њих већ на измаку својих снага. Са молитвом Богу да свим обољелима дарује исцјељење, љекарима крепост и издржљивост, а са надом да ћемо убрзо, уз Божију помоћ, користећи се достигнућима медицине и уз херојски подвиг љекара ускоро побиједити ову опасну и злокобну пошаст, позивамо све православне хришћане и све људе добре воље да се и даље држе свих неопходних мјера заснованих на медицинском знању и искуству. На такав начин ћемо као одговорна и цивилизована заједница најбоље помоћи болеснима и њиховим породицама, дати снажну људску подршку љекарима, a здраве заштити од нових оболијевања. Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Јоаникије Извор: Инфо-служба СПЦ

Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке У овим данима четрдесетодневне жалости за нашим драгим пастиром, блаженопочившим Архиепископом и Митрополитом Амфилохијем, позивамо свештенство, монаштво и вјерујући народ на умножење молитве и међусобних дјела љубави и пажње. Ово су очигледно дани великих друштвених и здравствених искушења, идеолошких и медијских узнемиравања и лутања, па то видимо као додатни разлог да ми као хришћани на првом мјесту свједочимо мир и стрпљење по сваком могућем питању. Молимо све да на сваку евентуалну земаљску неправду или неку увреду која долази од ближњих узврате јеванђелским трпљењем – јер смо сви браћа и сестре и сви смо дјеца Божија. Упркос чињеници да НКТ – државно тијело које руководи друштвеним животом Црне Горе у вријеме пандемије, не показује минимум осјећаја за духовне потребе људи, него дозвољава рад трговинских и угоститељских објеката, а забрањује учешће вјерницима у храмовним богослужењима, ипак позивамо све вјернике на поштовање данас донијетих мјера. Јер од селективне правде НКТ-а и његовог игнорисања живота Цркве, горе би било показивати неред и безвлашће у вријеме ове опаке болести. Ово посебно наглашавамо због тога што смо као Црква, од почетка епидемије, позивали на поштовање здравствених мјера и спроводили их колико је год то било могуће. У овим данима нарочито се молимо за љекаре и све здравствене раднике у Црној Гори, који својом жртвеном љубављу свима нама постају образац људскости и живота по Божијој науци. Молитве узносимо и за све болне, а поготово за оне чији су животи угрожени. Да Господ даде крепост љекарима и здравственим радницима, оздрављење болнима, и сачува здравље здравима, како у Црној Гори тако и у читавоме свијету. Позивамо све славаре уочи великих јесењих и зимских слава, да у складу са нашим ранијим позивом, свог небеског заштитника прославе најскромније, уз поштовање прописаних мјера. Овај апел се односи како на домаћине тако и на традиционалне породичне госте. За сва додатна питања на ову тему нека се свечари благовремено договоре са својим надлежним свештеницима. Извор: Митрополија црногорско-приморска

После свега што је досад речено, потребно је да размотримо и ово што следи. Наиме, ако су ови Дарови посвећени Богу, а освећују оне којима је освећење потребно, зашто онда верујемо да приношењем тих Дарова чинимо част и онима који су већ освећени и који су у свему савршени? И зашто кад нам је нешто потребно и кад њих призивамо у помоћ, обећавамо да ћемо им принети службу ових Дарова, као да ћемо их принети њима или за њих? Да би они били бољи? 2. То се збива зато што постоји и друго значење приношења Дарова, као што смо раније напоменули; сходно том значењу, ови Дарови припадају и светитељима онда кад се приносе Богу као благодарност за славу којом их је Он прославио и за савршенство којим их је усавршио. Дарови, дакле, припадају Богу, јер су Њему намењени, а као испомоћ припадају и верницима, којима је помоћ потребна, али припадају и светима, јер се за њих приносе Богу. 3. Све што је мени даровано, ја добијам безобзира на то ко је дар у моје име примио; јер свешто нам је однекуд дато, не примамо само властитим рукама, већ и рукама својих пријатеља и сродника, и уопште, рукама свих оних којима Дародавац дарује да би нас задовољио. Због тога Господ и вели да Он Сам прима кад сиромаси примају, јер они који њима дају, чине то ради Њега. Тако и светитељи примају ове Дарове јер се за њих приносе Богу. Наиме, као што оно бива због љубави према Христу, тако и ово бива због љубави према светитељима. Пошто их силно љубимо, сва њихова добра сматрамо својима и радујемо се због њиховог изобиља, као да и ми у њиховим добрима заједничаримо. И тако, радујући се због дарова којима их је Господ наградио, благодаримо Даваоцу и приносимо Му захвалне Дарове. 4. Но, светитељи примају Дарове не само зато што их ми приносимо из љубави према њима, већ и стога што им је нарочита пријатност и велико задовољство да, захваљујући њима, Бог прима благодарност и бива слављен. Јер, као што је највећи грех неваљалих људи у томе што се преко њих хули на име Божије, тако је за светитеље највећи и најзначанији успех то што се кроз њих прославља Бог. То је, још док су у телу живели, био њихов непрекидни подвиг, а сада, кад су се на небо преселили, то је њихово непрекидно дело и ужитак и врхунац њиховог блаженства. Ако су тада, кад су добра за њих била само надање, живели тако што су благодарили Богу за све, и што су све чинили у славу Његову, шта би требало да о њима помислимо сада кад је њихова благодарност много већа, јер су већ постали савршени у свакој врлини, и када добра не представљају више само надање, него су они својим властитим искуством већ осетили дарежљивост Господњу? Јер, сада могу да сагледају себе и да виде шта су били, а шта су постали: од земљаних постали су сунчани; од убогих слугу постали су часни синови и наследници Царства небеског; некада су били кривци, а сада су у стању да, због своје блискости и одважности пред Судијом, и друге ослободе кривице. Стога се никада неће заситити да певају у славу Божију, нити сматрају да су сами довољни за благодарење Њему. Зато и желе да сва бића – и анђели и људи – заједно са њима учествују у слављењу Бога, како би њихов дуг био што ближи Његовом достојанству; а то ће постићи тако што ће тај дуг, односно благодарност Богу, увећати придодавањем и других који ће певати у славу Његову. 5. Сведоци тога су света три младића уз Азарију, који су ватру надвладали и примили од Бога ову благодат. Па кад је требало да изразе благодарност Богу због свог чудесног спасења и да певају у славу Спаситељеву, није им се свидело да Га само они славослове и чинило им се да није довољно само њихово појање, него су сабрали и анђеле, и сав род људски, и само небо, и Сунце, и звезде, и горе, и све бесловесне животиње, и сву неживу природу, и сву творевину уопште. Толико је велика жеља у светитеља, док још живе у телу, да се Бог песмом прослави – а много је већа кад се тела ослободе. 6. Према томе, онај ко, имајући на уму светитеље и њихов углед и блаженство и славу, пева у славу Бога, Који је њих овенчао, тај њима доноси радост од свих најузвишенију; и то нарочито онда када своје слављење не изражава само речима, него и приношењем евхаристијских Дарова – а то су Дарови које Бог толико радо прихвата и који за Њега имају највећу вредност. Па као што Сам Спаситељ благонаклоно прима ове Дарове, који надилазе свако жртвоприношење старога Закона, и као уздарје даје нам Своје Тело и Своју Крв, тако се и светитељи радују овим Даровима више него било чему другоме чиме мислимо да им угађамо; и тада се нуде да нам буду од помоћи у свему што нам је на корист. Јер, у свему се угледају на свога Владику. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Ризница литургијског богословља и живота: Свети Никола Кавасила: Зашто кроз ове Дарове изражавамо почаст и поштовање и према светитељима BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

