Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'надвладава'.
Found 1 result
-
Народ који надвладава тешкоће и за који увек свиће – то смо ми Срби
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
То што је наш народ окренут Истоку, са кога „засија Сунце правде, Христос Бог наш“, како појемо у једноj богослужбеној химни, значи да за нас увек свиће. То смо ми – народ који надвладава тешкоће и искушења. Последњих деценија, упркос свему, певамо пуним плућима, пуним срцем: са Косова зора свиће! Грачаница, сва у сјају, дочекује Видовдан! Са смирењем, са поверењем у Бога, у годинама када неком изгледа да се заувек мрачи, да са развијеним барјацима стижу сва четири јахача Апокалипсе, окренути смо Грачаници, Пећкој Патријаршији, Дечанима, јер знамо да тамо где је страдање највеће, тамо где је крст распећа, долази и спасење, долази и васкрсење Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј Буловић, у сусрет Божићу, дао је интервју оснивачу нашег листа Милораду Вучелићу. Редовни божићни разговори део су дугогодишње традиције којом високоуважени саговорник Печату чини част и оснажује професионалну снагу нашег гласила. Разговори с владиком Буловићем никада нису били тек пригодни и празнични, већ су усмерени на многе од најважнијих тема времена које живимо. Где смо данас, колико су наше управљачке елите дорасле овом геополитичком хаосу у којем се америчко-центричне елите опиру слабљењу униполарног света, и истовременом јачању његове алтернативе, БРИКС-у? Владику питамо и шта је, према његовом виђењу, достојно нашег поверења и – колективног и личног – вредносног избора и жртава које подносимо и које ћемо, нажалост, и убудуће подносити? С обзиром на ауторитет и утицај који имате, позивамо Вас, свесни тешког бремена које Вам таквим задужењем товаримо, да јавно, дакако и саветодавно, оцените садашње изузетно забрињавајуће друштвено-политичке и духовне прилике у Србији. Оне јесу последица унутрашњих деценијских ломова и тешког наслеђа, али и светских, небивало злих прилика. Где смо данас, колико су наше управљачке елите дорасле овом геополитичком хаосу у којем се америчко-центричне елите опиру слабљењу униполарног света, и истовременом јачању његове алтернативе, БРИКС-у? На коју се страну, као друштвена заједница, али и појединци, морамо окренути, коме веровати, шта уважавати, за шта се борити, а које снаге и вредности одбацити? Шта је достојно нашег поверења и – колективног и личног – вредносног избора и жртава које подносимо и које ћемо, нажалост, и убудуће подносити? Реч ауторитет има различита значења, а када јој се дода и реч утицај, онда ће онај кога описују као ауторитативну личност, лако разумети да то не заслужује. Пошто су епитети којима ме описујете некритична оцена доброг пријатеља не налазим себе у њима; поготову не желим да будем ауторитаран, односно да своја мишљења и ставове, па чак ни своју веру, веру у Христа Спаситеља, за коју држим да је једина права, непотрошива вредност мог живота, не намећем никоме, ни на који начин. Сматрам да и те како има смисла бавити се и питањима ко је ауторитет данас, на пример за младе нараштаје, и ко има утицај, како се он остварује и слично. Та питања су садржана, заправо, и у питању које сте ми поставили: где смо…, шта је достојно поверења и тако даље. Млади нараштаји, ка чијој будућности треба да буду усмерени сви наши одговори, за питања комплексна попут Вашег, кажу у шали: то је питање за милион долара. Ја не мислим тако. Не мислим ни да у одабиру вредносног избора треба да будемо превише оптерећени несумњивим геополитичким хаосом, ни ратовима, ни технолошким и биотехнолошким изазовима и недоумицама, ни НАТО-ом, ни БРИКС-ом, ни Истоком ни Западом, ничим ван нашег аутентичног, српског цивилизацијског хоризонта, толико пространог, историјски утемељеног, богатог духовним бесцен-благом. То је онај „бескрајни плави круг и у њему звезда“ који Вук Исаковић, јунак Сеобâ, види као несагледиво лично и народно обзорје у коме живимо и из кога вековима сагледавамо све спољашње појаве и искушења и на њих дајемо сопствене одговоре. Тај круг, коме нема краја, око нас је оцртао пре осам стотина и педесет година рођени Растко Немањић, Свети Сава. У средишту круга, као најсјаjнија звезда, блиста Лик Христов, чија светлост, огледајући се у личности Светога Саве, нашег путеводитеља, обасјава и све нас. Дакле, осам стотина и педесета годишњица од рођења Светог Саве, коју ћемо, ако Бог дâ, 2025. године прославити, прилика је да и ми, следећи вредносни избор који је пре осам столећа направио Свети Сава, одговоримо на питања која јесу пред нама, а која сте ви делимично побројали: коме веровати, шта уважавати, за шта се борити, а које снаге и вредности одбацити? Не видим битну разлику у историјским околностима у којима се опредељивао Свети Сава од оних у којима се ми опредељујемо. Ми, верујем и надам се, нећемо погрешити јер и нас, као и наше дедове и очеве, усмеравају учење и дело Светога Саве. Теме нашег националног и државног опстанка, историјских искушења и геополитичке судбине у овим разговорима се понављају, али на начин који уклања сваку могућност њихове „монотоније и истрошености“. Заоштравају се, наиме, и забрињавајуће продубљују проблеми и драма светског поретка – све док не стигосмо до садашњег, унеколико новог тренутка, у којем се, као разумљиво, чак одмерено и умерено, изговара/пише како смо савременици „борбе Православља и сатанизма“, борбе у којој Запад и декларативно тежи потпуном уништењу Православља као „највеће опасности“ по глобални поредак! Стратешке поставке које су се некада именовале – теорија завере и планови закулисе постају део јавног дискурса који се без устезања најављује, разматра и спроводи. Како живети и како се борити с околностима тако разгоропађеног и манифестованог злог (на)ума, какав новија историја не памти? У праву сте! Много више него наше умеће да кроз занимљив разговор промишљамо о феноменима и изазовима стварности, сама стварност брише сваку могућност да не само наши разговори него и свакодневни живот добије особине монотоније и истрошености. За брдовити Балкан често говоре да пати од вишка историје. Тобоже, свет иде ка крају историје, а ми, деструктивни Балканци, производимо је за извоз. Истина је потпуно другачија. Фукујамина, у основи марксистичка, теза о крају историје остаће само бледа, прозирна утопија, као и све оно на чему је измаштана. Пред нашим очима нестаје и у своју ауторитарну супротност, ако не у фашизам, претвара се такозвана либерално-демократска идеја, која, на пример, кроз cancel culture и сличне покрете дискредитује слободно мислеће научнике, уметнике, интелектуалце и ствараоце, излажући их јавној порузи, губитку намештења на универзитетима и слично. Запад пред јефтиним кинеским производима под ноге баца мантру о тржишту као једином регулатору економије, те се уводе драконске таксе и царине. Из сна о Европи без границâ Европљани се буде уз глас мујезина који езаном позива своје верне на молитву, а границе од миграната са југа и истока брани наоружана полиција. Дотле ми, народи Балкана, не само да самостално производимо историју него нам је и велике и не баш велике силе извозе захваљујући незрелим или корумпираним политичким елитама, у најтрагичнијем виду – братоубилачким ратовима. Али да бисмо стигли до садашњег тренутка, у коме Запад, како се констатује, и декларативно тежи ка слабљењу или чак уништењу Православља, морамо узети у обзир да и код нас постоје различити облици фанатизма. Они су плод психолошке преосетљивости, можда неизбежне у нашим условима, али и различитих масовних медијских и мрежних обмана. Зато морамо бити терминолошки јасни. Наиме, термин Запад или, сада, колективни Запад, у контексту борбе Православља и сатанизма, можемо користити само у односу на релативно узак круг политичких и социјалних елита. Ни на трен намеру за уништење Православља не можемо приписивати обичном народу, који је на различите начине, као и другде, и сâм жртва својих елита. Макар повремено, у јавном говору је нужно то напомињати, јер не желим, као ни Ви, да наш разговор, ни у најмањој мери, доприноси распиривању нетрпељивости и фанатизовању било кога. Морамо на то пазити кад говоримо било о Западу било о Истоку, било о хришћанству било о исламу. Сваки сусрет или контакт са хришћанима Запада или са духовним вођама ислама фанатизованим или инструисаним групама фанатикâ, даје, у нашој средини, повода да оптужују све редом (осим себе, наравно) за издају Православља и Српства. Са друге стране, јасно је да одређене политичке, економске, привредне, вероватно и окултистичке елите земаља Запада, неке отворено, а друге мање отворено, воде борбу против Православне Цркве. То јесте она иста борба добра и зла која се у свету води откако је Христос разапет, а свети архиђакон Стефан каменован. Ми данас, будући да се таква борба води и против наше Цркве, нашег православног народа, снажно осећамо њен интензитет. Мислим на последње три деценије. Али, ништа друго него борба Православља и сатанизма није био ни терор над народом и Црквом од стране усташâ, немачких нациста, балиста и других у Другом светском рату, а ништа друго није био ни послератни терор Комунистичке партије. То је иста борба непрестана! Али и у мирнијим периодима слободнијег живота Православне Цркве, без видљивих прогона, када чак постоји одређени комфор, дешавају се падови, кроз превелики утицај световних чинилаца на црквену структуру. Сведоци смо тога данас. Сведоци смо својеврсне трагедије када јерархија једне помесне Цркве, уз садејство или извршавајући налоге световних, тачније светских, фактора и сила, ради против друге помесне Цркве и њеног верног народа. То је тужна и трагична чињеница. А та јерархија не жели да примети да због тога гину људи, гину православни хришћани, њихова браћа, горе и уништавају се храмови. И напослетку, пошто се ради о процесу који је тек отпочео, а не зна му се коначни исход, још две-три напомене. Сведоци смо променâ, макар посматрајући политичко опредељивање народâ Запада последњих година. Или падају или убрзано губе примат псеудолибералне политичке снаге, експоненти и заговорници глобализма. У суседној Мађарској, на пример, суверено владају људи који не крију да су хришћани. И у другим европским земљама надвладавају покрети који заговарају традиционалне, хришћанске вредности. Изјаве новоизабраног председника САД Трампа и његових сарадника о важности Библије и о њиховом снажном противљењу накарадној, реално сатанистичкој, џендер-идеологији и пракси, уз најаве миротворног залагања, буде наду. Свему, наравно, морамо приступати са опрезом, али ако постоји ма и трачак светла који ће, макар привремено, на неким обострано корисним основама, ублажити нетрпељивост Запада према Православној Цркви, то ваља прихватати са одобравањем. Дошло је доба мишљења о немисливом – човечанство као да хода ка бездану апокалиптичне пропасти. Ви сте увек упозоравали да за православне апокалипса није пука прича о уништењу и самоуништењу, колико потоње Откровење пуноте божанске победе и преображаја света у есхатолошку пуноту. Да ли се заувек мрачи или коначно свиће? То што је наш народ окренут Истоку, са кога „засија Сунце правде, Христос Бог наш“, како појемо у једноj богослужбеној химни, значи да за нас увек свиће. То смо ми – народ који надвладава тешкоће и искушења. Последњих деценија, упркос свему, певамо пуним плућима, пуним срцем: са Косова зора свиће! Грачаница, сва у сјају, дочекује Видовдан! Са смирењем, са поверењем у Бога, у годинама када неком изгледа да се заувек мрачи, да са развијеним барјацима стижу сва четири јахача Апокалипсе, окренути смо Грачаници, Пећкој Патријаршији, Дечанима, јер знамо да тамо где је страдање највеће, тамо где је крст распећа, долази и спасење, долази и васкрсење. Стога, радујемо се сваком дану који нам дарује Господ, у сваком дану доживљавамо мало Откровење, откривамо лепоту Божјега стварања и искупљења у Христу. Али знамо да ћемо једампут осванути у незалазном, невечерњем и нестарећем „дану осмом“, у нашој небеској Отаџбини, за којом заправо непрестано чезнемо, у дану у коме нећемо нестати у ништавилу него ће се, у преображеној „новој земљи“ и на „новом небу“, остварити све наше молитве, сва наша надања, све наше чежње, сва наша глад и жеђ за Оцем небеским и за нашом вечном браћом и сестрама по Богу и у Богу. Ви сте се, владико, у пуном црквеном животу нашли у тренутку када је дошло до великог неопатристичког буђења и када су писали и деловали многи, од оца Јустина, преко Георгија Флоровског, до прерано отишавшег Панајотиса Неласа. И сами сте се бавили круцијалним темама, попут теологије светог Марка Ефеског, новозаветне теологије, али и питања српске заветности у кључу Еванђеља. У каквом стању је савремена православна теологија? Може ли она да испрати све изазове живота у доба „постистине“? Пре него што одговорим на ово питање, треба, чини ми се, да укратко објасним појам великог неопатристичког буђења, како га Ви умесно и прецизно називате, или подухвата неопатристичке синтезе, како се најчешће каже у теолошким круговима. Придев патристички и именица патристика потичу из грчког и латинског језика. Придев значи отачки, светоотачки или који се односи на свете Оце Цркве, што ће рећи на оне њене светитеље који су уједно њени највећи теолози, а именицом се назива свеукупност њихових богословских учења или њихов духовни свет и духовно наслеђе у целини. Следствено, придев неопатристички који користите – иначе код нас практично непознат ван уског круга најобавештенијих теолога – означава духовни и културни феномен из прошлости који није мртав, али је, силом историјских прилика, односно неприликâ, „обамро“ или „замро“, те га ваља оживети, пробудити и обновити. Конкретно, по теоретичару неопатристичке синтезе, Георгију Флоровском, после вишевековног „вавилонског ропства“ новије православне теологије, која се за време његовог трајања није развијала природно, органски, него под већим или мањим утицајима час римокатолицизма час протестантизма, њу треба из тога стања духовног робовања ослободити – треба је, другим речима, са стрампутице вратити на њен исконски пут, вратити је њеним изворима, богословској методологији и учењима Отаца Цркве, а не неких схоластичких („школских“, „учених“, „научних“…) ауторитета. Наш свети Јустин Ћелијски, савременик и поштовалац Флоровског (а важи и обрнуто), није формално и теоретски разрађивао идеју неопатристичког буђења, али ју је свом душом заступао и свом снагом спроводио као њен авангардни представник, чак, по моме скромноме мњењу, као њен протагониста, првоборац, челник, витез духа без мане и страха, нипошто не као „витез професије“ коме тапшу здружени домаћи атеисти или, у бољем случају, верници „бога-неБога“. Размишљајући, колико видим, унутар ових или овима сличних координата, Ви ме питате у каквом је стању савремена православна теологија. Мој скромни одговор гласи: у истом стању у којем је била и пре стотинак година. То значи: с једне стране, по мени са православне или црквене стране, и даље је актуелан повратак Оцима, Предању Цркве, изворима вере и богословља као њеног црквеног тумачења, што чини „патристичку обнову“ или „неопатристичку синтезу“, а са друге стране и даље постоји изазов схоластике и неосхоластике у ширем смислу, „учене“ или „научне“ теологије, потпуно или делимично „еманциповане“ од Цркве. Вук длаку мења, мудро вели народ, али ћуд никада: некад једина поуздана, у Цркви рођена и Црквом зајемчена, ортодоксна или православна (читај: аутентична, непатворена) теологија данас се у одређеним, добро познатим, идеолошким и парацрквено-секташким срединама подругљиво квалификује као анахрона, „демодé“, „ретроградна“ теологија, ако уопште и јесте теологија, а као једина прâва и вредна пажње – о како то гордо звучи! – признаје се „научна теологија“, која, по мени, уопште није теологија него крајње слободоумна религијска философија или, у бољем случају, мање или више коректна религиологија. У међувремену је створена, спонтано или, што је вероватније, на основу извесних програмских смерница, позната „новоправославна“ теолошка интернационала, чију експозитуру представља реформистичка „богословска трилатерала“ на линији Fordham (САД) – Волос (Грчка) – Берлин, Београд и Требиње (географско одређење излишно). Укратко казано, историја се (као и увек, уосталом) понавља: на једној страни смо у доба позне Византије у богословском свету имали томисте и антитомисте, филоунионисте и антиунионисте, „прогресисте“ оличене у лику Висариона Никејског, потоњег кардинала, и „традиционалисте“ оличене у лику светог Марка Ефеског, флорентинску унију између Старог и Новог Рима и њено укидање у Цариграду у раној османлијској епохи, и тако даље, а данас имамо исто то или нешто веома налик томе, само са другим именима, титулама и иконографијом. У „јавној сфери“ наступа „постистина“, али не одступа ни истина, односно Истина. У Цркву покушава да се, под плаштом науке, увуче богословска (!) постистина, звана „постпатристичка теологија“, али – no pasaran! Излагања учесникâ недавног богословско-научног скупа у Београду, посвећеног светом Јустину Ћелијском, нарочито наших младих теолога, утешила су ме и уверила да ће завршну реч имати Црква, Стуб и Тврђава истине (IТим. 3, 15), а не „Синагога сатанина“ (Откр. 2, 9 и 3, 9); пуноћа истине, а не „постистина“, то јест лаж и обмана; светоотачки надахнуто православно богословље, а не „постпатристичко“ секуларизовано квазибогословље, то јест пуко „мудровање по човеку“, и то – по палом, огреховљеном, опатуљеном, не ретко и ођавољеном човеку. Биоетичка питања, од вештачке оплодње и сурогатног материнства, преко хируршко-хормонске промене пола до еутаназије, опседају савременог човека. Својевремено је издавачка кућа Епархије бачке објавила документ Руске Православне Цркве, Основе социјалне концепције, који се, између осталог, подробно бави и овим проблемима. Шта Српска Црква може да поручи савременом човеку – куда нас воде путеви „постхуманизма“ у области биоетике? Куда нас води слепо повиновање идеји Прогреса? Путеви биоетичког „постхуманизма“ које сажето, али обухватно описујете (вештачка оплодња, промена пола, еутаназија…) нису друго до беспућа антихуманизма. Она воде људски род и планету Земљу у пропаст, у смрт, а то и јесте програм и циљ нове, самопроглашене „светске елите“ која га, без зазора, свакодневно прокламује. Она тврди да је на свету превише људских бића и да ће човечанство просто-напросто „потрошити“ све ресурсе уколико не буде сведено на „златну милијарду“ коју ће предводити управо она, „елита“ (а ко би други?). Ко јој даје право на ове чудовишне мисли и демонске планове, без преседана у досадашњој светској историји, то, дабоме, мудро прећуткује. Ми хришћани, међутим, непогрешиво знамо ко је то – то је ђаво, „човекоубица од искони“ (Јов. 8, 44). Питање куда нас воде путеви „постхуманизма“ или „трансхуманизма“ Ви даље маестрално допуњујете следећим питањем: куда нас води слепо повиновање идеји Прогреса? Оно на први, површни поглед делује чудно и изазива противпитање: какве везе има опасна, застрашујућа, крајње перверзна идеологија или, боље рећи, историјска химера метаисторијске стварности, – у којој постоје, додуше, ствари, али не постоји више човек, – са дубоко хуманом и, рекло би се, чисто хришћанском, па и општемонотеистичком, идејом прогреса, напретка ка Есхатону, ка Крају као Циљу и испуњењу смисла историје, схваћене као смислено, логосно и провиденцијално кретање од почетне тачке Алфа до завршне тачке Омега? Одговор, по мени, гласи: има, и те како има! Јер, уколико прогрес, уздигнут на пиједестал Прогреса, доживљавамо и схватамо „начелно“, „уопштено“, „секуларно“, идејно и религијски „неутрално“, ван органске онтолошке везе са Христом и са Црквом Христовом, онда он није више ни прогрес ни Прогрес већ, само и једино, „прогрес у воденици смрти“, како га је пре скоро сто година окарактерисао свети Јустин Ћелијски, Јустин Поповић, у свом изузетном теолошко-философском огледу истог наслова и пламеног пророчког духа. Тај дивни и потресни текст као да је писан овога тренутка, на страшној – не дај Боже, можда и кобној – прекретници светске историје, те Вас молим за дозволу да, ради читалаца Печата, наведем неколико важних увида и прозрења из њега. Свети старац Јустин полази од сетног размишљања о Земљи као јединој „планети смрти“ и о човеку као трагичном бићу, сужњу смрти. „Трагично је бити човек, – пише он, – несравњено трагичније него бити комарац или пуж, птица или змија, јагње или тигар“, зато што човек „стално остаје затвореник у неотворљивој тамници смрти, тамници која нема ни вратâ ни прозорâ“. И наставља, у све жешћој градацији: „Рађајући се на свет, човек је од првог момента кандидат за смрт… Утроба која нас рађа није друго до рођена сестра гроба… Смрт је први поклон којим мајка дарује своје новорођенче. У сваком људском телу таји се и скрива најстрашнија и најнеизлечивија болест: смрт.“ У овом контексту цитира праведног, многострадалног Јова: „Гробу вичем: Ти си отац мој; а црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја“ (Јов 17, 14). После овакве дијагнозе он поставља неумољиво питање: „Је ли могућан прогрес, је ли логичан, је ли оправдан, је ли потребан прогрес у свету у коме је смрт – најнеодољивија неопходност? А то питање значи: има ли смисла овакав свет, овакав живот, овакав човек?” И одмах одговара: „Ако је у воденици смрти могућан смисао живота, могућан је и прогрес“. Затим, показавши апсолутну немоћ човекове науке, философије и културе, па и религије у њеним различитим историјским облицима, пред ненаситом, свепрождирућом немани која се зове смрт, са горчином пита, заправо констатује: „Прогрес? О, сваки људски прогрес шта је друго ако не прогрес ка смрти, прогрес ка гробу?“ На сопствено реторско питање одговара кратко и јасно: „Где смрти има, ту стварног прогреса нема.“ Стварни прогрес, следи из тога, постоји само онде где – смрти нема. Васкрсли из мртвих Богочовек, Господ и Спаситељ света Исус Христос, Победник је смрти у Догађају Свога Васкрсења и, самим тим, Осмислитељ живота и Дародавац јединог истинског прогреса – напретка ка животу, вечном и неуништивом животу (ср. Јевр. 7, 16) у заједници са Живим Богом, напредовања „из славе у славу“ Царства Божјег (IIКор. 3, 18). Отуда свети Ава изводи разлику између хуманистички (гдегде каже хоминистички) формираног „европског“, „западног“, „савременог“ човека и човека Христовог, човека „у Христу“, а тиме, следствено и последично, између лажног, хуманистичког прогреса и истинског, теохуманистичког или богочовечанског прогреса, напретка ка Христу, па у Христу и, коначно, „у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Своју оцену и процену хуманистичког прогреса илуструје дијалогом Алквиста и Јелене у Чапековој трагедији Rossum’s Universal Robots: „Алквист: Има ли Нана какав молитвеник? Јелена: Има један врло велики. Алквист: И у њему се, сигурно, налазе молитве за разне случајеве у животу? против непогоде? против болести? Јелена: Да, против искушењâ, против поплаве… Алквист: А против прогреса, нема ли? Јелена: Држим да нема. Алквист: Е, то је штета.“ Насупрот овом „прогресу“ стоји, пише Свети даље, „богочовечански прогрес од човека до Богочовека, од смрти до бесмртности“. По њему, насупрот „научном еволуционизму“ (о како и то гордо звучи!), према којем човек, на крају свих крајева, ипак није ништа друго до „пролазна животиња међу животињама“, стоји хришћански еволуционизам – „рођење у Христу, преображење у Христу, васкрсење у Христу“. У антрополошко-сотириолошкој визији ћелијског мистагога, напослетку, за нашу свету помесну Цркву и за наш српски народ највећи учитељ пута који води у живот и кроз живот, од рођења у Христу до васкрсења са Христом, био је – и занавек остао – Свети Сава, „највећи неимар богочовечанског прогреса у историји нашег народа“ Свети Јустин закључује: „За Светог Саву прогрес је ово: стећи Господа Христа, живети у Њему, Њиме и ради Њега…“ Усуђујем се да додам: иза Светога Саве сагледавамо многобројну плејаду светих Отаца и Учитеља Цркве Православне и Његове свете Апостоле, а у њиховом средишту – Онога Који је, Једини у историји, за Себе изјавио да је Пут, Истина и Живот (види Јов. 14, 6), Богочовека Исуса Христа. Трагедија украјинског раскола није била могућа без неканонског мешања Цариградске Патријаршије на канонској територији Украјинске Православне Цркве, аутономне у оквиру Московске Патријаршије. Као архијереј који се деценијама бавио међуцрквеним односима у Православљу, шта мислите – куда ова трагична подела води? Шта се дешава у Цркви од Истока? Има ли наде за решавање спорних питања и за мир, пошто, по апостолу Павлу, Сâм Христос јесте Мир наш? Ваша констатација о трагедији украјинског црквеног раскола – и, додајем, страдања канонске Православне Цркве и народа у Украјини – потпуно је тачна. Камо среће да није! Тамошња трагична подела је, нажалост, веома брзо постала подела у васељенском Православљу, и то двострука: с једне стране, подела између оних помесних Цркава које украјинским расколницима, предвођеним од стране лажног митрополита, грађанина Думенка, не признају никакав канонски легитимитет и неких других, малобројних, помесних Цркава, које им га признају, махом невољно или под притиском, само одлуком предстојатеља, без одлуке архијерејског сабора, а са друге стране, подела унутар њих, негде у заоштренијем, а негде у блажем облику, при том подела која, за разлику од даље и ближе прошлости, није мимоишла ни вековну тврђаву Православља, Свету Гору Атонску. Виновници поделе, они који, презревши Саборе и каноне, упадоше, незвани, у канонски простор друге аутокефалне Цркве и „раздераше ризу Христову“, као да не знају – а пре ће бити да знају, али не хају – за изјаву светог Јована Златоуста и других великих исповедника Православља да се грех раскола не може опрати и искупити ни мученичком крвљу коју би виновник раскола пролио за Христа. Наде за решавање овог проблема, највећег у историји Цркве од великог раскола између Цркава Истока и Запада у 11. веку до данас, и за васпостављање мира и јединства међу помесним Православним Црквама увек има, баш зато што је Сâм Христос, а не неко други или нешто друго, Кнез мира и Мир наш, Онај „Који и једне и друге састави уједно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, (…) да оба сазда у самоме себи у једнога новога човека, стварајући мир, и да помири са Богом и једне и друге у једном Телу крстом, убивши непријатељство на њему“ (Еф. 2, 14 – 16). Дозволите ми да и овом приликом поновим став који сам својевремено формулисао у једном од наших ранијих божићних разговора на страницама Печата: сматрам да би изјава Његове Светости Васељенског Патријарха у име Велике Христове Цркве у Цариграду да су га украјински вођи раскола и највиши представници украјинске власти довели у заблуду, тачније грубо обманули, тврдећи да у Украјини сви или малтене сви – од канонског митрополита Онуфрија до грађана Денисенка (самозваног „патријарха кијевског Филарета“), Думенка (самозваног „митрополита Епифанија“) и Малетича (самозваног „митрополита Макарија“) – једва чекају „сабор уједињења“ у Кијеву и стварање „Православне Цркве Украјине“ („ПЦУ“), тог еклисиоморфног „кентаура“ или „трагелафоса“ (митолошке наказе која је полујарац – полујелен), а онда поништавање те силом скрпљене творевине, враћање црквенога status-a quo ante и решавање проблема дијалогом украјинских расколника, досад непокајаних, и њихових „патрона“, са Руском Православном Црквом, односно са канонском Црквом у Украјини, као и дијалогом на свеправославном нивоу, не само спречила нови раскол, гори од већ постојећег између Римокатоличке и Православне Цркве, него би уједно вратила Цариградској Патријаршији пређашњи углед и поверење, а самог патријарха Вартоломеја би испратила у историју као великог и мудрог патријарха. Даље инсистирање на постојећем канонском беспоретку имало би, сигуран сам, несагледиву катастрофалну последицу – дуготрајан раскол, можда и ново хиљадугодиште раскола, овог пута не између хришћанског Истока и хришћанског Запада већ унутар православног Истока, раскол који би непоправљиво урушио мисију и сведочење Православља у свету и из којег би се родила не мала еклисиолошка јерес. Не дао Бог! Морамо се много и усрдно молити и свом снагом се трудити да до тога не дође. Много је урађено од онда када је пре шездесетак година наша Црква кренула у Западну Европу за српским народом који се тамо одселио. То је време када је владика Лаврентије Трифуновић, савлађујући велике препреке, у западноевропској и аустралијској туђини почео да заводи црквени поредак, оснивајући парохије и освећујући храмове. Шта нам можете рећи о тим временима, колико су она допринела данашњем стању наше Цркве у Европи? То су била заиста тешка времена, „вунена времена“ у сваком смислу, времена која наш млади нараштај не може ни замислити. Наша Црква се одједном, такорећи преко ноћи, нашла у ситуацији да су стотине хиљада њених верника, њених синова и кћери, освануле на далеким меридијанима широм земаљскога шара, а да она сама нема ни довољно духовно дораслих људи ни материјалних средстава да организује какав-такав црквени живот у том планетарном расејању. Наша тадашња држава, Југославија, – у горком хумору названа Титославија, – не само да је игнорисала Цркву, било нашу било Римокатоличку или неку другу, не помажући јој ни у чему, а одмажући јој у свему, него је и свим средствима ометала њене покушаје да сабере расејани народ, са врхунцем у сталном надзирању и пребројавању оних који улазе у тада постојеће малобројне „емигрантске“ цркве од стране „југоконзулатâ“, уз претње да ће бити одузет пасош онима који иду у храмове чији су дотадашњи парохијани били бивши четници, љотићевци и други наводни народни непријатељи. Под таквим условима блаженопочивши владика Лаврентије је практиковао да допутује у неки велики западноевропски или чак аустралијски град и да, у скромној мантији и камилавци, са скромним кофером крај себе, сатима седи на аеродрому или на железничкој станици, у нади да ће међу путницима који пролазе бити и понеки Србин или Српкиња и да ће му бар неко од њих прићи. То се, с времена на време, и дешавало: кад му неко приђе, препознавши у њему православно свештено лице, он би се представио као нови владика за Србе у тој земљи или на том континенту и молио новог познаника да га упозна и са другим земљацима. Чим би дошло до сусрета и разговора са већом или мањом групом српских „гастарбајтера“, покретао би разговор о могућности организовања црквене општине, доласка свештеника и обезбеђивања богослужбеног места. Мало-помало, уз велики труд и стрпљење, српски верници су се све више окупљали око неуморног младог владике и свештеникâ које је он доводио, па је током деценијâ створена озбиљна мрежа парохијâ, а основана су и три скромна српска манастира, један у Европи и два у Аустралији. Поред свих других искушења, нову епархију, територијално огромну, мучили су и расколи, највећим делом изазвани роварењем разних „југослужби“, од видљиве „Верске комисије“ до једва видљиве фамозне Удбе. Ипак, и поред свих мука и невоља, успона и падова, епопеја чији је символ био и остао лик владике Лаврентија имала је благополучан крај – данас на простору негдашње Епархије западноевропске и аустралијске имамо шест добро организованих епархија. Пет њих су у Европи, а једна у Аустралији. Ако овом броју додамо и пет епархијâ на тлу Северне и Јужне Америке, лако ћемо закључити да се, приближно, свака четврта епархија Српске Православне Цркве и, аналогно томе, четвртина српског народа налази у расејању на свим насељеним континентима. То је наш највећи „данак у крви“ у току васколике наше историје. У поређењу са њим, „данак у крви“ из времена робовања под Турцима је – најобичнија шала. За разлику пак од векова под Османлијама, за савремени „данак у крви“ највећу одговорност сносимо ми сами, сви ми, а не ови или они странци, чије „пријатељство“ или, политички коректније, „партнерство“ већ вековима из искуства познајемо. Камо лепе среће да у ближој и даљој туђини – помињући туђину, сасвим свесно изузимам Русију и Грчку – немамо никакву „дијаспору“, а да сви Срби или већина њих живе или у Србији или било где на тлу своје вековне постојбине, у миру и добросуседству са другим народима и другачијим културама. Може ли се рећи да „круну“ тог упорног дугогодишњег рада на Њиви Господњој у расејању представља устоличење господина Нектарија, епископа новоосноване Епархије лондонске и великобританско-ирске? Учинио је то недавно у Лондону патријарх Порфирије, уз саслужење више архијереја. Нова епархија је изникла из стопа светог Николаја Велимировића који је у Великој Британији деловао пре сто година. Тај, за Српску Цркву значајан догађај увеличали су челници британске духовне и световне власти. Шта то значи за Српску Православну Цркву? Не бих могао рећи да представља „круну“, али мислим да представља важан догађај. Наиме, ми у Великој Британији немамо много верникâ ни много парохијâ, али смо досад били ваљда једина помесна Православна Црква која није имала засебну епархију на тлу Велике Британије. Ми притом нисмо имали на уму ништа осим реалног стања „на терену“, али тешко да „горди Албион“ није запазио горе поменуту чињеницу и да је није протумачио у сагласју са сопственим вековним „склопом ума“. Ако ништа друго, од сада ће у низу представникâ православних аутокефалних Цркава бити и српски епископ у Лондону. Али хајде да се зачас вратимо у дане када је свети Владика Николај, тада јунак британског јавног мњења, држао своје пламене беседе у англиканској катедрали Светога Павла! Мислим да је званична британска политика онога времена била у истој мери равнодушна према Србима колико је и данас, али да је британско друштво, тада још увек хришћанско, било – искрено, а не привидно – на страни Срба као хришћанског народа који се бори и страда за слободу, правду и истину. Ако бисмо ми Срби икада заборавили све оне добровољне болничарке и добротворе из Велике Британије током Великог рата, – леди Пеџет, затим Хелен Лозанић-Фротингем и толике друге, – тешко да бисмо били цивилизован, па још и хришћански, народ. У периоду између два светска рата неговани су и пријатељски односи између Англиканске и наше Цркве. Они су у међувремену изгубили на интензитету, што услед све дубље кризе црквеног идентитета англиканске заједнице у самој Британији и у свету, а што услед тешкоћâ и кризâ у животу наше Цркве. Наша Црква ипак није одустала од тих контаката. Са своје стране, Црква Енглеске, на челу са архиепископом кентерберијским, а у новије доба и светска англиканска заједница, нарочито од половине седамдесетих година прошлог века, изнова тражи и успоставља дијалог са Православним Црквама, првенствено дијалог о поимању, афирмацији и промовисању основних истина хришћанства, као и темељних хришћанских вредности и различитих црквених пракси, формираних и нормираних током историје. Уједно нуди сарадњу у разним видовима, а у њеним оквирима пружа и нашој Цркви не малу подршку. Овде није згорег подсетити и на новоуспостављену сарадњу Теолошког факултета у Оксфорду и Православног богословског факултета у Београду, чији је плод богословски симпосион, одржан у Оксфорду 2018. године. Као што се дâ видети, наша Црква и данас доследно и одговорно учествује у теолошком дијалогу са Црквом Енглеске и са англиканском заједницом као целином, свесна тога да у њој, напоредо са гласном ултралибералном секуларистичком струјом, постоји и тиха, али духовно стабилна конзервативно--традиционалистичка струја, вероватно већинска. Све у свему, постојање српске епархије и присуство српског епископа у Лондону, уз све набројано, помоћи ће и српском народу као историјском колективном субјекту, традиционално изложеном предрасудама, стереотипима и неправдама англосаксонског света.
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.