Претражи Живе Речи Утехе

Mного тужног срца изражавам моје дубоко саучешће Његовој Светости Г. Г. Иринеју, архијерејима, свештенству и монаштву Црногорске митрополије у вези са преласком у бољи свијет много љубљеног Високопреосвећеног митрополита Амфилохија. Много ми је жао да не могу учествовати у опелу и сахрани у саборној цркви у Подгорици, па надам се да ћу касније имати прилику да се молим на гробу многогодишњег свог учитеља и пријатеља. Православни свијет у лицу високопреосвећеног митрополита изгубио једног од најистакнутијих богослова и великог молитвеника. Међутим добили смо великог заступника пред престолом Свевишњега за православни народ на небесима. Зато благодаримо Свемилостивог Господа да је нам дао таквог мудрог и храброг, стварно црногорског у најбољим традицијама светитеља у наше тамно вријеме. Широм наше њемачке епархије молимо се за упокој душе нашег митрополита и за мир и љубав у његовој Црној Гори. Са љубављу у Христу остајем Ваш +Марко, митрополит Берлински и Њемачки Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Високопреосвештенство архиепископ берлински Марко (Руска загранична Црква) уздигнут је у звање митрополита, а поводом 40 година његове архијерејске службе. Животопис архиепископа Марка Ова једногласна одлука донета је на заседању Свештеног Синода ове Цркве у Њујорку од 6. до 10. децембра 2019. године, с напоменом да је архиепископ Марко архијереј са најдужом архијерејском службом у овој Цркви. Одлука је донета на предлог митрополита Илариона на претходном заседањз Сабора 28. јуна којем архиепископ Марко није присуствовао. Митрополит Марко је рођен у месту Кемницу у Источној Немачкој 1941, а преселио се у с породицом у Западну 1944. и настанио у Франкфурту на Мајни 1954. године. Студирао је словенске језике, а докторат је написао из древне руске књижевности. У Православну Цркву је ступио 1964. и касније уписао Богословски Факултет Српске Православне Цркве у Београду и 1979 г. дипломирао и стекао диплому богословља. Овде је дошао под утицај чувеног српског теолога Јустина Поповића и одлучио да се замонаши. Замонашио га је епископ штутгарски Павле 1975, а следеће године рукоположен је за јеромонаха. У новембру 1980. хиротонисан је за викарног епископа минхенског и јужнонемачког и настанио се као архијереј у манастиру Светог Јова Почајевског у Минхену, у којем је обновио монашки живот према светогорском типику. Од 1982. он је епархијски архијереј берлинско-немачки, а 1990. уздигнут је у звање архиепископа. Године 1997. постао је надзорник Духовне мисије у Јерусалиму, коју службу обавља и данас. Од 1986. до 2017. године администрирао је Епархијом за Велику Британију и Ирску. Садашња епархијска Саборна црква Рођења Пресвете Богородице и Светих царских мученика у Чизвику у Лондону подигнута је на иницијативу Владике Марка и с његовим посебним старањем. Митрополит Марко је велики ауторитет по догматским, канонским и литургичким питањима. У Комисији православних епископа Немачке он је на челу Комисије за превођење богослужбених књига на немачки језик. Одлично говори руски, српски, енглески, а познавалац је старогрчког богослужбеног језика. Велики је поштовалац Српске Цркве и пријатељ је више српских архијереја: умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, бачког Иринеја, аустријско-швајцарског Андреја, бихачко-петровачког Сергија, бившег западноевропског Константина, црногорског-приморског Амфилохија... На многаја и благаја љета, Високопреосвећени Владико! Извор: Инфо-служба СПЦ