После свега што је досад речено, потребно је да размотримо и ово што следи. Наиме, ако су ови Дарови посвећени Богу, а освећују оне којима је освећење потребно, зашто онда верујемо да приношењем тих Дарова чинимо част и онима који су већ освећени и који су у свему савршени? И зашто кад нам је нешто потребно и кад њих призивамо у помоћ, обећавамо да ћемо им принети службу ових Дарова, као да ћемо их принети њима или за њих? Да би они били бољи? 2. То се збива зато што постоји и друго значење приношења Дарова, као што смо раније напоменули; сходно том значењу, ови Дарови припадају и светитељима онда кад се приносе Богу као благодарност за славу којом их је Он прославио и за савршенство којим их је усавршио. Дарови, дакле, припадају Богу, јер су Њему намењени, а као испомоћ припадају и верницима, којима је помоћ потребна, али припадају и светима, јер се за њих приносе Богу. 3. Све што је мени даровано, ја добијам безобзира на то ко је дар у моје име примио; јер свешто нам је однекуд дато, не примамо само властитим рукама, већ и рукама својих пријатеља и сродника, и уопште, рукама свих оних којима Дародавац дарује да би нас задовољио. Због тога Господ и вели да Он Сам прима кад сиромаси примају, јер они који њима дају, чине то ради Њега. Тако и светитељи примају ове Дарове јер се за њих приносе Богу. Наиме, као што оно бива због љубави према Христу, тако и ово бива због љубави према светитељима. Пошто их силно љубимо, сва њихова добра сматрамо својима и радујемо се због њиховог изобиља, као да и ми у њиховим добрима заједничаримо. И тако, радујући се због дарова којима их је Господ наградио, благодаримо Даваоцу и приносимо Му захвалне Дарове. 4. Но, светитељи примају Дарове не само зато што их ми приносимо из љубави према њима, већ и стога што им је нарочита пријатност и велико задовољство да, захваљујући њима, Бог прима благодарност и бива слављен. Јер, као што је највећи грех неваљалих људи у томе што се преко њих хули на име Божије, тако је за светитеље највећи и најзначанији успех то што се кроз њих прославља Бог. То је, још док су у телу живели, био њихов непрекидни подвиг, а сада, кад су се на небо преселили, то је њихово непрекидно дело и ужитак и врхунац њиховог блаженства. Ако су тада, кад су добра за њих била само надање, живели тако што су благодарили Богу за све, и што су све чинили у славу Његову, шта би требало да о њима помислимо сада кад је њихова благодарност много већа, јер су већ постали савршени у свакој врлини, и када добра не представљају више само надање, него су они својим властитим искуством већ осетили дарежљивост Господњу? Јер, сада могу да сагледају себе и да виде шта су били, а шта су постали: од земљаних постали су сунчани; од убогих слугу постали су часни синови и наследници Царства небеског; некада су били кривци, а сада су у стању да, због своје блискости и одважности пред Судијом, и друге ослободе кривице. Стога се никада неће заситити да певају у славу Божију, нити сматрају да су сами довољни за благодарење Њему. Зато и желе да сва бића – и анђели и људи – заједно са њима учествују у слављењу Бога, како би њихов дуг био што ближи Његовом достојанству; а то ће постићи тако што ће тај дуг, односно благодарност Богу, увећати придодавањем и других који ће певати у славу Његову. 5. Сведоци тога су света три младића уз Азарију, који су ватру надвладали и примили од Бога ову благодат. Па кад је требало да изразе благодарност Богу због свог чудесног спасења и да певају у славу Спаситељеву, није им се свидело да Га само они славослове и чинило им се да није довољно само њихово појање, него су сабрали и анђеле, и сав род људски, и само небо, и Сунце, и звезде, и горе, и све бесловесне животиње, и сву неживу природу, и сву творевину уопште. Толико је велика жеља у светитеља, док још живе у телу, да се Бог песмом прослави – а много је већа кад се тела ослободе. 6. Према томе, онај ко, имајући на уму светитеље и њихов углед и блаженство и славу, пева у славу Бога, Који је њих овенчао, тај њима доноси радост од свих најузвишенију; и то нарочито онда када своје слављење не изражава само речима, него и приношењем евхаристијских Дарова – а то су Дарови које Бог толико радо прихвата и који за Њега имају највећу вредност. Па као што Сам Спаситељ благонаклоно прима ове Дарове, који надилазе свако жртвоприношење старога Закона, и као уздарје даје нам Своје Тело и Своју Крв, тако се и светитељи радују овим Даровима више него било чему другоме чиме мислимо да им угађамо; и тада се нуде да нам буду од помоћи у свему што нам је на корист. Јер, у свему се угледају на свога Владику. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота