Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'највеће'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: „Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!“ Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не. Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти. Не можемо говорити другима: „Добићеш након смрти“, јер то звучи помало исламски: „Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!“- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити? Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра“, итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом… Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако. Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге. Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: „Не, благословени. Нема потребе. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи? Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: „Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу. То је величина Цркве – када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да стекне. https://patmos.rs/2022/07/25/atanasije-limasolski-vera-je-najvece-iskusto-koje-covek-moze-da-stekne/
  2. -Мирјана Миловановић и катихета Бранислав Илић: Највеће чудо је што Господ на Литургији низводи небо на земљу- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 15. децембра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, новембарско-децембарског 382 броја "Православног мисионара". Разговор је водила Мирјана Миловановић, новинар Телевизије Храм. У првом делу разговора катихета Бранислав је говорио о значају Пресвете Богородице, о њеном свештеном примеру побожности, преданости служби Богу, као и о њеном молитвеном посредништву. Пресвета Богородица нас својим благословеним примером позива да од душа својих начинимо храмове Духа Светога, трудећи се да целокупно своје биће предамо у службу Богу и ближњима, баш како је то учинила наша молитвена покровитељка која је шира од небеса, нагласио је катихета Бранислав говорећи о Пресветој Богородици. Ми често тражимо чуда негде далеко, а заборављамо да је људски живот у свеукупности велико чудо. Дар живота је већ велико чудо. Овај наш сусрет је чудо, што смо могли овога јутра да дођемо овде и будемо заједно, а највеће је чудо што Господ на свакој Литургији низводи небо на земљу и ми бивамо учесници небеске реалности, иако живимо овде у историји, а благодарећи том највећем дару и чуду ми окушавамо са трпезе Царства небеског, поучио је катихета Бранислав Илић. У даљем току разговора новосадски катихета је наставио да говори о правилном погледу на чуда и подсетио да је нама потребно чудо од вере, а не вера у чуда. Верујем Господе, помози моме неверју, исконски је вапај свакога од нас. У том духу позвани смо да васколики свој живот предамо Христу Богу, да се не бојимо и не бринемо се за много, истакао је катихета Бранислав. Гост Мирјане Миловановић је говорио и о хришћанском погледу на смрт, између осталог рекавши: На улазу у један светогорски манастир читамо једну чудесну реченицу у којој је садржана велика порука, а она гласи: "Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када умреш". Хришћани већ у Тајни крштења умиру, али и васкрсавају, знајући да је овај наш живот у свету који је пролазан, само припрема за оно вечно и непролазно. На крају овог надахнутог разговора који је умешно водила Мирјана Миловановић, катихета Бранислав Илић је гледаоцима Телевизије Храм упутио поруку: Овај пост у сусрет празнику Рождества Христова, прилика је да победимо сами себе и свој егоизам, да победимо своју самодовољност, како би се Господ уселио у нас. Према речима Светог Јована Златоуста Божић је најрадоснији празник, јер да није било рождества Христовог, не би било ни Васкрсења. Утврђени у тој истини, желим вам да истрајете у овом посном подвигу, да припремите дом своје душе за Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, да се Господ роди у срцима вашим, закључио је катихета Бранислав Илић гостујући у овом издању емисије "Живоносни источник". Извор: Телевизија Храм
  3. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Светог Николаја Мирликијског, у недељу, 6/19. децембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после прочитаних јеванђелских зачалâ, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности Светог Николаја, светитеља који је нарочито ревновао за чистоту православне хришћанске вере. Посебно истичући светитељево милосрђе и делатну љубав према ближњима, Епископ Иринеј је рекао: „Свети Николај је илустрација те завршне истине коју Спаситељ проговара, кад каже да – за разлику од богаташа који пропада – свако ко себе богати Богом, тај стиче непролазно и највеће добро, највеће благо. Бог је наше једино и највеће богатство, и богатити се Богом у ствари је једини исправан пут богаћења човековог. Тиме богатимо своју душу, своју савест, свог унутрашњег човека, а такав човек, обогаћен Богом, умеће да располаже и материјалним богатством које буде имао у животу, јер ће знати да треба да га дели са потребитима, са невољнима, а не да гомила за себе. Свети Николај је управо то радио, није он био неки богаташ, али то што је имао, то што је добијао од верних, то је све делио одмах, и сви су му били благодарни. Бог га је прославио већ за живота, светошћу и чудотворством, а и свете мошти његове прославио је после његовог упокојења на земљи, тако да оне вековима – ето од четвртог века до данас – чине чудеса и помажу свима који са вером притичу његовим светим моштима.” Преосвећени владика Иринеј честитао је свима данашњи велики, двоструки празник: недељни дан и празник Светога Николаја, а посебно свечарима који славе. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. ЦЕДЕМ: Највише поверења грађани имају у Српску православну цркву 47,3 одсто Најмање повјерења грађани имају у Црногорску православну цркву 10,1 одсто Од ИН4С - 14/12/2021 Истраживање које је спроведено од 1.до 11. децембра, на узорку од 1.022 испитаника, показује да би Демократску партију социјалиста, уколико би наредне седмице били одржани парламентарни избори, подржало 30,5 одсто грађана, Демократски фронт 20,4 одсто, а Демократе 19,3 одсто. Према истраживању ЦЕДЕМ-а, Грађански покрет УРА добио би подршку 6,2 одсто испитаника, док би за Бошњачку странку гласало 6,1 одсто црногорских грађана. Социјалдемократска партија добила подршку 4,3 одсто испитника, а Социјалистичка народна партија 2,9 одсто грађана. Истраживање показаује да би за Социјалдемократе гласало 2,4 одсто испитаника. Исту подршку грађана добила би Албанска алтернатива, а Уједињеној Црној Гори глас би дало два одсто испитаника. Директорица ЦЕДЕМ-а Милена Бешић рекла је да 22 одсто испитаника сматра да су нови избори једино рјешење политичке кризе у Црној Гори, а 18 одсто да је рјешење постојећа влада без реконструкције. Она је казала да 16,9 одсто црногорских грађана сматра да је рјешење политичке кризе потпуно нова влада, коју ће формирати странке тренутне парламентарне већине. Према ријечима Бешић, 10,5 одсто испитаника сматра да је рјешење мањинска влада уз подршку ДПС-а и партнера. Како је навела, за 3,6 одсто црногорских грађана рјешење политчке кризе је мањинска влада без подршке ДПС-а, а 29,1 одсто нема став или не зна одговор. Бешић је казала да 46,8 одсто грађана сматра да се Црна Гора креће погрешним путем, а 24,6 одсто правим. – Из оцјена и ставова видимо да се наставља тренд смањења повјерења у институције. То је свима сигнал да се позитивне промјене у друштву, политици и на јавној сцени морају десити– рекла је Бешић. Према истраживању, најбоље оцијењени ресор је Министарство финансија и социјалног старања, а најгоре Министарство правде, људских и мањинских права. Бешић је казала да је најбоље оцијењени политичар предсједник Скупштине Алекса Бечић са просјечном оцјеном 2,5, слиједе предсједник Црне Горе Мило Ђукановић са оцјеном 2,35 и вицепремијер Дритан Абазовић са просјечном оцјеном 2,23. Премије Здравко Кривокапић добио је просјечну оцјену 2,19. Највише поверења грађани имају у Српску православну цркву 47,3 одсто. Готово исто поверења имају у систем образовања 47,2 одсто. У здравствени систем вјерује 45, 9 одсто грађана. Институцијама Владе, Предсједника Црне Горе и Скупштини вјерује 28 дсто грађана. Најмање повјерења грађани имају у Црногорску православну цркву 10,1 одсто. Ако би у овом тренутку био одржан попис, 44,7 одсто грађана би се изјаснило као Црногорци, 33 одсто као Срби, 7,9 одсто као Бошњаци, 4,6 одсто као Албанци. Као Муслимани би се изјаснило 5,1 одсто грађана.
  5. Зна ли неко које је највеће теолошко питање данашњица. Мени пада нешто на памет, али нисам сигуран да ли је могуће то објаснити. Кључно питање је о првенству, међутим дискутабилно је да ли може то бити буквално теолошко питање. Ја сам отишао корак даље, а повезано је са питањем првенства, али на начин који је тешко објашњив. Да ли је поредак СветеТројице чин ради стварања или је начин Њеног иманентног постојања? Сматрам да је дилема око богословске и икономијке Тројице апсолвирана и превазиђена. Није то више питање. Икономијска Тројица се разуме као догађај и деловање Оваплоћења Сина Божијег. А богословска Тројица као Њено иманентно постојање и независно од творевине. Као што сам рекао, тешко ће се разумети ово питање, јер је реч о поретку који постоји - како ми видимо - од самог почетка творевине, који ће постојати вечно и који се тиче нивоа нестворених енергија.
  6. Христос је сажео све заповести Старог завета у две највеће заповести: 1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом. 2. Љуби ближњега свога као самога себе. Нови завет је савршенији од Старога у поимању љубави и према Богу и према ближњем. То није никако чудо, јер се у Новом завету и Бог савршеније открио, и савршенијег човека показао и створио. Бог се јавио као Љубав: Отац и Син и Дух Свети. Поставши Богочовек, Син Божији је показао и открио да је и човек створен да буде нешто савршеније од човека - богочовек. А за поимање и стварање тога је неопходна дубља и шира вера и бескрајнија љубав. Нови завет је савршенији од Старога, јер су Јевреји за ближњега свога сматрали само сународнике Јевреје и обраћенике. Верници Новог завета за ближње своје сматрају све људе без обзира на њихову боју коже, веру или народност. Нови завет је савршенији од Старога завета не само по ширини љубави према свима људима него и по јачини љубави: Хришћанин воли свога ближњега не само као самога себе него и више од себе самога. Он воли ближњега као што је Исус Христос волео нас, а Христос је жртвовао Самога Себе ради нас и за наше спасење. Господ је рекао ученицима својим не само да воле своје ближње као саме себе него да их воле, као што је Он заволео нас (Еванђеље по Јовану, глава 13, стих 34). Господ Христос је, дакле, волео нас више него Самога Себе. Он је ради нас понизио Себе до смрти на крсту. Ту божански несебичну, саможртвену љубав Господа Христа ми знамо по томе "што је Он за нас душу своју положио". Због тога, по Његовој заповести, и ми смо "дужни полагати душу своју за браћу" (Прва посланица Јованова, глава 3, стих 16). Тек је то права савршена љубав: љубав која не тражи своје. Митрополит Амфилохије, Епископ Данило - Нема лепше вере од хришћанске Ризница литургијског богословља и живота: Две највеће заповести BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  7. Мало да се нашалимо, а мало и не . Ево ја сам једна од њих . Можда држим прво место . Ту су у рангу и Авокадо, Клауд бој, Џастин (Јустин) , Боки СД , Тражитељ, Роћко . Пронађите се .
