Претражи Живе Речи Утехе

3. јануара 2022. Видовдан.орг Пише: Иван Марковић Начин на који наука покушава да се обрачуна са Црквом поприма све бизарније и гротексније видове. Тренутно је по мишљењу многих припадника ове секте научника, где посебно морамо издвојити Барта Ермана, такозвано рано хришћанство једно веома плодно поље где мисле да ће Цркви загорчати живот. То се ради на неколико начина: 1) Тврди се да сама јеванђеља нису могли писати, па самим тим нису ни писали очевици Господове земаљске мисије у време цара Тиберија када је Јудејом као префект управљао Понтије Пилат.По овим весељацима Јеванђеља су писана бар четири до шест деценија од Христове крсне смрти. 2) Из 1 разуме се следи да постоји разлика између такозваног историјског Исуса и „каснијег“ Христа Цркве. 3) Из 1 и 2 опет следи то да је у периоду раног хришћанства, односно доникејском или доконстантиновском периоду постојало онолико различитих хришћанстава колико је постојало различитих схватања Христове личности. 4) А онда је цар Константин из само њему знаних разлога решио да подржи и уздигне само једно од ових схватања Христове личности на пиједестал ортодоксног а сва друга гурне на јеретичку маргину. Према овим мишљењима, постојала су следећа „хришћанства“: 1) Ебионитско: према овом схватању, Исус је био само обичан човек који је због своје врлине био „усвојен“ од стране Бога. Ово схватање можемо звати адопционизмом, и оно ће се касније појављивати с времена на време током историје Цркве. 2) Докетско (гностичко): Исус Христос јесте духовно биће „еон“ које се одвојило од примордијалног начела и дошло да помогне човечанству откривањем „тајних знања“ чиме би их ослободио од робовања нижем духовном бићу, неутралном или злом демијургу, богу јеврејског Старог Завета, који их је заробио стварањем материјалног света у који је заробио духове људи. Суштина ових тајних знања је у тоталном одбацивању свега материјалног као злог. 3) Субординационистичко: Исус Христос јесте бог али нижи бог од бога оца у онтолошком смислу. Он је или његова творевина као и ми, или је сличне али ниже суштине у односу на очеву. Научници лажови су са посебном дрскошћу за субординационизам оптуживали ране оце и учитеље Цркве па су тако према овим клеветницима субординационисти били између осталих и свети Игњатије Антиохијски и свети Јустин Филозоф. 4) Теорија гостујућег Логоса. Ову интерпретацију бисмо могли да назовемо и протонесторијанском, док је, рецимо, Барт Ерман зове сепарационистичком. Ту је наиме Бог Син, Логос Очев ушао у тело човека Исуса и направио неку врсту двоструке личности (то јест две личности обједињене у једној хипостази). Мали проблме са свим овим интерпретацијама јесте тај што ми располажемо веома великим бројем историјских извора који на недвосмислен начин указују на то да је Христос у самим Јеванђељима, а затим и његови апостоли те прва генерација апостолских ученика као и првих неколико генерација хришћана без двојбе доживљавала Исуса као Бога и човека на исти начин како га доживљавају никеоцариградски, ефески и халкидонски догмат. Историјски извори за ово јесу сама четири канонска Јеванђеља, Матејево, Марково, Лукино и Јованово, затим Дела апостолска, па посланице свих апостола које се садрже у Новом Завету, Откровење Јованово, укратко свих 27 књига Новога Завета, затим седам посланица светога Игњатија Антиохијског који је лично познавао апостола Јована, посланица светога Поликарпа Смирнског који је такође познавао апостола Јована лично, дело Папије Јерапољског који је исто припадао кругу познаника апостола а на њих се надовезује следећа генерација црквених отаца и писаца попут светога Иринеја Лионског. Поред тога постоје небиблијски и нехришћански извори који потврђују да су хришћани од самога почетка Исуса сматрали Богом, као на пример преписка Плинија Млађег са царем Трајаном те изгубљен Пилатов извештај цару Тиберију (на који се позивају Тертулијан и свети Јустин Филозоф). Тако да тврдњу да је Исус Бог (што је темељна истина наше вере) или пак да Га хришћани сматрају Богом потврђује неких најмање четрдесет историјских извора од којих су најмање три или четири нехришћанска а сви ти извори су настали у периоду од четири године после васкрсења до неких осамдесет година. Чињеницу пак да је Христос разапет и убијен а против накнадних гностичких и муслиманских измишљотина да је то било само привидно или да је уместо њега страдао неко други (Јосиф из Ариматеје, Симон Кирењанин, сабласт или пак човек Исус из кога је отишао дух Христа) потврђује опет неких педесетак извора, сви настали у периоду око сто година од догађаја, а на већ поменута сведочења додаћемо још Јосифа Флавија, Тацита, Светонија, Мару бин Серапиона, Лукијана Самосаћанина и Келса. Када бисмо којим случајем ушли у алтернативни универзум где је комплетно хришћанско предање без изузетка изгубљено, ми бисмо и даље знали да: 1) Исус је постојао. (Јосиф Флавије, Тацит, Плиније Млађи, Светоније, Мара бен Серапион, вавилонски Талмуд, Толедот Јешу, Лукијан Самосаћанин, Келс) 2) Био је моћан и мудар (Јосиф Флавије, Лукијан, Мара бин Серапион) 3) Био је узрок одређених проблема по римску власт (Тацит, Светоније, Плиније Млађи). 4) Био је чудотворац (Јосиф Флавије, Лукијан, Келс, вавилонски Талмуд, толедот Јешу) 5) Имао је брата Јакова кога су Јевреји каменовали. (Јосиф Флавије) 6) Следбеници су га држали за Бога (Плиније Млађи) 7) Био је творац опасног учења (Тацит) Кад бисмо пак били у свету у коме су само изгубљена четири канонска јеванђеља, могли бисмо их реконструисати до неких 90% само на основу бројних и честих цитата светих отаца и учитеља Цркве. Теза да Јеванђеља нису писали Матеј, Марко, Јован и Лука се „темељи“ на сасвим неуверљивим аргументима који се опет темеље на недоказаним и принципијелно недоказивим премисама. На пример, већина апостола су били неписмени јер је тобож проценат писмених у Јудеји тог доба био једва око три процената. Све и да је то тачно, Јован и Марко су се могли накнадно описменити, док су Матеј и Лука ако ни због чега другог онда због својих занимања морали бити писмени. Матеј је био цариник а Лука лекар. Треба рећи да је тада грчки био лингва франка, међународни језик као данас енглески и Матеј, да би се споразумевао са својим претпостављенима, римским публиканима, морао је знати грчки ништа више или мање од неког Србина запосленог у некој данашњој страној компанији или компанији која ради за страна тржишта, рецимо кол-центре. Овде се подразумева добар ниво говорног и писаног знања, а Матеј чак и да је имао само основно споразумевање у време док је био цариник накнадно га је могао добро усавршити довољно да напише Јеванђеље на грчком као што га, како неки тврде, јепретходно написао на арамејском. На основу свега што знамо, свака интерпретација изворне Христове поруке осим православне јесте искључена. Са гностицима су полемисали сам Господ, апостол Јован, свети Игњатије Антиохијски и у директном континуитету ученик ученика апостола свети Иринеј Лионски, па Тертулијан и други. Да је римска власт итекао била свесна да се у забаченој провинцији Јудеји десило нешто епохално, поред поменутих римских извора сведоче нам и Тертулијан и свети Јустин помињући извештај који је Пилат упутио Тиберију у Рим, па је, према Тертулијану, Тиберије предложио да се Христос „прогласи“ за Бога али је Сенат то одбио. У најранију генерацију хришћанских писаца спадају апостолски ученици: Климент Римски (вероватно је у питању Тит Флавије Клеменс, неки брат од стрица цара Домицијана из рода Флавијеваца), Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, Папија Јерапољски, (псеудо?) Варнава и Херма, писац Пастира. Потом следи генерација апологета: Квадрат, Аристид Атински, Атенагора Атински, Теофил Антиохијски, Јустин Филозоф, Хермија Филозоф, Татијан Асирац, Аристон Пелски, Мелитон Сардски, Марко Минуције Феликс и Квинт Септимије Флоренс Тертулијан. У генерацији паралелно са њима или одмах после делују антигностички полемичар Иринеј Лионски, антисавелијански полемичар Иполит Римски и на крају Ориген. View full Странице

У Скупштини града Београда данас су свечано уручене плакете за најплеменитији подвиг године које 55. пут за редом додељују „Вечерње новости“ појединицима и организацијама који су својим херојским, хуманим и несебичним делима обележили годину за нама. У традиционалној акцији „Најплеменитији подвиг године“ жири, предвођен академиком Матијом Бећковићем, одлучио је да старијем воднику Ивану Ристићу из Лесковца, припадне престижно признање најплеменитијег појединца у минулој години. Овај старешина Прве бригаде Војске Србије у Панчеву положио је 5. октобра испит човештва када се голорук бацио на насилника и спречио убиство. Наочиглед многобројних посматрача, Иван је, ризикујући свој живот, спасао живот жене коју је мушкарац покушао да убије ножем. Док су десетине његових суграђана немо посматрале праву драму, старији водник Ристић се храбрим делом, на најдивнији начин придружио подвижницима. Признање за показано херојство уручио му је главни и одговорни уредник „Вечерњих новости” Милорад Вучелић, а међу првима су му на добијеном признању честитали министар одбране