Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'григорија'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. ер нам се роди дијете, син нам се даде, којему је власт на рамену, и име ће му бити: дивни, савјетник, Бог силни, отац вјечни, кнез мира! (Исаија 9,6) Овим ријечима велики и славни пророк Исаија најављује долазак мира народу Божијем, који ће се остварити рођењем дјетета по имену Емануил, што значи Бог је сишао међу нас. Вијенац спасења Бог није положио на главу цару који бијаше на власти, него дјетенцету које се рађа. Заиста, моћ Божија се кроз нејако новорођенче пројави! Ове пророчке ријечи Свети Оци тумачили су месијански и њихово остварење су, наравно, видјели у рођењу Господа Христа. Међутим, ако само мало боље размислимо, а вјерујем да ће се сви родитељи, баке и деке сложити са мном, свако новорођено дијете, донекле парадоксално, доноси мир у дом у који улази. Оно несумњиво са собом доноси и нову, изузетну динамику, тражи да му посветимо велику пажњу и бригу, жели да се игра, комуницира, радује и истражује свијет око себе. Ипак, и поред читаве те динамике у центру остаје мир, тј. спокој, и као предуслов који је дјетету потребан да би могло да чини све друго што жели, и као плод који оно, упркос свим напорима, доноси у животе својих родитеља. Када нема спокоја, дијете плаче, а сви знамо да нема много тужнијих и потреснијих призора од тога. Чује ли данас, браћо и сестре, свијет овај дјетињи вапај?! Ако га чује, а игнорише – зао је, а ако га не чује и не труди се да ослушне – безуман је или равнодушан, што је, како нас учи Свето Писмо, једна од особина које Господ најдубље презире! Свакодневно свједочимо томе да дјеца широм свијета страдају, пате, болују, дрхте од хладноће и страха и умиру! Хоће ли Господ Богомладенац опростити сузе дјетиње? Велике су љубав и милост његова, али једно је сигурно: о своме Страшном суду поновиће оно што је већ једном рекао: Све што учинисте једном од мојих малих, мени учинисте! (уп. Мт 25,40) Но, вратимо се тајни рођења Богомладенца! У једној својој чувеној бесједи, посвећеној наступајућем празнику, Св. Григорије Богослов вели како је Господње оваплоћење дјело чудесније чак и од стварања свијета и човјека (Бесједа 38.13). Oн објашњава и зашто је то тако, па каже: Дјело стварања било је чудесно јер је Бог саздао биће слично себи, даровао је човјеку сопствени образ или лик; сада пак, у оваплоћењу, Бог постаје сличан томе бићу, односно Он савршено узима на себе људски лик, постајући у потпуности човјек. И заиста, могли бисмо ово исто рећи и овако: пријатно је да желимо бити слични Богу, лакше је одлучити се за стремљење ка савршенству и лијепо је вољети оно узвишено. Али како ли је само тешко чак и помислити на то да онај који је савршен чезне за несавршеним, да онај који је најузвишенији воли оно што је понижено? Па ако би се још и могло рећи да чежња за Богом, за најузвишенијим, у нама често, када год паднемо, производи жалост и да нас боли, замислимо тек колико боли Творца то када његово љубљено створење, човјек, за којим жуди да буде у заједници, непрестано и изнова иде из пада у пад? Непрестано и изнова, чак и након што му је показао куда треба да иде, након што му је приправио пут и поравнао стазе (уп. Мт 3.3), након што га је узео на плећа и понио тим путем да како не запне о камен ногом својом (Пс 90.12). И, гле, управо ово, како каже Богослов, понајвише приличи Богу. Јер Бог нас, додаће Григоријев велики тумач Св. Максим Исповиједник, није заволио као самога себе, већ више од себе (Писмо 44). Да, то је мјера божанске љубави! На другом мјесту (Таласију 64) Св. Максим каже да је Логос постао човјек како би божанску мјеру учинио нашом мјером: није савршен онај који, каже он, природно љуби ближњега свога као самога себе, већ онај који божански натприродно брине о ближњем и љуби га више него самога себе, баш онако како, натприродно, Бог љуби нас. Дакле, љубљени народе Божији, Бог нас је задужио – оним што је сâм учинио, и то исто очекује од нас; оно што он јесте, то исто хоће да и ми сами постанемо и будемо, да достигнемо мјеру божанске љубави. Како божански премудро! Јер, видите, овдје заиста немамо изговора! За одсуство сваке друге врлине бисмо се могли позвати на нашу слабост, на нашу грешност и завапити му покајнички – помози моме невјерју (уп. Мк 9.24). А за недостатак љубави не можемо, јер гријех није изговор за недостатак љубави – и грешник зна и може да воли другога и нешто више него самога себе. Гријех није препрека за љубав! Међутим, љубав јесте препрека за гријех – ето, у томе је тајна божанске премудрости! Господ долази, другу заједницу заједничари, како каже Григорије Богослов, да нас на божански начин исцијели човјештвом, показујући нам да ниједна од наших слабости, само ако љубави имамо, не пријечи наш пут у Небеса отворена. Али још једно морамо знати: ова божанска љубав, на коју смо призвани, само се у дјелима очитује! Она није тек некакво стремљење духа, пасивна добровољност и благонаклоност, већ дјелатни огањ који собом све обухвата. Син Божији је у човјеку запалио овај огањ силаском у утробу Дјеве и ми га више не можемо угасити. Међутим, до свакога од нас је да ли ћемо му се опирати, па ће нас он и даље неописиво болно, а бесплодно, пећи или ћемо се трудити да у њему сагоријевамо наше страсти, стремећи да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески (Мт 5.48). Тада ћемо, и једино тада, у том огњу осјећати топлину, свјетлост и надасве божанску радост! Радост Божића! Тада ћемо бити у стању да на божићној јутарњој служби искрено из срца кличемо управо ријечима Григорија Богослова: Христос се рађа, славите! Христос са небеса, изиђите му у сусрет! Христос је на земљи, узвисите се! Нека пјева Господу сва земља! Мир Божији, Христос се роди! https://eparhija-nemacka.com/bozicna-poslanica-episkopa-grigorija-4/
  2. Празник Преподобног Григорија Горњачког свечано ће бити обележен у манастиру Горњаку, у уторак, 20. децембра 2022. године. Тога дана ће Света архијерејска Литургија почети у 9 часова, известио је манастир Тумане. Исти извор је недавно објавио фотографије новог кивота за мошти светога Григорија. Подсећамо да је манастир Горњак светиња Епархије браничевске у којој се поменуте свете мошти налазе, прва задужбина светог кнеза Лазара, а налази се између Петровца на Млави и Жагубице, на левој обали реке Млаве. Манастир је 4. децембра 2022. године освештао Патријарх српски г. Порфирије. Игуман манастира Горњак је високодостојни архимандрит и изабрани Епископ топлички Петар, чија је хиротонија, подсећамо, сад у недељу, 18. децембра 2022. у Светосавском храму на Врачару. О светом Григорију Горњачком Свети Григорије је пореклом Србин, ученик светих Григорија Синаита и Ромила Раваничког, чије је житије и написао. Основао је светогорски манастир Светог Николе, који је по њему прозван Григоријат. Недалеко од овог манастира налази се његова келија, где се у ћутању молио Богу, па је касније прозван Ћутљиви. Када су Турци навалили на Свету Гору, прешао је у Србију, код Светог кнеза Лазара, где је заједно са њим подигао манастир Ждрело, касније назван Горњак. Упокојио се мирно око 1406. године, али се не зна где, да ли у Горњаку или у Григоријату. Било како било, мошти су му се обреле у Григоријату, одакле су их, након великог пожара 1761. године, неки монаси пренели у манастир Горњак, где се и сада налазе. Извор: Манастир Тумане; Радио Слово љубве
  3. „Неки простори оживе у нама, јаче и снажније, тек кад их напустимо“ Небеска дворишта – живе слике, одшкринула су своје капије и као најновија књига Епископа диселдорфског и њемачког, господина Григорија, у издању Лагуне, након Београда, отворила своје корице и излистала своје странице и пред требињском публиком, и то у дворишту Саборне цркве Светог Преображења Господњег. Живе слике, мисли и ријечи Владике Григорија призване су најприје позивом на молитву Епископа захумско-херцеговачког Димитрија, а затим и звуцима гитаре, класичног гитаристе Василија Тољића, који је извео Сарабанду Франсиса Пуланка, након чега је госпођа Тамара Рајковић представила учеснике у овом догађају, који су, уз самог аутора књиге Владику Григорија, били и пјесник Ђорђо Сладоје и госпођа Неда Цвијетић Супић. Ђорђо Сладоје истакао је да књижевно дјело Владике Григорија може бити посматрано у двоструком контексту и кроз три димензије: најприје у контексту наше црквене књижевности, која почиње са Светим Савом, преко Његоша до Јустина Поповића и Николаја Жичког, па све до нашег савременика Митрополита Амфилохија Радовића.., а други контекст извире из народнога епа, такозвани свјетовни. Поред тога ова књига је у једној димензији прича о Београду, затим о Планиници, а трећа димензија приказује унутрашњу драму владике, некадањег студента теологије, који одлучује да се замонаши. Ако бисмо тражили мото ове књиге, то је ријеч старца Силуана: држи ум свој у аду и не очајавај, рекао је владика Григорије, истакавши да цијели наш живот је одрицање, одлажење, растанци али најчудесније је што са собом носимо читав наш свијет куд год одемо и некад кад нешто напишемо схватамо колико тај свијет у нама живи. Неда Цвијетић Супић исказала је свој доживљај књиге Владике Григорија, а нарочито у њој поменуте поуке, поменутог старца Силуана, рекавши: Мене је погодила ова реченица … и некако сам осећала да се ту крије огромна тајна али нисам могла да је разумем. А, као упечатљиво у свему томе, истакла је, да јунак ове приче о томе размишљао непрестано, а изгледао је уобичајено.., тако да не постоји прејака корелација између духовне озбиљности и стајлинга. Међу многобројном публиком, која је ушла у једно од небеских дворишта – порту требињске Саборне цркве и међу првима завирила између корица ове књиге били су и Епископ домаће Цркве, господин Димитрије, као и градоначеник Града Требиња, те игумани Манастира Високи Дечани и Манастира Острог. Бранислав Рајковић, ђакон Извор: Епархија ЗХиП
  4. Епархија диселдорфска и немачка објавила је Васкршњу посланицу Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија и викарног Епископа хумског г. Јована, коју преносимо у целини у наставку вести: „Драга браћо и сестре у Христу, желимо вам благословен и радостан Васкрс! Поздрављамо вас радосном вешћу: "Христос васкрсе! Ваистину васкрсе"! Читава творевина пуна је радости, јер смрт није могла задржати Исуса у гробу. Није било могуће да Господар живота остане заробљен у смрти. Ова жива радост, која свој извор има у Христу, испуњава данас наша срца. Иако много људи страда због рата, насиља, болести и сиромаштва, искрено се надамо да ће сви они васкрснути у самоме Христу, у један нови, мирни, ненасилни, здрави и Божијом благодаћу испуњени живот. Истовремено позивамо све чланове наших православних заједница, као и све хришћане и све друге људе, да своја срца отворе за најузвишенији дар у нашим животима - љубав. На тај начин сви ћемо примити светлост Васкрсења Христовог. Исус је ради нас и ради читаве твари победио смрт, која је тако изгубила своју снагу и страхоту. Стога желимо да се данас, на овај најрадоснији дан у години, сви заједно помолимо за светлост васкрсења, едаби она одаглала сваку таму и зло. Са најбољим жељама и радосном вешћу - Христос васкрсе! Ваистину васкрсе“. Епископи Григорије и Јован Извор: Епархија диселдорфска и немачка
  5. Саопштење за јавност вернима Епархије диселдорфске и немачке Драги пријатељи, верни народе, обавештавамо Вас да је Епископ Григорије данас позитивно тестиран на корона-вирус, због чега се одмах самоизоловао и нажалост неће бити у прилици да учествује у богослужењима наредних дана. Владика Григорије осећа се добро, има веома благе симптоме заразе. Он вам жели сваки Божији благослов и још једном апелује да максимално пазите на своје и здравље својих ближњих. Извор: Епархија диселдорфска и немачка
  6. Друга недеља свете Четрдесетнице посвећена је молитвеном спомену на светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу, архиепископа солунског и великог проповедника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у самом Богу, у Његовој нетварној благодати. У оквиру новог издања емисије Богослужбене особености великих празника, говорили смо о богослужбеним особеностима овог недељног дана, као и о прегалаштву знаменитог светог Григорија Паламе. Прве недеље свете и велике Четрдесетнице богослужбено смо прославили победу Православља над бројним јересима, а превасходно победу над иконоборством, док у другој недељи прослављамо дивног међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље православног мистичног подвижништа које подразумева учење о непосредности Божјег присуства у свету. Ова недеља није одувек била посвећена спомену на светога Григорија Паламу, а то нам сведочи Јерусалимски канонар који спомиње да је у седмом веку друга недеља поста била посвећена спомену на еванђелску причу о блудном сину (или о милостивом оцу). Богослужбени устав Велике цариградске цркве спомиње да је у 9-10. веку, овај недељни дан био посвећен спомену на светог Поликарпа, епископа смирнског. Најстарије сведочанство које спомиње спомен светог Григорија Паламе налазимо у 14. веку. Службу овом спомену саставио је патријарх цариградски Филотеј, који у свом химнографском делу велича сва величанствена дела из живота великога Григорија Паламе, његово предано архипастирско служење називајући га стубом Цркве, али и његово прегалаштво на пољу богословствовања. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Свећњаче Православља, утврђење Цркве и учитељу, доброто монаха, несавладиви заштитниче богослова, чудотворче Григорије, похвало Солуна, проповедниче благодати, моли се непрестано за спасење душа наших. (тропар) Свети Григорије Палама (1296-1359) Свети Николај Охридски и Жички: Беседа у другу недељу Великог поста Свети Јустин Ћелијски: Беседа у Другу Недељу Великог Поста Беседа Патријарха Иринеја у недељу Светог Григорија Паламе, изговорена у манастиру Сланци, 2017. године Беседа митрополита Амфилохија у другу недељу Великог поста 2005. године Епископ бачки Иринеј: Беседа на Литургији у Недељу Пачисту 08. марта 2015. Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Свето тиховање и Божанска светлост Беседа протојереја-ставрофора Миливоја Мијатова, у Другу недељу Часног поста – Пачисту, 2014. године Катихета Бранислав Илић: Друга недеља Великог поста - Светог Григорија Паламе ТВ Храм: Разговор о недељама Великог поста (друга недеља) ТВ Храм: У сусрет Васкрсу - Недеља Пачиста Радио Беседа: Недеља светог Григорија Паламе Радио Светигора: Друга недеља Великог поста - Пачиста Синаксар петка друге седмице поста Извор: Ризница литургијског богословље и живота
  8. Друга недеља свете Четрдесетнице посвећена је молитвеном спомену на Светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу (Γρηγόριος Παλαμάς), Архиепископа солунског и великог богослова и проповедника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у сâмом Богу, у Његовој нетварној благодати. Мисао Светог Григорија потврдила је аутентичност светитељског виђења Бога. Прве недеље свете и велике Четрдесетнице богослужбено смо прославили победу Православља над бројним јересима, а превасходно победу над иконоборством, док у другој недељи прослављамо дивног међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа које подразумева учење о непосредности Божјег присуства у свету. Свети Григорије Палама проповедник је учења о божанствености благодатне нетварне светлости којом је Господ засијао приликом Преображења на таворској гори. Иста та Преображенска нетварна светлост, по Његовом учењу просветљује сваког човека који се погрузио у молитву и пост. Свети Григорије Палама је у свом учењу разликовао Божанску суштину и енергију, јер је Бог по суштини несазнајан, али се Он у својим енергијама открива нама у личности Оваплоћеног Логоса. По његовом учењу, човек је кроз свету Евхаристију уткан у Богопознање, те тако Света Литургија све нас просветљује и чини нас достојнима за Богопознање и заједницу са Господом нашим. Ова недеља није одувек била посвећена спомену на Светог Григорија Паламу, а то нам сведочи јерусалимски канонар који спомиње да је у седмом веку друга недеља поста била посвећена спомену на еванђелску причу о Милостивом Оцу (или блудном сину). Са друге стране, богослужбени устав Велике Цариградске Цркве спомиње да је у 9-10. веку, овај недељни дан био посвећен спомену на Светог Поликарпа, Епископа смирнског. Најстарије сведочанство које спомиње спомен светог Григорија Паламе налазимо у 14. веку. Службу овом спомену саставио је Патријарх цариградски Филотеј, који у свом химнографском делу велича сва величанствена дела из живота великога Григорија Паламе, његово предано Архипастирско служење називајући га стубом Цркве, али и његово прегалаштво на пољу богословствовања. Оба еванђелска зачала која се читају друге недеље Свете Четрдесетнице подсећају нас да се почетак сваке наше узетости налази у греху, и подстиче у нама жељу за духовним препородом у тајни преумљења (покајања), налазећи своју потпору, помоћ и наду у Господу нашем. Прву половину 14. века обележио је исихастички спор. Овај спор је настао око питања могућности виђења таворске нетварне светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин, као и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнајан. Противник исихастичког учења био је калабријски монах Варлаам, учећи да је немогуће на опитни начин доживети искуство Бога, а као врхунац његовог противљења било је проглашење исихастичког учења за јерес. Варлаам је у свом учењу истицао да је Бог за људе изван домашаја чулног искуства, јер по њему свако знање о Богу мора бити на посредан начин. Као борац и побеник Православља над Варлаамовим учењем појавио се Свети Григорије Палама који је у својој дубокој богословској формулацији изложио духовни садржај мистичне традиције светогорског монаштва. Ова Паламина богословска формулација садржана је у његовом чувеном делу Тријаде у одбрану монаха исихаста. Поред Тријада, Палама је саставио и Светогорски томос, са којим су се сагласили сви Светогорски игумани, а који је у исихастичком спору одиграо одлучујућу улогу. Свећњаче Православља, утврђење Цркве и учитељу, доброто монаха, несавладиви заштитниче богослова, чудотворче Григорије, похвало Солуна, проповедниче благодати, моли се непрестано за спасење душа наших. (тропар) Химнографија друге недеље Свете Четрдесетнице саображавајући се са Светописамским чтенијима, поучава нас на се наше обожење налази у молитевним општењем са Богом и Богопознањем учешћем у Светој Евхаристији. Угледајући се на Светог Григорија Паламу који је себе испунио Божанском светлошћу која пресветљује свакога човека који долази на свет, позвани смо да из свог бића одбацимо сваку таму греха која прекида нашу заједницу са Богом, и да се врлинским животом обучемо у одећу светлости Богопознања. Боже, Оче славе, Ти си Јединороднога Сина Твога предао за нас и преко Њега нас усиновио, буди, и сада, милостив према нама, преступницима заповести Твојих, и немој нас погубити са онима који су се удаљили од Тебе, нити допусти да будемо гладни духовних Твојих дарова; него нас удостој да Ти се приближавамо устима и срцем и покажемо достојанство усиновљења преко добрих дела. Јер ми подражавамо враћање блуднога сина Теби чиме Си и нама обзнанио неисказано Твоје човекољубље према грешницима, да бисмо задобили бескрајна добра припремљена онима који љубе вољу Твоју. Бранич буди роду нашем, покоравајући му сваког непријатеља и противника. Благодаћу и човекољубљем Јединороднога Твојега Сина, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (Заамвона молитва друге седмице Свете Четрдесетнице – недеље Светог Григорија Паламе). катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Верни народ и укупна јавност протеклих празничних дана, помућених епидемијом и страдањем људи и њихове имовине у земљотресу на Банији, додатно су збуниле изјаве Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија, које су искључиво политичког, чак и страначког карактера, и немају додирних тачака са вером у Христа Спаситеља или са мисијом Православне Цркве. Свети Архијерејски Синод се осећа обавезним да, с тим у вези, све оне који односне политичке изјаве приписују Српској Православној Цркви или их на било који начин доводе у везу са њом, обавести да се ради о искључиво личном ставу и ангажовању појединца, и то не у својству архипастира словесног Народа Божјег него искључиво у својству грађанина. Колико је дозвољена и благословена политичка или државно-правна активност епикопâ и клирикâ о томе расуђује и просуђује, аутономно и самостално, на основу свога канонског поретка, искључиво Црква. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Драги народе, Христос васкрсе! Поздрављамо вас овим радосним поздравом, који се – како каже Јеванђеље [Mт 28, 1] – оног чудесног недјељног јутра, на освитку првог дана недјеље, проносио попут шапата и невјерице међу Христовим ученицима у Јерусалиму. Тог јутра се, једном засвагда, промијенио смисао људског битисања на земљи. Тог јутра је Васкрсење Христово постало окосница и циљ нашег постојања и наше вјере у Живот вјечни. Једном ријечју, Васкрсење Христово, а кроз њега и наше васкрсење – постали су смисао и циљ нашега живота. И баш као и у поменуте Христове дане, и данас су тешка времена и не можемо а да не примијетимо да, услијед кризе која нас је задесила, пристижу смутње с разних страна, а несигурност, страх и неизвјесност постали су саставни дио наше свакодневице. Уз све недаће с којима се суочавамо, поред мноштва ствари на које смо навикли и за које смо тренутно ускраћени, овога прољећа ни сâм Васкрс нећемо прославити на уобичајен начин – сабрани заједно на божанственој литургији у храмовима. Иако нас та спознаја растужује, веома је важно да се стално кријепимо мишљу да ту „жртву“ привремене одвојености подносимо како бисмо заштитили и сачували своје ближње и себе, то јест оно најдрагоцјеније чиме нас је Господ обрадовао – а то је дар живота. У све ове дане, током којих нисмо у могућности да одлазимо у храмове на свете литургије, треба непрестано да храбримо себе и друге да ова криза неће трајати вјечно, те да ће се и ова невоља, као и многе друге прије ње, оконачати и да ћемо, као и раније, опет моћи да одлазимо у храмове и учествујемо у богослужењима. А док не наступи тај час, благи Господ ће, сигуран сам, наше молитве примати ма гдје их и у ма каквим условима их узносили и изговарали. Јер сјећајмо се увијек тога да су хришћани небројено пута током протеклих 2000 година били ускраћивани за могућност да се у храмовима сабирају и моле, али то ни најмање није утицало на снагу њихове молитве и вјере у Господа. И заиста, не морамо се враћати далеко у прошлост, нити морамо поглед свој управљати ка осталим народима овога свијета, довољно је само да сагледамо сопствену историју. Сјетимо се тако свих наших предака који су страдали у логорима попут Јасеновца. Ако би била тачна тврдња да је неопходни услов нашег општења с Богом учешће у литургији и другим заједничким богослужењима – значи ли то да су ти страдалници били богоостављени, будући да мјесецима и годинама нису били у могућности да присуствују евхаристији? Напротив! Усудио бих се рећи да Господ у кога вјерујемо не укида страдања, али је увијек и првенствено с онима који пате – Он их тјеши и састрадава с њима, само ако га они желе. Стратишта су заправо Господу Богу нашем обитавалиште, чак чешће неголи велелепни храмови, ако се већ упуштамо у таква поређења. Стога не будимо маловјерни и малодушни, не очајавајмо већ будимо стрпљиви и у смирењу дочекајмо предстојећи празник, као свједочанство побједе живота над смрћу, добра над злом, наде над безнађем! Без обзира на то што су наступили тешки тренуци за све нас, желио бих да вас подсјетим на још нешто што сматрам изнимно важним, на двије снажне и окрепљујуће поруке које ће нас, вјерујем, истински подићи и утјешити, а које је својевремено, тог свијетлог васкршњег јутра, Васкрсли Господ упутио својим ученицима. Те Христове ријечи, које би и ми као поздрав требало непрестано да упућујемо једни другима, гласе: „Радујте се!“ (Мт 28, 9) и „Не бојте се!“ (Мт 28, 10). Вјероватно ћете се запитати: Како да се радујемо када нам је већина тога што нас је чинило радоснима ускраћено и одузето, и како да се не бојимо када сваки дан, са свих страна свијета, пристижу вијести о смрти!? Да, истина је да је свакако немогуће човјеку да се не боји, јер страх је природни израз слабости нашег постојања. Уосталом, поменуте ријечи „Не бојте се!“ упућује својим ученицима васкрсли Христос. И њега видјевши – они су се бојали. Али важно је да не заборавимо то да и страхови могу бити различити. Васкрслог Христа уплашили су се и војници који су чували његов гроб и његови ученици. Страх ових првих је био очајнички, док Христове сљедбенике, нарочито жене-мироносице и саму Богородицу, упркос свој тузи и страху, нису напустиле вјера и нада. Зато би позив „Не бојте се!“ још боље било превести са „Не очајавајте!“ или, парафразирајући апостола Павла – „Не бојте се као они који немају наде!“ (1Сол 4, 13). Зато, упркос свему што видите и чујете, упркос свим вашим страховима и бојазнима, устрепталог срца вас позивам: Радујте се и не бојте се, јер нас ослободи Спаситељева смрт, како нам вели Свети Јован Златоусти. Радујте се и не бојте се, јер васкрсе Христос, и радују се анђели! Сјетимо се и тога, драга браћо и сестре, да смо прије свега неколико недјеља живјели не мислећи тако често на Бога и живот вјечни – напротив, јурили смо за обавезама, за послом, за животом, без помисли да му има краја. Сада пак имамо више времена и стога чешће мислимо о смрти, а запитали смо се и шта је то стварно важно, шта је то суштинско у нашем животу? Необична али моћна болест нас је неумољиво подсјетила на истину да је наш живот прожет смрћу и да он још увијек није живот у пуном смислу те ријечи. И зато коначно немамо изговор да се не вратимо и поново обратимо Богу Животодавцу, и то не само језиком него и срцем, у којем увијек има мјеста за њега. Били смо, изгледа, заборавили на то да смо само гости и путници у овоме свијету, али нас је немилосрдна болест опоменула, и још увијек нас опомиње, да је све на шта смо се до сада ослањали пролазно. И успјех. И новац. Све, сем Господа, који нам говори: Не бојте се! Јер Он је увијек с нама, чак и када ми нисмо с њим, Он је с нама и онда када ми не мислимо на њега, и Он је тај који нам говори да се не плашимо, већ да се радујемо јер ће све ово проћи! Наведене ријечи Господње пружају нам другачији поглед на наше постојање и из коријена мијењају духовно расположење из којег посматрамо живот и вјечност, ту исту вјечност коју често олако заборављамо. У том свјетлу, сјетимо се и тога да су многи од нас, и то не само у контексту ове кризе, истински привилеговани. Тако смо ми, становници богатих земаља, тужни и уплашени јер смо лишени могућности да се виђамо с пријатељима у финим ресторанима, да путујемо, присуствујемо утакмицама, одлазимо у позоришта и биоскопе, а заправо би требало, макар на тренутак, да се присјетимо да већ годинама у свијету букти избјегличка криза, те да милиони људи, од којих су многи хришћани, па и православни, ништа од ових ствари које се нама готово подразумијевају не могу ни да замисле. Они не само да не воде богат друштвени живот већ не могу себи да приуште ни најнужнију љекарску бригу, ни посао, ни дом, и, ма како то парадоксално звучало, ни сада, у недаћи изазваној пандемијом, немају, сем голог живота, шта друго да изгубе, јер су све већ изгубили, и то пред нашим – неријетко одвећ равнодушним – очима. За већину поменутих животних благодети ускраћени су, због тешких социјалних прилика и сиромаштва, нажалост и бројни наши сународници у својим домовинама. Христос, међутим, никога од малочас набројаних страдалника не заборавља и не гледа равнодушно (а многи међу њима, ето, немају прилике да свечано и богослужбено прославе ко зна који по реду Васкрс!). Сјетимо се стога макар данас свих оних пред којима смо чак и у овим ванредним околностима и те како привилеговани, те искористимо пружену прилику да нуждом задобијено вријеме које проводимо у својим домовима искористимо да се искрено загледамо у сопствена срца и да промислимо о томе како да себе учинимо бољим, како би свијет у коме живимо био бољи, не само за нас већ за све људе, а поготово оне у невољи. Ако тако будемо чинили, истински сам убијеђен, Христос ће овога Васкрса васкрснути и у нама! Наша срца ће се од камене пећине претворити у најсвијетлији дом у свим свјетовима и биће љепша од сваке царске одаје! Надам се само да ћемо Христа Бога нашега у својим срцима задржати и након што се ови дани искушења окончају, те да га нећемо заборавити и поново одбацити. И за крај, мила браћо и сестре у Христу, још једном вас позивам да будете разборити, да не посустајете духом, те да у малодушју не повјерујете да ће нас – макар и на трен – Бог наш дивни оставити саме и неутјешне, јер је милост васкрслог нашег Господа бесконачна и љубав неизмјерна! И зато, ријечима васкршње пјесме, опростимо и ми једни другима, и искрено се и јаче него икада у љубави према Богу и једних према другима сјединимо и запјевајмо нашу хришћанску оду радости и ускликнимо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова! Извор: Епархија деселдорфска и немачка
  11. INTERVJU: VLADIKA GRIGORIJE "U crkvama u Nemačkoj svake nedelje ima pet do deset novih lica, to je STRAŠNO ZA SRBIJU" Ranko Pivljanin 02.03.2020. FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Da je sreće, sa Grigorijem, vladikom Diseldorfa i Nemačke, pričali bismo najviše o njegovoj novoj eparhiji, u kojoj službuje već godinu i po dana i u koju mu svakodnevno stižu novi vernici. Svestan je tužne istine, da dok se pune crkve u Diseldorfu, Berlinu, Hanoveru, prazne se one u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori... Ove pak u Crnoj Gori, zajedno sa pripadajućim im vernim narodom, prolaze iskušenja koja pomno prati, u srcu mu odzvanja puls tamošnjih litija koje oduljiše trajanjem a uljudiše porukom i snagom i najveći deo razgovora bio je o ovim događajima. Vidi li im finale? - Kad je reč o tom pokretu naroda koji se pretvorio u jednu neprestanu litiju, a mogli bismo reći i u jednu neprestanu liturgiju, moj prvi utisak je da se dogodilo nešto kao u onoj narodnoj pesmi „usta raja ko iz zemlje trava“. U tom smislu sam vrlo srećan, zato što je to očigledno znak da se završava jedna epoha. I to nije samo epoha Đukanovića, to je epoha i Josipa Broza pa, ako hoćete, i epoha Kralja Nikole. Završava se epoha autokratskih vladavina koje traju po trideset, pedeset i šezdeset godina i to je nešto što je sigurno naš narod unazađivalo i unesrećivalo. U tom vremenu koje je iza nas bilo je i ratova i sukoba, i stradanja i smrti, mnogo bratoubistava, bratskih sukoba i bratske krvi a ove litije su, čini mi se, sve te ljude svele u jednu reku, koja želi da uplovi u jedno mirno pristanište i to smatram kao jednu veliku milost božiju. Nemam hrabrosti da kažem kako vidim to finale, ali ovo što sad vidim jesu te čiste i pročišćene reke ljudi koji ne nose u sebi mržnju. To je reka koja ne proklamuje neke dnevnopolitičke parole, to je reka ljudi koja putuje i plovi protiv laži. Ali ona se tim lažima ne suprotstavlja nekim poluistinama i u tome leži njena ogromna snaga. Ne čini li vam se, ako na tren zanemarimo sporni Zakon o slobodi veroispovesti kao okidač ovih okupljanja, da te ljude izvodi i vodi nešto iskonsko i dublje od prostog protesta? - Kada se god dogodi neki važan događaj, bez obzira na to da li je pozitivan ili negativan, on nikada nije posljedica datog trenutka. On je rezultat jednog dugog trajanja i dugog vremena. Taj trenutak koji se sad dogodio i za koji je okidač bio pomenuti zakon traje, mislim, više od stotinu godina. Da li ste razmišljali o tajmingu za donošenje spornog zakona upravo pred božićne praznike. Šta se htelo i šta se mislilo kad je odabran baš taj datum? - Prošle godine u leto dao sam jedan veliki intervju objavljen u knjizi „Gledajmo se u oči“ i u tom intervjuu sam govorio o tom zakonu. Imajući u vidu da to može biti i ironija, na jedan diplomatski način sam hvalio sposobnosti Mila Đukanovića da vlada trideset godina. Ali tada sam o tom zakonu, koji nije bio donesen, rekao da će to biti kamen na koji će se Milo Đukanović spotaći. Rekao sam da bi takav potez bio nepromišljen i da izvire iz omamljenosti vlašću i moći i potpunog zanemarivanja činjenice da bi se moglo desiti da „nikne raja ko iz zemlje trava“. Oni su mislili da je ta trava, to jest narod potpuno pregažen, da više ne postoji i da se to ne može dogoditi. U tome i jeste glavna obmana svih autokrata i svih ljudi koji misle da se može unedogled lagati. U trenutku kad se to pomisli – događa se ovo što se dogodilo u Crnoj Gori. FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Vladika Grigorije Postoji nešto što bi se moglo zvati tačkom preloma kod mnogo stvari pa je tako i kod režima, naročito onih koji dugo traju. Može li ovo biti taj momenat za Đukanovića? - Nemoguće je posedovati nešto što je šire od nas. Dakle, Bog o kome ja volim da govorim je u ovom svetu i on je sav svet ispunio sobom, ali ovaj svet ne može da obuhvati Boga, to jest mi ne možemo da obuhvatimo istinu. S druge strane, kada je reč o ljudima koji dođu na poziciju vlasti, oni misle da mogu sve da iskontrolišu i sve da postave kako njima odgovara i oni ne znaju šta znači ljudska sloboda, sloboda jedne ličnosti i sloboda jednog naroda i jedne zajednice. Sa slobodom može da se manipuliše i da se kalkuliše, ali u jednom trenutku će se otkriti istina da je ta sloboda mnogo veća i mnogo šira od onoga što neko misli da poseduje ili kontroliše. Pomenuto promišljanje slobode vrlo je naivno i pokazuje jedno ogromno neznanje o životu i tajni života. Čovek ne može da vlada nad svojim detetom, muž nad ženom, žena nad čovekom. Kako bismo mogli da vladamo? Samo na taj način ako dozvolimo da onaj drugi bude slobodan i da nas na osnovu te slobode prihvati – da nam se slobode razumeju i da mi na osnovu te slobode živimo zajedno a ne na osnovu moći, uticaja, vlasti. novca. Odavno je – ne samo kod nas nego i u svetu – počelo da se gleda tim jednim okom – ja imam moć, imam novac, imam mogućnosti i ti si sad moj rob. Drugo oko mora uvek da vidi da rob može da se pobuni, da je i on božji čovek i da i on u sebi ima klicu slobode koja može odjednom da proklija i donese neverovatan rod. Zašto je ovo trebalo Đukanoviću i njegovom režimu? Da li je to uradio od svoje volje, da li je možda nateran ili je sam sebi izmislio još jedan zadatak pošto je sve ostale ispunio i uplašio se da će postati nepotreban? - Šta god da je od svega toga, to je bila glupost. Bilo da je naredba sa strane, bilo da je potekla iz njegove glave, bilo da je napravljeno kako bi homogenizovalo njegovu partiju koja se očigledno raspada (kao i u svakoj partiji – jedni su nezadovoljni što su drugi prezadovoljni). U tom smislu ja to ne mogu drugačije da objasnim nego kao nepromišljenost i glupost. Pričaju o vlasništvu i vlasnicima od pre 1918. godine, a Manastir Savinu su izgradili tvrdoški monasi i episkopi hercegovački, Ljubibratići. Ljubibratići i danas postoje, hoćemo li onda da vratimo Savinu u njihovo vlasništvo? Hoćemo li Moraču da vratimo Nemanjićima? Ili će to da uzme Đukanović, Marković, Janković? Kako je takva glupost mogla nekome da padne na pamet? U svakom slučaju, takvi potezi proizlaze iz čiste osionosti a osionost je najupečatljiviji izraz gluposti. Imate li vi jasnu predstavu šta taj zakon tačno proizvodi i koje su mu krajnje konsekvence ukoliko zaživi? - On proizvodi otimačinu, i to otimačinu imovine. Ali on proizvodi i mogućnost da tamo gde sestre monahinje od jutra do mraka nešto rade, sade, okopavaju, pleve, vezu, čiste... uđu neki ljudi kojima do toga uopšte nije stalo, da to devastiraju i posmatraju kao jedan kupoprodajni element. To je jedan vrlo ružan momenat. Drugo, ovim se pokušava pokazati: evo, ne postoji ništa na ovom svetu što nije pod mojom kontrolom. Ispričaću vam jednu priču. Veliki rimski car Trajan porobio je čitav svet. U jednom od tih porobljenih gradova, Antiohiji, bila je jedna mala zajednica hrišćana, i u toj zajednici bio je episkop koji se zvao Ignjatije Antiohijski. Trajanu bi dojavljeno da je sve pokoreno osim te male zajednice i tog starog episkopa, koji je tada imao više od sto godina. Onda je car Trajan doneo, prema sopstvenom mišljenju, mudru odluku da se taj stari episkop odvede u rimsku arenu i baci lavovima na uveseljavanje demosa. Tokom tog putovanja od Antiohije do Rima, Ignjatije je napisao sedam poslanica koje su i danas jedno od najvažnijih štiva u hrišćanskoj teologiji. Tako je Trajan proslavio Ignjatija za koga možda ne bi ni znali da ga on nije sproveo na pogubljenje. Danas Ignjatija slave i ljudi i Crkva a o Trajanu se zna po tabli i priči o kozijim ušima. FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Vladika Grigorije Crnogorska vlast kaže da je pitanje ovog zakona pitanje „pravne čistote“. Kako vama ta čistota izgleda? - Pričati o pravnoj čistoti u zemlji gde se pripadnici narko-kartela svakodnevno međusobno ubijaju zaista je besmisleno, neumesno i to ne treba ni komentarisati. Masovnost i istrajnost protesta naroda su iznenadili i vlast ali i ljude iz Crkve. Šta je to tako jako potaklo toliko ljudi da nedeljama uporno šetaju? - U litijama nisu samo oni koji se deklarišu kao pravoslavni vernici, nego i vernici drugih konfesija, ali i svi oni u kojima se decenijama taložila nepravda, to ponižavanje i zatiranje ljudske slobode i dostojanstva. Zahvaljujući mudrosti Crkve, sveštenika i episkopa tamošnjih, oni su tamo našli prostor u kome mogu da na jedan neobično jak, zadivljujući i dostojanstven način izraze to nezadovoljstvo. Kad ne bi postojali ovi animoziteti u svetu, podele na Istok i Zapad, Rusi i antirusi, proevropljanini i antievropljani, to bi bio jedan od najveličanstvenijih događaja trenutno u svetu. Litije su slične onim Gandijevim demonstracijama, to su demonstracije u kojima se peva Bogu. Ne slavi se nijedan čovek, već Bog i ono što je sveto na zemlji. I niko se tu ne pljuje, ne ruži i ne ponižava a narodu se daje mogućnost da mu dostojanstvo bude vraćeno. I zbog toga su na tim litijama prisutni i ljudi koji ne idu redovno u Crkvu, i oni koji idu u Crkvu, i oni koji se deklarišu kao Srbi i oni koji kažu da su Crnogorci, glasači jedne, druge i treće partije, jer su svi osetili da su tu prisutni i pravda i istina i, što je najvažnije, pomirenje. Tamo su deca i četnika i partizana, tamo nema više partija i to je važno. I Crkva je tu odigrala presudnu ulogu, jer litije nisu uzrok podela, već čin pomirenja i to je neverovatno važno. To je mnogo važnije od bilo kog čoveka i od bilo koje politike. Jedna od najveličanstvenijih stvari bio je istup vladike Metodija, koji je prebijen na Đurđevića Tari i koji u razgovoru sa šefom policije rekao „Pa, vi tučete ove domaćine a branite one koji to nisu“. Kažu da se taj policijski oficir postideo, a onda mu je rekao „Zašto niste rekli da ste vladika?“, na šta mu je Metodije rekao da su svi ljudi ovde vladike i ako ćete tući njih morate tući i mene. I oni su to ispunili, tukli su i njega i njih, ali uzalud. Kako vam izgleda držanje države Srbije i njene vlast spram događaja u Crnoj Gori? - Niko ko je imalo pratio situaciju nije bio toliko slep da nije video kako je ispočetka vlast države Srbije bila direktno na strani Đukanovića. I njihovi istupi su bili u pravcu nemešanja, da je to stvar države Crne Gore i tako dalje. Bilo je jasno da se ime tog moćnog političara Mila Đukanovića ne sme pomenuti i nije ga pomenuo niko od vrha do dna te vladajuće strukture. Međutim, u nastavku epizode, pošto su rasle litije a s njima i dostojanstvo naroda, došlo je do jednog preumljenja. Sada je situacija takva da nema napada na Đukanovića ali nema ni napada na mitropolita Amfilohija i na Crkvu i litije. To se očigledno ne isplati i razbilo bi se svakome o glavu. Svi su shvatili da ona raja koja je nikla ko iz zemlje trava može i njima da se dogodi – i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini, događalo se u Makedoniji. Rečju, ne može se zatreti ljudska sloboda, ma koliko se neko trudio. Predstavnici vlasti kažu da je 70 do 80 odsto crkvenih objekata u vlasništvu države. Koliko vi takvih objekata znate? - To nema veze s istinom. Ako neko savesno upravlja nekom imovinom, to je u ovom trenutku Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori i njene eparhije. I sad treba da se pojavi neko drugi i kaže nam: Mi smo ta država koja je vlasnik. Koja ste vi država? Koja je to država koja je naslednik te države od pre 1918. godine? Pa u ovom prošlom veku su se promenile četiri države Crne Gore. Kome će to ta država ostaviti u vlasništvo? Šta ako sutra dođu Italijani i kažu mi smo naslednici ove države, vladali smo njom od 1941. do 1944. i mi nasleđujemo tu državu? Je li taj naslednik Milo Đukanović kao kumrovački đak i po čemu bi on bio bliži toj državi nego Amfilohije? Crkva ima kontinuitet. Milo Đukanović i ljudi koji su napravili taj zakon nemaju osnovni pojam o tome šta je Crkva. Oni kao zagovornici građanske Crne Gore i deklarisani ateisti govore – mi hoćemo crnogorsku crkvu. Sad se našao Milo Đukanović i ljudi koji misle da sve znaju zato što imaju moć i novac i kažu neće biti ovako nego onako. E, ne može tako da bude nego će biti onako kako jeste. I u tom smislu je taj narod podržao Crkvu. Ne zbog Amfilohija, Joanikija, Atanasija, Petra, Pavla ili Janka nego zbog istine. Ljudi kada prepoznaju istinu istini se i obraduju. Isto kao što pred laži ćute i snebivaju se. Imamo paradoksalnu situaciju: vlasti kažu da Crkva hoće da postane vlasnik onoga što koristi. S druge strane, država bi da postane vlasnik onoga što ne koristi. Ako bi isterali svoje, šta mislite na koji način bi bile korišćene crkve i manastiri? - U poslanici Diognetu, koja je iz prvog veka, piše kako neki rimski imperator pita: ko ste vi hrišćani? Odgovor je glasio: mi smo oni koji sve imamo a ništa ne posedujemo. Kako poseduje Amfilohije Cetinjski manastir? Pa neće ga on ostaviti Radovićima, nego će ga ostaviti Crkvi. Dakle, Crkva koja se 2000 godina ponaša prema toj poslanici Diogneta – sve imamo, ništa ne posedujemo – ima ogromnu moć. Načitao sam se bezbroj naslova po tabloidima kako po Hercegovini posedujem hotele, kako crkve imaju vinarije. I onda sam otišao u Nemačku i od toga nemam ništa, ali ima Crkva. I to je ono što Crkvu čini drugačijom. Takva bi trebalo da bude i država i da onaj koji joj se nađe na čelu, ma koliko da je na vlasti, zna da će jednog dana otići. Vrlo važno je da to razaberemo. Ništa od toga Crkva neće da poseduje i ljudi koji šetaju, iako ne idu svaki dan u obližnji manastir, oni osećaju da je on njihov. Čiji je Ostrog? Pa svakog Srbina koji danas živi na planeti i ne samo Srbina nego svakog dobrog čoveka kome nikad niko neće reći: nemoj da ulaziš ovde, nemaš pravo. Niti je to za ovih četiri veka ikad iko rekao. I to je ono što taj narod tamo brani. Vidite li, ipak, iza sve ove „imovinsko-pravne“ priče, neku dublju i opasniju priču, nešto suštinskije što se iza brda valja? - Nije lako objasniti to uvođenje antsisrpstva, koje je potpuno neprirodno Crnoj Gori. Trener vaterpolo reprezentacije Crne Gore ide na Cetinje i tamo ljubi ikonu, košarkaš Mirotić ide u litiji sa ikonom u rukama. To su ljudi koji su oličenje dobrog Crnogorca ali su Srbi. A mi imamo propagandu kojom se Crnogorcima nameće animozitet prema Srbima i to veći nego prema Hrvatima ili Muslimanima. To ne može i ne smije da bude. To je glupost. Isto kao što je glupost pravljenje animoziteta prema Crnogorcima u Beogradu i to rade ljudi koji ne bi smeli to da rade jer su na odgovornim mestima. To je za kaznu i biće kažnjeno. Narod će to kazniti. Mi smo rođaci, krvni i duhovni srodnici u svakom pogledu. Tako da je to rasrbljivanje nemoguća misija, makar iza nje stajale najveće sile ovoga sveta. E, sad problem je kad mi u tome učestvujemo. Problem je kad mi nećemo da pričamo sa ljudima u Makedoniji koji su nam srodni i po veri i po krvi. Problem je kad mi kažemo: šta hoćete vi Crnogorci, šta tražite vi Bosanci? A svi mi tamo iz Bosne, Hercegovine, Crne Gore gledamo u Beograd kao u svetionik i u sunce. Ne može, ne sme niko odavde da kaže nama tamo „šta vi hoćete?“, niti mi tamo nekom ovde smemo reći „nisi dobrodošao“. Nego, jedva te čekamo. U tom smislu mislim da je to nemoguća misija, samo mi u tome ne smemo da učestvujemo. Da se malo odmaknemo od Crne Gore, koliko ste upoznati sa sukobima na Bogoslovskom fakultetu, nakon što je Sinod uskratio blagoslov dekanu vladici Ignjatiju koji se usprotivio udaljavanju iz nastave predavača episkopa Maksima i vašeg saradnika Marka Vilotića? - Tu se ne radi samo o unutarcrkvenoj stvari već o sukobu sa samim Univerzitetom, akademskom javnošću i akademskim svetom. U tom smislu to je jedna tužna priča koja je meni poznata ali radije ću o tome razgovarati na našem Saboru sa našim patrijarhom i drugim episkopima nego preko medija. Ono što je jasno, jeste da se radi o jednom progonu ljudi koji su, opet se vraćamo na to, štitili slobodu. Zavladao je poslednjih desetak godina jedan duh da je najbolje sve pokoriti i staviti pod neku kontrolu, ne dati nikome da misli drugačije. Iz tog nekog razočarenja u demokratiju otišlo se u totalitarizam. U tom smislu su se mnogi ljudi pokazali kao slabi a ovi što su gonjeni sigurno će biti pobednici i to je tako od početka sveta i hrišćanstva. Vaš odlazak u Nemačku je tumačen na dva načina. Po jednoj ste tamo poslati da bi vas udaljili od mogućnosti da postanete patrijarh, po drugoj tamo ste otišli upravo da se zato pripremite. Šta je istina? - Istina je daleko i od jedne i od druge teze. Istina je da tamo odlaze desetine hiljada ljudi i da ta eparhija postaje veća od svih eparhija u Srbiji ili Bosni i Hercegovini. Istina je i da je mene mnogo toga kod nas počelo da opterećuje i da nisam imao snage da se borim s tim a istina je i da sam završio jednu dugu fazu života u Hercegovini, koja je moja otadžbina i moj život. Hteo sam da uradim nešto novo i da probam da taj naš narod okupim i saberem i pokušam da učinim sve kako ga ne bismo izgubili. Jer ti ljudi, ako ne budu imali pastira, izgubiće se. Ono što mogu da kažem jeste da su to, u mnogo čemu, naši najbolji ljudi koje imamo u ovom trenutku. Kad to govorim, naročito mislim na mlade ljude. Da bi neko otišao u inostranstvo, on pre svega, treba da bude hrabar. Da se tamo snađe mora da bude pametan. Da tamo opstane kao Srbin i pravoslavac mora da bude patriota mnogo veći od onih koji žive ovde. Mnogi od njih bi mogli reći – mi smo proterani, ali niko to tamo neće reći. Postoji jedna čežnja za otadžbinom ali tamo postoje uslovi da se radi, zaradi i dostojanstveno živi. Postoji bezbroj primera za to. Dva moja sveštenika su tamo došla sa po šestoro dece, a jedan od njih je ovako rezonovao: „Moja ćerka studira psihologiju i ako bude htela da se zaposli, moraće da lepi plakate neke stranke. Ja to ne želim da gledam“. A to su ljudi koji su u Srbiji imali i kuće i imanja i pristojan život ali preovladala je potreba za dostojanstvom. FOTO: S PASALIC / RAS SRBIJA Naviknuste li se vi na život u Nemačkoj? - Moj život tamo je bukvalno pretvoren u jedno veliko putovanje. Od Diseldorfa do Frankfurta, od Frankfurta do Berlina, od Berlina do Hamburga, od Hamburga do Minhena i na tom putu bezbroj malih gradova i mesta. Priviligovan sam što kroz ta putovanja mogu da upoznajem i ljude i jednu zaista veliku kulturu. Živimo u najbogatijoj i najmoćniojoj zemlji u Evropi ali pratimo šta se dešava u Srbiji i trudimo se da učinimo najviše što možemo jedni za druge i događaju se prelepe stvari. Do sada nigde u Nemačkoj nisam govorio na nekoj tribini a da je bilo manje od dvesta prisutnih, što uopšte nije lako za te ljude koji su opterećeni poslom i kubure s vremenom. Bogu hvala, na liturgiju dolazi sve veći broj ljudi i Crkva u svakom pogledu napreduje. Na šta vam liči Srbija u osvit predstojećih izbora, aktuelna je priča o bojkotu, atmosfera je uzavrela? - Bio sam jesenas u Srbiji kad je bila služba u Žiči i nisam odavno video tako lepu a tako zapuštenu zemlju kao što je Srbija. Ja sam čovek sa planine i znam šta znači kad je njiva uzorana a livada pokošena. U Nemačkoj ne postoji nijedna neobrađena njiva iako je ona industrijski najmoćnija zemlja u Evropi. Mi smo narod od njive a njive su nam zaparložene. Nema ljudi, oni odlaze, što u pomenutu Nemačku, što u Ameriku i najstrašnije mi je što mi se čini da to ljude koji su odgovorni ne zabrinjava. U svakoj crkvi, a ima ih osamdeset u Nemačkoj, svake nedelje ima pet do deset novih lica. To je strašno za Srbiju i to je poziv na uzbunu. A što se politike i izbora tiče, o njima je mnogo ljudi dosta toga reklo i nema potrebe da i ja govorim. Očigledno je da uslovi za normalne izbore ne postoje i taj argument koji iznosi opozicija u pravcu bojkota po meni je logičan. Od Vučića traže da prizna Kosovo Ima li na osnovu vaših saznanja ili uvida nešto novo na vidiku što se tiče Kosova. Kao da je kraj godine postavljen kao dedlajn za rešenje tog pitanja? - Potpuno je jasno da se tu traži takozvano međusobno priznanje. To je, po meni, još jedna besmislica. Šta će Srbiji međusobno priznanje, Srbija je priznata zemlja. Drugo, ja nisam ni za koji oblik priznanja Kosova. Ali jesam za suživot sa Albancima, jesam za to da oni imaju osećaj slobode, da se radi i komunicira sa njima. Zapadni političari, koliko vidim, očekuju da čovek koji vodi Srbiju potpiše to priznanje Kosova. On, koliko vidim, pokušava na sve načine da to izbegne. Da li će to moći ili neće – ne znam, ali u svakom slučaju ne vidim da ni Zapad ni sama Srbija imaju rešenje za taj problem. Isto tako nema rešenje ni Priština koja je sve svoje nade položila u moć i silu velikih država. Stvar nimalo nije jednostavna. Mislim da ako postoje prijatelji na Zapadu, oni treba da pokažu to prijateljstvo tako što će napraviti normalan život na ovim prostorima a ne što ćemo svako malo potpisivati neki novi sporazum o ovom i onome, o novim razgraničenjima ili novim granicama, koje, usput, očigledno neće biti stabilne. Treba raditi na tome da se normalizuje život. Knjige se ipak čitaju Vaša knjiga “Gledajmo se u oči” je jedno od najčitanijih štiva u zemlji. Kakve reakcije čitalaca dopiru do vas? - Izdavač mi je rekao da je prodato vise od 30.000 knjiga za nepuna četiri meseca. Izgleda da se ipak knjige kupuju i čitaju. To je zaista prijatno čuti. Utešna je spoznaja da ljudi razumeju kad neko govori i piše iskreno.
  12. Са званичне интернет странице Епархије диселдорфске и немачке доносимоБожићни поздрав Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија.
  13. „Најрадије бих вас све загрлио и најрадије бих вас све прозвао по имену…” цитат је из једног од ранијих обраћања епископа Григорија, данас диселдорфског и њемачког, а којим је почела синошња свечана академија у част двадесетогодишњице његове епископске сужбе, од чега је деветнаест година провео као херцеговачки епископ. Највећа дворана Требиња, у требињском Културном центру, била је исувише мала да би примила све оне из овог града, Херцеговине и из разних других крајева, који су присуствовали овом догађају. Током програма, вођеног од стране Тамаре Рајковић и ђакона Бранислава Рајковића, направљен је осврт на пет главних сегмената дјеловања епископа Григорија у протекле двије деценије. О градитељству, међурелигијским односима, списатељству, богословљу и епископству епископа Григорија, током вечери, говорили су: протопрезвитер ставрофор Дражен Тупањанин, фра Ико Скоко, Данијела Јелић, проф. др Богољуб Шијаковић и епископ Атанасије. Програм су употпуниле и уљепшале чланице Хора „Света Анастасија”, са својом хороначалницом Бранком Јанковић, као и фото-видео прилози монаха Теофила, протагонисте новог пројекта наше Епархије, под називом „Видеослов”. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  14. У препуном Владичанском двору у Мостару 10. октобра 2019. је одржана прва промоција књиге „Гледајмо се у очи“ Његовог преосвештенства епископа диселдорфског и цијеле Њемачке Григорија, која је његова својеврсна аутобиографија. Промоција је одржана у оквиру 100. „Шантићевих вечери поезије“, а владика Григорије је рекао да је књига изашла петнаест дана раније да би се нашла на овој манифестацији јер је у једну руку и посвећена Шантићу, који је симбол Мостара. „Ова књига је у славу Шантића, а Шантићева слава је да будемо људи, пажљиви и пјесници, односно да пустимо да Бог у нама дише“, истакао је владика Григорије. Његово преосвештенство је нагласио да је Мостар за њега и даље најдубљи и најтоплији град, најотменији, најгоспотственији град у бившој Југославији. „Тамо гђе сада јесам имате стални осјећај да ту постоји држава, а када дођете у Мостар имате апсолутни осјећај да држава не постоји и онда не можете да се начудите како уопште ствари функционишу“, рекао је владика Григорије. Владика је рекао да је из књиге избацио цијело поглавље које је било посвећено Херцеговини зато што је имао утисак да не може то тако на брзину да обухвати. „Имам жељу да то једнога дана буде сама једна књига о Херцеговини. Ту су текстови о Шантићу, Андрићев поглед на Херцеговину, моје виђење Херцеговине“, рекао је владика Григорије и додао да је захтјевно писати о Херцеговини која је у једном смислу мала, а у другом огромна. Потпредсједник Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ Градски одбор Мостар Сања Бјелица Шаговновић рекла је да у књизи владике Григорија има много Херцеговине, те да баш зато у предговору професор Љубомир Симовић каже „Херцеговина је била његова школа“. „У овој књизи владика Григорије даје одговоре на питања о свом животу, одрастању, љубави према вјери, односима са блаженопочившим патријархом Павлом, епископима, али и о тренутку у којем се налази српски народ – о положају цркве, њеном односу са државом, неопходном помирењу са комшијама, одбрани Косова…“, каже она. Данијела Јелић са Филозофског факултета у Бањалуци рекла је да у првом дијелу књиге, у којој је интервју са владиком Григоријем, може да се ишчита јака порука, чак и о томе како би БиХ требало да буде уређена. Она сматра да поглавље бесједа има неку врсту савремених јеванђеоских порука које врло јасно кореспондирају са временом у којем живимо. Пјесник Ђорђе Сладоје рекао је да наслов књиге „Гледајмо се у очи“ говори за себе јер су очи огледало душе и огледало свијета. Осим великог интервјуа на почетку књиге ту су и „Путокази“, односно колумне владике Григорија које је писао посљедњих година, али и неке од бесједа попут оне из Мркоњића у којој владика каже „Пола срца ми остаје у Херцеговини – вратићу се у њу да умрем“. Један дио књиге су „Знакови“ – изјаве владике Григорија, а посљедње поглавље под насловом „Огледало“ доноси записе неких пријатеља о њему. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  15. Из штампе је изашла нова књига Његовог преосвештенства владике дизелдорфског и цијеле Њемачке Григорија „Гледајмо се у очи“, која представља својеврсну аутобиографију аутора. Издавач књиге „Вукотић медије“ о овом дјелу наводи да владика кроз опширан интервју даје одговоре на питања о свом животу, одрастању, љубави према вјери, односима са патријархом Павлом, епископима, али и о тренутку у којем се налази српски народ, о положају цркве, њеном односу са државом, неопходном помирењу са комшијама, одбрани Косова… Прва промоција нове књиге владике Григорија биће одржана у Мостару, у оквиру манифстације 100. Шантићеве вечери поезије, 10. октобра у 19.00 часова у Владичанском двору. Владика Григорије, осим архипастирског рада, бави се и писањем, а до сада је објавио „Долази час и већ је настао“ /бесједе и разговори, 2004/, „Лазар“ /новела, 2008/, „Прича о старом краљу“ /новела, 2009/ и „Радост живота“ /колумне, 2010/, „Преко прага“ /књига, 2017/, „Бити са другим“ /књига, 2019/. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Епархија захумско-херцеговачка и приморска, 11. октобра 2019. лета Господњег од 20. часова, у Културном центру Требиње, организује свечану академију поводом двадесетогодишњице архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија (Дурића). Животопис Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија (Дурића) Епископ Григорије (Дурић) рођен је 17. децембра 1967. године у Варешу, у централној Босни, у православној српској породици од оца Здравка и мајке Савке рођ. Јовић. Детињство је провео у селу Планиница, где је живела његова породица, иначе пореклом из херцеговачког села Бањани из околине Билећког језера. Основну школу је завршио у Варешу 1981. године, а 1984. Електроничарску (у то време тако названу) школу у Варешу. Средњу богословску школу је уписао 1984. и завршио је 1988. у Београду, након чега уписује Богословски факултет и потом 1989. одлази на одслужење војног рока у Загреб. Замонашен је у манастиру Острог 23. јуна 1992. године, одакле одлази са епископом Атанасијем (Јевтићем) у обновљени манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош код Требиња. Рукоположен је у чин јерођакона 17. јула 1992, а у чин јеромонаха 19. августа 1992. године. Тврдошки игуман постаје 12. маја 1996, а архимандрит 19. августа 1997. године. Богословски факултет је завршио 1994. године и од 1995. до 1997. био је на постдипломским студијама у Атини. На владичанском трону Херцеговачке епархије епископ Григорије је устоличен по благослову тадашњег Патријарха српског Павла од стране Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића), дана 3. октобра 1999. године, када је стао на чело српског народа у Херцеговини и постао његов духовни вођа. Наследник је претходних јерарха ове, осам стотина година старе, епархије, од којих је први Иларион, а за њим следе седамдесеторица великих црквених пастира, попут Светог Данила Хумског, Светог Василија Острошког и Тврдошког, Светог Петра Зимоњића и других, до владике Атанасија (Јевтића). Носилац је Ордена Републике Српске (2012). Докторирао је 29. октобра 2014. године. Написао је књигу „Преко прага”, за коју је 2017. године добио Награду Кочићево перо, као и Награду Кочићева књига. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, у мају 2018. године, епископ Григорије изабран је за Епископа Епархије франкфуртске и све Немачке. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  17. Књига која се налази пред вама представља за штампу прилагођену верзију докторске дисертације под називом Релациона онтологија Јована Зизјуласа, коју сам писао на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, под менторством проф. др Владана Перишића, редовног професора овог факултета, и одбранио је 29. октобра 2014. године. Како би садржај ове књиге био што приступачнији и разумљивији и оним читаоцима који не припадају уском теолошком кругу, поједина поглавља докторске дисертације за ову прилику су скраћена или прилагођена, при чему се водило рачуна о томе да само језгро и срж теме обухваћене дисертацијом остане цјеловито и неокрњено. Због тога је и наслов дисертације за потребе књиге такође промењен, са циљем да приближи назначену тему читаоцу. Средишњи део књиге сачињава шест поглавља или целинâ од којих је свака посвећена једном од аспеката Зизјуласове релационе онтологије, а који су изложени следећим редослиједом: Есхатологија, Хришћанска онтологија, Другост, Пневматолошка христологија, Еклисиологија, Хришћанска антропологија. У тематском средишту Есхатологије, поглавља које отвара књигу, је истина будућег века и Царство Божије, који за Зизјуласа већ сада и овде прожимају све аспекте нашег црквеног постојања, на челу са евхаристијом, као централном светом тајном. Друго по реду поглавље, које носи назив Хришћанска онтологија, настоји да разјасни Зизјуласово схватање истине бића. Целином Другост проблематизујем тему другости, личности и слободе, која проистиче из митрополитовог теолошког поимања личности, без које другост не може бити правилно схваћена. Поглављем Пневматолошка христологија настојао сам да покажем колико је Зизјулас успешан не само у заговарању неодвојивости Христа од Духа Светога него и у томе колико тај однос утиче на наше постојање. Пето поглавље, Еклисиологија, посвећено је анализи улоге и структуре Цркве, као и митрополитовим ставовима о одређеним феноменима црквеног живота, које он покушава описати и упоредити са оним што би почивало на аутентичној релационој онтологији. На крају, у самој коначници књиге, последњој целини под називом Хришћанска антропологија, разматрам хришћанско виђење човека трагајући за одговором на питање колико је, по Зизјуласу, релациона онтологија окосница људског постојања како овде тако и у вечности. Овде представљена структура књиге, те садржај појединих њених поглавља, само су сумарни преглед оних тема којима се у овој књизи бавимо, без претензија да овај кратки предговор послужи као исцрпан и детаљан водич читаоцима. Ова дисертација писана је уз свесрдну и безрезервну помоћ, у виду савјета, сугестија и критика, проф. др Владана Перишића, особито истрајног и надасве стрпљивог ментора, који ме је вештом руком увео у сфере научног мишљења и њему припадајућег дискурса. На томе сам му неизмерно захвалан. Благодарност дугујем и свим својим пријатељима, међу којим нарочито издвајам професора Богољуба Шијаковића, који су ме охрабривали, братском речју, и у оним тренуцима када је мени самом постављени циљ изгледао далеко и недостижно. На крају, али нипошто на последњем месту, нарочиту благодарност упућујем својој мајци Савки и духовном оцу владици Атанасију, чија су ми љубав, пажња и брига биле увек у животу, па и при