  8. Највеће искушење Највеће искушење у нашем животу – није успех, популарност или власт, него неприхватање себе. Успех, популарност и влат заиста могу да буду велика искушења, али њихова саблазан је често само део једног још већег искушења – неприхватања себе. Када се саглашавамо и верујемо гласовима, када нас називају бескорисним и недостојним људима, успех, популарност и власт се лако прихватају као успешни методи решења проблема. Али истински проблем и замка је ипак у неприхватању себе, онаквим какав си. Не могу престати да се дивим томе, како брзо уступам пред тим искушњем. Када ме окривљују или критикују, одбацују, издају, ја опет говорим себи: „Ето ти, сада је опет јасно да си нико и ништа“. Уместо да критички размотрим све околности или да размислим о својим способностима и способностиама других, ја сам склон да окривљујем себе не само за то што сам урадио, него и за то што сам такакв какав сам. Моја тамна страна ми шапће: „Ја сам бескористан човек…. Ја заслужујем само да ме одгурну од себе, одбаце и забораве“. Вама се може чинити да сте склонији к високомерности, ароганцији (охолости), него к неприхватању себе. Али размислите, зар ароганција није – супротна страна неприхватања себе? Зар арогантан човек не ставља себе на педестал, само да га нико не би видео онаквим какав је у својим сопственим очима? Можда је, на крају крајева, високомерност – просто још један начин да се избавите од осећања сопствене ништавности? Самоодрицање и високомерност нас у истом степену искључују из реалног живота и чине веома компликованим, практично немогућим, мирно постојање на земљи. Мени је сасвим јасно да се под мојом ароганцијом сакрива поприлична сумња, исто као што се иза мог отказа да прихватим себе скрива гордост. Надимам ли се ја од гордости или сам снужден од ниског осећања личне вредности, ја губим контакт са тим ко сам ја на самом делу и искривљујем своју представу о реалности. О. Генри Нувен Надам се да ћеш некако моћи да препознаш у себи искушњење неприхватања себе и то, да ли се оно изражава у високомерности или у осећају ниже вредности. Често се неприхватање себе сматра неуротичком пројавом човека несигурног у себе. Али у неурози, кроз психу човека, често нам напомиње о себи дубоко од свих сакривена тамна страна наше душе: то болесно осећање да теби није место међу другим људима. Неприхватање себе – је највећи непријатељ духовног живота, јер оно противречи гласу, који долази свише, који вас назива „Возљубљени“. Генри Нувен. „Живот возљубљеног“
  9. Са страхом божијим и вјером приступите. То су ријечи којима свештеник позива народ да приступи светој Чаши или путиру. У тој светој Чаши дешава се за нас хришћане највеће чудо, хљеб и вино постају тијело и крв Богочовјека Христа. И ми хришћани са вјером да је то заиста тијело и крв Христова и са страхом и трепетом приступамо путиру. Прије него се причестимо чита се молитва у којој се исповиједа та наша вјера да заиста вјерујемо да је то тако. У једном дијелу молитве се каже још да “нећу казати тајну непријатеља твојим”. Овај моменат је за нас хришћане велика, чак највиша тајна, о којој ми не расправљамо, дубоко је чувамо, поготову од непријатеља Христових. Ових дана, узрокована појавом корона вируса, актуализована је тема причешћа, поготово у црквеним круговима. Стиче се утисак да неко покушава да ту тајну растајни и да је преда другима, а можда и непријатељима Христовим. Послије двије хиљаде годана чувања те тајне и учествовања у њој, мислим да је било непотребно започињати расправу о томе да ли се можемо заразити од чаше или кашичице или чак самог причешћа, затим даље снисходити и мијењати устаљену праксу причешћа итд. Да ли пандемија, која није највећа и једина за ових двије хиљаде година, колико је од Христа нам установљеној, светој Евхаристији, и један страх супротан ономе који се тражи да би се приступило светој Чаши, смјели изазвати ову расправу о светом причешћу!? Да ли се овом расправом и измјенама у начину причешћивања, смјела довести у сумњу света Тајна причешћа. Мислим да је у овом случају било сврсисходније довести у сумњу саму пандемију и сам вирус, него ли свето причешће. Ја овдје нећу улазити у расправу да ли треба дезинфиковати кашичицу и користити начин причешћивања Јаковљеве литургије. Иако бих имао коментар у вези са тиме. Овдје бих само скренуо пажњу да ми хришћани нисмо смјели ову Тајну, поготово на овакав начин објављивати свијету. Када се тајна растајни, онда више није тајна, како каже велики пјесник Бећковић. Предлажем да о овој Тајни ћутимо, и никоме о њој не говоримо, а најмање онима од овога свијета. Само ми хришћани знамо да је то тијело и крв Христова, да је сами Исус Христос. Као што су некад мислили да су хришћани људождери, тако сада мисли да је тијело Христово заразно у вријеме пандемије. Цару царево, а Богу божије! Ако су нам цареве власти забраниле да се састајемо у цркви на богослужењима, ми ћемо испиштовати, и дати цару царево, т.ј. испоштовати цареве законе. Али ћемо дати и Богу божије, а то је, сачуваћемо тајну о светом причешћу! Амин! Презвитер Огњен Фемић Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  10. Са званичне интернет странице свете царске лавре манастира Хиландара доносимо звучни запис литургијске омилије високопреподобног архимандрита Методија, игумана хиландарског. Отац Методије је беседу изговорио у пету недељу Великог поста, 5. Априла 2020. Лета Господњег.
  11. У 26. недјељу по Духовима, на празник Светог пророка Авакума, Светог цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, 15. децембра 2019, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Прије свете службе, Преосвећени Епископ је у чин ипођакона рукопроизвео Огњена Фемића, дипломираног теолога, из Равне Ријеке у Бијелом Пољу. Након читања светог Јеванђеља, ријечима литургијске поуке сабрани вјерни народ, поучио је протосинђел Евстатије (Драгојевић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови. О данашњем великом празнику, којим наша Света Црква молитвено прославља велике српске Божје угоднике Светог цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, архипастирском бесједом обратио се Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Казао је да је Светог цара Уроша наш народ називао Урошем Нејаким, што се погрешно схвата због асоцијације како је он био нејаки владар. Његов отац, цар Душан је био силни, а он, цар Урош нејаки. „Како год то било историјски, он се пред Богом узвисио својим смирењем. Када се распадало велико, славно и силно царство Немањића, он је био тај који је, још увијек, држао престо српских краљева и царева, али га није могао сачувати, јер су биле такве историјске прилике, већ су Турци надирали. Грци нас оптужују да смо им хтјели узети царство, а ми њих да су они, изнајмљујући Турке као најамничку војску, довели Турке на Балкан, али смо заједно покусали последице тих међусобних оптужби. Ипак, ми смо са Грцима браћа, кроз цијелу историју смо имали динамичне односе, најчешће добре, а било је и врло великих неспоразума“. „Цар Урош се везивао за Царство небеско и главни акценат стављао на вјеру и на светињу, заједно са својом мајком Јеленом, која се пред крај живота замонашила са именом Евгенија. И она се помиње као света, њена рука налази се у манастиру Савини“, бесједио је Владика. Заједно са Светим царом Урошем данас се слави и велики Божји угодник Преподобни и богоносни Отац наш Јоаникије Девички. Народ из ових крајева од Полимља ишао је, често, у манастир Девич, а из других крајева на славу Манастира. „Сабирају се код његових Светих моштију многи да себи и својој души траже исцјељења и снаге. Велика је светиња манастир Девич, много је страдала, али је благослов Светог Јоаникија Девичког васкрсава и, опет, је васкрснула послије оног страдања 2004. године. Нека буде срећан данашњи празник. Имамо дио Светих моштију цара Уроша, овдје, у овом кивотићу. Када смо из Срема донијели дјелиће чесних моштију Светог цара Уроша, пошто су, некада, почивале у манастиру Шудикови, оне су овдје проточиле Свето миро. Очевидац сам тога“, навео је Преосвећени Епископ Јоаникије. Владика је позвао народ цијеле Црне Горе да се у суботу 21. децембра, саберу у Никшићу уз мошти Светог Василија Острошког Чудотворца. „Свети Василије, који је био Митрополит града Никшића и шире околине, повремено, када су тешкоће у његовом народу, походио је свој народ својим Светим моштима. Било је тога и раније, а посебно се сјећамо његовог одласка за његово родно Требиње и Мркоњић. То је утврдило Херцеговину и залијечило њене ране послије оног несрећног рата“. „И ми данас имамо ране, имамо ране не од друге вјере, не од другог народа, него од наших људи, који нам припремају закон којим желе да понизе нашу свету вјеру. Сјутра вече ће бити дијалошка трибина у Беранама у Центру за културу. Долазе наши правници, они су до краја, на нивоу струке и права, завршили причу о закону, побили све њихове аргументе. Немају шта да одговоре, али сада иду голом силом власти. Ми се не боримо против власти, него се боримо против неправде и дужни смо да се, увијек, боримо против неправде“, истакао је Његово Преосвештенство. Поручио је да вјера треба да је слободна, а слобода вјере, по ријечима Преосвећеног Владике Јоаникија, изражава се, не само кад је све добро и лијепо, него и када су тешка времена, када су тешке клевете. „Ми морамо бити слободни да то кажемо. Не боримо се ни огњем, ни мачем, него се боримо ријечју, правдом, истином. То је наше оружје. Наше највеће оружје када имамо неспоразуме са браћом је трпљење и молитва да се сви уразуме. Не желимо ми, не дао Бог, да продубљујемо већ постојеће расколе међу браћом, нити да се укључујемо у било какву страначку политику, али желимо да сачувамо наш образ и не смијемо да допустимо да се наша вјера понижава и гази. Од кога, драга браћо? Од наших, али одрођених. Са тугом ове ријечи говорим“. „То су наша браћа и ми их, увијек, позивамо на дијалог, али, бјежали су, ја сам тога свједок, од силе аргумената, од науке и струке, а вукли нас на терен политике. Не можемо да дозволимо да наше право не буде право, него да буде политика. Ми само штитимо своја права и дужни смо да их штитимо. Нека се зна и то, ми смо као људи слаби и нејаки, али када смо са Богом, са нашим свецима и око кивота наших светаца, ми смо јаки. Јаки смо духом, љубављу, истином и правдом. То је наша снага“, закључио је на крају бесједе Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Сабрани, који посте Божићни пост, а који се покајањем, молитвом и исповијешћу припремају за празник Рођења Господа Исуса Христа, приступили су Светом Причешћу. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  12. У среду 27. новембра 2019. године почео је четрдесетодневни Божићни пост. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије обратио се свим вернима честитајући почетак поста и упућујући све ка великом радосном празнику Божићу: – Запутили смо се ка Божићу. Звучни запис беседе Божић је празник највеће блискости Бога и човека. Иде Небо да загрли земљу и Бог да станује са људима и да живи са њима. Родиће се као дете чинећи себе најпријемчивијим свакоме узрасту. Родиће се усамљен да би био друг бескућницима и самотњацима. Биће Он и у заједницама великим, долази свима. Долази највећи гост, треба да га дочекамо најсвечаније. – И Бог доноси своје дарове. Његови дарови се не виде сви одмах, они ће се видети касније. Бог преображава свет собом, Он ће и себе дати за нас, уместо нас пострадаће на Крсту, али за нас ће и устати, водећи нас у живот. – Да дочекамо Божић у радости, и као што Бог грли нас тако да грлимо једни друге, пожелео је Епископ Атанасије свима. Извор: Епархија милешевска