Александар Вулин, командант Копнене Војске генерал-потпуковник Милосав Симовић и командант Прве бригаде Копнене Војске бригадни генерал Жељко Петровић. Старији водник Ристић истакао је да признање за „Најплеменитији подвиг године“ није очекивао, али да му пуно значи, најпре имајући у виду ко је све био у конкуренцији за престижно признање. – Када погледам њихове подвиге схватам да сви они заслужују сваку награду, помен и пажњу, каже Ристић, који у Војсци ради већ 20 година. Његов херојски чин није остао непримећен ни код претпостављених ни код потчињених, који су поносни прво на његов подвиг а затим и на добијено признање. Он истиче да му је највећа награда што је жена коју је спасио преживела и што се опоравља. Ристић нема дилему да ли би поново некоме прискочио у помоћ, а да има прилику да све уради поново, учинио би исто, само каже, брже, како би повреде биле што мање. Златном плакетом за најплеменитији колективни подвиг награђене су монахиње манастира Свете Петке у Извору код Параћина, док је специјално признање жирија за најплеменитији подвиг уручено Тамари Грујић, ауторки емисије „С Тамаром у акцији“. Храбром Александру Ћупу из Нових Бановаца, постхумно је додељена златна плакета за најплеменитији подвиг, јер је спасавајући туђе животе дао свој. Златну плакету за дечји подвиг жири је доделио Јовани Лепосавић, голманки ЖФК Црвена звезда, која је после победе карцинома организовала низ хуманитарних акција за најмлађе онколошке пацијенте. Сребрне плакете добили су и Фархад Нури из Авганистана, комунални полицајци Милош Николић и Игор Милосављевић, Маријан Арсић из Вучака, „Возачи великог срца“, Милун Ђачић из Мишићева, Родољуб Нићифоровић из Париза, полицајац Иван Ембер из Темерина, ватрогасци из Велса, ватрогасац Миодраг Рајковић из Ниша и Љубомир Антонијевић, из Куршумлије.

Сакривен од градске вреве, дубоко у густој шуми на ободу београдског насеља Железник налази се чудотворни и љековити извор велике хришћанске светитељке - Свете Петке, за који се вјерује да помаже несретнима и болеснима! Извор Свете Петке у Железнику, код Београда (фото:Dejan Briza) Према причама вјерника, захваљујући том светом мјесту, које одише божанским миром, стољећима су се дешавала чуда - слијепи су прогледали, а нероткиње добиле дјецу. Иако црквени списи о том извору датирају још из 16. вијека, он је први пут саграђен 1872. године, па су га мјештани, након што је у рату срушен, обновили 1973. године. Чудотворну чесму не окружују само висока стабла липе, она се налази у централном дијелу олтара, до којег води неколико степеника. Иконе Свете Петке, Богородице и Исуса Христа, кандила, три чирака за паљење свећа и цвијеће које посјетиоци дарују светитељки чине да то прелијепо мјесто подсјећа на праву малу цркву под отвореним небом. Бројне легенде о настанку извора годинама се испредају, а једну од њих испричала је мјештанка Весна Стаменковић која већ пет деценија живи у Железнику. - Откако живим у овом крају, а има 50 година, прича се да је један слијепи радник из тада оближњег каменолома на дан Свете Петке дошао да умије очи изворском водом и тада је прогледао. У знак захвалности подигао је спомен-обиљежје светици. Касније је чувени деда Мика, заједно са мјештанима обновио запуштени извор и поставио мермерну плочу. Колико се сјећам, он није имао дјеце, па је на овај начин хтио да остави нешто иза себе што ће и другима служити - каже Весна, и додаје, да свако ко има проблема са очима и видом сутра , на дан Свете Петке, треба да дође и умије се водом са извора. Жене које не могу да имају дјецу, према ријечима ове старице, често посјећују извор, јер се вјерује да ће након што преноће крај њега убрзо затруднити. - Много нероткиња већ годинама долази. Понесу ћебе и јоргане, смјесте се крај олтара и утону у сан. Ако кроз сан или након буђења зачују дјечји плач, значи да ће родити - објашњава Весна. Према другој легенди, тим путем, који води ка Остружници, често је пролазио богати трговац са својом слијепом кћери. Једног дана су застали и умили се љековитом водом, да би дјевојчица сутрадан кад се пробудила прогледала. Сматра се да је у знак захвалности тај трговац подигао цркву на том мјесту, која је у рату срушена. Народ је изградио јаку вјеру у чудотворност тог извора и посљедњих неколико година га људи посјећују свакодневно. Понесу галоне у које наточе воду, помоле се испред икона, упале свијеће и у миру посједе окружени природом. Осим овог извора, у Београду постоје још два посвећена Светој Петки, један је на Калемегдану, а други недалеко од манастира Раковица. Извор: Агенције