Претражи Живе Речи Утехе

– Да ли се дар прве благодати даје само људима у Цркви или свима? – Мислим да Бог у једном тренутку посети сваког човека. Када читамо Свето писмо, видимо да је највећа посета коју је ико икада имао била посета коју је примио свети апостол Павле док је био на путу за Дамаск. У том тренутку свети Павле је прогонио хришћане и Бог га је посетио на путу за Дамаск. Други пример је Корнелије. Као што је описано у Делима апостолским, био је незнабожац, али га је Бог посетио и чак заповедио свом највећем апостолу Петру да му служи. Бог посећује сваког човека, предвиђајући његову реакцију у будућности. Ако види да ће човек одбацити Његову благодат, неће га више посетити због Његове доброте, да човек не би добио већу осуду. Ако пажљиво читамо Јеванђеља, а посебно њихова последња поглавља, видећемо да, док је Исус ишао на Своје страдање на Голготу, није престајао да открива Своје Божанство да би људи около – ако су желели – могли да поверују. На пример, када су у Гетсиманском врту прогонитељи пришли да Га ухвате, они су прво одступили и пали на земљу. Када је Господ био изведен пред Пилата, у том тренутку Пилатова жена, која је страшно сањала, пришла му је и рекла му: „Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега." (Мт. 27:19) Када је Христос био разапет и умро на крсту, то је био највећи тренутак у људској историји. Ово је тренутак када се пројављује Његова слава. И шта се дешава? Од људи који су стајали унаоколо, поверовао је само капетан - "А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији." (Мт. 27:54). Тако видимо да је Бог проповедао добру вест чак и својим убицама, и гле, један од њих је спашен. У књизи Откривења је речено - "Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном."(Откр. 3,20). Али Писмо такође каже да је „много званих, а мало изабраних“ (Мт. 20:16). Зато, живимо тако да се удостојимо да будемо међу изабранима. архимандрит Захарија https://zadrugata.com

Свештенство храма св. Александра Невског на Дорћолу позива благочестиви народ на нову духовну трибину, која ће бити одржана у суботу 20. маја 2023. године после празничног бденија, око 18 часова и 45 минута. Сви су позвани да дођу у велику салу Парохијском дома ове цркве и чују слово на тему "Благодат и сила литије - Крсног хода". Извор: Радио "Слово љубве"

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, четвртe недељe Великог поста, 3. априла. 2022. године, началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић. Патријарху Порфирију саслуживали су: протојереј - ставрофор Ристо Перић, јереј Зоран Деврња, протонамесници Милан Марић и Игор Лукић, јереј Ђорђе Љубинковић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић, Милојко Топаловић и Мирослав Митровић. Патријарх Порфирије је беседио о значају вере и духовног усхођења уз лествицу врлине и јеванђелских вредности на које смо сви призвани и том приликом је указао да је Господ чудо из данашње јеванђелске перикопе, учинио непосредно након свог чудесног преображења на гори Тавор. Након свог преображења Господ силази са Горе у реалност овога света и времена, а из потребе да човека спасе и помилује, рекао је Патријарх истакавши да су: "Пост и молитва потребни да бисмо отворили своје духовне очи, да бисмо могли да будемо сарадници благодати Божјој, сарадници и сапутници у свему ономе што Господ чини за нас и за људски род. Пост има за циљ скромност, смирење и љубав у односу на Бога и односу на друге. Зато сам Господ каже да се постом и молитвом изгони свака демонска сила и нечистота, изгони се из нас и наших живота, а онда и око нас. Отуда сви они који минимизирају и релативизују пост, у најмању руку не знају шта говоре и наносе штету себи и другима". Извор: Радио Слово љубве

Са епископом Атанасијем Јевтићем упознао сам се далеке 2003. године на једној богословској конференцији. Неколико година читајући његове књиге и свака реч, фраза и реченица у њима у мени су разгоревали ероса за богословље/теологију. И свака нова страница приближавала ме до тајне богословља/теологије, до ума отаца. То значи да читаш и да осећаш, да идеш путем, који води ка тој тајни, која те призива да јој се посветиш. Једном речју – читаш теологију, која храни и која носи неизбрисиве трагове величанствене личности, који богословствује. А личност се открива у сусрету. Далеке 2003. године био је мој први сусрет са владиком Атанасијем лице у лице. То је био један од оних сусрета, који се никада не заборављају и који остављају дубоки траг у уму и срцу, који остављају сведочанство о нечему духовно значајном. То је била потврда за аутентично богословље – живо, надахнуто, ологосено; осећаш богословље „освежено” Духом благодати. То је било богословље, које исцељује интелектуалну немоћ и мистагошки уводи ум ка тајни истинског богопознања. То је било богословље, које смирује претенциозност учења и постаје „мера” аутентичног егзистенцијалног порива срца. Током првог сусрета осетио сам богословље као живо сведочанство, као глас тајанственог разговора. И владика Атанасије ме прихватио за свог саговорника мало касније, током 2006. године, прихватио ме да разговарамо о богословљу лицем у лице. Тако је било и следећих година. Сатима смо говорили о богословљу и у сваком његовом одговору на моје питање осећао сам надахнутост библијским пророцима и апостолским духом, осећао сам мудрост отаца. Да, владика Атанасије је говорио умом отаца, водио ме њиховим путевима. Тада сам схватио, да он не говори о оцима, већ разговара са њима и позива те да се укључиш у тај разговор. А разговор је увек био на једну исту тему: Онај, Који је исти јуче, данас и увек – Христос Богочовек, Црква, Литургија, подвиг живота у Христу… И циљ сваког разговора, сваког богословског слова је био исти: Христос да постане богочовечанска мера нашег живота, нашег ума, наших осећања/емоција, наше воље, на цео наш живот и однос према Богу и према другима… Да, владика Атанасије је био и остаће човек Цркве. У свакој његовој речи, у сваком гесту, у сваком поступку назирала се тајанствена богочовечанска и црквена логика, коју је изражавао на јединствен начин. Кад се шалио или играо фудбал, кад је реаговао бурно или тешио, једноставно је тражио путеве/начине, којима да се приближи другоме, да га уведе у Истину и живот Цркве. У потрази за богочовечношћу епископ Атанасије је имао истанчан осећај за истинског човека. Умео је да ствара блискост, био је бескрајно осетљив на радост и бол обичног човека, за оно природно, свакодневно, народно, које