  13. На почетку емисије отац Макарије је тумачио Свето Јеванђеље на 22. недјељу по Педесетници у којем наша Црква доноси причу о богаташу и убогом Лазару, која говори о томе какви би требало да буду односи међу људима, нагласивши да је богопознање највеће богатство које човјек може да има. Звучни запис емисије Отац Макарије је потом говорио и о празнику Ђурђиц и о сјећањима која носи са сахране блаженог спомена Патријарха Павла од чијег упокојења се 15. новембра навршило 10. година. Отац Макарије је потом одговарао и на постављена питања наших слушалаца међу којима су се нашла питања о паљењу славске свијеће, љубави према ближњима, избору духовника и остала питања на која одговоре можете наћу у овој нашој емисији коју вам топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  14. У порти храма Светог архангела Гаврила у Бранковини, где почива Деснака Максимовић са супругом јој Сергејем Сластиковим, 11. фебруара 2019. године молитвени помен служили су Преосвећена господа Епископи ваљевски Милутин и шабачки Лаврентије. -Десанка је својом речју показала да за истинито, искрено, дубоко и чисто писање није потребна оштрина пера, него ширина душе и дубина љубави којом се то перо натапа, дивне су речи Александре Павловић, професорке српског језика у шабачкој Медицинској школи „Др Андра Јовановић“, која је са својим ученицима дошла у Бранковину да посети надалеко познати културно-историјски комплекс и помоли се за душу најлепшег пера српске лирике, песникиње која је била један од најистакнутијих српских стваралаца и интелектуалаца свог времена и остала путоказ и надахнуће новим генерацијама. Крај хумке у којој почива са супругом Сергејем, молитвени помен одслужили су Епископ ваљевски г. Милутин и Епископ шабачки г. Лаврентије, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва епархија којима управљају. Владика Лаврентије дуго је и добро познавао Десанку Максимовић. -Њен лик и дело драгоцени су српском народу и, молећи се за њену душу, молимо се Господу да нас благослови и убудуће тако великим људима, рекао је владика Лаврентије. Владика Милутин, пак, са великом поетесом упознао се преко њених књига: -Добро је читати их, јер тако осећамо и њену душу. Добре људе Бог памти и ми смо се данас молили да она остане у памћењу Божјем, што је најважније после упокојења. Јер, ко је у Божјем памћењу, није умро, већ је само прошао кроз капију смрти и ушао негде где људско око није видело и ухо чуло. То је Бог уготовио нашој Десанки и свима онима који су били добри људи овде на земљи. На гробу човек најбоље осети колико је пролазан, али и колико је вечан. Владика Лаврентије је Десанку одлично познавао и нико лепше не говори о њој од њега, закључио је владика Милутин и захвалио Епископу шабачком што сваке године долази у Бранковину. Старешина храма Светог архангела Гаврила протојереј – ставрофор Душан Патијаревић и овога пута био је пословично добар домаћин у Бранковини, прелепом колубарском селу које уз Десанку Максимовић чува успомене и на славну породицу Ненадовић из које су потекли великани српске историје, духовности и културе. Поздрављајући госте за трпезом љубави у Парохијском дому, прота Патијаревић захвалио је свима који су дошли да упуте молитве и лепе речи у част 26. године од одласка са овог света драге песникиње. -Те 1993. године, када се она упокојила, био је сличан дан као данас. Сећам се, када је стигла вест да се Десанка упокојила, било је снега у порти, а неки тмурни облаци се надвили над овим крајем. На сам дан њене сахране сунце нас је обасјало кад смо служили опело. Радујем се што сте обишли спомен комплекс овде у Бранковини. Имали сте шта и да видите. Ово је место великана: проте Матеје, војводе Јакова, књижевника Љубе Ненадовића... Одавде је кренуо устанак, борба за ослобађање Србије од турског ропства и то Бранковину такође чини важним и местом поклоњења људи са свих страна, казао је прота Душан Патијаревић. Свештенство Епархије шабачке даривало је све присутне књигом одабраних песама Десанке Максимовић „Духовни завичај“. Са благословом владике Лаврентија, збирку је издала Издавачка кућа „Глас Цркве“ прошле године у част 120-годишњице рођења и 25-годишњице упокојења Десанке Максимовић. Чланови Уметничке групе „Агапе“ из Шапца извели су кратак уметнички програм инспирисан стваралаштвом Десанке Максимовић. Организатори сабрања у њену част били су Задужбина „Десанка Максимовић“, Матична библиотека „Љубомир Ненадовић“ Ваљево и Град Ваљево. Извор: Српска Православна Црква
  15. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Остоја Кнежевић старјешина Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и протојереј Ненад Лазаревић из Браничевске епархије, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Страшном суду, сабране је бесједећи поучавао о.Остоја, који је између осталог казао да се ових неколико седмица прије Великог поста називају припремним, као и да нас Црква и богослужбено припрема за период Свете Четрдесетнице. – У седмици која је пред нама не служи се Света Литургија у сриједу и петак због крсне жртве и страдања Христових, зато што је Света Тајна Евхаристије највеће торжество, највеће славље и највећа свечаност коју ми хришћани овдје на земљи доживљавамо. Ми се у току Четрдесетнице боримо против гријехова наших, слабости, љености и свега онога што је лоше у нама. Ако људи који су у свијету своје успјехе и неуспјехе сабирају од нове до нове године, за нас хришћане Света Четрдесетница је период када ми можемо да се сабремо и видимо гдје смо и шта смо – казао је о.Остоја. Он је казао да су стремљење, труд и жртва којима тежимо током поста корак ка нашем спасењу, иако увијек остају недовољни и незавршени. – Корак по корак ми се трудимо и надамо се да ће Бог, видјећи наше стремљење, нашу жртву и наш труд помоћи нам у нашем подвигу и иако несавршене пригрлити нас и прихватити нас као своју истинску дјецу и синове и кћери – казао је о.Остоја. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење свештенства и острошког монаштва са вјерним народом настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог
  16. У Недјељу о Страшном суду – Месопусну, 11.фебруара 2018. љета Господњег, припремну недјељу пред Васкршњи пост, када наша Света Црква прославља Пренос моштију Светог Игњатија Богоносца, саборно и молитвено било је у манастиру Острогу. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Остоја Кнежевић старјешина Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и протојереј Ненад Лазаревић из Браничевске епархије, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Страшном суду, сабране је бесједећи поучавао о.Остоја, који је између осталог казао да се ових неколико седмица прије Великог поста називају припремним, као и да нас Црква и богослужбено припрема за период Свете Четрдесетнице. – У седмици која је пред нама не служи се Света Литургија у сриједу и петак због крсне жртве и страдања Христових, зато што је Света Тајна Евхаристије највеће торжество, највеће славље и највећа свечаност коју ми хришћани овдје на земљи доживљавамо. Ми се у току Четрдесетнице боримо против гријехова наших, слабости, љености и свега онога што је лоше у нама. Ако људи који су у свијету своје успјехе и неуспјехе сабирају од нове до нове године, за нас хришћане Света Четрдесетница је период када ми можемо да се сабремо и видимо гдје смо и шта смо – казао је о.Остоја. Он је казао да су стремљење, труд и жртва којима тежимо током поста корак ка нашем спасењу, иако увијек остају недовољни и незавршени. – Корак по корак ми се трудимо и надамо се да ће Бог, видјећи наше стремљење, нашу жртву и наш труд помоћи нам у нашем подвигу и иако несавршене пригрлити нас и прихватити нас као своју истинску дјецу и синове и кћери – казао је о.Остоја. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење свештенства и острошког монаштва са вјерним народом настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог View full Странице
  17. Некада је код нас постојала манија куповине лоптица за стони тенис, фудбал и разне друге ствари – а све ради привлачења младих људи у Цркву. Наравно, то није лоше ако поред храма постоји простор где млади могу да играју. Све што Црква даје људима да им помогне, да би пружила предах, склонила од нечега – добро је. Све што сам поменуо има припремни карактер и помаже у привлачењу младих. Међутим, истинско назначење Цркве је потпуно другачије. Свако мора да схвати: оно што тражимо у Цркви и што Она може да нам пружи јесу лични односи са Христом. Веома је важно знати да смо, улазећи у Цркву, призвани да успоставимо односе не са учењем Цркве, већ са конкретном Личношћу. Да бисмо имали личне односе са Исусом Христом, живом Личношћу, Која постоји и са Којом човек може и треба да има односе љубави. Треба заволети ту Личност. То је веома важно. У прошлости су у нашој црквеној средини постојали проблеми. Прошли смо кроз неколико криза: богословску, духовну и пастирску, а природна последица свега тога био је одлазак људи из Цркве. У то време Црква је покушавала да успостави своје учење кроз разум, посредством рационалних аргумената. Већина вас зна да у уџбеницима веронауке постоје докази постојања Бога. То је пет-шест претпоставки чији је циљ рационално доказивање постојања Божијег. У томе је и била грешка, јер теза води антитези: доћи ће неко други и рационалним аргументима теби доказивати да Бог не постоји. И он ће имати много здравије аргументе од твојих, јер ти покушаваш да логички докажеш да Бог постоји, а Он не постоји. Свети Оци говоре да Бог не постоји. Како? Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да је Бог непостојеће Биће. Бог не постоји, то јест Он уопште не постоји као што постоје остала бића… Његово постојање не може бити тачно осмишљено и описано. Зашто су Оци рекли тако? Да би избегли грешку коју смо ми направили. Под утицајем Запада трудили смо се да утврдимо Цркву на лажном темељу, на лажним стварима, био то разум, наука, философија или друштвена делатност. Покушавали смо да докажемо да Бог постоји помоћу рационалних аргумената, да је Јеванђеље најбоље учење на свету јер говори о љубави, правди, једнакости, итд. Наравно, оно и говори о свему томе. Међутим, човек може да пита: „Зар је Христос дошао да би нам рекао да треба да будемо праведни, социјално активни, слободни и демократски људи?“ „Па добро“, рећи ће он, „све то постоји у Јеванђељу. Али зашто треба да радимо оно што не можемо да разумемо? Зашто се молити на пример? Зашто ићи на службе, постити, посећивати храмове? Зашто нас каде, зашто причешћују све једном кашичицом из једне Чаше?“ Све то људски разум не може да прихвати као нешто што се подразумева. Људи који су постављали таква питања били су у праву, јер оно што су сазнавали у Цркви, заснивало се само на разуму. И данас слушамо, како неки говоре, да је Христос био учитељ, демократа, револуционар… и шта све није био! Оно што је човеку блиско, то и приписује Христу – свако оно што воли! Наравно, свему томе су се научили у Цркви, у недељним школама које пропагирају искључиво социјалне и моралне основе живота. На пример, децу су учили да постоје морална и неморална дела, да треба чинити добро, итд. али све то и много шта друго се предаје као идеје које немају везе са Христовом личношћу. Испоставило се (старији памте то) да су се деца, напунивши 16 година, удаљавала од Цркве. Сва деца у узрасту до 12 година долазила су у храм, давали су им иконицу, некакву конфету – тада није било базена и сличног где би могли да проведу време. То је била ретка могућност да се деца занимају нечим ван школе. Затим су деца одрасла и у старијим разредима су сви отпали. Зашто? Зато што су дошли у узраст полног сазревања и сусрели се са изазовима, искушењима, другачијим искуством насупрот кога су идеје, предаване у недељној школи, биле немоћне. Те идеје нису могле никако да опстану. Отпадање све деце од Цркве, без изузетка, била је свеопшта појава. Предузимали су се неки покушаји да се томе одупре, али ипак су сви храмови били празни.
  18. Србија је пљачкана вековима: Ево где се данас налазе највеће српске драгоцености! FacebooTw Почев од 19. века, приоритетни задатак свих западњака је у нападу на Србију био да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига, због чега се они сада налазе широм света. За сада нема изгледа да се врате тамо где припадају – у Србију. Истражујемо зашто… Да теорије о украденој и кривотвореној српској историји нису само пуке јадиковке српских националиста, говори и податак да је незнани број древних рукописа и књига украден и однет из Србије, те се сада чува по белосветским библиотекама и сефовима, без икакве намере да буду враћени тамо где и припадају – Србији. Да би уопште могли да се баве српском историјом и да је мењају према својим плановима, западни моћници морали су да је познају. Због тога је, почев од XIX века, приоритетни задатак свих завојевача који су нападали Србију био увек исти, да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига. Сви они су добро обавили свој задатак – небројени српски рукописи и књиге украдени су, првенствено из српских манастира и однети из Србије, без икакве намере да икада буду враћени. Материјално највредније дело које је украдено из Србије је Српски псалтир, који на свакој страници има икону од чистог злата и налази се у Немачкој. Због његове лепоте, уметничког и историјског значаја, Немци су урадили копије, а да би ми урадили те исте копије, траже да платимо “њихова” ауторска права. за Да би “запушили уста” све гласнијим захтевима да се ова српска реликвија врати Србији, Баварска државна библиотека, где се чува ово украдено дело, је прошле године “даровала” факсимил Српског псалтира Музеју у Смедереву. То је у нашој јавности дочекано са великом помпом и уз неизмерну захвалност немачкој амбасади и Баварској библиотеци, што су нам послали слике нашег украденог дела. Да зло буде веће, Немци ово дело зову онако како и треба – Српски псалтир, а наши историчари и званичници га зову Минхенски (српски) псалтир. Никољско јеванђеље (XIV век) налази се у Даблину у Ирској. Пролог стиховни за летњу половину године из 1566. године (древни Српски календар годину дели на зимску и летњу половину), налази се у Лајбаху. Пролог стихови за сепмтебар-децембар 15945. године такође је у Лајбаху. Збирка српских рукописа из манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукопис “Поклоник смерног Гаврила Тадића” из 1662. године. Повеља краља Милутина из 1302. године налази се у Филаделфији. Лукино јеванђеље из времена цара Душана, налази се у Британској библиотеци. Псалтир “принтед ин Венице ин 1638 сецонд едитион оф тхе Изобразхение орузхии иллирицхеских”, такође у Британској библиотеци. Савина књига, рукопис монаха Саве с почетка XI века налази се у Русији. Радослављево јеванђеље из треће деценије XВ века, похрањено је у рукописној збирци Руске народне библиотеке Санкт-Петербургу. Веома је значајан Студенички типик који је Свети Сава написао на молбу свог брата Стефана. Ово је буквално црквени устав тј. правнилник о богослужењу и животу монаха у манастирима, ово дело је главна основа за устав Српске православне цркве, а чува се у Националном музеју у Прагу под ширфом IX Х 8 – Ш 10. За време евакуације Народне библиотеке у Првом светском рату, нестало је преко 50 српских средњевековних књига, које су 1966. године пронађене у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину. Стари српски рукописи и књиге нису само покрадене и расуте по свету, многе су и заувек уништене. У пожару који је избио након бомбардовања Народне библиотеке на Косанчићевом венцу 6. априла 1941. године, ватра је прогутала више од 1.400 српских ћириличних рукописа и повеља. ИЗВОРБЕОГРАД.ИН http://vidovdan.org/2017/10/06/srbija-je-pljackana-vekovima-evo-gde-se-danas-nalaze-najvece-srpske-dragocenosti/
  19. Можете навести и више. Трол, флејм & спам СТОП!!1! (Нисам знала где да ставим тему, па ако се админ-мод тим сети може да пребаци у одговарајући део.)
  20. Епископ славонски Јован: Бог који постаје човек – највеће је и најнесхватљивије чудо! 8. јануара 2017. 0 Поводом православног Божића, верницима који славе овај велики хришћански празник по јулијанском календару обратио се епископ пакрачки и славонски Јован. “Припремај се Витлејеме, отвори се свима Едеме, украшавај се Ефрато, јер је у пећини од Деве процветало Дрво живота: Умни рај се показа у Њеној утроби, а у њему божански засад. Ми који од њега једемо живи бићемо, нећемо умрети као Адам. Христос се рађа, да обнови пали образ!” Ово је богослужбена песма – тропар – која се у православним црквама поје у времену пред Божић, припремајући нас за празник Рођења Христовог а то за нас у Пакрацу значи у време између слављења Божића по грегоријанском и јулијанском календару, од 25.12. до 7.1. – који нам открива оно “једино ново под Сунцем”, а то је да се истинити Бог, један од Свете Тројице, родио од жене и од ње примио у целини и људску природу, поставши и истинити човек, а притом остајући Бог. Тако започиње хисторија која ће се наставити Христовим изласком на своје послање међу људима – што је било крштењем од Јована Претече у Јордану; Христовим уласком у Јерусалим када је био препознат од јеврејског народа као Избавитељ-Месија, који је једини у давнини познао истинитог Бога и кроз Мојсија примио Закон Божији; установљивањем Тајне причешћа Телом и Крвљу Господњом на Велики Четвртак; одрицањем народа од свога Месије, Христа, и његовим распињањем на Велики Петак; Васкрсењем Христовим рано ујутро “у први дан седмице”, у недељу; Његовим вазнесењем на небо после четрдесет дана; и коначно силаском Светог Духа, трећег лица Свете Тројице, на Његове ученике након десет дана од Вазнесења, у дан Педесетнице у Јерусалиму, на Гори Сиону. Као што каже древна песма, све то Христос чини да би обновио истински људски лик, која она назива образом, користећи стару славенску реч. То је богомдани људски лик, начињен према Божијем лику, који је Адам добио стварањем, а који је нарушио прекршивши заповест Господњу и био изгнан из Раја. На Божић, Бог постаје човек да би својом божанском природом обновио човека, и поставши човеком, подигао човека у висине божанства. Бог који постаје човек – највеће је и најнесхватљивије чудо од свега што се десило у хисторији космоса; зато и песмописац наглашава библијска места: Ефрату, Едем и коначно Витлејем који се на јеврејском језику назива Беyт Лецхем, “Дом хљеба” да би показао како се Христос, Богомладенац, родио на конкретном месту и у конкретно време, као и сваки човек који долази на свет. Једино тако сваки храм подигнут у славу оваплоћеног Бога може бити Његов дом и Његов сведок, који се освећује тиме што се у њему причешћујемо истинским Телом и Крвљу Господњом. Зато храмови јесу вољени, и грађени и украшавани с љубављу јер су уздарје Богу за Његов дар нама. Пре неког времена, читао и гледао сам једну цртанку коју су урадила пакрачка деца. У њој су биле нацртане све значајније грађевине у Пакрацу, и уз сваку од њих је била написана њена мала хисторија. Уз православну Саборну цркву и Владикин Двор писало је “Ја ето још нисам онако лепа како бих желела и требало да будем…” На овај православни Божић, то дете може ући и у Саборну цркву и у Двор и видети да они постају онако лепи како су и некад били и како би желели и требали да буду, а та лепота ће се ускоро прелити и на њихове спољне зидове, обнављајући њихов изворни лик и лепоту. Има ли већег чуда Оваплоћеног Бога и лепшег дара Пакрацу од Њега који се пре две хиљаде и седамнаест година родио од Деве Марије у Витлејему? http://patriot.rs/episkop-slavonski-jovan-bog-koji-postaje-covek-najvece-je-i-najneshvatljivije-cudo/
×
×
  • Креирај ново...