Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'рождество'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У име Оца и Сина и Светога Духа! Жена се порађа у боловима, али све заборавља када се дете роди, јер је човек дошао на свет. Неко нови је дошао на свет да живи, неко нови је ступио у царство пролазног живота да би узрастао до вечног живота, и рођење детета се увек поима као почетак живота и почетак вечности, још једном оваплоћене, још једном остварене, видљиве, опипљиве, која постаје део људске радости и људске једноставности. A ипак, када размишљамо о рождеству Христовом, рођењу Сина Божијег на земљи, видимо га на сасвим другачији начин. Једна од древних минијатура која представља рођење Господње, показује нам, осим уобичајених контура пећине, Мајке Дјеве, Јосифа и познатих животиња, јасле које стоје спремне, положене на жртвени олтар. А дете лежи у њима као што је вероватно Исак лежао на олтару који је Аврам подигао да би га принео као крвну жртву Господу. Свако од нас се рађа кроз пролазни живот за вечни; Вечни, Који је сам живот, рађа се у свету да би ушао у царство смрти. Вечни, бесмртни Бог улази у царство човеково, не само (царство) створеног света, већ да би ушао у пали свет где је смрт крај сваког земаљскох ходочашћа. Када погледамо ову слику новорођенчета, како лежи на каменом олтару, спремно за жртву, принесено, можемо се с правом запитати: “Ко то жртвује ово дете?” – и имамо одговор: то је Отац који нам даје Свога Сина да бисмо Његовом смрћу живели. Овде видимо оваплоћену, јасно изражену божанску Љубав и меру те божанске љубави. Јединородни Син се предаје на смрт, предаје на смрт ради нас. Свети Павле расуђује о том догађају, и кличе: “Једва ће ко умрети за пријатеља; а Христос умре за нас још док бејасмо непријатељи Божији”. Бог нас је позвао у биће – то је био једнострани чин – не из Његове сопствене моћне воље, већ из неизмерне љубави. Позвао нас је у биће, да бисмо могли делити са Њим не само постојање, већ и живот, да бисмо постали причасници свега што је Он; позвани смо, по речима Светог Петра, да постанемо причасници божанске природе; позвани смо да будемо Христова браћа и сестре, синови и кћери Бога Живога. Створио нас је чином љубави и у том чину љубави, Он је Себе од почетка принео нама. А тај принос је увек жртва. Да би учинио овај принос значајним, дао нам је слободу, слободу да прихватимо и да одбацимо љубав, да Му узвратимо љубављу, или да одбацимо љубав и да Му својим делима, сваким својим ставом према Њему и животу, објавимо да нам је Његова љубав бескорисна, да је нећемо, да је узалудно то што нас је први заволео,да је узалудно то што нас је толико заволео да нам је дао Свог Јединородног Сина. Бог нам даје слободу, а ми се често питамо: “Зашто?!” – зашто нисмо створени на такав начин у којем, приморани благословеном нужношћу, не бисмо могли да грешимо, створени тако да увек и у свему одговоримо на најбољи начин. Али зар то није једноставно због тога што тамо где нема слободе да се воли и да се не воли, тамо нема љубави? Ако бисмо тежили једни другима без избора, то би био закон природе, то не би био чин слободног давања себе или примања другога. Ова слобода значи љубав, бар могућност љубави, као што означава и могућност да одбацимо Бога. Али, Бог Својом слободом не одбацује нас. Он остаје веран до краја, савршено великодушан, јуначки веран. А када човек своју слободу злоупотреби, Он користи Своју слободу да дође, и да се пружи ка нама до самога дна нашег бића, до оне најудаљеније тачке до које долазимо када умремо за љубав. Он ступа у само ово царство, царство у којем нема љубави, где постоји само подељеност, расцепљеност и раздвојеност, и од Бога и једних од других и подељеност у самом себи, унутрашња расцепљеност и сукоб ума и срца, сукоб савести и дела: Христос се рађа у царству смрти које смо створили злоупотребљавајући слободу, јер смо заборавили да слобода кулминира, испуњава се у тој љубави која се савршено даје, која је заборав себе самог, која полаже живот за другога. Погледајмо сада ове јасле не као што смо чинили када смо били мала деца, видећи само слику дететовог рођења, чудесну, дивну; погледајмо их озбиљним и одраслим погледом, и видећемо да су ове јасле жртвени олтар, да је ова пећина у којој се родио слика оне пећине у којој ће бити положен млади човек, убијен ради Бога после агоније врта и агоније крста, и упитајмо се: “Да ли смо ми, свако од нас, одговор на љубав која се открила на такав начин, у том степену?”. Да ли ћемо наћи одговор у себи или ћемо само рећи:”То је био Његов избор, ја сам против Њега. Он је за мене изабрао живот, ја сам за Њега изабрао смрт”. Да ли ћемо тако одговорити? О, не речима! – али својим делима, својим животом, ставом према самима себи, којим се не превазилази наша унутрашња подела, ставом према другима у којем нам они људи за које је Христос живео и умро остају странци, неважни и они који се могу уклонити са нашег пута, или ставом према Њему кога не сматрамо својим свагдаприсутним невидљивим ближњим, на кога не мислимо, према коме немамо сажаљења, милосрђа, љубави. Или ћемо одговорити на ово откривење љубави – у којој је нежност љубави постала видљива, појмљива у нежности овог малог људског тела положеног на слами колевке – одговорити на нежност Божију зрелом љубављу? То је питање које нам Божић поставља, и имамо дане и месеце литургијског годишњег тока, да узрастамо ка дефинитивном и коначном одговору, видећи љубав жртвовану на Голготи. Следићемо ову литургијску годину корак по корак; у овој години ћемо открити како су светитељи Божији одговарали, и на сваком кораку пред нама ће стајати питање: “А шта је са тобом, шта је лично са тобом, шта је са нама саборно, како одговарамо на љубав?” Амин. https://mitropolija.com/2024/01/06/mitropolit-antonije-blum-rozdestvo-hristovo/
  2. JESSY

    Рождество Христово - Божић

    Тропар, глас 4. Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! * ИЗ ЉУБАВИ ЖАРКЕ ТИ СЕ С НЕБА СПУСТИ. Рождество Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. "А кад се наврши вријеме, посла Бог Сина својега јединороднога" (Гал 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Деви у Назарету, говорећи: "Радуј се, благодатна... ево зачећеш и родићеш сина, и надјени му име Исус" (Лк 1, 18 и 31). У то време изиђе заповест од кесара Августа, да се попише сав народ у Царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Девом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчарску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога, а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: "Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља" (Лк 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, са даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт 2). Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Деве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар света и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могоше извршити слуге Његове. Њему нека је вечна слава и хвала. Амин. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/rozdenstvo-hristovo-bozic
  3. Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је протопрезвитер-ставорофор др Милош Весин, парох чикашки и ленсишки. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, прота Милош је говорио о значају Божића као празнику љубави Божје према васколиком роду људском. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин у емисији "Врлинослов": Чедоморство је велики грех из сваке перспективе Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин у емисији "Врлинослов": Божићни пост је подсетник да се догађај Рождества Христова свакодневно понавља у нашем животу Речима Логос постаде тело изражава свети апостол, јеванђелист и љубљени ученик Христов Јован велику тајну наше хришћанске побожности. Онај Који „беше у почетку”, тојест од искони, кроз Кога све постаде, и без Кога ништа не постаде што је постало, Онај Који је Живот (Јн 1, 1-3), Логос, Слово, Реч Божја, постаде тело када наступи пуноћа времена (Гал 4, 4), како би свим људима уручио дар усиновљења и све их привео и узвео Свом и нашем Оцу небеском ради спасења и вечног живота (2 Кор 6, 18). О овој великој тајни неба и земље, историје и вечности, у новом издању емисије "Врлинослов" говорио је прота Милош Весин, наглашавајући да је рождество Христово пројава и најделотворнији доказ Божије љубави. Цитирајући владику Рада - великог Његоша који је дао највеличанственији опис Божића, "Само собом ноћас је весело", прота Милош је указао да Божићна радост не зависи од нас, нити ми можемо на било који начин утицати на њу, већ она једноставно јесте радост сама по себи. Бог нам дарива радост кроз Сина свог Јединородног, који се пре времена рађа од Оца, а у времену се рађа од Богодјеве Пресвете Богородице, рекао је парох чикашки и ленсишки. Свака Божићна стихира и Божићна песма јесте својеврсна порука, а једна од тих песама садржи речи Апостола Павла "О дубино богатства и премудрости, разума Божијег", данас је празник тог богатства мудрости и разума Божијег, празник Божјег промислима о свима нама. Бог је дошао међу нас, не само да је дошао међу нас, већ и постао један од нас да би доказао да саучествује са нашим животима. Божић би требало да буде дан одмора, не у смислу не чињења, него нашег празновања те свести да је Бог дошао из љубави. Сви наши дани у години би требало да просијавају и божићном и васкршњом радошћу, закључио је прота Милош Весин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Овај празник се празнује последње недеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, дјеца везују своје очеве, а ови им се "дријеше" поклонима, исто као и мајке. Оци, Материце и Детињци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цијела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумјевању, поштовању између дјеце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве. Прилог Радија Светигора Светописамска читања: Јев. 328. (11:9-10, 17-23, 32-40) Браћо, вјером се насели Авраам у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунасљедницима истога обећања. Јер очекиваше Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог. Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања, коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику. Вјером у оно што ће доћи благослови Исак Јакова и Исава. Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје. Вјером Јосиф на самрти напомињаше о изласку синова Израиљевих, и заповједи за кости своје. Вјером су Мојсеја, пошто се роди, крили три мјесеца родитељи његови, јер видјеше да је дијете красно, и не побојаше се заповијести цареве. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; Зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство. Мт. 1. (1:1-25) Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина. Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама. А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона. А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја. А Јесеј роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона са Уријиницом. А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију. А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској. А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља. А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора. А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда. А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос. Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест. А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога. А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог. Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус. Беседа преподобног Јустина Ћелијског у недељу пред Божић - Светих Отаца Данас је Недеља, Света Недеља хришћана пре Христа. Света Недеља Светих хришћана пре доласка Господа Христа у овај свет. Они живели у далеким надама, у паклу смрти и греха, велики праведници: Свети Аврам, Свети Исак, Свети пророци Исаија и Јеремија, велики Свети цареви: Давид, велики славни првосвештеници: Самуило, Арон. Све праведник до праведника, сви они испуњују Еванђеље Господа Христа пре него што се Господ објавио овоме свету. Еванђеље пре Христа, да! Данас ми прослављамо те велике и свете људе. У њима можете наћи све врлине еванђелске: и веру, и љубав, и молитву, и пост, и кротост, и смиреност. Сваки од њих, пун је тих еванђелских сила, пун пре доласка Господа Христа у овај свет. Они су осећали сви, од првог до последњег, да је овај свет страшно царство смрти и греха. А иза смрти и греха, шта стоји? Ђаво. Јер, ђаво влада светом кроз грех и кроз смрт. Старозаветни Праведници нису могли да се боре и изборе са смрћу, нико од њих. Рвали се са смрћу, али нико није могао да победи смрт. Сви су они одлазили, пролазили преко овог света, одлазили у царство смрти. Цео Стари Завет и сви Старозаветни Праведници били су чежња за Спаситељем света. Давили се у мору греха и смрти, сваки се од њих молио Господу: Господе, избави нас! Пошљи нам Спаситеља, дај нам Спаситеља од греха и смрти! И тако, пролазе и одлазе са овог света са надом и очекивањем, са надом у великог и славног Спаситеља света. Векови су и векови пролазили, хиљаде и хиљаде година чекајући Њега. Они су са том вером живели ради Њега, и кроз ту веру испуњавали се силом божанском, да проживе овај свет у светости и правди, да проживе цео овај живот такорећи у Еванђељу, пре него што је објављено свето Еванђеље. И зато је речено, од великог и славног Светог апостола Павла, да цео Стари Завет уствари води ка Господу Христу. Он је био васпитач ка Господу Христу, припремао је људе, припремао је људе за долазак Христа, за долазак Спаситеља. Старозаветни праведници не би били праведници, не би били светитељи, не би имали силе да постану светитељи Божји, да се њихова вера и њихово очекивање кроз веру није остварило. Јер њихова се нада испунила. Речено је у светом Еванђељу, да су они прошли кроз овај свет са надом на Месију, са надом на Спаситеља света, а да савршенство живота, и правде, и љубави у овоме свету зависи од Месије, од Спаситеља. Заиста, Господ је дошао, Бог је постао човек, тиме обасјао све светове, и пре Њега и после Њега. Поставши човек, Бог је казао човеку шта је човек, и Бог је казао човеку шта је овај живот, а шта смрт. Господ Христос, Бог који је постао човек, и јавио се у овоме свету као Богочовек, зато је и победио смрт, да би показао да је победио грех, да би показао да је победио ђавола. Сви старозаветни праведници, старозаветни светитељи били су ослобођени Господом Христом када је сишао у Ад, царство смрти, и изведени у Царство Небеско. Многобројни су сведоци о Господу Христу, о Његовом доласку у овај свет. И ми, вели се у светом Еванђељу, ми који смо дошли после Господа Христа у овај свет, ми имамо пред собом толике сведоке о Господу Христу. Сведоке да је Он заиста Спаситељ света, да је учинио за нас људе оно што нико учинио није, да је Он, Богочовек, победио смрт и осигурао Живот Вечни нама људима, осигурао смртном телу људском Бесмртност и Живот Вечни. И сви ми у овоме свету после доласка Господа Христа, ми хришћани, и живимо са том вером и надом, вером у васкрсење мртвих и надом да ћемо и ми васкрснути, да ће нам Господ подарити Царство Небеско после Страшнога Суда. И речено је зато у светом Еванђељу, да и ми, "имајући толику гомилу сведока, одбацимо од себе сваки грех који је прионуо за нас, и да с трпљењем трчимо у битку која нам је одређена". Какву битку? Битку за Господа Христа, битку за Живот Вечни, битку за Правду Вечну, битку за Бесмртност. Јер, после Господа Христа, твој живот и јесте битка између смрти и живота, између пролазности и вечности. Господ Христос први је победио смрт и Он једини даје силе да у овој бици земаљској и ми побеђујемо Његовом силом. Шта је то? То је битка за све што је људско, за све оно што је Он донео, то је битка за Његово свето Еванђеље, то је битка за све Божанско што је Он донео човеку у овоме свету. Да, за осигурање Вечнога Живота свакоме од нас. У тој бици учествујемо сви ми. Шта је најглавније за мене и за тебе у тој страшној борби, у том окршају на живот и на смрт? Казано је у светом Еванђељу: Нама ништа друго није потребно, него да ми "гледајући на Начелника и Савршитеља вере, Господа Христа", и сами се у тој борби боримо и побеђујемо Њиме. Јер Он, вели се, "претрпевши Крст, седе на престолу Царства Небеског. А ми, вели Свети Апостол, још не дођосмо до крви борећи се против греха". Још не дођосмо до крви борећи се против греха. То је данашњи задатак хришћанина у овоме свету: да се бори против свога греха непрекидно до крвавог зноја. Јер тиме, само тиме он може победити смрт и добити васкрсење мртвих. Само тиме он може себи осигурати Царство Небеско у ономе свету, осигурати Живот Вечни. До крви борити се против греха. Ето, то је наша битка у овоме свету, нас хришћана, сваког хришћанина и сваког човека. Ђаволи наваљују на нас са свих страна разним искушењима, разним сластима и страстима овога света, само да нас одвоје од Господа Христа, да ми навикнемо на грех, да грех за нас постане обична ствар. Псујеш и кажеш: е, није то ништа! Данас, сутра, прексутра, и рђава навика постаје рђав господар. А човекоубица од искони (ђаво) чини све да успава твоју савест. Крадеш, навикаваш се на то, не бориш се против тога. Ступаш у ортаклук са човекомрсцем, ђаволом, са оним који душу твоју лови. Среброљубац си, похотљив си, горд си, гневљив си, не бориш се против свега тога тешко теби, брате! Мораш се борити до крвавога зноја ако желиш себи спасење. Не навикавај се на грех, не правдај свој грех никада. Оно што треба осуђивати у себи и у свету око себе, то је грех, зло. Осуђујући грех не осуђујеш грешника. Моли се Богу за грешника, али осуђуј његов грех. Моли се за оног који ти зло чини, али осуђуј његово зло. Бори се против његовог зла, али најпре против свога зла у себи и свога греха. То је даноноћни окршај у коме се налази сваки хришћанин свестан, свестан Еванђеља, свестан Господа Христа, свестан онога што је Господ донео. Свакоме од нас донео бесмртни Живот Вечни, који се мора изборити, извојевати. Немој рећи: А, па то је немогуће; тешко ми је, ја не могу. Погледај на Старозаветне Праведнике, на људе који су пре Христа испунили Еванђеље Христово. А ми, а ја, а ти? Ми имамо Господа Христа поред нас, дошао у овај свет, ту је с нама у Цркви Својој. Штавише, ми смо тело Његово, чланови, живи чланови тела Његовог Божанског, Цркве. Све нам је донео, све нам је дао, сва оружја небеска да победимо ђавола, све светиње небеске да победимо грех, донео нам је и дао све силе небеске да победимо смрт и све што је смртно у нама, у свету око нас. Шта нам недостаје? Шта је то што Господ Христос није донео, и мени и теби? Све је донео, све је дао, а ми шта додајемо? Себе, веру, одлучност, јачину, снагу, наду. Господ ће помоћи, ниједан грех није јачи ни од тебе, ни од мене; ниједна смрт није јача ни од мене, ни од тебе; ниједан ђаво није јачи ни од мене, ни од тебе. Јер је Господ Христос с нама, Он је у нашем земаљском свету, Он је у Цркви Својој. Гле, ту су све божанске силе у теби и поред тебе. Шта ти могу учинити људи христоборци, шта ти могу учинити греси, шта ти могу учинити искушења? Ти само наоружај себе оружјем Христовим, и онда се не бој никаквих противника, ни највећих, ни најстрашнијих. А ко је најљући противник и твој и мој? Смрт, ђаво, грех! Ништа у свету страшније од греха! Да, зато сваки од нас треба да се бори до крвавог зноја против греха, како вели Свети Апостол, до крвавог зноја. Немој варати себе, немој уљуљкивати себе обећањима да ћеш ти то учинити касније, данас, сутра, кроз извесно време, недељу, две, или можда кроз годину дана. Авај! Невидљиви мачеви смрти могу једног дана да те однесу неприпремљеног из овог у онај свет. Као из приче о богаташу, оном еванђелском богаташу који је нагомилао имање земаљско и рекао души својој: "Душо моја, имаш много имања за много година, почивај, једи и пиј, весели се." Бог једне ноћи дође.: "Узећу душу твоју од тебе, а имање твоје чије ће бити"? Чије ће бити, чије ће бити?! Тако ја и ти, тако сваки од нас, нека не гомила оно што није Божје, ни у души, ни око себе у свету. Нека се не труди да троши живот свој на богаћење лудостима, или страстима овога света, или богатствима овога света. Нек' се све око тебе претвори у злато, ти пљуни на све то злато, ако ђаво кроз то тражи душу твоју, да му се поклониш. Све ово даћу теби, може рећи ђаво. И ако даје, даје злато, даје то земаљско блато свакоме ко се опчини и занесе тиме. Али му зато душу узме, душу узме и отме. Шта је веће, драгоценије од душе? Шта је највеће благо у овоме свету? Душа човекова! Она више вреди него сав свет. "Ако душу изгубиш, вели Спаситељ, чиме ћеш је откупити". Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света. Зато ми, гледајући и угледајући се на старозаветне праведнике, да се и сами трудимо свим силама својим да испунимо себе оним светим врлинама којима су они испунили душу своју: вером, љубављу, смиреношћу, молитвом, постом, и на тај начин осигурамо себи Живот Вечни и Царство Небеско. Од нас се тражи одлучна вера. Одлучна вера. Кад хоћеш, можеш. Зашто? Зато што ти Бог помаже. Онда, када се трудиш, онда, када примораваш себе на веру, примораваш себе на еванђелска добра, тада Господ с Неба лије на тебе Божанске силе. Немаш молитву, приморавај себе на молитву и Бог ће ти дати молитву. Ако ти се не пости, приморавај себе на пост, и Бог ће ти усадити љубав према посту, ти ћеш заволети пост, видети каква је сила пост који чисти душу од греха и од страсти. Ако ти није неко мио, ако га мрзиш, ти приморавај себе на љубав према њему, приморавај себе на љубав, и Господ ће ти дати силе да га заиста једнога дана заволиш. Никада, никада немој гладити ни мазити свој грех, никада немој гладити ни мазити своје страсти. Ја сам позван, од Господа Христа позван, до крвавог зноја да се борим против ове страсти. Зашто? Зато што је она убица! Против мог греха. Зашто? Зато што је он мој самоубица. Он убија, односно, ја себе убијам њиме. Зато се морам борити са њим непрекидно, и дању и ноћу. Јер гле, шта је овај живот, мој и твој? Педесет, шездесет, осамдесет, сто година највише, а онда и за тебе и за мене вечни живот у ономе свету. Шта ћемо радити ми у ономе свету? Куда ће нам душа? То питање постављај себи: куда ће нам душе? Када се спусташ у постељу као у гробницу питај себе: да ли си се борио против греха? да ли си осигурао себи бесмртност и живот вечни? да ли су у твојој души биле свете и бесмртне мисли? да ли су у твојој души биле свете бриге, бриге за спасење душе, или си се био опустио низ потоке својих глупих жеља, и може бити, саблазни и искушења. Да, ми нећемо имати изговор на дан Страшнога Суда, ако не однесемо победу над грехом и над смрћу у овоме свету. Јер је Господ Христос с нама, Богочовек је с нама, Победитељ смрти је с нама, све нам даје. Шта нам недостаје? Ништа осим вере, ништа осим одлучности у вери. Благи Господ ће ту одлучност, ту веру умножити у свакоме од нас да ми, да сваки од нас проведе живот на земљи борећи се против свога греха до крвавога зноја. И тако осигура себи бесмртни Живот Вечни у ономе свету, да заједно са свима Светим Старозаветним и Новозаветним Праведницима слави Чудесног Господа. Гле, гле! Ми имамо несравњено више сведока и помоћника него ли старозаветни праведници. Ми имамо безбројне светитеље, свете апостоле, свете мученике, свете исповеднике, хиљаде хиљада, милионе милиона и старих и нових мученика и светитеља Божјих. Све то помаже и теби и мени, све су то наша света браћа, наша уплакана браћа на Небу због грехова наших на земљи. Само их призвати треба, само се помолити њима, и света јата Светитеља Божјих слетеће увек на твој вапај да те спасу у твојој борби са грехом, да ти осигурају бесмртни Живот Вечни, да би и ти са њима и овог и оног света славио Њега, Чудесног и Јединог Господа и Бога у свима световима, Исуса Христа, Њега Јединог Победитеља смрти, Њега Јединог Човекољупца, јер нам је дао бесмртни Живот Вечни. Њему част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Архиепископ Јован у божићном интервјуу за „Православље“: Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу! (О Божићу 2019. Године) Катихета Бранислав Илић: О богослужењу на празник Рођења Господа нашег Исуса Христа О Царским часовима у навечерје празника Рождества Христова Емисија о богослужбеним особеностима празника Рождества Христовог - Божића Свети Јован Златоуст: На дан рођења нашег спаситеља Исуса Христа Свештеноисповедник Доситеј Загребачки: Беседа на Божић 1927. године А кад се наврши вријеме... Слава Теби Господе што си се родио! Рождество Христово Проф. Јоанис Фундулис: Божић – возглављење све твари у Христу Христос се рађа Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Благи дани Даница Црногорчевић: Христос се роди! Сабор Пресвете Богородице Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на сабор Пресвете Богородице Све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је Христо Јанарас: Пресвета Богородица Катихета Бранислав Илић: Пресвета Богомајка – заштитница васцеле творевине Свети славни и добропобедни Апостол, Првомученик и Архиђакон Стефан Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник светог Првомученика и Архиђакона Стефана Катихета Бранислав Илић: Радуј се Свети Стефане Првомучениче Христов! Дјева данас Натприродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог. (кондак празника)
  6. Светописамска читања: Јев. 328. (11:9-10, 17-23, 32-40) Браћо, вјером се насели Авраам у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунасљедницима истога обећања. Јер очекиваше Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог. Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања, коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику. Вјером у оно што ће доћи благослови Исак Јакова и Исава. Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје. Вјером Јосиф на самрти напомињаше о изласку синова Израиљевих, и заповједи за кости своје. Вјером су Мојсеја, пошто се роди, крили три мјесеца родитељи његови, јер видјеше да је дијете красно, и не побојаше се заповијести цареве. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; Зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство. Мт. 1. (1:1-25) Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина. Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама. А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона. А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја. А Јесеј роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона са Уријиницом. А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију. А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској. А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља. А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора. А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда. А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос. Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест. А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога. А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог. Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус. Беседа преподобног Јустина Ћелијског у недељу пред Божић - Светих Отаца Данас је Недеља, Света Недеља хришћана пре Христа. Света Недеља Светих хришћана пре доласка Господа Христа у овај свет. Они живели у далеким надама, у паклу смрти и греха, велики праведници: Свети Аврам, Свети Исак, Свети пророци Исаија и Јеремија, велики Свети цареви: Давид, велики славни првосвештеници: Самуило, Арон. Све праведник до праведника, сви они испуњују Еванђеље Господа Христа пре него што се Господ објавио овоме свету. Еванђеље пре Христа, да! Данас ми прослављамо те велике и свете људе. У њима можете наћи све врлине еванђелске: и веру, и љубав, и молитву, и пост, и кротост, и смиреност. Сваки од њих, пун је тих еванђелских сила, пун пре доласка Господа Христа у овај свет. Они су осећали сви, од првог до последњег, да је овај свет страшно царство смрти и греха. А иза смрти и греха, шта стоји? Ђаво. Јер, ђаво влада светом кроз грех и кроз смрт. Старозаветни Праведници нису могли да се боре и изборе са смрћу, нико од њих. Рвали се са смрћу, али нико није могао да победи смрт. Сви су они одлазили, пролазили преко овог света, одлазили у царство смрти. Цео Стари Завет и сви Старозаветни Праведници били су чежња за Спаситељем света. Давили се у мору греха и смрти, сваки се од њих молио Господу: Господе, избави нас! Пошљи нам Спаситеља, дај нам Спаситеља од греха и смрти! И тако, пролазе и одлазе са овог света са надом и очекивањем, са надом у великог и славног Спаситеља света. Векови су и векови пролазили, хиљаде и хиљаде година чекајући Њега. Они су са том вером живели ради Њега, и кроз ту веру испуњавали се силом божанском, да проживе овај свет у светости и правди, да проживе цео овај живот такорећи у Еванђељу, пре него што је објављено свето Еванђеље. И зато је речено, од великог и славног Светог апостола Павла, да цео Стари Завет уствари води ка Господу Христу. Он је био васпитач ка Господу Христу, припремао је људе, припремао је људе за долазак Христа, за долазак Спаситеља. Старозаветни праведници не би били праведници, не би били светитељи, не би имали силе да постану светитељи Божји, да се њихова вера и њихово очекивање кроз веру није остварило. Јер њихова се нада испунила. Речено је у светом Еванђељу, да су они прошли кроз овај свет са надом на Месију, са надом на Спаситеља света, а да савршенство живота, и правде, и љубави у овоме свету зависи од Месије, од Спаситеља. Заиста, Господ је дошао, Бог је постао човек, тиме обасјао све светове, и пре Њега и после Њега. Поставши човек, Бог је казао човеку шта је човек, и Бог је казао човеку шта је овај живот, а шта смрт. Господ Христос, Бог који је постао човек, и јавио се у овоме свету као Богочовек, зато је и победио смрт, да би показао да је победио грех, да би показао да је победио ђавола. Сви старозаветни праведници, старозаветни светитељи били су ослобођени Господом Христом када је сишао у Ад, царство смрти, и изведени у Царство Небеско. Многобројни су сведоци о Господу Христу, о Његовом доласку у овај свет. И ми, вели се у светом Еванђељу, ми који смо дошли после Господа Христа у овај свет, ми имамо пред собом толике сведоке о Господу Христу. Сведоке да је Он заиста Спаситељ света, да је учинио за нас људе оно што нико учинио није, да је Он, Богочовек, победио смрт и осигурао Живот Вечни нама људима, осигурао смртном телу људском Бесмртност и Живот Вечни. И сви ми у овоме свету после доласка Господа Христа, ми хришћани, и живимо са том вером и надом, вером у васкрсење мртвих и надом да ћемо и ми васкрснути, да ће нам Господ подарити Царство Небеско после Страшнога Суда. И речено је зато у светом Еванђељу, да и ми, "имајући толику гомилу сведока, одбацимо од себе сваки грех који је прионуо за нас, и да с трпљењем трчимо у битку која нам је одређена". Какву битку? Битку за Господа Христа, битку за Живот Вечни, битку за Правду Вечну, битку за Бесмртност. Јер, после Господа Христа, твој живот и јесте битка између смрти и живота, између пролазности и вечности. Господ Христос први је победио смрт и Он једини даје силе да у овој бици земаљској и ми побеђујемо Његовом силом. Шта је то? То је битка за све што је људско, за све оно што је Он донео, то је битка за Његово свето Еванђеље, то је битка за све Божанско што је Он донео човеку у овоме свету. Да, за осигурање Вечнога Живота свакоме од нас. У тој бици учествујемо сви ми. Шта је најглавније за мене и за тебе у тој страшној борби, у том окршају на живот и на смрт? Казано је у светом Еванђељу: Нама ништа друго није потребно, него да ми "гледајући на Начелника и Савршитеља вере, Господа Христа", и сами се у тој борби боримо и побеђујемо Њиме. Јер Он, вели се, "претрпевши Крст, седе на престолу Царства Небеског. А ми, вели Свети Апостол, још не дођосмо до крви борећи се против греха". Још не дођосмо до крви борећи се против греха. То је данашњи задатак хришћанина у овоме свету: да се бори против свога греха непрекидно до крвавог зноја. Јер тиме, само тиме он може победити смрт и добити васкрсење мртвих. Само тиме он може себи осигурати Царство Небеско у ономе свету, осигурати Живот Вечни. До крви борити се против греха. Ето, то је наша битка у овоме свету, нас хришћана, сваког хришћанина и сваког човека. Ђаволи наваљују на нас са свих страна разним искушењима, разним сластима и страстима овога света, само да нас одвоје од Господа Христа, да ми навикнемо на грех, да грех за нас постане обична ствар. Псујеш и кажеш: е, није то ништа! Данас, сутра, прексутра, и рђава навика постаје рђав господар. А човекоубица од искони (ђаво) чини све да успава твоју савест. Крадеш, навикаваш се на то, не бориш се против тога. Ступаш у ортаклук са човекомрсцем, ђаволом, са оним који душу твоју лови. Среброљубац си, похотљив си, горд си, гневљив си, не бориш се против свега тога тешко теби, брате! Мораш се борити до крвавога зноја ако желиш себи спасење. Не навикавај се на грех, не правдај свој грех никада. Оно што треба осуђивати у себи и у свету око себе, то је грех, зло. Осуђујући грех не осуђујеш грешника. Моли се Богу за грешника, али осуђуј његов грех. Моли се за оног који ти зло чини, али осуђуј његово зло. Бори се против његовог зла, али најпре против свога зла у себи и свога греха. То је даноноћни окршај у коме се налази сваки хришћанин свестан, свестан Еванђеља, свестан Господа Христа, свестан онога што је Господ донео. Свакоме од нас донео бесмртни Живот Вечни, који се мора изборити, извојевати. Немој рећи: А, па то је немогуће; тешко ми је, ја не могу. Погледај на Старозаветне Праведнике, на људе који су пре Христа испунили Еванђеље Христово. А ми, а ја, а ти? Ми имамо Господа Христа поред нас, дошао у овај свет, ту је с нама у Цркви Својој. Штавише, ми смо тело Његово, чланови, живи чланови тела Његовог Божанског, Цркве. Све нам је донео, све нам је дао, сва оружја небеска да победимо ђавола, све светиње небеске да победимо грех, донео нам је и дао све силе небеске да победимо смрт и све што је смртно у нама, у свету око нас. Шта нам недостаје? Шта је то што Господ Христос није донео, и мени и теби? Све је донео, све је дао, а ми шта додајемо? Себе, веру, одлучност, јачину, снагу, наду. Господ ће помоћи, ниједан грех није јачи ни од тебе, ни од мене; ниједна смрт није јача ни од мене, ни од тебе; ниједан ђаво није јачи ни од мене, ни од тебе. Јер је Господ Христос с нама, Он је у нашем земаљском свету, Он је у Цркви Својој. Гле, ту су све божанске силе у теби и поред тебе. Шта ти могу учинити људи христоборци, шта ти могу учинити греси, шта ти могу учинити искушења? Ти само наоружај себе оружјем Христовим, и онда се не бој никаквих противника, ни највећих, ни најстрашнијих. А ко је најљући противник и твој и мој? Смрт, ђаво, грех! Ништа у свету страшније од греха! Да, зато сваки од нас треба да се бори до крвавог зноја против греха, како вели Свети Апостол, до крвавог зноја. Немој варати себе, немој уљуљкивати себе обећањима да ћеш ти то учинити касније, данас, сутра, кроз извесно време, недељу, две, или можда кроз годину дана. Авај! Невидљиви мачеви смрти могу једног дана да те однесу неприпремљеног из овог у онај свет. Као из приче о богаташу, оном еванђелском богаташу који је нагомилао имање земаљско и рекао души својој: "Душо моја, имаш много имања за много година, почивај, једи и пиј, весели се." Бог једне ноћи дође.: "Узећу душу твоју од тебе, а имање твоје чије ће бити"? Чије ће бити, чије ће бити?! Тако ја и ти, тако сваки од нас, нека не гомила оно што није Божје, ни у души, ни око себе у свету. Нека се не труди да троши живот свој на богаћење лудостима, или страстима овога света, или богатствима овога света. Нек' се све око тебе претвори у злато, ти пљуни на све то злато, ако ђаво кроз то тражи душу твоју, да му се поклониш. Све ово даћу теби, може рећи ђаво. И ако даје, даје злато, даје то земаљско блато свакоме ко се опчини и занесе тиме. Али му зато душу узме, душу узме и отме. Шта је веће, драгоценије од душе? Шта је највеће благо у овоме свету? Душа човекова! Она више вреди него сав свет. "Ако душу изгубиш, вели Спаситељ, чиме ћеш је откупити". Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света. Зато ми, гледајући и угледајући се на старозаветне праведнике, да се и сами трудимо свим силама својим да испунимо себе оним светим врлинама којима су они испунили душу своју: вером, љубављу, смиреношћу, молитвом, постом, и на тај начин осигурамо себи Живот Вечни и Царство Небеско. Од нас се тражи одлучна вера. Одлучна вера. Кад хоћеш, можеш. Зашто? Зато што ти Бог помаже. Онда, када се трудиш, онда, када примораваш себе на веру, примораваш себе на еванђелска добра, тада Господ с Неба лије на тебе Божанске силе. Немаш молитву, приморавај себе на молитву и Бог ће ти дати молитву. Ако ти се не пости, приморавај себе на пост, и Бог ће ти усадити љубав према посту, ти ћеш заволети пост, видети каква је сила пост који чисти душу од греха и од страсти. Ако ти није неко мио, ако га мрзиш, ти приморавај себе на љубав према њему, приморавај себе на љубав, и Господ ће ти дати силе да га заиста једнога дана заволиш. Никада, никада немој гладити ни мазити свој грех, никада немој гладити ни мазити своје страсти. Ја сам позван, од Господа Христа позван, до крвавог зноја да се борим против ове страсти. Зашто? Зато што је она убица! Против мог греха. Зашто? Зато што је он мој самоубица. Он убија, односно, ја себе убијам њиме. Зато се морам борити са њим непрекидно, и дању и ноћу. Јер гле, шта је овај живот, мој и твој? Педесет, шездесет, осамдесет, сто година највише, а онда и за тебе и за мене вечни живот у ономе свету. Шта ћемо радити ми у ономе свету? Куда ће нам душа? То питање постављај себи: куда ће нам душе? Када се спусташ у постељу као у гробницу питај себе: да ли си се борио против греха? да ли си осигурао себи бесмртност и живот вечни? да ли су у твојој души биле свете и бесмртне мисли? да ли су у твојој души биле свете бриге, бриге за спасење душе, или си се био опустио низ потоке својих глупих жеља, и може бити, саблазни и искушења. Да, ми нећемо имати изговор на дан Страшнога Суда, ако не однесемо победу над грехом и над смрћу у овоме свету. Јер је Господ Христос с нама, Богочовек је с нама, Победитељ смрти је с нама, све нам даје. Шта нам недостаје? Ништа осим вере, ништа осим одлучности у вери. Благи Господ ће ту одлучност, ту веру умножити у свакоме од нас да ми, да сваки од нас проведе живот на земљи борећи се против свога греха до крвавога зноја. И тако осигура себи бесмртни Живот Вечни у ономе свету, да заједно са свима Светим Старозаветним и Новозаветним Праведницима слави Чудесног Господа. Гле, гле! Ми имамо несравњено више сведока и помоћника него ли старозаветни праведници. Ми имамо безбројне светитеље, свете апостоле, свете мученике, свете исповеднике, хиљаде хиљада, милионе милиона и старих и нових мученика и светитеља Божјих. Све то помаже и теби и мени, све су то наша света браћа, наша уплакана браћа на Небу због грехова наших на земљи. Само их призвати треба, само се помолити њима, и света јата Светитеља Божјих слетеће увек на твој вапај да те спасу у твојој борби са грехом, да ти осигурају бесмртни Живот Вечни, да би и ти са њима и овог и оног света славио Њега, Чудесног и Јединог Господа и Бога у свима световима, Исуса Христа, Њега Јединог Победитеља смрти, Њега Јединог Човекољупца, јер нам је дао бесмртни Живот Вечни. Њему част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Манастир, посвећен Рождеству Пресвете Богородице, лежао је у херцегновском селу Ратишевини, од турских времена припадајући манастиру Косјерево, мада, током 18. вијека и на прелазу у 19, стајаше као филијали манастирчић Светоуспенског манастира Савина. Разорен је за вријеме рата са Французима почетком 19. вијека. Манастир је, нашом иницијативом, посјетио његово високопреосвештенство г. митрополит Амфилохије последњих дана 2006. године, када је разгледао остатке и дуго се задржао са мјештанима у кући Јова Андрића. Свети Врачи Козма и Дамјан, Црква свете Тројице Снажна развојна линија историјског политичког надограђивања овога краја очитује се крупним учешћем Ратишевљана у управним тијелима Топаљске општине при чему се одликовао капетан Вуковој Вуков (Кнежев–Јовановић) у неколика мандата. Ратишевина је, очигледно, у концу 17. вијека, када новском крају прилази одређен број херцеговачких фамилија, постала привлачним мјестом које ће омогућити снажно трговачко, поморско и политичко узрастање долазећих родова међу којима ће се у томе смјеру истаћи Сабљичићи (Сабљице) и Познановићи. Ратишевљански Сабљичићи регрутовали су млетачке официре и подофицире, свештенике и главаре (кнезове), али и поморске капетане и трговце кроз два вијека њихове бокешке историје. Најмање двојица калуђера из овога рода служили су у манастиру Потпланина (Висарион и Иларион). У селу, на вишем предјелу, према Каменоме, стоји завјетна црква Свети Врачи Козма и Дамјан. Ова је црква вјероватно ограђена у средњем вијеку и од њенога је завјета подизана парохијална црква Свете Тројице. У селу по старини живе: Деретићи, Рисанчићи, Ћетковићи, Мијаљевићи, Поповићи, Радмани, Радовићи, Лепетићи, Сикимићи, Познановићи, Пиљуровићи, Гојковићи, Сабљичићи (Горње село) и Бачановићи, Черовићи, Томашевићи и Сикимићи (Доње село). Као исчезли род помиње се: Шиндак. Др Горан Ж. Комар У Доњем селу леже трагови цркве Свете Варваре која је порушена. Уколико би узели да је тачан податак из млетачке земљишне књиге учињене 1702, године, која представља реплику оне најстарије из 1690. (Корнерове) која укључује цркву Светога Марка, којој нема сигурног трага, тада би у селу у прошлости, свакако у разним периодима, стајало чак пет цркава: Свети Врачи Козма и Дамјан (Радовање) Света Великомученица Варвара (На Шипак) Свети Јеванђелист Марко (Марушица) Рождество Пресвете Богородице (Потпланина) Свете Тројице, парохијална (Потпланина) Осим тога, у Ратишевини је живо предање о древноме манастиру у којем су стајале калуђерице на опсегу Доњега села, испод брда Градац, покрај Трепетљике, те да су у некоме ратном разарању калуђерице прешле на предио Потпланине. Будући да у дохватљивим исправама нигдје нема сестринства у Мојдежу и Ратишевини, то ће бити да је овдје манастир стајао пуно прије млетачког и савезничког заузимања Новога 1687. године. Говори се, чак о њиховом одласку у Босну, у област Тузле. У Ратишевини је у освит млетачке управе, врло је могуће, било смјештено сједиште српске епископије, за коју вјерујем да је лежала у манастиру Рождества Пресвете Богородице (Потпланини) те да је у њој сједио епископ Исаија (Лакетић). Према времену у којему се помиње, могуће и епископ Теодосија. Разговјетније него други извори говори о другоме српском епископу у околици града Новога руски путопис Петра Андријевича Толстоја који је под 19. јуном 1698. године забиљежио: “Близу града био сам у православној цркви, гдје сам видио мошти светаца… Код те цркве живи православни митрополит и под његовом влашћу има не мали број епархија у српском народу. Сви Срби говоре словенским језиком и свете службе у цркви служе на словенском језику. У многим мјестима код Срба има много светих икона и књига московског писма и штампе. Недалеко од града Херцег–Новог живи други православни митрополит и овај у српском народу има у својој епархији велики број цркава. Оба ова митрополита поставља благочестиви патријарх српски који је православне вјере и живи у граду Будиму… Поред митрополита Саватија, овдје је дакле стајао још један српски достојанственик. Гдје друго до у Ратишевини? И у документима која је сабрао заслужни Јован Радоњић, помињу се двојица епископа у Новоме. Баш некако у то вријеме. У вези са неуспјелом акцијом которског бискупа Марина Драга у наговарању српских архијереја да ступе на пут Уније, а поводом извјештаја бискупова од 15. јула 1697. године. Да погледамо што о приликама у Боки под Турцима казују неки стари љетописи које је у Србско–далматинском магазину објавио Герасим Петрановић. Каже се да је 1686. године управу Цркве у Далмацији примио епископ Теодосија, а да је прије њега био епископ Максим који са граматом пећког патријарха, који га именује својим Нaмјесником, пређе из Турске (Херцеговине?) у Горњу Далмацију (стоји: “данашњу Боку Которску”) године 1653., и прими власт над тамошњим предјелом, а с допуштењем млетачке владе. Епископ Теодосија примао је плату од провидура Долфина а по декрету издатом у Херцег-Новоме 13. септембра 1693. године. Љетопис даље каже: “Епископ Исаија Лакетић. Послије смрти Епис. Теодосије, Патријарх Пећки пошље свога Намјесника за Боку Которску с граматом Еп. Исаију године 1695.” Овдје посве јасно стоји да је епископ Исаија послат у Боку. Стоји још, да је он затражио све што је уживао његов предчасник, епископ Теодосија, као и да је епископ Исаија у доба управе провидура Алвизе Моченига, остао ускраћен за потврду повеље коју му је издао провидур Данијел Долфин. Сигурно данас знамо да је овај епископ овдје стајао барем до 1697. године! Љетопис тврди да је тада тражио потврду привилегија. На тај начин састављају се свједочења путописаца и говор млетачких исправа из Бечкога рата. У часу када је овдје у Боки започет посао на утврђивању границе између Млетачке републике и Отоманске империје, Мојдеж, са Потпланином, остаде у млетачкоме домену. У Ратноме архиву у Бечу чува се цртеж мргина, прегледна мапа новске и рисанске територије који је начинио сам комесар за разграничење Ђовани Гримани, а на којему је уцртано насеље Ratisseuinaкао агломерат кућа, Moides са одломком Muscosscuich, са којим се источније додирује Planina раздвојена потоком. Предио који је на овом цртежу комесара Гриманија означен као Планина лежи западније и ниже Ратишевине (Горње село) уоквирен двама потоцима (Детаљ цртежа у прилогу). Црква св. Врачи Козма и Дамјан на предјелу “Радовање“ уз границу са селом Камено. Могуће утемељена у средњем вијеку. Први писани трагови манастира леже и млетачким земљишним и катастарским књигама, почевши од старе књиге катастра новских земаља коју је дао израдити генерални проведитор Ђ. Корнер 9. октобра 1687., а коју млетачки мјерник Франческо Барбиери доврши 1690. године. Уписан је, у територијалном оквиру Мојдежа. Маркиран је посјед у Суторини и Мељинама. Манастир је уписан путем свога светога братства: “Calogeri Padri“ са тринаест чланова. Комплетна земљишна књига довршена за владе провидура Ф. Бадоера 1704. године укључује у селу Мојдеж оце калуђере у броју од осам, а у попису власника земље стоји: calogeri di Santa Trinita који посједују земљишта Vinogradina и Versina. Ваља, свакако, у овај преглед уградити и податке које пружа ова млетачка земљишна књига која укључује цркву са посветом Свима Светима: Terra arativa in grebano della chiesa di Tutti i Santi, loco detto Versine као и земљиште на предјелу Radovagni. Дакле, тамо гдје лежи црква Свети Врачи Козма и Дамјан. Такође, књига Катастра кућа, дућана и млинова у Мојдежу из 1726–1782. године укључује власнике млинова: Craglievich Jacob: “Calogeri di Moides“; Calogeri R. R.: “Jasa“. Иста књига помиње власнике Milich Drasco, Milich Illia, Gumurovich Nicola, Andrich Sava: “Ottplanine“. Велику важност носи податак из Бадоерове земљишне књиге Херцег – Новог и Рисна из 1704. године која открива припадност цркве Свете Тројице Мојдежу (chiesa di SS Trinita). У вријеме израде млетачких земљишних књига (1690) Ратишевина је имала 165 житеља, од чега 38 бијаше способно за оружје, 49 стараца и жена те 78 дјеце. Земљишна књига довршена 1690. укључује у селу цркву Светога Марка. Међу власницима земље и Sablich Sime Prette. Тако је, поред оца Андрије Стефанова Косијера, овај свештеник из рода Сабљичића најстарији за којега знамо да је стајао у Ратишевини. Поп Филип Сабљичић држао је 1704. године земљишта Dubrava, Prussi Grob, Orasach, а харамбаша Драшко Сабљичић Podvoglie, Ograda, Prasila. Драшко и Иван Сабљичић, баштину уз мргин Ledinach. Но, поред попа Сима Сабљића, у најстарији млетачки катастик Новога уписан је Prette Gionisca. Mлетачки биљежник управо је овако уписао овога свештеника, и заиста, нама не би било могуће учинити покушај транскрипције овога имена. У Ратишевини су, дакле, до 1690. године живјела двојица свештеника. Потпланина је, још у 18. вијеку, могуће на прелому вијека, могла постати савинским филијалним манастиром. Тако казује и отац Кирил (Цвјетковић) који је Потпланину обишао са својим игуманом Арсенијем а од њега је свакако дознао о статусу разрушеног манастира. Сигурно је да су све снаге биле управљене ка подизању Савине. Сачуван је у Млетачком архиву старога новскога Архива један документ који је важан за историју манастира Потпланине. Црква Свете Тројице се помиње као манастир. Један се Мојдежанин који би могао бити у каквоме пословном одношају са потпланинским светим братством, Јаков Краљевић, поменут у читавој серији исправа новскога Архива, бијаше 14. новембра 1712. године подвргнут судскоме процесу због неких повреда калуђера манастира Свете Тројице у Мојдежу. Такође, послије завршетка последњег великог млетачко–турског рата (1715–1718) у којему су Новљани издашно учествовали, помиње се братство Свете Тројице а у вези са притужбама Продана Магазиновића због запречавања току воде преко калуђерскога имања. Ова исправа из 1719. године, помаже, као и претходна, да се оцрта величина земљишног посједа манастира. Занимљиво је да је црква Свете Тројице у то вријеме посједовала земље у Мокринама које је држао Петар Лепетић. Споменик војводи Сави Анђелићу код цркве Св. Тројице, учеснику битке са Топал пашом 1687. године о којој пјева владика Петар II О вези два новска манастира говоре и судске исправе двојице потпланинских игумана. Тако дознајемо и о ктитору манастирске Ћелије у Потпланини, калуђеру Исаији (Витомировићу) који је 1725. године оставио све непокретно имање, укључујући и ћелиjу коју је оградио сопственим новцем, манастиру Савини, а наредне године отац Исаија се помиње као калуђер, уз игумана Арсенија Милутинова Калуђеровића. Овај савински игуман управљао је обема манастирима. У вријеме старјешинства оца Исаије овдје је стајао и калуђер Данило (Перовић). Понекада се отац Данило помиње и као “Косјеревац“. Сасвим је, дакле, могуће да су ови оци били везани за манастир Косјерево на Требишњици, а да је, касније, усљед немогућности одржавања манастирчића Савина управљала овим посједом, све до рушења и запуштања зграда на почетку 19. вијека. Крупан значај за историју манастира у Ратишевини носе исправе из 1726. године. Калуђер Данило Косијерац је уложио жалбу на старјешину манастира Савина због намјере да му одузме земљу, а такође, још пуно одређеније, калуђер Данило Косијер из Подпланине, села Мојдежа, у име игумана манастира Савина Арсенија Аврамовића опозива неки мандат из фебруара 1726. године. Помиње се, дакле, и овдје Потпланина, те игуман Арсеније Калуђеровић, одређено као Аврамовић. Раздобље старјешинства оца Исаије и оца Арсенија (Аврамовића) долази у вријеме тешког прогона митрополита Стефана (Љубибратића) који је Црквом у Боки и Далмацији управљао између 1716. (0д 1719. митропoлит) до прогона 1722. и практично удаљен 1725–1727. године. У томе преломном времену, Потпланина већ стоји као филијални манастирчић савински. Но, погледајмо, ко су били свештеници у Мојдежу и Ратишевини у то доба када је Топла настојала на обнови правилне приморске епископије. У вријеме старјешинства оца Арсенија Савинског, и главарства Јова Сабљичића, у Ратишевини је служио поп Филип Сабљичић. Овај свештеник задобио је неке оранице од сердара Николе Дамјанова Кецојевића уговором о поклону учињеном 1. септембра 1730. године. Када је Јела удовица Мија Мискина из Ратишевине чинила тестаменат у 26. јула 1742. сачинио га је поп Филип парох у Потпланини. Бијаху и други Сабљичићи ктитори манастира Потпланина. Калуђер Иларион Сабљичић учинио је 26. септембра 1783. изјаву којом половицу брашненог млина у Мојдежу купљену уговором од 14. јула 1754. од Петра и Митра Краљевића из овога села није прибавио на свој рачун, него на рачун манастира Свете Госпође у Савини, па тиме овлашћује манастир на поменуту половицу млина укњижену на његово име. У другој половици 18. вијека, пред пад Венеције, у доба кнеза Јова Сабљичића 1778. бијаше свештеник у Ратишевини поп Мијо (Мијаил) Сабљичић, а касније, 1786. у доба кнеза Тома Милутиновог Познановића, Симо Сабљичић, који је потекао од старога попа Сима, бијаше тутор цркве Свете Тројице. Манастир Потпланина лежао је од половице 18. вијека у саставу Ратишевине. Но, овдје је могуће утврдити и сами час преласка овога мојдешког одломка у оквир Ратишевине. Ванредни провидур Винченцо Дона одредио је капетана комунитади Јована Аврамовића и сердара Николу Горакућу да одреде којој парохији треба да припадне тринаест фамилија које стоје у Потпланини. Одлука је донешена 1741., Потпланина је припала Ратишевини са образложењем да им је ово село ближе него парохија села Мојдеж. У средини вијека парох ратишевљански бијаше отац Висарион Сабљичић. Током друге половице 18. вијека у манастиру Рождества Пресвете Богородице Потпланина стајали су проигуман Василије (Ђурић) [судски списи, 1761., дуговао Петру Бјеладиновићу – Ђаји]; калуђер Висарион Сабљичић, градитељ [1765. даривао своје непокретности Савини, саградио уљани млин у својој кући у Потпланини прије 1746]; Исаија и Лука Лучићи, калуђери [судски спис, 1777. Андрија Фонтана потраживао дуг од насљедника Исаије, оца Луке]; Мелентије Андрић, калуђер [судски спис, свједочење о упокојењу оца Мелентија 29. децембра 1796]. У другој половици 18. вијека, манастир Савина је начинио један попис својих баштина који сам објавио на више мјеста. Овдје се наводи сљедеће: Земља орачица и виноград, мјесто речено Јежевац и Меткова главица купљена от калуђера Исаија Витомировића, и од мештра Ивана Кашина Ка(мпа): 6: 3: 163 // Z 17: 7; Земља Бошак мјесто речено Меткова главица више Јежевца бјеше измјерена от Гаврила Станића и Пера Гуморовића паке ивенштена от калуђера – Ка(мпа): 1 // :3. (Слободна Херцеговина, 24. 1. 2018)
  8. У недељу су празничну Литургију заједно служили епископ источноамерички Иринеј (Српска Православна Црква) и епископ менхетенски Николај, заједно са храмовним свештенством и свештенством српске Саборне цркве Светог Саве која је изгорела на Васкрс 2016. Црквa je била пуна, по неким рачунањима до 500 верника је било на празничној Литургији – храмовни парохијани и Срби, верници – од којих се већина причестила Светим тајнама Христовим. На празничној служби је проширени архијерејски хор појао под диригентском палицом Петра Фекуле. Након завршетка службе, митрополит источноамерички и њујоршки Иларион прочитао је Божићну посланицу Првојерарха Руске Заграничне Цркве. У име митрополита Илариона, катедралног свештенства и у своје лично име, епископ Николај је поздравио епископа Иринеја и српску браћу и сестре у вери. Његово Преосвештенство је говорио о историји празника, и објаснио зашто га хришћани обележавају и зашто ми морамо увек живети по Христовим заповестима. Епископ Николај је казивао о томе како је народ Србије отворио своју земљу и своје срце руском народу који је био приморан да напусти своје домове после Октобарске револуције 1917. године. Он је исто тако напоменуо је да много година Србија била дом Заштитнице руске дијаспоре – Курске иконе Матере Божие. Епископ Николај је истакао да Руска Загранична Црква никад неће заборавити гостопримство српског народа, и да ће овде увек бити место за православне Србе у Саборној цркви. Епископ Иринеј се захвалио епископу Николају на његовим пријатним поздравним речима и додао да су његова паства и он лично погођени пројавама трајне љубави и подршке које су осетили од Руса, а посебно од свештенства и парохијана ове Саборне цркве. Сестринство Саборне цркве Знамења и сестринство српске Саборне цркве Св. Саве припремили су празничну трпезу љубави. Извор: Српска Православна Црква
  9. У суботу 6. и у недељу 7. јануара, источноамерички викарни епископ Менхетна Николај служио је Божанску Литургију поводом Рождества Христовог у синодској Саборној цркви Знаммења у Њујорку. Свеноћно бденије поводом Божића служено је у празничном, радосној и топлој атмосфери. У недељу су празничну Литургију заједно служили епископ источноамерички Иринеј (Српска Православна Црква) и епископ менхетенски Николај, заједно са храмовним свештенством и свештенством српске Саборне цркве Светог Саве која је изгорела на Васкрс 2016. Црквa je била пуна, по неким рачунањима до 500 верника је било на празничној Литургији – храмовни парохијани и Срби, верници – од којих се већина причестила Светим тајнама Христовим. На празничној служби је проширени архијерејски хор појао под диригентском палицом Петра Фекуле. Након завршетка службе, митрополит источноамерички и њујоршки Иларион прочитао је Божићну посланицу Првојерарха Руске Заграничне Цркве. У име митрополита Илариона, катедралног свештенства и у своје лично име, епископ Николај је поздравио епископа Иринеја и српску браћу и сестре у вери. Његово Преосвештенство је говорио о историји празника, и објаснио зашто га хришћани обележавају и зашто ми морамо увек живети по Христовим заповестима. Епископ Николај је казивао о томе како је народ Србије отворио своју земљу и своје срце руском народу који је био приморан да напусти своје домове после Октобарске револуције 1917. године. Он је исто тако напоменуо је да много година Србија била дом Заштитнице руске дијаспоре – Курске иконе Матере Божие. Епископ Николај је истакао да Руска Загранична Црква никад неће заборавити гостопримство српског народа, и да ће овде увек бити место за православне Србе у Саборној цркви. Епископ Иринеј се захвалио епископу Николају на његовим пријатним поздравним речима и додао да су његова паства и он лично погођени пројавама трајне љубави и подршке које су осетили од Руса, а посебно од свештенства и парохијана ове Саборне цркве. Сестринство Саборне цркве Знамења и сестринство српске Саборне цркве Св. Саве припремили су празничну трпезу љубави. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. А кад се наврши време посла Бог Сина Свог Јединородног (Гал. 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Дјеви у Назарету говорећи: Радуј се, благодатна! … ево зачећеш и родићеш Сина (Лк. 1, 28. 31), – у то време изиђе заповест од ћесара Августа, да се попише сав народ у царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Дјевом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчар ску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дјева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу, и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, с даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се, као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт. 2, 11). Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Дјеве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар свега и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могаху извршити слуге Његове: ни ангели, ни људи, нити ма које друго створење. Јер је требало спасти људе од греха, смрти и ђавола. А само је Бог јачи од ђавола и његових главних злотворних сила: греха и смрти. То спасење је извршио оваплоћени Бог – Богочовек Христос Исус, који у Богочовечанском телу Свом – Цркви и спасава људе од греха, смрти и ђавола, спасава их светим божанским Тајнама и светим еванђелским врлинама. Зато Њему нека је вечна слава и хвала и поклоњење од свих бића људских у свима световима. Амин. Повест о Рођењу Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа[1] Рођење Исуса Христа би по обручењу Преблагословене Матере Његове, Пречисте Дјеве Марије, Јосифу, човеку праведном и већ старом, коме беше осамдесет година. Пречиста Дјева би дата њему, по сведочанству светог Григорија Ниског[2] и светог Епифанија Кипарског,[3] под видом супружанства, да он чува Њено девство и да се стара о њој. А још пре него што стадоше живети заједно нађе се да је Она трудна од Духа Светога. Јер Јосиф бејаше привидни муж Маријин, а у ствари чувар посвећене Богу девичанске чистоте Њене, и очевидац и сведок беспрекорног живота Њеног. Јер Господу би угодно да утаји од ђавола тајну Свога оваплоћења од Пречисте Дјеве, покривши супружанством девство Своје Пресвете Матере, да враг не би дознао да је то она Дјева за коју пророк Исаија рече: Ето, девојка ће затруднети (Мт. 1, 23; Ис. 7, 14). О томе сведочи свети Атанасије, архиепископ Александријски, говорећи: „Јосиф беше дужан послужити тајни, да би се Дјева, као имајући мужа, славила,[4] и да би сама ствар остала сакривена од ђавола, те да он не би сазнао на који ће начин Бог благоволети боравити с људима“.[5] И свети Василије Велики вели: „Обручење с Јосифом би извршено, да би се од кнеза овога света, ђавола, сакрило оваплоћење Сина Божија“.[6] То исто каже и свети Јован Дамаскин: „Јосиф се обручује Марији као муж, да би ђаво, не знајући о безмужном рођењу Христовом од Дјеве, одступио, тојест престао побуђивати Ирода и подстицати Јевреје на завист. Јер ђаво, још од времена када прорече Исаија: „ето, девојка ће затруднети и родити“, будно мотраше на све девојке, да која од њих не затрудни без мужа и не роди остајући девојка. Божји промисао устроји обручење Дјеве Марије Јосифу, да би се од кнеза таме сакрило и девство Пречисте Богородице и оваплоћење Бога Логоса“. Још пре извршења супружанске тајне, нађе се да је Пречиста Дјева Марија трудна од Духа Светога, и растијаше света утроба Њена смештајући у себи несместивог Бога. Но нарочито Њена трудноћа постаде јасно приметна када се Она после тромесечног боравка код Јелисавете врати дому своме,[7] и Божанствени плод с дана на дан растијаше у Њој и приближаваше се дан порођаја. Увидевши то, Јосиф утону у велику недоумицу и тугу, јер мишљаше да је Она погазила завет девствености. Веома смућен, старац говораше у себи: Ја је не познах, и чак се ни помишљу не огреших о њу, а ето Она је бременита. Авај, како се то десило? ко је преласти? Просто не знам шта да радим. Да ли да је изобличим као законопреступницу, или да прећутим због срамоте и њене и моје? Ако је изобличим, Она ће несумњиво, по закону Мојсијевом, бити засута камењем, и ја ћу испасти као мучитељ, који ју је предао на љуту смрт. Ако пак прећутим не изобличивши је, онда ће ми удео бити с прељубочинцима. О, шта ћу да радим? Не знам. Отпустићу је тајно, нека иде куда хоће. Или ћу ја сам отићи од Ње у далеку земљу, да очи моје не виде такву срамоту. Размишљајући у себи тако, праведни Јосиф приступи Дјеви Марији, како о томе сведочи свети Софроније, патријарх Јерусалимски,[8] и рече јој: Марија, шта је то што у тебе видим? за поштовање – срамоту, за радост – тугу, уместо хвале донела си ми презрење; од свештеника у храму ја те примих беспрекорну. А шта сада видим?[9] – И свети Атанасије Александријски овако говори о томе: Јосиф, видећи да је Дјева Марија трудна, но не знајући какво је скупоцено благо у њој, сав смућен питаше је: „Шта се то догоди с Тобом, Марија? Ниси ли Ти она чесна Девојка, васпитана у свештеним притворима храма? Ниси ли Ти она Марија која није хтела ни погледати у лице мушкарца? Ниси ли Ти она Марија коју свештеници нису могли наговорити да ступи у брак? Ниси ли Ти она која се заветовала ружу девствености сачувати неувенљивом? Где је палата Твоје целомудрености? Где је беспрекорни вајат Твоје девствене чистоте? Где је Твоје стидљиво лице? Ја се стидим, а Ти си смела пошто ја скривам грех Твој“. Када Јосиф говораше ово Светој Дјеви, – о! како се стиђаше Она: пречисто Јагње, беспрекорна голубица, целомудрена Дјева, црвенећи у лицу од таких речи Јосифових! Не смејаше Она да му открије благовест донесену Јој Архангелом и пророчанство изречено о Њој Јелисаветом, да не би испала славољубива и хвалисава. То истиче и гореспоменути свети Атанасије, стављајући Јој у уста овакве речи к Јосифу: Ако ја сама будем говорила теби о себи, онда ћу испасти сујетна. Стрпи се мало, Јосифе, па ће те пастири обавестити о мени. – И ништа друго не говораше Дјева Марија Јосифу до ово: Жив је Господ који ме досад чува у беспрекорној девствености, те не познах грех, и нико се не дотаче мене, а што је у мени јесте од Божје воље и дејства. Међутим Јосиф као човек мишљаше по човечански, сматрајући да је Њена трудноћа од греха. Али, будући праведан, не хте је срамотити, већ намисли тајно је пустити; или, како се вели у сиријском преводу: он намисли тајно је оставити, тојест отићи од Ње некуда далеко. А када он тако помисли, гле, ангео Господњи јави му се у сну, говорећи: „Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје“. Ангео зато назива Дјеву женом Јосифовом, да би у Јосифу уништио мисао о прељубочинству, јер Јосиф мишљаше да је Марија зачела од прељубочинства. Ангео као да вели Јосифу: „обручница је твоја жена, а не неког другог мужа“. О томе блажени Теофилакт каже: „Ангео назива Марију женом Јосифовом, показујући тиме да се обручница његова није оскврнила с другим. А назива је женом његовом још и зато, да би се заједно са девственошћу поштовао и законити брак“. Тако расуђује и свети Василије Велики: „Ангео назива Марију и Дјевом и обручницом мужу, да би се и девству одало поштовање и брак не био укорен. Девство дакле би изабрано за свето рођење, а обручење, које је почетак брака, би извршено по закону зато, да не би ко помислио да је од безакоња оно што се има родити; а још и зато, да би Јосиф био стални сведок Маријине чистоте, те да је не би стали клеветати како је Она, тобож, оскврнавила своје девство. Јер у лицу свога обручника Јосифа Она имађаше сведока и чувара свога живота“. Речи ангела Јосифу: „не бој се узети Марије жене своје“, по тумачењу светог Григорија Ниског и блаженог Јеронима, значе: „прими жену своју по обручењу, а Дјеву по њеном завету даном Богу“; јер Она јесте прва у Израиљском народу девојка која се заветова Богу очувати неоскврњеним девичанство своје до краја живота. „Не бој се, јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога“. А родиће Она Сина, и ти Му надени име као отац, иако немаш удела у Његовом Рођењу. Јер пошто је обичај да очеви дају имена својој деци, као што Авраам даде своме сину име Исаак (1 Мојс. 21, 2), тако и ти, премда ниси природни већ само тобожњи отац Детенцету, послужићеш Му као отац наденувши Му име. – Свети Теофилакт овако говори Јосифу од лица Ангела: „Премда ниси имао никаквог удела у Рођењу Детенцета, ипак хоћу да ти дам звање оца, да би ти и име дао Детенцету; ти ћеш Му наденути име, мада Оно и није твој пород; но тиме ћеш учинити оно што је својствено оцу. А које име? Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти људе Своје од грехова њихових“. Јосиф, пробудивши се од сна, учиНи као што му заповеди ангео Господњи и узе жену своју, обручену њему, а Дјеву беспрекорну, заветом девства посвећену Господу, и Матер Владике која заче Спаситеља света од Духа Светога. Он је узе као обрученицу своју, с љубављу Јој одајући велико поштовање као Дјеви Господњој, и служећи Јој богобојажљиво и са страхом као Матери Спаситељевој. „И не знађаше за њу док не роди“ (Мт. 1, 25), тојест, по објашњењу блаженог Теофилакта, никада је он не познаде као жену. Јер како је Он, будући праведан, могао познати Њу, када му Она беше дата из храма Господњег не ради брака, већ ради чувања њенога девства под видом брака? Како се он могао дотаћи девице Господње која је обећала Богу вечно девство? Како се он могао коснути Свебеспрекорне Матере Господа свога и Саздатеља? А што се тиче Еванђелских речи: „док не роди“, треба имати на уму да у Светом Писму израз „док“ обично означава време које не престаје. Јер и Давид каже: „Рече Господ Господу моме: сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим“ (Псал. 109, 1). Ове речи не значе да ће Господ – Син само дотле седети с десне стране Господа – Оца, док Он не положи непријатеље Његове за подножје ногама његовим; него оне значе то, да ће Господ Син, и пОшто Му непријатељи буду положени под ногс Његове, још славније седети као Победитељ у бесконачне векове. Слично томе пише се и о светом Јосифу: „не знађаше за њу док не роди“. Ове речи значе не као да је он њу потом имао познати, како су то неки јеретици сматрали, што је туће Православној цркви, него да се по Рођењу таквога Сина који беше Бог оваплоћени, и после толиких чудеса која се догодише у време Рођења Његова, којих Јосиф беше очевидац, овај благочестиви старац не само не смејаше дотаћи Ње него је и дубоко поштоваше као слуга госпођу своју, служећи Јој као Матери Божјој са страхом и трепетом. О тој речи „док“ свети Теофилакт пише овако: „Свето Писмо обично тако говори; као на пример ово о потопу: не врати се гавран у ковчег док не пресахну вода „а земљи (1 Мојс. 8, 7), а он се и после тога вратио није. И Христос каже: Ја сам с вама до свршетка века (Мт. 28, 20). А зар по свршетку века Он неће бити с нама? Напротив, тада ће Он још више, у бесконачне векове, бити с нама. Тако се и овде каже: „док не роди“, тојест: Јосиф не позна Пресвету Дјеву ни до Рођења, ни по Рођењу, као што ће Господ и у току века, и по свршетку века, бити с нама неодступно. Јер како се Јосиф могао коснути Пречисте Дјеве, пошто је сазнао о неисказаном Рођењу од Ње Спаситеља?“ Из свега досад реченога јасно се показује да је Пречиста Богородица и по зачећу и по трудноћи сачувала беспрекорно девство. А када се исти Ангео јави Јосифу после Рођења Христовог у Витлејему и у Егииту, пошто се Јосиф већ био уверио у чистоту Маријину и о Рођењу Богомладенца од Духа Светога, тада Ангео не назива Пречисту Дјеву Марију женом његовом већ Мајком Рођенога, јер у Еванђељу пише овако: А кад мудраци отидоше, гле ангео Господњи јави се Јосифу у сну и рече: устани, узми дете и матер његову, (а не жену твоју), па бежи у Египат (Мт. 2, 13). И опет у Египту ангео говори Јосифу: устани, и узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву (Мт. 13, 21), јасно показујући тиме да он Јосифа упућиваше не на брак него на служење Младенцу и Матери Његовој. Тако дакле, Јосиф не познаде Марију као жену не само док Она не роди Сина свога првенца, него и после Рођења Богомладенца Она остаде чедна Дјева, као што о томе сложно сведоче сви велики Учитељи Цркве. Прича се и ово:[10] у време када Пресвета Дјева Марија беше бременита, неки књижник по имену Анин дође – пошто се ангео већ беше јавио Јосифу – кући њиховој, и угледавши бремениту Девицу, хитно оде к првосвештенику и к свему синедриону и рече им: „Тај Јосиф дрводеља, за кога ви сведочасте да је праведан, извршио је безакоње: тајно је упропастио и оскврнавио Дјеву која му би дата из храма Господњег на чување, и ето она је сада бременита“. Првосвештеник посла слуге кући Јосифовој, и нађоше Марију бремениту, као што каза онај књижник. Онда они узеше Њу са Јосифом и одведоше их првосвештенику и синедриону. Првосвештеник рече Дјеви Марији: „Заборавила си Бога ти, васпитана у Светињи над светињама; ти која си примала храну из руку ангелских и слушала певање ангелско. Шта си то урадила? – А она плачући говораше: Жив Господ Бог мој, ја сам чиста и мужа не знам. – Тада првосвештеник рече Јосифу: Шта си то урадио? – Јосиф одговори: Жив Господ Бог мој, ја сам чист од Ње. – На то првосвештеник рече Јосифу: Пошто главу своју ниси приклонио под крепку руку Божију, да би потомство твоје било благословено, и тајно си се од синова Израиљевих састао са Дјевом, посвећеном Господу на дар, зато сте ви обоје дужни попити воду изобличења, да би Господ обелоданио грех ваш пред свима.[11] – Такав суд Бог је установио преко Мојсија; то је описано у Четвртој књизи Мојсијевој, у петој глави: ако би се у неко лице, био то муж или жена, посумњало да је учинило прељубу, а то лице не каже истину о томе, онда се таквоме лицу давала заклетвена вода уз нарочита свештенодејства и преко посебног чина. И по суду Божјем, после пијења те воде, збивало се неко изобличитељно знамење на лицу које је извршило прељубу, по коме се знамењу обелодањивало учињено безакоње. Том дакле водом, по прописаном чину, првосвештеник напоји најпре Јосифа, па онда Марију, и не догоди се на њој никакво изобличитељно знамење, тако да се народ чуђаше што се грех њихов не обелодани. Тада им првосвештеник рече: Када Господ Бог не објави грех ваш, онда идите с миром. – И отпусти их. А Јосиф, узевши Дјеву Марију, оде кући својој радујући се, и славећи Бога Израиљева. После тога изиђе заповест од ћесара Августа[12] да се попише сав свет; и сви иђаху да се попишу сваки у свој град. Пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зваше Витлејем, јер он беше из дома и племена Давидова, да се попише с Маријом, обрученом за њега женом, која беше трудна (Лк. 2, 1-5). Витлејем је малени град, недалеко од Јерусалима на југу, поред пута што води у планински крај, ка свештеничком граду Хеврону, где бејаше дом Захаријин и где Пречиста Дјева, после Архангелова благовешћа, посети и поздрави Јелисавету, Претечину мајку. Витлејем се дакле налази на средини пута између Јерусалима и Хеврона, а од Назарета галилејскога града до Витлејема има три дана хода, и нешто више. Витлејем се назива градом Давидовим зато што се у њему родио цар Давид и у њему био помазан за цара; тамо и Рахила умре (1 Мојс. 35, 19); тамо се налази и гроб Давидова оца Јесеја. Витлејем се најпре називао Ефрата, али Јаков, када пасијаше тамо своја стада, назва га домом хлеба (= Витлејемом), провиђајући духом и предсказујући да се у том месту има родити „хлеб који сиђе с неба“ – Христос Господ (Јн. 6, 51). Близу пак Витлејема, на истоку, према Давидовом студенцу, недалеко од кога Давид једном силно ожеДни и рече: Ко би ми донео воде да пијем из студенца Витлејемскога што је код врата! (2 Цар. 23, 15), налази се пећина у каменитој гори, на којој лежи град Витлејем. Недалеко од те пећине налажаше се њива Саломије, која живљаше у Витлејему а беше рођака и Дјеви Марији и Јосифу. И кад се Јосиф приближи граду, дође време да Чиста Невеста роди, и он стаде тражити кућу за преноћиште, где би Породиља могла имати удобно место себи, да би родила на свет Благословени плод утробе Своје. Али он не нађе стана због мноштва народа који беше дошао да се попише, и беше заузео не само општу гостионицу него и сав град. Због тога Јосиф и сврати у споменуту пећину, пошто им не беше места у гостионици, а дан је већ нагињао к вечеру. Та пак пећина служаше као склониште за стоку. У њој Пречиста и Преблагословена Дјева топло се у поноћи мољаше Богу, и сва богомислијем налазећи се у Богу и горећи чежњом и љубављу к Њему, она без бола роди Господа нашега Исуса Христа, у двадесет пети дан месеца децембра. Тако и доликоваше да роди без бола Она која заче без супружанске насладе: „не познах насладе, рече Она, јер нисам у браку.[13] А пошто Она заче чисто, тако се и породи Она без губљења девства, као што говори о томе свети Григорије Ниски: „Дјева заче, Дјева ношаше, Дјева роди, Дјева остаде; ниједно од догодивших се на земљи чуда није слично овоме“.[14] И свети Дамаскин каже: О, чуда новијег од свих древних чудеса! јер ко зна мајку која је родила без мужа?“[15] Пресвета Дјева роди Христа без мужа, као што Адам произведе Еву без жене. О томе свети Златоуст говори овако: „Као што Адам без жене произведе жену, тако и овде Дјева без мужа роди Мужа, одужујући мужевима дуг за Еву. Адам остао цео целцат пошто му би извађено из тела ребро, и Дјева остаде чедна не изгубивши девство по Рођењу Младенца“.[16] И зби се оно што је прасликовано у несагоривој купини и у Црвеном мору: „јер као што купина горећи не сагореваше, – пева Црква -, тако Дјева си родила, и Дјева си остала“.[17] И опет: „море по преласку Израиља остаде непроходно; Беспрекорна, по Рођењу Емануила, остаде чедна“.[18] Тако, Увекдјева роди оваплоћеног Бога не повредивши Своје девство. Поред тога Она се породи без уобичајене помоћи и прислуживања бабице, као што сведочи о томе свети Атанасије Александријски, објашњавајући еванђелске речи: „роди сина свога првенца, и пови га, и метну га у јасле“ (Лк. 2, 7). Он каже: „Погледај на тајанствено Рођење Дјеве: Она сама роди, и сама пови Младенца. Код мирских жена једна рађа а друга повија; код Пресвете пак Дјеве није тако. Она сама роди, и сама пови; сама безболна мати и неучена бабица, Она не допусти никоме да се нечистим рукама дотакне Пречистога Порода: сама Она послужи Рођеноме од Ње, и пови Га, и метну Га у јасле“. Тако и свети Кипријан: „У Рођењу и после Рођења Дјева Божанском силом остаде дјева; Она која се породи без бола, не беше Јој потребна никаква услуга од стране бабице, него сама би породиља и служитељка Породу, и Своме милом Чеду указује побожно старање: милује Га, грли, љуби, даје Му сису; и све то Она чини радосно, без икаквог бола, без икакве немоћи природе, који су природни при порођају“. Тако дакле Она своме Божанском Породу послужи својим девојачким рукама, не чекајући рођаку своју старицу Саломију, по коју Јосиф оде да је позове да послужи Пресветој Дјеви. Али Саломија дође када већ све беше свршено, јер Она која роди, Она и послужи, носећи Младенца, повијајући Га, и мећући Га у јасле. Свети свештеномученик Зинон епископ[19] саопштава и ово: када бабица дође, она не верова да је порођај био девствен и да није повредио девство Породиљино, и стараше се да истинитост тога провери на начин својствен бабичкој вештини. Али она одмах искуси казну за дрски поступак свој: јер рука која се дрзну да то провери, изненада би захваћена неком страховитом огњеном болешћу и сасуши се. Када пак она своју сасушену руку прислони на Божанског Младенца, рука се тог часа исцели и постаде здрава као што је и раније била. Тада Саломија поверова да Мати јесте Дјева, а Младенац – Бог.[20] После тога Девствена Породиља и необична Служитељка Своме Породу, повивши Сладчајше чедо Своје у ланене, беле, чисте, танане пелене, благовремено спремљене и из Назарета донесене, и метнувши Га у јасле што беху у тој пећини, поклони Му се као Богу и Створитељу. То спомиње блажени Јосиф, писац канона,[21] када се обраћа к Пречистој Дјеви оваким речима: Дјевице, држећи у рукама Оваплоћеног и Обавијеног човечјим обличјем, и поклањајући Му се и целивајући Га матерински, Ти Му говораше: Чедо преслатко, како ја овако држим Тебе који руком држиш сву твар?[22] Нема сумње да се Богодјевица поклони до земље Рођеноме од Ње који лежаше у јаслама; и њих са удивљењем окружаваху невидљиво ангелски чинови, као што о томе сведочи Црква говорећи: Ангели окружаваху јасле као престо херувимски, јер пећину у којој лежи Господ гледаху као небо.[23] А уз јасла беху привезани во и магарац, да се испуни Писмо: Во познаје господара свога и магарац јасле господара свога (Ис. 1, 3). А тај во и магарац беху доведени Јосифом из Назарета. Магарац би доведен због бремените Дјеве, да би је носио на себи за време пута; а вола доведе Јосиф да га прода, и тако исплати дужни данак цару и себи купи све што је потребно. Стојећи за јаслима, обе те бесловесне животиње својом паром загреваху Младенца у то зимско време, и на тај начин служаху своме Господару и Творцу. А и Јосиф се поклони и Рођеноме и Родившеј јер тада познаде он да Рођено од Ње јесте од Духа Светога. О томе свети Атанасије вели ово: „Заиста Јосиф не знађаше Њу док Она не роли Сина свога првенца; све док Дјева ношаше у утроби својој Зачето, Јосиф Је не знађаше, не знађаше шта је у Њој, шта се у Њој збива. А када Она роди, тада он познаде: тада познаде Јосиф Дјеву, каква бејаше сила у Њој, и шта се Она удостоји постати;. тада познаде он видевши Дјеву где доји и у исто време чува своје девство неприкосновеним; тада познаде он када Дјева роди, али не искуси оно што је својствено породиљама; тада познаде он да Несециви Камен даде силу Духовноме Камену;[24] тада познаде Јосиф да се на Њу односе речи пророка Исаије: „Ето, девојка ће затруднети“ (Ис. 7, 14)“. – Ове речи светог Атанасија потврђују, да је у то време Јосиф познао силу тајне, и познавши поклонио се са страхом и радошћу, благодарећи оваплоћенога Бога што га удостоји да буде очевидац и служитељ ове тајне. Што се тиче дана у који се збило Рођење Христово, многи поуздани писци тврде да је то било у поноћи између суботе и недеље. А то се слаже и са Шестим Васељенским Сабором, који објашњава да се недеља празнује и са тог разлога што се Господ Христос родио у тај дан: „јер у тај дан Господ створи светлост; у тај дан Господ благоизволе родити се; у тај дан Он прими крштење у Јордану од Јована; у тај дан сам премилостиви Искупитељ рода људског васкрсе из мртвих ради спасења нашег; у тај дан Он изли Духа Светога на ученике Своје“. Јер као што се тачно зна: Господ Христос се заче у девичанској утроби на Благовести у петак, и у петак пострада; тако се Он у недељу роди, у недељу и васкрсе. И доликоваше Христу да се роди у недељу – дан у који Бог рече: „Нека буде светлост“, и у који „би светлост“ (1 Мојс. 1, 3) у тај исти дан требало је да и Он сам, Светлост Вечна, засија свету. А да се Христос имао родити ноћу, и у који час ноћи, пророчки је предсказано у Књизи Премудрости Соломонове, где се каже: „Јер када кротка тишина зали све, и ноћ у своме току достиже средину, сиђе с неба од царских престола Свемогућа Реч Твоја, Господе, као страшни ратник на средину пропале земље“ (Прем. Солом. 18, 14-15). Збише се и чудеса велика по васељени у време Рођења Христова. Јер у онај сами час у који Господ наш изиђе кроз чистотом запечаћена девичанска врата, изненада у тој пећини потече из камена извор воде, а у Риму изби из земље извор јелеја и потече у реку Тибар. Храм идолски, називан вечним, сруши се; идоли се испоразбијаше, и на небу се показаше тамо три сунца. А у Шпанији те ноћи појави се облак светлији од сунца; у Јудејској пак земљи виногради енгадски процветаше у зимско доба. Но дивније од свега беше оно што је описано у Еванђељу, када ангели с песмопојем сиђоше с неба и јасно се показаше људима. А догоди се то овако. Према оној пећини у којој се роди Христос, по сведочанству блаженога Јеронима, нахођаше се врло висока кула, звана Адер, у којој живљаху пастири стада. Тамо, те ноћи, тројица њих беху будни и чуваху своје стадо. И гле, врховни међу Небеским Силама, ангео, за кога свети Кипријан мисли да је свети благовесник Гаврил, јави се њима у великом сјају, блистајући небеском славом, којом и њих обасја. Видевши га они се веома уплашише. Но појављени ангео, наредивши им да страх одбаце и да се не боје, објави им радост која је Рођењем Спаситељевим дошла свему свету. Притом он им указа на знак истинитости своје благовести, рекавши им: наћи ћете дете повијено где лежи у јаслама (Лк. 2, 12). Док им ангео говораше то, одједном се чу у ваздуху појање мноштва небеских војника који слављаху Бога и певаху: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 13-14). После тог јављења ангела и певања небеских војника, пастири се посаветоваше и хитно одоше до Витлејема да виде је ли истина што им ангео каза. Када дођоше, они нађоше Пречисту Дјеву Марију Богородицу, и светог Јосифа њеног обручника, и Дете повијено где лежи у јаслама. И поверовавши чврсто да је то Христос Господ, очекивани Месија, који је дошао да спасе род људски, Они му се поклонише, и испричаше све што видеше и чуше, и што им би речено од ангела о овом Детенцету. И сви који чуше: Јосиф, Саломија и они који у то време беху дошли тамо, дивише се томе што им казаше пастири; а нарочито Пречиста Дјева Мати све речи ове чуваше и слагаше их у срцу своме. И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога (Лк. 2, 15-20). Тако се зби Рођење Исуса Христа, Господа нашег, коме и од нас грешних нека буде част и слава, поклоњење и благодарење, са беспочетним Оцем Његовим и са Вечним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин. Повест о поклоњењу мудраца Када се Исус роди у Витлејему Јудејскоме у дане Ирода цара, гле дођоше мудраци од истока (Мт. 2, 1), – не из једне одређене источне земље него из разних земаља, као што се то види из дела светих Отаца, који на разне начине говоре о томе. Неки од светих Отаца мисле да су мудраци били из Персије. Тако мисле: свети Златоуст, свети Кирил Александријски, блажени Теофилакт и други. А тако мисле због тога што је у то време тамо врло високо стајала наука звездочатаца,[25] и тамо нико није могао постати цар док претходно не изучи ту науку. Други пак од Отаца сматрају да су мудраци били из Арабије. Тако сматрају свети мученик Јустин Философ, свети Кипријан, свети Епифаније. А тако сматрају због тога што је та земља била веома богата златом, тамјаном и измирном. А неки свети Оци мисле да су мудраци дошли из Етиопије, јер је отуда дошла некада царица Савска, тојест етиопска, у Јерусалим, да чује премудрост Соломонову (3 Цар. 10, 1-13), што је, по тумачењу блаженог Јеронима, било праобраз овог доласка мудраца к духовном Соломону – Христу, који је Божија премудрост.[26] А и Давид говори: Етиопија ће пружити руке своје к Богу (Псал. 67, 32). Уосталом, све споменуте земље су на истоку и граниче једна с другом; оне изобилују златом, тамјаном и мирисима; у свима се њима веома неговало чаробњаштво и звездочатство; притом мудрацима у тим земљама није било непознато Валаамово пророштво о звезди која је имала засијати, а које се пророштво предавало из рода у род усмено и писмено. Може се сматрати као највероватније ово: један је од мудраца био из Персије други из Арабије, а трећи из Етиопије. О томе имамо указање у пророштву Давидовом, где је речено: Цареви Тарсиски и острвљани донеће даре, цареви Арабијски и Савски даће данак (Псал. 71, 10). А ово Давид предсказа, како претпостављају тумачи Светога Писма, о мудрацима који су имали доћи ка Христу с даровима. Речи Давидове: „цареви Тарсиски“ означавају „прекоморске“, јер Тарсис означава „море“, те тако под тим треба разумети Персију, земљу „за морем“. Речи пак: „цареви Арабијски“ јасно указују на Арабију. А реч „Савски“ указује на Етиопију, у којој је град Сава престоница. Тако дакле ова три мудраца = волха беху из Персије, Арабије и Етиопије. Ови се мудраци називају волси не у том смислу да се они баве демонским враџбинама, мађијама и злотворним чинима, заклињањима и бајањима, већ зато што је код Арабљана, Сиријаца, Персијанаца, Етиопљана и других источних народа био обичај своје мудраце и звездочатце називати волсима = магима. И ова три мудраца = волха не беху дакле из средине врачара и чаробњака већ из средине најмудријих звездочатаца и философа. А називају се они и цареви, не у смислу великих царева који имају под својом влашћу многе земље, већ као они који су добили од њих власт у своме граду или у одређеној кнежевини. Јер Свето Писмо назива поглаваре појединих градова царевима, као што се то види из четрнаесте главе Прве књиге Мојсијеве. Из којих пак градова беху ова три цара, нема поузданих података; само се то зна, да су из источних земаља, да их је било тројица, према броју трију донесених дарова: злата, тамјана и измирне. Мада је сваки од њих ишао из своје земље, но вођени једном звездом, они се, по Божјем промислу, састадоше путем, па сазнавши намеру један другога наставише пут заједно идући за звездом, о којој некада предсказа преславни звездочатац Валаам рекавши: Изаћи ће звезда из Јакова и устаће човек из Израиља (4 Мојс. 24, 17). А каква је то звезда била? Свети Златоуст и Теофилакт тврде да то није била звезда из броја небеских видљивих звезда већ нека Божанска и ангелска сила која се јавила уместо звезде. Јер све звезде постоје од почетка стварања света, а ова се звезда појавила на крају векова, при оваплоћењу Бога Речи. Све звезде имају своје место на небу, а ова се звезда видела на ваздуху; све звезде обично се крећу од истока на запад, а ова се звезда необично кретала од истока на југ у правцу Јерусалима; све звезде сијају само ноћу, а ова звезда је и дању сијала слично сунцу, неупоредиво превазилазећи небеске звезде и сијањем и величином; све звезде са осталим светилима стално су у покрету и јуре, а ова звезда некада иђаше а некада стајаше, као што блажени Теофилакт вели: „Када иђаху мудраци, иђаше и звезда; а када се они одмараху, и она стајаше“. О времену пак појаве те звезде, разни тумачи разно мисле. Једни веле да се она појавила у саму ноћ и у сами час Спаситељева Рођења од Дјеве. Али свакако није тако. Јер ако се звезда појавила у то време, како су онда мудраци из такве даљине могли стићи до Јерусалима у тако кратком року? Јосиф је, по истеку четрдесет дана после Рођења Богомладенца и по законском очишћењу у храму, одмах, не задржавајући се у својој кући у Назарету, узевши само што је најпотребније за пут, хитно кренуо у Египат. Мада неки и говоре да су ти мудраци употребили брзе коње, хитно превалили свој пут, и у тринаести дан по Рођењу Христовом стигли у Витлејем. Али то је невероватно. Јер, пре свега, они су били цареви а не брзоходци, и путовали с даровима и са многим слугама, као што доликује царском звању и части, а исто тако и са теглећом марвом и стварима потребним за путовање. Како је онда било могуће да они за тринаест дана стигну до Витлејема из Персије, Арабије и Етиопије? Поред тога они су били задржани неко време у Јерусалиму од Ирода, док Ирод није сабрао све главаре свештеничке и књижевнике и они разјаснили да се Христос има родити у Витлејему Јудејскоме. Друти тумачи, међу њима и свети Епифаније, кажу да се звезда појавила у часу Рођења Христова, али да су мудраци дошли на поклоњење после две године и затекли Христа као двогодишње Дете. Ово је мишљење засновано на томе што је Ирод наредио, да се побију сва деца од две године и наниже, по времену које је добро дознао од мудраца. Но за ово мишљење свети Теофилакт вели да је очигледно нетачно, јер васцела Црква насигурно зна да су се ти мудраци поклонили Христу у Витлејему, када се Христос <
  11. Рoђење Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа А кад се наврши време посла Бог Сина Свог Јединородног (Гал. 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Дјеви у Назарету говорећи: Радуј се, благодатна! … ево зачећеш и родићеш Сина (Лк. 1, 28. 31), – у то време изиђе заповест од ћесара Августа, да се попише сав народ у царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Дјевом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчар ску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дјева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу, и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, с даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се, као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт. 2, 11). Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Дјеве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар свега и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могаху извршити слуге Његове: ни ангели, ни људи, нити ма које друго створење. Јер је требало спасти људе од греха, смрти и ђавола. А само је Бог јачи од ђавола и његових главних злотворних сила: греха и смрти. То спасење је извршио оваплоћени Бог – Богочовек Христос Исус, који у Богочовечанском телу Свом – Цркви и спасава људе од греха, смрти и ђавола, спасава их светим божанским Тајнама и светим еванђелским врлинама. Зато Њему нека је вечна слава и хвала и поклоњење од свих бића људских у свима световима. Амин. Повест о Рођењу Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа[1] Рођење Исуса Христа би по обручењу Преблагословене Матере Његове, Пречисте Дјеве Марије, Јосифу, човеку праведном и већ старом, коме беше осамдесет година. Пречиста Дјева би дата њему, по сведочанству светог Григорија Ниског[2] и светог Епифанија Кипарског,[3] под видом супружанства, да он чува Њено девство и да се стара о њој. А још пре него што стадоше живети заједно нађе се да је Она трудна од Духа Светога. Јер Јосиф бејаше привидни муж Маријин, а у ствари чувар посвећене Богу девичанске чистоте Њене, и очевидац и сведок беспрекорног живота Њеног. Јер Господу би угодно да утаји од ђавола тајну Свога оваплоћења од Пречисте Дјеве, покривши супружанством девство Своје Пресвете Матере, да враг не би дознао да је то она Дјева за коју пророк Исаија рече: Ето, девојка ће затруднети (Мт. 1, 23; Ис. 7, 14). О томе сведочи свети Атанасије, архиепископ Александријски, говорећи: „Јосиф беше дужан послужити тајни, да би се Дјева, као имајући мужа, славила,[4] и да би сама ствар остала сакривена од ђавола, те да он не би сазнао на који ће начин Бог благоволети боравити с људима“.[5] И свети Василије Велики вели: „Обручење с Јосифом би извршено, да би се од кнеза овога света, ђавола, сакрило оваплоћење Сина Божија“.[6] То исто каже и свети Јован Дамаскин: „Јосиф се обручује Марији као муж, да би ђаво, не знајући о безмужном рођењу Христовом од Дјеве, одступио, тојест престао побуђивати Ирода и подстицати Јевреје на завист. Јер ђаво, још од времена када прорече Исаија: „ето, девојка ће затруднети и родити“, будно мотраше на све девојке, да која од њих не затрудни без мужа и не роди остајући девојка. Божји промисао устроји обручење Дјеве Марије Јосифу, да би се од кнеза таме сакрило и девство Пречисте Богородице и оваплоћење Бога Логоса“. Још пре извршења супружанске тајне, нађе се да је Пречиста Дјева Марија трудна од Духа Светога, и растијаше света утроба Њена смештајући у себи несместивог Бога. Но нарочито Њена трудноћа постаде јасно приметна када се Она после тромесечног боравка код Јелисавете врати дому своме,[7] и Божанствени плод с дана на дан растијаше у Њој и приближаваше се дан порођаја. Увидевши то, Јосиф утону у велику недоумицу и тугу, јер мишљаше да је Она погазила завет девствености. Веома смућен, старац говораше у себи: Ја је не познах, и чак се ни помишљу не огреших о њу, а ето Она је бременита. Авај, како се то десило? ко је преласти? Просто не знам шта да радим. Да ли да је изобличим као законопреступницу, или да прећутим због срамоте и њене и моје? Ако је изобличим, Она ће несумњиво, по закону Мојсијевом, бити засута камењем, и ја ћу испасти као мучитељ, који ју је предао на љуту смрт. Ако пак прећутим не изобличивши је, онда ће ми удео бити с прељубочинцима. О, шта ћу да радим? Не знам. Отпустићу је тајно, нека иде куда хоће. Или ћу ја сам отићи од Ње у далеку земљу, да очи моје не виде такву срамоту. Размишљајући у себи тако, праведни Јосиф приступи Дјеви Марији, како о томе сведочи свети Софроније, патријарх Јерусалимски,[8] и рече јој: Марија, шта је то што у тебе видим? за поштовање – срамоту, за радост – тугу, уместо хвале донела си ми презрење; од свештеника у храму ја те примих беспрекорну. А шта сада видим?[9] – И свети Атанасије Александријски овако говори о томе: Јосиф, видећи да је Дјева Марија трудна, но не знајући какво је скупоцено благо у њој, сав смућен питаше је: „Шта се то догоди с Тобом, Марија? Ниси ли Ти она чесна Девојка, васпитана у свештеним притворима храма? Ниси ли Ти она Марија која није хтела ни погледати у лице мушкарца? Ниси ли Ти она Марија коју свештеници нису могли наговорити да ступи у брак? Ниси ли Ти она која се заветовала ружу девствености сачувати неувенљивом? Где је палата Твоје целомудрености? Где је беспрекорни вајат Твоје девствене чистоте? Где је Твоје стидљиво лице? Ја се стидим, а Ти си смела пошто ја скривам грех Твој“. Када Јосиф говораше ово Светој Дјеви, – о! како се стиђаше Она: пречисто Јагње, беспрекорна голубица, целомудрена Дјева, црвенећи у лицу од таких речи Јосифових! Не смејаше Она да му открије благовест донесену Јој Архангелом и пророчанство изречено о Њој Јелисаветом, да не би испала славољубива и хвалисава. То истиче и гореспоменути свети Атанасије, стављајући Јој у уста овакве речи к Јосифу: Ако ја сама будем говорила теби о себи, онда ћу испасти сујетна. Стрпи се мало, Јосифе, па ће те пастири обавестити о мени. – И ништа друго не говораше Дјева Марија Јосифу до ово: Жив је Господ који ме досад чува у беспрекорној девствености, те не познах грех, и нико се не дотаче мене, а што је у мени јесте од Божје воље и дејства. Међутим Јосиф као човек мишљаше по човечански, сматрајући да је Њена трудноћа од греха. Али, будући праведан, не хте је срамотити, већ намисли тајно је пустити; или, како се вели у сиријском преводу: он намисли тајно је оставити, тојест отићи од Ње некуда далеко. А када он тако помисли, гле, ангео Господњи јави му се у сну, говорећи: „Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје“. Ангео зато назива Дјеву женом Јосифовом, да би у Јосифу уништио мисао о прељубочинству, јер Јосиф мишљаше да је Марија зачела од прељубочинства. Ангео као да вели Јосифу: „обручница је твоја жена, а не неког другог мужа“. О томе блажени Теофилакт каже: „Ангео назива Марију женом Јосифовом, показујући тиме да се обручница његова није оскврнила с другим. А назива је женом његовом још и зато, да би се заједно са девственошћу поштовао и законити брак“. Тако расуђује и свети Василије Велики: „Ангео назива Марију и Дјевом и обручницом мужу, да би се и девству одало поштовање и брак не био укорен. Девство дакле би изабрано за свето рођење, а обручење, које је почетак брака, би извршено по закону зато, да не би ко помислио да је од безакоња оно што се има родити; а још и зато, да би Јосиф био стални сведок Маријине чистоте, те да је не би стали клеветати како је Она, тобож, оскврнавила своје девство. Јер у лицу свога обручника Јосифа Она имађаше сведока и чувара свога живота“. Речи ангела Јосифу: „не бој се узети Марије жене своје“, по тумачењу светог Григорија Ниског и блаженог Јеронима, значе: „прими жену своју по обручењу, а Дјеву по њеном завету даном Богу“; јер Она јесте прва у Израиљском народу девојка која се заветова Богу очувати неоскврњеним девичанство своје до краја живота. „Не бој се, јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога“. А родиће Она Сина, и ти Му надени име као отац, иако немаш удела у Његовом Рођењу. Јер пошто је обичај да очеви дају имена својој деци, као што Авраам даде своме сину име Исаак (1 Мојс. 21, 2), тако и ти, премда ниси природни већ само тобожњи отац Детенцету, послужићеш Му као отац наденувши Му име. – Свети Теофилакт овако говори Јосифу од лица Ангела: „Премда ниси имао никаквог удела у Рођењу Детенцета, ипак хоћу да ти дам звање оца, да би ти и име дао Детенцету; ти ћеш Му наденути име, мада Оно и није твој пород; но тиме ћеш учинити оно што је својствено оцу. А које име? Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти људе Своје од грехова њихових“. Јосиф, пробудивши се од сна, учиНи као што му заповеди ангео Господњи и узе жену своју, обручену њему, а Дјеву беспрекорну, заветом девства посвећену Господу, и Матер Владике која заче Спаситеља света од Духа Светога. Он је узе као обрученицу своју, с љубављу Јој одајући велико поштовање као Дјеви Господњој, и служећи Јој богобојажљиво и са страхом као Матери Спаситељевој. „И не знађаше за њу док не роди“ (Мт. 1, 25), тојест, по објашњењу блаженог Теофилакта, никада је он не познаде као жену. Јер како је Он, будући праведан, могао познати Њу, када му Она беше дата из храма Господњег не ради брака, већ ради чувања њенога девства под видом брака? Како се он могао дотаћи девице Господње која је обећала Богу вечно девство? Како се он могао коснути Свебеспрекорне Матере Господа свога и Саздатеља? А што се тиче Еванђелских речи: „док не роди“, треба имати на уму да у Светом Писму израз „док“ обично означава време које не престаје. Јер и Давид каже: „Рече Господ Господу моме: сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим“ (Псал. 109, 1). Ове речи не значе да ће Господ – Син само дотле седети с десне стране Господа – Оца, док Он не положи непријатеље Његове за подножје ногама његовим; него оне значе то, да ће Господ Син, и пОшто Му непријатељи буду положени под ногс Његове, још славније седети као Победитељ у бесконачне векове. Слично томе пише се и о светом Јосифу: „не знађаше за њу док не роди“. Ове речи значе не као да је он њу потом имао познати, како су то неки јеретици сматрали, што је туће Православној цркви, него да се по Рођењу таквога Сина који беше Бог оваплоћени, и после толиких чудеса која се догодише у време Рођења Његова, којих Јосиф беше очевидац, овај благочестиви старац не само не смејаше дотаћи Ње него је и дубоко поштоваше као слуга госпођу своју, служећи Јој као Матери Божјој са страхом и трепетом. О тој речи „док“ свети Теофилакт пише овако: „Свето Писмо обично тако говори; као на пример ово о потопу: не врати се гавран у ковчег док не пресахну вода „а земљи (1 Мојс. 8, 7), а он се и после тога вратио није. И Христос каже: Ја сам с вама до свршетка века (Мт. 28, 20). А зар по свршетку века Он неће бити с нама? Напротив, тада ће Он још више, у бесконачне векове, бити с нама. Тако се и овде каже: „док не роди“, тојест: Јосиф не позна Пресвету Дјеву ни до Рођења, ни по Рођењу, као што ће Господ и у току века, и по свршетку века, бити с нама неодступно. Јер како се Јосиф могао коснути Пречисте Дјеве, пошто је сазнао о неисказаном Рођењу од Ње Спаситеља?“ Из свега досад реченога јасно се показује да је Пречиста Богородица и по зачећу и по трудноћи сачувала беспрекорно девство. А када се исти Ангео јави Јосифу после Рођења Христовог у Витлејему и у Егииту, пошто се Јосиф већ био уверио у чистоту Маријину и о Рођењу Богомладенца од Духа Светога, тада Ангео не назива Пречисту Дјеву Марију женом његовом већ Мајком Рођенога, јер у Еванђељу пише овако: А кад мудраци отидоше, гле ангео Господњи јави се Јосифу у сну и рече: устани, узми дете и матер његову, (а не жену твоју), па бежи у Египат (Мт. 2, 13). И опет у Египту ангео говори Јосифу: устани, и узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву (Мт. 13, 21), јасно показујући тиме да он Јосифа упућиваше не на брак него на служење Младенцу и Матери Његовој. Тако дакле, Јосиф не познаде Марију као жену не само док Она не роди Сина свога првенца, него и после Рођења Богомладенца Она остаде чедна Дјева, као што о томе сложно сведоче сви велики Учитељи Цркве. Прича се и ово:[10] у време када Пресвета Дјева Марија беше бременита, неки књижник по имену Анин дође – пошто се ангео већ беше јавио Јосифу – кући њиховој, и угледавши бремениту Девицу, хитно оде к првосвештенику и к свему синедриону и рече им: „Тај Јосиф дрводеља, за кога ви сведочасте да је праведан, извршио је безакоње: тајно је упропастио и оскврнавио Дјеву која му би дата из храма Господњег на чување, и ето она је сада бременита“. Првосвештеник посла слуге кући Јосифовој, и нађоше Марију бремениту, као што каза онај књижник. Онда они узеше Њу са Јосифом и одведоше их првосвештенику и синедриону. Првосвештеник рече Дјеви Марији: „Заборавила си Бога ти, васпитана у Светињи над светињама; ти која си примала храну из руку ангелских и слушала певање ангелско. Шта си то урадила? – А она плачући говораше: Жив Господ Бог мој, ја сам чиста и мужа не знам. – Тада првосвештеник рече Јосифу: Шта си то урадио? – Јосиф одговори: Жив Господ Бог мој, ја сам чист од Ње. – На то првосвештеник рече Јосифу: Пошто главу своју ниси приклонио под крепку руку Божију, да би потомство твоје било благословено, и тајно си се од синова Израиљевих састао са Дјевом, посвећеном Господу на дар, зато сте ви обоје дужни попити воду изобличења, да би Господ обелоданио грех ваш пред свима.[11] – Такав суд Бог је установио преко Мојсија; то је описано у Четвртој књизи Мојсијевој, у петој глави: ако би се у неко лице, био то муж или жена, посумњало да је учинило прељубу, а то лице не каже истину о томе, онда се таквоме лицу давала заклетвена вода уз нарочита свештенодејства и преко посебног чина. И по суду Божјем, после пијења те воде, збивало се неко изобличитељно знамење на лицу које је извршило прељубу, по коме се знамењу обелодањивало учињено безакоње. Том дакле водом, по прописаном чину, првосвештеник напоји најпре Јосифа, па онда Марију, и не догоди се на њој никакво изобличитељно знамење, тако да се народ чуђаше што се грех њихов не обелодани. Тада им првосвештеник рече: Када Господ Бог не објави грех ваш, онда идите с миром. – И отпусти их. А Јосиф, узевши Дјеву Марију, оде кући својој радујући се, и славећи Бога Израиљева. После тога изиђе заповест од ћесара Августа[12] да се попише сав свет; и сви иђаху да се попишу сваки у свој град. Пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зваше Витлејем, јер он беше из дома и племена Давидова, да се попише с Маријом, обрученом за њега женом, која беше трудна (Лк. 2, 1-5). Витлејем је малени град, недалеко од Јерусалима на југу, поред пута што води у планински крај, ка свештеничком граду Хеврону, где бејаше дом Захаријин и где Пречиста Дјева, после Архангелова благовешћа, посети и поздрави Јелисавету, Претечину мајку. Витлејем се дакле налази на средини пута између Јерусалима и Хеврона, а од Назарета галилејскога града до Витлејема има три дана хода, и нешто више. Витлејем се назива градом Давидовим зато што се у њему родио цар Давид и у њему био помазан за цара; тамо и Рахила умре (1 Мојс. 35, 19); тамо се налази и гроб Давидова оца Јесеја. Витлејем се најпре називао Ефрата, али Јаков, када пасијаше тамо своја стада, назва га домом хлеба (= Витлејемом), провиђајући духом и предсказујући да се у том месту има родити „хлеб који сиђе с неба“ – Христос Господ (Јн. 6, 51). Близу пак Витлејема, на истоку, према Давидовом студенцу, недалеко од кога Давид једном силно ожеДни и рече: Ко би ми донео воде да пијем из студенца Витлејемскога што је код врата! (2 Цар. 23, 15), налази се пећина у каменитој гори, на којој лежи град Витлејем. Недалеко од те пећине налажаше се њива Саломије, која живљаше у Витлејему а беше рођака и Дјеви Марији и Јосифу. И кад се Јосиф приближи граду, дође време да Чиста Невеста роди, и он стаде тражити кућу за преноћиште, где би Породиља могла имати удобно место себи, да би родила на свет Благословени плод утробе Своје. Али он не нађе стана због мноштва народа који беше дошао да се попише, и беше заузео не само општу гостионицу него и сав град. Због тога Јосиф и сврати у споменуту пећину, пошто им не беше места у гостионици, а дан је већ нагињао к вечеру. Та пак пећина служаше као склониште за стоку. У њој Пречиста и Преблагословена Дјева топло се у поноћи мољаше Богу, и сва богомислијем налазећи се у Богу и горећи чежњом и љубављу к Њему, она без бола роди Господа нашега Исуса Христа, у двадесет пети дан месеца децембра. Тако и доликоваше да роди без бола Она која заче без супружанске насладе: „не познах насладе, рече Она, јер нисам у браку.[13] А пошто Она заче чисто, тако се и породи Она без губљења девства, као што говори о томе свети Григорије Ниски: „Дјева заче, Дјева ношаше, Дјева роди, Дјева остаде; ниједно од догодивших се на земљи чуда није слично овоме“.[14] И свети Дамаскин каже: О, чуда новијег од свих древних чудеса! јер ко зна мајку која је родила без мужа?“[15] Пресвета Дјева роди Христа без мужа, као што Адам произведе Еву без жене. О томе свети Златоуст говори овако: „Као што Адам без жене произведе жену, тако и овде Дјева без мужа роди Мужа, одужујући мужевима дуг за Еву. Адам остао цео целцат пошто му би извађено из тела ребро, и Дјева остаде чедна не изгубивши девство по Рођењу Младенца“.[16] И зби се оно што је прасликовано у несагоривој купини и у Црвеном мору: „јер као што купина горећи не сагореваше, – пева Црква -, тако Дјева си родила, и Дјева си остала“.[17] И опет: „море по преласку Израиља остаде непроходно; Беспрекорна, по Рођењу Емануила, остаде чедна“.[18] Тако, Увекдјева роди оваплоћеног Бога не повредивши Своје девство. Поред тога Она се породи без уобичајене помоћи и прислуживања бабице, као што сведочи о томе свети Атанасије Александријски, објашњавајући еванђелске речи: „роди сина свога првенца, и пови га, и метну га у јасле“ (Лк. 2, 7). Он каже: „Погледај на тајанствено Рођење Дјеве: Она сама роди, и сама пови Младенца. Код мирских жена једна рађа а друга повија; код Пресвете пак Дјеве није тако. Она сама роди, и сама пови; сама безболна мати и неучена бабица, Она не допусти никоме да се нечистим рукама дотакне Пречистога Порода: сама Она послужи Рођеноме од Ње, и пови Га, и метну Га у јасле“. Тако и свети Кипријан: „У Рођењу и после Рођења Дјева Божанском силом остаде дјева; Она која се породи без бола, не беше Јој потребна никаква услуга од стране бабице, него сама би породиља и служитељка Породу, и Своме милом Чеду указује побожно старање: милује Га, грли, љуби, даје Му сису; и све то Она чини радосно, без икаквог бола, без икакве немоћи природе, који су природни при порођају“. Тако дакле Она своме Божанском Породу послужи својим девојачким рукама, не чекајући рођаку своју старицу Саломију, по коју Јосиф оде да је позове да послужи Пресветој Дјеви. Али Саломија дође када већ све беше свршено, јер Она која роди, Она и послужи, носећи Младенца, повијајући Га, и мећући Га у јасле. Свети свештеномученик Зинон епископ[19] саопштава и ово: када бабица дође, она не верова да је порођај био девствен и да није повредио девство Породиљино, и стараше се да истинитост тога провери на начин својствен бабичкој вештини. Али она одмах искуси казну за дрски поступак свој: јер рука која се дрзну да то провери, изненада би захваћена неком страховитом огњеном болешћу и сасуши се. Када пак она своју сасушену руку прислони на Божанског Младенца, рука се тог часа исцели и постаде здрава као што је и раније била. Тада Саломија поверова да Мати јесте Дјева, а Младенац – Бог.[20] После тога Девствена Породиља и необична Служитељка Своме Породу, повивши Сладчајше чедо Своје у ланене, беле, чисте, танане пелене, благовремено спремљене и из Назарета донесене, и метнувши Га у јасле што беху у тој пећини, поклони Му се као Богу и Створитељу. То спомиње блажени Јосиф, писац канона,[21] када се обраћа к Пречистој Дјеви оваким речима: Дјевице, држећи у рукама Оваплоћеног и Обавијеног човечјим обличјем, и поклањајући Му се и целивајући Га матерински, Ти Му говораше: Чедо преслатко, како ја овако држим Тебе који руком држиш сву твар?[22] Нема сумње да се Богодјевица поклони до земље Рођеноме од Ње који лежаше у јаслама; и њих са удивљењем окружаваху невидљиво ангелски чинови, као што о томе сведочи Црква говорећи: Ангели окружаваху јасле као престо херувимски, јер пећину у којој лежи Господ гледаху као небо.[23] А уз јасла беху привезани во и магарац, да се испуни Писмо: Во познаје господара свога и магарац јасле господара свога (Ис. 1, 3). А тај во и магарац беху доведени Јосифом из Назарета. Магарац би доведен због бремените Дјеве, да би је носио на себи за време пута; а вола доведе Јосиф да га прода, и тако исплати дужни данак цару и себи купи све што је потребно. Стојећи за јаслима, обе те бесловесне животиње својом паром загреваху Младенца у то зимско време, и на тај начин служаху своме Господару и Творцу. А и Јосиф се поклони и Рођеноме и Родившеј јер тада познаде он да Рођено од Ње јесте од Духа Светога. О томе свети Атанасије вели ово: „Заиста Јосиф не знађаше Њу док Она не роли Сина свога првенца; све док Дјева ношаше у утроби својој Зачето, Јосиф Је не знађаше, не знађаше шта је у Њој, шта се у Њој збива. А када Она роди, тада он познаде: тада познаде Јосиф Дјеву, каква бејаше сила у Њој, и шта се Она удостоји постати;. тада познаде он видевши Дјеву где доји и у исто време чува своје девство неприкосновеним; тада познаде он када Дјева роди, али не искуси оно што је својствено породиљама; тада познаде он да Несециви Камен даде силу Духовноме Камену;[24] тада познаде Јосиф да се на Њу односе речи пророка Исаије: „Ето, девојка ће затруднети“ (Ис. 7, 14)“. – Ове речи светог Атанасија потврђују, да је у то време Јосиф познао силу тајне, и познавши поклонио се са страхом и радошћу, благодарећи оваплоћенога Бога што га удостоји да буде очевидац и служитељ ове тајне. Што се тиче дана у који се збило Рођење Христово, многи поуздани писци тврде да је то било у поноћи између суботе и недеље. А то се слаже и са Шестим Васељенским Сабором, који објашњава да се недеља празнује и са тог разлога што се Господ Христос родио у тај дан: „јер у тај дан Господ створи светлост; у тај дан Господ благоизволе родити се; у тај дан Он прими крштење у Јордану од Јована; у тај дан сам премилостиви Искупитељ рода људског васкрсе из мртвих ради спасења нашег; у тај дан Он изли Духа Светога на ученике Своје“. Јер као што се тачно зна: Господ Христос се заче у девичанској утроби на Благовести у петак, и у петак пострада; тако се Он у недељу роди, у недељу и васкрсе. И доликоваше Христу да се роди у недељу – дан у који Бог рече: „Нека буде светлост“, и у који „би светлост“ (1 Мојс. 1, 3) у тај исти дан требало је да и Он сам, Светлост Вечна, засија свету. А да се Христос имао родити ноћу, и у који час ноћи, пророчки је предсказано у Књизи Премудрости Соломонове, где се каже: „Јер када кротка тишина зали све, и ноћ у своме току достиже средину, сиђе с неба од царских престола Свемогућа Реч Твоја, Господе, као страшни ратник на средину пропале земље“ (Прем. Солом. 18, 14-15). Збише се и чудеса велика по васељени у време Рођења Христова. Јер у онај сами час у који Господ наш изиђе кроз чистотом запечаћена девичанска врата, изненада у тој пећини потече из камена извор воде, а у Риму изби из земље извор јелеја и потече у реку Тибар. Храм идолски, називан вечним, сруши се; идоли се испоразбијаше, и на небу се показаше тамо три сунца. А у Шпанији те ноћи појави се облак светлији од сунца; у Јудејској пак земљи виногради енгадски процветаше у зимско доба. Но дивније од свега беше оно што је описано у Еванђељу, када ангели с песмопојем сиђоше с неба и јасно се показаше људима. А догоди се то овако. Према оној пећини у којој се роди Христос, по сведочанству блаженога Јеронима, нахођаше се врло висока кула, звана Адер, у којој живљаху пастири стада. Тамо, те ноћи, тројица њих беху будни и чуваху своје стадо. И гле, врховни међу Небеским Силама, ангео, за кога свети Кипријан мисли да је свети благовесник Гаврил, јави се њима у великом сјају, блистајући небеском славом, којом и њих обасја. Видевши га они се веома уплашише. Но појављени ангео, наредивши им да страх одбаце и да се не боје, објави им радост која је Рођењем Спаситељевим дошла свему свету. Притом он им указа на знак истинитости своје благовести, рекавши им: наћи ћете дете повијено где лежи у јаслама (Лк. 2, 12). Док им ангео говораше то, одједном се чу у ваздуху појање мноштва небеских војника који слављаху Бога и певаху: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 13-14). После тог јављења ангела и певања небеских војника, пастири се посаветоваше и хитно одоше до Витлејема да виде је ли истина што им ангео каза. Када дођоше, они нађоше Пречисту Дјеву Марију Богородицу, и светог Јосифа њеног обручника, и Дете повијено где лежи у јаслама. И поверовавши чврсто да је то Христос Господ, очекивани Месија, који је дошао да спасе род људски, Они му се поклонише, и испричаше све што видеше и чуше, и што им би речено од ангела о овом Детенцету. И сви који чуше: Јосиф, Саломија и они који у то време беху дошли тамо, дивише се томе што им казаше пастири; а нарочито Пречиста Дјева Мати све речи ове чуваше и слагаше их у срцу своме. И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога (Лк. 2, 15-20). Тако се зби Рођење Исуса Христа, Господа нашег, коме и од нас грешних нека буде част и слава, поклоњење и благодарење, са беспочетним Оцем Његовим и са Вечним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин. Повест о поклоњењу мудраца Када се Исус роди у Витлејему Јудејскоме у дане Ирода цара, гле дођоше мудраци од истока (Мт. 2, 1), – не из једне одређене источне земље него из разних земаља, као што се то види из дела светих Отаца, који на разне начине говоре о томе. Неки од светих Отаца мисле да су мудраци били из Персије. Тако мисле: свети Златоуст, свети Кирил Александријски, блажени Теофилакт и други. А тако мисле због тога што је у то време тамо врло високо стајала наука звездочатаца,[25] и тамо нико није могао постати цар док претходно не изучи ту науку. Други пак од Отаца сматрају да су мудраци били из Арабије. Тако сматрају свети мученик Јустин Философ, свети Кипријан, свети Епифаније. А тако сматрају због тога што је та земља била веома богата златом, тамјаном и измирном. А неки свети Оци мисле да су мудраци дошли из Етиопије, јер је отуда дошла некада царица Савска, тојест етиопска, у Јерусалим, да чује премудрост Соломонову (3 Цар. 10, 1-13), што је, по тумачењу блаженог Јеронима, било праобраз овог доласка мудраца к духовном Соломону – Христу, који је Божија премудрост.[26] А и Давид говори: Етиопија ће пружити руке своје к Богу (Псал. 67, 32). Уосталом, све споменуте земље су на истоку и граниче једна с другом; оне изобилују златом, тамјаном и мирисима; у свима се њима веома неговало чаробњаштво и звездочатство; притом мудрацима у тим земљама није било непознато Валаамово пророштво о звезди која је имала засијати, а које се пророштво предавало из рода у род усмено и писмено. Може се сматрати као највероватније ово: један је од мудраца био из Персије други из Арабије, а трећи из Етиопије. О томе имамо указање у пророштву Давидовом, где је речено: Цареви Тарсиски и острвљани донеће даре, цареви Арабијски и Савски даће данак (Псал. 71, 10). А ово Давид предсказа, како претпостављају тумачи Светога Писма, о мудрацима који су имали доћи ка Христу с даровима. Речи Давидове: „цареви Тарсиски“ означавају „прекоморске“, јер Тарсис означава „море“, те тако под тим треба разумети Персију, земљу „за морем“. Речи пак: „цареви Арабијски“ јасно указују на Арабију. А реч „Савски“ указује на Етиопију, у којој је град Сава престоница. Тако дакле ова три мудраца = волха беху из Персије, Арабије и Етиопије. Ови се мудраци називају волси не у том смислу да се они баве демонским враџбинама, мађијама и злотворним чинима, заклињањима и бајањима, већ зато што је код Арабљана, Сиријаца, Персијанаца, Етиопљана и других источних народа био обичај своје мудраце и звездочатце називати волсима = магима. И ова три мудраца = волха не беху дакле из средине врачара и чаробњака већ из средине најмудријих звездочатаца и философа. А називају се они и цареви, не у смислу великих царева који имају под својом влашћу многе земље, већ као они који су добили од њих власт у своме граду или у одређеној кнежевини. Јер Свето Писмо назива поглаваре појединих градова царевима, као што се то види из четрнаесте главе Прве књиге Мојсијеве. Из којих пак градова беху ова три цара, нема поузданих података; само се то зна, да су из источних земаља, да их је било тројица, према броју трију донесених дарова: злата, тамјана и измирне. Мада је сваки од њих ишао из своје земље, но вођени једном звездом, они се, по Божјем промислу, састадоше путем, па сазнавши намеру један другога наставише пут заједно идући за звездом, о којој некада предсказа преславни звездочатац Валаам рекавши: Изаћи ће звезда из Јакова и устаће човек из Израиља (4 Мојс. 24, 17). А каква је то звезда била? Свети Златоуст и Теофилакт тврде да то није била звезда из броја небеских видљивих звезда већ нека Божанска и ангелска сила која се јавила уместо звезде. Јер све звезде постоје од почетка стварања света, а ова се звезда појавила на крају векова, при оваплоћењу Бога Речи. Све звезде имају своје место на небу, а ова се звезда видела на ваздуху; све звезде обично се крећу од истока на запад, а ова се звезда необично кретала од истока на југ у правцу Јерусалима; све звезде сијају само ноћу, а ова звезда је и дању сијала слично сунцу, неупоредиво превазилазећи небеске звезде и сијањем и величином; све звезде са осталим светилима стално су у покрету и јуре, а ова звезда некада иђаше а некада стајаше, као што блажени Теофилакт вели: „Када иђаху мудраци, иђаше и звезда; а када се они одмараху, и она стајаше“. О времену пак појаве те звезде, разни тумачи разно мисле. Једни веле да се она појавила у саму ноћ и у сами час Спаситељева Рођења од Дјеве. Али свакако није тако. Јер ако се звезда појавила у то време, како су онда мудраци из такве даљине могли стићи до Јерусалима у тако кратком року? Јосиф је, по истеку четрдесет дана после Рођења Богомладенца и по законском очишћењу у храму, одмах, не задржавајући се у својој кући у Назарету, узевши само што је најпотребније за пут, хитно кренуо у Египат. Мада неки и говоре да су ти мудраци употребили брзе коње, хитно превалили свој пут, и у тринаести дан по Рођењу Христовом стигли у Витлејем. Али то је невероватно. Јер, пре свега, они су били цареви а не брзоходци, и путовали с даровима и са многим слугама, као што доликује царском звању и части, а исто тако и са теглећом марвом и стварима потребним за путовање. Како је онда било могуће да они за тринаест дана стигну до Витлејема из Персије, Арабије и Етиопије? Поред тога они су били задржани неко време у Јерусалиму од Ирода, док Ирод није сабрао све главаре свештеничке и књижевнике и они разјаснили да се Христос има родити у Витлејему Јудејскоме. Друти тумачи, међу њима и свети Епифаније, кажу да се звезда појавила у часу Рођења Христова, али да су мудраци дошли на поклоњење после две године и затекли Христа као двогодишње Дете. Ово је мишљење засновано на томе што је Ирод наредио, да се побију сва деца од две године и наниже, по времену које је добро дознао од мудраца. Но за ово мишљење свети Теофилакт вели да је очигледно нетачно, јер васцела Црква насигурно зна да су се ти мудраци поклонили Христу у Витлејему, када се Христос View full Странице
  12. Светописамска читања: Јев. 328. (11:9-10, 17-23, 32-40) Браћо, вјером се насели Авраам у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунасљедницима истога обећања. Јер очекиваше Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог. Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања, коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику. Вјером у оно што ће доћи благослови Исак Јакова и Исава. Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје. Вјером Јосиф на самрти напомињаше о изласку синова Израиљевих, и заповједи за кости своје. Вјером су Мојсеја, пошто се роди, крили три мјесеца родитељи његови, јер видјеше да је дијете красно, и не побојаше се заповијести цареве. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; Зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство. Мт. 1. (1:1-25) Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина. Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама. А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона. А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја. А Јесеј роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона са Уријиницом. А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију. А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској. А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља. А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора. А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда. А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос. Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест. А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога. А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог. Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус. Беседа преподобног Јустина Ћелијског у недељу пред Божић - Светих Отаца Данас је Недеља, Света Недеља хришћана пре Христа. Света Недеља Светих хришћана пре доласка Господа Христа у овај свет. Они живели у далеким надама, у паклу смрти и греха, велики праведници: Свети Аврам, Свети Исак, Свети пророци Исаија и Јеремија, велики Свети цареви: Давид, велики славни првосвештеници: Самуило, Арон. Све праведник до праведника, сви они испуњују Еванђеље Господа Христа пре него што се Господ објавио овоме свету. Еванђеље пре Христа, да! Данас ми прослављамо те велике и свете људе. У њима можете наћи све врлине еванђелске: и веру, и љубав, и молитву, и пост, и кротост, и смиреност. Сваки од њих, пун је тих еванђелских сила, пун пре доласка Господа Христа у овај свет. Они су осећали сви, од првог до последњег, да је овај свет страшно царство смрти и греха. А иза смрти и греха, шта стоји? Ђаво. Јер, ђаво влада светом кроз грех и кроз смрт. Старозаветни Праведници нису могли да се боре и изборе са смрћу, нико од њих. Рвали се са смрћу, али нико није могао да победи смрт. Сви су они одлазили, пролазили преко овог света, одлазили у царство смрти. Цео Стари Завет и сви Старозаветни Праведници били су чежња за Спаситељем света. Давили се у мору греха и смрти, сваки се од њих молио Господу: Господе, избави нас! Пошљи нам Спаситеља, дај нам Спаситеља од греха и смрти! И тако, пролазе и одлазе са овог света са надом и очекивањем, са надом у великог и славног Спаситеља света. Векови су и векови пролазили, хиљаде и хиљаде година чекајући Њега. Они су са том вером живели ради Њега, и кроз ту веру испуњавали се силом божанском, да проживе овај свет у светости и правди, да проживе цео овај живот такорећи у Еванђељу, пре него што је објављено свето Еванђеље. И зато је речено, од великог и славног Светог апостола Павла, да цео Стари Завет уствари води ка Господу Христу. Он је био васпитач ка Господу Христу, припремао је људе, припремао је људе за долазак Христа, за долазак Спаситеља. Старозаветни праведници не би били праведници, не би били светитељи, не би имали силе да постану светитељи Божји, да се њихова вера и њихово очекивање кроз веру није остварило. Јер њихова се нада испунила. Речено је у светом Еванђељу, да су они прошли кроз овај свет са надом на Месију, са надом на Спаситеља света, а да савршенство живота, и правде, и љубави у овоме свету зависи од Месије, од Спаситеља. Заиста, Господ је дошао, Бог је постао човек, тиме обасјао све светове, и пре Њега и после Њега. Поставши човек, Бог је казао човеку шта је човек, и Бог је казао човеку шта је овај живот, а шта смрт. Господ Христос, Бог који је постао човек, и јавио се у овоме свету као Богочовек, зато је и победио смрт, да би показао да је победио грех, да би показао да је победио ђавола. Сви старозаветни праведници, старозаветни светитељи били су ослобођени Господом Христом када је сишао у Ад, царство смрти, и изведени у Царство Небеско. Многобројни су сведоци о Господу Христу, о Његовом доласку у овај свет. И ми, вели се у светом Еванђељу, ми који смо дошли после Господа Христа у овај свет, ми имамо пред собом толике сведоке о Господу Христу. Сведоке да је Он заиста Спаситељ света, да је учинио за нас људе оно што нико учинио није, да је Он, Богочовек, победио смрт и осигурао Живот Вечни нама људима, осигурао смртном телу људском Бесмртност и Живот Вечни. И сви ми у овоме свету после доласка Господа Христа, ми хришћани, и живимо са том вером и надом, вером у васкрсење мртвих и надом да ћемо и ми васкрснути, да ће нам Господ подарити Царство Небеско после Страшнога Суда. И речено је зато у светом Еванђељу, да и ми, "имајући толику гомилу сведока, одбацимо од себе сваки грех који је прионуо за нас, и да с трпљењем трчимо у битку која нам је одређена". Какву битку? Битку за Господа Христа, битку за Живот Вечни, битку за Правду Вечну, битку за Бесмртност. Јер, после Господа Христа, твој живот и јесте битка између смрти и живота, између пролазности и вечности. Господ Христос први је победио смрт и Он једини даје силе да у овој бици земаљској и ми побеђујемо Његовом силом. Шта је то? То је битка за све што је људско, за све оно што је Он донео, то је битка за Његово свето Еванђеље, то је битка за све Божанско што је Он донео човеку у овоме свету. Да, за осигурање Вечнога Живота свакоме од нас. У тој бици учествујемо сви ми. Шта је најглавније за мене и за тебе у тој страшној борби, у том окршају на живот и на смрт? Казано је у светом Еванђељу: Нама ништа друго није потребно, него да ми "гледајући на Начелника и Савршитеља вере, Господа Христа", и сами се у тој борби боримо и побеђујемо Њиме. Јер Он, вели се, "претрпевши Крст, седе на престолу Царства Небеског. А ми, вели Свети Апостол, још не дођосмо до крви борећи се против греха". Још не дођосмо до крви борећи се против греха. То је данашњи задатак хришћанина у овоме свету: да се бори против свога греха непрекидно до крвавог зноја. Јер тиме, само тиме он може победити смрт и добити васкрсење мртвих. Само тиме он може себи осигурати Царство Небеско у ономе свету, осигурати Живот Вечни. До крви борити се против греха. Ето, то је наша битка у овоме свету, нас хришћана, сваког хришћанина и сваког човека. Ђаволи наваљују на нас са свих страна разним искушењима, разним сластима и страстима овога света, само да нас одвоје од Господа Христа, да ми навикнемо на грех, да грех за нас постане обична ствар. Псујеш и кажеш: е, није то ништа! Данас, сутра, прексутра, и рђава навика постаје рђав господар. А човекоубица од искони (ђаво) чини све да успава твоју савест. Крадеш, навикаваш се на то, не бориш се против тога. Ступаш у ортаклук са човекомрсцем, ђаволом, са оним који душу твоју лови. Среброљубац си, похотљив си, горд си, гневљив си, не бориш се против свега тога тешко теби, брате! Мораш се борити до крвавога зноја ако желиш себи спасење. Не навикавај се на грех, не правдај свој грех никада. Оно што треба осуђивати у себи и у свету око себе, то је грех, зло. Осуђујући грех не осуђујеш грешника. Моли се Богу за грешника, али осуђуј његов грех. Моли се за оног који ти зло чини, али осуђуј његово зло. Бори се против његовог зла, али најпре против свога зла у себи и свога греха. То је даноноћни окршај у коме се налази сваки хришћанин свестан, свестан Еванђеља, свестан Господа Христа, свестан онога што је Господ донео. Свакоме од нас донео бесмртни Живот Вечни, који се мора изборити, извојевати. Немој рећи: А, па то је немогуће; тешко ми је, ја не могу. Погледај на Старозаветне Праведнике, на људе који су пре Христа испунили Еванђеље Христово. А ми, а ја, а ти? Ми имамо Господа Христа поред нас, дошао у овај свет, ту је с нама у Цркви Својој. Штавише, ми смо тело Његово, чланови, живи чланови тела Његовог Божанског, Цркве. Све нам је донео, све нам је дао, сва оружја небеска да победимо ђавола, све светиње небеске да победимо грех, донео нам је и дао све силе небеске да победимо смрт и све што је смртно у нама, у свету око нас. Шта нам недостаје? Шта је то што Господ Христос није донео, и мени и теби? Све је донео, све је дао, а ми шта додајемо? Себе, веру, одлучност, јачину, снагу, наду. Господ ће помоћи, ниједан грех није јачи ни од тебе, ни од мене; ниједна смрт није јача ни од мене, ни од тебе; ниједан ђаво није јачи ни од мене, ни од тебе. Јер је Господ Христос с нама, Он је у нашем земаљском свету, Он је у Цркви Својој. Гле, ту су све божанске силе у теби и поред тебе. Шта ти могу учинити људи христоборци, шта ти могу учинити греси, шта ти могу учинити искушења? Ти само наоружај себе оружјем Христовим, и онда се не бој никаквих противника, ни највећих, ни најстрашнијих. А ко је најљући противник и твој и мој? Смрт, ђаво, грех! Ништа у свету страшније од греха! Да, зато сваки од нас треба да се бори до крвавог зноја против греха, како вели Свети Апостол, до крвавог зноја. Немој варати себе, немој уљуљкивати себе обећањима да ћеш ти то учинити касније, данас, сутра, кроз извесно време, недељу, две, или можда кроз годину дана. Авај! Невидљиви мачеви смрти могу једног дана да те однесу неприпремљеног из овог у онај свет. Као из приче о богаташу, оном еванђелском богаташу који је нагомилао имање земаљско и рекао души својој: "Душо моја, имаш много имања за много година, почивај, једи и пиј, весели се." Бог једне ноћи дође.: "Узећу душу твоју од тебе, а имање твоје чије ће бити"? Чије ће бити, чије ће бити?! Тако ја и ти, тако сваки од нас, нека не гомила оно што није Божје, ни у души, ни око себе у свету. Нека се не труди да троши живот свој на богаћење лудостима, или страстима овога света, или богатствима овога света. Нек' се све око тебе претвори у злато, ти пљуни на све то злато, ако ђаво кроз то тражи душу твоју, да му се поклониш. Све ово даћу теби, може рећи ђаво. И ако даје, даје злато, даје то земаљско блато свакоме ко се опчини и занесе тиме. Али му зато душу узме, душу узме и отме. Шта је веће, драгоценије од душе? Шта је највеће благо у овоме свету? Душа човекова! Она више вреди него сав свет. "Ако душу изгубиш, вели Спаситељ, чиме ћеш је откупити". Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света. Зато ми, гледајући и угледајући се на старозаветне праведнике, да се и сами трудимо свим силама својим да испунимо себе оним светим врлинама којима су они испунили душу своју: вером, љубављу, смиреношћу, молитвом, постом, и на тај начин осигурамо себи Живот Вечни и Царство Небеско. Од нас се тражи одлучна вера. Одлучна вера. Кад хоћеш, можеш. Зашто? Зато што ти Бог помаже. Онда, када се трудиш, онда, када примораваш себе на веру, примораваш себе на еванђелска добра, тада Господ с Неба лије на тебе Божанске силе. Немаш молитву, приморавај себе на молитву и Бог ће ти дати молитву. Ако ти се не пости, приморавај себе на пост, и Бог ће ти усадити љубав према посту, ти ћеш заволети пост, видети каква је сила пост који чисти душу од греха и од страсти. Ако ти није неко мио, ако га мрзиш, ти приморавај себе на љубав према њему, приморавај себе на љубав, и Господ ће ти дати силе да га заиста једнога дана заволиш. Никада, никада немој гладити ни мазити свој грех, никада немој гладити ни мазити своје страсти. Ја сам позван, од Господа Христа позван, до крвавог зноја да се борим против ове страсти. Зашто? Зато што је она убица! Против мог греха. Зашто? Зато што је он мој самоубица. Он убија, односно, ја себе убијам њиме. Зато се морам борити са њим непрекидно, и дању и ноћу. Јер гле, шта је овај живот, мој и твој? Педесет, шездесет, осамдесет, сто година највише, а онда и за тебе и за мене вечни живот у ономе свету. Шта ћемо радити ми у ономе свету? Куда ће нам душа? То питање постављај себи: куда ће нам душе? Када се спусташ у постељу као у гробницу питај себе: да ли си се борио против греха? да ли си осигурао себи бесмртност и живот вечни? да ли су у твојој души биле свете и бесмртне мисли? да ли су у твојој души биле свете бриге, бриге за спасење душе, или си се био опустио низ потоке својих глупих жеља, и може бити, саблазни и искушења. Да, ми нећемо имати изговор на дан Страшнога Суда, ако не однесемо победу над грехом и над смрћу у овоме свету. Јер је Господ Христос с нама, Богочовек је с нама, Победитељ смрти је с нама, све нам даје. Шта нам недостаје? Ништа осим вере, ништа осим одлучности у вери. Благи Господ ће ту одлучност, ту веру умножити у свакоме од нас да ми, да сваки од нас проведе живот на земљи борећи се против свога греха до крвавога зноја. И тако осигура себи бесмртни Живот Вечни у ономе свету, да заједно са свима Светим Старозаветним и Новозаветним Праведницима слави Чудесног Господа. Гле, гле! Ми имамо несравњено више сведока и помоћника него ли старозаветни праведници. Ми имамо безбројне светитеље, свете апостоле, свете мученике, свете исповеднике, хиљаде хиљада, милионе милиона и старих и нових мученика и светитеља Божјих. Све то помаже и теби и мени, све су то наша света браћа, наша уплакана браћа на Небу због грехова наших на земљи. Само их призвати треба, само се помолити њима, и света јата Светитеља Божјих слетеће увек на твој вапај да те спасу у твојој борби са грехом, да ти осигурају бесмртни Живот Вечни, да би и ти са њима и овог и оног света славио Њега, Чудесног и Јединог Господа и Бога у свима световима, Исуса Христа, Њега Јединог Победитеља смрти, Њега Јединог Човекољупца, јер нам је дао бесмртни Живот Вечни. Њему част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота, рубрика: Недељна Еванђеља са беседом
  13. Еванђеље о родослову Господа нашег Исуса Христа. Светописамска читања: Јев. 328. (11:9-10, 17-23, 32-40) Браћо, вјером се насели Авраам у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунасљедницима истога обећања. Јер очекиваше Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог. Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања, коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику. Вјером у оно што ће доћи благослови Исак Јакова и Исава. Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје. Вјером Јосиф на самрти напомињаше о изласку синова Израиљевих, и заповједи за кости своје. Вјером су Мојсеја, пошто се роди, крили три мјесеца родитељи његови, јер видјеше да је дијете красно, и не побојаше се заповијести цареве. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; Зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство. Мт. 1. (1:1-25) Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина. Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама. А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона. А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја. А Јесеј роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона са Уријиницом. А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију. А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској. А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља. А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора. А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда. А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос. Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест. А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога. А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог. Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус. Беседа преподобног Јустина Ћелијског у недељу пред Божић - Светих Отаца Данас је Недеља, Света Недеља хришћана пре Христа. Света Недеља Светих хришћана пре доласка Господа Христа у овај свет. Они живели у далеким надама, у паклу смрти и греха, велики праведници: Свети Аврам, Свети Исак, Свети пророци Исаија и Јеремија, велики Свети цареви: Давид, велики славни првосвештеници: Самуило, Арон. Све праведник до праведника, сви они испуњују Еванђеље Господа Христа пре него што се Господ објавио овоме свету. Еванђеље пре Христа, да! Данас ми прослављамо те велике и свете људе. У њима можете наћи све врлине еванђелске: и веру, и љубав, и молитву, и пост, и кротост, и смиреност. Сваки од њих, пун је тих еванђелских сила, пун пре доласка Господа Христа у овај свет. Они су осећали сви, од првог до последњег, да је овај свет страшно царство смрти и греха. А иза смрти и греха, шта стоји? Ђаво. Јер, ђаво влада светом кроз грех и кроз смрт. Старозаветни Праведници нису могли да се боре и изборе са смрћу, нико од њих. Рвали се са смрћу, али нико није могао да победи смрт. Сви су они одлазили, пролазили преко овог света, одлазили у царство смрти. Цео Стари Завет и сви Старозаветни Праведници били су чежња за Спаситељем света. Давили се у мору греха и смрти, сваки се од њих молио Господу: Господе, избави нас! Пошљи нам Спаситеља, дај нам Спаситеља од греха и смрти! И тако, пролазе и одлазе са овог света са надом и очекивањем, са надом у великог и славног Спаситеља света. Векови су и векови пролазили, хиљаде и хиљаде година чекајући Њега. Они су са том вером живели ради Њега, и кроз ту веру испуњавали се силом божанском, да проживе овај свет у светости и правди, да проживе цео овај живот такорећи у Еванђељу, пре него што је објављено свето Еванђеље. И зато је речено, од великог и славног Светог апостола Павла, да цео Стари Завет уствари води ка Господу Христу. Он је био васпитач ка Господу Христу, припремао је људе, припремао је људе за долазак Христа, за долазак Спаситеља. Старозаветни праведници не би били праведници, не би били светитељи, не би имали силе да постану светитељи Божји, да се њихова вера и њихово очекивање кроз веру није остварило. Јер њихова се нада испунила. Речено је у светом Еванђељу, да су они прошли кроз овај свет са надом на Месију, са надом на Спаситеља света, а да савршенство живота, и правде, и љубави у овоме свету зависи од Месије, од Спаситеља. Заиста, Господ је дошао, Бог је постао човек, тиме обасјао све светове, и пре Њега и после Њега. Поставши човек, Бог је казао човеку шта је човек, и Бог је казао човеку шта је овај живот, а шта смрт. Господ Христос, Бог који је постао човек, и јавио се у овоме свету као Богочовек, зато је и победио смрт, да би показао да је победио грех, да би показао да је победио ђавола. Сви старозаветни праведници, старозаветни светитељи били су ослобођени Господом Христом када је сишао у Ад, царство смрти, и изведени у Царство Небеско. Многобројни су сведоци о Господу Христу, о Његовом доласку у овај свет. И ми, вели се у светом Еванђељу, ми који смо дошли после Господа Христа у овај свет, ми имамо пред собом толике сведоке о Господу Христу. Сведоке да је Он заиста Спаситељ света, да је учинио за нас људе оно што нико учинио није, да је Он, Богочовек, победио смрт и осигурао Живот Вечни нама људима, осигурао смртном телу људском Бесмртност и Живот Вечни. И сви ми у овоме свету после доласка Господа Христа, ми хришћани, и живимо са том вером и надом, вером у васкрсење мртвих и надом да ћемо и ми васкрснути, да ће нам Господ подарити Царство Небеско после Страшнога Суда. И речено је зато у светом Еванђељу, да и ми, "имајући толику гомилу сведока, одбацимо од себе сваки грех који је прионуо за нас, и да с трпљењем трчимо у битку која нам је одређена". Какву битку? Битку за Господа Христа, битку за Живот Вечни, битку за Правду Вечну, битку за Бесмртност. Јер, после Господа Христа, твој живот и јесте битка између смрти и живота, између пролазности и вечности. Господ Христос први је победио смрт и Он једини даје силе да у овој бици земаљској и ми побеђујемо Његовом силом. Шта је то? То је битка за све што је људско, за све оно што је Он донео, то је битка за Његово свето Еванђеље, то је битка за све Божанско што је Он донео човеку у овоме свету. Да, за осигурање Вечнога Живота свакоме од нас. У тој бици учествујемо сви ми. Шта је најглавније за мене и за тебе у тој страшној борби, у том окршају на живот и на смрт? Казано је у светом Еванђељу: Нама ништа друго није потребно, него да ми "гледајући на Начелника и Савршитеља вере, Господа Христа", и сами се у тој борби боримо и побеђујемо Њиме. Јер Он, вели се, "претрпевши Крст, седе на престолу Царства Небеског. А ми, вели Свети Апостол, још не дођосмо до крви борећи се против греха". Још не дођосмо до крви борећи се против греха. То је данашњи задатак хришћанина у овоме свету: да се бори против свога греха непрекидно до крвавог зноја. Јер тиме, само тиме он може победити смрт и добити васкрсење мртвих. Само тиме он може себи осигурати Царство Небеско у ономе свету, осигурати Живот Вечни. До крви борити се против греха. Ето, то је наша битка у овоме свету, нас хришћана, сваког хришћанина и сваког човека. Ђаволи наваљују на нас са свих страна разним искушењима, разним сластима и страстима овога света, само да нас одвоје од Господа Христа, да ми навикнемо на грех, да грех за нас постане обична ствар. Псујеш и кажеш: е, није то ништа! Данас, сутра, прексутра, и рђава навика постаје рђав господар. А човекоубица од искони (ђаво) чини све да успава твоју савест. Крадеш, навикаваш се на то, не бориш се против тога. Ступаш у ортаклук са човекомрсцем, ђаволом, са оним који душу твоју лови. Среброљубац си, похотљив си, горд си, гневљив си, не бориш се против свега тога тешко теби, брате! Мораш се борити до крвавога зноја ако желиш себи спасење. Не навикавај се на грех, не правдај свој грех никада. Оно што треба осуђивати у себи и у свету око себе, то је грех, зло. Осуђујући грех не осуђујеш грешника. Моли се Богу за грешника, али осуђуј његов грех. Моли се за оног који ти зло чини, али осуђуј његово зло. Бори се против његовог зла, али најпре против свога зла у себи и свога греха. То је даноноћни окршај у коме се налази сваки хришћанин свестан, свестан Еванђеља, свестан Господа Христа, свестан онога што је Господ донео. Свакоме од нас донео бесмртни Живот Вечни, који се мора изборити, извојевати. Немој рећи: А, па то је немогуће; тешко ми је, ја не могу. Погледај на Старозаветне Праведнике, на људе који су пре Христа испунили Еванђеље Христово. А ми, а ја, а ти? Ми имамо Господа Христа поред нас, дошао у овај свет, ту је с нама у Цркви Својој. Штавише, ми смо тело Његово, чланови, живи чланови тела Његовог Божанског, Цркве. Све нам је донео, све нам је дао, сва оружја небеска да победимо ђавола, све светиње небеске да победимо грех, донео нам је и дао све силе небеске да победимо смрт и све што је смртно у нама, у свету око нас. Шта нам недостаје? Шта је то што Господ Христос није донео, и мени и теби? Све је донео, све је дао, а ми шта додајемо? Себе, веру, одлучност, јачину, снагу, наду. Господ ће помоћи, ниједан грех није јачи ни од тебе, ни од мене; ниједна смрт није јача ни од мене, ни од тебе; ниједан ђаво није јачи ни од мене, ни од тебе. Јер је Господ Христос с нама, Он је у нашем земаљском свету, Он је у Цркви Својој. Гле, ту су све божанске силе у теби и поред тебе. Шта ти могу учинити људи христоборци, шта ти могу учинити греси, шта ти могу учинити искушења? Ти само наоружај себе оружјем Христовим, и онда се не бој никаквих противника, ни највећих, ни најстрашнијих. А ко је најљући противник и твој и мој? Смрт, ђаво, грех! Ништа у свету страшније од греха! Да, зато сваки од нас треба да се бори до крвавог зноја против греха, како вели Свети Апостол, до крвавог зноја. Немој варати себе, немој уљуљкивати себе обећањима да ћеш ти то учинити касније, данас, сутра, кроз извесно време, недељу, две, или можда кроз годину дана. Авај! Невидљиви мачеви смрти могу једног дана да те однесу неприпремљеног из овог у онај свет. Као из приче о богаташу, оном еванђелском богаташу који је нагомилао имање земаљско и рекао души својој: "Душо моја, имаш много имања за много година, почивај, једи и пиј, весели се." Бог једне ноћи дође.: "Узећу душу твоју од тебе, а имање твоје чије ће бити"? Чије ће бити, чије ће бити?! Тако ја и ти, тако сваки од нас, нека не гомила оно што није Божје, ни у души, ни око себе у свету. Нека се не труди да троши живот свој на богаћење лудостима, или страстима овога света, или богатствима овога света. Нек' се све око тебе претвори у злато, ти пљуни на све то злато, ако ђаво кроз то тражи душу твоју, да му се поклониш. Све ово даћу теби, може рећи ђаво. И ако даје, даје злато, даје то земаљско блато свакоме ко се опчини и занесе тиме. Али му зато душу узме, душу узме и отме. Шта је веће, драгоценије од душе? Шта је највеће благо у овоме свету? Душа човекова! Она више вреди него сав свет. "Ако душу изгубиш, вели Спаситељ, чиме ћеш је откупити". Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света. Зато ми, гледајући и угледајући се на старозаветне праведнике, да се и сами трудимо свим силама својим да испунимо себе оним светим врлинама којима су они испунили душу своју: вером, љубављу, смиреношћу, молитвом, постом, и на тај начин осигурамо себи Живот Вечни и Царство Небеско. Од нас се тражи одлучна вера. Одлучна вера. Кад хоћеш, можеш. Зашто? Зато што ти Бог помаже. Онда, када се трудиш, онда, када примораваш себе на веру, примораваш себе на еванђелска добра, тада Господ с Неба лије на тебе Божанске силе. Немаш молитву, приморавај себе на молитву и Бог ће ти дати молитву. Ако ти се не пости, приморавај себе на пост, и Бог ће ти усадити љубав према посту, ти ћеш заволети пост, видети каква је сила пост који чисти душу од греха и од страсти. Ако ти није неко мио, ако га мрзиш, ти приморавај себе на љубав према њему, приморавај себе на љубав, и Господ ће ти дати силе да га заиста једнога дана заволиш. Никада, никада немој гладити ни мазити свој грех, никада немој гладити ни мазити своје страсти. Ја сам позван, од Господа Христа позван, до крвавог зноја да се борим против ове страсти. Зашто? Зато што је она убица! Против мог греха. Зашто? Зато што је он мој самоубица. Он убија, односно, ја себе убијам њиме. Зато се морам борити са њим непрекидно, и дању и ноћу. Јер гле, шта је овај живот, мој и твој? Педесет, шездесет, осамдесет, сто година највише, а онда и за тебе и за мене вечни живот у ономе свету. Шта ћемо радити ми у ономе свету? Куда ће нам душа? То питање постављај себи: куда ће нам душе? Када се спусташ у постељу као у гробницу питај себе: да ли си се борио против греха? да ли си осигурао себи бесмртност и живот вечни? да ли су у твојој души биле свете и бесмртне мисли? да ли су у твојој души биле свете бриге, бриге за спасење душе, или си се био опустио низ потоке својих глупих жеља, и може бити, саблазни и искушења. Да, ми нећемо имати изговор на дан Страшнога Суда, ако не однесемо победу над грехом и над смрћу у овоме свету. Јер је Господ Христос с нама, Богочовек је с нама, Победитељ смрти је с нама, све нам даје. Шта нам недостаје? Ништа осим вере, ништа осим одлучности у вери. Благи Господ ће ту одлучност, ту веру умножити у свакоме од нас да ми, да сваки од нас проведе живот на земљи борећи се против свога греха до крвавога зноја. И тако осигура себи бесмртни Живот Вечни у ономе свету, да заједно са свима Светим Старозаветним и Новозаветним Праведницима слави Чудесног Господа. Гле, гле! Ми имамо несравњено више сведока и помоћника него ли старозаветни праведници. Ми имамо безбројне светитеље, свете апостоле, свете мученике, свете исповеднике, хиљаде хиљада, милионе милиона и старих и нових мученика и светитеља Божјих. Све то помаже и теби и мени, све су то наша света браћа, наша уплакана браћа на Небу због грехова наших на земљи. Само их призвати треба, само се помолити њима, и света јата Светитеља Божјих слетеће увек на твој вапај да те спасу у твојој борби са грехом, да ти осигурају бесмртни Живот Вечни, да би и ти са њима и овог и оног света славио Њега, Чудесног и Јединог Господа и Бога у свима световима, Исуса Христа, Њега Јединог Победитеља смрти, Њега Јединог Човекољупца, јер нам је дао бесмртни Живот Вечни. Њему част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота, рубрика: Недељна Еванђеља са беседом View full Странице
  14. "Хајде да прославимо, људи, Христово Рождество." Вријеме рођендана Христовог почиње, вријеме поста и припрема за Велики празник. Али, Празник је постао прелест, потопљен у трговину Обично је Божић посебан дан, посебно вријеме у години када заборавимо на Бога. Односно, ми само доживљавамо комерцијализовани Божић. (Традиционални божићни слаткиши у Грчкој, божићни сто ..), свјетлост на улицама града, илузорни вијенци, вјештачке јелке, храна, "гурабе и меломакароно", размјена божићних поклона, предвиђање викенда, тринаеста плата ... Рождество је готово: са напуњеним стомаком и девастираним срцем. Христа нема нигде. Ово све готово нема никакве везе са истином и веома је разочаравајуће: празник је постао прелест, спуштен у трговину. И, вјероватно, неко од оних који покушавају да зараде за хљеб, могу пронаћи извињење, али ова потреба уништава изванредан смисао и дубину одмора. Преваре: "комерцијални" Божић је прва превара. Али постоји још једана, и она је подмуклија. Ово је превара "друштвеног" Божића: Божић видимо као "празник љубави, породични одмор". Празник када све се сретнемо и донирамо новац за социјалне пројекте, прикупљамо за сиромашне пакете пиринча, тестенина, кромпир, пилетине, флашу уља. То су сва добра дјела, дакле, и Црква их поздравља, и то морамо чинити, али добра дјела за Божић а не само Рождество. Можемо принјети малу милостињу да сиромашан купи нешто на пијаци, оставити неке новце на послужавнику, и, евентуално, ићи у дистрибуцији поклона сиромашним породица епископије, али не доживјети у свом животу Божић. Па шта је Божић? Како да га упознамо? Можда би требало учинити нешто још значајније ове године, што ће за неке од нас - вјероватно, за мене - пружити последњу такву могућност? Шта је значење Божића? Добра дјела за Божић не одговарају Божићу Када кажемо "Божић" или "Божић у", у нашем уму, ови концепти имају тенденцију да буду повезани са обиљем свих врста роба, размену поклона, украса, путовања, наравно ... Ови ставови наводе нас на странпутицу. Али, с друге стране, дају нам разлог да се мало променимо. Хајде да пробамо обиље - барем ове године - замијенити једноставношћу и у њему срећно живјети предстојећи Божић. Не у сиромаштву, као Христос, али без сувишка. Нека наш сто буде довољно пун да задовољи наше потребе, али не и претоварен храном. Умјесто да ми, добро нахрањени, дамо поклоне богатом храном, покушајмо да његујемо милост у нашим душама и лишимо се нечега ради нашег суседа. Ако немамо новца, узети мало времена за патње, мало стрпљења - усамљени човјек тешко живи, ради оних којима је то потребно, идите у болницу. И ово ће бити најбољи поклон Христу. Умјесто украшавања свега около, украшавајмо наше душе. Несрећа је, ако је наша кућа пуна звона, јелке и цвијећа, а наше срце покрива паучина. И како је дивно, када је срце украшено, а кућа сређена, али скромна! Умјесто дугих путовања, направићемо једно - путовање мудраца: идемо у Витлејем да видимо шта се десило тамо, шта нам је Господ објавио (Лука 2, 15). Да би разумели шта је Витлејем, потребно је мало тишине. Ово је догађај који се некада догодио у једном од палестинских села? Или је то држава коју осјећам, упоредо са уклањањем мудраца? Мало ближе разумијевању шта је Божић? О чему он говори? Како је наше спасење рођено у једноставности пећине и понизности воље? Како Бог издваја своју љубав и облачи се у људску природу? Како се Бог смањио и пружио нам највећу прилику да постанемо као и Он? Божић је благословено вријеме које се поново отвара пред нама. Отвара се као јединствена прилика за све. Ово ће нас стално подсјећати ових четрдесет дана, и цијелог нашег живота. Немамо много посла: отворимо очи, проширујемо уши и примајмо духовне поруке како бисмо могли да будемо у истинитом Витлејему и радујемо се цијелим бићем Божићу. Тада ће Божије Рождество потврдити да је "Бог у нама", а не само "са нама", него баш у нама: Божје царство је унутар у вама (Лука 17, 21). Желим да се послије четрдесет дана које је Бог дао свима нама, без изузетка, будемо достојни да видмио Христа, не само рођеног у јаслама у Витлејему, већ - што је најважније - ушушканог у јаслама наших душа.
  15. Извор: http://www.pravoslavie.ru/108815.html Превод с руског језика: А.Ж. "Хајде да прославимо, људи, Христово Рождество." Вријеме рођендана Христовог почиње, вријеме поста и припрема за Велики празник. Али, Празник је постао прелест, потопљен у трговину Обично је Божић посебан дан, посебно вријеме у години када заборавимо на Бога. Односно, ми само доживљавамо комерцијализовани Божић. (Традиционални божићни слаткиши у Грчкој, божићни сто ..), свјетлост на улицама града, илузорни вијенци, вјештачке јелке, храна, "гурабе и меломакароно", размјена божићних поклона, предвиђање викенда, тринаеста плата ... Рождество је готово: са напуњеним стомаком и девастираним срцем. Христа нема нигде. Ово све готово нема никакве везе са истином и веома је разочаравајуће: празник је постао прелест, спуштен у трговину. И, вјероватно, неко од оних који покушавају да зараде за хљеб, могу пронаћи извињење, али ова потреба уништава изванредан смисао и дубину одмора. Преваре: "комерцијални" Божић је прва превара. Али постоји још једана, и она је подмуклија. Ово је превара "друштвеног" Божића: Божић видимо као "празник љубави, породични одмор". Празник када све се сретнемо и донирамо новац за социјалне пројекте, прикупљамо за сиромашне пакете пиринча, тестенина, кромпир, пилетине, флашу уља. То су сва добра дјела, дакле, и Црква их поздравља, и то морамо чинити, али добра дјела за Божић а не само Рождество. Можемо принјети малу милостињу да сиромашан купи нешто на пијаци, оставити неке новце на послужавнику, и, евентуално, ићи у дистрибуцији поклона сиромашним породица епископије, али не доживјети у свом животу Божић. Па шта је Божић? Како да га упознамо? Можда би требало учинити нешто још значајније ове године, што ће за неке од нас - вјероватно, за мене - пружити последњу такву могућност? Шта је значење Божића? Добра дјела за Божић не одговарају Божићу Када кажемо "Божић" или "Божић у", у нашем уму, ови концепти имају тенденцију да буду повезани са обиљем свих врста роба, размену поклона, украса, путовања, наравно ... Ови ставови наводе нас на странпутицу. Али, с друге стране, дају нам разлог да се мало променимо. Хајде да пробамо обиље - барем ове године - замијенити једноставношћу и у њему срећно живјети предстојећи Божић. Не у сиромаштву, као Христос, али без сувишка. Нека наш сто буде довољно пун да задовољи наше потребе, али не и претоварен храном. Умјесто да ми, добро нахрањени, дамо поклоне богатом храном, покушајмо да његујемо милост у нашим душама и лишимо се нечега ради нашег суседа. Ако немамо новца, узети мало времена за патње, мало стрпљења - усамљени човјек тешко живи, ради оних којима је то потребно, идите у болницу. И ово ће бити најбољи поклон Христу. Умјесто украшавања свега около, украшавајмо наше душе. Несрећа је, ако је наша кућа пуна звона, јелке и цвијећа, а наше срце покрива паучина. И како је дивно, када је срце украшено, а кућа сређена, али скромна! Умјесто дугих путовања, направићемо једно - путовање мудраца: идемо у Витлејем да видимо шта се десило тамо, шта нам је Господ објавио (Лука 2, 15). Да би разумели шта је Витлејем, потребно је мало тишине. Ово је догађај који се некада догодио у једном од палестинских села? Или је то држава коју осјећам, упоредо са уклањањем мудраца? Мало ближе разумијевању шта је Божић? О чему он говори? Како је наше спасење рођено у једноставности пећине и понизности воље? Како Бог издваја своју љубав и облачи се у људску природу? Како се Бог смањио и пружио нам највећу прилику да постанемо као и Он? Божић је благословено вријеме које се поново отвара пред нама. Отвара се као јединствена прилика за све. Ово ће нас стално подсјећати ових четрдесет дана, и цијелог нашег живота. Немамо много посла: отворимо очи, проширујемо уши и примајмо духовне поруке како бисмо могли да будемо у истинитом Витлејему и радујемо се цијелим бићем Божићу. Тада ће Божије Рождество потврдити да је "Бог у нама", а не само "са нама", него баш у нама: Божје царство је унутар у вама (Лука 17, 21). Желим да се послије четрдесет дана које је Бог дао свима нама, без изузетка, будемо достојни да видмио Христа, не само рођеног у јаслама у Витлејему, већ - што је најважније - ушушканог у јаслама наших душа. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...