Претражи Живе Речи Утехе

Незваничне информације кажу да је професору Треће београдске гимназије јуче поломљена јагодична кост. Насиље над девојчицом из Топонице која је тек пети разред, окарактерисано је као кривично дело силовање. На питање једном од родитеља дечака који су девојчицу малтретирали шта је с тим у вези предузео, одговор је гласио – ништа. И та једна реч могла би да сумира све оно што као друштво чинимо поводом стравичних догађаја који су нас снашли, почев од маја прошле године. Ништа. Или бар ништа значајно. Унија синдиката просветних радника Србије позвала је своје чланове, али и све оне који су погођени недавним догађајима да се сутра, у 12 часова, придруже протестној шетњи од Скупштине Србије до зграде Владе, где ће бити предат списак захтева за измену Кривичног законика. У међувремену, просветни радници с којима смо разговарали једногласно су револтирани и незадовољни ситуацијом у којој су се нашли како наставници, тако и целокупан образовни систем. “Насиље је свеприсутно у школама. На свим нивоима. Упркос свим мерама, смерницама, препорукама, оно је у порасту. Тимови против насиља се састају готово свакодневно. И друге службе региструју исту појаву, али о томе се јавно не говори. Шта видим као разлог? То што деци шаљемо погрешне поруке. Да за прекршаје, повреде забрана, насиље не постоје адекватне мере, бар не оне које би на њих имале утицај. Деца више не реагују ни на реч наставника, ни на реч школског полицајца, ни на реч својих родитеља – јер им је јасно да су недодирљиви.” – каже Маја Радовић, наставница српског језика у Основној школи “Јован Миодраговић” из Београда. Како је објаснила, проблем су предуге процедуре, обимна документација и тражење доказа за све. “Више не постоји реч наставника. Родитељ детета које је доживело насиље жели казну и жели да то насиље престане. Њега не интересује силна папирологија, састанци тимова, друштвено-користан рад. Не. Само ефекат, који, најчешће изостане. И у таквим случају, иако је школа урадила све што јој је дато као опција, родитељ ће рећи – школа није урадила ништа.” – објашњава Радовић. На питање где види решење, она одговара: “Решење је у скраћеним процедурама и реаговању по хитном поступку. Суспензија ученика која подразумева рад са тим учеником од стране других специјализованих стручних служби, а не наставника у школи коју похађа. Овим што сад имамо, суспензија ученика је казна већа за наставника, него за ученика који је суспендован” – казала је наша саговорница. Да је ситуација алармантна слаже се и Гордана Вучинић Опалић, која српски језик и књижевност предаје у ОШ “Љуба Ненадовић”. Она каже да нема места ишчуђавању због свега што се дешава, када узмемо у обзир да су адекватне реакције изостале онда када је било време да се реагује. “Зар смо већ заборавили извучену столицу? Наравно да јесмо. Јер ми имамо кратко памћење. Ми смо толико понижени, обесправљени, озлојеђени и љути да смо утрнули. И ћутимо. Трпимо. Насиље које су наше колеге доживеле је толико страшно, узнемирујуће и понижавајуће да ми је мука и док о томе само размишљам. Понављати исте флоскуле о томе ко је крив, зашто се то дешава, како систем не ваља и све остале давно испричане и излизане приче, нису ништа друго него сипање соли на живу рану ових људи, а и свих нас.” – каже за наш портал професорка Вучинић Опалић. Додаје и да смо сви ми велики генерали кад се битка заврши. “Све ми знамо – и ко је крив и због чега. Знамо, ћутимо и ништа не предузимамо. А кад се догоди овако нешто, мртво море се усталаса накратко док је јавности занимљиво да се згражава над несрећом других (захваљујући Богу што је неко други!), а кад се халабука стиша, шта се догоди? Све поново утоне у невидљивост, у трпљење и страх. Пишемо планове заштите, пишемо извештаје, доносимо неке мере које нам увек оборе родитељи или Министарство јер, забога, није испоштована процедура, недостаје неки документ и море неких административних будалаштина. И молимо Бога да се нама не догоди ништа слично!” – истиче наша саговорница. Како каже, боји се само да је питање ко је следећи. “Зато сви сутра морамо изаћи и пружити подршку колегама и свима онима који свакодневно трпе неку врсту насиља, па и ону невидљиву и недоказиву, који се осећају да су препуштени сами себи, обесправљени и незаштићени.” – закључује Вучинић Опалић https://zelenaucionica.com/nastavnici-revoltirani-sutra-u-12-protest-ispred-skupstine-mi-smo-toliko-ponizeni-obespravljeni-ozlojedjeni-i-ljuti-da-smo-utrnuli/#google_vignette

Често читам негативне коментаре у вези са наставницима и наравно да ме повређују. Слушам о лошим искуствима. Видим некад и огроман степен разочарења, чак и мржње. Свега има у тим коментарима. Као да се сав животни бес излије у став родитеља према школи. Што је и разумљиво. Ту су најрањивији. А немоћни да било шта промене. Има ли лоших наставника? Има. Увек их је било. Неки су лоши јер су некомпетентни, нестручни. Неки су бахати и обесни јер помешају личну жељу за моћи са ауторитетом. Велики број њих нема основна педагошка знања јер су образовани за нешто сасвим друго, па су у школу залутали. А неће ни да уче јер место наставника виде као личну казну и потонуће, или тренутну тезгу док не наиђе нешто боље. Неки су превише лични, превише присни, више личе на дадиље, па из тог пајташког односа нестане професионалности, деца им се приближе, родитељи их окупирају и они издишу под теретом који не могу да носе, па га онда разбацују около стварајући разредне кланове у којима могу дати себи одушке жалећи се једнима на друге, стварајући савезнике и непријатеље. А неки су просто лоши људи. Има ли начина да се овакви наставници поправе? У закону и на папиру има, али у стварном животу то не бива. По закону сваки нови наставник има приправнички стаж, има свог ментора, полаже испит за лиценцу, има педагошку службу која га прати, има директора. Међутим, све то постоји само формално. У реалности нови наставник долази у школу и бачен је да се носи сам са свим околностима које се пред њега постављају. За мањкавости у његовој служби знају сви, али су, опет, сви немоћни. О томе се прича по кулоарима, родитељи се некад жале, стигну обећања да ће бити боље, али живот тече даље. Интересантно је да о таквим наставницима често прича читав град, да они постају део урбане легенде, али квалитативних промена нема, нити их може бити у оваквом школском систему какав је наш. У овој причи о лошим наставницима већ два пута сам употребила реч немоћ јер је она кључна. Она је слика наше стварности, уз свеприсутну апатију и мирење са датошћу која нам није пријатна, али је гутамо и подносимо. И сад на ред долазе деца Она свакога дана долазе у школу. Та школа их обликује. Они се боре и суочавају са лошим наставницима. Родитељи су очајни док слушају како им се деца муче, теше их, некада прете и бесне, ретко предузимају било шта сувисло, олакшају савест пишући по друштвеним мрежама, али им најчешће шаљу поруку да ћуте и слушају јер ће и то проћи. И све је то погрешно. Све су то погрешне поруке. Свака порука детету да је немоћно и како му једино преостаје да псује у себи је погрешна. Свака увреда на рачун лошег наставника је погрешна. Јер увредама прибегавају губитници. А деца воле правду и ред. Они се не мире са глупостима одраслих. Препознају их у лету, осећају их целом душом, али у мору немоћних не могу да их трасирају и култивишу. А имају способности за то. Ми одрасли им ту способност одузимамо. Ми им не саопштавамо кључну истину. Истину да живот није увек праведан, да њега чине и лоши људи, да у животу има и незнања које се крије под маском охолости, има пакости која чучи испод лепих речи, има неспособности, има разочарења. Мислимо да су деца мала и да не могу све ово разумети. Грешка. Деца нису глупа. Ако нешто не разумеју, они то осећају. А ми им тај природни осећај за борбу блажимо и чувамо их од сваке сенке и ране. На тај начин им одсецамо руке којима ће се у будућем животу бранити. Укидамо им способност да се прилагоде и сутра, кад одрасту, кад буду имали посао, кад буду очеви, мајке, комшије, мужеви, жене, кад буду све оно што једна одрасла особа јесте, постану свесни да живот није цветна ливада. Често је полигон за преживљавање. И деца треба то да знају. Под светлом ове чињенице, лоши наставници су врло корисни за дечије одрастање, ма колико то парадоксално звучи када се каже. И сурово. Али васпитање и родитељство није само мажење и кување камилице. Камилицом се ране не лече. Лече се истином, ставом и кичмом. А ту кичму можемо исправити баш на грешкама и мањкавостима лоших наставника. Тридесет година сам разредни старешина. Тренутно ми је актуелна осма генерација. Сада су седми разред. Слушам их сваки дан. Знам шта причам. У мом разреду постоји једно правило од кога никад не одступам. Када причамо о другима, били то другари из одељења или наставници, када се жалимо на нечије понашање, то мора бити само са аргументима. Мора бити јасно изложено, уз искрен приказ целе ситуације, личне улоге у свему и спремност да се проблем реши. Морају бити дати предлози за превазилажење неугодне ситуације. Не дозвољавам жалопојке, оговарање без смисла, препричавање ради тупљења језика и олакшавања душе. Некада им помажем. Некада само одржавам ред. Некада сам само модератор у расправи. Али не блажим. Не бојим у розе. Не обећавам да ће проћи само од себе. Вичем на простаклук. Урлам на неправду. Тражим истину и акцију. Захтевам да буду одговорни. И за себе и за друге. Када се жале на наставнике, од почетка им верујем, али им не дозвољавам да одступе. Никада не говорим да ћу их заштитити. Кажем да ћу са наставником попричати. Успут им сугеришем да од тог разговора не очекују много. Он је наставник, они су ђаци. Тако је. Неће се много променити. Истовремено, не браним поступке наставника, не тврдим да је он увек у праву. Кажем да је погрешио, да не ради како треба. Признам да је нешто лоше, недопустиво, али тражим да нађу финту, ублаже пад, очврсну рамена, отпишу глупости као ванбилансни губитак. Стално им говорим, готово као мантру, да је интелигенција способност човека да се сналази у свим ситуацијама, да нађе начин да их реши у своју корист. Да ће сутра имати незгодне шефове, љуте комшије, надрндане рођаке. Хоће ли стално плакати некоме на рамену? Хоће ли бити ту разредни, мама, тата? Хоће ли се вечно крити и кукати или ће нешто смислити и предузети? Говорим јасно и изричито да живот није праведан, да се за сопствену правду и лични интегритет морају борити сами, да морају наћи механизме да прескоче препреку, или да је заобиђу, или да је превеслају, или да је мангупски преваре. Некада се дешава покушај удруженог разредног настојања да се наставничка строгост или начин испитивања прикаже као бахатост и неразумни захтев. Придруже им се често и родитељи. Убеде их доследним објашњењима како су постављени критеријуми немогући. То је већ знак да су деца порасла, да су схватила поруку. Смислили су начин да превазиђу проблем. Али, ако је прозвани наставник довољно савестан, а најчешће јесте, ако су му критеријуми јасно постављени, покушај пуча пропада. Истина увек нађе свој пут. А деца науче још једну лекцију, науче да испред проблема нема повлачења, ма колико он био велики. Постане им јасно да је предаја, било групна, било појединачна, ипак само предаја. Деца временом проговарају јасно и разговетно. Уче да мисле својом главом, критички, без драме. Границе су постављене. Верујемо једни другима. Причају шта се дешава на неким часовима. Препричавају глупости, неправде и пакости. Али не кукају над судбином. Све се поређа. На неке се лекција прими. Они ће у животу вероватно бити самостални људи. На неке не делује тако. Они су мало мекши, али бар знају без околишања и бајковитих очекивања како ствари стоје. И они су нашли неки свој пут који их не боли превише, са којим могу да се носе. Али истина им је речена. Јер, не служи школа само томе да науче све формуле, понеки глагол и основе страног језика. Треба да их направи људима, да их спреми за живот. А живот је тежак. Нарочито ако си као дете само мажен и препуштен на мамине облоге од убоја, па искочиш у страни свет и пренеразиш се колико је у њему лоших људи. Тада ти остаје да се до краја тог живота само чудиш, пренемажеш и слиниш. Зато су и најгори наставници некад благотворни. Као горак лек. Као шамар у стању шока. Као зид кога мораш срушити. А зид се не руши ни сузама, ни главом. Животни зидови се руше сазнањем да си од њих и бољи и паметнији, само треба да им нађеш добитну цаку. Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/losi-nastavnici-su-priprema-za-zivot-kao-gorak-lek-kao-samar-u-stanju-soka/

“Поражавајуће је када уђете у учионицу – ви неретко можете затећи наставнике који гледају у екран и децу који гледају у телефоне испод стола. Јел то оно што желимо? Ја мислим да није. Пошто то нико не препознаје, ми из учионица морамо да “завриштимо” о томе”, изјавила је у Новом дану наставница Снежана Романдић, такође и председница Уније синдиката школа Београд. “Оковани смо папирима и све их је више и више”, додаје, говорећи о преобимној администрацији у школама. Синдикати просветара изнели су Предлог за смањење обимне администрације у школама. Тврде да непотребна администрација оптерећује наставнике и да они од папирологије не успевају да се посвете примарном послу – образовању и васпитању. Предлог су проследили Министарству просвете, на основу Закључка Радне групе за основно и средње васпитање Владе Републике Србије. Снежана Романдић каже да има дана кад и четири сата проведе за рачунаром или са папирима. „Посебно када су одговарања, када је потребно децу формативно оценити… Сваки дан се пише по два сата, то је минимум… Имамо озбиљну администрацију, која нас озбиљно омета у ономе што треба да радимо сваки дан, а то је да се бавимо децом и непосредним радом са њима“, нагласила је. Говорећи о предлозима које су упутили, наводи да је први проблем на који су указали – електронски дневник и паралелна документација. Електронски дневник је уведен у школе пре пет година и није прилагођен ономе свему што захтева администрација, наводи гошћа Н1 додајући да морају да пишу педагошке свеске, додатно, да долази инспекција која тражи и њих. Поставља се питање зашто је то немогуће спојити. Осврћући се на недостатке е-дневника, навела је пример да је прошле године, као разредни старешина осмог разреда, могла из електронског дневника само да одштампа сведочаства. „Уверења о завршеној основној школи, уверења о положеном завршном испиту – све смо то писали ручно“, додаје. Указује на то да пишу књижице, иако родитељи имају увид у е-дневник, да разне извештаје пишу посебно. Немогућност да електронски дневник испрати све потребе у школама су, како каже, препознали и надлежни али ништа од тога јер нису издвојили средства за решавање тог софтверског проблема. Романдић оцењује да је свака реформа последњих 10- ак, 15 година додала по неколико папира. „И стално пишемо извештаје поводом нечега. Радимо то после часова, пишемо шта је рекло дете, како реаговати… То је немогуће“, додаје. Објашњава да су у обавези да напишу шта је и како је ученик одговорио, какви су исходи и препоруке за тог ученика, констатујући да је то много посла. „Такође – ако родитељ прочита шта је његово дете одговарало, морамо да водимо рачуна шта и како сам написала… Јер препоруке су афирмативни записи. Не могу да напишем да није научило – конструкције су на пример „дете је заинтересовано за све активности, а није заинтересовано за наставу и учење“, а дете је тога дана једино рекло: Нисам учио и сео“. Разредно старешинство подразумева, каже, још више обавеза. Мора да се запише све што се догађа у школи па и разговор са родитељем. Потребно је знатно поједноставити све, формативне оцене показују родитељу како напредује његово дете, некада се тражи да се оне раде и два, три пута месечно и то је обиман посао, истиче Снежана Романдић. „И родитељи као да су одгурнути од школе“ Она оценује да све изгледа тако као и да су родитељи гурнути од школе. „Родитељи треба да дођу и да добију адекватну информацију, разговарајући с наставником, како напредује њихово дете, а не само да добијају поруке путем е-Дневника“, наглашава саговорница Н1. „Те неке техничке стране које нас додатно оптерећују могу да буду решене, да растерете и да врате примарну функцију наставнику – да комнуницирамо са децом и решавамо колико је у нашој надлежности одређене проблеме“, навела је. Kако каже – нема наставника у школама који би рекао „мени администрација није проблем, то није много“, осим, како каже, „представника министарства који кажу да то није много, али они нису у учионицама“. Иза овог захтева стала су сва четири репрезентативна просветна синдиката – за сада нема званичног одговора Министарства просвете. https://www.detinjarije.com/slika-skole-danas-nastavnici-prinudeni-da-gledaju-u-ekrane-dok-deca-gledaju-u-telefone-ispod-stola/

Школску 2019/20. годину колектив и ученици Основне школе „Милован Глишић“ отпочели су освећењем нове школске зграде. Свечани чин освећења служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, уз саслуживање свештенослужитеља из Ваљева. Свој печат важном догађају ученици школе дали су културно-уметничким програмом по чијем завршетку је Епископ доделио орден Светог владике Николаја „Шестој“ школи. Једина је у Ваљеву која од оснивања носи име књижевног великана. Другима су имена партизанских хероја давана. Једина је данас чији ученици носе униформе, некад популарно зване „кецеље“, чиме промовишу своју посебност, стил, скромност и припадност заједници. И једина је у којој је благодат Светог Духа призвана у новој школској згради у години у којој Српска Црква прославља 800 година од добијања самосталности. Црква, при којој су настале прве школе и чији су пастири, од Светог Саве наовамо, били учитељи српског народа. -Када се данас нађемо у школи, важно је да се сетимо и никад то не заборавимо да смо увек ђаци, без обзира на то које смо школе и факултете завршили. На то је опомињао Преподобни отац Јустин, рекао је епископ Милутин приликом обраћања колективу и ученицима ОШ „Милован Глишић“, као и свима који су дошли да са њима поделе молитвене радости. Деца у школе долазе да нешто науче, а на наставницима и свима нама старијима је да будемо делом пример деци. -По делу ће деца најбоље препознати свога учитеља. Када предаје математику, физику и друге науке, да ли то преноси са љубављу и да ли та наука потиче из срца његовог. Будите као Свети Сава кад је постао светитељ, а деца нека буду као мали Растко, да иду његовим путем. Да никада свог школског друга и другарицу не ударе, не презиру, већ да знају да је Христос у њима. Ако вређамо друга свог, вређамо самог Христа. Нека иду стопама Растка Немањића како би досегли највише висине ума, морала и свега што човека чини човеком и чиме сведочи Господа Христа, поручио је владика Милутин, благосиљајући колектив и ђаке Шесте основне школе, као и све учеснике свечаности. Благодарје епископу Милутину и свештеницима у име школе упутила је директорка Наташа Бадовинац, истакавши да су врата школе за њих увек отворена. Начелница Школске управе Зорица Јоцић такође је захвалила ваљевском архијереју, а свима који уче и који се уче у новој школи пожелела успех и напредак у свим сегментима образовно-васпитног рада. У оквиру културно-уметничког програма наступио је школски хор, рецитатори, као и вокално-инструментална група „Нектарија“, коју чине јереј Никола и супруга му Дајана Петровић, родитељи двају ученика ОШ „Милован Глишић“. Извор: Радио Источник