Претражи Живе Речи Утехе

Господ је од праха створио човека, али нас воли као рођену децу и жељно очекује. Господ нас је толико заволео да је ради нас примио обличје човека и пролио Своју крв за нас и њоме нас напојио и дао нам Своје пречисто тело, тако да смо постали деца Његова, од тела и крви Његове. Постали смо телом слични Господу као што и земаљска деца личе на свога оца. Дух Божји сведочи нашем духу да ћемо вечито бити са њим. Господ нас непрестано зове себи. Он живи у нама и у светим тајнама Цркве, кроз које нас уводи тамо где ћемо видети славу Његову. Свако од нас учествовати у тој слави по мери љубави коју је имао. Ко више воли, тај више и жели да буде са Оним Кога воли и стога се више и приближује Господу. Онај који мало воли, тај мало и жели, а ко уопште не воли, тај и не жели и не стара се да види Господа и зато пребива у вечној тами. До суза ми је жао људи који не знају Бога и Његову милост. Нама је Господ показао Себе Духом Светим иако живимо у свету. Чудна је то ствар. Благодат ми је дала да разумем да су сви људи који воле Господа и чувају заповести Његове, испуњени светлошћу и слични Господу. Они који су против Бога, испуњени су мраком и слични су ђаволу. Ово је природно, јер је Господ светлост и Он просвећује Своје слуге, а они који служе ђаволу добијају од њега таму. * * * Познавао сам једног малишана. Изгледао је као анђелче. Био је смирен, поштен и кротак, лице му је било бело са руменим обрашчићима; очи светле, плаве, добре и спокојне. Када је поодрастао, одао се рђавом животу и изгубио благодат Божју. Када је имао 30 година, сасвим му се изменио изглед. Почео је да личи на звер, на разбојника. Знао сам и једну лепу девојку коју је касније грех унаказио. Видео сам и супротно: видео сам људе који су ступили у манастир лица поружнелог од греха и страсти, али који су покајањем и исправним животом стекли необично пријатан изглед. Господ ми је још дао да у манастиру Стари Русик, за време исповести, видим исповедника у обличју Христа. Стајао је у исповедаоници у неисказаној светлости и мада је имао сасвим седу косу, његово лице је било свеже и лепо као у младића. Овако исто сам видео и једног епископа за време свете литургије. Видео сам тако и оца Јована Кронштатског, који је по природи био човек обичног изгледа, али од благодати Божје његово лице је постајало као у анђела и човеку је било милина погледати га. * * * Човек је створен од земље, али Бог га је толико заволео да га је украсио Својом благодаћу и постао је сличан Богу. Жао ми је што мало ко зна ово, а све је то због гордости наше… Кад бисмо се смирили, Господ би нам открио ту тајну, јер нас много воли. Једном су људи рекли Господу: „Ево мати Твоја и браћа дошли су да Те виде“. Он је тад одговорио: „Ко извршује вољу Оца мога Који је на небесима, онај је брат мој и сестра и мати“ (Мт 12,47-50). * * * Има људи који говоре да нема Бога. Они тако говоре јер у њиховом срцу живи горди дух, који им убацује у мисли лаж о Истини и Цркви Божјој. Они мисле да су мудри, а не знају да те мисли не долазе од њих, већ од злог духа. Ко прихвати те мисли и заволи их, орођује се са злим духом. Нека Бог никоме не да да га смрт затекне у таквом стању. У срцима светих људи живи благодат Светог Духа, која их зближује с Богом и они јасно осећају да су по души деца Оца небеског и стога и говоре: Оче наш… (Рим 8,15-16; Гал 4,6-7). Душа се радује и весели од ових речи. Духом Светим она зна да је Господ наш Отац. Иако смо начињени од земље, Дух Свети живи у нама и чини нас сличним Господу нашем Исусу Христу, као што и земаљска деца личе на свог земаљског оца… Ко је Духом Светим познао љубав Божју, тај не зна за одмор ни дању ни ноћу. Кад умори тело и прилегне, његова душа и на постељи је ненасита и свом снагом тежи Богу, Оцу своме. Господ нас је ородио са Собом. „Ти си, Оче, у мени и ја у теби, нека и они буду једно са нама“ (Јн 17,21). Тако Господ Духом Светим од нас чини јединствену породицу са Богом Оцем. Из књиге „Поуке старца Силуана“