„Ваше преосвешентсва, чесна братија овог светог манастира, братије и сестре, нисам ја вас удостојио него сте ви мене удостојили. Мислим да нас је Бог све удостојило данас да се скупимо овдје, у овом светом храму, поред кивота Светог Краља Стефана. Честитам вам велики празник. Међутим, сматрам да није истина кад кажем ”велики празник”. Овај празник је изванредан, превелики празник. Ако смо примијетили синоћ, ми који смо били на бдењу, кад се читало умјесто васкрсног јеванђеља, читало се јеванђеље Светом. То је изванредан случај. Црквена слава, манастирска слава сматра се као други Васкрс. Али то није већи од Васкрса, него други. Ако се замењује васкрсно јеванђеље другим јеванђељем, то показује колико братија овога манастира поштује Светог Краља Стефана. Зашто такво поштовање? Зашто сте се ви скупили овдје, у овом светом мјесту? Дошли сте из велике даљине да поштујете овог светог. Мислим да је разлог у томе што је Свети Стефан велики зидар који подиже зид око овог манастира и наших душа. Чиме зида? Он зида зид овог храма његовом молитвама за нас и за све православне хришћане. Овај зид је тврд, претврд. Никад за све векове овог манастира нико није срушио ове зидине. И тако треба да наша срца нико не сруши, никаква сила. Овај зид не мјери се висином, дебљином, бројем камења који су узидани. Овај зид се мјери духовном мјером. Овај зид је напомена нама да треба зидати стално, да смо хришћани не само у недељу, не само на Божић и на Васкрс, него сваки дан, сваки тренутак наших живота. Ми ћемо бити хришћани само онда, кад зидамо сваки дан, кад никад не престајемо, кад знамо да наше хришћанство није тренутна ствар. Треба да знамо у чему се наше хришћанство састоји: у покајању. Шта ради калуђер? Зашто носи црну одежду? За покајање. Покајање је основа. И сећамо се како Господ је дошао у овај мир, и почео је своје Јеванђеље речима, ”Покајте се, приближи се Царство небеско.” Због тога се кајемо, да добијемо царство небеско у нашим срцима. Наше срце je најдрагоценије сасуд за благодат Божији. Због тога су мученици, апостоли, мученици свих вријемена ишли на крст: због покајања, због љубави за Христа. То покајање, које је основ нашег хришћанског живота, нас води ка крсту, а преко крста, идемо ка Васкрсу. И тако ми смо увијек крстоносци, христоносци, увијек у свом срцу, у свом читавом бићу, имамо крст Христов и Васкрсење. Само на тај тачин ми можемо опстати против свих злих сила, који ви видите свакодневно, како руше цркве, како руше човечанске душе, како руше нашу омладину сваком прљавштином. Једини хришћани се боре против насиља: државног, политичког, а и против насиља етичког, моралног. Много много сила има у нашем животу којима морамо, без страха, да се одупремо и да идемо напријед за Христа, за крст, за Васкрс. Није наша борба са неким или против некога, него против наших греха. Наша борба је за Христа, за крст, за вазнесење. У овом светом храму, сећамо се да је најбитнија основа нашег хришћанског живота наша молитва, наше покајање. Нису за само један дан, него су наши стални пратиоци, наши пратиоци свакодневног живота. Само на тој основи можемо зидати мир, зидати дебели зид који нас заштити од сваког зла. У овоме вам желим Божију помоћ, да се трудите, да радите на свом спасењу, и да знате да је само у Богу права помоћ. У људима ћемо често налазити само охолост, и због тога ћемо патити и то је наш крст. Али све ово чини живот. Уз Божију помоћ живећемо као хришћани.“ Беседу је говорио, на течном српском језику, Владика Марко, Архиепископ Берлински, Руске заграничне цркве, после славске Литургије у манастиру Дечани, 24ог новембра 2019. године. Владика Марко, немачког порекла, је дугогодишњи пријатељ српског народа, пострижен у монаштво од преподобног Јустина Ћелијског. Извор: Манастир Високи Дечани

Велики пријатељ Преподобног Аве Јустина, Његово Преосвештенство Епископ берлински и германски г. Марко, ексклузивно за радио „Источник“, непосредно после освећења триолтарне заветне цркве у манастиру Ћелије, евоцира успомене на свог учитеља и пријатеља. Каже да Ава предаје јеванђеље на богочовечански начин. Сећа се да је као младић и београдски ђак, чуо да у скривеном манастиру близу Ваљева постоји један мудар, образован монах, маргинализован, изопштен и скрајнут. Упутио се тамо и временом постао део мале свештене дружине чији је центар био Ава Јустин. „Памтим га као живог човека и као тумача јеванђеља“, рекао је Епископ Марко. Извор: Радио Источник

После Свете Литургије у манастиру Ћелије, била је трпеза љубави којој су поред верног народа присуствовали служашчи Архијереји. Поред домаћина, Епископа ваљевског Милутина, на радост присутних обратио се Архиепископ берлински Марко из Руске Заграничне цркве који се присетио својих долазака код Аве Јустина који је пресудно утицао на његов монашки пут. Иако родом Немац, Епископ Марко је примио православље и потом постао Епископ Руске Заграничне цркве. Поред Епископа, обратили су се редом: гдин Жуков, секретар Руске амбасаде, др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама и отац Пантелејмон из Веријске Митрополије. Епископ Милутин, домаћин сабрања којим је Епархија ваљевска у својим оквирима заокружила велику прославу – 800 година самосталности СПЦ, рекао је да је само једном служио Свету Литургију са Авом Јустином, али да му је то довољно за цео живот, као и за вечност. „Посебну благодарност дугујем Мати Гликерији и њеним сестрама“, рекао је ваљевски архијереј, док је игуманија свете ћелијске обитељи, мати Гликерија, уручила иконе са ликом Јустина присутним архијерејима. Епископ бачки Иринеј је још једном изразио задовољство што је учествовао у овом великом догађају. Извор: Радио Источник

После дуже и теже болести у 64. години земаљског живота упокојио се архиепископ берлински и немачки Московске патријаршије, широм православља, а нарочито у немачкој дијаспори, омиљени архијереј Теофан. Теофан (Галински) рођен је 8. јула 1954. године у Украјини, у Белој Цркви (Кијевска област). Завршио је као један од најбољих ђака тадашњу Лењинградску духовну семинарију и Лењинградску духовну академију, на којој је касније био шеф катедре за литургику. Занонашен је 1976. од митрополита Никодима (Ротова), а у свештенички чин рукоположен годину дана касније, од тада митрополита Кирила (садашњег руског патријарха). Усавршавао се у Источно-црквеном високошколском институту у Регенсбургу (1977-79). Од 1985. године по црквеној заповести, своје просветно служење заменио је испуњавањем дужности заменика председника Одељења спољашњих црквених послова РПЦ. Као такав изабран је и хиротонисан почетком 1987. у викарног епископа московског патријарха, са титулом "каширски". Одиграо је значајну улогу у припреми обележавања Хиљадугодишњице крштења Руси 1988. године, која је најавила обнову православља у до тада званично атеистичкој земљи. У деликатном периоду, након уједињења Немачке, па и обједињавања три дотадашње епархије Московске патријаршије на њеном тлу у епархију "берлинску и немачку", изабран је за њеног првог епархијског архијереја 1992. године. Било је то време у коме је велики број православних из земаља бившег СССРа емигрирао у Хемачку. Њиховом пастирском окромљавању нарочито се посветио архијереј Теофан, који је уведен у сан архиепископа 1995. године. За 25 година архијерејске службе рукоположио је више десетина свештеника, основао са епархиотима преко стотину парохија широм Немачке, најзад дочекао и канонско саслуживање са раније раздвојеном браћом из Руске заграничне цркве. О њему топло сведочи архиепископ берлински и западноевропски господин Марко из Руске заграничне цркве, који је ових дана у поклоничкој посети светињама у Црној Гори. Блаженоупокојени архиепископ Теофан спада у најзаслужније људе за високи углед Православља у савременом немачком друштву. Господ да му подари Царство Небеско! Заупокојена литургија и опело архиепископа Теофана биће 14. септембра у Васкрсенској саборној цркви Берлина, а сахрана, по његовој жељи, на руском гробљу у Тегели.