Претражи Живе Речи Утехе

Омладина београдског Храма светог архангела Гаврила у Хумској улици организује на Духовски понедељак, 13. јуна 2022, од 18 часова, трибину на тему: "Црквено и национално у духовном расту – Голгота и васкрс модерне Србије". Беседиће др Немања Девић на тему – "Како смо изгубили отаџбину 1918. и 1945. и да ли смо данас изгубили себе", док ће на тему – "Прожимање духовног и националног као најбољи вид унутрашњег опоравка нашег народа" говорити јереј Јован Бабић. Трибина ће бити одржана тога дана у Парохијском дому Храма светог архангела Гаврила, Улица Хумска 26. Извор: Радио "Слово љубве"

ЦРКВЕНО-НАРОДНИ-БОГОМОЉАЧКИ САБОР, у спомен на 75. годишњицу упокојења Св. Јакова. 08.30 Св. архијерејска Литургија 10.00 Благосиљање славског колача 11.00-17.00 Духовна предавања и културно-уметнички програм. ПОСЛУЖЕЊЕ ЗА СВЕ ПРИСУТНЕ. Добро дошли http://manastirtumane.org/uploads/images/2021/06/image_750x500_60c86aa564807.jpg НАЈАВА: ЦРКВЕНО-НАРОДНИ-БОГОМОЉАЧКИ САБОР у спомен на 75. годишњицу упокојења Св. Јакова MANASTIRTUMANE.ORG

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је 9. јула 2020. године у Патријаршији српској у Београду орден Светог деспота Стефана Лазаревића г. Живораду Ајдачићу, режисеру и књижевнику из Београда. Свечаности су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Митрополит дабробосански Хризостом и Епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован и крушевачки Давид. У одлуци Светог Архијерејског Синода, коју је прочитао главни секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, наводи се следеће: -Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве додељује додељује г. Живораду Ајдачићу, режисеру и књижевнику из Београда, високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог деспота Стефана Лазаревића, у знак признања за режирање многобројних Светосавских академија у Сава Центру као и других манофестација Српске Православне Цркве чиме је дао велики допринос промовисању духовних и културних вредности српског народа. Извор: Инфо-служба СПЦ

Неко је ових дана лијепо примјетио… овом покољењу хришћана, поред све редовности у молитви и поред пуних храмова, недостајало је оне потресности и неизвјесности коју су имали апостоли приликом Господњег страдања, па и први хришћани послије њих. И хвала Богу, ако је ово што се сад збива највеће искушење које је пред нама. Што каже наш народ „Не било нам веће муке“ – а ово ће проћи сигурно. *Наши празници имају и породичну димензију, али пуноћа доживљаја празника је Богослужбена. Највећи хришћански празник Васкрс ове године нећемо моћи да славимо у храмовима. Пандемија вируса корона приморала је Православне цркве да уваже препоруку власти и упуте молбу вернима да остану у својим домовима где ће у духу личног и породичног молитвеног труда дисциплиновано носити посебан подвиг. Како то разумеју верници у Црној Гори и како Ви као свештенослужитељ служите у одсуству пастве? Ово је за све нас нешто потпуно ново. Неочекивано и непознато. И колико год се ми трудили да ову ситуацију упоредимо са нечим предањским из историје Цркве, – опет остајемо запитани пред искушењем које је, очигледно, захватило цијелу планету. Није Цркви непознато искуство да се богослужења привремено обустављају. Како из разлога спољне присиле (времена гоњења и безбожних режима), тако и из разлога неке унутрашње молитвене динамике (као што је управо ово вријеме васкршњег поста). Међутим, ово је неки спој и једног и другог. Има присиле у виду Божије воље, која је попустила ову болест на планету; али има је и као могућност манипулације земаљских власти цијелом том причом. Већ се на медијском, пропагандном плану уочава простор за политичку, идеолошку злоупотребу ове невоље. За обрачун са разним неистомишљеницима власти, па има отворених неутемељених напада на Цркву. А има и наше, аутентичне црквене потребе, да живимо у складу са општом невољом. Као што не бисмо могли служити литургију у сред баражне ватре на неком фронту, или током поплаве и пожара – него бисмо чекали да све то прође и мине, да се прво спасу људи у непосредној животној опасности, е тако није ред да ми хришћани инсистирамо на томе да се ништа у нашем типику не мијења, а свакодневно умиру људи око нас! Богу хвала, литургије се ипак служе. На свакој је довољан број свештеника који својим присуством испуњавају ону Божију заповјест да на приношењу бескрвне жртве буде бар „двоје или троје“ вјерујућих сабраних у име Господње. Баш се, и ових дана, у литургијском тексту помиње и таква молитва „за оне који су оправдано одсутни“. Тако да, с обзиром да је све, и привремено и оправдано – није тешко схватити и прихватити да сад треба тако да буде. *Зашто је важно храмовно празновање и када је у новијој историји наше Цркве било овако велико искушење? Дуга би била прича о историји храмовног богослужења, и преширока за оквире оваквог интервјуа. Али ако пођемо од библијских извјештаја (како старозавјетних тако и оних јеванђелских), – видјећемо да се непрестано преплићу службе под отвореним небом на једној и трагање за храмом на другој страни; затим тајне и јавне службе…итд. Литургијска је потреба да се сабирамо на „једном мјесту – сви“. На њу се временом – природно и логично – надовезује и духовна потреба да то мјесто буде нарочито одабрано и освештено. Заклоњено од профаног и баналног. Отуда, – иако савремени посматрачи хоће по сваку цијену хришћанску вјеру да сведу на индивидуалну ствар и на питање интиме – наша вјера зна и ослања се на појмове као што су „саборност“, „обитељ“, „сестринство“, „братство“. Наша је вјера незамислива без те саборности. Наша најновија историја је препуна потресних свједочанстава да су бројни храмови претварани у магацине и штале, а свештеници поубијани или похапшени. Једва да је прошло пола вијека од када се то збивало. У великом броју случајева, то се баш дешавало у Црној Гори – тако да су нам та језива искуства позната. И то није трајало неколико недјеља, него су у питању деценије обесвећења и опустошења светиња. Било је то – у потпуном смислу – обистињење оног Даниловог пророчанства о „гнусоби опустошења“ најсветијег мјеста. Иако је Црква у највећој мјери обновила своја богослужбена мјеста, још увјек нијесу сви наши храмови враћени у потпуни поредак. Тако да су споменици те епохе, нажалост – и данас, пред нама. *Како се верници у Црној Гори причешћују у овој специфичној ситуацији изолације, у епархијама се то решава на различите начине? Причешћивали смо вјернике, уобичајно, као и до сад. Све док није, послије треће недјеље поста, ступила на снагу забрана присуства вјерника-лаика (грађана) на службама. Од тада, савјетујемо све – да се стрпимо, да прихватимо привремну обуставу сабирања, и да је уклопимо у великопосни ритам припрема и ишчекивања надолазећег празника. Од тада, причешћујемо само оне лаике који су у болести, и којима је пријеко потребно укрепљење. Причешћујемо оне који нијесу у таквом здравственом стању да могу да чекају. А то радимо на начин, како се причешћују болни. Као што рекох, Свете литургије се непрестано служе, али само са свештенством. Тако ће бити до Васкрса, – онда ћемо видјети како ћемо даље. Иако се људи, већином, неће причешћивати ових неколико недјеља – они ипак учествују у литургијским сабрањима. Најприје, они се сви помињу на проскомидији, и у другим литургијским молитвама. Затим, путем интернета и других медија, неке од тих служби су и тоном и сликом присутне у њиховим домовима. Кроз Богослужбену динамику пратимо до Васкрса догађаје Христовог страдања на Крсту за људске грехове. Сада, када смо лишени присуства у храму, како да се молимо Господу, какве молитве треба да упутимо кроз које се подсећамо да је Он себе при нео на жртву, из љубави према свима нама? Као што рекох, живимо у времену када су нам све те службе доступне иако нијесмо физички присутни на њима. Поготово када говоримо о службама Страсне седмице. Рецимо, јутрења Великог Петка и Велике Суботе. На тим службама и раније није било предвиђено причешће вјерника. Најважнији њихов дио је био управо онај молитвени, који се тицао читања Светог Писма и црквених пјесама на тему библијског текста. Ето, управо те и такве службе можемо пратити посредством црквених тв канала и црквених радио сатница. Мислим да нема важније црквене службе које данас нема снимљене на You tube каналу. И то се ради о снимцима служби које произносе наши најбољи појци и служитељи. Није дакле проблем да сва ова богослужења имамо у својој кући, па чак и у оном – како се то каже – „реалном времену“. Мада, и поред тога, наше хришћанске породице знају да се доста овог великопосног библијског и молитвеног штива може читати и у склопу личног молитвеног правила. *Лишени смо и исповести, на дужи временски период. Како водити духовни живот у време опаке епидемије која је заробила читав свет? И за то има начина. Ето, скоро да нема теме коју нијесмо превалили преко ових наших „паметних“ телефона. Можда бисмо могли да се присјетимо и како се пишу писма. Од оних електронских, па до оних са „мастилом и гушчијим пером“… Не заборавимо да су нека од најљепших дјела наше духовне књижевности настала тако што су на папиру остали записани разговори између хришћана и њихових духовника. Значајан дио Светог Писма, бар једно јеванђеље и посланице апостола, написане су тим поводом. Не кажем да ми своје исповјести штампамо и објављујемо, али има начина да – угледајући се на Свете оце – и ми кореспондирамо са духовницима, и мимо непосредног контакта. *Драматичну катарзу доживео је наш народ у Црној Гори кроз чудесне Литије на којима учешће узело десетине хиљада људи месецима. У условима епидемије и опште опасности, Литије су привремено прекинуте. Хоће ли отпор власти, која је озаконила отимање храмова и манастира СПЦ у Црној Гори, бити настављен са истом одлучношћу? Ово је, по свему, ванредно стање, у коме није могуће, нити би било умјесно, причати о било којој другој теми – осим о спасавању ближњих у овој општој невољи. Ми смо сви увјерени, да је су и многољудне литије, које су претходиле овој невољи, поред борбе за правду, донијеле и додатну духовну снагу. Оне су биле и својеврсна припрема, која нас је укријепила за садашње пребивање изван храма. Апсолутно је сигурно, ако нам Бог врати редован живот и уклони ову епидемију, – прва тема која нас чека јесте исправљање накарадног закона. Наши предлози за промјену законског текста налазе се код експертског тима Владе, и ми ћемо, са Божијом помоћи, наставити тамо гдје смо стали. Не пропуштам прилику да нагласим како у Црној Гори није ни било заразе овим вирусом, док су њеним улицама трајале молитвене литије. Али ето, парадоксално је, да је пријетећа епидемија морала да обустави јавна окупљања, па и наше литије, – иако су оне, вјерујем, чувале Црну Гору од те опасности. *Колико пандемија вируса утиче на живот Епархије, колико Митрополија може да помогне верницима који су без посла и прихода, шта се предузима како би се помогло најугроженијима? Тешко можемо да помогнемо људима без посла. И они који су га имали, сад им је – због паралисаног друштвеног живота – доведен у питање. Али, како већ поменусмо, садашња ситуација више личи на какав земљотрес, него на неки системски друштвени проблем. У том смислу, ту смо да укажемо тзв. прву помоћ. Да доставимо оброк, да помогнемо једнократно и да не пустимо људе да се муче са оним основним животним потребама. Сликовито речено, – коме се руши кућа, нудимо му шатор. Нико не мисли да је тај шатор трајно рјешење, али тренутно – без њега није замислив опстанак. *Да ли се у Црној Гори Литургије преносе путем ТВ преноса? Како је осмишљена акција „Свака кућа Црква“? Имамо те преносе. Путем сајта Митрополије, путем других друштвених мрежа, а још од прије имали смо праксу да недјељну литургију из подгоричког Храма преносимо на таласима Радио Светигоре. Осим тога, наш народ је црквен и побожан, – па људи знају како и када се практикују молитве пред кућном иконом. Наше ишчекивање Васкрса, поклапа се са предвиђањем трајања ове епидемиолошке невоље. Ако се крај ових мука баш и не поклопи са централним празником, сви знамо да црквено прослављање Васкрса траје 40 дана. Вјерујемо и надамо се, да ће у том периоду бити окончана главна опасност од епидемије. До тада вриједи бити стрпљив, храбар и молитвен. *Велики простор добијају аналитичари и они који нападају Свето Причешће због могућег преношења инфективних болести путем „једне кашичице“. Да ли је овај напад на Свето погубан за оне маловерне, који су поколебани да могу да буду спасени Истином? И то је, неминовно, морало доћи на ред. Напад на све што нам је Свето. Он, поред непријатности коју носи сам собом, добро дође да сви ми преиспитамо своју вјеру, и да сами себи дамо одговор на те нападе и подметања. Опет ћу рећи да су највећа дјела црквене патрологије, између осталог, настала као апологетски одговор на свакојаке нападе који су вјековима вршени према Цркви. Тачно је да ти напади могу поколебати маловјерне, – али Господ је дошао у свијет и донио му Свјетлост. Та се Свјетлост не може, – нити сакрити, нити угасити. Вјетар поменутих напада ће је само још више распирити. И као што се маловјерни могу поколебати нападима, тако се и они невјерујући могу окренути вјери слушајући и гледајући одговор Цркве на те нападе. А што ћемо говорити кад нас изведу пред суднице? Господ је рекао да ће нам се дати праве ријечи. *Ухапшен је свештеник у манастиру Режевићи за време служења Литургије. Има ли притисака на свештенство и монаштво? Да ли је Ђукановићева власт спремна да искористи ванредно стање и крене са применом Закона о слободи вероисповести? То у Режевићима је био један инцидент. Један неспоразум, рекао бих. Лично не вјерујем да ће се кретати у примјену закона, али нећемо нагађати. Наш правни тим је спреман и за ту околност – која би свједочила о крајњем безумљу. На сваком кораку, пред сваким катастром, Црква може, и сада, да брани своју имовину – од таквих, евентуалних, једностраности. Али, понављам, вјерујем да се то неће сада радити. Имамо други проблем – што неки медији блиски Влади, константно врше притисак на Цркву, оптужују је за све и свашта. Е то је злоупотреба ове ситуације, како би се држава обрачунала са Црквом, и како би се, смишљено, смањио утицај Цркве, који је нарастао и ојачао у вријеме поменутих литија. Али и ту се догађа, да се сваки неутемељени напад на Цркву, починитељима истога – на крају врати као бумеранг. *Митрополија је изразила спремност да држави да на располагање своје капацитете – зграде и установе, за случај потребе организовања стационара. Како се у пракси спроводи ова иницијатива? Тренутно нема потребе за том врстом смјештаја. Понудили јесмо, – али људи из здравствене струке су процјенили да наши смјештајни капацитети не одговарају боравку обољелих лица. Поред тога постојећи болнички капацитети нијесу ни изблиза попуњени. И дај Боже да не буду. Међутим, СПЦ у Црној Гори ће учествовати у куповини неопходне љекарске технике за болничке институције у највећим црногорским градовима. Поред тога, током трајања епидемије, народне кухиње које Црква води широм Црне Горе, без престанка раде. Тражићемо начина да помажемо најугроженије. Црква није нека институција с оне стране реалности. Црква јесте народ, а народ је Црква. Отуда, и средства која Црква има сада треба да се ставе на располагање народу који пати, који болује и који се боји. Даће Бог да све буде добро! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије био је гост емисије "У средишту пажње" на Радио-Београду1. Звучни запис емисије „До сад није било владара да каже да оно што је црквено постаје државно, нити је данас у Европи ико написао закон сличан овом". Тако свакога дана, већ два месеца упозорава Митрополија црногорско-приморска на спорни Закон о слободи вероисповести. Дијалог са Владом Црне Горе је кренуо, али и застао. Чека се састанак на експертском нивоу. У међувремену, мирне и достојанствене литије широм Црне Горе иду својим током... Разговор водила Наташа Аћимовић. Извор: РТС

Ових дана, док траје прича о Предлогу закона и покушаји поништавања законитих катастарских уписа храмова, манастира, вјерских објеката и свеукупне имовине Цркве и вјерских заједница, која је настала до 1918. године, на државу Црну Гору, Митрополији се непрестано јавља велики број људи који доносе бројна документа. И та документа, као и она којим Митрополија, манастири и црквене општине већ одавно располажу, непобитно потврђују вјековну истину Црква је била и јесте власник црквене имовине. Никада као сад не стижу разни тестаменти, завјештања, изјаве о црквеној имовини. Ових дана ми донесоше један записник о диоби из 1908. г. у Пиперима, гдје се неспорно виде својинска права Цркве на одређеним парцелама. Јављају се чак и они чији су преци прије Другог свјетског рата обрађивали црквену имовину као закупци, а онда су се, послије рата, уписивали као власници те црквене имовине. И сада хоће да је врате и достављају пожутјеле странице давних уговора. ВРАЋАЊЕ ЦРКВЕНОГ ЗЕМЉИШТА ОСТРОГУ Само се за ових неколико дана јавило више људи из Горње Мораче, Бјелопавлића и Пипера тим поводом. То су потомци и наследници негдашњих закупаца земљишта Манастира Мораче, Ћелије Пиперске, Ждребаоника и Манастира Острога. Да не помињем исту намјеру супруге једног високог функционера једне гране државне власти. И она хоће, ради благослова својој кући и напретка својој дјеци, да врати Острогу земљиште које је у оно поратно вријеме уписано на њеног оца. Прије неку годину, један честит човјек је купио кућу са земљиштем у долини ријеке Зете. И, када је уговор са продавцем закључен код нотара и реализован, савјесни и богобојажљиви купац је од неког сазнао да је кућа саграђена на имању Манастира Острога које је послије рата укњижено на продавчевог дједа. Тај честити, савјесни и богобојажљиви човјек се, не часећи ни часа, запутио у Манастир Острог и Светом Василију поклонио и земљиште и кућу. И вратио Свецу његово иако га он није одузео. Без размишљања се одлучио за благослов Светог Василија, слава му и милост! ЦРКВЕНИ ДОКУМЕНТ Добих ових дана, од нашег оца Игора, један занимљив распис окружницу Консисторије цетињске (консисторија је, заправо, црквени суд једне митрополије или епископије). Штампана је и заведена у дјеловодном протоколу те црквене институције под бр. 1690, а датирана је на 8. јул 1904. године. Неспорно, ријеч је документу који је настао прије 1918. године. Из њега се јасно види да је црквена имовина била црквена, а не државна. Документ је важан и може да помогне онима којима није јасан статус црквене имовине у Књажевини и Краљевини Црној Гори и који, противно свој доступној државној и црквеној документацији и аргументацији, и даље сматрају да је „црквена имовина у то вријеме била државна. У окружници је написано: „Консисторији достављено је да су у неким мјестима свештеници, а у неким прокарадури (црквени тутори прим. В.Џ.) продавали поједина непокретна добра неких цркава. Ово дало је повода да Консисторија сумња да се таквих продаја непокретног имања црквеног од стране прокарадура или свештеника, чинило и на другим мјестима које Консисторији још увијек ни је познато. Дакле, помињу се „непокретна добра неких цркава“ и „непокретно имање црквено“. У сваком случају, црквено, а не државно у Књажевини Црној Гори! Даље, наведено је „да би Консисторија право стање овог питања дознала, овијем наређује се окружном Протојереју, односно Надзиратељу, да у своме округу свакога свештеника испита: је ли се у његовој парохији продавало како непокретно имање које Цркве; ако је: какво је било то имање, које цркве оно по имену било; на какву је сврху продато, за коју је цијену продато и ко га је по имену продао и коме?“ Врло интересантно за данашње вријеме и овај тренутак, јер се нигдје не помиње државна него црквена имовина. Као што се види, помиње се „непокретно имање које цркве“, а затим и питање „које је цркве /а не државе (прим. В.Џ.) оно по имену било“. У окружници су дата следећа упутства: „Оваква продаја, која је учињена отрагу три године, неће имати законите важности, ако је накнадно не би одобрила Консисторија; а тако и у будуће овакве продаје строго су забрањене без претходног одобрења Консисторије“. Дакле, о црквеној имовини се 1904. године и продаји црквене имовине, како се види из документа, није питао нико други до једино црквени орган Консисторија. Ни књаз, а ни Министарство просвјете и црквених дјела! За пуноважност таквог двостраног посла је, како се види, једино било потребно и довољно одобрење Консисторије, а не било ког државног органа у Књажевини Црној Гори. На крају документа је наведено да „ову наредбу треба до знања ставити свакоме свештенику, а преко њега и дотичним црквеним прокарадурима“. Акт је закључен позивом да се „за више наведено што прије очекује одговор“. ЦРКВЕНО ПО ВАЛТАЗАРУ БОГИШИЂУ Овај акт је у сагласности са одредбама Општег имовинског законика из 1888. године. Надам се да није потребно да помињем да је ријеч о законику који је донио књаз Никола. У чл. 14 тог законика је било прописано да „осим рођених људи, тј. личних имаоника, имаоници могу још бити: и Кућа (владарска), и општина, и црква, и држава и заклади, и у опште свака установа којој закон признаје ту особитост.“ Неспорно, Црква је била равноправан носилац права својине – имаоник са државом, владарем, општином и другим физичким и правним лицима. Да Црква није имала своју имовину и да је, као што није, држава била власник црквене имовине, онда се Црква као имаоник не би нашла у чл. 14 Законика. Члан 14 је додатно разрађен у чл. 716 Законика, јер је било прописано да су „имаоници: православне цркве, манастири и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила и црковна власт, а то признање није у опрјеци са државним законом. То исто буди речено и о црквама и црковним уредбама других хришћанских исповијести које држава признаје“. Исти статус и иста права су у чл. 717 Законика били гарантовани и „за све нехришћанске богомоље и друга постојана вјерска уређења (нпр. мухамеданске џамије), уколико је држава саму вјеру признала“. Читам ових дана да заговорници теза о државној својини над црквеном имовином (!?!), у жељи да прибаве какву-такву аргументацију наводе чл. 718 Законика којим је било прописано да „управа добара црковних, и других имаоника вјерског значаја, као и њихово заступање напрама осталоме свијету, бива по уставу њихову, по другим признаним правилима и по наредбама законите им власти, у колико нијесу у опрјеци са државним законима“. Они, нажалост, из својих идеолошких разлога неће да разликују ограничење права својине од непостојања права својине! Ограничење права никада у праву не значи непостојање права! Напротив! Извор: Дан

У Москви је 1. марта под председавањем Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила одржана седница Високог црквеног савета. Једно од питања које је разматрано на седници била је тема црквеног доброчинства. Председник Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење Епископ орехово-зујевски Пантелејмон поднео је реферат о црквеној социјалној делатности у 2018. години и говорио је о плановима за 2019. годину. Једно од постигнућа десетогодишњице патријараштва Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила представља активан развој црквене социјалне службе, што је постало могуће захваљујући делатној љубави и милосрђу поглавара и његовог дубоког уверења да црквени социјални рад чини саставни и органски део исповедања вере. Његова Светост патријарх лично координира социјални рад трудећи се да Цркву учини местом на којем би сваки потребити човек могао да добије помоћ. Пример поглавара надахњује на добра дела архијереје, презвитере и мирјане. Квантитативни резултати рада у 2018. години Црква је 2018. године отворила шест нових уточишта за маме: у Московској обласној, Орловској, Калушкој, Белгородској, Сарапуљској и Салаватској епархији. Дакле, до почетка 2019. године у Русији је радило 59 уточишта за жене у тешкој животној ситуацији која су отворена уз учествовање Цркве. У току 2018. године програму за саветовање пре доношење одлуке о абортусу „Спаси живот“ прикључило се 11 нових градова у девет епархија: Балашовској (Аркадак), Владимирској (Ковров), Виксунској (Кулебаки, Ардатов), Нижњеновгородској (Даљње Константиново, Кстово), Јужносахалинској (Корасков), Санктпетербуршкој (Санкт Петербург), Смоленској (Смоленск), Самарској (Самара), Ржевској (Ржев). Данас у програму „Спаси живот“ учествује укупно 86 градова, ради 160 стручњака у 122 медицинске установе. Од 2015. године у оквиру овог програма успели смо да спасимо од абортуса преко 10.000 деце. У току 2018. године отворено је 35 нових црквених центара за хуманитарну помоћ. У њима потребити могу бесплатно да добију одећу, колица, кревеце и намирнице. Већина нових центара се налази у малим градовима и насељима у којима је ситуација посебно тешка. У Русији има преко 90 уточишта за бескућнике, али још увек није било одговарајућег уточишта у Москви или у најближем Подмосковљу. Прошле године је овакво уточиште „Тјоплиј пријом“ за 70 људи отворен у Химкима. До почетка фебруара уточишту у Химкима се обратило 183 људи од којих је 95 успело да се врати нормалном животу. У току 2018. године у Јекатеринбургу је отворен црквени центар за ресоцијализацију. У 11 епархија почели су да раде нови консултациони пунктови за зависнике од дроге (у Братској, Владимирској, Вјатској, Ижевској, Клинцовској, Костромској, Кузњецкој, Московској, Сарапуљској, Сердопској и Череповецкој епархији). Такође, нови рехабилитациони центри за зависнике од дроге појавили су се у Калињинградској, Ижевској, Вороњешкој и Ростовској епархији. У септембру 2018. године у Лењинградској области је по благослову Његове Светости патријарха одржан II Сверуски слет православних рехабилитационих центара који је био уприличен поводом Сверуског дана трезвености. Манифестацију су организовали Координациони центар за борбу против наркоманије Синодалног одељења за доброчинство, добротворни фонд светог праведног Јована Кронштатског и Виборшка епархија. У слету су учествовали представници 34 епархије. Данас Црква активно развија палијативну помоћ. У Москви ради палијативно одељење црквене болнице светитеља Алексија Митрополита московског, при обитељи Свете Марте и Марије раде стационар и дечја теренска палијативна служба „Милосрђе“. Пројекти за палијативну помоћ постоје и у Тверу и Петербургу. Виборшка епархија је 2018. године заједно с Владом Лењинградске области отворила дечји хоспис у насељу Токсово у Лењинградској области. Хоспис може да прими 30 породица с децом. У 2018. години појавило се пет нових црквених заједница у којима се пружа помоћ глувима. Данас се у 71. православном храму у 45. митрополије одвија рад са глувим људима и људима оштећеног слуха. Посебна пажња се посвећује стварању приступачне средине у храмовима. Одељење за црквено доброчинство је 2018. године издало приручник за стварање приступачне средине. Такође су одржана четири семинара на ову тему у Хабаровску, Уфи, Новосибирску и Волгограду у којима је учествовало 216 лица. Прошле године су Православни институт друштвених наука „Светитељ Тихон“ (ПИДНСТ) и Синодално одељење за доброчинство организовали мобилну изложбу о стварању приступачне средине и пружању помоћи на лицу места људима с ограниченим могућностима кретања. По завршетку нашег онлајн курса појавило се 268 нових друштвених пројеката. Ове пројекте су покренули полазници нашег шестомесечног онлајн курса за обуку парохијских социјалних радника. Пројекат се реализује на бази 219 парохија и социјално усмерених некомерцијалних организација (НКО) на територији 99 епархија. Захваљујући овим пројектима чланови су за социјални рад ангажовали преко 1.800 добровољаца (од чега више једне половине чине млади људи). Осим овог основног курса Синодално одељење за доброчинство је одржало четири специјализована онлајн курса: за руководиоце и сараднике социјалних служби епархија (учествовало је 132 људи из 67 епархија), за организацију пружања подршке инвалидима (256 људи из 72 епархије) и два курса за основе у пружању помоћи деци оболелој од дечје церебралне парализе, који су организовани заједно с православном службом „Милосрђе“ и обитељи Свете Марте и Марије (339 људи из 78 епархија). Такође, 2018. године смо одржали низ курсева и конференција уживо. Главна манифестација био је VIII Општецрквени конгрес о социјалном служењу на чијем челу је био Његова Светост патријарх лично. На конгресу су учествовали министарка здравства РФ В.И. Скворцова, начелници и запослени у социјалним службама у епархијама, главне сестре и духовници сестринстава милосрђа студенти ПИДНСТ и Руског државног социјалног универзитета (РДСУ), полазници школе „Свети Димитрије“ за сестре милосрђа и социјални радници из Москве – укупно преко две хиљаде људи, представници 172 епархије, од тога 23 епархије из иностранства. Рад је почео литијом за погинуле у колеџу у Керчу. У овој трагедији је погинуло 21 лице, а настрадало је 61. Организовано је даноноћно дежурство свештеника у мртвачници и у болници. Свештеници су такође посетили настрадале који су довезени у друге градове (Краснодар, Москва). Троје деце из Керча се још увек налази у Научно-истраживачком институту за хитну дечју хирургију и трауматологију, наши добровољци их обилазе. У Уфи је 2018. године одржана наша међурегионална конференција за епархије Приволшког федералног округа (учествовало је 204 људи из 41 епархије). У нашим центрима за обуку у Москви и Јекатеринбургу организовано је неколико смена за стажирањеа. Између осталог, у Москви је организовано 15 смена курсева за стручно усавршавање за парохијске социјалне раднике (66 људи из 25 епархија), четири смене курсева за стручно усавршавање руководилаца и кључних сарадника социјалних служби у епархијама (53 руководиоца из 44 епархије). У нашем регионалном центру за обуку у Јекатеринбургу организоване су две смене курсева за стручно усавршавање (40 људи из 24 епархије). Такође, у Јекатеринбургу је одржан I Конгрес сестара милосрђа Уралског региона на који је допутовало 190 сестара из 24 сестринства (11 епархија). Заједно са Министарством здравља организовали смо још један Сверуски дан трезвености. По благослову Његове Светости патријарха тог дана су се у храмовима узносиле посебне молитве за људе који пате од болести пијанства и наркоманије и служени су специјални молебани. Уз помоћ Синодалног одељења за односе између Цркве и друштва и медија организована је информациона подршка Дана трезвености. У медијима се 2018. године појавило 5.825 материјала о Дану трезвености. Повећава се број пројеката за помоћ зависницима од алкохола. У току последњих 10 година њихов број се повећао за више од 20 пута (2009. године било је око 20 пројеката, а 2018. године било их је преко 500). То су братства, друштва, групе, заједнице трезвености и саветодавни пунктови. Представници Цркве су 2018. године пружили помоћ настрадалима у 13 великих ванредних ситуација. Због поплава у јулу у Забајкалском крају Синодално одељење за доброчинство је уплатило 146 хиљаде рубаља Нерчинској епархији ради брзог пружања помоћи. Од ових средстава пострадалима су купљене намирнице, вода и средства за хигијену. Две хиљаде осамнаесте године издали смо четири приручника: две књиге су издате први пут (о служењу свештеника у болници и о стварању приступачне средине у храму), а два издања су поновљена (приручник за бескућнике и „Инвалид у храму“). Од 2010. године издали смо 41 методички приручник. Нови правци и планови Сада бих желео да кажем нешто о новим правцима у нашем раду и о плановима за 2019. годину. Пре свега, отвараће се нови пројекти у вези са превенцијом абортуса. У току 2018. године, за Дан заштите деце, по благослову Његове Светости патријарха у свим храмовима је извршено прикупљање средстава за спречавање абортуса и помоћ женама у кризним ситуацијама на нивоу целе Русије. То је већ друго по реду општецрквено прикупљање средстава. Успели смо да прикупимо 38 милиона рубаља. Од ових средстава ће 2019. године бити отворено 13 нових уточишта за маме. Једно од њих је већ отворено у Кургану. Дакле, у Русији ће ускоро бити отворено 72 таква уточишта. Видите их на карти. Такође, појавиће се 32 нова центра за пружање хуманитарне помоћи и 25 других пројеката за помоћ женама у кризним ситуацијама (саветодавна, правна и психолошка помоћ, телефони поверења итд.). Такође, ове године ће своју делатност моћи да прошире 54 већ постојећа пројекта за помоћ женама. Имамо и нове правце у раду у области пружања помоћи бескућницима. Један од кључних проблема с којима се суочавају бескућници јесте да им је тешко да добију медицинску помоћ. Зато сад заједно са Министарством здравља истичемо да бескућник треба да добија сву потребну помоћ, чак и ако нема полису и документа. Овакве објаве планирамо да истакнемо у свим пријемним одељењима у руским болницама. Такође, тренутно радимо на систему за рехабилитацију бескућника. Наши стручњаци су се 2018. године упознавали с међународним и најбољим руским искуством, посетили су успешне пројекте у Европи, путовали су на највећу конференцију на ову тему у Берлину коју је организовала Европска федерација националних организација за рад са бескућницима (FEANTSA). Синодално одељење и православна служба „Милосрђе“ не само да шире постојеће моделе, већ раде и на стварању нових и ефикаснијих. У виду допуне програма за превенцију бескућништва који се већ примењује на бази „Хангара спасења“ службе „Милосрђе“ покренули смо сопствене експерименталне пројекте за помоћ бескућницима – „Фарма“, „Хостел“ и „Радни камп“. То су облици повратка човека у друштво које уводимо на основу сопственог искуства. Ове године ће социолози из ПИДНСТ спровести истраживање међу бескућницима. Биће анкетирано 700 људи. Планирамо да створимо детаљан социјално-демографски портрет бескућника и да откријемо главне канале преко којих човек доспева на улицу. На крају све то треба да нам помогне да схватимо како да правилно спроведемо радну интеграцију и рехабилитацију људи без крова над главом. По завршетку рада и анализе руског и страног искуства доставићемо документ на ову тему, он ће бити посвећен организацији за пружање помоћи бескућницима у Цркви. Нови правац представља развој пастирског служења у болницама. Због тога што нам недостају помоћници свештеника ангажујемо мирјане-катихете и мисионаре. У Москви смо одржали прве курсеве за помоћнике свештеника који служе у болници (завршило их је 102 људи од којих су многи дипломци угледних руских факултета). Издата је књига „Болнички свештеник“. На основу успешног искуства Московљани су почели да обучавају представнике епархија: 2018. године обављено је прво стажирање у којем је учествовало 11 свештеника из 11 епархија. Ове године је одржано друго стажирање ове врсте у којем је учествовало 18 људи из 18 епархија. Очекује нас још неколико смена обуке. Релативно нови правац у раду представља ширење праксе пратилаца у животу инвалида. Црква у томе активно учествује. Као што сам већ рекао, прошле године смо одржали специјални курс за обуку на ову тему заједно с једном од водећих организација за помоћ инвалидима – „Перспективе“ из Санкт Петербурга. И заједно са санктпетербуршким „Перспективама“ 2018. године је започет нови пројекат за праћење живота у селу Раздоље у Виборшкој епархији. У кући пратиоца живота при храму живи седморо људи с инвалидитетом. Заједно с њима се даноноћно налази социјални радник, али се људи који овде живе труде да се максимално сами старају о себи. Ту су створени услови попут кућних услова. Други пројекат праћеног живота треба да се појави у Пензи. Митрополит пензенски и нижњеломовски Серафим је 2018. године освештао место за изградњу будућег комплекса кућа за инвалиде „Новије берега“. Овде ће бити изграђено 10 кућа за око 80 људи. У овим кућама ће живети инвалиди којима држава није обезбедила станове после напуштања интерната. Помагаће им социјални радници и стручњаци. Ово је трећи пројекат који организује руководилац смера за рад с инвалидима у Пензенској епархији, члан Друштвене коморе РФ Марија Љвова-Белова. У Пензи већ успешно раде њени пројекти „Квартал Луј“ и „Дом Веронике“ – сви ови пројекти представљају алтернативу психинеуролошким интернатима. Други перспективан правац у раду представља развој смештаја сирочади у породице и организовање школа за родитеље који су усвојили децу. На ове теме организујемо онлајн и обичне семинаре у епархијама. У току 2018. године реализовано је осам оваквих семинара. Двонедељни интерактивни семинари су одржани у Хабаровску, Уфи, Сарапуљу, Јекатеринбургу, Соликамску, Ростову на Дону, у селима Глебово (Московска област) и Воробјевцево (Ивановска област). Такође делимо методички приручник за организацију Школе за родитеље који су усвојили децу који је издало наше Синодално одељење. Преко 1.000 примерака је предато епархијама 2018. године. У току 2019. године биће отворена друга православна школа за родитеље који су усвојили децу у Русији – у Санкт Петербургу, у Александро-невској лаври. Она ће бити усмерена на припрему парохијана храмова за примање деце-инвалида у породице, јер управо сирочад-инвалиде људи најређе узимају у породице. Окосницу рада школе представљаће искуство православног уточишта породичног типа „Умиљење“. Оно се налази у Вирици (Гатчинска епархија). То је неколико породица које су усвојиле децу-инвалиде. Данас под једним кровом велике дрвене куће живе четири породице које васпитавају укупно 15 деце-инвалида. Духовници пројекта су двојица браће – јеромонаси Кирил и Методије (Зинковски). Ове године пројекат треба да се прошири: у близини су саграђене још две куће за нове породице које ће преузети бригу о деци с инвалидитетом. У две нове куће живеће од седам до девет породица. Планирамо да ове године отворимо друго палијативно одељење у болници светитеља Алексија. Капацитет новог одељења ће бити 35 кревета. Такође, ове године протојереј Александар Ткаченко и Влада Московске области планирају да отворе нови дечји хоспис у Домодједову. Моћи ће да прими 10 породица с децом. До сада је у Москви било врло мало црквених пројеката за помоћ зависницима од дроге – на пример, у Москви још увек не постоји ниједан црквени рехабилитациони центар. Планирамо да ове године отворимо први црквени дневни стационар у граду – амбулаторно-рехабилитациони програм при храму Живоначалне Тројице у Кожевњикима. Овај центар ће моћи да прими 15 људи. Ту ће зависници од наркоманије долазити шест дана недељно на часове. Часове ће држати свештеници, психолози, консултанти и социјални радници. Такође, планирамо да 2020. године отворимо свој рехабилитациони центар ван града са даноноћним боравком. Тако ћемо у Москви створити делотворан систем за пружање црквене помоћи зависницима од дроге. Планирамо да ове године потпишемо споразум између Цркве и Министарства рада и социјалне заштите Русије. На основу овог споразума планирано је оснивање Комисије која ће стално радити. Срели смо се с представницима министарства и они су расположени за активну сарадњу с нама. У току 2019. године биће отворен наш нови регионални центар у Ростову на Дону – он ће бити организован на бази социјалног одељења Ростовске епархије. У њему ће моћи да се обучавају представници епархија Севернокавкаског и Јужног федералног округа. Две хиљаде деветнаесте године ћемо завршити и делити у епархији документ о главним принципима организације социјалне службе на епархијском нивоу. Уз документ ће бити приложени савети и конкретне препоруке председнику епархијске социјалне службе. Квалитативно нови облик рада са епархијама представљају наши теренски семинари за интензивну обуку. У току 2018. године одржали смо шест таквих интензивних семинара: неколико главних стручњака Синодалног одељења путовало је из епархије и интензивно је радило заједно са запосленима и добровољцима који у епархији одговарају за социјалну службу. Ове семинаре смо одржали у Великолучкој, Серапуљској, Хабаровској, Абаканској, Иркутској и Биробиџанској епархији. Ови семинари су трајали од једног до три дана. По коментарима које добијамо из региона то је један од најефикаснијих модела обуке: водећи стручњаци из Москве се баве проблемима и локалним условима конкретног региона и дају практичне савете на основу онога што виде. Ово доноси добре плодове и мотивише људе. У ентузијастима у епархији се рађа елан и појављују се идеје за нове пројекте. Планирамо да развијамо рад у иностранству. Тесно сарађујемо с руководиоцем Управе за стране установе Архиепископом бечким и будимпештанским Антонијем. Захваљујући његовој подршци и учествовању пре неколико дана је у Литванији одржана прва конференција за социјалну службу у европским епархијама – још увек није нарочито репрезентативна – на њој је учествовало 52 људи, али се надамо да ће се овај рад наставити. На конгресу је разматрано оснивање Координационог центра за црквену социјалну службу у Европи. Он ће бити основан при нашем Синодалном одељењу. Прошле године је захваљујући Митрополиту сингапурском и југоисточно-азијском Сергију почела активно да се развија социјална служба на Филипинима. Патријарашки егзархат Југоисточне Азије организовао је исхрану сиромашних људи на југу Филипина. За 11 парохија обезбеђена је сва потребна опрема за исхрану и сад два пута недељно око 500 деце, стараца, трудница и дојиља добија храну обогаћену витаминима и минералима. Наше парохије деле медикаменте, одећу, обућу и школски прибор. У току 2018. године започели смо наменски програм за помоћ нашим сународницима у Таџикистану – то је најсиромашнија земља на постсовјетским просторима. Због крајњег сиромаштва и беде у овој земљи наше Синодално одељење специјално контролише рад у овој епархији. Наша сарадница је путовала тамо три пута у току године, покренули смо прикупљање средстава у Русији и послали смо тамо новинаре. Отворили смо народну кухињу у епархији и центар за хуманитарну помоћ. Данас сваке недеље у народној кухињи добар ручак добија 100 људи. Такође, 180 људи редовно добија пакете с намирницама, они се допремају у тешко приступачне рејоне људима који не могу сами да дођу до храма. Од прикупљеног новца епархија наменски помаже породицама. Наставићемо рад у Таџикистану ове године. Извор: Православие.ру

На дан када Српска Православна Црква светкује свога оснивача, првог Архиепископа и учитеља, 27. јануара лета Господњег 2019., Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је, на торжественој Патријарашкој Литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, високо црквено одликовање орден Светог деспота Стефана Лазаревића протојереју-ставрофору проф. др Предрагу Пузовићу, дугогодишњем професору и декану богословских факултета у Београду и Фочи и иностраном члану Српске академије наука и уметности у Републици Српској. У одлуци коју је донео Свети Архијерејски Синод на предлог Његове Светости Патријарха наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве додељује протојереју-ставрофор проф. др Предрагу Пузовићу за његову делатну љубав према светој Цркви коју је као професор и декан на Православном богословском факултету у Београду посведочио својим вишедеценијским и самопрегорним радом. Професор Пузовић је својим књигама и студијама из историје Српске Цркве умногомње допринео расветљавању многих догађаја из историје нашег народа и тиме у значајној мери допринео напретку историјске науке. Уз то, представљао је своју Цркву на многим богословским научним симпосионима, не само у земљи него и у иностранству, а као декан на богословским факултетиам допринео је унапређењу наставе, као и самој организацији рада на њима, посебно на Богословском факултетту Светог Василија Острошком у Фочи, у Републици Српској, где је оставио трајног трага, посебно у његовим почетним стадијумима. Подсећамо да је последњих шест година (2012-2018) био декан на Православном богословском факултету у Београду. Био-библиографија коју у наставку доносимо најбоље казује о прегнућима проф. Пузовића на многим пољима рада, не само на научном. Предраг Пузовић рођен је 6. маја 1950. у Прије­пољу. Основну школу завршио је у селу Доње Бабине. У Београду је 1970. године завршио Богословију Светог Саве, а 1974. Православни бо­гословски факултет. Године 1975. постављен је за суплента Богословије Светог Саве у Београду. У чин свештеника рукоположен је 1977. године. Докторску тезу Карловачки митрополит Павле Ненадовић и његово доба одбранио је 1990. године на Богословском факултету у Београду, где је потом изабран у звање доцента за предмет Историја Српске православне цркве. У звање ванредног професора изабран је 1995. године. Одлуком Светог Архијерејског Синода исте године постављен је за про­фесора на Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи. Три године касније изабран је за декана Академије. За редовног професора изабран је октобра 2000. године. Оставка на дужност декана факултета уважена је 2009. године. Захваљујући свом научно-педагошком угледу, професор Пузовић биран је на високе функције универзитетских институција: био је пред­седник Савета Православног богословског факултета у Београду (два мандата) и Управног одбора Православног богословског фа­култета у Фочи, члан Већа научних области хуманистичких наука Универзитета у Београду, Већа научних области биотехничких наука Универзитета у Београду, Већа хуманистичких наука Универзите­та у Источном Сарајеву и декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду. За иностраног члана АНУРС-а изабран је 4. децембра 2015. године. Године 2010. године написао је илустровану монографију Српска патријашија, написана на 633 странице, која је штампана на српском и енглеском језику. Благослов за изадвање и штампање дао је и Патријарх српски г. Иринеј. У децембру 2014. године, у издању Института за теолошка истраживања Православног богословског факултета, објављена је књига Прилози са историју Српске Православне Цркве, аутора протојереја-ставрофора Предрага Пузовића. Поред већ поменуте илустроване монографије, написао је још низ илустрованих наслова. Један од њих је и Учешће свештенства у Првом српском устанку. Избор из библиографије: Укидање Неготинске и Шабачке епархије 1886. године, Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Епархије Српске Православне Цркве у расејању, Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Прилози за историју Српске Православне Цркве. Ниш: Византијско огледало. Раскол у Српској Православној Цркви - македонско црквено питање (The Rift in the Serbian Orthodox Church - The Macedonian Church Issue)”. Вардарски зборник. Српска Православна Црква: Прилози за историју. Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ. Кратка историја Српске Православне Цркве (1219-2000). Крагујевац: Каленић. Платон Јовановић, епископ бањалучки (1874-1941). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Сарајевска богословија 1882-2002. Србиње: Духовна академија Светог Василија Острошког. Зворничка епархија. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Српска православна епархија дабро-босанска: Шематизам. Србиње: Духовна академија Св. Василија Острошког. Прилози за историју Српске Православне Цркве. Фоча: Православни богословски факултет Светог Василија Острошког. Српска патријаршија: Историја Српске Православне Цркве. Нови Сад: Православна реч. Рад Светог Архијерејског Сабора 1947. године. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Задарска богословија. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. Улога свештенства у Балканским ратовима. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Последњи дани патријарха Варнаве. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Прилози за историју Српске Православне Цркве. Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. Рад митрополита Павла Ненадовића на просвећивању свештенства и народа (Work of the Metropolitan Pavle Nenadović on the education of priesthood and common people)”. Три века Карловачке митрополије 1713-2013. Сремски Карловци-Нови Сад: Епархија сремска, Филозофски факултет. Рад митрополита Павла Ненадовића на завођењу монашке дисциплине у фрушкогорским манастирима. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Стотину осамдесет година Тимочке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Српска Православна Црква и балкански ратови (Serbian Orthodox Church and the Balkan wars)”. Први балкански рат 1912-1913: Историјски процеси и проблеми у светлости стогодишњег искуства. Београд: Српска академија наука и уметности. Страдање свештеника Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини током Првог светског рата (The suffering of the priests of the Serbian Orthodox Church in Bosnia and Herzegovina during the First World War)”. Православни свет и Први светски рат: Зборник радова. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. Пострадали свештеници током Првог светског рата са простора Тимочке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручију Цетињске, Пећске и Никшићке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручију Шабачко-Ваљевске епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештенства Захумсхо-херцеговачке епархије током Првог свеског рата. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Бањалучке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника из Епархије горњокарловачке током Првог светског рата. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Пакрачке и Битољске епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника Рашко-призренске епархије током Првог светског рата. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Извор: Српска Православна Црква

Катавасија (грч. καταβασία – силазак) је песничка форма коју сачињава низ ирмоса чији је задатак да у тематском смислу везују тропаре канона са библијским песмама. Ирмос, тачније његов творац – химнограф – то постиже тако што новозаветни догађај који се празнује настоји да доведе у везу са садржајем библијске песме. На тај начин ирмос служи као образац тропарима који следе, и по напеву и по ритму. Прва од девет песама је химна благодарности коју су појали Мојсије и синови Израиљеви после пролаза кроз Црвено море (2 Мој 15, 1-10). Друга се заснива на Мојсијевој песми пред његову смрт (5 Мој 32, 1-43). Трећа песма је радосна химна пророчице Ане, мајке пророка Самуила (1 Сам 2, 1-10). Четврту песму представља молитва пророка Авакума који је предвидео долазак Господа на свет (Авак 3, 1-13). Пета песма је молитва пророка Исаије и његова радост због доласка Спаситеља на свет (Ис 26, 9-19). Шеста песма је молитва пророка Јоне у утроби кита (Јона 2, 3-10). Седма и осма песма су молитве пуне наде, химна три младића који су чудом остали неповређени у пећи (Дан 3, 26-45; 52-90). Девета је песма хвале Пресвете Богородице (Лк 1, 46-55). Иако се говори о девет песама, у пракси се, међутим, пева осам, с обзиром на то да се друга песма изоставља (осим током Великог поста) због свог тужног и укорног садржаја која као таква не одговара новозаветној радости. На велике празнике катавасија се састоји из понављања почетног ирмоса, док на мање празнике (у ту групу спада и недеља) катавасију чине ирмоси другог сродног или блиског празника. На посведневним јутрењима узимају се само 3, 6, 8, и 9. ирмос последњег канона. Катавасије су сврстане у три групе: минејске, триодске и пентикостарске. Помињу се у најстаријим рукописима Јерусалимског типика. Пропис о певању катавасија током црквене године прописан је Типиком. Катавасија је певана од стране два хора (две певнице), који би силазили с певница до средине храма где су се сусретали да би заједно отпојали закључни ирмос. Отуда, вероватно, долази и сам назив песме (катавасија-силазак). Зборник катавасија српског црквеног појања начињен је за потребе учиника и студената наших богословских училишта, али и свих оних који настоје да тачно науче црквно појање. Приликом нотирања катавасија ослањао сам се на писане и усмене изворе. Постојећи нотни записи катавасија Корнелија Станковића, Стевана Мокрањца, Ненадa Барачког, Бранка Цвејића и Стефана Ластавице, консултовани су у значајној мери. Међутим, изузев Сретењске, по запису Стевана Мокрањца, ниједна друга катавасија из пера поменутих мелографа није дословно уврштена у овај зборник. Занимљиво је да се код мелографа ретко срећу записи триодских катавасија. То је вероватно зато што се поједини ирмоси ових катавасија често певају на свакодневним јутрењима чиме се отвара питање јесу ли ове катавасије уопште сматране утврђеним песмама. Усмени извор имао сам у појању блаженопочившег патријарха српског Павла и епископа шумадијског Саве. Српског првојерарха сам дуги низ година слушао за певницом и од њега учио црквене напеве, као и од архимандрита оца Јована Радосављевића, дугогодишњег наставника црквеног појања у Призренској богословији, који је и сам учио црквено појање од патријарха Павла. С друге стране, аудио снимци појања владике Саве у значајној мери су допринели обликовању овог рукописа катавасија. Практично знање које су ова двојица знаменитих српских архијереја имали из области црквеног појања, као и њихово поимање литургијске музике у свези с химнографијом, сврстава их међу најзначајније представнике богослужбеног појања друге половине 20. века у нас. У прилог томе, навешћу пример седме песме Васкршње катавасије – на исти начин записане од стране свих мелографа – чији је мело-поетски однос патријарх Павле делимично редефинисао у складу са сопственим уверењем да химнографске садржаје појац треба да тумачи словесно, са разумевањем, а никако према некритичком аутоматизму. Наиме, док су записивачи забележили-Отроци от пешчи избавивиј бив человјек // страждет јако смертен (мелодијска станка је, дакле, након речи человјек), дотле је патријарх појао-Отроци от пешчи избавивиј // бив человјек страждет јако смертен (мелодијска станка је након речи избавивиј). Сматрао је да такво мелодијско разграничење више одговара смислу текста који казује да Онај који је избавио младиће из пећи // постаде човек, пострада као смртник… Овај приручник, дакле, представља својеврсну синтезу ранијих нотних записа црквеног појања и актуелне појачке праксе. То је интегрални нотни зборник свих деветнаест катавасија који до сада није сачињен, и чији је изостанак, до извесне мере, оптерећивао процес наставе црквеног појања. Мој циљ био је да, на основу сопственог музичко-појачког и педагошког искуства у настави црквеног појања, начиним селекцију најбољих мелодијских мотива, ритмова и акцената у оквиру већ утврђених мело-поетских целина, тј. образаца. У том смислу, мелодијско-ритмичка проширења красе многе завршне (каденцирајуће) обрасце које су српски појци у прошлости знали, а данашњи тек треба да науче. Највећи изазов при бележењу катавасија представљао је избор конкретног мелодијског обрасца у ситуацији када постоје две или више варијанти, или када мелографске записе негира актуелна појачка пракса. Сматрао сам да би навођењем различитих варијанти у фуснотама били задовољени они појци или њихови наставници који песме препознају на основу другачијег редоследа образаца. Испод мелодијског записа потписан је црквенословески језик стандардним правописом. Што се акцентовања тиче, оно је у највећој мери сагласно са старијим, рускословенским начином произношења богослужбеног језика. Одступања су била нужна тамо где то мелодија није дозвољавала, било да се формирала или еволуирала у складу са српским начином акцентовања. За разлику од постојећих нотних зборника српског црквеног појања, овај садржи новину која се тиче тоналности. Мокрањчев тонални концепт, заснован на нотирању свих гласова Осмогласника на тону еф (еф-дур, еф-мол, еф-молдур), потоњи мелографи су прихватили као стандардни. У овом зборнику је то измењено јер је извесно да се у појединим гласовима сачувала модална структура и да није могуће гласове српског Осмогласника свести искључиво на дур-мол тонални систем. С обзиром на то, први глас, који има одлике византијског првог гласа, односно дорске лествице, записан је тако да му је основни тон де (ре). Аналогија постоји и у случају петога гласа чији је основни тон а (ла). Упркос томе, треба знати да се у српској појачкој пракси интонација не доводи у везу с апсолутним висинама и да је у вези с тим Мокрањац изнео рационалан став када је у Предговору свог Осмогласника написао да сваки појац узима интонацију према природи свога гласа. Због лакшег усавајања и разумевања модално-тоналног принципа, тик изнад нотног текста назначен је пратећи, тј. лежећи тон (исон) солмизационим слоговима. Он је неретко статичан, али у појединим гласовима је покретан, у складу с кретањем мелодије, односно променом тонског центра. Назнаке за пратећи глас дате су само у првој и деветој песми, чиме сам сугерисао да се ради о препоруци. У исто време, овим сам желео да дам до знања нашим појцима који су – како нам саопштавају извори – у прошлости и „секундирали“ (пратили главног појца), да пратња не треба да буде у терцама или другим интервалима изнад мелодије, већ једино на основном тону испод мелодије. По томе се једногласно појање (које, додуше, са лежећим тоном чини латенти двоглас), разликује од вишегласног – две праксе које не треба мешати. Разуме се, све то требало би да обезбеди унапређена настава црквеног појања, заснована на учењу солфеђа, односно на музичком описмењавању. Катавасије се певају антифонским, тј. тропарским напевом (у византијској појачкој терминологији под обједињеним термином ирмолошки). Спецификум представља напев којим се певају једино ирмоси и катавасије у оквиру осмог гласа, којег су Барачки и Цвејић управо због тога назвали катавасијским напевом. Заступљени су сви гласови, изузев седмог. Темпо извођења песама у овом зборнику није назначен, али треба имати у виду да се девет песама катавасија, особито празничних, пева свечанијим темпом и тоном. Аудио снимак катавасија којим је допуњена ова публикација дидактичког је карактера и није начињен у сврху јавног емитовања, већ искључиво као помоћно средство у настави црквеног појања1. Зборник, такође, садржи превод свих катавасија на српски језик, као и поглавље „Кад се поје која катавасија?“ преузето из 18. главе Великог типика протојереја Василија Николајевића. Иако катавасије имају статус утврђених песама (чије ауторство се не може доказати, а у неким случајевима ни разумети параметри на основу којих је „утврђен“ њихов мело-поетски размер), то не значи да овај рукопис има догматске претензије. Жеља је приређивача да ученици и студенти из њега стичу основна знања, а касније их могу – како је говорио патријарх Павле – у личном појању донекле и кориговати: ублажити (руске) акценте, додати, односно, скратити украсне тонове, или уместо дужих певати краће завршетке, како је сугерисано у фуснотама. Неопходно је, међутим, стати на пут раширеној пракси произвољног кројења катавасија, чему би требало да допринесе појава овог појачког приручника. Свестан сам да ће зборник катавасија српског црквеног појања, први такве врсте, бити различито вреднован. Стилски гледано, рукопис донекле има одлике старинског појања који ће данашњим генерацијама појаца, навикнутим на бржа богослужења са све већом употребом савременог српског језика, можда деловати архаично. Управо таквим појачким наративом настојао сам да начиним макар симболичну везу између генерација српских појаца из прошлости, који су оставили видног трага на пољу литургијског појања, и наших данашњих појаца. У том односу ови други (ако су ревносни) пројављују се као поуздана и чврста карика у ланцу преношења црквене и културне традиције чији континуитет неће бити доведен у питање. За црквене појце било које епохе је, међутим, изнад свега најважнијa свест да се својим трудом „као живо камење зидају у дом духовни, свештенство свето, да би приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа“ (1 Пт 2, 5). Издавач: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве приредио: др Предраг Ђоковић; рецензент: академик Димитрије Стефановић; нотографија: протођакон Драгиша Ђокић, стр. 158, Београд 2018. Извор: Српска Православна Црква

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, а у организацији Црквене општине кулске, отпочео је други циклус духовних предавања. У суботу 20. октобра 2018. године гост предавач је био др Предраг Ђоковић, дугогодишњи предавач црквеног појања и професор на музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, који је у сали Музичке школе у Кули одржао предавање на тему „Црквено појање као вид духовног узрастања". На звучном запису благодаримо радију Беседи!

Доцент др Наталија Мосјагина је професор историје умјетности, доцент на катедри древноруске пјевачке умјетности Санктпербуршког државног консерваторијума “Н. А. Римски Корсаков”. Предавач је на катедрама, Основе палеографије, Педагошка пракса, Савремене пјевачке традиције, Древноруско црквено појање и др. Од 1996-2004. била је диригент црквеног хора при храму Рођења Пресвете Богородице при Санкт-Петербуршком конзерваторијуму. Почетком 2004. године основала је ансамбал древноруске музике и школу знаменог појања “Кључ разумјенија”. Члан је друштва за проучавање монодије (Беч, Аустрија). Аутор је неколико монографија и научних публикација. Стални је учесник међународних научних конференција и предавач у Русији и иностранству, а у Србији учествује на научним скуповима које организује САНУ. Др Наталија Мосјагина је једна од организатора међународне научне конференције, која је по благослову Митрополита Амфилохија одржана у манастиру Режевићи 2014. године на тему “Богослужбено пространство: историја, архитектура, сликарство, књижевност, црквено појање”. На конференцији су учествовали признати свјетски научници из Русије, Србије, Црне Горе и Енглеске. Неколико година изучава и сакупља службе српских светитеља у руским рукопсним књигама од XVI до XVII вијека, које ће публиковати у посебној монографији. Др Наталија Мосјагина и ансамбал “Кључ разумјенија”, наступао је на бројним концертима и богослужењима у Русији, Србији и Европи. По благослову епископа пожаревачко-браничевског г. Игнатија учестовали су у прослави Видовдана 2016. године у манастиру Раваница и обишли бројне светиње у Србији. Узели су учешћа и у прослави Видовдана у Кингисепу 2017. године, и у првој прослави Светог новопросијавшег Мардарија љешанско-либертвилиског и свеправославног у децембру 2017. године у Петрограду. Ове године појаће на литургији и учествовати у свечаној литији и наступити на концерту поводом прославе Преображења Господњег на Светом Стефану. Чланови ансамбла “Кључ разумјенија”, поред учествовања на богослужењима и концертима, изучавајући пјевачке рукописе бирају за извођење раније необјављивања појања, која су записана древним музичким нотацијама и која су изчезла из праксе Руске православне цркве крајем 17. вијека. На њиховом репертоару су знамени, велики демествени, као и различити ауторски манастирски напјеви, ране форме руског вишегласја (демествено, знамено), рано партесно појање. Извор: Радио Светигора

Поводом прослављања Дана породице, љубави и верности, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 9. јула 2018. године Руски дом у Београду где су му срдачну добродошлицу пожелели протојереј Виталиј Тарасјев, старешина Светотројичиног храма Подворја Руске Православне Цркве, и гђа Надежда Кушћенкова, директор Руског дома. После кратког пријема у свечаном салону, где је срдачним разговорима присуствовао и амбасадор Руске Федерације у Београду г. Александар Чепурин, Свјатјејши је са пратњом и домаћинима прешао у свечану салу Руског дома. У пратњи Његове Светости били су Епископ ремезјански Стефан (Шарић), викар Патријарха српског; протојереј-ставрофор др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве; ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Његове Светости; г. Дејан Накић, директор Производног завода Архиепископије београдско-карловачке, и г. Владимир Јелић, управник Патријаршијског двора. На почетку свечаности, предстојатељ Српске Цркве речима захвалности обратио се руководиоцу „Россотрудничества“ Министарства спољних послова Руске Федерације гђи Елеонори Митрофановој: -Ми смо дубоко захвални гђи Митрофановој на љубави и уважавању нашег народа и наше културе и што вековне односе између Русије и Србије учвршћује својом активношћу и добротом. Један од разлога да Српска Православна Црква додели орден Свете царице Милице - Преподобне Евгеније гђи Митрофановој јесте њен велики допринос у ономе што чини држава Русија - осликавање нашег заветног храма Светог Саве у Београду. Посебан разлог да се гђа Митрофанов одликује високим признањем Српске Цркве свакако јесте и њена велика улога у Унеску да се сачувају српске светиње на Косову и Метохији. Благодарећи њеном залагању наше светиње на Косову и Метохији остале се у надлежности државе Србије и њене културе. Благодарни смо гђи Митрофановој на овом великом делу и ми и наш народ њен труд нећемо никад заборавити. У одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве коју је прочитао протојереј-ставрофор др Саво Јовић, главни секретар Синода, наводи се: -Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве гђи Елеонори Валентиновној Митрофановој, руководиоцу „Россотрудничества“ Министарства спољних послова Руске Федерације, уручује се орден Свете царице Милице - Преподобне Евгеније за делатну љубав према Српској Православној Цркви и српском народу нарочито показану њеним несебичним ангажовањем за очување светиња наше Цркве на Косову и Метохији. Гђа Елеонора Митрофанова је захвалила Српској Православној Цркви на високом одликовању: -Све оно о чему сте Ви, Ваша Светости, говорили дешавало се 2015. године. То је био здружени рад наших дипломата и представника у Унеску. Учинили смо практично немогуће: спречили смо да Косово буде примљено у чланство ове организације и нисмо дозволили прелазак православних светиња на територији Косова и Метохије у туђинске руке. Ми се придржавамо искључиво резолуције Савета безбедности Уједињених нација 1244 у којој се експлицитно каже да је Косово и Метохија унутар Републике Србије. Радујем се што је сарадња наших двеју Цркава и представника културе српског и руског народа дала тако диван резултат као што је купола Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Имам част да Вам објавим да ће сарадња бити настављена. -Наше народе повезују православна вера, вишевековно пријатељство и духовне вредности, нагласила је гђа Митрофановна и додала: -Србија је земља у којој се са колена на колено преносе вредности честитости и верности у љубави. Радујем се томе што се међу зидовима нашег културно-научног центра, који је и најстарији центар у нашем систему, дешава велики празнични догађај који обједињава неколико духовних момената и што се Ви, Ваша Светости, данас са нама овде, казала је гђа Митрофановна и пожелела мир породицама у Србији. Свечаном догађају присуствовао је главни руководилац унутрашњег украшавања Спомен-храма Светог Саве на Врачару академик Николај Мухин. На празничној свечаности у Руском дому Његова Светост Патријарх српски Иринеј, директоркa „Россотрудничества“ гђа Елеонора Митрофанова и старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду протојереј Виталиј Тарасјев уручили су захвалнице и медаље брачним паровима који су у браку дуже од 25 година. Награђени су: Аћимовић Славољуб и Биљана, Бајић Петар и Бранка, Весић Бранислав и Радица, Гавриловић Миливој и Ина, Драгићевић Момир и Снежана, Ђурковић Љубинко и Зорка, Кнежевић Слободан и Мара, Милић Петар и Марина, Ненадић Никола и Светлана (Валентиновна); Радојевић Милета и Зорка, Радојичић Мирослав и Жељка, протођакон Рапајић Стеван и Спасена, Собакин Андреј Генадијевич и Собакина Олга Викторовна, Стајић Мирко Слободанка, Стојановић Слободан и Миланка, ђакон Танасијевић Драган и Љиљана; Тепавчевић Ратко и Милева, Хаџић Јован и Ана, Чеврљаковић Милета и Невенка (Добричић) и Тепавчевић Ивана са супругом. У уметничком делу програма учествовали су Николај Јерохин из Московског академског музикалног театра; народна уметница из Русије Јерохин Кригина, дечји хор Солнечный зайчик (Сунчани зечић), плесни ансамбл Талија и хор руске цркве Свете Тројице на Ташмајдану, драмски и музички уметници Милош Биковић и Мерима Његомир. Зорица Зец Извор: Српска Православна Црква

Извор: Српска Православна Црква

Музиколог и члан Српске академије наука и уметности гђа Даница Петровић је, говорећи о хору Бранко, истакла да је ово велики јубилеј и по трајању и по значају. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је посебно емотивно говорио о хору Бранко нагласивши да је њихова песма најбоља реч и најбоља проповед о њиховом делу. Свети Архијерејски Синод одликовао је Црквено певачку дружину Бранко орденом Светог Саве првог степена, а знамење је уручено г. Бојану Илићу, подпредседнику Управног одбора друштва Бранко. Диригент и уметнички руководилац хора гђа Сара Цинцаревић је представила чланове хора који више од 20 година певају. Бурним аплаузом поздрављена је нарочито гђа Љиљана Павловић, чланица хора већ 53 године. Управни одбор Црквено певачке дружине Бранко прогласио је почасним председником друштва Патријарха српског г. Иринеја. Концерту су присуствовали генерал-потпуковник Милосав Симовић - командант Копнене војске Србије са сарадницима, председник Скупштине града Ниша г. Раде Рајковић, бројни представници културног и јавног живота Србије и Ниша, представници хорова из целе Републике као и огроман број грађана Ниша. Гости хора Бранко на јубиларном концерту били су Дечји хор Бранко и солисти Снежана Савичић Секулић, сопран, примадона Београдске опере; ђакон Александар Секулић, тенор; Маријана Радосављевић, сопран; и Даница Гостовић Ћирић, алт. Извор: Епархија нишка