нам често измиче од псеудоинтелектуалног снобизма, који он није подносио. Био је носилац оне здраве православне духовности , која види целу творевину као јако добру, зато што је видео принесену Богу на Литургији, у Евхаристији. И вођен својим евхаристијским погледом на свет, владика Атанасије богословљаваше деценијама за Литургију као језгро нашег хришћанског бића и живота, и то све тако како је беседио са оцима. Једном речју, живео је и богословио је на органски начин, живећи своју црковну идентичност саборно, васељенски. Једном речју, ходао је апостолским стопама, говорио надахнуто пророцима, сведочио мудрошћу црквених отаца. Владика Атанасије је имао дар да живи и богословствује у Христу Богочовеку, но никада не чувајући Га само за себе, већ великодушно го делећи свакоме, ко може да понесе тај подвиг, да се томе посвети. Тај дар је добио од свог духовног оца светог Јустина Ћелијског и исто као он остао је веран Христу Богочовеку. И као човек Богочовека био је слободан човек, имао је истинску слободу у Христу. Да, Владика Атанасије је био истински слободан човек! Био је човек изненађења, не очекујућег геста, спреман сваког момента да прихвати ризик да буде духовно „експлозиван” у Духу. Имао је дара да уклања сваку баријеру, на направи „пробој” ка другоме, да осуди сваки формализам и фалш, да изобличи сваки ускогруди зилотизам и арогантни псеудоинтелектуални снобизам. Да, био је спреман на све то заради слободе у Христу, заради Истине, коју је назвао речима светог Јована Златоустог „стуб и ослонац Цркве”. Имао је харизму да сруши сваку преграду, сваки стереотип и предрасуду и истовремено да поштује и ревносно брани Предање, да се бори за истину у Христу. Био је спреман да постане Христа ради јуродив, да сведочи за Истину (=Христос) и да је приближи свакоме од нас – од епископа и професора до најмањег детета. Да, владика Атанасије је био слободан да проповеда храбро и смело и истовремено са тиме да воли на његов начин дубоко и искрено. Био је слободан чак и од себе самог и знао је да нас пази од себе, да би нас усмерио једино ка Христу. Говорио је гласом Цркве, гласом отаца, но не за да би нас приближио себи, не да би слушали њега, већ да слушамо само и јединствено Христа и Његове пријатеље – свете и оце Цркве. Знао је да буде попустљив ка немоћнима у богословљу, но био је бескомпромисан за сваку замену, за свако вештачко мудровање, на свако лукавство овога века, на сваку неистину. Био је оличење јеванђелског принципа: истина ће вас направити слободним. Да, владика Атанасије је био слободан у Истини! И баш зато што је био слободан, био је динамичан човек. Био је човек динамике, подвига, стално превазилазио сваку статику, пасивност, застој. За њега живот је био динамика, а динамика – живот! До краја је остао динамичан и отворен човек и учио је и друге да живе у слободи у Христу на један динамичан начин… Да, владика Атанасије је живео дар слободе у Христу и борио се да нас направи слободним од псеудобогословског, од псеудодуховног, од псеудоцрквеног, од сваког покушаја наметања сопствених мера. Управо та његова слобода га је правила сабеседником отаца… Сада схватам, да заглавље једне његове књиге „На путевима отаца” звучи као програм, и тај „програм” владика Атанасије је испунио на величанствен начин. Живот му је био ходање по путевима отаца и непрекидно разговарање са њима слично као Лука и Клеопа, који су разговарали са Христом на путу за Емаус. И слично њима, увек је доводио разговор за ломљење хлеба, до тајне Литургије. Истовремено увек је тражио нове и нове сабеседнике/саговорнике – да их посвети мистерији бескрајног дијалога са оцима и, коначно, да их направи својим и њиховим сатрпезарима. У сваком од нас видео је потенцијанло новог саговорника на тему Христос Богочовек и правио га је актуелним сатрпезником небескоземаљске трпезе Евхаристије. Довољно је само да пожелиш да се посветиш. И владика Атанасије уводи у такав разговор, у којем биваш истински слободан за сусрет и загрљај Богочовека Христа. Умео је да „рашири” умове и срца својих слушалаца и читаоца. Да, имао је дар да ослобађа, но и да васпитава у одговорност – у одговорност према Цркви, према Истини=Христу. Тај дар нам је оставио као наследство, као добар залог, као завет… Јуче се представио пред Господом један од највећих теолошких умова нашега времена! Представио се пред Господом један од данашњих/савремених великих васељенских учитеља Православне Цркве! Владика Атанасије је завршио свој земаљски подвиг и преселио се у вечни живот, да продужи да беседи са оцима Цркве у загрљају Христа, о ком је толико волео да говори. Преселио се у вечност, и продужио да буде достојан сатрпезник/сатрпезар на трпези вечне Евхаристије, и оставио нам је позив да будемо достојни сатрпезари овде и сада… Оставио нам је огромно теолошко/богословско богатство од хиљаду страница „записа” свог дугогодишњег беседовања са оцима. Оставио нам је и завет: да будемо верни људи Богочовеку Христу и да будемо достојни саговорници Христових пријатеља. Оставио нам је десетине књига, лекција, беседа, проповеда, но и успомене за непоновљиве личне сусрете са њим лице у лице. У Христу Господу ово вечно сећање је и нада у есхатолошки сусрет у Царству Божијем као пријатељи Христови, као сабеседници, као сатрпезници… заједно са њим у загрљају Богочовека Христа! Остала нам је вечна успомена на непоновљиву личност владике Атанасија, на великог духовника богопросветљеним васељенским умом препуног љубави у срцу. Вечна да је успомена на верног човека Богочовека Христа, на човека Цркве Христове – епископа Атанасија! Хвала ти, владико! Дубок поклон и нека Бог подари блажен покој твојој души! Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Радуј се оче, јер ти чудесима обасјаваш душе својих верних чеда; Радуј се, јер си умножио своја чеда духовна; Радуј се подвижниче непосустали; Зато те молимо Стефане свети, да избавиш од демонских напада све нас, који славимо спомен твој, и да у вери живот завршимо, и да будемо ослобођени у дан суда. Извод из химнографије празника Преподобног Стефана Пиперског Када си божествени глас Еванђеља Христовог, чуо, свет си оставио и крст на раме узео, и за Христом следовао, тесни пут испосника си радосно прешао, и у заједници сабора ангела се нашао, богомудри Стефане; са њима се моли за све који твој спомен славе. (Прва стихира на Господи возвах) Настанио си се у самоћи, вођен Христом преблагим, преподобни оче Стефане, и тамо се дан и ноћ учио Закону Господњем, зато си духовним плодовима уродио Христу Богу; њега моли за све који са вером притичемо кивоту твојих моштију, да нам подари благодат исцелења, и просвети душе наше. (Друга стихира на Господи возвах) Када је благодат Духа Светога твоје срце обасјала, тада си прекрасно станиште животворне Тројице постао; њоме поучен блажени Стефани, ти си храм сазидао храм; по небеској стази си ходио уздржањем, постом и молитвом; тиме и сада чувај све који твој спомен славе. (Трећа стихира на Господи возвах) Ревнитељу за православље, наставниче чистоте и вере, путовођо свима који траже спасење, блажени оче Стефане, ти си погубне страсти постом обуздао, и јуначки си над природом својом господарио, похитао си да лоше покориш бољем, и да телом послужиш души, зато си постао боготражитељима учитељ, и правило врлина; а сада на небесима гледаш Свету Тројицу, зато је моли за све, који са вером и љубављу прослављају тебе. (Слава на Господи возвах) Прославимо Стефана, на земљи ангела, а на небу човека, украс целог света, узор врлина и похвалу испосника, јер је засађен у дому Господњем и процвао као кедар, и у усамљеној пећини Пиперској блиста подвигом и правдом. (Прва стихира на литији) Некада неплодна пустиња се сада испунила мноштвом народа, који окружује кивот преподобног Стефана, и духовно се радују и кличу: Радуј се оче, јер ти чудесима обасјаваш душе својих верних чеда; Радуј се, јер си умножио своја чеда духовна; Радуј се подвижниче непосустали; Зато те молимо Стефане свети, да избавиш од демонских напада све нас, који славимо спомен твој, и да у вери живот завршимо, и да будемо ослобођени у дан суда. (Слава на литији) Преподобни Стефане, ти си душевне страсти из корена почупао, и телесне жеље души покорио, и зато се од Христа Бога благодатним чудесима испунио; њега моли да подари душама нашим велику милост. (Прва стихира на стиховње) Тебе оче Стефане славимо као наставника свога побожног народа, јер смо тобом ходити правим путем научили, блажен си јер си Христу служио, а демонску силу си изобличио, сабеседниче ангела, у заједници са преподобнима и праведницима, са њима се моли Господу, да помилује душе наше. (Слава на стиховње) Као подражатељ древних Светих Отаца, заволео си испоснички живот, постом, молитвама и сузама заливан, себе си оградио. Зато и по престављењу твоме, тело твоје је објављено цело и мирисно, које са љубављу целивамо, Стефане оче наш: моли Христа Бога да се спасу душе наше. (Тропар) Ходите сви изданци Православља, који живите у Скендерији, да због светог Стефана, који се у ова последња времена као свећњак вере показао, похвалимо Христа Бога нашега, и ка Њему завапимо: Избави нас од непријатеља наше вере, да у миру запевамо: Алилуја. (Кондак) Од побожних родитеља, као добар род си постао, оче Стефане, јер си заповести Христове од младости заволео; од сладости светских си се удаљавао, постом, и бдењем, а молитвама неућутним си славословља Пресветој Тројици узносио за свој многострадални народ; зато и ми величајући Пресвету Тројицу, Бога нашег, кличемо ти: Радуј се земни ангеле и небески човече, јер си чистим животом ангеле задивио, а људе научио да угађају Богу; Радуј се светило пуно божанске благодати који блисташ чудесима и снагом обасјаваш душе људима; Радуј се стални молитвениче за душе наше и код Господа заступниче, јер се непрестано молиш за све нас, твоје ближње. (Икос) Данас је заблистао спомен твога празника, преподобни Стефане, и блиста светлошћу твојих врлина, па обасјава верне спасоносним чудима, зато тебе славимо, и животворну Тројицу величамо, која нам је дала из нашег рода таквог свога угодника. (Прва стихира на хвалите) У целој Црној Гори, по селима и градовима и околним земљама, прочула су се твоја чудеса, преподобни оче Стефане, и кроз тебе је народ сазнао, за цркву на Зборној Главици и Пиперску Ћелију; зато и ми окупљени око кивота са твојим моштима, са љубављу служимо спомен твој и усрдно ти говоримо: моли Господа да спасе све нас, и подари целом твоме народу победе над противницима, а душама нашим велику милост. (Слава на хвалите) Преподобни Стефан Пиперски - светитељ миомирисних врлина Из књиге ”Житија Светих за Месец Мај” (Преподобног Јустина Новог Ћелиског Свети Стефан се родио у селу Кути, у Никшићкој жупи, од сиромашних но побожних родитеља, Радивоја и Марије. Још од ране младости он се одликовао мирном нарави, скромношћу и повученошћу. А када се у њему, као младићу, запали и разгоре питање о смислу живота и света, поготову о смислу човекова бића, он напусти родитељски дом и оде у манастир Морачу, чији је храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. У манастиру, под преблагим окриљем свемилостиве Спаситељке рода људског — Пресвете Богомајчице, Стефан се одаде новом животу молитве и поста. Јер молитва и пост јесу скраћено Еванђеље Спасово, и најкраћи пут ка очишћењу, ка освећењу, ка охристовљењу, ка обожењу, ка спасењу. Сведоци су тога сви свети монаси, и уопште сви светитељи. Јер нема светог живота без молитве и поста. Нема сумње, молитва и пост су, на првом месту, скраћено Еванђеље монашко. Јер од молитве и поста ничу, расту, јачају, множе се и усавршавају се све остале свете врлине: смиреност, кротост, благост, доброта, љубав, милостивост, жалостивост, христољубље, човекољубље, здравоумље, смиреноумље, разборитост, храброст, неустрашивост, покајање… Молитву пак и пост рађа и развија и оплођује еванђелска првоврлина — свеврлина: вера у сладчајшег Господа Исуса. Јер Свеистина је објавила ову истину: „Све је могуће ономе који верује“. Млади Стефан се дуго подвизавао у светој Морачи као искушеник, ревносно и самопрегорно пролазећи сва манастирска послушања. Душа му је сва расла ка небу. Еванђелске миомирисне врлине множиле су се у њему, и усавршавале једна помоћу друге: свака помоћу свих и све помоћу сваке. И христочежњиви Стефан би удостојен монашког ангелског чина. Ревностан и огњен у светим врлинама, он би у Морачи рукоположен за јерођакона, а затим и за јеромонаха. Касније он постаде и Игуман манастира Мораче. Но у то доба, у седамнаестом веку, Турци и околни Арнаути су често нападали манастир Морачу. Они су обично долазили из Колашина, пљачкали манастир и злостављали монахе. Преподобни отац Стефан, док је био искушеник, могао је и подносити ове нападе и злостављања, јер није међу братијом био нарочито запажен. Али, као свештеномонах, он је ревносно служио свету Литургију и остала богослужења, проповедао Еванђеље, пастирствовао у народу као еванђелски „пастир