Црквено искуство смо претворили у плитку религиозност

Као што Христос грли све људе, тако мајка Црква грли сваког човека који жели да упозна Христа.

Нико од нас нема право да спречава било кога ко жели да упозна Христа. А ово говорим зато што много пута својим понашањем ми, „добри хришћани“ – морални, чисти и добри "поглавари" породица, праведни професионалци, лако као фарисеји желимо казну грешника, желимо њихово одбацивање, будемо обузети светском правдом. А све то зато што ми сами нисмо разумели зашто је Христос дошао и шта је учинио, шта је Његова Црква и како смо и ми позвани да живимо да бисмо ушли у Царство Божије.

Као фарисеји који су се држали закона, али су били одвратни у очима Божијим, тако се и ми много пута држимо површине хришћанског живота и док мислимо да смо у праву пред Богом, често живимо  антихришћански  и  антицрквено .

Црквено искуство смо претворили у плитку религиозност, ограничавајући духовни живот на држање неких правила и заповести и ништа више. Уклањамо из свог живота стрпљење, толеранцију према другима, одбацујемо попустљивост и разумевање, ни речи о опроштају и једнодушности.

Много пута чујем од „добрих хришћана“ ове антихришћанске речи: „Оче, ја сам праведан и добар, захтевам да и други буду, иначе нека се врате одакле су дошли!“

Какав си ти хришћанин који имаш претензије на друге? Ко си ти да осуђујеш друге? Ко си ти да тако једноставно и лако отпушташ друге?

Замислите да је Христос имао ову логику. Тешко нама! Јер пред Христом смо сви криви. Пред чистотом Његовом сви смо прљави, пред Његовом безгрешношћу сви смо грешни. О каквој правди се онда усуђујемо да говоримо?  

Хоћемо ли правду? (Хајде да боље размислимо). Зар милост није боља? Хоћемо ли казну или опрост? Хоћемо ли шамар или загрљај?

Немојмо се заваравати, као што нам је потребан опрост од Бога, као што од Бога тражимо милост, попустљивост, толеранцију и разумевање за своје грешке и страсти (али и од људи), тако треба да се понашамо према другима. У супротном, све наше врлине и морални живот нам ништа не доносе.

Спасење иде кроз друге, запамтимо то. Спас у нашој аутономији и индивидуалности не постоји.

Да ли желиш да се спасеш? Христос нас и данас пита. Ако хоћеш, онда спаси брата свог, воли га, подржи га, олакшај му бол, постани му рај, не улази у његов живот спреман да га (узгред речено ради њега) разапнеш, него буди спреман да га разапнеш себе са њим, чак и са оним који живи далеко од јеванђелске речи.

Нека свако живи како хоће, верује како хоће. Није твој посао да га осуђујеш. Твој посао је да га волиш, да се молиш за њега, да му својим примером покажеш Небо - не укоравајући га безобзирно, већ кроз свој живот, своју доброту, кроз светлост свог осмеха.

Христос никоме није давао „упутства“. Код свакога је ишао, јео са њим, разговарао с њим, не одбацујући, не окрећући се ни од кога. Показао је да воли и да је ту за све. Својом љубављу довео их до покајања и учинио их својима.

Када имате лошу вољу према другом, сигурно је да, чак и ако вам каже нешто исправно и мудро, нећете то чути. Напротив, успротивићете му се.

Лоша воља је штетна за наше односе и за наше животе уопште. Зато што нам не дозвољава да видимо истину и светлост коју има наш ближњи. Неправедни смо према другоме, а сами себи затварамо у тамницу своје злобе.

Старац Герман Ставровунски нас саветује:  „Одбаци свом снагом и са што већом понизношћу исповедај све сумње и маштарије које ти ђаво усађује, јер те одвраћају од ближњег.'

Нема места у Царству небеском за оне који у души немају места за љубав према непријатељима.

Не задржавајмо у себи зле мисли које имамо о особи. Исповедимо их са покајањем и смирењем. Јер, ако их не напустимо, онда ове мисли добијају снагу и корен у нашим срцима, и тиме се у нашем уму и срцу јача зла воља према другом. На тај начин сами себе осуђујемо на пропаст, пошто у Царству Божијем нема места за страсну особу.

Нема изговора за зле мисли, шта год да нам је друга особа урадила. И сам Господ нас томе учи кроз Свој Крст, проповеда нам то у Својој доброти и праштању.

Ако заиста желимо да будемо пријатељи Христови, позвани смо да стално да живимо како је Он живео. То у пракси значи да ћемо и ми бити добронамерни у односима са другима, спремни на праштање, спремни на загрљај, са духом попустљивости, са понизном мудрошћу, са осећајем разборитости и једноставности.

Не стварајмо свој лични пакао својом лошом вољом. Штета је изгубити вечност са Христом, јер смо у овом животу изабрали суровост над попустљивошћу, строгост над милосрђем, злобу над добротом, мржњу над љубављу, себичност над понизношћу, неумољивост над праштањем.

аримандрит Павлос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор