Претражи Живе Речи Утехе

Радио-телевизија Војводине ће почев од Велике суботе, 1. маја 2021. године, после тридесет година од настанка и више од две деценије од последњег репризирања, поново емитовати култну образовну серију „Буквар православља", која је почетком деведесетих година представљала прву сарадњу Српске Православне Цркве и националне телевизије. Серија је тада емитована у оквиру школског програма Радио-телевизије Србије, а реализована је трудом екипе документарно-образовног програма Телевизије Нови Сад. Идејни покретач овог пројекта био је Епископ бачки др Иринеј (Буловић), а по његовом сценарију серију је ауторски уобличио редитељ Горан Вукчевић. Током осам година снимања по манастирима у Србији, али и у многим епархијама у региону, као и у Грчкој, на Кипру и у Мађарској, настало је чак 130 епизода у којима су на теме из црквеног живота, Старог и Новог завета, беседиле водеће личности Српске Православне Цркве. Серија је снимљена са благословом Патријарха српског Павла, који се појављује у првој и још неколико епизода. Уводну реч у сваком наставку говорио је Епископ бачки Иринеј, а уз њега у серијалу се, између осталих, појављују и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископ (у то време) банатски Атанасије. У „Буквару православља" велики број епизода је снимио садашњи Патријарх српски Порфирије, који је у то време био игуман манастира Ковиљ. Као предавачи појављују се и тадашњи јеромонаси: Фотије, Јоаникије и Јован (Пурић), који су такође касније постали епископи Српске Православне Цркве. Занимљиво је да је у једној епизоди гостовао и тадашњи игуман хиландарски Пајсије. Гледаоци ће бити у прилици да сваког викенда погледају четири епизоде „Буквара православља", две суботом и две недељом, на првом програму РТВ у 11 часова. Првог дана маја на програму је уводна еизода у којој учествују патријарх Павле и епископ Иринеј и епизода „Гостољубље, Божје и људско", док ће на Васкрс на програму бити епизоде „Наша Црква" и „Радост као литургијско славље". Извор: Инфо-служба СПЦ

Нови број новина Српске Патријаршије, доноси интервју Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија који је дао за РТС, а у којем је, одговарајући на бројна питања, истакао да се Црква бави смислом постојања пре свега и да Црква позива сваког човека да дотакавши Бога разуме да Бог треба да му буде на првом месту. „Ако је Бог на првом месту, све остало ће онда доћи на своје место“, нагласио је Свјатјејши. Одговарајући на једно од питања о положају и устројству КиМ, Првојерарх српски је између осталог рекао: „... шест векова је Косово молитвена прича, молитвена тема за нас, и после шест векова остали смо на Косову и Косово је остало унутар Србије. Према томе, разговарати о заједничком животу да, али све мимо тога и изван тога, што се тиче Цркве, било би одрицање од саме суштине нашега бића...“ Интервју Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија за РТС - емисија "Упитник", аутора Оливере Јовићевић /pdf/ На следујућим странама овог броја доносимо и: Говор Патријарха Порфирија на Академији поводом годишњице НАТО бомбардовања: „Скупили смо се да бисмо се заједно, свенародно, Црква каже саборно, сетили тих несрећних дана од пре двадесет и две године. Пре свих да се сећамо и молимо за невине жртве... У Грачаници обележено 17 година од Мартовског погрома – Навршило се 17 година од када je са Косова и Метохије у рушилачким нападима албанских екстремиста протерано 4.012 Срба, а већина њих се до данас није вратила у своје домове.... Архијереј који је чувао своју паству као отац, а волео као мајка – У уторак, 30. марта 2021, навршило се годину дана од упокојења Епископа ваљевског Милутина, првог и досада јединог Епископа обновљене Епархије ваљевске од 2006. године... Посета привременој ковид болници у Штарк арени – Са благословом Његове Светости и одобрењем Министарства одбране, представници СПЦ посетили су 17. марта 2021. привремену ковид болницу у Штарк арени у Београду... Епископ бачки Иринеј: Сага о „јустиновцима” – „Током низа годинâ, у већим или мањим временским размацима, у медијима наилазимо на одредницу јустиновци...“ Шта је молитва? – текст Митрополита диоклијског Калистоса Вера – који нам говори о важности срдачног благодарења на првом месту у нашој молитвеној књизи. „Следеће место би требало да заузму исповест и истинско покајање душе. Након тога би требало да уследи молба нашем заједничком Цару...“ Жичка беседа и Нови Израиљ – Осамсто година од Жичке беседе Светог Саве (1221–2021, ауторски текст Архимандрита Тихона Ракићевића игумана манастира Студеница... Извор: Православље

Сусрети са Владиком шабачким Г. Лаврентијем, који данас као администратор духовно предводи и верни народ Епархије ваљевске, прилика су да се, уз пастирске благослове, чују и мудре речи о ономе што је важно за хришћански живот. Током више од пола века своје архијерејске службе, Владика Лаврентије столовао је и некадашњом Епархијом шабачко – ваљевском до 2006. године, када долази до стварања два трона и у Ваљеву бива устоличен блаженопочивши Епископ Милутин. Ваљевски крај му је познат и драг и лепе речи за овдашњи верни народ увек има у изобиљу. Будући да је пред нама Велики Часни пост, предворје једног од најрадоснијих празника везаних за Господа Исуса Христа, важно је да знамо да је Црква пост установила да би нас тиме припремила за дочек нашег Господа и Творца, напоменуо је Владика Лаврентије. „Како који дан, све ближе смо тим великим, радосним и свечаним догађајима, када ћемо у нашим храмовима бити у прилици да физички прославимо Васкрсење и сретнемо Господа нашег Исуса Христа. Пост је уздржавање од свега што није ни људима, ни Богу драго. Од мрсне хране, од прљавих речи, од прљавих мисли и дела. Знајте да Богу није драго ако се тога не придржавамо“, поручио је Владика Лаврентије, поделивши своја сећања на дане детињства у којима је утемељен његов живот у Христу, који ће деценијама после створити бројне светиње и светосавској вери привести хиљаде боготражитеља. Извор: Радио Источник

Пред читаоцима је нови јануарско-фебруарски 377. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог првог броја у 2021. години је „Сећајте се својих старешинаˮ. Информације о новом броју и звучни записи представљања у медијима доступни су на нашој званичној интернет страници: http://misionar.spc.rs/misionar.php?ARHIVA=377. Катихета Бранислав Илић гост Телевизије Храм - тема: "Православни мисионар и мисија Цркве" Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник" о новом броју "Православног мисиоанра" Катихета Бранислав Илић гост Радија "Глас": Православни мисионар је благословено штиво Катихета Бранислав Илић представио нови број "Православног мисионара" на Радију "Слово љубве" Катихета Бранислав Илић на Радио "Беседи": Радујемо се сваком новом броју "Православног мисионара" Катихета Бранислав Илић на Радију Светигори: Митрополит Амфилохије је био истински мисионар Садржај почиње уредничким уводником презвитера др Оливера Суботића, под насловом Сећање и угледање на српске духовне старешине наших дана. Уредник читаоце уводи у тему броја наглашавајући да је поука Aпостола Павла о сећању на старешине сада најпотребнија јер смо суочени са упокојењем великих јерараха и духовних вођа нашег народа: патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и епископа Милутина. У закључном делу свог уводника уредник наводи: -Српски низ старешна достојних сећања бисмо могли низати дуго и задуго, а ове које смо навели су сасвим довољни да нас подстакну да се преиспитамо пред питањем: колико наше делање на њиви Господњој личи у ревности на њихово? Радо читану рубрику Материк краси текст под насловом Станиште Бога у утроби Богородице, чији превод са јелинског језика нам доноси Михаела Панковић. Да је наша прича и промишљање о оној која је часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима, увек недовољна и никада до краја испричана, доказује нам овај текст који сваког читаоца подстиче на дубље размишљање о великој тајни Пресвете Богородице и њеној спремности да безусловно васцело своје биће преда Христу Богу. Благословите! Нек је благословено наслов је текста који је објављен у рубрици Реч пастира. Аутор из пастирског искуства поучава о правилном поимању благослова и осталих сегмената који су неодвојиви део хришћанског етоса. -На Светој Гори и у многим нашим светињама, ове речи су свакодневни вид комуникације. Кад те неко позове по имену, одговараш му: Благослови! Дакле, речи мог брата, сестре, пријатеља, шефа, за мене су благослов. Чувши молбу, наређење, заповест, упутство, одговарам речима – нек је благословено. На савременом српскoм то би звучало, изволите, и потом у реду, речи су аутора овог текста. Читаоци у овом броју могу да прочитају четврти део текста митрополита сурошког Антонија (Блума) под насловом: Браћо моја свештеници, чувајте се. У наставку наш сарадник Раде Булајић пише о Светом Фотију Цариградском и осуди филиоквистичког учења. На крају свог текста подсећа на важну истину која крунише његово казивање на наведену тему: -Православно богословље учи да је Отац јединствен извор и узрок божанства; одатле происходи јединство суштине у Богу, јединство које не нарушава ипостасну различност. Син се рађа од Оца, а Дух исходи. Вечно исхођење Духа паралелно је са вечним рађањем Сина од Бога Оца. У том смислу, филиокве анулира монархију Оца у Божанству, уводећи два онтолошка начела у Свету Тројицу – Оца и Сина – што доводи до конфузије у односима међу ипостасима. Због свега изнетог, за православне хришћане филиокве није прихватљиво учење. Рубрику Савремена мисија Цркве употпуњује разговор са Томасом Халбертом, духовним чедом игумана Германа Платинског. Интервју припремила: Ксениja Ермишина Источник: https://pravoslavie.ru/123354.html 26. августа 2019. г. Превод: Душка Здравковић, Православна породица, новембар 2020. О дуду као библијском воћу пише Милена Стефановић. -Међу воћкама поменутим у Библији појављује се и дуд, кога ботаничари сматрају црним (лат. Morus nigra). У преводу Ђуре Даничића у Старом Завету налазимо га само на два места (2 Сам 5, 23–24), док се према другим преводима наводи на седам, од којих је пет Даничић превео као врбе. Мада, може се рећи да преводи библијских биљака нису увек поуздани, истиче Милена Стефановић у свом тексту који је објављен у рубрици Библијски хербаријум. Од овог броја Православног мисионара редакција покреће рубрику Православље и медицина. Тим поводом, наш уредник презвитер др Оливер Суботић разговарао је са нашим новим сарадником, лекаром, писцем и песником Маријом Лазаревић. Себични ген као нехотична метафизика, наслов је текста који је настао из пера др Александра Милојкова, а објављен у рубрици У дијалогу са атеизмом, коју аутор води дуги низ година. Ђакон Владимир Пекић, ђакон Световаведенске обитељи у Београду и дугогодишњи сарадник нашег часописа, својим ауторским текстом отвара тематски део овог броја. У тексту под насловом Старешине као служитељи, ђакон Владимир најпре објашњава значење речи старешина, а потом о наведеној речи промишља кроз старозаветна и новозаветна сведочанства. Садржај овог изузетног текста могао би да се сагледа у поуци коју аутор упућује читаоцима: -Истинска слава човека почива у спремности да се одрекне себе, јер љубав Христова човека отвара за то да загрли цео свет и тако себе учини обитавалиштем Божјим. О лику и делу блаженопочившег архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија, пише протопрезвитер Слободан Лукић, свештенослужитељ из Митрополије црногорско-приморске. -Неуморно вишедеценијско прегалаштво на њиви Господњој, дубока вјера и жртвена љубав према Богу и роду учиниле су Митрополита Амфилохија Радовића достојним насљедником великих претходника на трону цетињских митрополита. Умноживши дивне од Бога дароване му таланте, он је као вјерни слуга Божији и добри пастир свога словесног стада ушао у радост Господара свога баш у навечерје празника Чудотворца и Миротворца Цетињског. Тек ће са одређеног временског одстојања бити могуће јасније сагледати и врједновати његово архипастирско дјело којим је оставио неизбрисив траг у животу наше помјесне Цркве, истиче аутор у свом тексту под насловом Митрополит Амфилохије – дивни свједок Васкрсења. Патријархове сузе у Техничкој школи „Прота Стеван Димитријевић“ у Алексинцу, наслов је текста Зорице Пелеш, која се присетила на незаборавне сусрете са блаженопочившим патријархом Иринејем. Претходног, 2020. лета Господњег, у вечни загрљај Господу своме коме су целога живота верно служили прешли су наш блаженопочивши првојерарх и два отачаствена архијереја. Господ је призвао у вечност Патријарха српског Иринеја, Митрополита црногорско- приморског Амфилохија, као и Епископа ваљевског Милутина. Нашег блаженопочившег првојерарха и архијереје Амфилохија и Милутина обједињавала је непоколебива вера у Бога и Васкрсење, али и спремност на непрестано сараспињање, састрадавање и безусловно предавање васколиког бића Богу. Ова три духовна светила нашег времена својим смиреним животом посведочили су да је једина истинска вера она која се потврђује делима, речи су из текста под насловом: Сећање на три великана наших дана, аутора катихете Бранислава Илића. Након тематског дела, нашим читаоцима доносимо текст јереја Валерија Духањина под насловом: Колико би ти хтео да живиш? Са руског језика превео је наш сарадник Небојша Ћосовић. Наш сарадник Јован Хонда приредио је разговор (и превод истог) са оцем Арсенијем чуваром честице Светог хитона Господњег. Читаоцима Православног мисионара предочен је избор из разговора вођеног у свештеној обитељи манастира у Раковица, јула 2020. године. -За покајање, преображење, и нови почетак у Христу никад није касно, поручује нам млада и даровита мајка хришћанка, наша сестра Јелена Антић, иконописац и рестауратор, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. -Хришћанска породица у сваком времену је тежила да буде једнодушна у љубави и молитви. То и ми данас морамо да чинимо. Свети Старац Порфирије Кавсокаливит каже да је „светост родитеља најбоље васпитање у Господу“. Родитељи стога треба да се труде да буду носиоци свих врлина, дајући себе максимално у безусловној љубави према својој деци. Деца ће на првом месту учити у својој кући гледајући своје родитеље како се непрестано труде око сопственог исправљања кроз покајање и исповест, те највеће дарове човеку који од најгорих грешника праве свеце, поручује Јелена Антић у овом надахнутом и надасве поучном разговору. У рубрици Хришћански живот објављен је текст Миленка Бодина под насловом Две деценије на светосавском путу. Јереј др Живко Илић за рубрику Богословски дијалог, пише о дијалогу православних хришћана са припадницима ислама, а наслов текста је Хришћанство и ислам – немогућност дијалога или немоћ за дијалог хришћана и муслиманâ. Рубрику Хришћанска етика, употпуњује текст нашег сарадника др Ђорђа Вуковића, под насловом: Сећања Љубе Ненадовића на велике архијереје. Овај јануарско-фебруарски 377. број Православног мисионара закључен је текстом под насловом Архијереј који је објављен у рубрици Хришћанска књижевност. Посетите званичну интернет страницу званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, на адреси: http://misionar.spc.rs, и упознајте се са начином претплате и осталим детаљима о „Православном мисионаруˮ. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима

“Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи тјелесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.” Овим ријечима богослужење Цркве нас подсећа на почетак молитвено-поучне припреме за Свету и Велику Четрдесетницу, односно, Велики (Васкршњи) пост. Управо о овој важној теми разговарали смо са катихетом Браниславим Илићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и крштаваше их све у ријеци Јордану, и исповиједаху гријехе своје. (Мк. 1,5) Светописамска чтенија 2 Тим. 298 (4:5-8) Чедо Тимотеју, буди трезвен у свему, злопати се, врши дјело јеванђелиста, служење своје испуни. 6. Јер ја се већ приносим на жртву, и вријеме мојега одласка настаде. 7. Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах. 8. Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија: али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак његов. Мк. 1 (1:1-8) Почетак јеванђеља Исуса Христа, Сина Божијега. 2. Као што је писано код пророка: Ево ја шаљем анђела својега пред лицем твојим, који ће припремити пут твој пред тобом. 3. Глас вапијућег у пустињи: Припремите пут Господњи, поравните стазе његове. 4. Појави се Јован крстећи у пустиљи, и проповиједајући крштење покајања за опроштење гријехова. 5. И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и крштаваше их све у ријеци Јордану, и исповиједаху гријехе своје. 6. А Јован бијаше обучен у камиљу длаку, и имаше појас кожни око себе: и јеђаше биље и дивљи мед. 7. И проповиједаше говорећи: Долази за мном јачи од мене пред ким ја нисам достојан сагнути се и одријешити ремена на обући његовој. 8. Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим. Омилије Светог Николаја Охридског и Жичког Нема праве мудрости без љубави, нити праве љубави без мудрости. Мудрост без љубави је мудрост змијска, себична и отровна; љубав без мудрости провала облака онда када засушена земља очекује благу кишу. Како је неизмерна мудрост Божја! И ништа јој није равно у неизмерности осим љубави Божје. Колико је велика мудрост и љубав Божја, показана у стварној природи! Па ипак је она сенка оне мудрости и љубави, показане Богом кроз Господа Исуса Христа у делу људскога спасења. Колика је мудрост и љубав Божја, показана при Првом Стварању! Но то је мудрост стварања некога кога није било, љубав давања некоме који није имао. Мудрост пак показана при Новом Стварању јесте мудрост лечења тешко оболелог, и љубав при Новом Стварању јесте љубав жртвовања себе. Још једном, и још два пут, и још много пута прочитајте Јеванђеља Господа и Спаса нашег Исуса Христа, и запојте се неисказивом Божјом мудрошћу и Божјом љубављу. И осетићете удвостручено и умногостручено здравље душе и снагу душе и радост и живот. Господ долази у свет, да свет излечи, обнови, васкрсне из мртвих. Како долази? долази као војвода, пред ким и за ким иду војске. Војске небесне тискају се око Њега и напред и позади. Рекао би, видећете царског сина у свили и порфири, - а то дете, рођено у пећини овчијој и повијено у јаслама воловским! Рекао би, видећете генерала пред чијим вратима стоји гора од бајонета, што заклањају живот његов од мучких препада и напада непријатељских. А то ненаоружани и безазлени отрок, на кога се одмах по рођењу подигли у лов Цареви земаљски и великаши, као у лов на јелена. Рекао би, видећете цара у порфири, где јури у златним колесницама, у пратњи сјајних великаша. А то прости радник, што нечувен и непознат пешачи дуго и далеко по каменитом путу, и по прашљивом друму, по трновим стазама, чак из Назарета на ушће Јордана, да повије своју главу под руку Јована Крститеља и да се крсти, као и други људи. Па где су те Његове војске, питаћете? Ту су око Њега, напред и позади. То су сјајне англеске војске, које у Христу виде свога Војводу и Цара. Оне би хтеле, да Га носе на херувимским колима, али Он неће, - и само Он зна зашто неће, Он и Отац Његов, и Дух Свети. Хтеле би ангелске војске, да Га обуку у сунце и оките звездама, и опашу дугама, али Он то неће, и само Он зна зашто то неће. Хтели би ангели, да објављују трубама Његов долазак; хтели би да одједном својом снагом и силом отворе очи свима људима на земљи, да прогледају и познаду Господа свога; хтели би ангели - и могли би - да даду језик и дрвету и камену, и води и ваздуху, да Га сва природа дочека клицањем: Осана! Осана! Али Он то неће, - и само Он зна зашто неће. И ми сада знамо, зашто Он то није хтео. Све то славље Он има у вечности. Али Он се сада спустио у мрежу времена, у тамницу греха и смрти, где безбројна браћа Његова плачу и ридају, и силазе с ума од греха, и труну од смрти, Он је упао у логор непријатељски, и Он, преобучен у заробљеника, сличног свима осталим заробљеницима, опрезно и мудро ходи, да би властодршце тога тамничног логора ухватио и везао, а браћу Своју заробљену ослободио и уздигао у царство Бога и бесмртних ангела. Те војске ангелске за Њега су биле вазда видљиве, а за друге људе оне су само овда-онда блеснуле као ретки зраци сунца иза густог облака. У Његовом животу на земљи била су углавном три почетка. Један је почетак означен зачећем и рођењем, други крштењем а трећи васкрсењем. Први почетак означава Његов долазак у свет, други Његову проповед јавним речима и јавним чудима (јер Он је и као дете проповедао и чинио чуда, но то је било тајно, неречено и невиђено), а трећи оснивање Његовог бесмртног царства. При првом и при последњем почетку постајали су ангели видљиви и за остале људе. А при другом почетку, то јест при крштењу Његовом, објавила се сама Света Тројица. Но ни други почетак није био без појаве ангела. Појавио се један ангел; и то је био не бестелесни ангел, него човек, по имену Јован, син првосвештеника Захарије и жене му Јелисавете. Он није био ангел као други ангели, али је био назван ангелом од пророка. Ево ја ћу послати ангела Свога, који ће приправити пут предамном, говори пророк (Малах. 3. 1). Са овим пророчанством почиње своје јеванђеље свети јеванђелист Марко. И ово је једна умилна тајна. Сваки јеванђелист почиње са неким нарочитим почетком. Јеванђелист Јован почиње од вечности. Матеј почиње од Аврама; Лука почиње од земаљског рођења Спаситељева, а Марко од крштења на Јордану. Зашто сви јеванђелисти не почињу са једним почетком? Но кажите ми, где је тај један почетак Исуса Христа? Тешко је ходити за једном мртвом ствари до њена почетка, а колико теже за живим човеком, а још камо ли за Животодавцем, од кога живот почиње. У самој ствари и сваки од нас има четири почетка, доступна било нашем уму или нашем опажању. Један је наш почетак у Богу, други у нашим прародитељима, трећи у нашим родитељима и четврти у добу када почнемо пројављивати нашу највећу делатност у овоме свету. Но Христос има и један пети почетак у односу према теби, као и сваком од нас. Наиме: почетак Исуса Христа Сина Божијега и Његовог Јеванђеља за тебе је тада, када Он оживи у твоме срцу и уму као једини твој Спаситељ; тада, када Он престане бити у теби само као једно златно кандило напуњено уљем, но које не гори, него када се запали и почне цело твоје биће грејати и осветљавати; тада, када Он за тебе постане насушан хлеб, без кога не можеш провести ни једнога дана; тада, када ти Он постане већа вредност од целе васионе, од свих блага, од сродника и пријатеља, и дражи и од самог твог земаљског живота. Тада је за тебе истинити почетак Исуса Христа. Тада ћеш ти тек моћи разумети и остала четири почетка, поменута од четири јеванђелиста. Јеванђелист Марко почиње своје јеванђеље са почетком Христове јавне проповеди и јавне делатности свету. И одмах истиче пророчанство пророка Малахије о Јовану Претечи, као ангелу који иде пред лицем Господа. Зашто и пророк и јеванђелист називају Јована ангелом, кад он није био ангел него човек? Прво зато, што се Јован својим животом био уподобио ангелу небесном, те се од свих смртних људи највише приближио ангелском животу. Друго зато, да би се ти научио, да је циљ Христовог дела на земљи, да од људи створи ангеле, - од смртних и грешних и природом заробљених људи створи бесмртна безгрешна и од природе слободна бића, као што су свети ангели на небесима. Чиме се то свети Јован уподобио ангелу? Прво, својом послушношћу према Богу; друго, својом слободом од света, и треће, својом безбрижношћу за телесни свој живот. Прво је основ свету, друго истиче из првога, а треће из другога. Ангели су савршено послушни Богу. Њима се посведневно и непосредно откривају неизказане тајне Божје мудрости, моћи и љубави, и њихова послушност према своме Творцу није од морања, него од радости и смирености. И Свети Јован био је савршено послушан Богу од самог детињства свог. Рођен од престарелих родитеља, он је још у раном детињству остао сироче, и Бог му је остао једини родитељ, једини наслон и једина љубав. Његов отац био је првосвештеник, те је Јованово богопознавање могло бити тиме појачано. Његово зачеће у утроби старе мајке нероткиње силом и вољом Божјом није могло остати њему непознато. Кад је јеванђелист Лука могао знати чудну историју зачећа Јованова, тим пре је морао знати сам Јован. Он је знао, да је ангел Божји објавио његово рођење, па је знао извесно и пророчке речи ангела: он ће бити велики пред Богом, и напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје и он ће напред доћи пред Њим (пред Исусом) у духу и сили Илијиној. Све ово било је урезано у срцу малога Јована неизгладљиво као на каменој скрижаљи. Главне линије његовог живота Бог му је открио с најранијег детињства, и њему је одмах морало бити јасно, шта он има да чини и каквим животом да живи. Он се одмах повукао у пустињу (Лука 1, 80) да даноноћно ослушкује духом својим вољу Бога живога. Он се сав предао Богу и све очекивао од Бога. Њему није требало да га учи неко од људи, јер Онај, од кога су и људи добили своје најбоље знање и преносили га један другоме, Онај је непосредно општио са њим, и Сам непосредно му откривао вољу Своју. И тако одељен од света Јован се потпуно прилепио к Богу, као и ангели небесни. И као и ангели и он је пио управо са праизвора мудрости, моћи и љубави. Зато га пророк и назива ангелом. Осим тога Јован је био сличан ангелима небесним и по својој слободи од света и људи. За њега је свет био прашина, која се час зелени час црни, но увек тек прашина. За њега су људи били збуњено стадо, које је изгубило из очију свога пастира. Шта су свет и човек пред свуда присутном силом живога Бога? Шта је њихова снага, њихова хвала, њихова претња? Што и мехур на дубоком мору. Нити како добро може свет дати човеку, док га не позајми од Бога, нити какву штету може свет нанети човеку у присуству Бога и без допуштења Божјег. Нашто онда бити рабољепан пред светом? Нашто очекивати ма шта од позајмичара и дужника Божјега? Нашто се бојати света, кад сав свет живи у страху и дише страхом? Зато се Јован, као ангел Божји, ни најмање није везао за свет, нити је и најмање имао страха од света. Зато Јован бестрашно и грми против грешних велможа јерусалимских. пред којима се други свет клања као пред идолима: породи аспидини! Ко вам каза да бежите од гнева који иде (Лк. 3, 7)? И на Ирода сипа прекоре за сва зла што учини (3, 19). Јован се не обзире ни на кога, осим једино на Бога живога и Његову свету вољу. Он не разликује људе ни по оделу, ни по части, ни по власти, ни по учености, ни по богатству, ни по старости, - он их разликује само по каквоћи душе њихове. Његове очи и не виде телесне људе но наге душе људске, које се за друге очи крију под маском тела. Такву слободу од света и људи имају само ангели Божји. Зато пророк и назива Јована ангелом. Осим тога Јован се уподобио ангелима и безбрижношћу за свој телесни живот. Ангели нису телесни као људи, али и они имају сјајну одећу своје личности, која се може назвати небеским телом (I Кор. 15, 40). Ангели су потпуно безбрижни за себе. Њих не мори брига ни шта ће јести, ни шта ће пити, нити у што ће се обући. Служећи Богу они знају, да ће их Бог и хранити и појити и одевати. Који је то домаћин на земљи, који оставља своје верне слуге да гладују и да ходе голи? Тим пре Бог се стара за верне слуге Своје. Ко од вас бринући се може додати расту своме лакат један? Ми смо опкољени Богом више него ваздухом и светлошћу. Он познаје биће наше, и Он зна потребе наше. И Он посведневно задовољава потребе наше. Зашто да сви људи не могу то да увиде? Јер овда онда бива неродица и глад! Зашто то Бог допушта? Зато што Бог има да храни не само наше тело него и нашу душу. А искуство показује, да је понекад телесна глад храна Души. Најочигледнији доказ за ово јесте пост. Вазда сито тело обично показује вазда гладну душу. Ко пости тај душу гости. Што човек више привикне постити, то све више умањује бриге за своје тело и увећава радост своје душе. Ово не помаже само рећи и само чути; ово је само собом јасно, кад човек ово проба и практикује у животу. Као и сви свети људи што нису живели књижном мудрошћу него опробаним стварностима, тако и Свети Јован. Он се научио безбрижности за свој телесни живот не кроз читање књига и слушање мудраца, који казују а не показују, него пробајући безбрижност. Он је пробао пост и увидео је, да човек може живети не само без свију оних јела, за која се он толико брине, него и без хлеба. Сам се Јован храњаше овршцима (Ти овршци били су, по тврђењу Св. Отаца, на некаквом прорашћу, званом мелагра. Дивљи мед је мед дивљих пчела, што се налазило по шупљинама дрвећа и пукотинама стена) и дивљим медом, овршцима или пружина од неких пустињских дрвећа и горким медом од дивљих пчела. Он није употребљавао ни вина, нити икаква јака пића. И не каже се, да је се он икада жалио на глад или на жеђ. Нису њега хранили овршци и дивљи мед но Божја сила, која је придолазила верном и послушном слузи кроз овршке и дивљи мед. Хљеб ангелскиј једе човјек (Пс. 87, 25). Тако бива обично са верним и послушним, док неверни и непослушни морају уз раскошну кухињу држати и велику апотеку. Јер кроз раскошна јела и пића неверном и непослушном не придолази храна телу и души но тешкоћа, гнев и болест. - Нити се Јован бринуо за стан и за одело. Стан му је била пустиња, покривена небеским сводом, а одело камиља длака и кожан појас око бедара. Тако је и Илија био опасан кожним појасом, што означава мртвост страсти и готовост вршити вољу Божју. А обућа?А капа? Дуго живећи без обуће, ноге саме себи постају обућа. И дуго идући гологлав испод свода звезданога, глави постане удобнија пространа круна звездана него ли тесна капа од вуне и траве. Он је гледао своју душу више одевену у сунчане ризе небеских ангела, него ли у телесну мрцину ("Подвижници тањећи тело тање и грех; старају се бити бестелесним, изнурујући смртно бесмртним", Григорије Богослов.) вероватно, да и он, као и апостол Павле, и многи други светитељи често није ни знао, да ли је у телу или ван тела (II Кор. 12, 3-4). Одмарао се и спавао или под ведрим небом, или у некој од многобројних пештера у зајорданској пустињи. Но шта је он зато марио, кад му се само душа одмара у царскоме крилу небеснога Творца? Отровне ехидне и гладни лавови били су му суседи. Но он их се није бојао, јер је знао, да над њим лебди свевидеће Око. И зашто да их се боји, кад му они нису могли души шкодити? А своје биће он је гледао у својој души, а не у своме телу. Људи, који виде своје биће једино у своме телу, боре се за своје тело, траже угодности своме телу, брину за своје тело. Свети Јован био је слободан од свих телесних брига. Његова душа била је сва брига, а Божја воља једини закон и господар његове душе. У томе се он уподобио ангелима небесним. Зато га пророк и назива ангелом. Но има и друго пророчанство о светом Јовану. Велики пророк Илија назива га гласом који виче у пустињи: приправите пут Господњи, поравните стазе Његове. Док се оно прво пророчанство односи више на лични карактер светога Јована, дотле се ово друго односи више на карактер његове службе, његове мисије. Шта има да буде, дакле, служба његова? Да буде вапијући глас у пустињи, који ће опомињати људе, да приправе пут за Господа. Под пустињом се разуме на првом месту пустиња зајорданска, одакле је силни Претеча Христов и затрубио човечанству на узбуну: Покајте се! Гле, гнев иде! Гле, секира стоји код корена дрвету! Гле, свако неродно дрво сече се и у огањ баца! Гле, долази Јачи од мене, коме је лопата у руци! Гле, плеву ће сажећи огњем вечним! Покајте се! Под пустињом се разуме и цело човечанство, и цела историја човечанства, која се од греха осушила као од сушице. Претеча је прва ласта новога пролећа. Но он сам није ни пролећно сунце, ни пролећни мирис, ни пролећна песма, - он је само трубач, који буди успаване у дуготрајној зими. Он је само весник пролећа, док је пролеће Христос Господ. Под пустињом се разуме и стара душа људска, одрешена од Бога и зароњена у таму смртну, као река понорница у пешчану пустињу. Свети Јован је савест, која уздиже реку ка сунцу, а Христос је Сунце. Савест је претходница љубави, као Јован Христа. Приправите пут Господњи, поравните стазе Његове. Како? Исповедите се и покајте се. Учините ово двоје хитно, јер Господ долази. Он ће куцати на врата сваке душе. Ко се исповеди и покаје, тај ће држати врата душе отворена, и Господ ће ући, и донети му живот вечни. А ко се не исповеди и не покаје, тај ће држати врата на души зарђана од греха и затворена. И Господ ће проћи мимо њега. Но за Њим иде секира и огањ, као што пред Њим иде пролеће са сунцем, мирисом и песмом. Путеви Господњи и стазе Његове то су душе људске; неравнине по њима, то су греси безакоња. Шта значи приправити пут Господњи, то објашњава пророк Исаија још и овим речима: све долине нека се повисе, и све горе и брегови нека се слегну (Ис. 40, 4). То јест: све оно што сматрате ниским и слабим, уздигните високо, а све оно што сматрате високим и моћним, оборите доле. Или другим речима: Бога сте сматрали ниском долином, и ако је Он највиша висина; а свет материјални сматрали сте највишом висином, док је он низина и подножје ногама Божјим. Грех је обрнуо сав свет наопако. Одбаците грех и свет ће опет стати усправно. Зато исповедите се и покајте се, и крстите се крштењем покајања ради опроштења грехова. Појави се Јован крстећи у пустињи, и проповедајући крштење покајања за опроштење греха. По чему је Јован претеча Христов? Да ли само по томе, што се он објавио свету на неколико месеци пре Христа? Не, него и по проповеди и делу своме, којим је он припремао људе да дочекају Христа. Његова сва проповед јесте позив људи на покајање; Његово сво дело јесте крштење покајања за опроштење грехова. Покајању, које Јован проповеда, претходи исповест грехова; крштењу, које Јован врши, следује опроштење грехова. Исповест, покајање и крштење водом сам Јован врши, но опроштење грехова није у његовој моћи. Само Христос може вршити опроштење грехова. Сам Јован је то признао и изразио рекавши; ја вас крштавам водом, а Он ће вас крстити Духом Светим и огњем (Лука 3, 16). Тиме је он признао, да он својим крштењем само приуготовљава људе за крштење Христово. Његово је крштење више знамење, а Христово крштење је право крштење, којим се човек чисти од греха и постаје нова твар, и усиновљава се од Бога, и убраја се у пуноправне грађане царства небеснога. Пустињски пророк, Јован, познавао је до највећих дубина људску природу, сву њену слабост, наклоњеност ка злу, и колебљивост. Он је то познао кроз тридесет година свога осамљеног живота у пустињи. Кроз себе је познао сав свет, и све што бива и може бити у свету. Његова победоносна борба са самим собом донела му је и једно неисцрпно познавање људске природе. Зато он и излази сада пред људе са слободом победиоца. Његово знање није из књига него из прве руке, од Бога кроз сопствено искуство. Отуда и његова проповед носи чисто практички карактер. Он не верује људима на реч. Чак и кад се један човек искрено исповеди и искрено изјави своје кајање за учињене грехе, Јован му не верује. Јер Јован зна слабост и колебљивост људске природе. Зна то Јован и настоји свом снагом на томе, да покајници засведоче своје речи и делима. Дугим грешењем грех је човеку постао навиком. Сада треба добродетељ да постане човеку навиком, а то може бити само дугим вежбањем у добродетељи. "И добру навику и злу храни време као дрва огањ" (Петар Дамаскин). Зато Јован, сумњиво гледајући на тренутне покајнике, довикује им: покажите плодове достојне покајања (Лука 3, 8). Гордим фарисејима, садукејима и књижевницима јерусалимским, који су се гордили својим пореклом од праоца Аврама, Јован довикује: Не мислимо и не говоримо у себи: имамо оца Аврама, јер вам кажем, да Бог може и од овога камења подигнути децу Авраму (Мат. 3, 7-9). Грешна мисао и грешан говор у себи јесте прво потајно зло у човеку, из кога после извиру сва јавна зла. Шта помаже изречено покајање, ако човек продужи у себи да мисли и говори о злу? Зла мисао и зао говор у себи нису само мисао и говор него су зло дело, чак и пре него се посведоче спољашњим злим делом. Змија, која има отров у зубима, ујела не ујела, она је отровна змија; и кад не уједа она је отровна змија, а не безазлени голуб. Бог може и од овога камења подигнути децу Авраму - има више значења. Прво, Бог је уистину моћан, да од камена створи Себи људе какве хоће. Зато Јован указује првацима народним из Јерусалима на прост покајнички народ, кога су били презирали као мртво и неотесано камење. Од тога простог народа Бог ће себи подићи апостоле, јеванђелисте, светитеље и јунаке над јунацима, а прваке народне, који блеште земним, пролазним и лажним сјајем, Бог ће одбацити, ако не буду показали плод достојан покајања. Треће, и од незнабожаца, који се клањају мртвом камену и дрвету. Бог може учинити слуге Себи. Узалуд се мудраци израиљски њих гаде као нечега прљавога и недостојнога и земље и неба; ако се ти исти мудраци не покажу на делу деца Аврамова, слична праведном и боговерном Авраму, Бог ће од незнабожаца створити Себи верне, као што су незнабошци створили себи богове од камена. И најзад, нека се не поносе мудраци овога света само својим знањем закона земаљских и закона Божјих, док им је срце тврдо као камен. Заиста, док им је срце тврдо као камен, дотле ће њихов ум, препуњен разноврсним знањем, водити их право у огањ вечни. Они су привикли, да цене само знање, али су занемарили срце, они се шта више и поносе тврдоћом срца. Но Бог може од срца да учини полазну тачку људског спасења, од срца а не од ума, као што је и рекао Господ кроз пророке: и даћу вам ново срце и нов дух ћу метнути у вас, извадићу камено срце из тела вашег и даћу вам срце месно (Језек. 36, 26). Нагомилано знање није могло да омекша њихова срца. Но Бог може код истинских покајника да омекша срца Својом благодаћу, као восак огњем, и онда ће се топлотом и светлошћу срца код верних осветлити и ум свим потребним знањем. Тако учи Јован тврдокорне мудраце јерусалимске, да на делу покажу искреност свога покајања. А највеће дело, које они, гордељивци и презирачи осталих људи, могу учинити, јесте одбацивање својих охолих мисли и говора у себи, да су они деца Аврамова. Од других људи Јован изискује друкчије плодове покајања, наиме: ко има две хаљине нека да ономе ко нема; и ко има хране нека чини тако (Лука 3, 10-11). Јован зна да су ови покајници затровани злим обичајем, да имајући две хаљине отимају и трећу и да имајући и сувише хране, не деле са сиромахом, него гомилају све више и више. Зато их сада упућује новом обичају чињења милостиње, помагања бедних, давања и дељења, да би тако раширили своје тесно срце и осетили братство људи и очинство Бога, у које ће их потпуно увести Јачи од Јована крштењем Духом Светим и огњем. Цариницима пак Јован препоручује друкчије плодове покајања, сходно њиховом злом обичају, да узимају од народа више него што закон тражи. Цариници су били порезници, закупници пореза, који су се богатили прекомерним и прекозаконским узимањем од народа. Тај обичај тако је био укорењен код њих, да су се они неправедно стеченим богатством поносили као и мудраци јерусалимски својом мудрошћу, на неправди заснованој. Чиме би они могли засведочити боље своје покајање, ако не одбацивањем те зле навике и држањем законског прописа? Мудри Јован зато им и даје лек према болести. Шта саветује Јован војницима? Никоме да не чините насиља нити да кога опадате, и будите задовољни својом платом (3, 14). Опет према болести и лек. Наоружан човек склон је да чини насиље. Само га оружје тера на то. Да би учинио насиље, он мора привидно да да неко оправдање насиљу, како својој савести, тако и свету; отуда оружаном човеку, који чини насиље, својствено је опадање других и жалба на малену плату. Да би покајање војника имало трајне вредности, они морају одустати од својих злих навика, наиме од насиља, опадања и жаљења на малену плату. Све ово што Свети Јован препоручује као плодове покајања, није довољно за спасење душе од греха, али је довољно да удостоји људе изићи пред Христа. Задатак пак Претечин и био је у томе, да затруби на узбуну, да би се људи колико толико очистили и удостојили изићи пред божанско лице Спаситеља. Гледајући страшнога пророка, коме је врвела сва јудејска земља и Јерусалим, и слушајући његове необичне крике и претње секиром и огњем, људи га питаху: Ко си ти! Да ниси ти Христос, кога свет очекује? - Ја нисам Христос, одговори Јован. - Јеси ли Илија? - Нисам. - Ко си (Јов. 1, 20-23)? - Глас вапијућег у пустињи: поравните пут Господњи! И смирено признаваше Јован и исповедаше: - Иде за мном Јачи од мене, пред ким ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремење на обући Његовој. Христос је дошао, да научи људе заборављеном смирењу и прекршеној послушности. Он нам је дао савршен пример Свога смирења и Своје послушности према Оцу небеском. И Његов Претеча учи нас својим примером смирењу и послушности - својим примером безгрешног смирења и послушности пред Христом. Људи, који немају смирења и послушности, немају мудрости и љубави. А ко нема тога, тај нема Бога. А ко нема Бога, тај нема ни себе, него је као и да није: тама и сен смртна. Ако неко међу нама каже: Христос је сувише висок пример за мене, ја се на Њега не могу угледати, - ево му Јована Претече, који је као човек ближи смртним људима. Нека се угледа на смирење и послушност Јована. Али, авај, кад неко неће да чини добро, тај увек нађе изговора за своје бежање од добра. А ко тражи светлости своме жалосноме битисању на земљи, тај ће је с радошћу наћи у звезди Јована Крститеља. Благо томе, јер ће га та звезда, као она која доведе звездаре са Истока у Витлејем, довести најсјајнијем Сунцу, Господу Исусу Христу, који је једина песма ангела и једино спасење људи, јуче, данас и сутра. Зато нека Му је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије на Бадњи дан, у сриједу 6. јануара 2021. освештао је и наложио Бадњаке пред Саборном црквом Светог Василија Острошког у Никшићу. Како је раније најављено, због актуелне епидемиолошке ситуације, ове године није могло бити организовано традиционално заједничко налагање бадњака. Из тог разлога, Преосвећени Епископ Јоаникије, након одслужене Свете литургије, са никшићким свештенством је, у 13 часова, освештао бадњаке и наложио их пред Саборном црквом. Свечаном чину освештања и налагања бадњака присуствовао је вјерни народ Никшића, са којима и премијер Црне Горе г. Здравко Кривокапић. Срећан Бадњи дан и празник Рођења Господа Исуса Христа, ријечима бесједе пожелио је Преосвећени Епископ Јоаникије. „Ми смо навикли да овдје, у присуству хиљада људи, православних хришћана налажемо бадњаке сваке године, а ове године овако скромно због ових епидемиолошких мјера. Међутим, и у овој скромности имамо велику радост. Као што Његош каже: Славио сам Божић у Витлејем, славио га у Атонску Гору, славио га у Свето Кијево, ал` је ова слава надмашила са простотом и са веселошћу. Божић је такав празник да нам не треба премного. Треба нам да прославимо Богомладенца Христа и Његов долазак у овај свијет, да Му се поклонимо као Богу и Спаситељу нашем, да Му принесемо Бадњаке, сламу и нашу љубав“, рекао је владика. Господ, додао је Епископ Јоаникије, примио је нашу скромност и није тражио царске палате, нити велике скупове, него је у највећој скромности дошао у овај свијет. „Дошао је да нас уздигне у славу, и у радост у вјечно своје Царство. Нека буде ово налагање Бадњака благословено и да празник Рођења Христовог прославимо у миру Божјем, у радости, братској слози и љубави. Да не заборавимо једни друге, да се мирбожамо, да сваки обичај сачувамо, иако не можемо правити велика весеља и славља, али, у овој скромности, овој једноставности пројављује се узвишеност и величина Божја. Господ нас милује и када смо сабрани на великим скуповима, а исто тако је рекао: Гдје су двојица или тројица сабрани у име моје, ту сам и ја са њима. Нека буде срећно и благословено, свима на здравље, на радост, да понесете радост од овог светог храма у своје домове, у своје породице. Да вас загрије Богомладенац Христос својом љубављу и својом топлином Светог Духа, да вас окрпијепи и оснажи у све дане живота вашег. Мир Божји, Христос се роди!“, поручио је владика будимљанско-никшићки Јоаникије. Бадњаци се, како информише никшићко свештенство, могу налагати током цијелог дана на огњишту пред црквом Светог Василија Острошког до 21 час. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Овај празник се празнује последње недеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, дјеца везују своје очеве, а ови им се "дријеше" поклонима, исто као и мајке. Оци, Материце и Детињци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цијела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумјевању, поштовању између дјеце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве. Прилог Радија Светигора Светописамска читања: Јев. 328. (11:9-10, 17-23, 32-40) Браћо, вјером се насели Авраам у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунасљедницима истога обећања. Јер очекиваше Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог. Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања, коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику. Вјером у оно што ће доћи благослови Исак Јакова и Исава. Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје. Вјером Јосиф на самрти напомињаше о изласку синова Израиљевих, и заповједи за кости своје. Вјером су Мојсеја, пошто се роди, крили три мјесеца родитељи његови, јер видјеше да је дијете красно, и не побојаше се заповијести цареве. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; Зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство. Мт. 1. (1:1-25) Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина. Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама. А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона. А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја. А Јесеј роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона са Уријиницом. А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију. А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској. А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља. А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора. А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда. А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос. Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест. А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога. А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог. Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус. Беседа преподобног Јустина Ћелијског у недељу пред Божић - Светих Отаца Данас је Недеља, Света Недеља хришћана пре Христа. Света Недеља Светих хришћана пре доласка Господа Христа у овај свет. Они живели у далеким надама, у паклу смрти и греха, велики праведници: Свети Аврам, Свети Исак, Свети пророци Исаија и Јеремија, велики Свети цареви: Давид, велики славни првосвештеници: Самуило, Арон. Све праведник до праведника, сви они испуњују Еванђеље Господа Христа пре него што се Господ објавио овоме свету. Еванђеље пре Христа, да! Данас ми прослављамо те велике и свете људе. У њима можете наћи све врлине еванђелске: и веру, и љубав, и молитву, и пост, и кротост, и смиреност. Сваки од њих, пун је тих еванђелских сила, пун пре доласка Господа Христа у овај свет. Они су осећали сви, од првог до последњег, да је овај свет страшно царство смрти и греха. А иза смрти и греха, шта стоји? Ђаво. Јер, ђаво влада светом кроз грех и кроз смрт. Старозаветни Праведници нису могли да се боре и изборе са смрћу, нико од њих. Рвали се са смрћу, али нико није могао да победи смрт. Сви су они одлазили, пролазили преко овог света, одлазили у царство смрти. Цео Стари Завет и сви Старозаветни Праведници били су чежња за Спаситељем света. Давили се у мору греха и смрти, сваки се од њих молио Господу: Господе, избави нас! Пошљи нам Спаситеља, дај нам Спаситеља од греха и смрти! И тако, пролазе и одлазе са овог света са надом и очекивањем, са надом у великог и славног Спаситеља света. Векови су и векови пролазили, хиљаде и хиљаде година чекајући Њега. Они су са том вером живели ради Њега, и кроз ту веру испуњавали се силом божанском, да проживе овај свет у светости и правди, да проживе цео овај живот такорећи у Еванђељу, пре него што је објављено свето Еванђеље. И зато је речено, од великог и славног Светог апостола Павла, да цео Стари Завет уствари води ка Господу Христу. Он је био васпитач ка Господу Христу, припремао је људе, припремао је људе за долазак Христа, за долазак Спаситеља. Старозаветни праведници не би били праведници, не би били светитељи, не би имали силе да постану светитељи Божји, да се њихова вера и њихово очекивање кроз веру није остварило. Јер њихова се нада испунила. Речено је у светом Еванђељу, да су они прошли кроз овај свет са надом на Месију, са надом на Спаситеља света, а да савршенство живота, и правде, и љубави у овоме свету зависи од Месије, од Спаситеља. Заиста, Господ је дошао, Бог је постао човек, тиме обасјао све светове, и пре Њега и после Њега. Поставши човек, Бог је казао човеку шта је човек, и Бог је казао човеку шта је овај живот, а шта смрт. Господ Христос, Бог који је постао човек, и јавио се у овоме свету као Богочовек, зато је и победио смрт, да би показао да је победио грех, да би показао да је победио ђавола. Сви старозаветни праведници, старозаветни светитељи били су ослобођени Господом Христом када је сишао у Ад, царство смрти, и изведени у Царство Небеско. Многобројни су сведоци о Господу Христу, о Његовом доласку у овај свет. И ми, вели се у светом Еванђељу, ми који смо дошли после Господа Христа у овај свет, ми имамо пред собом толике сведоке о Господу Христу. Сведоке да је Он заиста Спаситељ света, да је учинио за нас људе оно што нико учинио није, да је Он, Богочовек, победио смрт и осигурао Живот Вечни нама људима, осигурао смртном телу људском Бесмртност и Живот Вечни. И сви ми у овоме свету после доласка Господа Христа, ми хришћани, и живимо са том вером и надом, вером у васкрсење мртвих и надом да ћемо и ми васкрснути, да ће нам Господ подарити Царство Небеско после Страшнога Суда. И речено је зато у светом Еванђељу, да и ми, "имајући толику гомилу сведока, одбацимо од себе сваки грех који је прионуо за нас, и да с трпљењем трчимо у битку која нам је одређена". Какву битку? Битку за Господа Христа, битку за Живот Вечни, битку за Правду Вечну, битку за Бесмртност. Јер, после Господа Христа, твој живот и јесте битка између смрти и живота, између пролазности и вечности. Господ Христос први је победио смрт и Он једини даје силе да у овој бици земаљској и ми побеђујемо Његовом силом. Шта је то? То је битка за све што је људско, за све оно што је Он донео, то је битка за Његово свето Еванђеље, то је битка за све Божанско што је Он донео човеку у овоме свету. Да, за осигурање Вечнога Живота свакоме од нас. У тој бици учествујемо сви ми. Шта је најглавније за мене и за тебе у тој страшној борби, у том окршају на живот и на смрт? Казано је у светом Еванђељу: Нама ништа друго није потребно, него да ми "гледајући на Начелника и Савршитеља вере, Господа Христа", и сами се у тој борби боримо и побеђујемо Њиме. Јер Он, вели се, "претрпевши Крст, седе на престолу Царства Небеског. А ми, вели Свети Апостол, још не дођосмо до крви борећи се против греха". Још не дођосмо до крви борећи се против греха. То је данашњи задатак хришћанина у овоме свету: да се бори против свога греха непрекидно до крвавог зноја. Јер тиме, само тиме он може победити смрт и добити васкрсење мртвих. Само тиме он може себи осигурати Царство Небеско у ономе свету, осигурати Живот Вечни. До крви борити се против греха. Ето, то је наша битка у овоме свету, нас хришћана, сваког хришћанина и сваког човека. Ђаволи наваљују на нас са свих страна разним искушењима, разним сластима и страстима овога света, само да нас одвоје од Господа Христа, да ми навикнемо на грех, да грех за нас постане обична ствар. Псујеш и кажеш: е, није то ништа! Данас, сутра, прексутра, и рђава навика постаје рђав господар. А човекоубица од искони (ђаво) чини све да успава твоју савест. Крадеш, навикаваш се на то, не бориш се против тога. Ступаш у ортаклук са човекомрсцем, ђаволом, са оним који душу твоју лови. Среброљубац си, похотљив си, горд си, гневљив си, не бориш се против свега тога тешко теби, брате! Мораш се борити до крвавога зноја ако желиш себи спасење. Не навикавај се на грех, не правдај свој грех никада. Оно што треба осуђивати у себи и у свету око себе, то је грех, зло. Осуђујући грех не осуђујеш грешника. Моли се Богу за грешника, али осуђуј његов грех. Моли се за оног који ти зло чини, али осуђуј његово зло. Бори се против његовог зла, али најпре против свога зла у себи и свога греха. То је даноноћни окршај у коме се налази сваки хришћанин свестан, свестан Еванђеља, свестан Господа Христа, свестан онога што је Господ донео. Свакоме од нас донео бесмртни Живот Вечни, који се мора изборити, извојевати. Немој рећи: А, па то је немогуће; тешко ми је, ја не могу. Погледај на Старозаветне Праведнике, на људе који су пре Христа испунили Еванђеље Христово. А ми, а ја, а ти? Ми имамо Господа Христа поред нас, дошао у овај свет, ту је с нама у Цркви Својој. Штавише, ми смо тело Његово, чланови, живи чланови тела Његовог Божанског, Цркве. Све нам је донео, све нам је дао, сва оружја небеска да победимо ђавола, све светиње небеске да победимо грех, донео нам је и дао све силе небеске да победимо смрт и све што је смртно у нама, у свету око нас. Шта нам недостаје? Шта је то што Господ Христос није донео, и мени и теби? Све је донео, све је дао, а ми шта додајемо? Себе, веру, одлучност, јачину, снагу, наду. Господ ће помоћи, ниједан грех није јачи ни од тебе, ни од мене; ниједна смрт није јача ни од мене, ни од тебе; ниједан ђаво није јачи ни од мене, ни од тебе. Јер је Господ Христос с нама, Он је у нашем земаљском свету, Он је у Цркви Својој. Гле, ту су све божанске силе у теби и поред тебе. Шта ти могу учинити људи христоборци, шта ти могу учинити греси, шта ти могу учинити искушења? Ти само наоружај себе оружјем Христовим, и онда се не бој никаквих противника, ни највећих, ни најстрашнијих. А ко је најљући противник и твој и мој? Смрт, ђаво, грех! Ништа у свету страшније од греха! Да, зато сваки од нас треба да се бори до крвавог зноја против греха, како вели Свети Апостол, до крвавог зноја. Немој варати себе, немој уљуљкивати себе обећањима да ћеш ти то учинити касније, данас, сутра, кроз извесно време, недељу, две, или можда кроз годину дана. Авај! Невидљиви мачеви смрти могу једног дана да те однесу неприпремљеног из овог у онај свет. Као из приче о богаташу, оном еванђелском богаташу који је нагомилао имање земаљско и рекао души својој: "Душо моја, имаш много имања за много година, почивај, једи и пиј, весели се." Бог једне ноћи дође.: "Узећу душу твоју од тебе, а имање твоје чије ће бити"? Чије ће бити, чије ће бити?! Тако ја и ти, тако сваки од нас, нека не гомила оно што није Божје, ни у души, ни око себе у свету. Нека се не труди да троши живот свој на богаћење лудостима, или страстима овога света, или богатствима овога света. Нек' се све око тебе претвори у злато, ти пљуни на све то злато, ако ђаво кроз то тражи душу твоју, да му се поклониш. Све ово даћу теби, може рећи ђаво. И ако даје, даје злато, даје то земаљско блато свакоме ко се опчини и занесе тиме. Али му зато душу узме, душу узме и отме. Шта је веће, драгоценије од душе? Шта је највеће благо у овоме свету? Душа човекова! Она више вреди него сав свет. "Ако душу изгубиш, вели Спаситељ, чиме ћеш је откупити". Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света. Зато ми, гледајући и угледајући се на старозаветне праведнике, да се и сами трудимо свим силама својим да испунимо себе оним светим врлинама којима су они испунили душу своју: вером, љубављу, смиреношћу, молитвом, постом, и на тај начин осигурамо себи Живот Вечни и Царство Небеско. Од нас се тражи одлучна вера. Одлучна вера. Кад хоћеш, можеш. Зашто? Зато што ти Бог помаже. Онда, када се трудиш, онда, када примораваш себе на веру, примораваш себе на еванђелска добра, тада Господ с Неба лије на тебе Божанске силе. Немаш молитву, приморавај себе на молитву и Бог ће ти дати молитву. Ако ти се не пости, приморавај себе на пост, и Бог ће ти усадити љубав према посту, ти ћеш заволети пост, видети каква је сила пост који чисти душу од греха и од страсти. Ако ти није неко мио, ако га мрзиш, ти приморавај себе на љубав према њему, приморавај себе на љубав, и Господ ће ти дати силе да га заиста једнога дана заволиш. Никада, никада немој гладити ни мазити свој грех, никада немој гладити ни мазити своје страсти. Ја сам позван, од Господа Христа позван, до крвавог зноја да се борим против ове страсти. Зашто? Зато што је она убица! Против мог греха. Зашто? Зато што је он мој самоубица. Он убија, односно, ја себе убијам њиме. Зато се морам борити са њим непрекидно, и дању и ноћу. Јер гле, шта је овај живот, мој и твој? Педесет, шездесет, осамдесет, сто година највише, а онда и за тебе и за мене вечни живот у ономе свету. Шта ћемо радити ми у ономе свету? Куда ће нам душа? То питање постављај себи: куда ће нам душе? Када се спусташ у постељу као у гробницу питај себе: да ли си се борио против греха? да ли си осигурао себи бесмртност и живот вечни? да ли су у твојој души биле свете и бесмртне мисли? да ли су у твојој души биле свете бриге, бриге за спасење душе, или си се био опустио низ потоке својих глупих жеља, и може бити, саблазни и искушења. Да, ми нећемо имати изговор на дан Страшнога Суда, ако не однесемо победу над грехом и над смрћу у овоме свету. Јер је Господ Христос с нама, Богочовек је с нама, Победитељ смрти је с нама, све нам даје. Шта нам недостаје? Ништа осим вере, ништа осим одлучности у вери. Благи Господ ће ту одлучност, ту веру умножити у свакоме од нас да ми, да сваки од нас проведе живот на земљи борећи се против свога греха до крвавога зноја. И тако осигура себи бесмртни Живот Вечни у ономе свету, да заједно са свима Светим Старозаветним и Новозаветним Праведницима слави Чудесног Господа. Гле, гле! Ми имамо несравњено више сведока и помоћника него ли старозаветни праведници. Ми имамо безбројне светитеље, свете апостоле, свете мученике, свете исповеднике, хиљаде хиљада, милионе милиона и старих и нових мученика и светитеља Божјих. Све то помаже и теби и мени, све су то наша света браћа, наша уплакана браћа на Небу због грехова наших на земљи. Само их призвати треба, само се помолити њима, и света јата Светитеља Божјих слетеће увек на твој вапај да те спасу у твојој борби са грехом, да ти осигурају бесмртни Живот Вечни, да би и ти са њима и овог и оног света славио Њега, Чудесног и Јединог Господа и Бога у свима световима, Исуса Христа, Њега Јединог Победитеља смрти, Њега Јединог Човекољупца, јер нам је дао бесмртни Живот Вечни. Њему част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У навечерје празника Светог Апостола Јакова, брата Господњег, 4. новембра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и четврто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Фотије, своје казивање у нашој емисији почео је сведочанством преподобног Порфирија Кавсокаливита који је, по Богом дарованој мудрости и прозорљивости, у своје време говорио да ће рачунари бити од велике помоћи у мисији Цркве. Према речима владике Фотије истинитост речи светога старца Порфирија потврђујемо нашом емисијом трудећи се да реч Божја дође до срдаца многих. Предстојатељ Цркве Божје у Епархији зворничко-тузланској нас је упознао са црквеним животом у повереној му епархији, посебно нагласивши да је света Литургија једини и основни покретач сваког богоугодног дела. Владика је говорио и о богатом издаваштву Епархије зворничко-тузланске: Потребно је да све људе поучавамо правом и истинском знању по Богу, то је јеванђелски принцип, у томе је сагледан непроцењиви значај квалитетног издаваштва које ми у нашој епархији негујемо, истакао је владика Фотије. Веронаука је од изузетног значаја јер деца стасавају учећи се речи Божјој и теорију задобијену у учионици примењују конкретно у храму Божјем на светој Литургији која је увек сагледана као велика катихеза, речи су епископа Фотија о значају православног катихизиса. У овом сегменту емисије говорили смо и о уџбеницима за веронауку које је приредио преосвећени владика. Будући да је Епископ Фотије имао посебан животни благослов и дар да упозна два велика и света светогорска старца - преподобног Порфирија кавсокаливита и преподобног Пајсија светогорца - владика је са нама поделио сећања на сусрете са овим Божјим људима нашег времена. Према сведочанству нашег уваженог госта, сусрет са овом двојицом светогорских стараца оставило је велики и неизбрисиви траг у његовом срцу, јер сусрет са светим људима јесте истинско опитовање љубави Божје. Претходних неколико дана били смо учесници радосне туге због упокојења његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Преосвећени владика Фотије је са нама поделио своја сећања из дана када је био ученик знаменитог митрополита Амфилохија, који је сваку своју реч потврђивао делом, поставши тако човек јеванђеља. Ми смо га као студенти одушевљено слушали, заиста је био велики човек наше Цркве. Посебно се сећам његових предавања из Увода у богословље, јер је митрополит био теолог исихазма, из те области је и његов докторат "Учење Светог Григорија Паламе о Светој Тројици". Та његова предавања су била жива и искуствена, слушали смо га као једног светогорца који нам говори оно што је животом својим проживео. Доживљавали смо га и као једног од ученика преподобног Јустина Ћелијског, и бивали одушевљени његовим беседама у београдским храмовима. Касније се пројавио његов дар за свештено служење. Као архијереј он је својом љубављу успео да препороди обезбожену Црну Гору, да оживи храмове и манастире, да оживи народ чинећи од њих истинске боготражитеље, истакао је Епископ зворничко-тузлански Фотије говорећи о блаженопочившем митрополиту Амфилохију. У другом делу емисије владика је говорио о љубави према поезији, поучивши све нас да ослушкујемо глас Божји и препознамо дарове којима нас Господ награђује очекујући да их у погодно време умножимо и да на тај начин послужимо Цркви. Поред тога, владика Фотије је указао да је од изузетног значаја поучавати верни народ да прави разлику између канонских и неканонских свештеника, јер живимо у времену великих искушења када неканонски самозвани свештеници смућују многе и спутавају их са јединог и истинског пута спасења. На самом крају емисије преосвећени владика Фотије је упутио архипастирску поруку указујући да смо сви призвани да свој живот темељимо на светотајинском животу, трудећи се да у љубави служимо Богу и ближњима. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Mного тужног срца изражавам моје дубоко саучешће Његовој Светости Г. Г. Иринеју, архијерејима, свештенству и монаштву Црногорске митрополије у вези са преласком у бољи свијет много љубљеног Високопреосвећеног митрополита Амфилохија. Много ми је жао да не могу учествовати у опелу и сахрани у саборној цркви у Подгорици, па надам се да ћу касније имати прилику да се молим на гробу многогодишњег свог учитеља и пријатеља. Православни свијет у лицу високопреосвећеног митрополита изгубио једног од најистакнутијих богослова и великог молитвеника. Међутим добили смо великог заступника пред престолом Свевишњега за православни народ на небесима. Зато благодаримо Свемилостивог Господа да је нам дао таквог мудрог и храброг, стварно црногорског у најбољим традицијама светитеља у наше тамно вријеме. Широм наше њемачке епархије молимо се за упокој душе нашег митрополита и за мир и љубав у његовој Црној Гори. Са љубављу у Христу остајем Ваш +Марко, митрополит Берлински и Њемачки Извор: Митрополија црногорско-приморска

Стручњаци за комуникацију истичу да је у међуљудској комуникацији често потребно обратите више пажње на тзв. невербалну комуникацију. Невербална комуникација обухвата различите, углавном несвесне или макар неконтролисане комуникационе исказе, међу којима нарочито место заузимају покрети тела, положај руку, усмереност погледа… Један од најзначајнијих медијума невербалне комуникације је, свакако, само људско лице. Људско лице је један од најупечатљивијих и поузданијих медијума комуникације. Оно нам често може открити туђа осећања (љубав, радост, тугу, страх, бес, незаинтересованост, посвећеност). Штавише, изглед нечијег лица се може схватити као његов невербални исказ у контексту не само једног тренутка, већ његовог односа према животу. Запуштеност или негованост нечијег лица, хтели ми то да признамо или не, код нас обликује одређени утисак о човеку као таквом. Може се рећи да је човеково лице његово представљање пред светом. У данашњој култури „смајлија“, комуникација на бази тзв. фацијалне експресије досеже свој врхунац будући да је људско лице по­стало својеврсни „симбол“ којим се исказују не само осећања, већ и расположења, па чак и намере страна у комуникацији. Данашња култура се, стога, у извесној мери може сматрати културом фасцинације лицем. То, међутим, није ништа ново. Не заборавимо да у најстаријем споменику људске књижевности, Епу о Гилгамешу, главни јунак спева, легендарни владар Урука – Гилгамеш пред крај свог животног пута, веома богатог и бурног, промењивог, испуњеног успонима и падовима, моли од богова последњу милост – сусрет са преминулим пријатељем Енкидуом. Он ову своју жељу формулише у молби да види лице Енкидуово. Као да ова молба представља вапај читавог човечанства кроз векове од Гилгамеша до нас данас. Ехо тог вапаја прожима и библијске текстове, надасве, мудросну књижевност Старог Завета. „Гледање лица“ у Старом Завету Истину о лицу као средству комуникације и заједничарења чо­век је рано спознао у свом живот­ном искуству. Лице, стога, постаје један од значајних архетипских симбола. Чини се да је ову истину човек спознао толико рано у свом историјском искуству, па су за­то са њом повезане формулације као што су „гледање лица“, „окретање лица“, „промена лица“. Тако, када читамо прве страни­це Светог Писма, оне које описују прво братоубиство, видимо да Бог Каина који се налази на прагу злочина покушава да опомене поставивши му питање: „Зашто ти се лице променило? Ако чиниш добро нећеш ли ми бити мио? Ако не, зло ти је пред вратима“ (Пост. 4, 5-6). Искуство које човек има са Бо­гом на страницама Светог Писма се описује у истим категоријама. Тако псалмиста жељу да му мо­литве буду испуњење представља исказом „нек изађе молитва моја као кад пред лице Твоје“ (Пс. 141, 2; уп. 79, 11), док свој у жељу да са другим поклоницима присту­пи олтару Божијем изражава речима „изађимо пред лице Његово са хвалом…“ (Пс. 95, 2). Он у тренуцима туге и очајања, тренуцима блиским смрти, када се осећа остављеним и од самог Бога поставља питање: „Зашто, Господе, одбацујеш душу моју и одвраћаш лице своје од мене“ (Пс. 88, 14), док своју наду у вечни живот изражава речима „ходићу пред лицем Господњим“ (Пс. 116, 9; уп. 16, 11; 17, 15; 41, 12; 56, 12). То је зато што је човек древног Израиља био дубоко уверен да његов живот зависи од Бога (Пс. 104, 27-28), тј. од Божијег лица које доноси спасење и избављење (Пс. 80, 3; уп. 31, 16; 67, 1) и чије окретање од човека доноси јад, патњу и смрт (Пс. 104, 29; уп. 13, 1; 30, 7). Ово је занимљив мотив који мо­же да се разуме као једноставна песничка слика која изражава чежњу човека за метафизичким, и његово искуство (умишљено или стварно) метафизичког. Ствар, међутим, није тако једноставна. Један од препознатљивих мо­тива у библијској књижевности јесте да човек „не може видети лице Божије и остати жив“ (Изл. 33, 20). Како је онда гледање лица Његовог извор живота? Једно од могућих решења долази нам са првих страница Библије, оних које описују човека који је створен по „лику (слици, лицу) и обличју Божијем“ (Пост. 1, 28). То значи да је у створеном свету човек посредник Оног Лица које дарује живот, обасјава постојање другог човека својим присуством или га оставља у тами изолације и усамљености уколико „одврате лице своје од њега“. То, међутим, значи да тај други, коме својим лицем обасјавамо живот, омогућава нама својим лицем да осветлимо нашу изворну боголикост, хуманост и персоналност. Мотив братоубиства које стоји у основи изградње људске цивилизације је, сасвим неоспорно, део предања свих авраамовских религија. Јудаизам,хришћанство и ислам посвећујузначајно место овом мотиву и библијском предлошку у којем је тај мотив изражен. То, међутим, није само библијски мотив. Напро­тив, овај мотив је део архетипског искуства присутног и у другим древнооријенталним религијама и митологијама. У Египту бог Озирис постаје жртва свог божанског брата Сета, који је доцније поштован као покровитељ бројних фараона Египта и значајних аспеката египатског друштва. Сличан мотив постоји у хананској митологији у којој Мот (или у неким митовима Јом) убија Ваала, бога плодности. На сличан начин се може посматрати смрт бога Тамуза у вавилонској митологији. Нису, међутим, само оријенталне религије истицале братоубиство као темељ људске цивилизације. Исти мотив стоји уграђен у темељу римске цивилизације, у легенди о Ромулу и Рему. Сусрет са лицем брата попут сусрета са лицем Бога Јаков, млађи од двојице браће чија је међусобна борбеност пре­тила да уништи породицу, варалица који чини све да се домогне преимућстава која припадају његовом брату, па чак и да превари свог ослепелог оца, оца који не може да види његово лице па сто­га Јаков може да се представи као неко други. То је Јаков који носи маску на свом лицу, који вара и не дозвољава да буде препознат као аутентична личност, већ се претвара и глуми. Тај и такав Јаков слика је мно­гих људи данашњег света који је значајно одређен управо самодеперсонализацијом, обезличењем, самоизолацијом. Деперсонализација и самоизолација се дају наслутити у многим ситуацијама у којима се „сусрећемо“ са људима, или би макар могли да се сусретнемо са њима или они са нама, да нисмо и ми и они загледани у екране својих смарт теле­фона, ајфона или таблета. Самодеперсонализација води и деперсонализацији других. Тај други се не посматра као аутен­тична личност са којом је могућ искрен и непатворен сусрет, већ као неко са ким однос треба градити на утилитаристичким основама обостране „користи“, или чак (и све чешће) искористити за сопствене потребе и интересе. То је човек који се не сагледава као холистичко биће, већ се своди на своје способности, квалитете или мане. Човек чије се лице може препознати у смајлију, али не и видети лицем у лице. Јаков, међутим, није само сли­ка човека који крије своје лице и окреће главу од туђег. Он је човек који после година преображавања и борбе, рада на себи, постаје – Израиљ, победник, аутентични човек који жели да остане добар оригинал, а не нечија лоша копија. Тај и такав Јаков сада се сусреће са својим братом, братом кога је преварио, оштетио и пред чијим је гневом побегао и од чијег је гнева још увек стрепео. Сада, међутим, Јаков не жели више да бежи, не жели више да крије своје лице, нити да скреће поглед са лица свога брата. И тада, ту у братском загрљају загледан у ли­це свог брата, он схвата једну од најдубљих истина живота коју из­ражава речима: „Брате, кад видех лице твоје као да видех лице Божије“ (Пост. 33, 10). Јаков је схватио да гледањем ли­ца другог не само да пројављујемо Божије лице у животу тог човека осветљавајући и дајући квалитет његовом животу, већ да гледајући и откривајући то лице другог и његов живот бива осветљен и добија нови квалитет, јер се у лицу другог сусреће са сопственом и општељудском боголикошћу. Јован Благојевић Извор: "Православље" бр. 1183

У најновијем 1278 броју новина Српске патријаршије Православље од 15 јуна читајте: Детаљан хронолошки приказ догађаја у Митрополији црногорско-приморској који су се дешавали у периоду између два броја новина... Пишемо о традиционалној литији поводом славе града Бара, на Дан Св. Јована Владимира, о рушењу конака новог манастира посвећеног Светом Василију Острошком на Бриској гори код Улциња... доносимо беседу Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија са службе Божије из манастира Острог, покрај моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, 10. јуна... и поруку Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори са свештенством и монаштвом Црне Горе од 11. јуна... У ауторском тексту под насловом: „НДХ, НДЦГ, разбојнички закон у Црној Гори и одговор верног народа“, др Александар Раковић, у Рубрици Поводи, између осталог каже: „Српски народ у Црној Гори је прогоњен од стране наших некадашњих сународника који су српски национални идентитет заменили конвертитским идентитетом нације црногорских сепаратиста. Реч је о правом апартхејду, суштинској сегрегацији у Ђукановићевој творевини која се лажно назива Црном Гором... На следећим странама Православља, следују текстови у којима пишемо о: четрдесет година на трону Епархије бањалучке Епископа Јефрема; комплетан транскрипт документарног филма, снимљеног поводом 60 година монашке, 45 година епископске и 10 година патријарашке службе Патријарха српског Иринеја, ауторско дело протојереја-ставрофора Стојадина Павловића директора Патријаршијске управне канцеларије... Монахиња Макарија, игуманија манастира Соколица, за овај број новина сведочи о спасавању манастира Девич у јуна 1999. године; а протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић пише о јубилеју Православног богословског факултета – 100 година рада ове високошколске установе Српске Православне Цркве... Ђакон др Ивица Чаировић, доцент на Групи за Историју Цркве Православног богословског факултета Универзитета у Београду за новине Српске патријаршије пише о Националном музеју историје и уметности Луксембурга... У Рубрици Кроз хришћански свет, Данко Страхинић, за петнаестојунски број Православља пише о политичким играма око статуса Свете Софије и износи конкретне чињенице, као то да је... 29. маја ове године организован богат музички програм са песмама посвећеним султану Мехмеду, али и турској победи на Галипољу 1915. године. Тог дана је упркос првобитним најавама да се то неће десити, на Ердоганово инсистирање, ипак у Светој Софији одржано читање куранске суре Ал-Фатх („Победa“) и молитве која је преношена на државној телевизији и путем интернета, док је турски председник путем видео-линкачитао турски превод те суре.... Извор: Православље

У суботу 30. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог апостола Андроника и Свету Јунију, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом великомученику Димитрију у Великој Иванчи. Звучни запис беседе Нашем Архијереју саслуживали су протојереји-ставрофори: умировљени парох младеновачки Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки Жељко Ивковић, протојереји: Слободан Кеџић и Владан Јовановић, јереји: Марко Стевановић и Иван Ненадовић и протођакон Иван Гашић. Евхаристијско сабрање увеличали су “Српски православни појци”. Пре Литургије наш Архијереј освештао је у порти великоиванчанске цркве предивну чесму са иконом Живоносног источника. У својој беседи Епископ Јован се осврнуо на значај прослављања Спасовдана и најдубљи значај овог празнка. Владика је истакао да нас Господ није оставио сиротне, али ако нисмо у заједници Богочовечанског Тела Христовог, у Цркви, у литургијском сабрању, нема нас ни у спасењу. Наш Владика је рекао да је Реч Божија, Реч која оживљава, Реч која васкрсава, Реч која освећује, Реч која просвећује. То је та Реч Божија од које је постало све што је постало. Верни су упознати са мудрошћу да је хришћанин вечни ученик, који се у овом животу спрема за полагање испита за вечни живот; испит нашег живота, наших дела и испит наши недела. Пред Богом су живи само они који слушају Реч Божију и извршавају је, а духовно мртви пред Богом су они који слушај Реч Божију а не творе је. Епископ је закључио да би се зато требало трудити за спасење како своје, тако и других. Тај труд има вечити значај, јер је труд на спасење људи. Они људи који своју веру не живе и за спасење не маре су као љуштуре, које не остварују пуно назначење свог постојања. Извор: Епархија шумадијска

”Често као хришћани стављамо сенку пред другим човеком не желећи да у њему видимо икону Христову. Често пута злоупотребљавамо слободу и сматрајући да чинимо и творимо слободу у Христу заправо радимо шта хоћемо и како хоћемо. То није слобода. То је ”слобода” овога света и века, а слобода у Цркви Божјој је слобода у послушности и држању заповести Божјих” - рекао је Епископ Херувим. У Недељу Светих отаца, дана 31. маја 2020. године, на светој Литургији у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј Води началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, први парох вуковарски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, други парох вуковарски, јереј Вукашин Цветојевић и ђакон Војислав Николић. Овом приликом Епископ Херувим служио је парастос блаженопочившем протојереју-ставрофору Јовану Радивојевићу, пароху доброводском који је оставио дубок траг у летопису ове парохије. Архипастир се у богонадахнутој беседи обратио верном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека буде на здравље и на спасење ово наше сабрање на Доброј Води. Данас смо на почетку јеванђелског одељка чули ”Дошао је час да се прослави син Божји”, а заједно са Сином Божјим да се прослави и целокупан Очев Домострој спасења. Та радост и Тајна нас је сабрала овде. Тајна Божјег спасења треба да нам је непрестано пред очима, у нашим мислима и осећањима, требамо да размишљамо о Божјем промислу који јесте да целокупна творевина има вечну радост. Ако живимо у љубави и милости Божјој, испуњавамо заповести Божје и творимо их на начин на који их требамо творити, онда испуњавамо слободу, љубав и наду и све врлине које нас узносе ка Небу. Празник Вазнесења Господњег показује нам да нас овоземаљско и гравитацијом усмерава ка доле, док је наша Небеска Држава, Царство Небеско које је заправо испуњење Божјег Домостроја спасења. Реч Божја записана у Јеванђељу јесте Реч вечнога живота, блага Реч која даје утеху и буди осећања усмеравајући нас ка нашем почетку, тј. ка Христу. То је суштина живота. Често као хришћани стављамо сенку пред другим човеком не желећи да у њему видимо икону Христову. Често пута злоупотребљавамо слободу и сматрајући да чинимо и творимо слободу у Христу заправо радимо шта хоћемо и како хоћемо. То није слобода. То је ”слобода” овога света и века, а слобода у Цркви Божјој је слобода у послушности и држању заповести Божјих. Тако се испуњава слобода, у послушности. Послушност у Цркви Божјој изграђује слободу. Наша слободна воља је у томе да прихватимо Христову слободу, да охристовимо нашу слободу како би имала пуноћу, вечну љубав и вечно праштање. Празници кроз које смо прошли, Васкрсење и Вазнесење, и Света Педесетница која је пред нама су Тајне Живота које нам се откривају и испуњавају на свакој Литургији. Отварају нам се дарови светотајинског живота у Цркви. Нема живота ван заједнице и Цркве Божје. Ту је Живот и Тајна, ту је чудо и све оно што је саткано у бићу свакога од нас – да тражи своју пуноћу и испуњење, своју утеху у овом животу. Ако живимо на такав начин и поштујемо све оно што нам је Господ оставио онда смо небески народ који испуњава заповест Христову и који не затамњује лик Христов ни пред чијим лицем. Не можемо ставити међу једни између других и да не видимо Бога једни у другима. На светој Литургији и ми свештници и сав народ говоримо ”Христос посреди нас”. Христос треба заиста да буде међу нама, да га осетимо и да га загрлимо, да видимо икону Божју у другом човеку јер тако се усмеравамо ка Царству Божјем и испуњавамо Очев Домострој спасења утемељен на Празницима које смо прошли. Данашњи празник Отаца Првог васељенског сабора је тестамент живота у Цркви Божјој. Оци Првог васељенског сабора борили су се да сачувају учење о божанској и човечанској природи у Господу. Јер човечанска природа са својим Творцем једино тако. Бранили су веру од јеретика који су погрешно учили о Господу Исусу Христу. Својим учењем оци су нам покушали пренети тестамент који непрестано на Литургији понављамо као основу наше вере и пуноћа живота у Цркви Божјој. Ту је све оно што требамо да знамо о вери, то је основни катихизис. Још један догађај нас је сабрао овде, да се сетимо нашег оца Јована који се нажалост несрећним догађајем преселио, верујемо, на Небеса. Тамо је сигурно са светима и данас је служио свету Литургију овде са нама славећи Име Божје које је проповедао и са којим је живео. Заиста верујемо и надамо се у Промисао Божји да је то тако, да је његова душа заиста била данас овде са нама и да смо се заједно са њим молили. Благослов Божји је увек присутан када се сећамо својих уснулих предака, својих уснулих старешина који су нас увек руководили ка Царству Божјем и усмеравали нас ка Путу Јеванђеља. Знамо да смо добри пастири ако следимо своје старешине, ако слушамо из њихових уста благу Реч, благу Реч која нас води ка Царству Божјем. То смо увек могли чути из његових уста. Ту благу Реч Јеванђеља која нас усмерава ка Литургији вечнога живота. Када тако живимо и преносимо такву реч онда свако од нас, ја први, можемо да записујемо Име Божје у историју овога света и да будемо они који носе суштину живота у свом срцу и души. Нека је благословен данашњи дан и нека је благословено ово данашње сабрање овде на Доброј Води и да нас благослов Божји и љубав Божја непрестано позива у ову светињу. Да се сабирамо, да се Богу молимо и да заједно са свима славимо Бога у Три Лица сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

На празник Светих Кирила и Методија, у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Лепоти богослужења допринело је певничко појање јеромонаха Еноха, архиђакона Илије и монаха Платона. У архипастирском обраћању Eпископ Иларион је нагласио да врло често нисмо свесни благодати рођења у православној земљи, у истинитој вери где нам је све дато пред очима. Тумачећи Јеванђеље о исцељењу слепорођеног, владика је истакао да је тај слепи од рођења био трезвенији, мудрији и благодарнији од свих књижевника и фарисеја који су провели живот тумачећи пророке али због озлобљености срца нису успели да препознају Христа Спаситеља, и приметио да и данас врло често не познајемо и не испуњавамо закон Божји у мери у којој је то нама спасоносно и корисно. Своју беседу владика је закључио речима Светог Никодима Архиепископа пећког – „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“. Извор: Епархија тимочка

Ако ви нас приводите у име читавог овог народа који је био на Литији, све је у реду, казао је синоћ полицијским службеницима Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. “Никакав проблем ја немам с тим. Мене је понекад срамота што сам на слободи, што нисам у затвору, с обзиром на све оно што се догађа”, казао је Владика Јоаникије полицијском службенику: Извор: Митрополија црногорско-приморска

У првомајском броју Православља, новина Српске Патријаршије читајте: Патријарх српски Иринеј за дневне новине Блиц у ексклузивном васкршњем интервјуу каже: „Страх је велики и оправдан“, и говори о опасном времену у коме живимо, литијама у Црној Гори, Косову и борби са невидљивим непријатељем... Читајте о молитвеном сећању на 75. годишњицу пробоја Јасеновца: Преосвећени Епископ пакрачко-славонски Г. Јован служио је помен у Јасеновцу, 22. априла 2020. године Господње, на дан молитвеног сећања на 75. годишњицу пробоја Јасеновачких логораша... Обележен је дан сећања на жртве усташког злочина у Доњој Градини – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини... In memoriam – Јован Мирковић (1. новембар 1943. - 25. април 2020.): Орден Светог Деспота Стефана Лазаревића истраживачу библијског српског страдања у НДХ... Васкршња Литургија у Храму Светог Саве на Врачару – Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је на Васкрс, 19. априла 2020. године, у поноћ, Свету Архијерејску Литургију у крипти Храма Светог Саве на Врачару, уз директан пренос ТВ „Храм“, као и пренос на првом програму РТС... У Рубрици Човекољубље читајте о свим активностима Верског добротворног старатељства у ванредној ситуацији... Протојереј Владан Симић за новине Српске Патријаршије пише, у тексту под насловом: „Мрачне душе“, о лажним патриотама, мрачним душама медијски поробљене Србије који све више разјапљују своје чељусти и крвожедно насрћу на Цркву Божју, њене епископе, свештенство и народ... Проф. др Ксенија Кончаревић у тексту под насловом: „Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве“ говори о оријентиру за дилеме модерног времена... У Рубрици Свет књиге, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић доноси приказ књиге Прота Владан Ковачевић, изашлу из пера протођакона др Љубомира Ранковића, а јереј др Никола М. Гаврић представља књигу ђакона Хаџи Ненада М. Јовановића, Државна хералдика у служби формирања нових идентитета: државни символи, као елемент религијске и националне самобитности.... Извор: Православље

Радост Христове побједе над смрћу коју Црква прославља у овим данима, као да добија свог ”тамног двојника” оличеног у свакодневици која протиче као да Васкрсења уопште нема. Трагично је то што често и ми, који чинимо Тијело Цркве, заглушујући пасхалну радост бригама овог свијета и обманом богатства (уп Мт. 13,22), водимо један ”упоредан” живот, независан и неосмишљен истином Васкрсења. Ниједан напад ”споља” не може да повриједи биће Цркве колико унутрашња трвења и изневјеравање њене истине и саборности од стране оних који конституишу њено тијело. Скоро читаву једну деценију смо провели у непотребним расправама између ”старог ” и ”новог”, често уз одсуство љубави и тактичности, без жеље да се чује и ”онај други”, што је, потпомогнуто теолошким релативистичким приступом, довело до тога да смо, можда и несвјесно и ненамјерно, ”казали Тајну непријатељима.” Тако смо данас свједоци дрског и најпрофанијег односа од стране злонамјерника према ономе у шта и анђели желе завирити (уп. 1Пт. 1,12). При томе се открива још један од парадокса неопатристичке епохе: оно што је највише афирмисано у теолошком дискурсу протеклих неколико деценија, добило је своје сурогате и као такво постало доминантно у пракси. Разлог томе је што проповијед о саборности, слободи, личности и заједници, није праћена личном жртвом. А управо се на темељу личне жртве (превасходно Христове а потом и свих вјерујућих) и подвига може изградити истински црквени саборни живот. Саборност се не гради на униформности. Различити доживљаји, искуства и приступи су израз хришћанске слободе дјеце Божије (уп. Римљ. 8,21), али они свој значај и провјеру добијају у заједничком учешћу у Тајни Евхаристије као изразу јединства Цркве. Наша помјесна Црква живи и дјелује на простору неколико различитих држава, од којих свака има своје одређене посебности (у погледу законодавства, друштвеног и културног амбијента, демографске структуре и др.), те је немогуће постићи апсолутну усаглашеност по свим питањима која пред Цркву искрсавају. Али, када је ријеч о суштинским питањима, од којих је свакако најзначајније питање Евхаристије и нашег учешћа у њој, онда опречна и супротстављена мишљења, ставови и пракса, пријете да угрозе јединство бића Цркве. Према томе, уколико унутар црквеног тијела постоје различитости у односу на тако важно питање, какво је питање Причешћа, и ако се оне као такве у пракси остварују, онда је заиста тешко пронаћи аргументе у одбрану од оних који у свему томе виде чак и један вид раскола. Проблем постаје још већи када се ми (клир и вјерујући народ), при свему томе постављамо ”наспрам” Цркве, као да је Црква засебна институција упоредо са којом ми водимо свој лични живот. Живот Цркве је мој живот! Сви чланови Цркве су удови једног Тијела о чијем јединству и међусобној упућености сликовито говори Апостол Павле: А око не може рећи руци: ниси ми потребна; или опет глава ногама: нисте ми потребне…тако да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога (1Кор. 12, 21-25). Зато се Евхаристија, по ријечима о. Николаја Лудовикоса, показује као догађај који подстиче испуњење дарова вјерних, али и догађај који их просуђује, због чега је учешће у њој и акт подвига будући да представља и дјело мукотрпног себераспињања и болног трагања за јединством свих и свега у Христу. Они који се у евхаристијском причешћу уједињују у Христу као ”са-тјелесни и са-крвни” удови, превазилазе сваку атомизацију (П. Евдокимов). Још је А. Шмеман проницљиво устврдио да нашем времену и савременој цивилизацији највише недостаје једноставна људска доброта која се испољава кроз саосјећајност, кроз учешће у невољи и радости другога. Уколико се занемари основна заповијест о љубави према ближњем, хришћанство постаје само једна од многих идеологија са апстрактним принципима и програмима. Данас, када је свијет пандемијски заражен духом отуђености и разједињености, замисли генијалног руског мислиоца Николаја Фјодорова о обнављању братства на земљи зарад откривања изгубљеног смисла живота, дјелују готово утопистички. А то је заправо позив на остваривање саборности која је основно својство Цркве и црквености, а које се веома често унутар црквене заједнице остварује само декларативно и ”механичким” учешћем у њеном светотајинском животу. Заједно са Фјодоровим можемо да се запитамо: да ли радимо, сарађујемо на Васкрсењу или живимо као да да је Васкрсење нека маргинална тема. Једино саборним учествовањем у радости тајне Васкрсења, тражећи најприје не своје већ оно што је другога (1Кор. 10,24), и не подређујући личним циљевима оно око чега смо као Црква сабрани, сачуваћемо бисере од свиња (уп. Мт. 7,6). Нажалост, врло често су сами хришћани издавали и занемаривали учење Јеванђеља и тиме давали повод непријатељима Цркве да то учење банализују и упросте. И данашње вријеме није имуно на тај вирус. Можда сада, због сложености свијета и епохе у којој живиимо, више него икада треба да саборно и у јендомислију свједочимо истину Васкрсења, да бисери наше вјере не падају пред свиње, да их не погазе својом хулом и ”не окрену се и растрну нас” (Мт. 7,6). Извор: Митрополија црногорско-приморска

Актуелна пандемија вируса корона поставила је пред нас, између осталог, нека суштински важна питања нашег црквено-богослужбеног живота, превасходно питања (не)оправданости причешћивања вјерних током трајања пандемије. Протеклих дана објављено је неколико текстова посвећених том проблему чији су аутори имали различита и често потпуно супротна гледишта, а ни црквена јерархија није била унисона у свом ставу. Овај текст представља скромни прилог овој веома важној теми, а значајно је подстакнут и тезама које је г. Владимир Латиновић изнио у чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље. Основна теза коју Латиновић образлаже јесте да није оправдан став и позив појединих архијереја и свештеника на причешћивање народа за вријеме епидемије вируса корона, будући да носи потенцијални ризик преношења и ширења заразе на велики број људи. Осим филантропских мотива, и социјална одговорност јесте један од аргумената којим се брани овакав став. Аутор карактерише као ретроградно поимање Причешћа као „Лијека бесмртности“, пошто, наводно, оно може итекако да буде преносилац или чак извор заразе. И јесте у праву када каже да исцјелитељско дејство вјере не смије да буде пасивно. Погрешан је и погубан сваки вид магијског приступа Светим Тајнама, па тако и вјера да Причешће, као по неком аутоматизму односи и лијечи сваку болест код људи. Међутим, такво гледиште нико од архијереја и свештенослужитеља у званичним саопштењима, колико ми је познато, није износио. Оно на чему се, заправо, заснива жеља истинског вјерника за причешћивањем, није доживљај Причешћа превасходно као лијека (од тјелесне болести) већ као извора његовог хришћанског и црквеног идентитета. Отуда и неприхватање уздржавања од Причешћа из страха од потенцијалне заразе вирусом. Аутор наводи како у Светом Писму нема говора о исцјелитељском дејству Причешћа и као примјер наводи, између осталог, то да Христос „никога није исцијелио Причешћем“, што је веома необична констатација ако знамо да је Евхаристија установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање. И уопште, стиче се утисак да Латиновић једино исправно поимање и описивање Причешћа види у прва три вијека историје Цркве. Ако изузмемо свједочанства Игњатија Богоносца и Кипријана Картагинског који (ваљда неопрезно) приписују Причешћу и исцјељитељско дејство, аутор каже да се „тек“ од четвртог вијека помињу љековита дејства Причешћа, да би нешто касније такво поимање добило и теолошко утемељење. Да ли то значи да искуство отачке теологије од четвортог вијека до данас носи у себи једну заблуду о Причешћу као нечем што има исцјелитељско дејство на вјерујуће? Да ли због недостатка простора или нечега другог, Латиновић изоставља христолошки аспект, који је неизоставан када је у питању проблем Литургије, односно Евхаристије. Основна мисао еклисиологије Апостола Павла јесте да је Црква – Тијело Христово. На тој основи се развија цјелокупна потоња евхаристијска еклсиологија отацâ која води ка Евхаристији као заједници Тијела и Крви Христове. Та истина је садржана већ у бесједи Господњој у Капернуаму (Јн. 6) гдје Он себе назива „хљебом живота“ који даје живот свијету, те ко не једе од Тијела и Крви Његове, нема живота у себи. Без тог „хљеба живота“ дариваног у Евхаристији, нема живота (ни здравља, цјеловитости) за Цркву и њене чланове. Христос се Оваплоћењем обукао у тијело и у сву творевину, тако да и сва творевина буде (постане) тијело Божије. У Евхаристији се причешћујемо Богочовјеком који има, како божанску тако и људску природу. Евхаристијско Тијело Богочовјека није само Његово есхатолошко тијело, већ и оно историјско (реално човјечанско) у којем је ишао међу губавце и које, иако подложно болести, зарази а у коначном и смрти, могло је да се не зарази (а и након смрти да васкрсне), јер је у Његовој Личности оно непрекидно било у јединству с Божанством. Зато сваки онај који се причешћује, заједничари и учествује у божанској природи Христовој, кроз то сједињење бива освећен и исцијељен. У конкретном случају, човјек који је заражен вирусом корона, у светом Причешћу бива исцијељен самим учешћем у преображеној и обновљеној људској природи Богочовјека, иако ће можда и послије тог литургијског сабрања он остати заражен вирусом. Исто као што и након Христовог Васкрсења и уништења смрти, ми и даље умиремо (биолошком смрћу), истовремено знајући и вјерујући да смрт више нема коначну ријеч над нама. Овдје се долази до најпроблематичнијег момента: питања одговорности према осталој браћи којима пријети да се кроз заједничко причешће са зараженим, такође заразе. И као по неком правилу се истиче и питање социјалне одговорности и људске солидарности, као категорија које су изнад нашег учешћа у Литургији Цркве. Али, зар није заједничко причешћивање здравих и болесних узвишенији израз човјекољубља и братољубља од оног које се испољава и препоручује кроз уздржавање од Причешћа. Аргументи социјалне одговорности су немоћни пред небоземном тајном Цркве. Поражавајуће дјелује то што аргументи у корист непричешћивања народа за вријеме епидемије чешће долазе из теолошких, него из медицинских кругова. Заправо, велики је број љекара (епидемиолога, микробиолога) који признају научно необјшњиву чињеницу да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом (овај став заступа, између осталих, један од најпознатијих епидемиолога у Србији, проф. др Братислав Тиодоровић). Доказ је и вишевијековно искуство Цркве. Научно јесте рећи да постоји могућност и пријетња да се то деси, и савјесни љекари су и дужни да на то укажу и упозоре, али неријетко и они исповиједе своју немоћ пред Тајном, пред оним што је умом немогуће обухватити. Проблем настаје у покушају да се осталих, у потрази за вирусима и бактеријама на евхаристијском хљебу. Јасно је да предложени хљеб и вино у Литургији, не престају да у својој суштини буду хљеб и вино. И као такви, могу да се убуђају и ускисну. Дакле, подложни су физичким и биолошким процесима и промјенама. Али управо зато што смо и ми подложни истим таквим промјенама – труљењу и пропадљивости – ми и предлажемо и приносимо хљеб и вино да би преко њих, у тајни евхаристијског приноса, окусили од нетрулежног и живототворног хљеба, те тако примили залог бесмртности. Извор: Теологија.нет

Пред читаоцима је нови број "Православља" - новина Српске Патријаршије (Бр. 1272. 15. Март 2020), а у наведеном новом броју, читајте: Званично Саопштење Светог Архијерејског Синода СПЦ поводом актуелне ситуације са корона вирусом у нашој земљи, као и извештај са најновијег састанка Његове Светости Патријарха српског Иринеја и председника Републике Србије, одржаног истим поводом у Палати „Србија“. Поводом тридесет и девет година од спаљивања Пећке Патријаршије, читајте текст Милене Марковић, у којем је мати Февронија, тадашња игуманија Пећке Патријаршије, као сведок века причала... О непознатим догађајима из живота светиње и свом монашком путу... О Албанцима који су подметнули пожар... О ултиматуму Албанаца који су од мати тражили да потпише да су се саме запалиле... Академија СПЦ за уметност и консервацију приређује, по благослову Патријарха Иринеја, сваке године изложбу у сећање на Погром 2004. године над српским народом на Косову и Метохији – „Да се не заборави“. Тако ће и ове године, на шеснаестогодишњицу Погрома, изложба бити отворена 17. марта 2020. у парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару, о чему пише презвитер Дарко Стојановић. Протођакон др Јован Аничић, координатор Просветног одбора Епархије источноамеричке разговарао је са Његовом Светошћу Патријархом српским Иринејем после успешно одржаног црквеног Сабора јединства и слоге на Флориди. Разговор у целини можете прочитати у тексту под насловом: Истина ће на крају превладати... Говорећи за Православље, у тексту под насловом „Крст носити нама је суђено“, о актуелним збивањима у Црној Гори Митрополит црногорско-приморски између осталог каже: „Не би било паметно да Влада почне са примјеном овог закона, у сред свенародног протеста, али ми смо спремни и опрезни. Нажалост, предсједник државе је толико неразуман да себе и своју власт поистовјећује са државом, везујући ово безакоње са њеном прошлошћу или опстанком. Објавио је рат Богу и Његовој Цркви. Но, народ, наши правници и људи у црквеним општинама будно прате шта се дешава по мјесним катастрима и судовима. Власт неће моћи да примјени одредбе овог закона...“ А, о Крстоносном ходу српског народа у Црној Гори — Не дамо светиње!, говори и протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, свештеник и професор на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи. У најновијем, петнаестомартовском броју новина Српске патријаршије можете прочитати и јединствене утиске које је, боравећи недавно у Подгорици, на Светосимеоновској литији, понео са собом Митрополит загребачко-љубљански Порфирије: Утисак је јединствен и непоновљив. Заједно са десетинама хиљада људи, из једне душе и једног гласа смо Бога молили – Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и све свете Немањиће призивали, ходали поносно улицама Подгорице... Стефан Радојковић, секретар Одбора за Јасеновац и сарадник Музеја жртава геноцида у овом броју Православља доноси извештај са седнице Одбора за Јасеновац у Владичанском двору Епархије будимљанско-никшићке, која је крајем прошле године одржана у Никшићу. У Рубрици Из посебног угла — актуелно, читајте текст Вирус „Корона“ – између вјере и маловјерја који преносимо са сајта Епархије бихаћко петровачке... као и беседу Митрополита месогејског Николаја Хаџиниколауа: Пандемија грипа и Свето причешће... На интернет страници "Православља" доступан је текст Патријарх Иринеј на истоку САД-а: Истина ће на крају превладати Извор: Православље