добри“, и тиме код непријатеља вере Христове постао врло запажен и омрзнут. То је исконски непријатељ рода људског Сатана вешто искористио: радио је на разне начине да путем турских застрашивања и злочина одврати преподобног Стефана од његових подвига и свете делатности. А када је бес Агарјана постајао неподношљив, манастирска братија се склањала у околне пећине У тим случајевима млади свештеномонах Стефан остајао је у манастиру међу последњима. А када се Турци окомише на њега, претећи му убиством, он одлучи да се склони. Зато манастир повери братији, која изабра између себе новог Игумана, и оде из манастира Мораче у далеки скровити планински предео, звани Трмање (Ровци), удаљен пет сати хода од манастира Мораче. Ту се он настани у једној малој пећини. У тој пећиници он направи себи келију, чији се остаци, звани Ћелиште, и данас виде. Када Колашински Турци дознадоше да је преподобни Стефан отишао из манастира Мораче, дадоше се у потеру за њим, са жељом да га пронађу у планини и убију. У том циљу они су слали многе оружане потере на све стране унаоколо. Али милостиви Господ, по чијем је допуштењу преподобни Стефан страдао у Морачи од Турака, учини те у пустињи он би сачуван од њихових убилачких руку. Јер: пастири из околних планинских села, који ту чуваху овце, доношаху преподобноме коре сувог хлеба, и мотраху дању да не наиђу Турци; а ноћу се спушташе магла, те је овај предео био непроходан. Преподобни Стефан проведе ту седам година, упражњавајући своје монашке подвиге, и тако чистећи ум свој, и душу, и срце од страсти, од греха, од смрти, од ђавола. На тај начин он одношаше победе и над гресима, и над страстима, и над смртима, и над ђаволима. Но Сатана да би га надмудрио и обезоружао, стаде употребљавати своја разноврсна средства и ђаволије. Пуштао је на њега, и против њега, разне утваре, страшилишта, саблазни, похотљиве слике, пуне прљавих наслада. Пустиња је, обично ноћу, одјекивала од стравичних урлика и бестидних песама. Но све то није могло ни уплашити, ни раслабити светог подвижника у његовом христочежњивом хитању ка небу, ка Царству Небеском. Знао је он да је Господ Христос несравњено јачи од свих демонских привида, и страхота, и саблазни, и утвара. Чврсто се држећи свепобедног Господа вером, молитвом и пастом, и осталим светим врлинама, он је непрекидно односио победе над свим ђавољим искушењима. Пошто у Трмању проведе седам година, преподобни Стефан пређе у „скендеријске пределе“, који се налазе у племену Пипери, и настани се у једном усамљеном месту изнад села Црнци. Ту крај извора подиже црквицу у славу Рођења Пресвете Богородице и келију, и окупи неколико монаха. (По једном запису изгледа да је преподобни дошао у Пипере око 1660. године). Племенски кнез Ананије Лалић поклони светом испоснику један део свога имања, да би се монаси имали од чега издржавати. Пипери нису признавали турску власт из суседне турске тврђаве у Спужу и често су били с њима у окршајима. Они су признавали само власт српских православних владара Петровића са Цетиња. У Пиперској обитељи преподобни Стефан проведе тридесет и седам година, развивши многоструку пастирску делатност. Одлазио је често у народ, учио га истинама вере православне, и лечио од греха и порока. Нарочито је призивао народ покајању, јер је покајање свемоћни лек од сваког греха, од сваког порока, од сваког зла, од сваког ђавола. Због свега тога народ га је веома волео као свог родитеља и богопосланог учитеља. Провевши тако живот у богочежњивим подвизима, преподобни отац наш Стефан упокоји се у Господу 20. маја 1697. године. И би сахрањен у својој обитељи до олтара с јужне стране храма. Након четири године, 1701, на његовом се гробу стаде јављати чудна светлост, светлећи често из његовог гроба. Осим те светлости, неки монаси и мирјани виђали су како повремено падају с неба на гроб преподобнога мале пламене буктиње и дуго светле. Поводом тога монаси позваше из Подгорице презвитера Лаиновића (чије се лично име не помиње) да заједно с њима отвори гроб преподобнога. После свете Литургије и молитава они отворише гроб, и угледаше у њему свето тело преподобнога читаво и недарнуто трулежношћу, притом и миомирисно. Презвитер подгорички узе на руке свете мошти преподобнога оца, и уз појање и сузе пиперских монаха пренесе их у манастирску цркву Светих Архангела. На глас о прослављењу преподобног оца Стефана народ поче долазити да се поклони његовим светим моштима, и да их целива, и да у разним невољама моли помоћ од христољубивог и човекољубивог и христомоћног светитеља. То су чинили не само православни Срби већ и Арнаути и Турци. И биваху многа исцељења. Преподобни помагаше православнима у борбама са Турцима. За време тих честих борби са Турцима људи из племена Пипера хтели су неколико пута да склоне из пећине мошти преподобног Стефана на неко друго место, али светитељ то није дозвољавао. И тако све до данас свете мошти преподобног оца Стефана почивају и чудотворе у светој обитељи Пиперској. Његовим молитвама нека Господ помилује и спасе све нас. Амин. Приредио: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом храмовне славе, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је 7. јуна 2020. године, на празник Силаска Светог Духа на Апостоле - Духове, свету архијерејску Литургију у Бихаћу. Звучни запис беседе Саслуживали су протопрезвитери-ставрофори Далибор Ненић и Саша Црљић, протопрезвитер Бојан Митрић, презвитер Немања Балабан и протођакон Немања Рељић. -Ми, данашњи хришћани, саображавајући се некадашњим хришћанима и светим апостолима који су били свагда у Христу и са Христом, остајемо и ми уз Њега благодаћу којом нас је озарио, пославши нам свога Светога Духа кроз којега је и основао Цркву своју, беседио је владика Сергије. После заамвоне молитве обављен је чин освећења славског колача и жита. На крају свете архијерејске Литургије, Епископ је, како налаже типик, прочитао традиционалне молитве на празник Педесетнице и благословио је верни народ. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

На празник Светих Кирила и Методија, у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Лепоти богослужења допринело је певничко појање јеромонаха Еноха, архиђакона Илије и монаха Платона. У архипастирском обраћању Eпископ Иларион је нагласио да врло често нисмо свесни благодати рођења у православној земљи, у истинитој вери где нам је све дато пред очима. Тумачећи Јеванђеље о исцељењу слепорођеног, владика је истакао да је тај слепи од рођења био трезвенији, мудрији и благодарнији од свих књижевника и фарисеја који су провели живот тумачећи пророке али због озлобљености срца нису успели да препознају Христа Спаситеља, и приметио да и данас врло често не познајемо и не испуњавамо закон Божји у мери у којој је то нама спасоносно и корисно. Своју беседу владика је закључио речима Светог Никодима Архиепископа пећког – „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“. Извор: Епархија тимочка

У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у Недјељy жене Самарјанке, 17. маја одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су: протојереј Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз и јерођакон Натанаило, сабрат Манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици. Звучни запис беседе У славу и у част Божију током Литургије, пјевала је и одговарала мјешовита пјевница при Храму Васкрсења Господњег у Подгорици, као и храмовни хор Свети апостол и јеванђелиста Марко. Сабранима у овоме Светоме храму, пастирском бесједом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који се у свом пастирском слову дотакао саме суштине прочитане јеванђелске приче, која нам свједочи о Христовом сусрету са женом Самарјанком код Јаковљевог извора, које је једно од посебно живописних тренутака у Светом јеванђељу. Подневно сунце, жеђ, вода, одмор након дугог пута, Господ који уморан сједи да се одмори на ивицу бунара: сви ови детаљи наведени код Светог апостола Јована, чине веома присну сцену и јарко дочаравају Христову присутност. Разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осјетимо антагонизам који је иначе постојао између Јевреја и Самарјана, напротив, долази до непосрене блискости између двоје саговорника. Али, разговор Исуса са Самарјанком, иако је природан, изненађује нас својом згуснутошћу и током мисли. Сваком новом реченицом, Исус уздиже разговор са материјалног на духовни ниво. Отац Далибор је говорио о смислу напајања са извора воде живота, као и тога шта вода живота значи и подразумјева: “Заиста, ми свакога дана и свакога часа треба да тражимо од Господа воде живота, а вода живота по Светом Кирилу Јерусалимском јесте Свети Дух који се кроз Цркву Божију даје свима нама. Даје нам се прво кроз Свету тајну крштења и Свету тајну миропомазања, а тај дар се непрекидно обнавља у Светој евхаристији, на Светој литургији, на Светој тајни причешћа када се сједињујемо са самим Христом.” Нагласио је да од воде овоземаљске од које стално захватамо и пијемо само привремено утолимо (физичку) жеђ и опет наново жеднимо. “Али, вода бесмртна, вода вјечна, коју нам Бог дарује, када се једном од ње напијемо, онда смо цијелога живота пуни благодати Божије и Духа Светога. Кроз ову јеванђелску причу видимо истину, видимо да је Господ дошао, страдао, претрпио смрт и васкрсао да би нас избавио од смрти, гријеха и ђавола и да нам дарује кроз ту побједу, небески, непролазни, вјечни живот”, закључио је прота Далибор Милаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Игуман Петар Драгојловић у интервјуу за "Видовдан" је говорио о актуелним догађајима у Црној Гори, о њиховом узроку и могућим последицама. *Оче Петре, као монах који сте дуго година живели у Црној Гори како коментаришете ново и потпуно специфично „догађање народа“ у нама суседној и братској држави? Да ли Вас је изненадила оволика бројност људи на Литијама и такво јединство између свештенства и верног народа у Црној Гори у одбрани СПЦ од насртаја црногорског режима? Можда ћу изгледати мало нескроман али желим рећи да ме ова духовна револуција хришћанске љубави у Црној Гори уопште није изненадила. Сви који ме добро знају у Црној Гори су ми живи сведоци да сам још пре 20 година упорно говорио и понављао да ће доћи до овако великог сучељавања између однарођеног, антисрпског и антихришћанског режима у Црној Гори са Стубом и Тврђавом Истине – Црквом Христовом. То се просто осећало у Црној Гори све време. Ни бројност, једнодушност и масовност Литија ме уопште не чуди. Толико је у Црној Гори новокрштених душа које су са огромним ентузијазмом и благодатним полетом ушле у Лађу Спасења; толико обновљених светих манастира и светих храмова; толики раст броја свештеника, монаха и верника; толико христијанизованих породица које са децом иду на Свете Литургије; толико пуних светих цркава сваке недеље; толико причешћених и исповеђених људи … Све је то у Црној Гори било тако очигледно и благодатно опипљиво још одавно и стога ме уопште не чуди ова река људи која од Бара до Пљеваља тече Црном Гором само са једном идејом и једном јасном намером – не дамо светиње! Та набујала река благодати Духа Светога коју је сами Бог Својом бескрајном љубављу излио на Црну Гору, пре свега мученичком крвљу и мученичким молитвама хиљада хришћана који су пострадали у Црној Гори, посебно у временима Другог светског рата, осећала се да струји у народу. То вам је као она прича из Јеванђеља када домаћица замеси хлеб и стави квасац у три копање брашна док све не ускисне и не узрасте тј. када Бог Отац, кроз свог Јединородног Сина Господа Исуса Христа, у Небеском Квасцу Духа Светога, у Цркви Својој, васкрсне душу једног народа заједно са његовим телом и његовим духом. Или када се сва три дела душе верног народа Црне Горе – умни, срдачни и вољни – удруже у одбрани светиње Српске Цркве и вере православне. На првом месту бих дакле подвукао да све што се дешава у Црној Гори ових месецi јесте дело Бога Живога, Који је у значајној мери озарио срца, умове и воље њених становника. У Црној Гори се догодио народ, али народ Божији, кроз директну интервенцију Духа Светога. Свакако, огромну заслугу у том духовном васкрсењу Црне Горе носи и наш угледни и велики Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије. Тридесет пуних година је митрополит Амфилохије са својим свештенством и духовном децом полако, мудро, упорно и темељно, квасцем Христове науке заквашивао душу народа Црне Горе, и тесто народне душе је нарасло и прерасло сву приземну и безбожну плиткост црногорског режима и земаљских подељености. Оно се сада још боље подиже и завршно пече на жеравици најновијих искушења која су му силом наметнута али и Промислом Божијим одређена. Пред најновијим великим искушењима верни народ Црне Горе, са својим епископима и свештенством, сигурно се неће повући или нестати. Пре ће бити, а то је сада свима који макар донекле имају развијене духовне очи потпуно јасно, да ће са друштвене сцене Црне Горе ускоро нестати сви они који усвајањем безаконог закона о „Слободи вероисповести“, пљују на Небо, устају на своје свете српске претке и покушавају да огреховљеним људским шакама зауставе силовити ветар благодати Духа Светога и олују љубави Божије. Олују љубави Господње пред којом су сви злонамерни, трапави и бесмислени покушају црногорског режима само као суви јесењи лист који неумитно пада у блато тамног и срамног дела историје. *Чини се како време тече да Литије у Црној Гори добијају на броју а да верни народ не само да не посустаје, како се црногорски режим надао, већ све одлучније и масовније излази на мирне и молитвене протесте против дрског безакоња државне врхушке Црне Горе. Како процењујете будуће догађаје и начин разрешења кризе која дрма Црну Гору? Не бих рекао да је ово криза Црне Горе већ је ово величанствено васкрсење Црне Горе. Ово је криза само однарођеног црногорског режима који је после намештеног и покраденог референдума 2006. године, силу на срамоту одвојио две српске сестре – Србију и Црну Гору, и који је после срамног признања тзв. Косова и уласка у НАТО пакт, препунио чашу својих безакоња са усвајањем богоборачког закона којим жели да велики део имовине СПЦ у Црној Гори национализује и прогласи државном. Осионост и безумност у потезима које чини црногорски ненародни режим показује да му је крај близу јер је још у Старом Завету написано – осионост долази пред погибао. Самоубилачка упорност једног човека – Мила Ђукановића као и безумна и слепа партијска послушност његових партијских сеиза у врху црногорског режима, јасно сведоче о једној хипокризији властољубиве свести која је слепа код очију и глува код ушију. Стање се може врло лако решити али само и једино поштовањем Устава и у клупама Скупштине Црне Горе, која је у глуво доба ноћи, по мери једног духовно подивљалог човека, изгласала срамни богоборачки закон. Тамо, у Скупштини Црне Горе, закон треба и укинути или пак суштински променити, тако да осмовековна Светосавска СПЦ у Црној Гори добије сва права која јој и по Божијим и по људским законима припадају. Иста она права која су добили припадници Римокатоличке цркве или исламске и јеврејске верске заједнице. Нико нема право да национализује оно што је вековима имовина Божија тј. имовина канонске Цркве Христове. Ма како се та Црква званично звала кроз историју и ма у каквом се она канонском статусу налазила кроз разне историјске периоде, она је од времена светога Саве Немањића увек била канонска и међународно свепризната. У супротном, ненародни црногорски режим ће сигурно стићи праведни гнев Божији а човек који је све то покренуо завршиће на отпаду историје, са најсрамнијом духовном стигмом коју ће понети у вечност – да буде нови Јуда Искариотски који је са кољем и војницима изашао против Кротког и Благог Господа Исуса Христа и Његове Цркве која мирно и молитвено тражи само једно – Правду Божију. Надамо се сви да ће разум победити али у исто време мало и зебемо да ће један духовно потамњени човек, пред крај свог политичког живота, покушати можда и насиљем одговорити на мирне Литије оних који у борби против лика и духа звери из преисподње носе Божије песме на уснама и свете иконе на грудима. *Подмукли ударац на СПЦ у Црној Гори изазвао је много шире духовно буђење и покренуо дух свесрпског јединства и свеопштих српских Литија од Бања Луке до Врања и од Новог Сада до Пријепоља. Да ли је Црна Гора као вековна Српска Спарта сада постала иницијална каписла новог српског интегрализма? Свакако. То је несумњиво. Није свети Петар Цетињски, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски, тек тако писао својим Црногорцима и Брђанима – у нама српско срце куца и српска крвца врије. Није тај духовни горостас са Цетиња тек тако и случајно још почетком 19. века предлагао стварање уједињене српске државе. Није свети Петар Цетињски случајно бодрио Карађорђа поред чијег храста се ми овде у Манастиру Пиносава, у Карађорђевој Шумадији, сваки дан молимо Богу. Није случајно свети Петар Цетињски у својим песмама државу Србију називао мајком милом. Није случајно да је свети Петар Цетињски још 1779. године писао да он жели да Митролит Црногорски увек зависи од Пећког Патријарха у Србији. Није свети Петар Цетињски слуачајно писао архимандриту Пивског манастира Арсенију Гаговићу – ми смо Срби такви. То је у суштини исто оно што непрестано, потпуно оправдано и стално понавља и наш Свјатјејши Српски Патријарх Иринеј – Ми смо један народ! Ништа се дакле под капом небеском не дешава случајно и све је прожето бескрајно дубоким нитима Промисла Божијег. Не може држава на чијој је територији 1113. године рођен родоначелник најсветије српске династије – Свети Симеон Немања Мироточиви, бити легло антисрпске хистерије, јер то не жели и не дозвољава огромна већина верног народа Црне Горе. Ма како се људи у Црној Гори тренутно национално изјашњавали. Ова хришћанска прича са Литија је много јача, много моћнија, много дубља, много небеснија и много укорењенија у духовном бићу Црне Горе од некаквих скоројевићких дукљанско-монтенегринских фалсификата и трагикомичних ДПС партијских програма. Нема тог човека у Црној Гори који ће изаћи на мегдан Господу Исусу Христу, Његовој Цркви Божијој, Њеном верном народу и Његовим непобедивим свецима – светоме Немањи, светоме Сави, светоме Николају Жичком, светоме Василију Остршком, светом Арсенију Ждребаоничком, светом Стефану Штиљановићу, светом Петру Цетињском, светоме Лазару Косовском, светоме Станку Острошком, светом Симеону Дајбабском, светом Јоаникију Липовцу, светоме Душану Радовићу, а да ће остати здрав у памети и да неће завршити као и Јуда. Како једном приликом лепо рече прота Гојко Перовић – врата покајања су за све отворена, али што више државне власти Црне Горе буду чекале, отворених врата ће бити све мање. Дај Боже да у врху црногорског режима схвате да им време неумитно цури те да се духовно на време отрезне. Макар у последњу уру – што би рекли моји некадашњи суграђани Цетињани. Извор: Видовдан

У новом издању емисије "Агапе" гошћа је била мати Ефимија (Тополски) која је 25. година била игуманија манастира Градац а сада живи усамљеничким животом у српском манастиру Успенија Пресвете Богородице познатом као Ишон, у Француској. Вашој пажњи топло препоручујемо ову емисију.

Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан, био је гост у емисији "Духовници". Гостујући у наведеној емисији аутора Веље Павловића, предстојатељ Цркве Божје у Епархији будимској је нагласио да "смисао нашег живота јесте задобијање љубави и благодати Духа Светога"!

У недељу 28. по Духовима и на празник Материце, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог пророка Илије у Бајиној Башти. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, старешина храма протојереј Владимир Васиљевић, протојереј Раденко Глигић, протојереј Горан Милинковић, протојереј Боро Ћутило, протонамесник Владимир Малешевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Далибор Ђорђевић. За певницом је појао протопсалт Иван Трајковић уз помоћ и пратњу вероучитеља, теолога и ревносних парохијана. У својој надахнутој беседи Епископ Јустин обратио се верном народу рекавши: „Данас смо се сабрали у свету и благословену заједницу која се зове Црква, у сабрање у Име Бога. У Грчкој, када се иде у цркву, каже се да идемо да заједничаримо са Господом. Тиме што примамо у себе самог Господа ми постајемо заједница са Њим. Господ нам открива у причи о гозби домаћина који позива све како се свако изговара, како има неки посао, а главни посао је био тај да све званице дођу на гозбу. Зато су позвани и са раскршћа, јер их је било мало одазваних. Господ је хтео све да сабере у Једно, у Царство небеско. Тако и овде у овоме свету многи се изговарају како немају времена да иду у цркву и да се моле, не могу да посте јер раде тешке послове и многе друге изговоре имају. Чак и ми који смо у Цркви, који смо позвани, који постимо, молимо се, боримо се и ми нећемо добити плату (=награду) ако се не боримо на прави начин. Јер много је званих а мало изабраних. А изабрани су они који истинске воле Бога. Волети Бога није само то да кажемо како га волимо, већ је потребна делатна љубав: пост, молитва, бдење, читање светих књига, чињење добрих дела. А то што верујемо, па и ђаволи верују и дрхте. Призвани смо да будемо богови по благодати, да будемо синови светлости, да се усавршавамо. Да будемо сви сабрани у Царству небеском.“ Епископ Јустин је честитао свим мајкама празник у народу познат као Материце, јер је тај празник припрема која нас подсећа да је Богородица Марија била мајка Господа Исуса Христа. После Литургије уприличено је послужење у парохијском дому, које су припремиле вредне парохијанке. Извор: Епархија жичка

Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије, викар Митрополита црногорско-приморског богослужио је у Паризу. Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке приредила је прилог који је пропраћен сегментима са овог литургијског сабрања, а обогаћен разговором са Епископом Методијем који је говорио о мисионарском животу западноамеричке епархије. "Овде народ има више потребе да се сабира око Цркве, јер је храм место где се наш народ осећа као у свом дому, због тога је изазов ове епархије веома велики", истакао је владика Методије у разговору за ТВ Храм. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Видео: Телевизија Храм

У 10. недељу по Духовима, 25. августа 2019. године, када наша света Црква слави св. мученике Фотија и Аникиту, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Ратари код Смедеревске Паланке. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архијерејски намесник јасенички протојереј - ставрофор Велибор Ранђић, протојереј – ставрофор Раденко Гавриловић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј Дејан Бркић, протонамесник Мирољуб Станковић, јереј Саша Миленковић, протођакон Иван Гашић, ђакон Владимир Степановић и многобројни народ Ратара и околине, као и деца из локалне основне школе са вероучитељем Милошем Старчевићем. Литургију је увеличало појање хора “Светог Симеона Богопримца” из Смедеревске Паланке. Владика је у својој богонадахнутој беседи, након прочитаног јеванђељског зачала, подсетио да се у датој причи ради о ђавоиманом дечаку кога мучи ђаво, а узрок те муке у овом случају био је грех. Да не мора увек тако да буде, Епископ је подсетио причом из Јеванђеља о исцељењу слепорођеног . Још је Владика објаснио шта је то грех рекавши следеће: “Грех је злоупотреба човекове благодатне слободе. Лек против сваке злоупотребе је Богочовек Господ наш Исус Христос. Задобијање благодати Божије јесте циљ сваког човека, а вера, пост и молитва су само средства за остварење тог циља”. Подсетио је Владика још и на речи светог апостола Павла: “Све могу у Христу који ми моћ даје”. “Када је човек у греху он је немоћан, а са Христом је свемоћан. Господ поставља праву “дијагнозу” овој болести, а то је невера. Зато Господ и прекорева и ученике и народ речима: “О роде неверни”. Тек тада се отварају очи оца болесног дечака и он тада вапајно говори Господу: “Верујем Господе, помози моме неверју”. Зато смо дужни да преиспитамо чистоту своје вере, јер неверство одводи у странпутицу и на многе погрешне путеве који воде у пропаст. Бог жели да се сви људи спасу, али без нашег слободног пристанка ни Бог нам не може помоћи. Да се помолимо да нам Бог да вере и да ми помогнемо другима да би и Бог нама помогао”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

На празник свете мученице Параскеве 8. августа 2019. године, у народу познате као Трнова Петка, освећен је новоподигнути храм посвећен овој дивној светитељки у Оснићу код Бољевца. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион освештао је храм уз саслужење свештенства и монаштва Епархије тимочке и Епархије сремске. Под сводовима новог храма служена је света архијерејска Литургија. Изградња храма је завршена залагањем надлежног пароха протојереја Дејана Миливојевића, који је својим ангажовањем објединио све донаторе и приложнике у овом богоугодном делу. Заслужнима за довршетак храма Епископ Иларион је уручио захвалнице г. Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, др Небојши Марјановићу, председнику општине Бољевац и г. Банету Крачуновићу, председнику МЗ Оснић. Владика Иларион је у беседи поздравио све присутне, а посебно др Милету Радојевића и др Небојшу Марјановића без чије истрајне дугогодишње помоћи овај храм не би био довршен. Захвалио је и мештанима села Оснић, који су помогли и добили своју цркву у којој ће моћи да се моле и долазе на богослужења. Владика је нагласио да је циљ нашег земаљског живота стицање благодати Духа светога и милости Божије. Онај који је стекао милост код Господа, он је стекао све у овом животу и живот у вечности. Уз молитве светој Петки, владика је рекао да светитељи припадају свима, без обзира из ког народа су потекли и да градњом храмова ми обезбеђујемо њихову помоћ и заштиту. У светитељима се огледа Бог наш, који је „диван у светима својим“, јер се пројављује кроз њих и чини чудеса. Хиљаде људи долазе к њима, чак и они других вероисповести. Нека молитвама светих Господ нама дарује благодат своју, мир, дуготрпљење, љубав, и све што је потребно за Царство Божије. У данашње време нема много верника у нашим храмовима, али се молимо да све њих Господ призове к себи на било који начин. У сваком призиву је љубав Његова, а не казна. Нека је слава Господу и Светој Тројици сада и у све векове векова. Амин – поручио је владика. Извор: Епархија тимочка