писању ове књиге, велики подстрек и неисцрпна покретачка снага. Важност постојања у односу Ова је књига настала као плод дугогодишњег размишљања и бављења темама које су, директно или индиректно, заокупљале моју пажњу готово читав свјесни дио мог живота. Сам процес њеног настајања помогао ми је да спознам и сагледам сложеност односâ и везâ на којима почива овај свијет, који је једновремено рајска долина и долина плача. Да бих своје увиде и запажања што јасније и увјерљивије пренио на папир, било је прије свега потребно да проникнем у смисао и значај замашног и осјетљивог посла писања, који захтијева нарочиту отвореност ума и духа. Наиме, када једном узмете перо у руке, у трену раскрилите и отворите своју душу другоме, па чак и онда када је посриједи научни дискурс, као што је то у овом случају. Стога је писање можда најсличније молитви – то је непрестани однос и окренутост ка другоме, јер све оно што напишемо подразумијева постојање читаоца. Због свог амбивалентног карактера писање је подједнако усхићење и мука духа и ума – усхићење јер у ономе који пише тиња неизрецива потреба да са другим бићем подијели оно о чему размишља или што осјећа, а мука је пак јер је увијек присутна бојазан да нећемо ваљано умјети да мисао уобличимо и изразимо ријечју. Настојећи да успоставим равнотежу између те двије опречене силе које умногоме одређују сам чин писања, упустио сам се у проучавање и појашњавање Зизјуласове релационе онтологије, проучавање које није толико било подстакнуто потребом да се отиснем у научне воде, колико да прије свега самом себи, а потом и другима, пружим одговоре на питања са којима сам се сусретао још од тренутка када сам сам постао свјестан себе и свијета који ме окружује. Откуда је заправо проистекло моје занимање за изучавање управо Зизјуласовог схватања онтологије односâ који владају између личности? Да бих на ово питање пружио тачан одговор, присјетићу се раног дјечаштва и младости, времена у којем су ме интензивно заокупљала питања: Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свијет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Гдје је мој умрли отац? Зашто осјећам присуство оних којих нема ту поред мене? Још у вријеме када се почела јављати запитаност о свијету који ме окружује, почео сам размишљати о вјечности. То размишљање ће ме – некад свјесно, некад подсвјесно – пратити кроз цијели живот. Будући да сам оца изгубио као четворогодишњак, за мене је тај губитак било од животног значаја. Поменутом мисаоном озрачју добрим дијелом допринијела је и зачуђеност пред тајнама природе и лицâ која се ме окруживала. Једновремено постајао сам свјестан и чињенице о важности других људи за моје постојање. Да ближњи осмишљава и употпуњава моје постојање, научио сам још у породичном окриљу – из односа са мајком, братом, дједом (па чак и са умрлим оцем), из њихове љубави која је усмјеравала сваки мој (по)двиг и поступак. Много касније, као ученик богословије, схватио сам да однос са другим бићем, из кога црпимо свој идентитет, био то братски, пријатељски, родитељски, љубавни или какав год други, бива тек у својој пуноћи остварен када је опосредован, употпуњен Богом и његовим присуством. То ме је учврстило у спознаји да успостављајући међуљудске односе заправо непрестано тежимо да успоставимо онај круцијални однос – однос са Богом. Преко ових питања и сазнања до којих су ме она доводила полако сам се упутио стазом боготражитељства која ће ме временом увести у Цркву. У моје сјећање трајно се урезала слика догађаја који је у крајњем исходу допринио овом чину. Једног дана, након неважне свађе са братом којег сам увијек волио до обожавања, сломљен и очајан узео сам Јеванђеље које је стајало скоро нетакнуто од очеве смрти. Отворио сам га и почео читати. Био је то одломак који говори о односу са ближњим, братом, сваким човјеком: „Ако ти сагријеши брат твој…“ Изашао сам у дневну собу, тамо је брат гледао телевизију. Нисам ни поменуо претходну свађу, само сам рекао: „Могу ли да ти прочитам нешто!“ Ћутао је, а ја сам почео да читам. Након неколико минута примијетио сам да плаче, а послије неколико часова читања обојица смо плакали. Ништа нисмо говорили, нисмо тумачили или расправљали. Те ноћи сам почео да се молим. Стајао сам пред иконом и молио се искрено. Стално сам говорио и вапио: „Чуј ме, Боже мој!,“ јер сам чуо да се тако моли моја мајка. „Услиши глас мој, не остави ме, не одбаци ме, прими ме…“. Док се молитва умножавала и прочишћавала мој запарложени слух, односи са другима су се продубљивали постајући складнији. Много година касније на темеље вјере обликоване још у дјетињству некако се природно надоградила теологија. Она је у мој живот ушла нечујно у четвртом и петом разреду богословије, када смо почели учити догматику. Теологија је постала нови занос, радост, пут и циљ. Учио сам о Богу Тројици, о Христу, о Цркви – све је то било веома битно за мене. Теологија је постала нови облик молитве, нови начин тражења одговора на судбинска питања. Послије завршене богословије и Богословског факултета је дошао рат и моје замонашење. Као свештеник у рату сахрањивао сам многе младе људе и то су сјећања која се не заборављају и која сваки потоњи тренутак живота и радости прате као смртна сјенка. Из тог времена памтим само двије врсте односа: са Оним коме сам у руке предао своју душу, тј. своју слободу, и са онима које сам сахрањивао и којима нисам могао дати ништа, а који су постали моји вјерни сапутници. И опет је, као и приликом очеве смрти, смрт веома снажно поставила питање смисла живота. Иако смо често плакали и туговали за ближњима и даљњима, Црква нам је била све и давала нам је истинску Свјетлост. У том периоду дошао сам до важног закључка: Црква не би требало само да нам пружа одговоре на крајња питања већ да буде увијек ту, у сваком тренутку наших живота. Увјерен сам да она треба не само да нам разјасни зашто се неко рађа и умире, већ и да нам открије зашто постојимо и зашто јесмо. Искуства која сам стекао у дјетињству и раној младости била су ми од велике користи када сам постао свештеник и старјешина манастира. Тај пут и живот били су једино могући у живом односу са Богом и са другим оцима и народом. Држао сам се чврсто за Господа и Цркву, проповиједао сам, дјеци, омладини, људима! Највећа утјеха је била у крштавању људи на ријекама, на којима смо сједели и плакали, бјежећи од фараона овога света. Тада сам доживио Цркву, крштење и литургију као никада прије: снажну и свету, свијетлу. Сусрет свјетова збивао се међу нама. Несвети је чинио свако зло, али ми смо били некако удаљени од злога. У често непојамном редослиједу животних догађаја постоји нека унутрашња закономјерност којом нас Божија рука усмјерава у одређеном правцу и с одређеном сврхом и циљем. Тако је све оно што у овом дјелу заокупља моју научну пажњу утемељено много раније, у дјетињству и младости. Трагајући за одговорима на многа питања (свјестан сам: некада мање а некада више успјешно), утирао сам пут разумијевању теме која је предмет ове књиге. Теме о којима сам тада почео да размишљам тек ће у добу животне зрелости достићи свој зенит. Због њих сам, на крају, почео да трагам за одговором и на питање онтологије међуличносних односâ, за постојањем у истинском односу. Ова књига је плод тог трагања и један од покушаја одговора на поменуте дилеме. Писао сам је са свијешћу о својим немоћима и недостацима за које сам увијек вјеровао да ће их Он благодаћу допунити. То је и разлог због кога се усуђујем да вам је предам на читање, вјерујући да ће се, упркос разноликости људских судбина, свако моћи препознати у поменутим питањима. Различите су околности које нас на ова питања подстичу, али је врло тешко замислити да тајна сопственог идентитета, који градимо у односу са другима, те проблем живота и смрти – и то не као апстрактних феномена већ управо у контексту љубави, тј. односа са онима које волимо и без којих нећемо и не можемо да замислимо своје постојање – може неком звучати незанимљиво и ирелевантно. Управо покушај проницања у ову мистерију и њена разрјешења представља главни циљ Зизјуласовог теолошког подухвата, који се скрива иза на први поглед можда исувише апстрактне, али садржајем богато испуњене синтагме релациона онтологија. Извор: Владика Григорије.инфо
  18. У издању реномиране издавачке куће „Макавеј“ из Скопља, уз подршку Министарства културе, 2018. године из штампе је изашло македонско издање књиге „Преко прага“ Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија. Ове године, у Народној универзитетској библиотеци „Свети Климент Охридски“ у Скопљу одржана је свечана промоција поменуте књиге епископа Григорија са којом се увећала библиотека превода и обогатила међукултурна сарадња у региону. Промотери македонског издања „Преко прага“ били су књижевник и енциклопедиста из Загреба др Влахо Богишић и писац, есејиста и литературни критичар Бранко Цветкоски из Скопља. Свечаној промоцији присуствовао је и Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован са Преосвећеном Епископима брегалничким г. Марком и стобијским г. Давидом. Промоцију је водио глумац Томе Витанов који је надахнуто говорио делове књиге „Преко прага“ праћен кавалџијама оркестра „Пеце Атанасовски“. При крају промоције своје обраћање је произнео епископ Григорије. Уследила је упечатљива дискусија. На крају скупа, епископ Григорије је потписивао књиге многобројним присутним љубитељима писане речи. Извор: Српска Православна Црква
  19. (Верујем и исповедам): “Један је Бог пре свих и свега и над свим и у свему и изнад свега, у Оцу и Сину и Светоме Духу од нас верован и обожаван: Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињавана и недељиво раздељивана, једна иста Јединица и Тројица свесилна: Отац (је) беспочетан, не само као безвремени, него и као у сваком погледу безузрочни, једини узрок и корен и извор у Сину и Светоме Духу созерцаванога Божанства, једини предуготовителни узрок свега посталога; не једини Саздатељ, него једини једнога Сина Отац и једнога Духа Светога Производитељ. Свагда сушти, и свагда сушти Отац, и свагда сушти једини Отац и Производитељ; већи од Сина и Духа једино по томе што је узрочник, а по свему осталоме исти је Њима и равночастан. [2.] Којега је Син један, беспочетан као безвремен, не беспочетан пак као имајући почетак и корен и извор Оца, из којега јединога пре свих векова бестелесно, безистечно, бестрасно раћањем је произашао, али се није одвојио; Бог сушти од Бога, не други као Бог, а други као Син; свагда сушти и свагда сушти Син и једини Син, и свагда код Бога несливено сушти; не узрок и почетак Божанства појиманога у Тројици, јер Он постоји из Оца као узрока и почетка, него је Он узрок и почетак свега посталога, јер је кроз Њега све постало. Који “будући у обличју Божјем, није сматрао за отмицу то што је раван Богу“, али је на свршетку векова унизио Себе узевши ради нас обличје наше, и из Приснодјеве Марије, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, зачет по закону природе, и рођен, Бог уједно и човек, и пошто се истински очовечио постао је једнак нама у свему осим греха, оставши оно што је био — Бог истинити, сјединивши несливено и неизменљиво две природе и воле и дејства, и оставши један Син у једној Ипостаси и после очовечења, делајући све божанско као Бог и све човечанско као човек, и подложан људским беспрекорним страдањима; будући и остајући нестрадалан и бесмртан као Бог, Он телом добровољно пострада као човек, и распет би, и умре, и погребен би, и трећи дан васкрсе; Који се и ученицима по васкрсењу јави и обећа им Силу с више, и заповеди им да „уче све народе и крштавају их у име Оца и Сина и Светога Духа, и уче их да држе све што им је заповедио; Он исти се и узнесе на небо и седе с десне стране Оца, учинивши нашу природу једночасном и једнопрестолном, будући да је сједињена са Божанством, са којом ће природом опет доћи са славом да суди живима и мртвима и да да свакоме по делима његовим. Тада пак, узашавши ка Оцу, послао је на Своје свете ученике и апостоле Духа Светога, који од Оца исходи, који је сабеспочетан Оцу и Сину као безвремен, а небеспочетан као имајући и Он Оца као корен и извор и узрок (Свој), не као рођен, него као исходећи, јер је и Он од Оца пре свих векова безистечно и бестрасно, не рађањем него исхођењем, произашао; нераздељив је од Оца и Сина, јер од Оца происходи и у Сину почива, имајући и несливено сједињење и недељиво раздељивање; Бог сушти и Он од Бога, не други као Бог, него други Утешитељ као Дух Свети, самоипостасни, који од Оца исходи и кроз Сина се шаље, то јест јавља, узрок и Он свега посталога, јер се Њиме све коначно савршава; Он исти је и равночастан (у свему) Оцу и Сину, осим нерођености и рођења.“ Одломак из: Исповедање вере, Свети Григорије Палама
  20. (Верујем и исповедам): “Један је Бог пре свих и свега и над свим и у свему и изнад свега, у Оцу и Сину и Светоме Духу од нас верован и обожаван: Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињавана и недељиво раздељивана, једна иста Јединица и Тројица свесилна: Отац (је) беспочетан, не само као безвремени, него и као у сваком погледу безузрочни, једини узрок и корен и извор у Сину и Светоме Духу созерцаванога Божанства, једини предуготовителни узрок свега посталога; не једини Саздатељ, него једини једнога Сина Отац и једнога Духа Светога Производитељ. Свагда сушти, и свагда сушти Отац, и свагда сушти једини Отац и Производитељ; већи од Сина и Духа једино по томе што је узрочник, а по свему осталоме исти је Њима и равночастан. [2.] Којега је Син један, беспочетан као безвремен, не беспочетан пак као имајући почетак и корен и извор Оца, из којега јединога пре свих векова бестелесно, безистечно, бестрасно раћањем је произашао, али се није одвојио; Бог сушти од Бога, не други као Бог, а други као Син; свагда сушти и свагда сушти Син и једини Син, и свагда код Бога несливено сушти; не узрок и почетак Божанства појиманога у Тројици, јер Он постоји из Оца као узрока и почетка, него је Он узрок и почетак свега посталога, јер је кроз Њега све постало. Који “будући у обличју Божјем, није сматрао за отмицу то што је раван Богу“, али је на свршетку векова унизио Себе узевши ради нас обличје наше, и из Приснодјеве Марије, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, зачет по закону природе, и рођен, Бог уједно и човек, и пошто се истински очовечио постао је једнак нама у свему осим греха, оставши оно што је био — Бог истинити, сјединивши несливено и неизменљиво две природе и воле и дејства, и оставши један Син у једној Ипостаси и после очовечења, делајући све божанско као Бог и све човечанско као човек, и подложан људским беспрекорним страдањима; будући и остајући нестрадалан и бесмртан као Бог, Он телом добровољно пострада као човек, и распет би, и умре, и погребен би, и трећи дан васкрсе; Који се и ученицима по васкрсењу јави и обећа им Силу с више, и заповеди им да „уче све народе и крштавају их у име Оца и Сина и Светога Духа, и уче их да држе све што им је заповедио; Он исти се и узнесе на небо и седе с десне стране Оца, учинивши нашу природу једночасном и једнопрестолном, будући да је сједињена са Божанством, са којом ће природом опет доћи са славом да суди живима и мртвима и да да свакоме по делима његовим. Тада пак, узашавши ка Оцу, послао је на Своје свете ученике и апостоле Духа Светога, који од Оца исходи, који је сабеспочетан Оцу и Сину као безвремен, а небеспочетан као имајући и Он Оца као корен и извор и узрок (Свој), не као рођен, него као исходећи, јер је и Он од Оца пре свих векова безистечно и бестрасно, не рађањем него исхођењем, произашао; нераздељив је од Оца и Сина, јер од Оца происходи и у Сину почива, имајући и несливено сједињење и недељиво раздељивање; Бог сушти и Он од Бога, не други као Бог, него други Утешитељ као Дух Свети, самоипостасни, који од Оца исходи и кроз Сина се шаље, то јест јавља, узрок и Он свега посталога, јер се Њиме све коначно савршава; Он исти је и равночастан (у свему) Оцу и Сину, осим нерођености и рођења.“ Одломак из: Исповедање вере, Свети Григорије Палама View full Странице
  21. Катихета Бранислав Илић: Друга недеља Великог поста - Светог Григорија Паламе Друга недеља свете Четрдесетнице посвећена је молитвеном спомену на Светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу (Γρηγόριος Παλαμάς), Архиепископа солунског и великог богослова и проповедника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у сâмом Богу, у Његовој нетварној благодати. Мисао Светог Григорија потврдила је аутентичност светитељског виђења Бога. Прве недеље свете и велике Четрдесетнице богослужбено смо прославили победу Православља над бројним јересима, а превасходно победу над иконоборством, док у другој недељи прослављамо дивног међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа које подразумева учење о непосредности Божјег присуства у свету. Свети Григорије Палама проповедник је учења о божанствености благодатне нетварне светлости којом је Господ засијао приликом Преображења на таворској гори. Иста та Преображенска нетварна светлост, по Његовом учењу просветљује сваког човека који се погрузио у молитву и пост. Свети Григорије Палама је у свом учењу разликовао Божанску суштину и енергију, јер је Бог по суштини несазнајан, али се Он у својим енергијама открива нама у личности Оваплоћеног Логоса. По његовом учењу, човек је кроз свету Евхаристију уткан у Богопознање, те тако Света Литургија све нас просветљује и чини нас достојнима за Богопознање и заједницу са Господом нашим. Ова недеља није одувек била посвећена спомену на Светог Григорија Паламу, а то нам сведочи јерусалимски канонар који спомиње да је у седмом веку друга недеља поста била посвећена спомену на еванђелску причу о Милостивом Оцу (или блудном сину). Са друге стране, богослужбени устав Велике Цариградске Цркве спомиње да је у 9-10. веку, овај недељни дан био посвећен спомену на Светог Поликарпа, Епископа смирнског. Најстарије сведочанство које спомиње спомен светог Григорија Паламе налазимо у 14. веку. Службу овом спомену саставио је Патријарх цариградски Филотеј, који у свом химнографском делу велича сва величанствена дела из живота великога Григорија Паламе, његово предано Архипастирско служење називајући га стубом Цркве, али и његово прегалаштво на пољу богословствовања. Оба еванђелска зачала која се читају друге недеље Свете Четрдесетнице подсећају нас да се почетак сваке наше узетости налази у греху, и подстиче у нама жељу за духовним препородом у тајни преумљења (покајања), налазећи своју потпору, помоћ и наду у Господу нашем. Прву половину 14. века обележио је исихастички спор. Овај спор је настао око питања могућности виђења таворске нетварне светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин, као и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнајан. Противник исихастичког учења био је калабријски монах Варлаам, учећи да је немогуће на опитни начин доживети искуство Бога, а као врхунац његовог противљења било је проглашење исихастичког учења за јерес. Варлаам је у свом учењу истицао да је Бог за људе изван домашаја чулног искуства, јер по њему свако знање о Богу мора бити на посредан начин. Као борац и побеник Православља над Варлаамовим учењем појавио се Свети Григорије Палама који је у својој дубокој богословској формулацији изложио духовни садржај мистичне традиције светогорског монаштва. Ова Паламина богословска формулација садржана је у његовом чувеном делу Тријаде у одбрану монаха исихаста. Поред Тријада, Палама је саставио и Светогорски томос, са којим су се сагласили сви Светогорски игумани, а који је у исихастичком спору одиграо одлучујућу улогу. Свећњаче Православља, утврђење Цркве и учитељу, доброто монаха, несавладиви заштитниче богослова, чудотворче Григорије, похвало Солуна, проповедниче благодати, моли се непрестано за спасење душа наших. (тропар) Химнографија друге недеље Свете Четрдесетнице саображавајући се са Светописамским чтенијима, поучава нас на се наше обожење налази у молитевним општењем са Богом и Богопознањем учешћем у Светој Евхаристији. Угледајући се на Светог Григорија Паламу који је себе испунио Божанском светлошћу која пресветљује свакога човека који долази на свет, позвани смо да из свог бића одбацимо сваку таму греха која прекида нашу заједницу са Богом, и да се врлинским животом обучемо у одећу светлости Богопознања. Боже, Оче славе, Ти си Јединороднога Сина Твога предао за нас и преко Њега нас усиновио, буди, и сада, милостив према нама, преступницима заповести Твојих, и немој нас погубити са онима који су се удаљили од Тебе, нити допусти да будемо гладни духовних Твојих дарова; него нас удостој да Ти се приближавамо устима и срцем и покажемо достојанство усиновљења преко добрих дела. Јер ми подражавамо враћање блуднога сина Теби чиме Си и нама обзнанио неисказано Твоје човекољубље према грешницима, да бисмо задобили бескрајна добра припремљена онима који љубе вољу Твоју. Бранич буди роду нашем, покоравајући му сваког непријатеља и противника. Благодаћу и човекољубљем Јединороднога Твојега Сина, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (Заамвона молитва друге седмице Свете Четрдесетнице – недеље Светог Григорија Паламе). катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  22. По благослову Његовог Преосвештенства епископа браничевског проф. др Игнатија, декана ПБФ, данас је Његово Блаженство Архиепископ охрдиски и Митрополит скопски Г. Јован у великом амфитеатру Православног Богословског Факултета одржао предавање на тему "Учење светог Григорија Паламе о обожењу - божанске енергије у контексту литургијског богословља". Предавању су присуствовали Његово Преосвештенство епископ западноамерички проф. др Максим, Његово Преосвештенство епископ франкфуртски и све Немачке Г. Григорије, професори, студенти и гости Православног Богословског Факултета у Београду. Предавање је започето заједничким певањем торпара, а присутнима се најпре обратио епископ Максим. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/14.02.19 ZBOR Predavanje arhiepiskopa Jovana PBF.mp3 Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...