То што је наш народ окренут Истоку, са кога „засија Сунце правде, Христос Бог наш“, како појемо у једноj богослужбеној химни, значи да за нас увек свиће. То смо ми – народ који надвладава тешкоће и искушења. Последњих деценија, упркос свему, певамо пуним плућима, пуним срцем: са Косова зора свиће! Грачаница, сва у сјају, дочекује Видовдан! Са смирењем, са поверењем у Бога, у годинама када неком изгледа да се заувек мрачи, да са развијеним барјацима стижу сва четири јахача Апокалипсе, окренути смо Грачаници, Пећкој Патријаршији, Дечанима, јер знамо да тамо где је страдање највеће, тамо где је крст распећа, долази и спасење, долази и васкрсење Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј Буловић, у сусрет Божићу, дао је интервју оснивачу нашег листа Милораду Вучелићу. Редовни божићни разговори део су дугогодишње традиције којом високоуважени саговорник Печату чини част и оснажује професионалну снагу нашег гласила. Разговори с владиком Буловићем никада нису били тек пригодни и празнични, већ су усмерени на многе од најважнијих тема времена које живимо. Где смо данас, колико су наше управљачке елите дорасле овом геополитичком хаосу у којем се америчко-центричне елите опиру слабљењу униполарног света, и истовременом јачању његове алтернативе, БРИКС-у? Владику питамо и шта је, према његовом виђењу, достојно нашег поверења и – колективног и личног – вредносног избора и жртава које подносимо и које ћемо, нажалост, и убудуће подносити? С обзиром на ауторитет и утицај који имате, позивамо Вас, свесни тешког бремена које Вам таквим задужењем товаримо, да јавно, дакако и саветодавно, оцените садашње изузетно забрињавајуће друштвено-политичке и духовне прилике у Србији. Оне јесу последица унутрашњих деценијских ломова и тешког наслеђа, али и светских, небивало злих прилика. Где смо данас, колико су наше управљачке елите дорасле овом геополитичком хаосу у којем се америчко-центричне елите опиру слабљењу униполарног света, и истовременом јачању његове алтернативе, БРИКС-у? На коју се страну, као друштвена заједница, али и појединци, морамо окренути, коме веровати, шта уважавати, за шта се борити, а које снаге и вредности одбацити? Шта је достојно нашег поверења и – колективног и личног – вредносног избора и жртава које подносимо и које ћемо, нажалост, и убудуће подносити? Реч ауторитет има различита значења, а када јој се дода и реч утицај, онда ће онај кога описују као ауторитативну личност, лако разумети да то не заслужује. Пошто су епитети којима ме описујете некритична оцена доброг пријатеља не налазим себе у њима; поготову не желим да будем ауторитаран, односно да своја мишљења и ставове, па чак ни своју веру, веру у Христа Спаситеља, за коју држим да је једина права, непотрошива вредност мог живота, не намећем никоме, ни на који начин. Сматрам да и те како има смисла бавити се и питањима ко је ауторитет данас, на пример за младе нараштаје, и ко има утицај, како се он остварује и слично. Та питања су садржана, заправо, и у питању које сте ми поставили: где смо…, шта је достојно поверења и тако даље. Млади нараштаји, ка чијој будућности треба да буду усмерени сви наши одговори, за питања комплексна попут Вашег, кажу у шали: то је питање за милион долара. Ја не мислим тако. Не мислим ни да у одабиру вредносног избора треба да будемо превише оптерећени несумњивим геополитичким хаосом, ни ратовима, ни технолошким и биотехнолошким изазовима и недоумицама, ни НАТО-ом, ни БРИКС-ом, ни Истоком ни Западом, ничим ван нашег аутентичног, српског цивилизацијског хоризонта, толико пространог, историјски утемељеног, богатог духовним бесцен-благом. То је онај „бескрајни плави круг и у њему звезда“ који Вук Исаковић, јунак Сеобâ, види као несагледиво лично и народно обзорје у коме живимо и из кога вековима сагледавамо све спољашње појаве и искушења и на њих дајемо сопствене одговоре. Тај круг, коме нема краја, око нас је оцртао пре осам стотина и педесет година рођени Растко Немањић, Свети Сава. У средишту круга, као најсјаjнија звезда, блиста Лик Христов, чија светлост, огледајући се у личности Светога Саве, нашег путеводитеља, обасјава и све нас. Дакле, осам стотина и педесета годишњица од рођења Светог Саве, коју ћемо, ако Бог дâ, 2025. године прославити, прилика је да и ми, следећи вредносни избор који је пре осам столећа направио Свети Сава, одговоримо на питања која јесу пред нама, а која сте ви делимично побројали: коме веровати, шта уважавати, за шта се борити, а које снаге и вредности одбацити? Не видим битну разлику у историјским околностима у којима се опредељивао Свети Сава од оних у којима се ми опредељујемо. Ми, верујем и надам се, нећемо погрешити јер и нас, као и наше дедове и очеве, усмеравају учење и дело Светога Саве. Теме нашег националног и државног опстанка, историјских искушења и геополитичке судбине у овим разговорима се понављају, али на начин који уклања сваку могућност њихове „монотоније и истрошености“. Заоштравају се, наиме, и забрињавајуће продубљују проблеми и драма светског поретка – све док не стигосмо до садашњег, унеколико новог тренутка, у којем се, као разумљиво, чак одмерено и умерено, изговара/пише како смо савременици „борбе Православља и сатанизма“, борбе у којој Запад и декларативно тежи потпуном уништењу Православља као „највеће опасности“ по глобални поредак! Стратешке поставке које су се некада именовале – теорија завере и планови закулисе постају део јавног дискурса који се без устезања најављује, разматра и спроводи. Како живети и како се борити с околностима тако разгоропађеног и манифестованог злог (на)ума, какав новија историја не памти? У праву сте! Много више него наше умеће да кроз занимљив разговор промишљамо о феноменима и изазовима стварности, сама стварност брише сваку могућност да не само наши разговори него и свакодневни живот добије особине монотоније и истрошености. За брдовити Балкан често говоре да пати од вишка историје. Тобоже, свет иде ка крају историје, а ми, деструктивни Балканци, производимо је за извоз. Истина је потпуно другачија. Фукујамина, у основи марксистичка, теза о крају историје остаће само бледа, прозирна утопија, као и све оно на чему је измаштана. Пред нашим очима нестаје и у своју ауторитарну супротност, ако не у фашизам, претвара се такозвана либерално-демократска идеја, која, на пример, кроз cancel culture и сличне покрете дискредитује слободно мислеће научнике, уметнике, интелектуалце и ствараоце, излажући их јавној порузи, губитку намештења на универзитетима и слично. Запад пред јефтиним кинеским производима под ноге баца мантру о тржишту као једином регулатору економије, те се уводе драконске таксе и царине. Из сна о Европи без границâ Европљани се буде уз глас мујезина који езаном позива своје верне на молитву, а границе од миграната са југа и истока брани наоружана полиција. Дотле ми, народи Балкана, не само да самостално производимо историју него нам је и велике и не баш велике силе извозе захваљујући незрелим или корумпираним политичким елитама, у најтрагичнијем виду – братоубилачким ратовима. Али да бисмо стигли до садашњег тренутка, у коме Запад, како се констатује, и декларативно тежи ка слабљењу или чак уништењу Православља, морамо узети у обзир да и код нас постоје различити облици фанатизма. Они су плод психолошке преосетљивости, можда неизбежне у нашим условима, али и различитих масовних медијских и мрежних обмана. Зато морамо бити терминолошки јасни. Наиме, термин Запад или, сада, колективни Запад, у контексту борбе Православља и сатанизма, можемо користити само у односу на релативно узак круг политичких и социјалних елита. Ни на трен намеру за уништење Православља не можемо приписивати обичном народу, који је на различите начине, као и другде, и сâм жртва својих елита. Макар повремено, у јавном говору је нужно то напомињати, јер не желим, као ни Ви, да наш разговор, ни у најмањој мери, доприноси распиривању нетрпељивости и фанатизовању било кога. Морамо на то пазити кад говоримо било о Западу било о Истоку, било о хришћанству било о исламу. Сваки сусрет или контакт са хришћанима Запада или са духовним вођама ислама фанатизованим или инструисаним групама фанатикâ, даје, у нашој средини, повода да оптужују све редом (осим себе, наравно) за издају Православља и Српства. Са друге стране, јасно је да одређене политичке, економске, привредне, вероватно и окултистичке елите земаља Запада, неке отворено, а друге мање отворено, воде борбу против Православне Цркве. То јесте она иста борба добра и зла која се у свету води откако је Христос разапет, а свети архиђакон Стефан каменован. Ми данас, будући да се таква борба води и против наше Цркве, нашег православног народа, снажно осећамо њен интензитет. Мислим на последње три деценије. Али, ништа друго него борба Православља и сатанизма није био ни терор над народом и Црквом од стране усташâ, немачких нациста, балиста и других у Другом светском рату, а ништа друго није био ни послератни терор Комунистичке партије. То је иста борба непрестана! Али и у мирнијим периодима слободнијег живота Православне Цркве, без видљивих прогона, када чак постоји одређени комфор, дешавају се падови, кроз превелики утицај световних чинилаца на црквену структуру. Сведоци смо тога данас. Сведоци смо својеврсне трагедије када јерархија једне помесне Цркве, уз садејство или извршавајући налоге световних, тачније светских, фактора и сила, ради против друге помесне Цркве и њеног верног народа. То је тужна и трагична чињеница. А та јерархија не жели да примети да због тога гину људи, гину православни хришћани, њихова браћа, горе и уништавају се храмови. И напослетку, пошто се ради о процесу који је тек отпочео, а не зна му се коначни исход, још две-три напомене. Сведоци смо променâ, макар посматрајући политичко опредељивање народâ Запада последњих година. Или падају или убрзано губе примат псеудолибералне политичке снаге, експоненти и заговорници глобализма. У суседној Мађарској, на пример, суверено владају људи који не крију да су хришћани. И у другим европским земљама надвладавају покрети који заговарају традиционалне, хришћанске вредности. Изјаве новоизабраног председника САД Трампа и његових сарадника о важности Библије и о њиховом снажном противљењу накарадној, реално сатанистичкој, џендер-идеологији и пракси, уз најаве миротворног залагања, буде наду. Свему, наравно, морамо приступати са опрезом, али ако постоји ма и трачак светла који ће, макар привремено, на неким обострано корисним основама, ублажити нетрпељивост Запада према Православној Цркви, то ваља прихватати са одобравањем. Дошло је доба мишљења о немисливом – човечанство као да хода ка бездану апокалиптичне пропасти. Ви сте увек упозоравали да за православне апокалипса није пука прича о уништењу и самоуништењу, колико потоње Откровење пуноте божанске победе и преображаја света у есхатолошку пуноту. Да ли се заувек мрачи или коначно свиће? То што је наш народ окренут Истоку, са кога „засија Сунце правде, Христос Бог наш“, како појемо у једноj богослужбеној химни, значи да за нас увек свиће. То смо ми – народ који надвладава тешкоће и искушења. Последњих деценија, упркос свему, певамо пуним плућима, пуним срцем: са Косова зора свиће! Грачаница, сва у сјају, дочекује Видовдан! Са смирењем, са поверењем у Бога, у годинама када неком изгледа да се заувек мрачи, да са развијеним барјацима стижу сва четири јахача Апокалипсе, окренути смо Грачаници, Пећкој Патријаршији, Дечанима, јер знамо да тамо где је страдање највеће, тамо где је крст распећа, долази и спасење, долази и васкрсење. Стога, радујемо се сваком дану који нам дарује Господ, у сваком дану доживљавамо мало Откровење, откривамо лепоту Божјега стварања и искупљења у Христу. Али знамо да ћемо једампут осванути у незалазном, невечерњем и нестарећем „дану осмом“, у нашој небеској Отаџбини, за којом заправо непрестано чезнемо, у дану у коме нећемо нестати у ништавилу него ће се, у преображеној „новој земљи“ и на „новом небу“, остварити све наше молитве, сва наша надања, све наше чежње, сва наша глад и жеђ за Оцем небеским и за нашом вечном браћом и сестрама по Богу и у Богу. Ви сте се, владико, у пуном црквеном животу нашли у тренутку када је дошло до великог неопатристичког буђења и када су писали и деловали многи, од оца Јустина, преко Георгија Флоровског, до прерано отишавшег Панајотиса Неласа. И сами сте се бавили круцијалним темама, попут теологије светог Марка Ефеског, новозаветне теологије, али и питања српске заветности у кључу Еванђеља. У каквом стању је савремена православна теологија? Може ли она да испрати све изазове живота у доба „постистине“? Пре него што одговорим на ово питање, треба, чини ми се, да укратко објасним појам великог неопатристичког буђења, како га Ви умесно и прецизно називате, или подухвата неопатристичке синтезе, како се најчешће каже у теолошким круговима. Придев патристички и именица патристика потичу из грчког и латинског језика. Придев значи отачки, светоотачки или који се односи на свете Оце Цркве, што ће рећи на оне њене светитеље који су уједно њени највећи теолози, а именицом се назива свеукупност њихових богословских учења или њихов духовни свет и духовно наслеђе у целини. Следствено, придев неопатристички који користите – иначе код нас практично непознат ван уског круга најобавештенијих теолога – означава духовни и културни феномен из прошлости који није мртав, али је, силом историјских прилика, односно неприликâ, „обамро“ или „замро“, те га ваља оживети, пробудити и обновити. Конкретно, по теоретичару неопатристичке синтезе, Георгију Флоровском, после вишевековног „вавилонског ропства“ новије православне теологије, која се за време његовог трајања није развијала природно, органски, него под већим или мањим утицајима час римокатолицизма час протестантизма, њу треба из тога стања духовног робовања ослободити – треба је, другим речима, са стрампутице вратити на њен исконски пут, вратити је њеним изворима, богословској методологији и учењима Отаца Цркве, а не неких схоластичких („школских“, „учених“, „научних“…) ауторитета. Наш свети Јустин Ћелијски, савременик и поштовалац Флоровског (а важи и обрнуто), није формално и теоретски разрађивао идеју неопатристичког буђења, али ју је свом душом заступао и свом снагом спроводио као њен авангардни представник, чак, по моме скромноме мњењу, као њен протагониста, првоборац, челник, витез духа без мане и страха, нипошто не као „витез професије“ коме тапшу здружени домаћи атеисти или, у бољем случају, верници „бога-неБога“. Размишљајући, колико видим, унутар ових или овима сличних координата, Ви ме питате у каквом је стању савремена православна теологија. Мој скромни одговор гласи: у истом стању у којем је била и пре стотинак година. То значи: с једне стране, по мени са православне или црквене стране, и даље је актуелан повратак Оцима, Предању Цркве, изворима вере и богословља као њеног црквеног тумачења, што чини „патристичку обнову“ или „неопатристичку синтезу“, а са друге стране и даље постоји изазов схоластике и неосхоластике у ширем смислу, „учене“ или „научне“ теологије, потпуно или делимично „еманциповане“ од Цркве. Вук длаку мења, мудро вели народ, али ћуд никада: некад једина поуздана, у Цркви рођена и Црквом зајемчена, ортодоксна или православна (читај: аутентична, непатворена) теологија данас се у одређеним, добро познатим, идеолошким и парацрквено-секташким срединама подругљиво квалификује као анахрона, „демодé“, „ретроградна“ теологија, ако уопште и јесте теологија, а као једина прâва и вредна пажње – о како то гордо звучи! – признаје се „научна теологија“, која, по мени, уопште није теологија него крајње слободоумна религијска философија или, у бољем случају, мање или више коректна религиологија. У међувремену је створена, спонтано или, што је вероватније, на основу извесних програмских смерница, позната „новоправославна“ теолошка интернационала, чију експозитуру представља реформистичка „богословска трилатерала“ на линији Fordham (САД) – Волос (Грчка) – Берлин, Београд и Требиње (географско одређење излишно). Укратко казано, историја се (као и увек, уосталом) понавља: на једној страни смо у доба позне Византије у богословском свету имали томисте и антитомисте, филоунионисте и антиунионисте, „прогресисте“ оличене у лику Висариона Никејског, потоњег кардинала, и „традиционалисте“ оличене у лику светог Марка Ефеског, флорентинску унију између Старог и Новог Рима и њено укидање у Цариграду у раној османлијској епохи, и тако даље, а данас имамо исто то или нешто веома налик томе, само са другим именима, титулама и иконографијом. У „јавној сфери“ наступа „постистина“, али не одступа ни истина, односно Истина. У Цркву покушава да се, под плаштом науке, увуче богословска (!) постистина, звана „постпатристичка теологија“, али – no pasaran! Излагања учесникâ недавног богословско-научног скупа у Београду, посвећеног светом Јустину Ћелијском, нарочито наших младих теолога, утешила су ме и уверила да ће завршну реч имати Црква, Стуб и Тврђава истине (IТим. 3, 15), а не „Синагога сатанина“ (Откр. 2, 9 и 3, 9); пуноћа истине, а не „постистина“, то јест лаж и обмана; светоотачки надахнуто православно богословље, а не „постпатристичко“ секуларизовано квазибогословље, то јест пуко „мудровање по човеку“, и то – по палом, огреховљеном, опатуљеном, не ретко и ођавољеном човеку. Биоетичка питања, од вештачке оплодње и сурогатног материнства, преко хируршко-хормонске промене пола до еутаназије, опседају савременог човека. Својевремено је издавачка кућа Епархије бачке објавила документ Руске Православне Цркве, Основе социјалне концепције, који се, између осталог, подробно бави и овим проблемима. Шта Српска Црква може да поручи савременом човеку – куда нас воде путеви „постхуманизма“ у области биоетике? Куда нас води слепо повиновање идеји Прогреса? Путеви биоетичког „постхуманизма“ које сажето, али обухватно описујете (вештачка оплодња, промена пола, еутаназија…) нису друго до беспућа антихуманизма. Она воде људски род и планету Земљу у пропаст, у смрт, а то и јесте програм и циљ нове, самопроглашене „светске елите“ која га, без зазора, свакодневно прокламује. Она тврди да је на свету превише људских бића и да ће човечанство просто-напросто „потрошити“ све ресурсе уколико не буде сведено на „златну милијарду“ коју ће предводити управо она, „елита“ (а ко би други?). Ко јој даје право на ове чудовишне мисли и демонске планове, без преседана у досадашњој светској историји, то, дабоме, мудро прећуткује. Ми хришћани, међутим, непогрешиво знамо ко је то – то је ђаво, „човекоубица од искони“ (Јов. 8, 44). Питање куда нас воде путеви „постхуманизма“ или „трансхуманизма“ Ви даље маестрално допуњујете следећим питањем: куда нас води слепо повиновање идеји Прогреса? Оно на први, површни поглед делује чудно и изазива противпитање: какве везе има опасна, застрашујућа, крајње перверзна идеологија или, боље рећи, историјска химера метаисторијске стварности, – у којој постоје, додуше, ствари, али не постоји више човек, – са дубоко хуманом и, рекло би се, чисто хришћанском, па и општемонотеистичком, идејом прогреса, напретка ка Есхатону, ка Крају као Циљу и испуњењу смисла историје, схваћене као смислено, логосно и провиденцијално кретање од почетне тачке Алфа до завршне тачке Омега? Одговор, по мени, гласи: има, и те како има! Јер, уколико прогрес, уздигнут на пиједестал Прогреса, доживљавамо и схватамо „начелно“, „уопштено“, „секуларно“, идејно и религијски „неутрално“, ван органске онтолошке везе са Христом и са Црквом Христовом, онда он није више ни прогрес ни Прогрес већ, само и једино, „прогрес у воденици смрти“, како га је пре скоро сто година окарактерисао свети Јустин Ћелијски, Јустин Поповић, у свом изузетном теолошко-философском огледу истог наслова и пламеног пророчког духа. Тај дивни и потресни текст као да је писан овога тренутка, на страшној – не дај Боже, можда и кобној – прекретници светске историје, те Вас молим за дозволу да, ради читалаца Печата, наведем неколико важних увида и прозрења из њега. Свети старац Јустин полази од сетног размишљања о Земљи као јединој „планети смрти“ и о човеку као трагичном бићу, сужњу смрти. „Трагично је бити човек, – пише он, – несравњено трагичније него бити комарац или пуж, птица или змија, јагње или тигар“, зато што човек „стално остаје затвореник у неотворљивој тамници смрти, тамници која нема ни вратâ ни прозорâ“. И наставља, у све жешћој градацији: „Рађајући се на свет, човек је од првог момента кандидат за смрт… Утроба која нас рађа није друго до рођена сестра гроба… Смрт је први поклон којим мајка дарује своје новорођенче. У сваком људском телу таји се и скрива најстрашнија и најнеизлечивија болест: смрт.“ У овом контексту цитира праведног, многострадалног Јова: „Гробу вичем: Ти си отац мој; а црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја“ (Јов 17, 14). После овакве дијагнозе он поставља неумољиво питање: „Је ли могућан прогрес, је ли логичан, је ли оправдан, је ли потребан прогрес у свету у коме је смрт – најнеодољивија неопходност? А то питање значи: има ли смисла овакав свет, овакав живот, овакав човек?” И одмах одговара: „Ако је у воденици смрти могућан смисао живота, могућан је и прогрес“. Затим, показавши апсолутну немоћ човекове науке, философије и културе, па и религије у њеним различитим историјским облицима, пред ненаситом, свепрождирућом немани која се зове смрт, са горчином пита, заправо констатује: „Прогрес? О, сваки људски прогрес шта је друго ако не прогрес ка смрти, прогрес ка гробу?“ На сопствено реторско питање одговара кратко и јасно: „Где смрти има, ту стварног прогреса нема.“ Стварни прогрес, следи из тога, постоји само онде где – смрти нема. Васкрсли из мртвих Богочовек, Господ и Спаситељ света Исус Христос, Победник је смрти у Догађају Свога Васкрсења и, самим тим, Осмислитељ живота и Дародавац јединог истинског прогреса – напретка ка животу, вечном и неуништивом животу (ср. Јевр. 7, 16) у заједници са Живим Богом, напредовања „из славе у славу“ Царства Божјег (IIКор. 3, 18). Отуда свети Ава изводи разлику између хуманистички (гдегде каже хоминистички) формираног „европског“, „западног“, „савременог“ човека и човека Христовог, човека „у Христу“, а тиме, следствено и последично, између лажног, хуманистичког прогреса и истинског, теохуманистичког или богочовечанског прогреса, напретка ка Христу, па у Христу и, коначно, „у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Своју оцену и процену хуманистичког прогреса илуструје дијалогом Алквиста и Јелене у Чапековој трагедији Rossum’s Universal Robots: „Алквист: Има ли Нана какав молитвеник? Јелена: Има један врло велики. Алквист: И у њему се, сигурно, налазе молитве за разне случајеве у животу? против непогоде? против болести? Јелена: Да, против искушењâ, против поплаве… Алквист: А против прогреса, нема ли? Јелена: Држим да нема. Алквист: Е, то је штета.“ Насупрот овом „прогресу“ стоји, пише Свети даље, „богочовечански прогрес од човека до Богочовека, од смрти до бесмртности“. По њему, насупрот „научном еволуционизму“ (о како и то гордо звучи!), према којем човек, на крају свих крајева, ипак није ништа друго до „пролазна животиња међу животињама“, стоји хришћански еволуционизам – „рођење у Христу, преображење у Христу, васкрсење у Христу“. У антрополошко-сотириолошкој визији ћелијског мистагога, напослетку, за нашу свету помесну Цркву и за наш српски народ највећи учитељ пута који води у живот и кроз живот, од рођења у Христу до васкрсења са Христом, био је – и занавек остао – Свети Сава, „највећи неимар богочовечанског прогреса у историји нашег народа“ Свети Јустин закључује: „За Светог Саву прогрес је ово: стећи Господа Христа, живети у Њему, Њиме и ради Њега…“ Усуђујем се да додам: иза Светога Саве сагледавамо многобројну плејаду светих Отаца и Учитеља Цркве Православне и Његове свете Апостоле, а у њиховом средишту – Онога Који је, Једини у историји, за Себе изјавио да је Пут, Истина и Живот (види Јов. 14, 6), Богочовека Исуса Христа. Трагедија украјинског раскола није била могућа без неканонског мешања Цариградске Патријаршије на канонској територији Украјинске Православне Цркве, аутономне у оквиру Московске Патријаршије. Као архијереј који се деценијама бавио међуцрквеним односима у Православљу, шта мислите – куда ова трагична подела води? Шта се дешава у Цркви од Истока? Има ли наде за решавање спорних питања и за мир, пошто, по апостолу Павлу, Сâм Христос јесте Мир наш? Ваша констатација о трагедији украјинског црквеног раскола – и, додајем, страдања канонске Православне Цркве и народа у Украјини – потпуно је тачна. Камо среће да није! Тамошња трагична подела је, нажалост, веома брзо постала подела у васељенском Православљу, и то двострука: с једне стране, подела између оних помесних Цркава које украјинским расколницима, предвођеним од стране лажног митрополита, грађанина Думенка, не признају никакав канонски легитимитет и неких других, малобројних, помесних Цркава, које им га признају, махом невољно или под притиском, само одлуком предстојатеља, без одлуке архијерејског сабора, а са друге стране, подела унутар њих, негде у заоштренијем, а негде у блажем облику, при том подела која, за разлику од даље и ближе прошлости, није мимоишла ни вековну тврђаву Православља, Свету Гору Атонску. Виновници поделе, они који, презревши Саборе и каноне, упадоше, незвани, у канонски простор друге аутокефалне Цркве и „раздераше ризу Христову“, као да не знају – а пре ће бити да знају, али не хају – за изјаву светог Јована Златоуста и других великих исповедника Православља да се грех раскола не може опрати и искупити ни мученичком крвљу коју би виновник раскола пролио за Христа. Наде за решавање овог проблема, највећег у историји Цркве од великог раскола између Цркава Истока и Запада у 11. веку до данас, и за васпостављање мира и јединства међу помесним Православним Црквама увек има, баш зато што је Сâм Христос, а не неко други или нешто друго, Кнез мира и Мир наш, Онај „Који и једне и друге састави уједно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, (…) да оба сазда у самоме себи у једнога новога човека, стварајући мир, и да помири са Богом и једне и друге у једном Телу крстом, убивши непријатељство на њему“ (Еф. 2, 14 – 16). Дозволите ми да и овом приликом поновим став који сам својевремено формулисао у једном од наших ранијих божићних разговора на страницама Печата: сматрам да би изјава Његове Светости Васељенског Патријарха у име Велике Христове Цркве у Цариграду да су га украјински вођи раскола и највиши представници украјинске власти довели у заблуду, тачније грубо обманули, тврдећи да у Украјини сви или малтене сви – од канонског митрополита Онуфрија до грађана Денисенка (самозваног „патријарха кијевског Филарета“), Думенка (самозваног „митрополита Епифанија“) и Малетича (самозваног „митрополита Макарија“) – једва чекају „сабор уједињења“ у Кијеву и стварање „Православне Цркве Украјине“ („ПЦУ“), тог еклисиоморфног „кентаура“ или „трагелафоса“ (митолошке наказе која је полујарац – полујелен), а онда поништавање те силом скрпљене творевине, враћање црквенога status-a quo ante и решавање проблема дијалогом украјинских расколника, досад непокајаних, и њихових „патрона“, са Руском Православном Црквом, односно са канонском Црквом у Украјини, као и дијалогом на свеправославном нивоу, не само спречила нови раскол, гори од већ постојећег између Римокатоличке и Православне Цркве, него би уједно вратила Цариградској Патријаршији пређашњи углед и поверење, а самог патријарха Вартоломеја би испратила у историју као великог и мудрог патријарха. Даље инсистирање на постојећем канонском беспоретку имало би, сигуран сам, несагледиву катастрофалну последицу – дуготрајан раскол, можда и ново хиљадугодиште раскола, овог пута не између хришћанског Истока и хришћанског Запада већ унутар православног Истока, раскол који би непоправљиво урушио мисију и сведочење Православља у свету и из којег би се родила не мала еклисиолошка јерес. Не дао Бог! Морамо се много и усрдно молити и свом снагом се трудити да до тога не дође. Много је урађено од онда када је пре шездесетак година наша Црква кренула у Западну Европу за српским народом који се тамо одселио. То је време када је владика Лаврентије Трифуновић, савлађујући велике препреке, у западноевропској и аустралијској туђини почео да заводи црквени поредак, оснивајући парохије и освећујући храмове. Шта нам можете рећи о тим временима, колико су она допринела данашњем стању наше Цркве у Европи? То су била заиста тешка времена, „вунена времена“ у сваком смислу, времена која наш млади нараштај не може ни замислити. Наша Црква се одједном, такорећи преко ноћи, нашла у ситуацији да су стотине хиљада њених верника, њених синова и кћери, освануле на далеким меридијанима широм земаљскога шара, а да она сама нема ни довољно духовно дораслих људи ни материјалних средстава да организује какав-такав црквени живот у том планетарном расејању. Наша тадашња држава, Југославија, – у горком хумору названа Титославија, – не само да је игнорисала Цркву, било нашу било Римокатоличку или неку другу, не помажући јој ни у чему, а одмажући јој у свему, него је и свим средствима ометала њене покушаје да сабере расејани народ, са врхунцем у сталном надзирању и пребројавању оних који улазе у тада постојеће малобројне „емигрантске“ цркве од стране „југоконзулатâ“, уз претње да ће бити одузет пасош онима који иду у храмове чији су дотадашњи парохијани били бивши четници, љотићевци и други наводни народни непријатељи. Под таквим условима блаженопочивши владика Лаврентије је практиковао да допутује у неки велики западноевропски или чак аустралијски град и да, у скромној мантији и камилавци, са скромним кофером крај себе, сатима седи на аеродрому или на железничкој станици, у нади да ће међу путницима који пролазе бити и понеки Србин или Српкиња и да ће му бар неко од њих прићи. То се, с времена на време, и дешавало: кад му неко приђе, препознавши у њему православно свештено лице, он би се представио као нови владика за Србе у тој земљи или на том континенту и молио новог познаника да га упозна и са другим земљацима. Чим би дошло до сусрета и разговора са већом или мањом групом српских „гастарбајтера“, покретао би разговор о могућности организовања црквене општине, доласка свештеника и обезбеђивања богослужбеног места. Мало-помало, уз велики труд и стрпљење, српски верници су се све више окупљали око неуморног младог владике и свештеникâ које је он доводио, па је током деценијâ створена озбиљна мрежа парохијâ, а основана су и три скромна српска манастира, један у Европи и два у Аустралији. Поред свих других искушења, нову епархију, територијално огромну, мучили су и расколи, највећим делом изазвани роварењем разних „југослужби“, од видљиве „Верске комисије“ до једва видљиве фамозне Удбе. Ипак, и поред свих мука и невоља, успона и падова, епопеја чији је символ био и остао лик владике Лаврентија имала је благополучан крај – данас на простору негдашње Епархије западноевропске и аустралијске имамо шест добро организованих епархија. Пет њих су у Европи, а једна у Аустралији. Ако овом броју додамо и пет епархијâ на тлу Северне и Јужне Америке, лако ћемо закључити да се, приближно, свака четврта епархија Српске Православне Цркве и, аналогно томе, четвртина српског народа налази у расејању на свим насељеним континентима. То је наш највећи „данак у крви“ у току васколике наше историје. У поређењу са њим, „данак у крви“ из времена робовања под Турцима је – најобичнија шала. За разлику пак од векова под Османлијама, за савремени „данак у крви“ највећу одговорност сносимо ми сами, сви ми, а не ови или они странци, чије „пријатељство“ или, политички коректније, „партнерство“ већ вековима из искуства познајемо. Камо лепе среће да у ближој и даљој туђини – помињући туђину, сасвим свесно изузимам Русију и Грчку – немамо никакву „дијаспору“, а да сви Срби или већина њих живе или у Србији или било где на тлу своје вековне постојбине, у миру и добросуседству са другим народима и другачијим културама. Може ли се рећи да „круну“ тог упорног дугогодишњег рада на Њиви Господњој у расејању представља устоличење господина Нектарија, епископа новоосноване Епархије лондонске и великобританско-ирске? Учинио је то недавно у Лондону патријарх Порфирије, уз саслужење више архијереја. Нова епархија је изникла из стопа светог Николаја Велимировића који је у Великој Британији деловао пре сто година. Тај, за Српску Цркву значајан догађај увеличали су челници британске духовне и световне власти. Шта то значи за Српску Православну Цркву? Не бих могао рећи да представља „круну“, али мислим да представља важан догађај. Наиме, ми у Великој Британији немамо много верникâ ни много парохијâ, али смо досад били ваљда једина помесна Православна Црква која није имала засебну епархију на тлу Велике Британије. Ми притом нисмо имали на уму ништа осим реалног стања „на терену“, али тешко да „горди Албион“ није запазио горе поменуту чињеницу и да је није протумачио у сагласју са сопственим вековним „склопом ума“. Ако ништа друго, од сада ће у низу представникâ православних аутокефалних Цркава бити и српски епископ у Лондону. Али хајде да се зачас вратимо у дане када је свети Владика Николај, тада јунак британског јавног мњења, држао своје пламене беседе у англиканској катедрали Светога Павла! Мислим да је званична британска политика онога времена била у истој мери равнодушна према Србима колико је и данас, али да је британско друштво, тада још увек хришћанско, било – искрено, а не привидно – на страни Срба као хришћанског народа који се бори и страда за слободу, правду и истину. Ако бисмо ми Срби икада заборавили све оне добровољне болничарке и добротворе из Велике Британије током Великог рата, – леди Пеџет, затим Хелен Лозанић-Фротингем и толике друге, – тешко да бисмо били цивилизован, па још и хришћански, народ. У периоду између два светска рата неговани су и пријатељски односи између Англиканске и наше Цркве. Они су у међувремену изгубили на интензитету, што услед све дубље кризе црквеног идентитета англиканске заједнице у самој Британији и у свету, а што услед тешкоћâ и кризâ у животу наше Цркве. Наша Црква ипак није одустала од тих контаката. Са своје стране, Црква Енглеске, на челу са архиепископом кентерберијским, а у новије доба и светска англиканска заједница, нарочито од половине седамдесетих година прошлог века, изнова тражи и успоставља дијалог са Православним Црквама, првенствено дијалог о поимању, афирмацији и промовисању основних истина хришћанства, као и темељних хришћанских вредности и различитих црквених пракси, формираних и нормираних током историје. Уједно нуди сарадњу у разним видовима, а у њеним оквирима пружа и нашој Цркви не малу подршку. Овде није згорег подсетити и на новоуспостављену сарадњу Теолошког факултета у Оксфорду и Православног богословског факултета у Београду, чији је плод богословски симпосион, одржан у Оксфорду 2018. године. Као што се дâ видети, наша Црква и данас доследно и одговорно учествује у теолошком дијалогу са Црквом Енглеске и са англиканском заједницом као целином, свесна тога да у њој, напоредо са гласном ултралибералном секуларистичком струјом, постоји и тиха, али духовно стабилна конзервативно--традиционалистичка струја, вероватно већинска. Све у свему, постојање српске епархије и присуство српског епископа у Лондону, уз све набројано, помоћи ће и српском народу као историјском колективном субјекту, традиционално изложеном предрасудама, стереотипима и неправдама англосаксонског света.