Његово Преосвештенство епископ шумадијки Господин Јован 9. августа 2019. године, началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у цркви посвећеној Светом великомученику и исцелитељу Пантелејмону у Клоки. Звучни запис беседе Саслуживали су архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј – ставрофор Драгомир Ракић, протојереј – ставрофор Ђорђе Радишић, протонамесник Бранимир Товиловић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић. За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци”. Након прочитаног јеванђелског зачала владика Јован је честитао славу свима који славе Светог великомученика Пантелејмона и свим парохијанима села Клоке, али и онима који су се данас окупили у овој светињи. “Требамо сви заједно да се помолимо Светом великомученику Пантелејмону јер су нам итекако потребне молитве светих. У данашњем тропару светом Пантелејмону, ми се молимо да нам Господ орости грехе. Јер наши грехови су узроци наших телесних патњи, невоља и болести. У светом Писму видимо да кад год је Господ лечио људе он им је прво лечио душу, јер у здравом духу увек је и здраво тело. Свети Пантелејмон је био неисцрпни сасуд милости и благодати Божије, а благодат јесте сам Господ наш Исус Христос. Зато, браћо и сестре, да увек имамо на уму да када човек има Христа у себи он има све оне особине које приличе човеку који је саздан по лику и слици Божије, а када се човек лиши благодати Божије такав човек нема осећај за оно што је свето. Такав човек нема осећај за оно што је добро. Јер свако добро учињено подстиче благодат Божију кроз коју се ми спасавамо”, истакао је владика Јован. Извор: Епархија шумадијска

У недељу, 14/27. јануара 2019. године, у Храму Светих равноапостолних Кирила и Методија у Љубљани, служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије уз саслужење свештеника и ђакона Митрополије загребачко-љубљанске. Литургију је својим појањем увеличао Хор Радио Телевизије Србије под диригентском палицом г. Бојана Суђића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Храм Светих Кирила и Методија био је тесан да прими сав сабрани верни народ међу којима је највише било деце, а Светој Литургији присуствовали су и Надбискуп и Метрополит љубљански монсињор Станислав Зоре, отправник послова Aпостолске нунцијатуре у Републици Словенији монсињор Данијел Леси, каноник Антон Ројц и г. Силво Габершчек. У току Свете Литургије сабраном верном народу обратио се Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије истакавши значај прославе Светог Саве и протумачивши речи данашњег Јеванђеља. После Свете Литургије сва присутна деца су отпевала Химну Светом Сави и изговорила рецитације у част највећег Србина свих времена – Светог оца нашег Саве и примила пакетиће од Митрополита Порфирија. У парохијском дому Храма Светих Кирила и Методија је, после Свете Литургије, одржана Свечана Светосавска Академија на којој је наступио Симфонијски оркестар и Хор Радио Телевизије Србије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Звучни запис беседе Величанственим литургијским сабрањем началствовао је Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит запорошки и мелитопољски Лука из Украјинске православне цркве Московског Патријархата, Њихова Преосвештенства Епископи умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, аустралијско-новозеландски Силуан,тимочки Иларион и домаћин сабрања епископ ваљевски Милутин. Након прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Амфилохије је казао да се Бог најљепше открива у Његовим светима. „Диван је Бог и своју љепоту нам открива и у овом дану, на овом мјесту и светом сабрању. Све љепоте које је Бог уписао у Својој свеукупној творевини су сабране у једном најобичнијем људском лику. Али људски лик не само што сјаји том љепотом свеукупне Божије творевине него је у исто вријеме много савршенији и дубљи, а Бог је најсавршеније открио себе у Његовим светима. На првом мјесту то су Свети пророци и апостоли а послије њих сви који се крштавају у име Његово до нашега времена и до краја свијета и вијека. Међу њима посебно мјесто заузимају свети Божији људи у којима је посебно диван Бог Израиљев, Бог изабраног народа“, казао је Митрополит Амфилохије. Истичући да је у Ћелијама засијала та чудесна Божанска љепота на посебан начин, Митрополит је казао да се Господ ту јавио и открио преко Светих оца Јустина и владике Николаја. „На овом светом мјесту Бог је послао двојицу Својих нових изабраника, светитеља, Богоносаца и Христоносаца, Светог владику Николаја Охридског Жичког и Лелићког и Светога оца нашега Јустина Ћелијскога. Два дивна чудесна свједока живога Бога који не само да су вјеровали и написали драгоцјене књиге о Њему, него су са Њим срели на начин на који се са Њим среле жене мироносице, Свети апостоли и пророци“, рекао је владика Амфилохије. Говорећи да је Бог Светом Николају у Дахау и током његовог живота, подарио очи којима је видио све тајне овога свијета, Митрополит је подсјетио да је на овом мјесту владика Николај започео Тајну Боговиђења и Тајновиђења а наставио његов ученик Свети Јустин. „Овдје на овом мјесту је не само живио, подвизавао се и служио Господу свакодневне Литургије Свети наш отац Јустин, него се такође срео са живим Господом. То потврђује и свједочи све оно што је написао. Читајте списе његове и Светога Николаја па ћете видјети да то нијесу писали обични интеклектуалци, зналци Светога писма и књига светих Божијих људи, већ људи који су се срели са живим Богом, Христом Господом. Оно што су видјели и чули, опипали рукама својим, као и први апостоли, то су посвједочили и свједоче и данас. Као што је Св. Николај пророк нашега времана, исто тако се овдје чуо и пророчки глас Светога старца Јустина. Одјекује тај глас до данас и то његово виђење и знање, мудрост коју је поцрпио из сусрета са живим Господом коме је посветио читав живот. То знање и мудрост је оно што нас и данас сабира овдје око ове древне Ћелијске светиње и његовог ћивота, рекао је Митрополит Амфилохије наглашавајући да су свети Божији људи живи свједоци живога Господа. Владика је истакао да велики сабор око имена Божијега и живих свједока који су Богу послужили и Бога видјели овдје траје вјековима и све се више умножава. „Данас смо дошли овдје да се и ми поклонимо Христу Богу нашем, Богочовјеку, једином Спаситељу и Искупитељу свијета и да у исто вријеме целивамо и ћивот овог сасуда Божије благодати, Светога старца Јустина, да цјеливамо не би ли и ми осветили своје очи гледајући ову љепоту Божију, осветили своје усне, срце и ум том истом вјером и животом којим је освештао себе Свети Јустин и пророк лелићки Свети Николај,закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у својој архипастирској бесједи у у манастиру Ћелије. Благодаримо протонамеснику Слободану Алексићу, главном и одговорном уреднику радија „Источник“ на снимку литургијске беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска