Претражи Живе Речи Утехе

У суботу треће недеље Великога поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесно је да се још једном присетимо места које Крст – као главни и узвишени симбол хришћанства – заузима у хришћанској вери. Тај симбол има два – међусобно уско повезана – значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат – римски управитељ Јудеје – коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: “Овај човек никаква зла није учинио”. Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: ”Распни Га, распни Га!” Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашто добро увек изазива не само противљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог. Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако. Ми врло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи “попут свих осталих”, а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гомили да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомиле руље опрао, руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести. Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да “перемо руке” у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и неповратно и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: “Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да неутралишемо неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта уосталом о томе има да се прича?” Поред Пилата и римских војника, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: “Осана, осана!” Исти ти људи су сада урлали: “Распни Га, распни Га!” Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети ”објаснили” да је тај Човек – преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону – увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! – мора да умре… Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, “у праву”, те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који ”никаквог зла није учинио”. Зато је први смисао Крста – смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну прбеду на овој земљи. Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: “Ко хоће да иде за мном… нека узме крст свој… (Мк. 9,34)”. То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви – и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили – стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који “никаквога зла нису учинили”, муче их, и бију, бацају у тамницу или концлогоре. И све то “по закону”, све по послушности и дисциплини, све “у име поретка” и “за добро свих”. И колико је и дан-данас “Пилата” који перу руке, колико је само и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету. На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету – тријумф зла и тмине. “На суд сам дошао у свет овај” – говори Христос. На том суду – суду распете Љубави, Истине и Добра – стоји свако од нас. Александар Шмеман, Тајне празника https://mitropolija.com/2023/03/18/krstopoklona-nedelja-2/

Људе су толико повредили свакакви "извлакачи Христа" из једне верске организације у другу, да они, не само ван црквене ограде, већ и унутар верских установа траже "чисту слику Христову. " Данас сам пронашао следећи цитат једног од западних богослова: "Не само да имамо право да не останемо верни лажним идеалима и заблудама, већ морамо и напустити ону културну или друштвену средину која је неспојива са постојањем пред лицем Христовим." Често се прилепимо за познато, "постојеће" које осећамо као неку врсту "домовине", јер смо навикли на то и везује нас за многе успомене из детињства, а Христа пуштамо у наш свет до те мере у којој нас Он не спречава да живимо у својој”домовини”. У исто време, ми смо у опасности да искривимо и почовечимо лик Христа тако што ћемо га уклапати у ову "отаџбину.” Колико антропоморфизма, сентименталних екстрема налазимо у такозваној народној побожности, изражених у неким црквеним химнама. Ми морамо бити спремни да се одрекнемо ових људских - превише људских - сурогата који су прирасли нашим срцима. Треба да будемо испуњени страственом жељом да видимо неискривељено лице Христа - као што је представљено на литургији. Треба да тежимо Христу да нас Он уздигне у Свој свет, а не да ми покушавамо да Га спустимо у наш. Од Њега ћемо примити у обновљеном и просвећеном облику све оно што је истински вредно и компатибилно са Његовим светом. (Дитрих фон Гилдбранд "Сама суштина хришћанства"). Чини се да је генерално добро написано. Религија и општење са Богом, никад се не своде на националне традиције и обичаје. Али неповерење (не толико речима, већ чак и начину њиховог изговорања) остаје. И не зато што има много агресивних "треба", и не зато што је то писао католик. Сличан приступ се налази код разних хришћана, укључујући и православне. Већ зато што сама интонација разговора о Христу није чедна. И у односу на Бога и у односу на човека. И у односу на начин на који човек верује.Бога не видимо својим сопственим очима, па ће наша популарна религија увек револтирати префињене теологе. Али, ми немамо друге људе нити другу религиозност. Па, да ли је "искривити" једнако "хуманизовати"? Није ли покушај "дехуманизације" Бога, не само кршење догми, већ и суштинска грешка, јер слично се познаје само по сличном. Говорити лепе речи о Христу и трагати за Његовим чистим ликом је прилично лако. Али, да ли сви ми имамо исто разумевање чистоте слике Христове? Да ли покушавају да нас преваре још једном људском спекулацијом под маском чистог хришћанства? Не би ли наша религиозност испала "циркус", где "добар мађионичар" позива дете иза сјајних врата да му покаже Право Чудо, а у најбољем случају празнину, уместо цинизма и насиља? Христос се несумњиво појављује у блаженој тишини, и овде се потпуно слажем са аутором. Али, онда човек почне да прича. А оно што је одговорено, утиснуто у нас као резултат ћутања пред Богом, може бити невероватно другачије за различите људе. Да ли то добро или лоше? Ово је тема посебног разговора. Али у сваком случају, то је тема за лично тихо трагање. игуман Силуан Туманов https://www.facebook.com/osiluan

Основна тема “Месопусне недеље” је љубав. На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав – и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног “сиромаха”… Хришћанска љубав је “могућа немогућност”, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради “добра дела” или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у “другоме” – његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности – и досеже до душе, јединственог и искључивог личног “корена” људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, “душу” или “личност”, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји “безлична ” љубав јер љубав је чудновато откривање “личности” у “човеку”, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога. Прича о Страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за “хуманост”, али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав – признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође, знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер “уколико сте то учинили једном од најмањих од Моје браће, Мени сте учинили”… https://www.vasilijeostroski.com/2020/02/nedelja-mesopusna/

Парабола о расипном или блудном сину припрема нас за Велики пост, припрема нас за пролеће које је Црква назива „пролеће покајања“. Ова парабола је у самом средишту сваког од четири Јеванђеља, и у сржи је разумевања нашег путовања ка Богу. Свака реч у овој параболи о изгубљеном сину је важна, и Црква је вековима и миленијумима тумачила њено значење. Међутим, како ову причу видимо и разумемо, зависи од наше ере и културе данашњег битисања. Непосредни слушаоци Господа Исуса у оно време припадали су озбиљно патријархалној култури, где је ауторитет оца био неоспоран, а отпаднички син у очима своје породице сматран је мртвим, горим од мртвог, као да никада није ни постојао. Увредити оца у то време био је грозан злочин који је, према старозаветном закону, и починилац је заслужио смрт. Расипни син није само сиромах у тешкој животној ситуацији. Он је отпадник коме није место међу пристојним људима. А парабола каже да то разумемо: „Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих.“(Лука 15,18.19). Без сумње ова јеванђељска прича говори о свакој особи. Гледајући данашњим очима можемо да се пронађемо у личности блудног сина, који је напустио оца, који је тражио део наследства, који би требало да му припада по праву, да би га потпуно лудо потрошио. Такође се препознајемо у благодати коју нам Господ показује у разумевању, у прихватању на поновном повратку Оцу. Ова парабола нас смирује, јер у њој видимо очинску љубав коју Господ показује према свима који су залутали, према свима који су се удаљили од Њега. За свакога постоји утеха: шта год да се деси, неће се десити ништа страшно, јер ће нас наш Небески Отац увек примити, отворити нам своја врата, увек можемо да му се вратимо, путем покајња. За мене је парабола о изгубљеном сину живописни опис врста личности, коју је начинио сам Бог. Али, на жалост, у многоме нисмо научили да видимо пуноћу ове параболе. Заборављамо да тамо нису заступљена само два лика: необуздани расипни син и милостиви отац. Тамо је такође заступљен други син - верни. Расипни син је разумљив за сваког од нас - то је слика нашег пада, наше гордости у животу. Сви ми сваког сата и сваког минута узимамо од Бога наш део наследства у виду неких животних тежњи и везаности. Господ нам даје биће. Он нам даје живот, даје нам све чиме је овај живот пун: живо тело, живи ум, живо срце, слободу да одредимо свој живот, даје љубав, пријатељство, сродство, лепоту света око нас, закон истине у нашим срцима - колико нам још свега даје! И све ово нам је дато тако да овај свет поново постане тај рај љубави, јединства, хармоније, лепоте, онако како га је замислио Бог и какав је био када је Господ свако створење сувереном речју својом позвао да буде. И шта смо учинили од овог света? Шта смо урадили од свог живота, од живота сваке особе око себе? Кроз непажњу, бездушност, себичност, окрутност, трансформисали смо и претворили овај свет у ужас. И не само у најширем смислу те речи, већ у оном најједноставнијем: пријатељства пропадају, породице пропадају, човек у невољи не налази одговор, наш ум није усмерен ка високом, наше срце није отворено за љубав, наша воља није усмерена на то да овај свет постане Божји свет. Ми, попут блудног сина, узимамо све од Оца, од Бога, и окрећући му леђа, идемо да извршимо своју вољу и изградимо ружни свет и ружно друштво, како у Цркви, тако и изван ње. Јер равнодушност, самољубље, а не љубав, такође се појављује међу нама; не љубав према ближњем, о којој говори Христос, а о којој је апостол Павле рекао: Прихватите једни друге, као што вас је Христос примио … Да ли заиста морамо чекати тренутак када ће се сви ти дарови исцрпети, када нам неће остати ништа осим просјачења, када ће нам старост, болест, немаштина, грабежљивост других одузети све, а нама ће остати само свест: како смо богати били, како смо били срећни под кровом Божјим! - и сада, када немамо шта да дамо другима, а комшија не може ништа да нам отргне обманом или насиљем, осећамо се напуштени … зато је блудни син разумљив за сваког од нас. Дакле лако се препознајемо на слици изгубљеног сина који се враћа кући и кога је отац прихватио. Али ко се од нас препознаје као онај старији брат који је, враћајући се са поља после напорног рада, видео очеву радост због повратка блудног сина и гозбу коју му је отац приредио у част? И тад незадовољство се рађа у срцу старијег брата: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим.!“. Погледајмо овог старијег брата, који не иде никуда од имања, који је одан оцу, увек је ту и ради за њега. Напокон, парабола о изгубљеном сину није парабола о једном, већ о два брата и показује нам другу страну нашег живота: у храм долазимо као цариници, а затим постајемо попут фарисеја. Враћамо се Богу као најмлађи син, а затим често постајемо попут најстаријег сина, претварамо се у поузданог, како изгледа, просперитетног сина, коме је увек место у очевој кући без изузетка. Парабола о старијем брату говори следеће: он се није обрадовао повратку свог млађег брата, изгубљеног, опогањеног гресима, немоћног брата, јер је знао како је тешко добити славу и прво место у очевој кући. Знао је шта је мукотрпни рад, свакодневно радећи у очевом винограду. И није му било нимало драго што је онај који ништа није учинио, већ је, напротив, издајнички напустио оца и расипао имање, све добио бесплатно. Најбоља одећа, прстен, дебело теле ... За шта? А ми понекад, неприметно за себе, почињемо да живимо живот овог најстаријег сина. У ствари тај живот, изграђен је на истом принципу као и живот блудног сина. Окрећемо се оцу и кажемо: „Дај ми мој део имања. Не занима ме ваш живот, ваше бриге, занимају ме само оно што је моје у вашој кући. Живећу онако како желим, како и сам одлучим. Биће моја воља, моја слобода. Дај ми моје! " А отац то даје. Исто тако, Господ додељује свакоме од нас бесконачну слободу, могућност да будемо оно што јесмо, јер без слободе не може бити љубави, спасења, ничега што повезује човека са Богом. Слобода је основна, кроз коју човек спознаје Бога и постаје личност. Али слобода има две стране. То је, како се испоставило, опасна ствар, јер се може користити али не заувек. Оставити Бога је такође слобода. И даје се свима. „Дај ми моје“ главни је захтев најмлађег сина. „Желим да будем сам, одвојен од свих, од вас, јер ми се више свиђа, тако ми је згодније.“ И сви знају шта му се догађа. Позната нам је ова трагедија, када човек одједном схвати да му све то једноставно није потребно и да му је једино потребно да буде с Богом, чак и на последњем месту, међу плаћеницима, робовима, али са Богом. Враћа му се, и то је слобода. Бити слуга Божији такође је слобода, само што се човек на тај начин остварује уистину само када су он и Бог заједно. Понекад се чини да бити слуга Божји значи потпуно лишити себе сваке слободе и радити за Бога, и за неко будуће добро. Испада да ако сам са Богом, ако све радим исправно, онда све треба да ми буде у реду у животу и да све припада мени. Веран сам ономе што Отац жели од мене! Нешто ми мора бити дужан због чињенице да живим исправно, јер исправни живот мора имати прави резултат. Најстарији син исто тако живи по поредку и реду, све је фино подешено и на свом месту. И чека, када ће му напокон, за његов труд, за његову оданост дати наследство. И он говори на други начин „Дај ми моје, дај ми све своје, све радим за тебе, и треба ми награда “. А отац одговара: „На крају крајева, све моје је твоје“. И опет се испоставља као и код првог: „Не, не требама ми све твоје, треба ми моје, моје награда, моја радост са пријатељима, морам некако да се одвојим од вас како бих славио и радовао се без вас.“ Горке речи завршавају ову параболу. Отац који покушава да врати сина с љубављу говори му о радости коју доживљава и коју би требало да искуси најстарији син, о радости што је „брат његов мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. . “. Али најстарији син нема ову радост. У овој параболи се чује радост због једног сина који се вратио и горчина због другог сина - који као да се није изгубио, већ из гордости отишао. Радост због покајања и горчине због фарисејства, због поноса, због самозадовољства, због жеље да се живи за себе, без Бога, да се узме од Бога награда, али под маском побожности, под маском верности, под маском његовог синовства … Ужасно искушење за верника, за хришћанина, то је самозадовољство, поуздање у своју праведност, у своју веру да је непоколебљива. Боље је бити последњи роб у очевој кући, као што је расипни син желео, него бити слободни најстарији син који городо чека своје наследство. Слобода да будемо попут Оца дата је свакоме од нас. Ово је слобода да од Бога примимо све што Он даје, а не да му сваки пут долазимо по оно што је нам је у датом тренутку потребно и што мислимо да заслужујемо. Слика овог старијег брата, мистериозна је на свој начин, с обзиром на то да је гозба била тако брзо уређена да га нису ни сачекали док је радио на пољу, чак га нису ни позвали на време ... Да ли је личио на фарисеја из друге параболе, који је сваки пут захваљивао Богу јер је, осећајући се другачијим од других људи, држао све заповести, редовно постио и давао милостињу (Лука 18, 9-14)? Или је то једноставно био предани и верни радник свог оца, који је неуморно радио, који није посебно очекивао никакву награду за свој свакодневни рад и који се сматрао робом који ради оно што мора? (упореди Луку 17, 7-10). У сваком случају, треба разумети његова осећања, а да их не осуђујемо: отац, радујући се до самозаборава, као да се није на време сетио свог верног дугогодишњег помоћника. Али у исто време, старији брат нема ни најмање радости што је његов брат, који је нестао, коначно пронађен! Уместо тога, незадовољство и бес. Увек постоји ризик у нашим добрим делима, у нашој праведности, православљу и блискости са Оцем, да постанемо суви и немилосрдни према другима, неправедним и грешницима - блудницима, прељубницима, јеретицима, незнабошцима ... Према речима једног старца:„Потребно је да православци приме дух понизности и покајања, што је сами„ печат царског “православља и његова јасна потврда. Православац се стиди испразног истицања свог православља или своје прворазредне праведности и не одаје то. Они који су се дистанцирали од духа православља, схватају своје „православље“, као привилегију, попут старијег брата у параболи о изгубљеном сину, који је осећао његово старешинство и велику блискост са Оцем. Осећајући своје „старешинство у вери“, неки православни хришћани прво криве нехришћане, а затим „и оне које не мисле исто као они “ и на крају осуђују оне православце који не припадају њиховој малој групи. Зар ово не видимо данас? И, како други људи постају изгубљенији, ови псеудо-православци себе сматрају све чистијим, све изабранијим. Тако се у свету рађа одвратна појава новозаветног фарисејства: утеха не у Богу, већ у „нашем“ светилишту… Данашња парабола говори о двоје људи, о два начина бекства од Бога - о видљивом грешном и неприметном побожном. Погледајмо своја срца, проверимо своју савест. Како идемо Богу? Шта желимо од Њега? Како да отворимо своја срца и да ли смо спремни да одговоримо на речи нашег Оца „све је моје твоје“: „А све моје је твоје“? Да бисмо дошли до гозбе које нам је Господ обећао, морамо доћи са речима „згрешио сам ... нисам достојан“. Скрушеном и смерном човеку сигурно ће бити указана милост и Господ то јасно обећава. А с друге стране једноставно је немогуће пружити је особи која је фарисејски арогантна и захтевна. Стога, приближавајући се Великом посту, размумимо ову параболу - згрешили смо, криви смо, устаћемо, ићи ћемо к Оцу. протојереј Слободан Тијанић парох франкфуртски https://www.crkva-frankfurt.org/post/недеља-блудног-сина

Беседа преподобног Јустина Ћелијског у другу недељу по Педесетници, на Јеванђеље о призвању Симона Петра и Андреја брата његовог, као и Јакова Зеведејева и Јакова брата његовог на апостолску службу Рибари постали ловци људи. Данашње Свето еванђеље, браћо и сестре, јесте Еванђеље Светих апостола. Казује нам њихову тајну, шта је то Господ начинио од тих простих рибара галилејских. Чули сте као их Он позива: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“. Ловцима људи, на каквом мору, Господе? Где се то људи налазе? Ми смо обични рибари галилејски, ми ловимо рибе, ево свих мрежа наших, а Ти нас позиваш да будемо ловци људи. Како? На који начин? Где се то, у каквом мору даве људи? У мору смрти. Овај свет, земља сва, то је острво потонуло у море смрти, и ви, ви рибари галилејски пођите за Мном да људе спасавате из тог мора смрти, да им дајете бесмртност и Живот Вечни. Ми, Господе? Да ви, прости рибари галилејски. И заиста, чуло се и збило се то одмах. Ето, ти прости људи, ти прости Галилејци, како вели Свето еванђеље, одмах оставише мреже своје, Петар и Андреј, два брата и одоше за Њим. То учинише исто, истога дана, такорећи после неколико тренутака, и два брата, Јован и Јаков, синови Заведеја. И они оставише лађу и оца свога и отидоше за Њим. За ким идете? Гле, тај Исус из Назарета за којим сте ви пошли још није учинио никакво чудо. То је био тек почетак Његовог рада у овоме свету, а ви идете за Њим, остављате занат свој, мреже, земљу, породице своје. За ким идете? Сада не знамо, идемо, али имамо у срцу неко осећање, неку силу да идемо за Њим, да Га послушамо, нека буде оно што Он хоће од нас. То је оно што нас води, предати се сав Господу Христу, Њему на послушање, себе не слушати, себе згазити, све своје оставити и за Њим поћи. И заиста, три и по године ишли су они за Њим, гледали шта Он ради, испитивали, проверавали: ко је Он, шта је Он, шта то Он даје људима? Они су ишли за Њим, а Он је, како се вели у данашњем Еванђељу, проходио Галилеју и остале крајеве, проповедајући Еванђеље о Царству небеском и исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима. Сваку немоћ и сваку болест по људима. То је Господ! И када су они сами почели силом Његовом, именом Његовим, кад их је Он послао на проповед, да васкрсавају мртве, да исцељују од свих болести, они су онда почели да се убеђују да је Он заиста необичан човек, не неки велики самоучитељ или пророк, већ нешто веше од тога – Господ, Месија, Спаситељ света! И кад се сва Јудеја и Галилеја узбунила, и пита се: Ко је то, ко је тај Исус? Ко си ти, што си дошао, зашто мучиш душе наше, шта нам носиш? Он Сам, Господ, пита ученике Своје: А шта ви мислите ко сам ја? Тада Петар иступи и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога, тј. Ти си Спаситељ, Месија, Син Бога Живога. Тиме је откривена сва тајна Господа Христа, сва сила Његова, али у исто време је откривена и сила Светих апостола. Но и то је било све мало: васкрсавати мртве, исцељивати сваку болест и немоћ по људима, то јесте нешто, али није све. Када је Господ распет, те ноћи побегли су сви ученици од Њега. Сви ти рибари галилејски, који су Именом Његовим васкрсавали мртве, побегли од Њега! Шта сад? Изгубљена је свака нада, они су требали да буду ловци васељене, а гле! Та смрт побеђује Њега, њиховог Учитеља, ено Га на крсту… Издише, умире… али васкрсава и силази међу њих. Они се тада сећају Његовог позива: Хајде за мном, када су чули и пошли за Господом Христом, и од грешника постали проповедници. Гле, колико је међу светитељима разбојника, бивших разбојника који су се покајали, пошли за Господом Христом кроз веру и љубав и све свете врлине, ишли за Њим и себе изградили као Света божанска небеска бића, небеске људе. Колико је простих људи, колико занатлија, колико земљорадника, колико научењака, колико философа, колико научника чувши позив: Хајде за мном, пошло за Господом Христом, за крстом, у лађу бесмртности, у Цркву Христову, и искрцали се у Небеске обале, и постали Христови, постали вечни, постали бесмртни. Свима њима Господ даје – шта? Даје Вечни Живот. Даје Вечни Живот кроз Вечну истину, кроз Вечну правду, кроз Вечну љубав, кроз Вечна божанска добра којих је пуно Свето еванђеље, да бисмо се ми научили чинити та дела, те врлине. Ми? Зашто? Када чујемо тај позив: Хајде за мном, а често се препустимо својим страстима, својим ситним жељама, својим прљавим гресима, а не знамо за Њега. Не реци: та, за мене многогрешног нема Вечне Истине, нисам ја достојан да ми Господ да Вечну правду, Вечну истину, Вечни живот. Коме ти то говориш? Њему, Господу Човекољупцу, једином Човекољупцу Господу Христу, Њему који је велике грешнике миловао, Њему који је великог грешника Закхеја апостолом начинио, Њему који је од разбојника Мојсија начинио Светог Мојсија Мурина, Њему који је од Магдалене – која је била пуна ђавола и бесова, начинио светитељку равноапостолну, коме ти то говориш да Он за тебе нема љубави и да ти неће дати Вечну истину, Вечни живот? Хајде за мном! Реши се, пођи за Њим. Видећеш, то је, то је пут радости, и жртва коју ти чиниш, пут монашки, духовног миља, умиљења душе. Све тешкоће које ти доживиш у овоме свету ради Господа Христа, то су тешкоће које те искрцавају на ону обалу, које те кроз калварију и Голготу воде у Васкрсење, у победу над смрћу. Не сумњај! Оставио си мало за Господа Христа. Неки грех свој мали или велики грех, страст своју малу или велику страст, оставио си ма шта, оставио си за Господа Христа и пођеш ли за Њим – ти спасаваш себе! Не њега, Он је Спаситељ! Идући за Њим, идеш за самога себе и тиме чиниш себи вечну корист, вечну правду. Ми себи помажемо, себе чинимо победницима, а Он нам због те велике силе Своје даје ту силу, ту Вечну љубав и Вечну правду. Само од тебе и мене зависи да живимо по Његовој великој љубави у овоме сету, да живимо по Његовим еванђељским заповестима у овоме свету, а ви знате те заповести чудне, од оне најмање до оне највеће. Све је то Божански узвишено и свето: не само љубити ближњег свог, не само та заповест испуњава душу миљем, него љуби и непријатеље своје, љубише оне који вас куну, молите се Богу за оне који вас гоне. Гле, ти си хришћанин, ти онда иди за Господом Христом, приљежно. Вели Свето еванђеље:„Љубав не завиди. Завидиш ли, ти тонеш у дно смрти. Завист – велико море смрти око тебе, душа се дави, спасавај себе из тог мора. Љубав се не надима, не горди, не мисли зло, пише у Светом еванђељу. Неда ти да у твом уму царује нека мисао зла. Или не трпиш, или чиниш још неко зло дело. О каква страхота! Ти, ти онда ниси са Господом Христом, не чујеш Његов глас дивни и божански: Хајде за мном! Он ти даје силе и моћи да ти заиста избациш из себе сваку злу жељу, сваку злу мисао, да никоме зло не мислиш, а камоли зло да кажеш, да не говорим о псовци. Ти, ти си онда Христов, ти идеш за Њим: Хајде за мном! Не реци: ја сам недостојан. Не, од тебе зависи, све од тебе зависи – да се отресеш свога греха, своје страсти, своје смрти, свога ђавола. Он те позива: Хајде за мном. Не мораш поћи за Њим. Гле, све је смртно код тебе! Све је смртно код тебе, све, али Он, Он ће те искрцати на обалу бесмртности. Ти само помисли: Господ је сишао у овај свет ради нас, да би се ми могли спасити са обале смрти. Господ ће ради вере твоје и моје, све Божанско да да теби и мени, да себе спасавамо идући за Њим, од сваке смрти да спасавамо себе, од свакога греха, од свакога ђавола, од свакога зла. То можеш и ти, могу и ја. Не реци: слаб сам. Не, Апостол Павле је имао исту прилику, као и ја и ти. Свети Сава отишао је за Господом Христом, свега се одрекао. Сетите се: царевић, краљевић, сав у сјају, престо га чека, све оставио кад је чуо позив Господа Христа: Хајде за мном! Пош’о за Њим, бацио све! После је он живео осамнаест година у Светој Гори, дан и ноћ проводио у молитви и посту, и гле, шта је постало од Растка краљевића, шта?! Свети Сава, највећи Србин, најбесмртнији Србин, највећи човек Српски, највећи учитељ и просветитељ, највећи војсковођа духовни српски, највећи бесмртни Патријарх српски – ето ко је постао младић Растко, који је у седамнаестој години напустио све и пошао за Господом Христом. Тај пут тражи, пут тај даје ти – шта? Царство небеско! Какав богаташ постајеш идући за Господом Христом, и ти и ја и сваки хришћанин! Нема греха који ти Он неће опростити ако пођеш за Њим. Јер пошавши за Њим, ти си пошао у борбу против сваког ђавола, у борбу против сваког греха, прво греха у твојој души, прво страсти у твојој души, прво зла у твојој души. Устани на њега, то је главни непријатељ твој, не спољни непријатељ. Ми обично измишљамо непријатеље око себе, те онај ми је крив, те онај ми не да да постим, те онај ми завиди, те не могу због њега да идем Христу. Не, не варај себе, лажеш себе! Главно је зло у теби, у твоме греху, у твоме среброљубљу. Нећеш да се смириш пред Господом Христом. Погледај, не пођеш ли за Њим, ти си стварно дављеник у мору смрти, ти стално умиреш и иструлићеш сав. Пођеш ли за Њим, ти ћеш се искрцати на обалу бесмртности и стећи Живот вечни. Све у Цркви Христовој води васкрсењу мртвих. Ево, Свето причешће које се прима данас, и за време поста, и увек, шта је то? То је васкрсење из свих смрти. Примаш Господа Христа Победитеља смрти – о каква радост! Где си смрти? Где је твоја победа, пакле, ђаволе, где је твоја сила?! Све је ишчезло, свега нестаје. Ти причешћујући се идеш сав у Небеско Царство, само живи достојно Господа Христа, немој да Свето причешће скрнавиш, (да) враћаш се на старе грехе, на стара зла. Истина, слаби смо људи па се враћамо на старе грехе, али ту је покајање, ту је свемоћни еванђељски васкрситељ, који те може васкрснути свакога дана и сваке ноћи. Пао си у грех, страшан грех и поново пао, стоти си пут пао, устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос. То је позив Светог апостола Савла или Павла. Да, Васкрслог Савла у Апостола Павла. И ти, ти васкрсни себе из мртвих покајањем. Нема греха, нема страсти, нема смрти која тебе хришћанина може победити. Крштен си, причешћујеш се, ту ти је покајање, ту вера, ту милосрђе. Прихвати ма коју од тих светих врлина и она ће те васкрснути из твојих смрти, победити грехе у теби. Господе! Нека свако уво, нека свако људско уво чује твој позив: Хајде за мном! Нека све пође за Тобом, да би се све искрцало на лађу Цркве Твоје, у Небеске светове Твоје, у Царство небеско. Амин. Беседа изговорена 1966. године у Светоархангелској Ћелијској обитељи

Недеља свих светих нам даје повод да се замислимо над тим каквим су све разним путевима ишли свети Божији људи по трновитом путу у царство Божије. Веома су различити били услови њиховог живота, њихова стремљења и наклоности и њихови карактери; на сасвим разне начине су се развијали и њихови животи и сходно томе, њихов ум и срце су се приклањали да у највећој мери испуне неку од Божијих заповести. Међу њима је било људи који се уопште нису интересовали за питања државног и друштвеног живота, за светске послове, већ су свецело били обузети једном тежњом – да буду у непрекидном општењу са Богом. За њих је била бесконачно важна та заповест Божија коју је Господ наш Исус Христос назвао првом и највећом заповешћу у закону: „… љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом и свом снагом својом…“ (Мк. 12, 30). Они су одлазили у пустиње Африке, у непроходне шуме севера Русије и занимали су се једино непрекидним општењем са Богом. Ово су били изабраници Божији, попут Павла Тивејског, који је 90 година проживео у потпуној усамљености у афричкој (египатској) пустињи, попут Антонија и Арсенија Великог, Макарија Египатског, Јоаникија Великог; попут свете Марије Египћанке и недавно међу нама боравећег Серафима Саровског, који се хиљаду дана и ноћи молио у шуми на равном камену. Ово су били Анђели у телу и вечни живот у Небеском Царству је за њих почињао још овде, на земљи. Други су свим срцем поверовали у Господа Исуса Христа и заволевши га више од сопственог живота, постали су свети мученици, који су за Христа претрпели неописива мучења и смрт. Има на десетине хиљада мученика и сатима би смо могли говорити о њима. Поменимо само младу лепу девојку Пелагију, коју је желео да ожени сам цар Диоклецијан, сурови прогонитељ хришћана, а она је страшну смрт ставила испред брака са њиме. Било је много светитеља који су испунили другу највећу заповест у Закону: „Љуби ближењг свога као себе самога“ (Мк. 12, 31). Ово су сви они који су испунили пету заповест блаженстава: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (Мт. 5, 7). Међу њима, као најсјајнија звезда, сија епископ Павлин Нолански, који је продао себе у ропство вандала, да би искупио из ропства јединца сина удовице, и блажени Филарет Московски, и архиепископ Александријски Јован Милостиви. Сетимо се и оних блажених који су ушли у Царство Божије тешким путем духовног сиромаштва – јуродивих, који су добровољно трпели подсмехе, поруге и ударце. Сетимо се и светог смоленског кнеза Андреја, који није трпео свађу међу кнезовима и коме је терет представљао блесак кнежевског живота. Оставио је свој кнежевски дворац, ушао у град Перејаслав Залески и тамо 30 година служио као црквењак при цркви светог Николаја Мирликијског, скривајући своје кнежевско достојанство. Није ли ово пример смирења за нас?! Чудесни пример трпљења и послушања налазимо у житију преподобног Акакија Синајског. Њему је као руководитељ у монаштву био назначен намћорасти старац, који би га не једном изударао до крви, и он је девет година трпео ударце не напуштајући послушање старцу. Велики пример трпљења дао нам је и преподобни Пимен Печерски, који је читав живот лежао у несносној болести и страдао безропотно. Дивни примери најтежег покајања за ужасне грехе налазимо у житјима преподобног Јакова Чудотворца и страшних разбојника Варвара, Мојсија Мурина, Патермутија и Давида, којима је Бог опростио и који су чак задобили дар чудотворства. Учинимо метанију пред неустрашивим подвигом Филипа, митрополита московског, који је без страха разобличавао цара Ивана Грозног за његову суровост и злодела и постидимо се ниске малодушности и кукавичлука, који су својствени многима од нас. Можда ћете ми иапк рећи: „Говориш нам о великим праведницима, о силним људима, а ми смо људи тако слаби, неспособни за подвиг, и живимо у обичним, свакодневним бригама и трвењима“. На ово ћу вам одговорити: читајте житије свете Јулијане Муромске (јануарски том Житија Светих), која се, слично вама, није одликовала никаквим херојством, већ је својом добротом и љубављу стекла Царство Небеско и Црква ју је прибројила сабору Светих. Житија свих Светитеља су драгоцени путовођ за хришћански живот. Али није нас сустигла глад за хлебом, већ глад слушања речи Божије, о коме говори пророк Амос (Ам. 8, 11), и постало је јако тешко да нађемо Житија Светих. Уколико су се код неких од вас сачувала, читајте их с усрђем и препричавајте вашим ближњима. Није само Свето Писмо најважнији извор духовне светлости, већ нека Вам и Житија Светих помогну на тешком путу испуњавања Христових заповести и спасења ваших душа Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-luka-krimski-nedelja-svih-svetih/

Недеља свих светих је прва недеља после Свете Педесетнице (Духова), посвећена свим светима, као „жетве Духа Божијега“ и „плодова Божанствене благодати“ која је послата људима на дан Педесетнице. Пошто немају сви канонизовани свети своје дане одређене за празновање у календару, а поготово што се не знају имена свих оних које је Господ прославио, Црква је установила овај празник. Још у време Св. Јована Златоустог, славила се успомена Свих Св. мученика у недељу после Духова. Из једне песме преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на Све свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886—912), види се да се успомена на Све свете празновала после Недеље свете Педесетнице. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, патријарси, пророци, апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена. Овим празником завршава се период Цветног триода и почиње обично раздобље године, када се богослужење обавља према Осмогласнику и Минеју. Од понедељка после Недеље свих светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част светих и првоврховних апостола Петра и Павла 29. јуна/12. јула. После Педесетнице, све недеље, то јест сви недељни дани, означавају се редним бројевима, почев од прве (Недеље Свих Светих), па закључно са тридесет другом. У складу са овим рачунају се и ступови васкрсних јутарњих Јеванђеља и ступови гласова Осмогласника. Ступ (столп) Јеванђеља почиње од Недеље свих светих, када се на јутрењу чита прво јутарње васкрсно Јеванђеље. Али ступ гласова Осмогласника почиње следеће, друге недеље. За ту недељу одређен је први глас, а друго Јеванђеље. Даље све иде по реду. Почев од Недеље свих светих, катавасија је „Отверзу уста моја… http://www.spc.rs/sr/nedelja_prva_po_pedesetnici_svih_svetih

Светла недеља, или Васкрсна, или Пасхална недеља сматра се као један дан Васкрса - цела седмица се третира као један непрекидни дан. Зато је сваког дана богослужење исто као и на Васкрс. Сваког дана на вечерњу због великог прокимена, врши се Мали вход. Петак ове седмице посвећен је Пресветој Богородици, тј. празнику Живопријемном источнику - Источни петак. Васкрс - хришћанска Пасха, највећи је хришћански празник, дан који Црква слави као коначну Христову победу над смрћу. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ Хришћанства: "А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша" (1. Кор 15,14), тј. сва вера и проповед Христових ученика, а касније и сваког Хришћанина, ниче из тог најважнијег Христовог дела. На истини да је Христос Васкрсао заснива се и нада Хришћана у сопствено васкрсење: "јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети" (1. Кор 15,22). Дакле, Васкрс је врхунац хришћанске Црквене године, празник над празницима, јер на тај велики дан испунило се очекивање и жеља свих праведника и пророка од Адама до Св. Јована Крститеља. Васкрс се зове и Пасха, по угледу на старозаветни празник који су Јевреји светковали у пролеће, у спомен чудесног ослобођења из египатског ропства. У том смислу, Васкрс је Хришћанска Пасха која означава прелазак са Христом из смрти у живот, са земље у вечни небески живот. Пошто је Христово васкрсење било у недељу, тога дана ћe се Хришћани сећати и славити своју победу над смрћу. Тога дана је новозаветни празник Васкрс, а на тај дан Црква пева: "Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему." Васкрс је покретан празник, који се увек слави у недељу, и може пасти у размаку од 35 дана, од 4. априла до 8. маја. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља, а црквене песме које се тада певају, пуне су радости и весеља. Светла недеља се завршава недељом Антипасхе (Мали Васкрс). Током ове седмице, Царске двери се све време у држе отворене, све до Светле суботе. Правило Шестог васељенског сабора (66. правило) каже да од Васкрса па до Томине недеље, траје весеље у част Васкрсења Христовог. Ова седмица је увек трапава, тј. не пости се средом и петком. Светле седмице почиње литургијски период који траје педесет дана - од Васкрса до Духова. http://www.spc.rs/sr/svetla_nedelja_0

“Навршивши четрдесет дана који доносе корист души нашој, молимо те у човекољубљу твоме: дај и нама да гледамо Страсну недељу твојих страдања, да у њој прославимо силна дела твоја и неисказани промисао твој за нас, једнодушно певајући: Господе, слава Теби” (Доксастико, јутрење). Као што сви знамо, Лазарева субота означава крај Великог поста. Благословени период који је почео Чистим понедељком се сада завршио – поменута химна се певала и на Вечерњој служби на Лазарев празник. Шта нам поручује свети химнограф? Прво да ово време Великог поста „доноси корист нашој души“. Друго, иако је то „крај“ у погледу завршетка четрдесет дана, он такође функционише као полазна тачка. Ово је само по себи разумљиво: Црква је одредила Велики пост да бисмо се ми хришћани припремили за ту конкретну недељу, током које се фокусирамо на догађаје који су донели спасење људском роду – Христове муке и његову жртву на крсту. Није ли Христос на крсту узео наше грехе и победио ђавола? „Ето, кроз крст радост дође у цео свет“. Због тога ову недељу називамо „Великом“. Како примећује Свети Јован Златоуст, не зато што сваки његов дан дуже траје, већ зато што је све оно чиме се бави у вези са Христовим страдањем значајно и дирљиво. Суочени са духовном важношћу ових дана, с једне стране, од нас се захтева да извршимо посебне, јасне припреме – нико неупућен или неозбиљан не сме да додирне Свету тајну; с друге стране, они који су иницирани и припремљени позвани су, са онолико вере колико им је на располагању, да славе Господа, сагледавајући дубину љубави самог Створитеља. Четрдесетодневна припрема, као својеврсно увођење у духовност ове Свете седмице, објашњава израз „која доноси корист нашој души“ – да Црква нуди овај период Великог поста (са мноштвом богослужења, нагласком на истинском посту) духа и тела, као непрекидно подсећање на покајање које је једини пут који води у Царство Божије, чиме се храни и оживљава наша душа. Па ипак, чак и уз сву ову припрему, и даље нам је потребна милост Господња да бисмо добро ишли целим путем Велике недеље- „Дај нам благодат да јасно сагледамо смисао свете недеље твојих страдања“. https://mitropolija.com/2022/04/21/velika-strasna-nedelja-i-njen-smisao/

У дворани Српског културног центра ,,Свети Саваˮ у Суботици, задужбини Душана Радића, у понедељак, 11. априла 2022. године, свечано је отворена манифестација Недеља Православља. У присуству свештенства архијерејског намесништва суботичког, представникâ локалне самоуправе, делатникâ Центра, уважених уметника и верног народа, протојереј Душан Ђукић, архијерејски намесник суботички, пренео је благослове Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја и свим учесницима пожелео добродошлицу. Подсетивши приустне на речи молитве светог Јефрема Сирина, прота Душан је пожелео да у миру, радости и љубави дочекамо Празник над празницима. У оквиру свечаног отварања уприличена је изложба слика под називом ,,Трагање за веромˮ, врсног српског архитекте и мајстора цртежа Стевана Ј. Мићића из Београда. Поред аутора, о изложби су говорили др Зоран Недељковић и архитекта Драгомир Ацовић. Свечано отварање изложбе пратио је наступ Мешовитог хора Српског културног центра ,,Свети Саваˮ. У оквиру Недеље Православља, током наредних седам дана биће представљени предавачи, значајне личности и дугогодишњи сарадници који су протекле три деценије подржавали рад Српског културног центра ,,Свети Саваˮ у Суботици. Извор: Епархија бачка Поздравно слово свештеника Душана Ђукића:

Пета недеља свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ово пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном Првом и Другом бденију. Корачајући молитвеним путем покајања и поста, присећамо се свих недељних споменâ који нас својом Еванђелском поуком и тематиком укрепљују: Недеље Победе Православља , недеље Светог Григорија Паламе , недеље Величања Часног Крста - Крстопоклоне и недеље Светог Јована Лествичника . Из претходних недеља свете Четрдесетнице видимо да је свака од њих повезана са величањем неке победе Цркве или пак победничким подвизима угодникâ Божјих којима је недељни спомен и посвећен. У овај недељни дан Великог поста прослављамо велику подвижницу преподобну и богоносну мајку нашу Марију Египћанку која је просијала незалазном Христовом светлошћу поставши победница и образац истинског покајања. Спомен преподобне Марије Египћанке у пету недељу потиче из 12. века. Житије преподобне Марије Египћанке приписује се јерусалимском патријарху Софронију, а то нам сведочи и преподобни Јован Дамаскин. Свети Андреј Критски, кога је патријарх јерусалимски Теодор послао на Трулски, VI Васељенски сабор (680-681), донео је Житије преподобне Марије заједно са својим Великим покајним каноном. Читање канона светог Андреја и Житија свете Марије Египатске на јутрењу у четвртак пете седмице установљено је управо на VI Васељенском Сабору. Из житија преподобне исијава њено покајање, остављање грешног и трулежног живота и њено одевање у одежду усрдног подвига у пустињи. Из светог живота ове угоднице произилазе две крајности: дубина греховног живота, али и висина покајања и подвижничког живота. Са друге стране из њеног светог живота бивамо поучени да не постоји грех који је јачи од човека јер Господ по својој неизмерној љубави прихвата све који му са вером и љубављу у покајању прилазе. У једној од богослужбених химни ове недеље појемо: „Испрва блудом испуњена, покајањем си невеста Христова постала, Подражабајући Англески живот победила си демоне оружјем Крста. Због тога си се показала и невестом Царства, Маријо преславна.ˮ Како је записано у синаксару ове недеље „Да се људи, који су лењи за духовне подвиге, не би заборавилиˮ, у богослужењу пете седмице ради подсећања имамо поново читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског. У четвртак пете седмице на јутрењу имамо читање Великог покајног канона и житија преподобне Марије Египћанке. Из богате богослужбене ризнице налазимо да неки пак ово богослужење називају стајање Маријино. По речима Григорија Дебољског „Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји". Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост.ˮ Химнографија пете недеље Свете четрдесетнице великим делом је посвећена преподобној Марији Египћанки. Тако на вечерњем богослужењу величамо преподобну речима: „Мачем уздржања посекла си духовне замке и телесне страсти, грешне помисли уништила си тиховањем. Потоком молитвених суза твојих напојила си пустињу и родила си нам плодове покајања. Зато, преславна са љубављу прослављамо свештени спомен твој.ˮ „Уселила си се у пустињу и обличје страсти из душе си уклонила, написавши у њој слику богопознања. Изобилно си заблистала у врлинама, те си лако и по води ходила и у молитви се од земље уздизала. И сада у смелости свагда хваљена Маријо, која пред Христом Богом стојиш, моли се за душе наше.ˮ Сва химнографија овог недељног дана побуђује у нама актуализацију оне подвижничке клице која је дубоко усађена у бићу човечијем, те због тога многи Свети оци говори да је сваки човек подвижничко биће које свагда трага за подвигом. Пример и идеал тог благопријатног и душекорисног подвига исијава из пресветле личности преподобне Марије Египћанке. Хришћански живот нас учи да сваку душу красе врлине, управо оне спасоносне врлине које су красиле преподобну Марију Египћанке, ону угодницу Божију која задобијала врлину за врлином уздижући се тако у меру раста висине Христове. https://www.tvhram.rs/vesti/praznici/3950/peta-nedelja-velikog-posta-prepodobne-marije-egipcanke

У прву Недељу Велике четрдесетнице – Недељу Православља, 13. марта 2022. године, Свјатјејши Патријарх московски и све Русије Кирило, началствовао је служењем Свете Литургије у катедралном Храму Христа Спаситеља у Москви. Поред великог броја архијереја, свештеномонаха и свештенства Руске православне цркве, као и представника Помесних православних цркава при Патријарашком престолу у Москви, Његовој Светости је саслуживао и Преосвећени Епископ моравички Антоније, старешина Подворја Српске православне цркве у Москви. На богослужењу је одговарао Патријарашки хор Храма Христа Спаситеља под руководством И.Б.Толкачева. Благословом Његове Светости Патријарха Кирила, у свим храмовима се узноси молитва за мир у свету, што је учињено и у Храму Христа Спаситеља, одмах након сугубе јектеније. Након Свете Литургије, Његова Светост је началствовао служењем посебног чина Торжества Православља, после којег се обратио присутним верницима са својом патријарашком беседом. Патријарх Кирило је том приликом уручио и висока одликовања Руске Цркве, међу којима и ахиархимандриту Илији (Ноздрину), поводом његовог 70. рођендана. Извор новости: Пресс-служба Патриарха Московского и всея Руси Извор: Страница Епископа Антонија

Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих. (кондак) Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) Свети Григорије Палама: О спасеном блудном сину Свети Владика Николај: Беседа у недељу блудног сина Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у недељу блудног Сина Епископ јегорјевски Тихон (Шевкунов): Блудни син - једини циљ Великог поста Епископ захумско-херцеговачки Григорије: О блудном сину и покајању Игуман Никон (Воробјов): Беседа у недељу блудног сина Протопрезвитер-ставрофор Гојкo Перовић: Недеља о блудном сину Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић: О блудном сину Др Владан Таталовић: Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32) Катихета Бранислав Илић: Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ) Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста! Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста ТВ Храм: Тајна празника - Недеља о блудном сину Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У време христоборних царева Диоклецијана и зета његова Максимијана живљаху у Анадолији две побожне старе душе, Доротеј и Јевсевија. Они беху побожни хришћани; беху богати али и бездетни. Они се мољаху Богу да им подари дете, обећавајући да ће га посветити Њему. Бог услиши њихову молитву и њима се у недељу роди женско дете, због чега они и дадоше име детету Недеља, и крстише га светим крштењем. Родитељи васпитаваху Недељу у хришћанском учењу и врлинама, и тако од детињства Недеља посвети себе Богу, уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просиоци, но она их све одби говорећи да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просилаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине, и после мука одасла их к управитељу Јусту у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак посла Диоклецијан у Никомидију к ћесару Максимијану на суд. Саслушавши Недељу и видевши да је тврда и непоколебљива у Христовој вери, Максимијан нареди те је положише по земљи и дуго без милости бише воловским жилама. За то време мученица се мољаше Господу, и то страховито разјари мучитеља Максимијана те викаше на војнике који је мучаху. Тада му света мученица рече: Не варај се, Максимијане, никада ме нећеш моћи потчинити својој вољи пошто ми Бог помаже. После тога Максимијан посла свету Недељу к управитељу Витиније Илариону. Овај је саслуша и нареди да је уведу у идолски храм; но тамо се света Недеља помоли Богу, и настаде силан земљотрес, од кога сви идоли у храму попадаше на земљу, поразбијаше се и у прах претворише; утом улете вихор у храм, и развеја по ваздуху тај идолски прах; затим сину муња и сагоре лице управитељу Илариону, те он паде са свога престола и издахну. После Иларионове погибије за управитеља области дође Аполоније. Обавештен о свему што се догодило, Аполоније удари свету Недељу на зверске муке, па је врже у тамницу. Када света Недеља лежаше у тамници сва у ранама, јави јој се Христос Господ, исцели је и рече јој: "Не бој се мука, Недељо, моја благодат је с тобом". Када управитељ Аполоније поново изведе свету Недељу на суд и муке, он донесе пресуду да она буде спаљена у огњу. Слуге спремише огромну ватру, и бацише мученицу усред ватре. А света мученица, подигавши руке к небу, дуго се мољаше Богу. И тада, из чистог и ведрог летњег неба, спусти се облак и угаси сву ватру, која ни најмање не повреди свету мученицу. После тога управитељ нареди да се на мученицу пусте разне звери, али и ту она остаде неповређена, пошто јој звери као кротка јагњад полегаше крај ногу. Видећи ово необично чудо, многи од присутних незнабожаца повероваше у Господа Христа. Но сви бише посечени. Света Недеља рече Аполонију: "Никојим начином не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове, имам пример Данила; бациш ли ме у море, имам пример Јоне пророка; предаш ли ме мачу, сетићу се чеснога Претече. За мене је живот - умрети за Христа". Тада нареди Аполоније да мученицу поново воде у тамницу. После извесног времена управитељ Аполоније, севши на судишту, са судијског места изрече смртну пресуду мученици: да буде посечена мачем. Џелати је онда узеше и изведоше ван града да је погубе. Света Недеља их замоли за дозволу да се помоли Богу. Џелати јој дозволише. Она онда клече на колена, уздиже руке к небу и помоли се Богу, да Бог помилује и спасе све оне, који буду спомен њен славили, и да упокоји њену душу заједно са душама њених родитеља. Свршивши молитву, она предаде душу своју Богу пре него се мач спусти на њену главу. А када војници, пришавши к њој да изврше над њом смртну казну, видеше да је већ умрла, зачудише се. Утом би к њима божански глас с неба који им рече: Идите, браћо, и причајте свима о великим делима Божјим. - Војници се после тога вратише славећи Бога. Света Недеља чесно пострада и пресели се у вечну радост Господа свога 289 године, у Никомидији. Ова света мученица се нарочито много празнује у Далмацији и Јужној Италији. Вера

По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Твоју Цркву. Зато Ти кличемо Христе Боже: Пошаљи народу Твоме милости и мира, и душама нашим велику милост. Катихета Бранислав Илић: Диван је Бог у светима својим! Емисија о богослужбеним особеностима Недеље свих Светих и Апостолском посту О Недељи Свих Светих Свети Теофилакт Охридски: Беседа у недељу Свих Светих Свети Николај Охридски и Жички: Беседа у недељу Свих Светих Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у Недељу Свих Светих Ко су светитељи? Радио Беседа: Недеља Свих Светих Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години - Недеља прва по Педесетници Света Црква сваки дан молитвено помиње свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све они који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар која је погодна за ново небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на Земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. Катихета Бранислав Илић: Радујте се Свети Оци, похвале Никејске! Спомен Светих 318. Отаца Првог Васељенског Сабора Свети владика Николај: Еванђеље о молитви Господа Спаситеља за нас Преподобни Јустин ћелијски: Беседа у недељу Светих Отаца првог Васељенског Сабора Презвитер Велимир Врућинић: Беседа у недељу Светих Отаца Првог Васељенског Сабора Протођакон Радомир Перчевић: Свјатих Отцев лик... Радио Беседа: Недеља Светих Отаца првог Васељенског Сабора Свети Теофан затворник: Мисли за сваки дан - Недеља Светих Отаца Првог Васељенског Сабора Арије је почео да пориче Божанску природу Сина Божијег и Његову једносуш(т)ност са Богом Оцем. И на њега се одмах подигла сва Црква, са свих страна света, једним устима исповедајући да је Господ Исус Христос – Син Божији јединородни, Бог од Бога, рођен, не створен, јединосуш(т)ан Оцу. Неко би могао да помисли да се ради о случајном одушевљењу за једномисленост. Међутим, та вера је потом прошла кроз огњено испитивање када се на страну аријанаца преклонила власт и сила. Ни огањ, ни мач, ни гоњења нису могли да је истребе. Она се одмах свагде пројавила, чим је престао притисак спољашње силе. То значи да она саставља срце Цркве и суштину њеног исповедања. Слава Господу који у нама чува ту веру! Јер, док је ње, ми смо још Хришћани, макар и рђаво живели. Нестане ли она – и Хришћанству је крај. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ослепљен духовним очима, прилазим Ти Господе Христе, као слепи од рођења, и у покајању Ти кличем: Ти си онима у тами Пресветла Светлост! Катихета Бранислав Илић: Ко саграши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? (Јн. 9, 2) Свети Николај Охридски и Жички: Беседа у недељу слепорођеног Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у недељу слепорођеног Епископ крушевачки Давид: Беседа у недељу слепорођеног Епископ франкфуртски и све немачке Сергије: Беседа у недељу слепорођеног Архимандрит Јован (Крестјанкин): Беседа у недељу слепорођеног Радио Беседа: Недеља слепорођеног Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна. Свети Григорије Палама: Беседа на Еванђеље о жени Самарјанки Свети Владика Николај Охридски и Жички: Еванђеље о Дародавцу воде живе и о жени Самарјанки Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у недељу Самарјанке Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Недеља Самарјанке (видео) ТВ Храм: Недеља Самарјанке (видео) Радио Беседа: Недеља Самарјанке (аудио) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Душу моју, Господе, у гресима многим, и безумним делима жестоко раслабљену, подигни Твојим божанским заступништвом, као што си некада раслабљеног подигао, да Ти спашен кличем: Слава Милостиви Христе сили Твојој! Катихета Бранислав Илић: Господе, немам човека! (Јн 5, 7) Преподобни Јустин ћелијски: Беседа у недељу Раслабљеног Свети Николај Охридски и Жички: Еванђеље о чуду у Витезди Епископ захумско-херцеговачки Григорије: Беседа у недељу Раслабљеног Епископ западноамерички Максим: Беседа у недељу Раслабљеног Протојереј Александар Шмеман: Недеља Раслабљеног Протођакон Радомир Перчевић: Притворје Соломоновје... Протојереј-ставрофор Славко Божић: Беседа у Недељу Раслабљеног Презвитер Велимир Врућинић: Беседа у недељу Раслабљеног Прича о бањи Витезди Радио Беседа: Недеља Раслабљеног Радио Светигора: Недеља раслабљеног Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Заповедио си мироносицама да се радују, а плач праматере Еве си умирио Васкрсењем Твојим, Христе Боже, и Апостолима Твојим си наредио да проповедају: Спаситељ је Васкрсао из гроба. Катихета Бранислав Илић: Свете мироносице – прве благовеснице Васкрсења Беседа преподобног Григорија Паламе у недељу мироносица Беседа преподобног Јустина ћелијског у недељу мироносица Свештеномученик Серафим (Чичагов): Беседа у недељу мироносица Беседа Патријарха Иринеја у недељу мироносица Беседа Епископа бихаћко-петровачког Атанасија у недељу мироносица Беседа презвитера Драгана Петровића у Недељу светих жена мироносица Жене мироносице - носитељке добре вести Радио Беседа: Недеља Мироносица Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. Катихета Бранислав Илић: Неверни или уверени Апостол Тома? Томина недеља - Антипасхе Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у Томину недељу Архиепископ Аверкије Таушев: Томина недеља Епископ фанкфуртски и све Немачке Сергије: Беседа у Томину недељу Протојереј Александар Шмеман: Томина недеља Протопрезвитер Жељко Латиновић: Беседа у недељу Антипасхе или Томину недељу Радио Беседа: Томина недеља Томина Недеља - Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник Господ мој и Бог мој!, узвикнуо је свети апостол Тома. Осећате ли са каквом се снагом он ухватио за Господа и како га снажно држи? Ни дављеник се не држи чвршће за даску која му даје неку наду на спасење од дављења. Можемо рећи да још не верује онако како би требало онај ко се не односи тако према Господу. Ми говоримо: „Господ Спаситељ“, мислећи при том да је Он Спаситељ свих, а апостол говори: „Мој Господ Спаситељ“. Онај ко говори: „Мој Спаситељ“, oceћa своје спасење, које истиче из Њега. Осећање спасења је сразмерно и осећању пропасти из које је Спаситељ извукао спасенога. Осећање погибли код човека који по природи воли живот, а који зна да сам себе не може спасти, присиљава на искање Спаситеља. И када га нађе и осети силу спасења која из Њега излази, он се хвата чврсто за Њега и неће да се одвоји, макар га због тога лишили и самог живота. Догађаји такве врсте у духовном животу Хришћанина не замишљају се само умом, него се збивају на самом делу. Како вера, тако и сједињење са Христом, код њих постаје јако као живот и смрт. Само такви искрено узвикују: „Ко ће ме раставити…“! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Гле Женик долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којег нађе ленствујућег. Гледај, зато, душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже наш, молитвама Бестелесних Сила помилуј нас. Дани Страсне седмице Катихета Бранислав Илић за васељенски Радио "Светигора" о страсној седмици: Дa сила Васкрсења одагна од нас сва искушења, а особито ово искушење пошасти вируса-корона! Емисија о богослужбеним особеностима Великог понедељка, Великог уторка и Велике среде Емисија о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (страсна недеља) Архиепископ Аверкије Таушев: Типик богослужења Страсне седмице Победилац смрти, филм о Страсној Седмици и Васкрсу у манастиру Високи Дечани (видео) Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Страсна седмица (аудио) Jереј Иван Станишић: Страсна седмица (аудио) Презвитер Вељко Васиљев: О Страсној седмици Протопрезвитер мр Јован Милановић: Типик Страсне седмице Ђакон мр Бошко Савић: Химнографија Страсне седмице Свети Теофилакт Охридски: Тумачење светог Јеванђеља по Матеју Архимандрит др Јустин Поповић: Тумачење светог Јеванђеља по Јовану Катихета Бранислав Илић о данима Велике (страдалне недеље) Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики понедељак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики уторак Катихета Бранислав Илић: Света и Велика среда Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики четвртак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики петак – дан крсног страдања Господњег Катихета Бранислав Илић: Велика субота - дан Спаситељевог погреба и силаска у ад Свети и Велики понедељак Свети и Велики понедељак Протопрезвитер Бобан Стојковић: О Великом понедељку Острог ТВ студио: О Великом понедељку ТВ Храм: Верске недоумице - Велики понедељак (видео) Свети и Велики уторак Свети и Велики уторак Протопрезвитер Бобан Стојковић: О Светом и Великом уторку Острог ТВ студио: О Великом уторку ТВ Храм: Верске недоумице - Свети и Велики уторак (видео) Света и Велика среда Света и Велика среда Ђакон Александар Лекић: О богослужењу Свете и Велике среде Острог ТВ студио: О Великој среди Радио Светигора: Велика Среда (аудио) ТВ Храм: Верске недоумице - Света и Велика среда (видео) Протојереј Андреј Ткачов: Последња молитва последње Литругије Протопрезвитер Бобан Стојковић: О Светој и Великој среди Свети и Велики четвртак Свети и Велики четвртак Протојереј Мирчета Шљиванчанин: О богослужењима Великог Четвртка ТВ Храм: Дванаест страсних Еванђеља Радио Светигора: Велики четвртак Протојереј Андреј Ткачов: Јуда Протопрезвитер Бобан Стојковић: Свети и Велики четвртак Протонамесник Дарко Ђурђевић на Велики четвртак: Света Литургија – печат нашег хришћанског живота! ТВ Храм: Свети и Велики четвртак Свети и Велики петак Свети и Велики петак Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Свети и велики петак Школованој девојци: О пет рана Исусових – Свети владика Николај српски Епископ браничевски Игнатије: Слово на Свети и Велики петак Епископ Сергије: Тишина Великог петка Протојереј Андреј Ткачов: Беседа пред Плаштаницом Протопрезвитер Бобан Стојковић: О Светом и Великом петку Из хиландарске ризнице: Нотни запис 15. Антифон јутрења Великог петка Радио Светигора: Свети и Велики петак (аудио) ТВ Храм: Свети и Велики петак (видео) Света и Велика субота Света и Велика субота Радио Светигора: Света и Велика субота (аудио) ТВ Храм: Света и Велика субота (видео) Када се славни Ученици за време вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио; бежи од ненасите душе, која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима добри Господе, слава Теби. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мршвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар) Улазак Христов у Јерусалим - Цвети Свети Григорије Палама: Беседа у цветну недељу Свети Јован Златоусти: Беседа у цветну недељу Свети Игњатије (Брјанчанинов): Беседа у цветну недељу Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у цветну недељу Свети Владика Николај: Срце уз Часни пост (Цветна недеља) Свети Владика Николај: Цветна недеља Катихета Бранислав Илић: Благословен који долази у име Господње! Емисија о богослужбеним особеностима суботе Праведног Лазара и празника уласка Христовог у Свети Град Јерусалим – Цвети Извор: Ризница литургијског богословље и живота

У теби, мати, верни образ Божији засија, узевши крст и следећи Христа. Делима си подучавала како укротити тело као пролазно, и ценити душу као бесмртну. Стога се и твоја душа, преподобна Марија, радује са ангелима. (тропар) Преподобна Марија Египћанка Свети Григорије Палама: Беседа изговорена у пету недељу Великог поста Преподобни Јустин Ћелијски: Прва беседа у пету недељу Великог поста Преподобни Јустин Ћелијски: Друга беседа у пету недељу Великог поста Свети Владика Николај: Еванђеље о служби и страдању Сина Божјег Свети Владика Николај: Срце уз Часни пост (Пета недеља великог поста) Архиепископ Аверкије (Таушев): Пета недеља Великог поста Беседа Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија изговорена у пету недељу Великог поста, 2015. године у новосадском саборном храму (аудио) Беседа Епископа јегарског Порфирија изговорена у пету недељу Великог поста, 2014. године у Светоархангелској обитељи у Ковиљу Протојереј Андреј Ткачов: Радујте се развратници покајани Јеромонах Игнатиjе (Шестаков): Славољубље (Беседа у пету недељу Великог поста) Ђакон Вељко Васиљев: О првом бденију Катихета Бранислав Илић: Пета недеља Великог поста – Преподобне Марије Египћанке Катихета Бранислав Илић: Прво бденије – сиже великопосних дана Катихета Бранислав Илић: Друго бденије – похвално пјеније Богомајци ТВ Храм: Разговори о недељама Великог поста (пета недеља Великог поста) ТВ Храм: У сусрет Васкрсу - Недеља Глувна Радио Беседа: Недеља преподобне Марије Египћанке (аудио) Радио Светигора: Пета недеља Часног Поста - Глувна (аудио) Извор: Ризница литургијског богословље и живота

Пета недеља Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ово пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном првом и другом бденију. Корачајући молитвеним путем покајања и поста, присећамо се свих недељних споменâ који нас својом еванђелском поуком и тематиком укрепљују: Недеље Победе Православља, недеље Светог Григорија Паламе, недеље Величања Часног Крста - Крстопоклоне и недеље Светог Јована Лествичника. Из претходних недеља свете Четрдесетнице видимо да је свака од њих повезана са величањем неке победе Цркве или пак победничким подвизима угодникâ Божјих којима је недељни спомен и посвећен. У овај недељни дан Великог поста прослављамо велику подвижницу преподобну и богоносну мајку нашу Марију Египћанку која је просијала незалазном Христовом светлошћу поставши победница и образац истинског покајања. Спомен преподоне Марије Египћанке у пету недељу потиче из 12. века. Житије преподобне Марије Египћанке приписује се јерусалимском патријарху Софронију, а то нам сведочи и преподобни Јован Дамаскин. Свети Андреј Критски, кога је патријарх јерусалимски Теодор послао на Трулски, VI Васељенски сабор (680-681), донео је Житије преподобне Марије заједно са својим Великим покајним каноном. Читање канона светог Андреја и Житија свете Марије Египатске на јутрењу у четвртак пете седмице установљено је управо на VI Васељенском Сабору. Из житија преподобне исијава њено покајање, остављање грешног и трулежног живота и њено одевање у одежду усрдног подвига у пустињи. Из светог живота ове угоднице произилазе две крајности: дубина греховног живота, али и висина покајања и подвижничког живота. Са друге стране из њеног светог живота бивамо поучени да не постоји грех који је јачи од човека јер Господ по својој неизмерној љубави прихвата све који му са вером и љубављу у покајању прилазе. У једној од богослужбених химни ове недеље појемо: „Испрва блудом испуњена, покајањем си невеста Христова постала, подражавајући англески живот победила си демоне оружјем Крста. Због тога си се показала и невестом Царства, Маријо преславна." Како је записано у синаксару ове недеље да се људи, који су лењи за духовне подвиге, не би заборавили, у богослужењу пете седмице ради подсећања имамо поново читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског. У четвртак пете седмице на јутрењу имамо читање Великог покајног канона и житија Преподобне Марије Египћанке. Из богате богослужбене ризнице налазимо да неки пак ово богослужење називају стајање Маријино. По речима Григорија Дебољског Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји. Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост.ˮ Химнографија пете недеље Свете четрдесетнице великим делом је посвећена преподобној Марији Египћанки. Тако на вечерњем богослужењу величамо преподобну речима: Мачем уздржања посекла си духовне замке и телесне страсти, грешне помисли уништила си тиховањем. Потоком молитвених суза твојих напојила си пустињу и родила си нам плодове покајања. Зато, преславна са љубављу прослављамо свештени спомен твој. Уселила си се у пустињу и обличје страсти из душе си уклонила, написавши у њој слику богопознања. Изобилно си заблистала у врлинама, те си лако и по води ходила и у молитви се од земље уздизала. И сада у смелости свагда хваљена Маријо, која пред Христом Богом стојиш, моли се за душе наше. Сва химнографија овог недељног дана побуђује у нама актуализацију оне подвижничке клице која је дубоко усађена у бићу човечијем, те због тога многи Свети оци говори да је сваки човек подвижничко биће које свагда трага за подвигом. Пример и идеал тог благопријатног и душекорисног подвига исијава из пресветле личности преподобне Марије Египћанке. Хришћански живот нас учи да сваку душу красе врлине, управо оне спасоносне врлине које су красиле преподобну Марију Египћанке, ону угодницу Божију која задобијала врлину за врлином уздижући се тако у меру раста висине Христове. Христе Боже наш, поддерживающий всех падающих, поверженных же поднимающий, неотделимо нисшедший из Отеческих недр и воплотившийся от святой Девы Марии, и в мир пришедший, чтобы удостоить попечения и возвратить в изначальное естество нашу отпавшую природу, подвергшуюся нападению бесплотных и душеубийц разбойников, и лишенную нетления и тяжко израненную ими! Ты, Владыко, уврачуй наши незримые язвы и обвяжи раны душевные честною Твоею Кровию, юже пролил еси на нас, и святым Твоим помазанием, еже нам даровал еси; и избави нас от поражений, беспрестанно наносимых нам невидимыми злодеями, спешащими похитить у нас даже веру в Тебя и надежду, и желающих смыть с нас благодать Твою; не лиши нас человеколюбивого и спасительного врачевания, чтобы, исцелившись и очистившись от всякой скверны, мы удостоились звания перворожденных, написанных на Небесах, ибо Ты — врач невидимых и видимых болезней. Яко Ты еси Бог наш, и Тебе славу воссылаем, Отцу и Сыну и Святому Духу, ныне и присно и во веки веков. (Заамвона молитва пете недеље Великог поста) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква