Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'свиње'.
Found 2 results
-
Радост Христове побједе над смрћу коју Црква прославља у овим данима, као да добија свог ”тамног двојника” оличеног у свакодневици која протиче као да Васкрсења уопште нема. Трагично је то што често и ми, који чинимо Тијело Цркве, заглушујући пасхалну радост бригама овог свијета и обманом богатства (уп Мт. 13,22), водимо један ”упоредан” живот, независан и неосмишљен истином Васкрсења. Ниједан напад ”споља” не може да повриједи биће Цркве колико унутрашња трвења и изневјеравање њене истине и саборности од стране оних који конституишу њено тијело. Скоро читаву једну деценију смо провели у непотребним расправама између ”старог ” и ”новог”, често уз одсуство љубави и тактичности, без жеље да се чује и ”онај други”, што је, потпомогнуто теолошким релативистичким приступом, довело до тога да смо, можда и несвјесно и ненамјерно, ”казали Тајну непријатељима.” Тако смо данас свједоци дрског и најпрофанијег односа од стране злонамјерника према ономе у шта и анђели желе завирити (уп. 1Пт. 1,12). При томе се открива још један од парадокса неопатристичке епохе: оно што је највише афирмисано у теолошком дискурсу протеклих неколико деценија, добило је своје сурогате и као такво постало доминантно у пракси. Разлог томе је што проповијед о саборности, слободи, личности и заједници, није праћена личном жртвом. А управо се на темељу личне жртве (превасходно Христове а потом и свих вјерујућих) и подвига може изградити истински црквени саборни живот. Саборност се не гради на униформности. Различити доживљаји, искуства и приступи су израз хришћанске слободе дјеце Божије (уп. Римљ. 8,21), али они свој значај и провјеру добијају у заједничком учешћу у Тајни Евхаристије као изразу јединства Цркве. Наша помјесна Црква живи и дјелује на простору неколико различитих држава, од којих свака има своје одређене посебности (у погледу законодавства, друштвеног и културног амбијента, демографске структуре и др.), те је немогуће постићи апсолутну усаглашеност по свим питањима која пред Цркву искрсавају. Али, када је ријеч о суштинским питањима, од којих је свакако најзначајније питање Евхаристије и нашег учешћа у њој, онда опречна и супротстављена мишљења, ставови и пракса, пријете да угрозе јединство бића Цркве. Према томе, уколико унутар црквеног тијела постоје различитости у односу на тако важно питање, какво је питање Причешћа, и ако се оне као такве у пракси остварују, онда је заиста тешко пронаћи аргументе у одбрану од оних који у свему томе виде чак и један вид раскола. Проблем постаје још већи када се ми (клир и вјерујући народ), при свему томе постављамо ”наспрам” Цркве, као да је Црква засебна институција упоредо са којом ми водимо свој лични живот. Живот Цркве је мој живот! Сви чланови Цркве су удови једног Тијела о чијем јединству и међусобној упућености сликовито говори Апостол Павле: А око не може рећи руци: ниси ми потребна; или опет глава ногама: нисте ми потребне…тако да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога (1Кор. 12, 21-25). Зато се Евхаристија, по ријечима о. Николаја Лудовикоса, показује као догађај који подстиче испуњење дарова вјерних, али и догађај који их просуђује, због чега је учешће у њој и акт подвига будући да представља и дјело мукотрпног себераспињања и болног трагања за јединством свих и свега у Христу. Они који се у евхаристијском причешћу уједињују у Христу као ”са-тјелесни и са-крвни” удови, превазилазе сваку атомизацију (П. Евдокимов). Још је А. Шмеман проницљиво устврдио да нашем времену и савременој цивилизацији највише недостаје једноставна људска доброта која се испољава кроз саосјећајност, кроз учешће у невољи и радости другога. Уколико се занемари основна заповијест о љубави према ближњем, хришћанство постаје само једна од многих идеологија са апстрактним принципима и програмима. Данас, када је свијет пандемијски заражен духом отуђености и разједињености, замисли генијалног руског мислиоца Николаја Фјодорова о обнављању братства на земљи зарад откривања изгубљеног смисла живота, дјелују готово утопистички. А то је заправо позив на остваривање саборности која је основно својство Цркве и црквености, а које се веома често унутар црквене заједнице остварује само декларативно и ”механичким” учешћем у њеном светотајинском животу. Заједно са Фјодоровим можемо да се запитамо: да ли радимо, сарађујемо на Васкрсењу или живимо као да да је Васкрсење нека маргинална тема. Једино саборним учествовањем у радости тајне Васкрсења, тражећи најприје не своје већ оно што је другога (1Кор. 10,24), и не подређујући личним циљевима оно око чега смо као Црква сабрани, сачуваћемо бисере од свиња (уп. Мт. 7,6). Нажалост, врло често су сами хришћани издавали и занемаривали учење Јеванђеља и тиме давали повод непријатељима Цркве да то учење банализују и упросте. И данашње вријеме није имуно на тај вирус. Можда сада, због сложености свијета и епохе у којој живиимо, више него икада треба да саборно и у јендомислију свједочимо истину Васкрсења, да бисери наше вјере не падају пред свиње, да их не погазе својом хулом и ”не окрену се и растрну нас” (Мт. 7,6). Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
Одлагање инвестирања у Србију једног од највећих произвођача свиња у Европи, немачког „Тениса“ нашим сточарима неће пореметити планове. Главно питање за њих је може ли држава повољним кредитима да им помогне да постану сувласници кланица како не би радили само за примарну производњу од које је слаба вајда. Тачно пре годину дана српско предузеће „Тенис инвест“, део немачког гиганта у производњи меса, добило је право првенства закупа 2.431 хектара државног пољопривредног земљишта у зрењанинској општини, иако је и тада „Тенис“ померио рок за започињање изградње фарме свиња у Банатском Деспотовцу код Зрењанина. Разлоге за померање те инвестиције од 21 милион евра нису навели. Ове године требало је да почне изградња фарме код Банатске Тополе за 70.000 товљеника и 2.500 крмача, инвестиција вредна 20 милиона евра. И ово најновије одлагање инвестиције остало је без образложења, али је мало кога из струке изненадило. Још када је Влада Србије 2015. године са немачким произвођачем меса потписала Меморандум о разумевању за узгој три милиона товних свиња годишње, уз план да та компанија има производњу на 20 фарми у Србији, људи са дугим искуством у сточарству, посебно свињогојству, били су скептични у погледу његове реализације. Напросто, због слабе могућности пласмана нашег свињског меса на инострана тржишта. Професор др Витомир Видовић са Катедре за сточарство Пољопривредног факултета у Новом Саду истиче за Спутњик да се одлука „Тениса“ о одлагању инвестирања сигурно неће одразити на број свиња у Србији, којих данас има 4,6 милиона. Ми стандардно толико произведемо и поједемо, уз невелики извоз у неке од земаља у окружењу, јер, објашњава он, свињетину немамо где да пласирамо. Одлуком да се свиње вакцинишу против куге држава практично и даље одржава санкције које спречавају развој српског свињарства, уведене још деведесетих година прошлог века, и због тога не можемо да извозимо месо на нека тржишта, посебно европско. Уз то, Европа има 50 милиона свиња вишка. И ми тамо никада нећемо ни извозити месо зато што су они запослили свој народ. И то је основни разлог што „Тенис“ одуговлачи са инвестирањем у Србију, каже за Спутњик Видовић. Он, уз то, напомиње да треба да прође три године по укидању вакцинације, односно цео један производни циклус, да би се се добило „чисто“ невакцинисано месо. На питање, зашто та мера коју су, на пример, Хрвати укинули пре десет година, код нас још одолева, саговорник Спутњика каже да је разлог за то јак ветеринарски лоби који неће да се одрекне немалих средстава која сваке године добија на рачун вакцинације. „На нека тржишта можемо да извозимо, али та су далеко, и док год држава блокира удруживање фармера у асоцијацију која ће имати своју кланицу, не можемо разговарати о озбиљном развоју“, сматра наш познати стручњак, који је на позиве више земаља радио на подизању репроцентара за производњу свиња. Сада у Владивостоку за рачун Русије ради на пројекту одгајања прасади за извоз у Кину. Кланичари, објашњава Видовић, окрену новац 50 пута годишње, а фармери то могу највише три пута у години. На добитку је само онај ко има јефтину свињу, своју кланицу и своју малопродају, где окрене новац једном недељно. Остали би, као најамни радници, имали само радно одело и пиџаму, сликовито објашњава наш познати стручњак за свињарство. Наши фармери би радили за „Тенис“ и ту примарну производњу и имали би цену какву имају данас. А без сопствене кланице и прераде нема зараде ни даљих улагања, објашњава Видовић. Зато је он од почетка био скептичан да би „Тенис“ могао да подигне наше сточаре, тврдећи да би од доласка „Тениса“ највећа добробит за наше одгајиваче свиња била у укидању вакцинације. Решење њихових проблема је, како каже, у рукама државе која треба да створи законске услове. „Иза целог тог пројекта треба да стоји држава. Треба нам једна кланица, велика, односно велика онолико колико буде животиња. Можда ће клати пет, можда 10 милиона свиња. Али онда неће сељак своју свињу продавати по 120 динара, него по 160 динара, довољно ће зарађивати од сопственог труда и пуниће државну касу.“ А на питање како држава може да помогне, он одговара: „Може повољним кредитом. Шта је за државу 20 милиона евра да се направи једна кланица, да позајми сељацима паре да они буду власници, сувласници, да се направи један задружни систем. Једна кланица, али велика, конкурентна“, објашњава Видовић. Кланице у рукама произвођача би, сматра он, натерале неколико великих кланичара звучних имена, који су сада у агробизнису, да улажу у примарну производњу, што сада не чине. Он упозорава да је сточарска производња у Србији данас на нивоу оне из 1910. године. „За разлику од данашњих 4,6 милиона свиња, некада смо производили 16 до 18 милиона. И за разлику од садашњих 200.000 крмача, имали смо 1,1 милион које могу да опрасе 33 милиона прасади. И да само продамо прасе по 50 евра то је милијарду и по евра. А ми сада увозимо меса за 300-400 милиона евра“, упозорава саговорник Спутњика. А када немамо производњу, ионако далека тржишта источне Азије су још даља. Кина је највећи произвођач свињског меса у свету у односу на другопласирану Европску унију. Али иако обухвата више од пола светске производње, најмногољуднија држава света је уједно и највећи увозник свињетине. Али џаба, упркос добрим намерама Кине да из Србије, како је то договорено, увози и јагњетину и свињетину. Чекајући да нам Немац реши проблем протраћили смо године за које смо могли макар да поставимо ствари на право место. Ако је то некада знала Милошева Србија, која је имала десетоструко већи извоз од увоза и у којој су најважнији „извозни бренд“ биле управо свиње, ваљда је то могуће и данас. Мира КАНКАРАШ ТРКЉА
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.