„Кад је дете мало, па прохода, ко каже ‘браво’? Па мама и тата. Кад научи да вози бицикл, ко каже ‘браво’? Па опет мама и тата. И онда зову баку, деку да им кажу. И та похвала коју добију је њима потврда да нешто добро раде. Тако се усмерава њихово понашање. А онда одједном долази нека друштвена мрежа. Нису ту мама и тата, ту су неки непознати људи. И стигне похвала зове се ‘лајк’. Па да ли је добио два или педесет, велика је разлика.“ – прича Ранко Рајовић, неуроендокринолог и стручњак за дечји развој. Говорећи о тој мерној јединици среће данашње деце и младих људи, Рајовић каже да се много тога сада променило и да је порука коју деца кроз број лајкова на друштвеним мрежама добијају да ће бити више примећени ако раде лоше ствари. „Ја то и студентима предајем. Рецимо, имате сина који је с татом опрао ауто. Често то и говорим родитељима, организујте то, да дете опере ауто с татом, скува ручак с мамом, одредите један дан да играте друштвене игре… мало њима нашег времена треба. И сад, опрао је син ауто с татом и ставио, рецимо на свој Јутјуб канал. Колико ће лајкова добити? Од маме и тате и можда једног рођака. Три. Али ако направи неку глупост, има тога колико хоћете на интернету, рецимо малтретирају животињу, колико ће добити лајкова? 100. Он види где добија више потврде и њега похвала УСМЕРАВА у том понашању. Онда шта раде? Снимају другу децу, понижавају. Каже неко било је тог насиља и раније. Било је, али не овако. Јер смо ми данас дозволили да њихово понашање регулише интернет, уместо да то ради родитељ.“ – испричао је Ранко Рајовић. У том смислу, Рајовић каже, потребна нам је темељна реформа образовања, како бисмо децу учили, између осталог, и емпатији и правим вредностима, уместо што их терамо да уче информације напамет. „Ми нисмо на време схватили да нам је потребна реформа. Још 1997. је компјутер IBM Deep Blue победио Гарија Каспарова у шаху. Годину дана пре је победио Каспаров, али ’97 је изгубио. То је за њега био велики ударац, причао је и да се ноћу будио. Али шта је ту циљ? Ми смо тада морали да схватимо да је компјутер постао бољи од нас по комбинацијама и информацијама. Тај је требало да почнемо да учимо нашу децу ономе што компјутер нема. Нове идеје, креативност, емпатија, тимски рад. Шта смо од тога урадили? Јако мало. И даље нам деца уче информације напамет. И чекамо да нам неко други пронађе решење.“ – казао је Ранко Рајовић. https://zelenaucionica.com/ranko-rajovic-ponasanje-deteta-treba-da-regulise-roditelj-a-mi-smo-danas-dozvolili-da-to-radi-internet/

Представимо себи да су апостоли Петар и Павле сада дошли међу нас, да погледају на живот данашњих православаца. Шта би рекли? Да ли би нас препознали као хришћане или не? Шта би апостол Павле написао у посланици Грцима, или Русима, или Србима? Шта би апостол Петар написао у својој саборној посланици, упућеној свима хришћанима? Тешко је и замислити. Када читамо апостолске посланице, видимо да се они нису саглашавали ни са каквим условљавањима, нису гледали на лица, већ су говорили реч јеванђелске истине. Сматрам, да би нас ова апостолска реч јеванђелске истине, која би данас била упућена нама, свакако веома укоревала. Али укор је и користан и чак неопходан за живот хришћана. Хајде да покушамо да овај укор усмеримо на себе. Лично на себе – не да осуђујемо друге људе нити наше јавно нити црквено деловање, већ једино себе саме: „Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени са светом“, говори апостол Павле (уп. 1Кор.11, 32). Али како ово учинити? Веома једноставно. Треба се обратити апостолима, поставити себе у њиховом присуству и задати себи питање: шта би рекли они, гледајући на нас? Одговара ли наш живот ономе о чему пише апостол Павле у 12. глави своје посланице Римљанима или у 5. глави Прве посланице Солуњанима? Да ли смо као резултат нашег црквеног живота, стекли скривеног човека срца у непропадљивој лепоти кротког и тихог духа (1Петр. 3:4)? Уколико га нисмо стекли, уколико наш живот макар у зачецима, макар у малом степену, не одговара апостолским поукама – каква нам је онда корист од хођења у цркву? О овоме се требамо озбиљно замислити. У деветом члану Символа Вере исповедамо Цркву апостолском – и то не само зато што се она непрекинуто протеже од апостола, до наших дана, већ зато што ми сами треба да будемо „апостолски“ по духу, по соли, по љубави према Христу и ближњима, по испуњавању Божијих заповести. А сем тога, не треба заборавити ни то да ће заједно са Христом и апостоли седети на дванаест престола и судити нам. У светлости њихових живота, у светлости њихових посланица треба се припремати за то. Треба се потрудити да будемо хришћани, не по овим или оним представама које се код многих људи повезују са националним, државним или неким другим Православљем, већ управо у светлости апостолског духа и апостолског учења. Зато ће најлепше празновање данашњег дана бити ако после умереног мрса, који смо ове године сви тако дуго очекивали, окренемо читању апостолских посланица и прочитамо макар две главе из посланица светог апостола Павла о којима сам управо говорио. И не само на данашњи празник, него и свакодневно усрдно читајмо Нови Завет и свакако, не само да читамо, него и да поступамо тако како је у њему написано. Ово ће нам доставити велику Божију благодат, која ће нам, по молитви светих апостола, свима послужити на спасење. Амин. игуман Петар Мешчеринов https://manastirpodmaine.org/iguman-petar-mescerinov-sta-bi-apostoli-rekli-videvsi-danasnje-pravoslavce/

Чланови Градске организације глувих Београда први пут су имали прилику да испрате Свету Литургију и доживе њен ток и оно о чему се говори - то је за њих огроман догађај, сви су одушевљени, а некима је ово био први пут у животу да испрате службу Божју и волели би да се ова пракса настави - сведоче чланови поменуте организације и секретар, Снежана Гордић. У недељу, 10. новембра 2024. у Храму Светог Саве, након учешћа у Светој Литургији која је превођена на знаковни језик, а коју је тога дана служио Поглавар Српске Цркве Патријарх Порфирије, затим и пријема који је Свјатјејши уприличио за њих у Парохијском дому, верници са оштећењима слуха и говора су, благодарећи преводиоцу на знаковни језик, Вери Јовановић, за ТВ Храм истакли велику захвалност Патријарху, као и свом парохијском свештенику, оцу Предрагу. Изјаве секретара Организације глувих, Снежане Гордић и појединих чланова, знаковни језик превела Вера Јовановић: Патријарх Порфирије је током трпезе љубави у Парохијском дому истакао да је срце духовни центар нашег бића и да, када имамо Мир у срцу и када је срце живо, онда њиме говоримо и чујемо, и да смо тада истински људи јер је језик срца - језик вере. Зато је важно да нам срце буде чисто и полазна тачка нашег живота. Ако имамо срце живо, ништа друго да немамо, имамо све, јер имамо заједницу са Богом! - подвукао је Патријарх. Обраћање Патријарха Порфирија члановима Градске организације глувих Београда, током пријема у Парохијском дому на Врачару, и беседа Патријарха током Свете Литургије у Храму Светог Саве, 10. новембра 2024. Извор: Радио Слово љубве

„Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо“ (Лк. 5:5) Како је жалосно, браћо, чути ову жалбу из уста несрећних, свеноћних трудбеника! Али зашто се она толико векова понавља у Јеванђељу? Да ли зато да би у нама пробудила сажаљење према апостолима? Али каква је њима потреба за рибама, када су својим мрежама касније ухватили цео свет? Каква је потреба за нашим сажаљењем онима који су већ давно овенчани небеском славом и, можда стократно, жале због нас, што смо толико равнодушни према досезању те славе, која је и нама намењена? Ако Јеванђеље до данас говори о неуспешном лову на рибе, онда је то зато што смо у лицу рибара апостола приказани сви ми – са нашим делима и занимањима. Стога не налазим погоднију тему за разговор са вама него да применимо овај апостолски риболов на наш живот. Заиста, браћо моја, ко смо сви ми у овом животу, ако не разнолики трудбеници на срећи, ловци на мору животних брига? Сваки има своје мреже, свој улов, своје успехе и своје неуспехе, своје визије и своје циљеве. И тако, дозволите ми да вас сада упитам, какав је тај улов? Шта је до сада свако од вас постигао? Да ли је циљ остварен? Да ли је жеља испуњена? Јесте ли задовољни? Ах, како можемо бити задовољни, узвикнуће многи у себи, када и ми, као апостоли, „целе ноћи се трудимо, и ништа не ухватисмо!“ Шта све нисмо жртвовали за достизање, такозване, среће живота; које методе нисмо користили, где и у чему га нисмо тражили?… И све узалуд; време је прошло, снаге су истрошене, косе су нам поседеле, руке и ум ослабели; далеко је већ после поноћи живота, можда је скоро зора – а мреже су нам празне; једва покривамо своју наготу, једва имамо хлеб насушни. „Учитељу, целу ноћ се трудимо, и ништа не ухватисмо!“ Сажаљевамо вас, сиромашни и неуспешни радници, али не можемо вас похвалити ако се препуштате роптању на Провиђење. Сиромаштво је тешко, али ко зна куда би вас одвели богатство и раскош? Највероватније би се и вама десило исто што и већини срећника овог света; заборавили бисте Бога и савест, препустили бисте се забавама и нечистим страстима, оцрнили бисте душу и живот делима која је нису достојна. Па шта је ту чудно ако је Божија доброта, која све то за вас предвиђа, тајно поставила препреке на вашем путу и није вам допустила да дођете до циља? Зар вас није на тај начин спасила од ваше властите душевне пропасти? Уместо роптања на неповољности свог стања, боље је да се користите његовим предностима, које су веома велике и значајне. Које су то предности? То што нисте, као срећници овог света, од главе до пете оплетени оковима светских привезаности; и стога сте стотину пута слободнији од њих у избору нових предмета љубави и делатности; то што ваше срце и духовни укус нису искварени отровном слашћу чулних греховних задовољстава, и зато можете брже заволети духовна добра, храбрије поднети напоре и подвиге хришћанског живота. Свет вам није наклоњен, избегава вас: па шта? Одбаците и ви љубав према њему, и усмерите вашу душу и срце у потпуности ка Богу. Свет скупо продаје своје добробити и милости, а Јеванђеље своја сва блага нуди бесплатно: узмите колико хоћете и обогатите њима своју душу. Када ваша савест буде чиста, срце умирено Божијом благодаћу, наситите се предукусом вечног блаженства, тада ће сва добра овога света, која вам сада изгледају тако примамљиво, изгубити за вас своју цену, заволећете чак и своје сиромаштво, јер оно вас чини слободним од света и приближава вас Богу. Други од вас, браћо, могу, без сумње, на горе постављено питање рећи нешто сасвим супротно; могу указати на обилан, по изгледу успешан улов, на титуле и знаке одликовања које су стекли, на гомиле новца који лежи у њиховим ковчежићима, на куће које су подигли, на вртове које су засадили, на мноштво пријатеља које су стекли, на мноштво непријатеља које су победили, на многе успешно изведене подухвате. Честитамо вам, браћо, са овим успесима! Али дозволите да вас још упитамо: зашто сте се трудили да стекнете све што сте стекли? Зашто сте достизали почасти и одликовања, прикупљали благо, трудили се и радили, борили се и побеђивали? Зар само да бисте рекли: ја сам то и то учинио? Без сумње, имали сте даљи циљ – да донесете души својој мир и задовољство, да наситите своје срце? Дакле, да ли сте, са свим својим средствима, постигли овај коначни циљ? Имате ли у себи стални мир и сталну радост? Да ли је ваше срце престало да гладује и жуди? Да ли је умро црв незадовољства и досаде који обично гризе људско срце? Ах, ако би такозвани срећници света хтели да буду пажљиви према стању своје душе и да кажу шта се дешава у њиховој унутрашњости, шта осећају и подносе, и њима би, безмало, ваљало поновити жалбу апостола: „целе ноћи се трудимо, и ништа не ухватисмо!“ Нас зову срећнима, и ми сами себе приморавамо да верујемо у то; али, авај, та срећа је само око нас; у нама самима је нема. Уз сву нашу узвишеност над нашом браћом и са свим почастима и одликовањима, када погледамо у себе, видимо себе у некаквој мрачној бездни, с ужасом одвраћамо поглед од тог ропства свету у којем се налазимо, од тих безбројних присила и нискости којима смо морали прибегавати да бисмо постигли спољашњу величину, и којима и сада морамо прибегавати да бисмо је одржали. Стекли смо богатство, и оно нам је дато као средство за задовољење телесних потреба; али је, с тим, донело и мноштво горких душевних брига. Наши дани су такође мрачни, ноћи тешке, сан је немиран и често нас избегава, горчине, туге, болести – безброј! Чулних задовољстава не мањка; али она су одавно престала да нас наслађују: чула су пуна, а срце је празно, душа боли, савест прогони, и често смо принуђени да завидимо мирном уделу последњег сиромаха. Будућност нас сваким часом више плаши него што нас радује. Хоће ли се све што смо стекли распасти? Хоће ли противан ветар развејати или срушити храмове среће? Ах, свет је тако лукав и променљив, околности су тако несигурне и сумњиве, везе тако крхке, да нико не може гарантовати ни за један наредни дан. И шта ће тада бити са нама и нашим породицама, навикнутим на комфор и раскош? А када помислимо на последњи час живота, а он се видљиво приближава, срце обузима трепет; када се сетимо оног што треба понети у вечност, с чиме стати на суд, с горчином видимо да за небо још ништа није припремљено, да све што смо стекли припада земљи и трулежности, и да ће нас све то напустити… О кад би се само одвојило од нас! А шта ако пође са нама и буде тамо сведочило против нас о неправдама којих је његово стицање коштало, о саблазнима које је његова употреба пратила, о гресима којима је оно било повод и оруђе? Такве мисли не дају мира, тајно нас прогоне дан и ноћ, муче душу, разједају срце, и терају и нас да кажемо: „целе ноћи се трудимо, и ништа не ухватисмо!“ Цео живот, по изгледу, проживели смо у срећи; а истинску срећу нисмо постигли, нисмо је достигли! Шта рећи вама, браћо, на ваше жалбе? Који савет дати? Подстицати вас на нове напоре и труд на пољу земаљске среће? Обећати вам оно у будућности што нисте нашли у прошлости и не налазите у садашњости? Али то би значило да и себе и вас обмањујемо. Не, браћо моја, колико год било болно, можда, за неке од вас чути истину, ми је морамо објавити свима. Докле год останете на путу света, у ропству телу и чулима, дотле никада нећете достићи истинску срећу. Свет не може дати оно што сам нема. Сведок је Соломон. Шта је њему недостајало? Шта није могао да учини, као цар и мудрац? И све је учинио, и све испробао: шта је нашао? Нашао је да је у овом свету све таштина и мучење духа, све, осим страха Божијег и врлине. Исто ће бити и са вама, ако останете на истом путу, уз исте методе за постизање среће: испробавши све, нећете је наћи ни у чему, и на крају живота бићете принуђени да кажете: „целе ноћи се трудимо, и ништа не ухватисмо!“ Али како ће горка и истовремено бесплодна бити та жалба тада! Шта онда чинити, питате? Променити пут, циљ и средства, посветити се Богу и вечности, почети радити за душу и за небо, устремити се ка подвизима вере и врлине. То не значи да треба напустити свој позив или зауставити ток својих светских послова. Не, нека они теку својим редом: „сваки у позиву у којем је позван, у њему нека пребива“ (1Кор. 7, 20). Али досад сте радили за земљу и време, у свему сте тражили само своје добробити и задовољства, у свим приликама и односима вођени сте били самољубљем; Бог и вечност, савест и душа били су секундарни, можда и последњи. Нека сада све буде на свом месту! Божанствено, духовно, вечно – нека узме врх и владавину над земаљским и чулним; уместо самољубља, нека извор делања буде љубав према Богу и ближњем; земаљска добра нека се користе за добра дела, несреће и жалости нека се подносе у смирењу и преданости Божијој вољи, а припрема за смрт нека заузме главно место међу свим бригама! Када се догоди та корисна промена у вама, ми, у име Господа, обећавамо мир душама вашим. Земна срећа тиме неће бити умањена: напротив, она ће се очистити, освештати и за вас добити праву вредност. И сама несрећа, ако Господ буде сматрао за сходно да вам је пошаље, изгубиће горчину, јер ћете у њој видети лек за исцељење од греховне лепре ваших душа. Ево нашег савета, браћо, савета свима и сваком! Другог не можемо дати, јер другог нема у Јеванђељу. Амин. Свети Инокентије Херсонски Извор: Манастир Подмаине

У Недјељу 17. по Педесетници, одслужена је Света Литургија у Саборном храму христовог Васкрсења у Подгорици којом је предстојао протојереј Предраг Шћепановић. Проти Предрагу саслуживали су протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић и Никола Пејовић, као и ђакон Ведран Грмуша. Током евхаристијског сабрања свима сабранима у овоме светоме Храму обратио се началствујући протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, који је у уводном дијелу бесједе истакао да је једина истинска помоћ и једино истинско прибјежиште у свим приликама наших живота Господ Исус Христос који је истина и љубав, за разлику од многих превараната попут врачара, гатара и видовњака који обмаањују људе и зарађују на људској муци: ,,Господ је Закон, Он је љубав, Он је тај Нови Завјет и Он је поука и порука упућена свим народима од истока до запада и од сјевера до југа. Данас људи често кад имају муку обиђу гатаре, врачаре, видовњаке и кажу оче, нисмо ми ишли да гатамо другима, него да помогнемо своме дјетету. Само Бог може помоћи човјеку и којима то Бог хоће да дарује“. ,,Наш лијек је у Цркви и када смо болесни, када имамо муку, не одлазимо код гатара, врачара и видовњака, јер сам Бог је то забранио прије толико хиљада година, него пођимо у Цркву, покажимо Господу своје ране и са смирењем неведеним које је показала ова жена Хананејка из јеванђелске приче, завапимо и добићемо помоћ, јер Господ је близу, Господ чује, али Господ куца на вратима наших срдаца и жели да му их отворимо добровољно, јер Он не улази на силу, Он не разваљује врата наших срдаца“. – бесједио је он. Прота Предраг је потом поручио да је спасоносна вијест, Јеванђеље које благовијести да ће Бог постати човјек, упућена свим народима овога свијета без обзира на припадности, посебно наглашавајући да људи који имају истинског поуздања и вјере у Господа, од Господа и добијају помоћ: ,,Само они људи који имају вјеру у Господа добиће од Господа помоћ. Нека је благословен Бог који нам показује да око нас живе људи различитих нација, различитих опредијељења, али да је Његова спасоносна вијест, Његово Јеванђеље – Блага Вијест да ће Бог постати човјек, упућена свим народима овога свијета“. Протојереј Предраг Шћепановић је у наставку пастирске бесједе истакао да је од изузетне важности како живимо и кога Бога бирамо, јер бирајући Господа Исуса Христа, Његово Јеванђеље, пост и молитву и свете тајне којима Црква живи, сваки човјек задобија на тај начин истински благослов, мир и у својој души и љубав која је свеза савршенства: ,,Само је потребно покајање, смирење и љубав. Зато браћо и сестре није свеједно како живимо, кога Бога изаберемо. Ако изаберемо чудесног Господа Исуса Христа, Његово Јеванђеље, пост и молитву и свете тајне којима Црква живи, имаћемо благослов, имаћемо мир, имаћемо у својој души љубав која је свеза савршенства. Зато нека би нам свима Господ дао да имамо праву вјеру, не вјеру у слијепи случај, не вјеру у видовњаке, гатаре и врачаре који нажалост пазаре са муком овога народа, него да имамо праву истинску вјеру у Њега као јединог човјекољупца, јединог новог под сунцем који нам нуди свој конопац да се пењемо на Небо, јер само са Његовим спуштеним конопцем човјек се пење на Небо“. ,,Јеванђелске врлине, пост, молитва и Свето Причешће је знак да смо на том Христовом путу. Господе благи који си презрео све обичаје старе (паганске) и који си донио нови Закон, закон љубави према свим народима и позвао све у заједницу Оца и Сина и Светога Духа, Теби који си љубав, Теби који помажеш, Теби који си истински љекар душа и тијела, нека је слава у вјекове вјекова. Амин!“ – рекао је на крају свог обраћања протојереј Предраг Шћепановић. https://mitropolija.com/2024/10/20/prota-predrag-scepanovic-ako-smo-neutjesni-i-bolni-pokazimo-nase-rane-gospodu/

У светињи посвећеној Светом Илији, на дубини од девет метара, у градићу Купер Пиди на југу Аустралије протојереј-ставрофор Милорад Јовчић и после умировљења предводи српску заједницу и поручује да ће то чинити док је жив. У срцу аустралијске пустиње, дубоко испод земље, крије се јединствено духовно уточиште - православна црква у Купер Пидију, која је изграђена на дубини од девет метара. Идејни творац овог јединственог подухвата је протојереј-ставрофор Милорад Јовчић, свештеник са више од три деценије службе у расејању, у Аустралији. Био је парох у Аделејду, а његова парохија обухвата и целу јужну Аустралију. - У јануару 1992. крстио сам једну малу девојчицу Јелену, која је рођена у Купер Пидију - присећа се отац Милорад и даље објашњава: - Њена мајка, госпођа Верица, после крштења ми је рекла: "Оче Милораде, да ли би ти дошао код нас у Купер Пиди да нам осветиш водицу пре Васкрса, да нам благословиш дом јер никад ниједан свештеник није био код нас." Рекла је да могу ујутру да седнем у аутобус и увече стижем у Купер Пиди. Тако сам урадио, отишао сам. Тако је почела једна духовна мисија. По доласку у Купер Пиди отац Милорад је био дочекан с топлином и љубазношћу, што га је подстакло да започне необичан пројекат. - Сви су ме грлили, сви су око мене били и деца. Приредили су ми дочек као да је дошао патријарх - сећа се. - Било је топло, а ја сам морао тамо да крстим двоје деце. Крстио сам их у једној грчкој црквици која је била тамо. И онда сам дошао на идеју да у Купер Пидију направимо нашу цркву. Видео сам да су наши људи тамо побожни, љубазни, знао сам да има потенцијала да се ту изгради црква. Предложио сам да се светиња изгради под земљом, испод брда јер због екстремних врућина већина становника Купер Пидија живи под земљом. Сазнао сам да једно брдо које се продаје, па сам предложио да ту правимо цркву - каже отац Милорад. - Рекли су ми да брдо продаје један муслиман који ту живи, Велија. Послао сам поруку пријатељима да ми пошаљу 3.000 долара да купимо брдо. Новац је одмах стигао и купили смо брдо. Све то смо завршили у једном дану. Градња је почела у јуну, а већ за шест недеља сала је била комплетно готова. - У фебруару 1993. цела црква, посвећена Светом Илији, са пратећим објектима, била је завршена. Нигде више на свету не постоји таква црква, с таквим детаљима, с таквом лепотом, уклесана у камену. Уметничко дело које је непоновљиво. То није камен, то је тврди песак. Пре тога у Купер Пидију туризам је у потпуности замро. Када смо ми направили цркву, све је оживело - поносно истиче отац Милорад. Црква, дугачка 30 метара и широка шест метара, поседује све карактеристике једне православне цркве - апсиде, певнице, галерију за хор, крстионицу. Иконостас је урађен од стакла и осликан, док су фреске исклесане у зидовима, чиме је створен аутентичан изглед и светилиште непоновљиве лепоте. Протојереј-ставрофор Милорад Јовчић, упркос пензионисању, наставља да брине о овој јединственој цркви и српској православној заједници која тамо живи. - Када ме је владика, после умировљења, питао да ли бих прихватио да и даље служим у Купер Пидију јер нема ко други, рекао сам: "Док сам жив, док се крећем, служићу у Купер Пидију" - истиче отац Милорад. Ова црква није само место молитве и духовности већ и симбол заједништва и истрајности Срба у расејању. Изграђена с љубављу и преданошћу, она представља јединствено сведочанство вере која успева да се изрази и у најнеобичнијим условима, далеко од домовине, али близу срца сваког верника. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23323/podzemna-crkva-kuper-pidi-australija

"Јер... ми смо иста крв" назив је дела Ђурђице Драгаш Вуковљак о коме данас говоримо. Реч је о песмама посвећеним страдању Срба у НДХ, а о томе како је ова збирка песама настала сазнаћете у разговору са аутором и новинаром Ђурђицом Драгаш Вуковљак. Такође позивамо вас и на представљање овог дела које ће се одржати у среду 03. јула 2024. године, у РТС клубу (зграда Радио Београда) са почетком у 18 часова. Разговор водио Алекса Недељковић. Звучни запис МИ СМО ИСТА КРВ Дошла си ми ноћас у сну... први пут... у шуштавој белој хаљиници, с дечјим рукама, с очима пуним неба. Смешиле смо се једна другој јер... ми смо иста крв! Причала си ми о том дану, о јутарњој роси и пожутелом усталасаном класју. Мирисале смо заједно свеже скувано млеко и јеле тврди хлеб. Шапутала си ми о мајчином скуту и дедином брку, о руменом дечаку Јовану. Јуриле смо за шареним телетом, миловале звезду на коњском челу, слушале птице и шуму... Препознале смо једна другу, без додира и погледа јер... ми смо иста крв! Причала си ми о страху, о очевој бори на челу, о завежљају који је спремала мајка. Затварала си преда мном врата куће на „брду Драгашком“, опраштала се од маленог пса који ти се вртео око ногу. Водила си ме кроз мрак, гоњена страхом и гласовима људи с безданом у очима. Бежале смо заједно јер... ми смо иста крв! Слушале смо лавеж бесних паса, затомљене јауке и дечје сузе. Молиле смо шуму да нас сакрије, сачува, спаси, ал... предала се пред злом. Нашли су нас бесни пси. Људи без очију... бездушници... Чврсто смо се држале за руке јер... ми смо иста крв! Осећала сам твој страх, тај последњи удах овоземаљски, твоје малене дланове који су последњи пут додирнули мајчин образ. Док си одлазила видела сам небо у твојим очима, видела сам себе, све нас који смо... твоја крв! Можда личим на тебе, можда имам твој осмех, очи, руке... Нећу сазнати никад, али проналазићу те у сваком јутру, цвету, мирису кише јер... ми смо иста крв!!! Ђурђица Драгаш Вуковљак Извор: Радио Слово љубве

Као што Христос грли све људе, тако мајка Црква грли сваког човека који жели да упозна Христа. Нико од нас нема право да спречава било кога ко жели да упозна Христа. А ово говорим зато што много пута својим понашањем ми, „добри хришћани“ – морални, чисти и добри "поглавари" породица, праведни професионалци, лако као фарисеји желимо казну грешника, желимо њихово одбацивање, будемо обузети светском правдом. А све то зато што ми сами нисмо разумели зашто је Христос дошао и шта је учинио, шта је Његова Црква и како смо и ми позвани да живимо да бисмо ушли у Царство Божије. Као фарисеји који су се држали закона, али су били одвратни у очима Божијим, тако се и ми много пута држимо површине хришћанског живота и док мислимо да смо у праву пред Богом, често живимо антихришћански и антицрквено . Црквено искуство смо претворили у плитку религиозност, ограничавајући духовни живот на држање неких правила и заповести и ништа више. Уклањамо из свог живота стрпљење, толеранцију према другима, одбацујемо попустљивост и разумевање, ни речи о опроштају и једнодушности. Много пута чујем од „добрих хришћана“ ове антихришћанске речи: „Оче, ја сам праведан и добар, захтевам да и други буду, иначе нека се врате одакле су дошли!“ Какав си ти хришћанин који имаш претензије на друге? Ко си ти да осуђујеш друге? Ко си ти да тако једноставно и лако отпушташ друге? Замислите да је Христос имао ову логику. Тешко нама! Јер пред Христом смо сви криви. Пред чистотом Његовом сви смо прљави, пред Његовом безгрешношћу сви смо грешни. О каквој правди се онда усуђујемо да говоримо? Хоћемо ли правду? (Хајде да боље размислимо). Зар милост није боља? Хоћемо ли казну или опрост? Хоћемо ли шамар или загрљај? Немојмо се заваравати, као што нам је потребан опрост од Бога, као што од Бога тражимо милост, попустљивост, толеранцију и разумевање за своје грешке и страсти (али и од људи), тако треба да се понашамо према другима. У супротном, све наше врлине и морални живот нам ништа не доносе. Спасење иде кроз друге, запамтимо то. Спас у нашој аутономији и индивидуалности не постоји. Да ли желиш да се спасеш? Христос нас и данас пита. Ако хоћеш, онда спаси брата свог, воли га, подржи га, олакшај му бол, постани му рај, не улази у његов живот спреман да га (узгред речено ради њега) разапнеш, него буди спреман да га разапнеш себе са њим, чак и са оним који живи далеко од јеванђелске речи. Нека свако живи како хоће, верује како хоће. Није твој посао да га осуђујеш. Твој посао је да га волиш, да се молиш за њега, да му својим примером покажеш Небо - не укоравајући га безобзирно, већ кроз свој живот, своју доброту, кроз светлост свог осмеха. Христос никоме није давао „упутства“. Код свакога је ишао, јео са њим, разговарао с њим, не одбацујући, не окрећући се ни од кога. Показао је да воли и да је ту за све. Својом љубављу довео их до покајања и учинио их својима. Када имате лошу вољу према другом, сигурно је да, чак и ако вам каже нешто исправно и мудро, нећете то чути. Напротив, успротивићете му се. Лоша воља је штетна за наше односе и за наше животе уопште. Зато што нам не дозвољава да видимо истину и светлост коју има наш ближњи. Неправедни смо према другоме, а сами себи затварамо у тамницу своје злобе. Старац Герман Ставровунски нас саветује: „Одбаци свом снагом и са што већом понизношћу исповедај све сумње и маштарије које ти ђаво усађује, јер те одвраћају од ближњег.' Нема места у Царству небеском за оне који у души немају места за љубав према непријатељима. Не задржавајмо у себи зле мисли које имамо о особи. Исповедимо их са покајањем и смирењем. Јер, ако их не напустимо, онда ове мисли добијају снагу и корен у нашим срцима, и тиме се у нашем уму и срцу јача зла воља према другом. На тај начин сами себе осуђујемо на пропаст, пошто у Царству Божијем нема места за страсну особу. Нема изговора за зле мисли, шта год да нам је друга особа урадила. И сам Господ нас томе учи кроз Свој Крст, проповеда нам то у Својој доброти и праштању. Ако заиста желимо да будемо пријатељи Христови, позвани смо да стално да живимо како је Он живео. То у пракси значи да ћемо и ми бити добронамерни у односима са другима, спремни на праштање, спремни на загрљај, са духом попустљивости, са понизном мудрошћу, са осећајем разборитости и једноставности. Не стварајмо свој лични пакао својом лошом вољом. Штета је изгубити вечност са Христом, јер смо у овом животу изабрали суровост над попустљивошћу, строгост над милосрђем, злобу над добротом, мржњу над љубављу, себичност над понизношћу, неумољивост над праштањем. аримандрит Павлос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Оне се изражавају у кварењу људске природе, изобличавању њених првобитних својстава, у томе што лако скрећемо ка злу, разбољевамо се и умиремо. Преко Адама је грех ушао у свет и проширио се на све његове потомке. Управо то је смисао који апостол Павле ставља у речи да смо у Адаму сви сагрешили: „Као што је кроз једног човека грех ушао у свет кроз смрт, тако се смрт проширила на све људе, јер су кроз њега сви сагрешили“ (Рим. 5:12) Шта се десило са Адамом, који је био његов грех који се претворио у потпуну катастрофу за цело човечанство? Господ је дао човеку само једну ограничавајућу заповест: да не једе са дрвета познања добра и зла. Реч „знање“ овде је шира и дубља од пуког знања о нечему. То укључује не само теоријско разумевање, већ и практично искуство. Адам је знао шта је добро, да се оно састоји у следовању воље Божије, послушности Њему. И наравно, имао је схватање да је зло отпор Створитељу, кршење једине забране коју је Он дао. Међутим, оба знања су била теоријске природе. Да, Адам је био у заједници са Богом, култивисао је Рајски врт, уживао у друштву Еве и живео у хармонији са универзумом. Али ово блаженство је било његово природно стање, невезано за било какав напор са његове стране. Улазак у практично искуство – без обзира да ли је зло или добро – увек је повезано са напором, унутрашњом борбом и деловањем људске воље. Ово је увек процес и не дешава изненада. Човек је добровољно и слободно издао свог Творца и изабрао зло, по вођству кушача ђавола. И не само да га је изабрао, већ му се и придружио. У том тренутку изобличила се његова природа, а са њом и цео свет, целокупна творевина која је била у општењу са Богом кроз човека – створеног бића по образу и подобију Божијем. Прекинуто је сједињење, жива веза са Богом, Извором Живота и сваког добра. Особа која је свесно изабрала зло више није могла да промени овај избор и самостално обнови изгубљени однос са својим Творцем, да исправи своју природу искривљену грехом. Ова изобличења, која су за собом повлачила физичку и духовну рањивост, ову неспособност да се врате у пређашње стање природне комуникације са Богом, наследиле су све наредне генерације људи, које су почеле да умножавају зло у свету. Монах Макарије Велики о томе пише овако: „Као што је Адам, који је преступио заповест, примио у себе квасац злих страсти, тако су и рођени од њега, и цео род Адамов, наследством, постали заједничари овог квасца. Постепено, грешне страсти су се толико умножиле у људима да су се прошириле на прељубу, разврат, идолопоклонство, убиства и друга апсурдна дела, све док читаво човечанство није огрезло у пороцима. Само је Бог могао да спасе палог човека уроњеног у грех. Ово спасење је остварено кроз Исуса Христа, у коме се Божанство сјединило са човечанством. Син Божији се оваплотио на земљи и преузео људску природу. Он је испразнио Себе, узевши обличје слуге, поставши подобан људима, а по изгледу поставши као човек; Понизио се, поставши послушан чак до смрти на крсту (Филипљанима 2:7-8). Својим животом, страдањем, смрћу и васкрсењем Исус Христос је сваком човеку вратио могућност повезаности са Богом и потпуног јединства са Њим. И иако људи настављају да доживљавају физичке последице првобитног греха, непремостиви духовни јаз између човека и Бога, који је настао као резултат Адамовог пада, више не постоји. Побеђује се благодаћу Божијом, која човека уводи у Извор Живота – Бога. Дакле, апостол Павле наставља мисао коју је раније започео - као што смо сви сагрешили у Адаму, тако смо сви у Христу добили спасење и оправдање за живот вечни: „Тако, дакле, као што једним пријеступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота. Јер као што кроз непослушност једнога човјека посташе многи грјешни. тако ће и кроз послушност једнога постати многи праведни.“ (Рим. 5,18-19) Свештеник Евгениј Мурзин приредила: Ј.Г. извор

Незваничне информације кажу да је професору Треће београдске гимназије јуче поломљена јагодична кост. Насиље над девојчицом из Топонице која је тек пети разред, окарактерисано је као кривично дело силовање. На питање једном од родитеља дечака који су девојчицу малтретирали шта је с тим у вези предузео, одговор је гласио – ништа. И та једна реч могла би да сумира све оно што као друштво чинимо поводом стравичних догађаја који су нас снашли, почев од маја прошле године. Ништа. Или бар ништа значајно. Унија синдиката просветних радника Србије позвала је своје чланове, али и све оне који су погођени недавним догађајима да се сутра, у 12 часова, придруже протестној шетњи од Скупштине Србије до зграде Владе, где ће бити предат списак захтева за измену Кривичног законика. У међувремену, просветни радници с којима смо разговарали једногласно су револтирани и незадовољни ситуацијом у којој су се нашли како наставници, тако и целокупан образовни систем. “Насиље је свеприсутно у школама. На свим нивоима. Упркос свим мерама, смерницама, препорукама, оно је у порасту. Тимови против насиља се састају готово свакодневно. И друге службе региструју исту појаву, али о томе се јавно не говори. Шта видим као разлог? То што деци шаљемо погрешне поруке. Да за прекршаје, повреде забрана, насиље не постоје адекватне мере, бар не оне које би на њих имале утицај. Деца више не реагују ни на реч наставника, ни на реч школског полицајца, ни на реч својих родитеља – јер им је јасно да су недодирљиви.” – каже Маја Радовић, наставница српског језика у Основној школи “Јован Миодраговић” из Београда. Како је објаснила, проблем су предуге процедуре, обимна документација и тражење доказа за све. “Више не постоји реч наставника. Родитељ детета које је доживело насиље жели казну и жели да то насиље престане. Њега не интересује силна папирологија, састанци тимова, друштвено-користан рад. Не. Само ефекат, који, најчешће изостане. И у таквим случају, иако је школа урадила све што јој је дато као опција, родитељ ће рећи – школа није урадила ништа.” – објашњава Радовић. На питање где види решење, она одговара: “Решење је у скраћеним процедурама и реаговању по хитном поступку. Суспензија ученика која подразумева рад са тим учеником од стране других специјализованих стручних служби, а не наставника у школи коју похађа. Овим што сад имамо, суспензија ученика је казна већа за наставника, него за ученика који је суспендован” – казала је наша саговорница. Да је ситуација алармантна слаже се и Гордана Вучинић Опалић, која српски језик и књижевност предаје у ОШ “Љуба Ненадовић”. Она каже да нема места ишчуђавању због свега што се дешава, када узмемо у обзир да су адекватне реакције изостале онда када је било време да се реагује. “Зар смо већ заборавили извучену столицу? Наравно да јесмо. Јер ми имамо кратко памћење. Ми смо толико понижени, обесправљени, озлојеђени и љути да смо утрнули. И ћутимо. Трпимо. Насиље које су наше колеге доживеле је толико страшно, узнемирујуће и понижавајуће да ми је мука и док о томе само размишљам. Понављати исте флоскуле о томе ко је крив, зашто се то дешава, како систем не ваља и све остале давно испричане и излизане приче, нису ништа друго него сипање соли на живу рану ових људи, а и свих нас.” – каже за наш портал професорка Вучинић Опалић. Додаје и да смо сви ми велики генерали кад се битка заврши. “Све ми знамо – и ко је крив и због чега. Знамо, ћутимо и ништа не предузимамо. А кад се догоди овако нешто, мртво море се усталаса накратко док је јавности занимљиво да се згражава над несрећом других (захваљујући Богу што је неко други!), а кад се халабука стиша, шта се догоди? Све поново утоне у невидљивост, у трпљење и страх. Пишемо планове заштите, пишемо извештаје, доносимо неке мере које нам увек оборе родитељи или Министарство јер, забога, није испоштована процедура, недостаје неки документ и море неких административних будалаштина. И молимо Бога да се нама не догоди ништа слично!” – истиче наша саговорница. Како каже, боји се само да је питање ко је следећи. “Зато сви сутра морамо изаћи и пружити подршку колегама и свима онима који свакодневно трпе неку врсту насиља, па и ону невидљиву и недоказиву, који се осећају да су препуштени сами себи, обесправљени и незаштићени.” – закључује Вучинић Опалић https://zelenaucionica.com/nastavnici-revoltirani-sutra-u-12-protest-ispred-skupstine-mi-smo-toliko-ponizeni-obespravljeni-ozlojedjeni-i-ljuti-da-smo-utrnuli/#google_vignette

Пред нама је 2-ги април, Светски дан свесности о аутизму. Обележићемо га у Београду према расположивим могућностима, са циљем да особе са аутизмом и њихове породице постану што видљивије у овом друштву, како са проблемима са којима се суочавају, тако и са потенцијалом који поседују. Постоје организације и добри људи великог срца који нам сваке године несебично помажу да се на овај дан види и чује да аутистичне особе постоје у овом друштву. Али ми сами не доприносимо довољно овом важном циљу, који треба да омогући да проблеми свих нас који су велики и бројни допру до структура које су обавезне да их решавају. Нема нас на обележавању овог дана, нема нас кад треба да покажемо бројност ове популације и решеност да коначно постанемо довољно видљиви јавности и друштву. Зато позивамо све родитеље да се појаве 2-ог априла на обележавању Дана свесности о аутизму у Београду, јер надлежна Министарства су овде. Одвојимо време бар једном у години да будемо у колони која се бори да свет аутизма учини видљивим онима који треба да решавају проблеме са којима се суочавамо. Покажимо да нас има и да нисмо маргинална група коју је лако игнорисати. Једном речју дођите тога дана и придружите се колони која се бори да особама са аутизмом и њиховим породицама буде пружено оно што као равноправни чланови друштва заслужују. Ако ми сами нисмо свесни да бројношћу у јавности показујемо величину проблема, нећемо добити разумевање од оних којима та бројност никад није јавно презентирана. Видимо се на Тргу 2-ог априла у 10.00 часова. https://www.facebook.com/autizam.beograd/?locale=sr_RS

— Оче Димитрије, да кренемо од класике. Да ли смо заиста сви криви свима или је ово само уметничка метафора? — Мислим да горње речи Достојевског не треба схватити дословно. Руски класици у својим најбољим примерима заиста су прожети хришћанским православним духом. Али морамо да разумемо за шта смо заиста криви, а шта је ван наше области одговорности. Сама реч кривица у нашем народу је обрасла страховима и с правом се повезује са речју грех. Када чујемо ове две речи, јавља се осећај неминовности, неизбежности. У нашем менталитету, ови концепти су повезани са малодушношћу, депресијом и безнађем, иако на грчком „грех“ значи увреда, грешка, што, видите, звучи лакше. Требало би да постоји сећање на грех, али не би требало да постоји стални „осећај“ греха. Као што би требало да постоји сећање на смрт - сви ћемо једном умрети - али не би требало да постоје сталне мисли о смрти. Одговорни смо за сваку акцију коју предузмемо; ово је сећање на кривицу. Међутим, нема потребе да га носите кроз живот као барјак. — Савестан човек стално осећа кривицу пред Богом, родитељима, мужем или женом, осећање кривице му не даје мира. - Што се човек више удубљује у своју кривицу, у њему јаче звучи глас гордости, по речима светих отаца. - Какве везе има гордост с тим? - Ево какве. Човек не може да се помири са чињеницом да је слаб и да није свемогућ. Уместо да ради на својим грешкама и тражи од Бога помоћ, на шта нас Црква позива, он остаје сам са својом кривицом и непрестано кажњава себе. У старозаветна времена људи су своју тугу показивали ношењем пепела на глави. Али Бог није реаговао на спољашње знаке туге, већ је одговарао на искрено покајање. Опроштење Господње прослављено је речима Давидовим: "Обратио си ми плач мој у радост; растргао си врећу (жалости) моје, и опасао ме весељем." (Пс. 29,12 ) Осећај кривице својствен је свакоме од нас, али ако човек живи покајањем, ако је открио овај важан тренутак свог духовног живота, кривица неће овладати њиме. Истинско покајање омогућава да се ови окови збаце једном заувек. — Тешко осећање кривице остаје у души после смрти вољене особе, када се више ништа не може променити. Патите од тога што нисте на време препознали болест, нисте додали топлину и љубав, нисте рекли важне речи. Како живети са овим теретом? Како можете искупити мртву особу? - Слажем се са вама, ту се ништа не може учинити. Само да појасним: не можете живети без Бога. Особа не тражи помоћ, већ верује да мора сама да се носи са својим проблемом. Осећај кривице се вуче, спречава трезвено размишљање, и човек почиње да ужива у свом болу, својој кривици. Али треба се ослонити на Бога и радити на својим грешкама, о чему смо већ говорили. Почнимо да се радујемо и благодаримо Богу, престајмо да се бескрајно удубљујемо у своје грехе, и приближавајмо се Богу. Самокопање је бескорисна вежба. Не можемо искупити свој грех без Божије помоћи. И уз Његову помоћ прегазићемо све што нас мучи и прећи у Царство Божије. – Хајде, оче Димитрије, да се сетимо јеванђелског митара Закхеја. Осећај кривице пред људима које је увредио и опљачкао је учинио своје. Закхеј је увређеним људима надокнадио штету, а Господ је одобрио његов поступак. Дакле, осећање кривице може бити корисно. Може ли то постати мотивација за покајање, за тражење Бога? - Ово је пример трезвеног односа према суптилном инструменту - осећају кривице. Разборити разбојник је још упечатљивији пример покајања човека чија је кривица огромна. Видели смо како га је дубоко искрено покајање уздигло: И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23,43 ). И за Закхеја је осећај кривице постао продор у други живот. Он побеђује себе и тиме се спасава. Покајање је веће од кривице. Кривица те једноставно упућује на бол: размисли о томе, човече, погледај шта није у реду са тобом, и пређи на покајање. — Зашто се дешава да нас исповедани грех ипак не напушта? Да ли осећај кривице постаје хронично стање? — Вера не треба да се заснива само на осећањима, то води у фанатизам. Када сензације превладају, важно је вратити се на пут разума. Хајде да се окренемо једној конкретној ситуацији. Родитељи нису успели да васпитају своје дете као достојну особу и сада пате, осећајући се кривим. Син моје блиске другарице има већ 50 година, а она и даље пати и осећа кривицу што није успела да га усрећи. Али све је радила из љубави, чак и када је погрешила. Одрасла деца су већ одговорна за свој живот пред Богом. Родитељи могу да дају подршку и савете, али не више од тога! Одрасла деца све важне одлуке у свом животу доносе сама. Сви родитељи би требало да ово имају увек на уму и то ће их вратити на тло здравог разума. Сетите се великих речи Светог Серафима Саровског: „Спаси себе, и хиљаде око тебе ће се спасти“. Ми спасавамо себе и само кроз то се спасавају наши најмилији. А ако будемо туробни ходали са сталним осећањем кривице пред својом децом, чему ћемо их научити? Само бескрајно и бесплодно самобичевање. - Оче Димитрије, како да нађемо средину да нас осећање кривице не савије до земље, а да сећање на кривицу остане? — Осећање кривице ни у ком случају не би требало да засени покајање. Покајање је једна од централних хришћанских врлина, а осећање кривице, сећање на грех треба да одведе хришћанина на покајање, на свету тајну исповести и ништа више. Не смете дозволити да постанете роб овог погубног осећања, које ће, по речима светог Игњатија Брјанчанинова, довести до још већег греха – малодушности. Господ увек тражи разлог и начин да нас оправда , а не да нас осуди. Запамтите ово. Свештеник Димитриј Вразовски https://www.eparhia-saratov.ru

Да би помогао породицама рањених и убијених у Малом Орашју и Дубони Јован Митровић, који је 4. маја изгубио два брата, организовао је хуманитарну акцију. Трчао је до манастира Тумане, чиме је промовисао, али и испунио жељу убијеног рођеног брата. У хуманитарној акцији Јован Митровић прикупио је 4,5 милиона динара, а новац ће бити подељен породицама рањених током масовног убиства у Малом Орашју и Дубони 4. маја прошле године. Трчањем до манастриа Тумане Јован је испунио жељу свог погинулог брата, који је желео да посети тај манастир. За два дана, односно девет и по сати, истрчао је око 96 километара. “Првих 50 километара стварно нисам осетио терет, тако да сам мислио да могу то да истрчим у једном дану. После тога смо направли паузу, одморили и преспавали у Пожаревцу, пробудили се ујутру и првих 10 километара кад смо кренули било је напорно и тешко”, прича Јован за Н1. Истиче да је доста подршке добио од пријатеља Алексе, који је трчао са њим. Других 46 километара другог дана било је тешко, говори Јован и каже да су имали “неке кризе”, али су се извукли из тога. “Стварно је јак мотив био, тако да када смо стигли у манастир стигле су нас и емоције и заплакали смо… Баш сам се лепо осетио зато што сам пре свега успео да урадим тако нешто”, говори Митровић. Каже да се на хуманитарну акцију одлучио да би њему и породици било лакше, јер је то била жеља његовог брата, а говори да је и другим породицама рањених било је драго што он то ради. Тог 4. маја су у Малом Орашју убијени Јованов рођени брат Петар и брат од стрица Марко. Јован истиче да је помоћ рањенима неопходна, пре свега за лечење. "Stigli smo u manastir i zaplakali": Jovan Mitrović o akciji za ranjene u Malom Orašju i Duboni N1INFO.RS Da bi pomogao porodicama ranjenih i ubijenih u Malom Orašju i Duboni Jovan Mitrović, koji je 4. maja izgubio dva brata, organizovao je humanitarnu akciju. Trčao je do manastira...

"Особа која је зависна од нечега никада се неће ослободити туге." Ове речи припадају монаху Јовану Климакусу . Из њих произилази да је свака зависност увек узрок, а туга људског срца је већ последица зависности. Због тога је неопходно усмерити главне напоре на отклањање овог узрока како би наши животи били бар мало испуњени радошћу. Зависност дефинишемо као снажну жудњу за нечим, што говори о слабости људске воље, немогућности да се заустави у својим жељама и хировима. Слаба воља је знак болесне душе. Као што су млохави мишићи честа појава код дистрофичара, људи који нису у стању да обављају ни мањи физички рад. Јачање воље је најважније дело хришћанина, које се остварује непрестаним превазилажењем својих жеља и планова. Биће нам корисно да следимо једноставно правило: урадите више онога што не желите. На пример, ујутро одмах устаните из кревета након што зазвони будилник. Пре шољице јутарње кафе извршите прописано молитвено правило. На путу до посла прочитајте поглавље из Јеванђеља. Такође можете и треба да се поздравите са комшијама у лифту, захвалите домара што је очистио улаз и уступите своје место старијој особи у јавном превозу. Можемо наставити даље, али важно је рећи да поменута дела за Бога и знаке пажње према другима обичан човек обавља без много ревности, у великој мери трудећи се на себи. А ово је већ духовни рад, чије име је самопринуда. Зависност се може упоредити са зидом који стоји између човека и Бога. Потпуно заокупља ум и срце, приморавајући га да служи себи. Зависност је увек издаја Бога, врста духовне прељубе. Већина људи се налази у овом стању, а њихови животи су испуњени празнином и бесмисленошћу. На месту Бога су новац, култ људског тела, отворена себичност и свакакве забаве. Зависност се често јавља у породичном животу када један од супружника има аферу; може бити толико озбиљна да може уништити брак. Многи су зависни од алкохола, компјутерских игрица, гледања порно сајтова или хорор филмова. Знам причу о томе како је одрастао човек – глава породице и отац двоје деце – постао зависник од гледања лоших филмова. Гледао је ову грозоту у присуству своје жене, па чак и мале деце. Купио сам порно часописе и након читања оставио их у стану на највидљивијим местима. Женини захтеви, а затим и скандали нису били успешни: човек није могао да превазиђе своју зависност. Али разумевање је ипак стигло до њега. Радио је као возач. Једне вечери, приближавајући се малом брзином гаражи, хтео је да заустави ауто. Али, притискајући кочницу, осетио сам да је педала потонула на под. Аутомобил је лагано налетео на ивичњак. Одмах је схватио да су отказале кочнице. У том тренутку га је пробио унутрашњи глас: „Ово ти је последње упозорење!!!“ Човек је са ужасом схватио да у граду на свакој већој раскрсници могу отказати кочнице! Враћајући се кући, овај човек се ослободио одвратних производа, а затим - и то је главна ствар - дубоко се покајао због своје зависности. Људи који су зависни од лоших навика су по једном слични једни другима: њихова срца су тужна, тачније, пате и стога су дубоко несрећни. Савремени човек је често изложен разним поремећајима, од којих је корак до упорне депресије и дубоког малодушја. Разлог за то је неиспуњавање наших жеља. Желимо много у животу, али Бог не само да не даје оно што тражимо, већ нам често одузима и оно најпотребније. Због неразумевања шта се дешава, многи одустају и постављају се многа збуњена питања: „Зашто је све тако лоше?“, „Зашто уопште живети?“ Они који су имали скромно искуство „борбе са малодушношћу“ уверили су се у једноставну истину: што се више забављате, то вам више туга и меланхолија стежу срце. Грешна забава кратко време „опија“ душу, даје неку мутну радост, али после таквог „мамурлука“ живот постаје још мучнији. Свет, који је отпао од Бога, главни је варалица човека и кривац многих сломљених живота. Ко је уроњен у светску вреву, никада неће победити малодушност и тугу. Свети Јован Климакус каже да постоји само један начин да се победи туга – „мрзећи свет“. Овај захтев ментора источног монаштва већини људи је немогуће испунити. Разлог је слаба вера и неспремност да било шта промените у свом животу. Свима би нам било од помоћи да размишљамо о речима Светог писма: „Туга света производи смрт“ (2. Кор. 7:10). Колико год се забављали, на души вам неће бити лакше. Унутрашња пустош је веома алармантан знак, који указује на бесмислен живот, који је потпуно у ропству страсти. Туга срца постаје стабилно стање, јер се човек лишио најважнијег – Бога. Само Бог може вратити заборављену радост, изгубљени мир срца, смисао и сврху живота. Љубав према свету и живот са Богом су неспојиви појмови. Мора се направити избор који захтева жртву. Без жртвовања ништа се неће догодити. Шта је главни знак наклоности и љубави према свету? „Лествице“ указују на разлог „зависности од нечега видљивог“. Ово „видљиво“, као и чујно, опипљиво, укусно, држи човека у ропству. Такву страст према земаљским задовољствима Свети Оци су изразили у тачном поређењу: орао, уплетен у омчу само једном канџом; замахне крилима, чак се и мало уздигне изнад земље, али не може да одлети, јер га мрежа држи. Чак и мала зависност од нечега привременог је опасно стање за спас душе. "Постоји ли нешто на земљи без чега не могу да живим ни један дан?" Ово питање морате себи постављати чешће. Склоност ка „изгледу“ долази на различитим скалама. За неке су мисли о смрти, старости, неизбежним болестима разлог за малодушност и лоше расположење. Живећи превише добро и удобно, желим, наравно, још више, и што је најважније, никада не умрем. Таква осећања указују на то да је човек потпуно „везан“ за земљу и да се само у привременом животу осећа самопоуздано и потпуно безбедно; за њега вечност не постоји. Видљиви свет и земаљски живот су оно чему он, према Лествици, има „склоност“. Скала наклоности је можда скромнија, али у духу је исто тако безбожна. Подсетимо се изрека наших савременика: „Не могу да живим дан без ТВ-а...“; „Не знам како ћу живети ако моја вољена мачка (или пас у крилу) умре...”; „Мој син је смисао мог живота, ја живим само за њега...“ Многи људи не могу да живе без шољице кафе, попушене цигарете, купања... Готово сви имају зависност од ствари, хране, родбине , пријатељи, њихове навике, укуси, принципи живота. Шта ако у неком тренутку човек изгуби све? Добро је ако Бог допушта губитак у овом животу, али шта ако смрт одлучује о свему? Шта да ради душа када напусти тело са свим овим „видљивим“, привременим и материјалним? Бог је у својој љубави према човеку веома љубоморан и не трпи никакве конкуренте. Онај ко воли своје створење савршеном и најчистијом љубављу има пуно право да захтева слично чисто осећање за Себе. Оправдано је бринути се само о основним стварима за привремени живот. Вишак и луксуз су као тегови од фунте који човека чврсто привлаче уз земљу. Која је сврха сакупљати и куповати нешто што ће у сваком случају припасти другима у овом животу или после њега? „Јер ништа нисмо донели на свет; Очигледно је да од тога не можемо ништа да узмемо. Имајући храну и одећу, бићемо задовољни овим“ (1. Тим. 6:7-8). https://pravoslavie.ru

Ако би Господ поново дошао, дружио би се са скитницама, а не са архимандритима. Јер смо уверени да смо свети што смо у цркви, што поштујемо правила, а покајања нигде, не видимо себе и шта дајемо. Да ли дајемо љубав, трпљење, или контролу људи око себе, сталне покушаје да исправимо њихове грешке... Чујемо за комшију да је учинио нешто, недело или злочин или крађу, цокћемо устима... Боже шта је урадио, а ми безгрешни, то се нама никад не може десити, ми смо изнад... Сви смо у цркви са осмехом, осмехом и побожним изгледом... Излог! Претварање! Лажни осмеси, а изнутра кључа казан. Чим уђемо у кућу, осмех нестаје, креће наша борба да "спасемо" децу, мужа. Kреће гунђање, обуци џемпер хладно је, видиш да сам се прехладила.. "Али мени је топло"... контрола, контрола. Постимо, исповедамо се, причешћујемо, а после, кад се вратимо кући, загорчавамо живот својој породици сталним замеркама, контролом туђих живота... Требало би да пазимо шта радимо ван наших молитви и разговора са Богом. Исувише смо сигурни. А можда ипак грешимо. Можда онај што пуши је бољи, можда му је срце чистије. Исувише смо сигурни, да поштујући правила, срећемо Господа. Имао сам беседу у храму. Била је чудотворна икона Пресвете Богородице. Сви су се гурали! Једна жена стајала је иза једног стуба и чекала. Целивала је последња. Приметио сам је. На излазу ми је рекла: "Није требало да приђем, мени је пришла Богородица и ушла ми је у срце, разговарале смо, дала ми је савет, утешила ме је." То да тражите. Не гледајте децу шта раде, шта греше, тражите своје грешке, а за ближње се само молите. Никакве примедбе. Ти постиш, једеш пасуљ, муж ти је дошао са посла, уморан, и једе крменадлу, а ти њега једеш, уморном и исцрпљеном једеш му душу својим придикама. То је твоја духовност. Уместо да мy додаш сенф, бибер, да га услужиш. Дошла си и кажеш ми да ти је све живце уништио. То је твоја духовност. А њен муж ми после каже да није знао шта једе, од притиска, од гунђања њеног, никакав укус, ма каква кременадла, само је мислио кад ће престати. Или ти је син имао удес са мотором. И ти му приговараш: "зато што си јеο месо у среду, зато си имао удес у четвртак." Зар је Бог казна? Такође, одлуке морају бити наше. Ми морамо бити одговорни. А некад ми долазе и кажу "оженио сам се, јер ми је тако рекао мој духовник." Па зашто то мени говориш? "Не могу више да издржим у браку, била је грешка, а мој духовник је умро." Па шта ја сад да радим? Питаш да би могао да одговорност скинеш са себе, и да окривиш другога, ако брак не иде. Ја могу да се молим да Господ уклони облак који ти заклања видик, да те просветли, да можеш правилно да видиш. Само то, а одлука је твоја. Ни ја некад не знам да одлучим. Грешим, то учимо док смо живи. Сретнем младића, вози леп ауто. "Оче радим, лепо зарађујем, купио сам ауто.""А да ли си се оженио?" "Не, мрзи ме да излазим, гледам тв и серије... Помолите се Оче, да нађем девојку и да се оженим " ''Да ли наручујеш брзу храну, док гледаш серије?'' "Да, Оче." "Па могу да се помолим само, да деливери бој буде девојка твог живота." Пише ми муж: "Оче грешим стално, молите се за мене". А његова супруга ми пише четири стране и завршава: "Оче, остатак кад се видимо...'' Нигде покајања. Признај, погрешио сам. Толике године идеш на литургије, исповедаш се и исти си. Никакве промене. Гледај у себе, промени се. Да виде сви, да си одласком у цркву, постао нови човек, бољи, да кад умреш, кажу: "диван човек, светог живота, за пример, да пусте сузу јер си их напустио." Док се народ тискао, гурао око Господа, као и ви сад, само је једна жена оздравила, само је једна жена додирнула његове скуте и Он је осетио да Његова енергија излази. Само је једна излечена од хиљаде и хиљаде. Да ли ће данас бар један од вас отићи промењен, да ли ће један од вас променити живот и постати нов човек? Само ваша промена може утицати на вашу децу, вашег супруга - ви, као ново биће, које носи љубав и радост, које мења себе и другима оставља слободу и простор. - Архимандрит Андреј Конанос извор: Православни живот

Овог месеца проф. др Богољуб Маринковић добио је овације на обележавању педесет година рада Математичког друштва „Архимедес“, које је основао 1973. године, а кроз које су прошли многобројни врсни математичари. Груба статистика каже да је око осамдесет одсто младих математичара који су освајали светске медаље, којима се дичимо, прошло кроз ову школу. Многи су данас професори, а много их је и напустило Србију, али професор и даље, у осамедесет и осмој години, свакодневно осмишљава задатке и ради са младима како би им математику учинио занимљивом. Педесет година је велики јубилеј, а реч је о успешној причи домаће просвете. Ипак, нико од министара није удостојио ову прилику својим присуством. Да је фудбалски клуб славио 50 година, на прослави би вероватно било пола Владе. Да ли нам то говори где су нам приоритети? – Није био нико, а позвани су. Све смо најавили. Нико се није огласио, има мање значајних ствари којих су пуне и новине и телевизија. Држава, тако испада, улаже у институције које постижу резултате, у спортисте, а и на подручју математике. Проблем је што у једне улаже, а друге чак игнорише. У ту другу категорију спада „Архимедес“. Они који би требало максимално да помогну наше активности су се потрудили на државном нивоу да их угуше. Ако у наредних десет година не бисмо били светски прваци ни у једном спорту, преживели бисмо као друштво. С науком није тако. Ако десет година немамо научнике, питање је ко ће нас у будућности лечити. -Да ли су људи који су надлежни за улагање у науку свесни тога? – Мислим да нису до краја свесни. Kад је реч о математици, многи људи који су на местима где се нешто одлучује, можда су својевремено побегли од математике. Ту има и ваших колега доста. Не би требало да је тако. Требало би да постоји исти однос и да се иде према заслузи, што код нас уопште није. -Шта је најважније што пропуштамо као друштво које занемарује математику? Зашто је она важна и људима који не планирају да развијају каријере у природним наукама? – Познати математичар Хуго Штајнхаус је рекао да ако имате сасвим непознати проблем, из било које области, ако га дате на решавање стручњацима различитих области, математичар ће то боље од свих других решити. У математици је присутно нешто што је битно свуда, стил мишљења. Ако лекар погрешно закључује, умреће пацијент. Исто је и у другим областима. Ако инжењер не зна математику, срушиће се мост. Улога математике је универзална. Мислим да ће бивати све већа. Ове технологије не могу без математике. Математика нас учи како да мислимо и како да решавамо проблеме. Учи нас систематичности и реду. -Ваша каријера у просвети траје више од педесет година. Радили сте са много генерација, у различитим образовним и државним системима, а имате и добар увид у просветне праксе широм света. Kоји су највећи изазови са којима се ова генерација суочава на пољу учења о решавању проблема? – Министарство просвете препоручује да се сваки уџбеник прави и у електронској форми. И шта бива? Ученици иду линијом мањег отпора. Зуре у екран, мотају електронски уџбеник и мисле да су научили нешто. Математика се не учи гледањем, него с оловком и хартијом. Ти са екрана можеш да добијеш неке информације, али сам мораш да решиш задатак, па тек онда да га шаљеш даље. Поред добрих страна технологије, мислим да има и лоших. Ученик који се поводи свим што добија са екрана, он мало употребљава свој мозак, па ће временом мозак код генерација закржљати и добићемо приглупе генерације кроз десет или петнаест година. То не бисмо смели да допустимо. Kод великог броја ученика, чак код већине, знање је оплићало. Добар део потрошача интернета и оних који послују с мејловима је све неписменији. Ми добијамо хиљаде мејлова дневно. Kада прочитате пропратни текст, ту нема великог слова, запете, ничега… То је погубно. И код најбољих ђака, код оних који иду на такмичења, тако је. Kада поредим ову генерацију такмичара сада и ону од пре тридесет година, разлика је огромна и то није добро. Ми радимо на томе да то регулишемо. Правимо надградњу онога што се учи у редовној школи. Ако нам је редовна школа добра, биће и овај додатни рад добар и даваће добре резултате. https://nova.rs/vesti/drustvo/u-opasnosti-smo-da-za-10-godina-dobijemo-priglupe-generacije-vazno-upozorenje-profesora-marinkovica-posle-pola-veka-bavljenja-prosvetom-i-matematikom/

Сви ми, по правилу, очекујемо да све у животу буде безбедно, складно, мирно, без проблема, да се живот развија као што његована биљка расте из семена: мала клица под заклоном постепено достиже пуни цвет. Али из искуства знамо да се то не дешава. И прва слика која нам пада на памет је прича из Јеванђеља о томе како Христос хода по мору усред олује, а Петар покушава да Му приђе на таласима (Мт. 14, 22-34). Шта се овде догодило? Прво: Христос није смирио олују самом чињеницом свог присуства. И ово ми се чини веома важним, јер пречесто, када нас ухвати олуја, била она мала или велика, склони смо да помислимо: олуја је избила – то значи да Бог није ту, то значи да нешто није у реду (обично код Бога, ређе – код нас). И друго: пошто Христос може стајати усред олује и не поколебати се, не сломити се, не уништити се, то значи да је на тачки равнотеже. И у урагану, у торнаду, у било којој олуји, тачка стабилности, тачка у којој се сударају све бесне силе елемената, међусобно избалансиране, налази се у самој сржи урагана; а овде је Бог. Не на ивици, не тамо одакле би могао безбедно да дође на копно док се ми давимо у мору - Он је тамо где је ситуација најгора. Ако се даље присетимо приче, како је Петар ходао по води, видимо да је његов импулс био тачан. Петар је видео да је у животној опасности. Мали чамац у коме се налази може потонути, могу га разбити таласи, или га преврнути бесни ветрови. И у срцу олује видео је Господа у Његовом дивном миру и схватио да би се и он, када би само могао да стигне до ове тачке, нашао у самом срцу олује – и у исто време у неизрецивом миру. И испоставило се да је спреман да напусти сигурност чамца, који је представљао заштиту од олује, додуше крхку, али ипак заштиту (у њој су се спасли остали ученици) и изађе у олују. Али, није успео да стигне до Господа јер се сетио да може да се удави. Почео је да размишља о себи, о олуји, о томе да никада раније није ходао по таласима, окренуо се себи и више није могао да хита ка Богу. Чини ми се да, када размишљамо о себи у савременом свету (а нема тренутка када свет није олуја, само се појављује на различите начине за сваку нову генерацију), сви се суочавамо са истим проблемом: мали чамац представља неку заштиту, све около је опасано опасношћу, Господ је у центру олује и поставља се питање: да ли сам спреман да идем к Њему ? <…> Један од проблема који видим, можда јасније сада него у млађим годинама (вероватно како старите осећате да је прошлост складнија и поузданија од садашњости), јесте то што људи не прихватају изазов. Кад год се појави изазов, опасност или трагедија, верник се окреће Богу и каже: „Заштити ме, у невољи сам!“ Члан друштва се окреће политичарима и каже: „Дужни сте да ми обезбедите добро!" Каква год да су наша филозофска убеђења, ми смо послати у свет, смештени смо у овај свет, и кад год видимо његов несклад или ружноћу, наш посао је да завиримо у те појаве и поставимо себи питање: „Шта може бити мој допринос да овај свет постане заиста хармоничан? Не конвенционално хармоничан, не само пристојан, не само свет у коме се може преживети. Постоје тренуци када, да бисте дошли у ситуацију у којој можете да живите, морате да прођете кроз наизглед немогуће тренутке, баш као што је некада неопходна операција или, пак, грмљавина да разбистри ваздух. Чини ми се да нам савремени свет поставља двоструки изазов и ми морамо да гледамо у њега, а не да скрећемо поглед. Многи од нас би радије да не виде неке аспекте живота, јер када их не виде, ослобођени су одговорности. Најлакше је занемарити чињенице да људи гладују, да их прогањају, да људи пате по затворима и умиру по болницама. Ово је самообмана, али у великој мери смо сви срећни што смо преварени или тежимо самообмани, јер би било много згодније, много лакше живети када бих могао да заборавим на све осим на оно што је добро у мом животу. Дакле, од нас се тражи много више храбрости него што смо ми обично спремни да покажемо: веома је важно погледати трагедију у лице и прихватити је као рану у срцу. Избегавајући рану, претварамо бол у гнев. Јер бол нам је наметнут, морамо да га прихватимо и подносимо, а љутња је моја сопствена реакција: могу да будем оштар, могу да будем љут, могу да делујем – обично не много, и, наравно, ово неће решити проблем. Ипак, лако је наљутити се, а веома је тешко прихватити патњу. И друго: није довољно упознати догађаје, сагледати суштину ствари, прихватити патњу. Послани смо у овај свет да га променимо. И када кажем „промена“, мислим на многе начине којима се свет може променити, а најмање на политичко или друштвено реструктурирање. Прво што се мора десити је промена у нама самима која ће нам омогућити да будемо у хармонији која се може преносити, ширити око нас. Ово је, чини ми се, важније од сваке промене коју можете покушати да створите око себе. Када Христос каже да је Царство Божије у нама (Лк. 17, 21), то значи да, ако Бог не царује у нашим животима, ако немамо ум Божији, срце Божије, вољу Божију, поглед на Бога, све оно што покушавамо да урадимо или створимо биће нескладно и у извесној мери непотпуно. Није свако од нас у стању да ово постигне у потпуности, али у мери у којој смо то постигли, ширимо хармонију, лепоту, мир и љубав и све се око нас мења. Зато треба да се запитамо колико смо у стању да се храбро суочимо са стварима, а храброст увек подразумева спремност да заборавимо себе и сагледамо, прво, ситуацију и, друго, потребу другог. Све док смо фокусирани на себе, наша храброст ће бити разбијена јер ћемо се плашити за своје тело, за свој ум, за своје емоције, и никада нећемо моћи да ризикујемо. Морамо нешто да урадимо, корак по корак. Треба да се образујемо, да постанемо ти људи који су послати да у овај свет донесу хармонију, лепоту, истину, љубав. https://www.pravmir.ru/my-poslany-v-etot-mir-izmenit-ego-mitropolit-antonij-surozhskij/

- Људи сада знају доста о психи, менталним поремећајима, етици комуникације. Ово је довело до тога да је концепт греха, такорећи, искључен из реторике. Како се овде не збунити? — С једне стране, модерна цивилизација покушава све да оплемени. С друге стране, питање етике и даље остаје. Концепт греха као кршења правила, кршења заповести, заиста, бледи и одлази у други план. Живот постаје све тежи. Неки верници верују да психологија не познаје концепт "греха", да је неетична. Али, ја не познајем људе који су више опседнути етиком од психолога. Отворите књиге класика психологије и видећете да је циљ психотерапије да помогне човеку да прихвати своје многострано и комплексно искуство и живи у складу са вредностима, живи етичким животом, односно циљ психотерапије је искуство савести. - Како је то могуће? - Када особа дође, на пример, са осећањем кривице, анксиозности, психолог пружа искуство саосећања - искуство опхођења према себи са благошћу и разумевањем. Али све ово није да би се отклонила кривица. У терапији долази до померања са кривице на одговорност. Психотерапија са свакодневним схватањем „исправно-погрешно“ покушава да постави акутније питање: шта је истина, а шта није? Тиме вам омогућава да поново откријете дубину преиспитивања себе, о чему су писали велики хришћански мислиоци. – Велики је захтев за „православном психологијом“, али ко је православни психолог? У којој мери је такав концепт могућ? – Не волим фразе „православни психолог“, „православна психотерапија“, иако данас постоји много сличних брендова који се постављају као православни. Неки од ових психолога могу бити сертификовани, неки немају никакве везе ни са православљем, ни са психологијом: то је као када људи, ван свог разумевања, говоре шта је добро, а шта лоше, ароматизујући све верским стереотипима. Можда постоје људи који су православни по вери, по својим ставовима, а баве се психотерапијом. Неки приступи су више у складу са православним погледом, други мање. Један веома уважени свештеник прочитао „научни” извештај о односу психотерапије и духовности и нацртао такву мапу: пакао на једном полу, православље и рај на другом, а приступи психологије између. - А шта се спаја са православљем? – Има „психолога“ који спекулишу о човековој тузи, човековим потребама, његовим пороцима. Надувавајући његову немоћ, кажу: „Све је у реду, супер си“. Ово је спекулација о сну особе да буде као Бог, без преузимања одговорности за то. То, наравно, није у корелацији не само са православљем, већ уопште са универзалним људским вредностима. Постоји неколико студија о ефикасности психотерапије, а личност терапеута је увек на првом месту. Читање књига о самопомоћи може помоћи, али не и заменити терапију. Личност треба да ради са личношћу. Мој је савет да православни изаберу најкласичнијег психотерапеута. Са њим ће бити минимум филозофије. Отпор према психотерапији, посебно када је рад већ у току, је нормална фаза. Ако је свештеник рекао: „Не иди код психотерапеута“, а ти си отишао, свидело ти се, и одједном, док радиш на болном месту, чујеш подмукли глас: „Свештеник је био у праву, они хоће да ме покваре.” И особа се повлачи са терапије или се толико опире да терапеут не може ништа да уради. Класични когнитивни терапеут ће радити са одређеним захтевом. На пример, падате у несвест када вас на послу питају да ли сте написали извештај. Имате анксиозност, депресивне мисли. Ово је рад са симптомом, веома је транспарентан. Когнитивна терапија доноси јасноћу мисли. — Када и сам духовник има психичке проблеме а обавеже се да помаже парохијанима, шта се може десити? - Нормално је да и ми можемо да имамо психичке проблеме. Анксиозност је наш периодични или стални пријатељ. Можемо добити субдепресију или доживети хроничну депресију. Особа може да живи са биполарним поремећајем и да буде свештеник на исти начин на који особа са истом особином може бити психотерапеут. Али када човек то пориче, па чак и игра неку улогу, веома је тешко живети у таквој напетости и о томе говоре многи свештенослужитељи различите старости. "Ох, шта ако ме виде у мајици? Шта ако ме виде у филмовима?” Ово је бескрајна улога у којој као да треба да се буде. Размишљаш како ћеш даље, шта ћеш рећи, а онда то утеловљујеш. Може доћи до “сагоревања”, депресије и још много тога. Ако човек не препозна своју патњу, тешко прихвата патњу другог. Уобичајена реакција у овом случају је потискивање: „Не, све си измислио, иди да се молиш.” Зато што постоји веома велика блокада бола: ни у ком случају себи не дозволити да га осетите. Емпатија функционише у оба смера, могу бити истински емпатичан и саосећајан само ако имам саосећања за себе. И још нешто – свештеник можда једноставно да не разуме неке ствари, поготово ако је у питању озбиљна психопатологија, а он то не препознаје и почиње да намеће терете, да нешто захтева. У многим образовним установама Руске православне цркве постоје барем основни предмети из психијатрије, како би свештеник помогао да особа што пре дође до психијатра. Дешава се да у храм долазе људи којима је потребна хитна психијатријска помоћ, а свештеници их доживљавају као демоне и дају им агресивне духовне савете. И људско стање се још више погоршава. Ово је застрашујуће, јер у овом стању може учинити нешто непоправљиво. Али, чини ми се да је тога сада све мање – само због основних знања о психопатологијама. Задатак ће бити - преусмерити их на специјалисте, на психијатра. Добро је кад свештеник има пријатеља психијатра коме се можеш обратити. Не „исправан православни психијатар“, већ нормалан лекар. Мора постојати професионализам да би схватили ограничења својих компетенција. ђакон и психолог Јован Миздриков https://www.pravmir.ru/my-slishkom-aktivno-borolis-s-bogom-v-dushe-est-li-konkurencziya-u-czerkvi-i-psihologii/

Пише: Михаило Меденица Ми смо вас убили, анђели, и тебе Драгане, добри човече. Ми који се бесни и уплакани питамо: „Како и због чега?“; ми преподобни који вам палимо свеће а дозволили смо да угасе светло…ми који никакво зло нисмо учинили осим што смо дозволили злу да чини шта хоће… Но, храбро смо упрли прстом на кривца: „наметнуте западне вредности“, лакше је тако – све што не ваља нама је сиротима и наивнима неко наметнуо. Не смрдимо што смо говна, но што нас је неко намазао говнима и убедио да смо тако лепши, бољи, паметнији… Говно је лековито онолико колико смо похитали да нас њиме лече, а појурили смо ко манити плашећи се да неће бити довољно гована за све… Ми смо вас убили, анђели, и тебе Драгане, добри човече! Ми, народ кафића и кладионица! Ми којима је дом постао преноћиште, јефтини, мусави мотел с краја града! Ми који се редовно питамо: „Како си?“, а заболе нас како је ко осим нас! Ми који о задругарима знамо више него о рођеној деци! Ми који то толико презиремо а не идемо на починак док не видимо хоће ли каква бараба да нагузи коју старлету у директном преносу, а потом да је ваљано нашамара, тад у миру уснимо. Гадимо се фукаре што је успела, заправо жалећи што ми нисмо та фукара! Презиремо кукољ не желећи да будемо жито јер житу треба времена, а ми га, ето, немамо… Дан је прекратак да не стигнемо нигде и не урадимо ништа! Децу учимо да ће ваљати колико су боља од других, а не од себе. Имамо стрпљења да чекамо конобара, али су нам литургије предугачке и досадне. Све што може да се каже сабили смо у поруке. Све паметнији телефони и све глупљи људи… Срамота је бити фин, кротак, насмејан… Насмејаног бесно загледају намрштени; намрштне – љути; љуте – бесни, па се насмејани преметне у намршетног да лакше одробија дан… Шта деца виде у нама осим оног што не желе да буду?! Радимо да бисмо куповали деци или да бисмо куповали децу..? Купи „мир“, купи „срећу“, купи „време“ које немамо да их чујемо… И онако ћемо се разговарати порукама… Све због тих проклетих западних вредности које су нам наметнули таман ко курви ону работу… А, како се то тачно нешто намеће човеку коју не пристаје да му шта буде наметнуто?! Где је то поган западна ушла а да је нисмо призвали?! Борба против свакојаког зла свела се на: „Нисам учинио ништа лоше, а још мање доброга“! Нигде се ђаво није раскомотио где му човек није разместио постељу… Дом је и онако постао свратиште, јефтини, мусави мотел, па где на челу трпезе нема човека зашто ђаво да не заседне… Ми смо вас убили анђели, и тебе Драгане, добри човече! Почивајте у миру, немир је за нас! Ништа лоше ми нисмо учинили, то су они гори од нас јер боље од себе не виде… Од своје сенке смо успели да побегнемо, а питамо се: „Како, зашто, због чега..?“ Проклете западне вредности! Наметнули су нам их, а ми се лактамо у маси да пазаримо у свим величинама. Нек је и кусо, нек је превелико, само нек се заграби, ваљаће па макар ничему не ваљало- и то је нека вајда… https://www.in4s.net/mi-smo-vas-ubili-andjeli-mili/