Све активности

У Кесарији Палестинској, у време цара Максимијана, једног дана су пред преторијом стајали свезани многи хришћани. Пришла им је благочестива девица Теодосија и храбрила их је да мученички пострадају за Христа. Војници, чувши је шта говори, и њу су одвели пред судију. Судија нареди да јој свежу камен о врат и да је баце у море. Али ангели је извукоше живу на обалу. Када се поново јавила судији, овај је даде на посечење. Идуће ноћи, Света Теодосија јавила се својим родитељима сва у небеском сјају, окружена многим девојкама које су спасење у Господу нашле пострадавши за Њега као и она. Ликовала је светитељка, јер су је родитељи све време одвраћали од исповедања Христа. Пострадала је 308. године. https://mitropolija.com/2025/06/11/prepodobnomucenica-teodosija-tirska-2/

Кружи Русијом необична прича: каже да је у совјетско време био хирург-свештеник. Положи болесника на операциони сто, очита над њим молитву и подом нацрта крст на месту где треба резати, па тек потом узима скалпел. И резултати његових операција су били чудесни: слепи би прогледали, непокретни би стајали на ноге. Да ли је то помагала наука, да ли Бог… „Сумњамо у то“, кажу једни. „Тако је било“, тврде други. Једни кажу: „Комитет нипошто не би свештеника трпео у операционој сали“. А други им одговарају: „Немоћан је и Комитет, ако хирург није обичан хирург, већ професор, и не обичан свештеник – баћушка, већ прави епископ“. „Професор – епископ? Не, то није могуће“, говоре искусни људи. „Дешава се“, одговарају им не мање упућени. „Тај професор – епископ је још и генералске еполете носио, а у протеклом рату управљао је свим болницама Сибира“. На пожутелим фотографијама из совјетских времена видећете седог старца обученог у расу. На грудима крст и знак архијерејског достојанства – панагија. Озбиљно и проницљиво гледа преко старачких наочара. Професор – епископ је готово наш савременик – проживео је под совјетском влашћу преко четрдесет лета; по његовим књигама је учило неколико поколења совјетских хирурга. Држао је предавања студентима, на научним скуповима и конференцијама и проповеди у храмовима. Добро су га знали рањеници у војним болницама и изгнаници који су били изгнани у Архангелском и Краснојарском крају. Једноставно је предпоставити, да је професор – епископ, сјединивши у својим рукама крст и скалпел, поразио савременике управо тим необичним сједињавањем две разнородне сфере делатности. Пропаганда је убедила грађане у то, да су наука и религија неспојиви, и чак више од тога, те две сфере могу постојати, само водећи једна против друге непрестани жестоки рат. И одједном се појављује он – епископ и професор. Невероватно, но то је факат. Савременике је чудила раса хирурга, но још чудеснијим се чинио непокорни карактер епископа. Сачувана су сведочења очевидаца његовог разговора са врховним Ташкентског Комитета Петерсом, који је важио за свирепог човека, чије руке су биле заливене крвљу. Петерс је упитао професора: – Како то ви, Војно-Јасеницки, ноћу се молите, а дању режете људе? – Ја режем људе у име њиховог спасења, – одговорио је свештеник, – а у чије име их ви режете? – Како можете веровати у Бога? Зар сте Га видели? – Не, нисам га видео. Но, ја сам много оперисао на мозгу и отварајући лобању никада тамо нисам видео ум. Ни савест такође тамо нисам нашао. Значи ли то да они не постоје? Енциклопедијска забелешка о његовој биографији изгледала би на пример овако: Војно-Јасеницки Валентин Феликсович. Родио се 1877.г. у Керчи. Умро 11. јуна 1961.г. у Симтеропољу. Хирург, доктор медицине. До 1917.г. лекар у болницама средње Русије, касније – главни лекар Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног универзитета. Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука, хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство. Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига „Огледи из гнојне хирургије“, која је доживела три издања (1934, `45, `56.г). Изабран је за почасног члана Московске духовне академије у Загорску. Награде: Признање Варшавског Универзитета (1916.г.), брилијантни крст од Патријарха све Русије (1944.г.), медаља „За херојски рад у Великом Отаџбинском рату“, (1945.г.), Стаљинова награда првог степена за књигу „Огледи из гнојне хирургије“, и „Касније ампутације услед рањавања зглобова из ватреног оружја“ (1946.г.). Војно-Јасеницки је умро у чину архиепископа Кримског и Симферопољског. Од детињства Валентин је имао велики дар за сликање, и окончавши гимназију, а потом кијевску уметничку школу, припремао се за упис у Петроградску уметничку академију. Маштао је да постане уметник. Но, за време пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је потребна помоћ? И тада, прочитавши у Новом Завету: „Жетве је много а делатника мало“ (Мт. 9,37), осетио је да те речи Господ говори непосредно њему. Тога се удостојавају ретки изабраници Божији. Тако је свети Антоније Велики, чувши у храму речи Јеванђеља: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди, продај имање своје и раздај сиромашнима; и имаћеш благо на небесима; и хајде за Мном“ (Мт. 19,21), осетио, да Господ управо њему то заповеда. Пошао је и испунио све до краја. Зато је и Велики. Млади Валентин, чувши призив Божји, уздрхтао је и узвикнуо: „О Господе! Зар је заиста у Тебе мало делатника?!“ Он тада није могао ни замислити да ће постати управо такав делатник на њиви Господњој. Касније, после много лета, када га је Господ призвао као радника на њиву Своју, он је био сигуран да је тај јеванђелски текст био први призив Господњи да Му служи. Ступивши на медицински факултет Кијевског универзитета, он је са интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао најбољи студент факултета. Млади лекар Војно-Јасеницки дипломирао је са десетком. Школски другови су га упитали чиме намерава да се бави убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки спрема да постане лекар у државној служби, уместо да се бави науком. „Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумеју, јер ја сам изучавао медицину са искључивим циљем да цео свој живот будем сеоски лекар, да помажем сиромашним људима“, – сећа се архиепископ. Да цео живот буде сеоски лекар светитељу није било суђено, али да цео живот служи људима, јесте. Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у Москви. Почео је писати књигу „Огледи из гнојне хирургије“, која је спасила животе мноштву рањеника у време Другог светског рата. „И тада, на моје изненађење, – пише он, – у мени се појавила крајње необична и дрска мисао: „Када ова књига буде написана, на њој ће стајати име епископа“. „Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао сањати, но нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној“, – написаће касније свети Лука, већ на заласку својих лета. Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без неких видљивих напора од стране човека. До револуције, Валентин Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а после 1917.г. почап је путем мучеништва и исповедништва. Најпре затвор у Ташкенту. Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо дце. Две ноћи без сна читао је Псалтир над одром вољене, и ту је Господ опет говорио с њим: „Који усељује неплодну у дом, матер која се радује деци“ (Пс. 112,9). Те речи Псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су унеле у његову душу наду и утеху. Ускоро се заиста нашла та самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој деци мајком за цео живот. Управо их је она однеговала, јер је будући светитељ убрзо постао свештеник, што је у то време значило постати вечно прогоњен мученик, и готово не виђати своју децу. Почетком 20-их година, епископ Ташкентски и Туркестански Инокентије, рекао је Војно-Јасеницком: „Докторе, ви треба да будете свештеник“. Професор, који до тада никада није размишљао о свештенству, сагласио се. Поставши свештеник, он је као и раније оперисао, држао предавања студентима, али само у раси и са крстом на грудима. У операционој сали професора Војно-Јасеницког висила је икона Мајке Божије, пред којом се он молио за успешан исход операција. Једном су по наређењу комесара Гољтгота икону скинули са зида операционе сале. Неколико дана професор је преседео код куће, радећи на својој књизи „Огледи из гнојне хирургије“, но убрзо су га замолили да се врати у болницу због једне тешке операције. Он се извинио пред колегама: „То се десило кривицом комесара Гољтгота, у кога се уселио демон, и он је оскрнавио икону“. Многи лекари су причали, да се о. Валентин увек са великом љубављу и дубоком пажњом односио према сваком болесном човеку, да су његови односи према болесницима били идеални. 1923.г. 46-тогодишњи свештеник био је тајно замонашен и касније, исте године, хиротонисан за епископа са именом апостола-јеванђелисте, лекара и иконописца Луке. Хиротонија је била тајна, но када су о њој обавестили Патријарха Тихона, он ју је потврдио и озаконио. Постати епископ у то време, значило је потписати самоме себи смртну пресуду. И већ после прве архијерејске службе, пред његов стан је дошла „црна врана“ (назив за марицу). Тако је почео једанаестогодишњи период његовог страдања по затворима и прогонствима. Бог је од младости изабрао светог Луку, дао му крст, под чијом тежином би изнемогао обичан човек, и повео га на Голготу. Пошто су њега затворили, децу и Софију Сергијевну, која им је заменила мајку, истерали су из стана. У затвору су га испитивали, по њиховом устаљеном обичају, сваку ноћ. А дању, он је писао своју књигу „Огледи из гнојне хирургије“. На насловном листу је написао: „Епископ Лука, професор Војно-Јасеницки“. У своје прво изгнанство владика је упућен у зиму 1923.г. У „столипинском“ затворском вагону до Краснојарска, потом – на коњима у Јенисејск. У то време уопште није био стар, – 46 година, – али већ веома болестан. Троје слепих дечака излечио је тако да су прогледали. Но, ни ту га нису остављали на миру. Пред Благовести су га упутили у село Хаја на реци Чуна, притоки Ангаре. После два месеца опет су га вратили у Јенисејск и затворили, а затим упутили низ Јенисеј. Чинило се, као да је сам сатана седео тада негде на врху у „органима“ власти покорене Русије и смишљао како да што више нанесе зла онима, који су се усудили да се у та времена супротставе његовој вољи. Около пустош, глад, но „органи“ нису жалили снаге ни средстава на то, како би нанели зла најбољим људима у земљи, премештајући их попут шаховских фигура, с места на место, кроз снежне пустиње и набујале реке, издржавајући огромну армију мучитеља и крвника. Из јенисејског затвора владику су упутили у Туруханск, где га је, када се искрцао на обалу Јенисеја, дочекала маса народа спустивши се на колена, просећи благослов. У ГПУ епископу су рекли да му је строго забрањено да даје благослов. А он је одговорио да је то дужност епископа и да не може одбити да да благослов. Убрзо су га упутили по Јенисеју још даље, на север, ка поларном кругу, у сеоце Плахино, које се састојало од неколико колиба. Живео је у соби где је уместо стакла у прозорима био лед и кроз све пукотине дувао је ледени ветар. А кроз три месеца владику су поново вратили у Туруханск, зато што су месни сељаци организовали погром ГПУ, јер после одласка епископа Луке није имао ко да их лечи. У изгнанствима, он је као и раније био спреман да помогне свима којима је потребна лекарска помоћ и пастирски благослов. Он је лечио и оперисао понекад и примитивним средствима: уз помоћ перореза, машинских клешта, зашивајући рану женском длаком… Чак и људи моћног духа понекад, по допуштењу Божијем, падају у униније, осећају богоостављеност. Сам Господ у Гетсиманском врту страдао је „до крвавог зноја“, и говорио: „Душа је моја жалосна до смрти…“ (Мт. 26,38). И управо нам је Он рекао: „Блажени изгнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско“ (Мт. 5,10). После осам месеци у изгнанству, пао је у униније измучени епископ Лука. У олтару се владика молио пред иконом Спаситеља за избављење, но, како се он сам сећа, у тој молитви је био и ропот на Господа. И ту је епископ одједном угледао како је Христос одлучно окренуо Свој Пречисти Лик од њега. Тада је схватио своје безумље и дрскост. Разумео је да треба да заволи страдање послато му од Бога. Тешко је човеку да заволи страдање, чак немогуће без помоћи Божије. Господ је створио душу људску по образу и подобију Своме за рајску хармонију и радост, зато нас жалосне околности рањавају, попут непријатељског метка. Залечити рану и претворити жалост у радост може само Бог. У ту помоћ Лекара душа и тела наших веровали су светитељи и зато су све ударе судбине примали са чврстином и храброшћу. Тиме се они и разликују од нас, маловерних и малодушних. Онај који истински тражи спасење на свом искуству се уверио да управо страдање мења срж срца човечијег, чинећи га способним за примање благодати, и зато га и воли. Олакшање је дошло када се епископ Лука до краја смирио, савладавши главну науку у свом животу: научио се трпљењу, узвишеној мудрости, послатој од Бога. „Милосрдни отац наш – пише свети Антоније Велики, – када узблаговоли извести из искушења истинске синове своје, не ослобађа их самога искушења, већ даје трпљење, и они примају заједно са трпљењем благодат Светога Духа на утврђивање душа својих“. Завршио се рок владичиног изгнанства, но последњи пароброд је отпловио из Туруханска у Краснојарск без њега. Епископ Лука је био спокојан. Господ му је за време молитве, како је то бивало више пута у његовом животу, рекао: „Уразумљујем те и припремам за пут којим ћеш поћи“. После три месеца, он се упутио у Краснојарск по залеђеном Јанисеју у покривеним санкама, које су сељаци специјално направили за њега, благосиљајући успут житеље приобалних села, где архијереја никада нису видели. Свуда су га дочекивали са црквеним звонима, служио је молебне и проповедао. Био је то заиста славан архијерејски пут. Светитеља је очекивало још мноштво митарстава: прогони, затвори, ислеђивања. Но, он се већ научио да се храбро држи, и Господ га је наградио благодаћу Светога Духа, кога се удостојавају исповедници и мученици. А када је Дух Утешитељ са тобом, тада ништа није страшно. Године 1937. оптужили су га за шпијунажу, две недеље су га испитивали, не дајући му да спава, покушавајући да га натерају да потпише признање те лажи. Готово сви који су били подвргнути тим мучењима, нису издржали и потписали би признање. Владика је издржао и није потписао. И опет су га послали у изгнанство у Сибир. Морално ослобођење дошло је светитељу као и целом Руском народу, почетком Другог светског рата. То само на први поглед звучи парадоксално. У стварности, то је очигледно. И „власти“ и „органи“ схватили су да армија најамних мучитеља и крвника не може да заштити земљу. Да спасу Русију од ропства могу само најумнији, самопожртвовани, трудољубиви, које је свих тих година совјетска власт покушавала свим силама да погуби, уништи, сломи. Но, по милости Божијој, нису све погубили, нису све сломили. И они су одједном постали потребни. Када је почео рат, на градски телеграф стигао је телеграм. Био је адресован на Председника Президијума Врховног Совјета СССР Михаила Ивановича Калињина. Телеграм у Москви нису испоручили, већ су у складу са постојећим правилима направили записник. У њему је садржај телеграма: „Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасеницки, издржавам изгнанство у селу Бољшаја Мурта, Краснојарски крај. Будући да сам специјалиста гнојне хирургије, могу указати помоћ војницима на фронту или у позадини, где ми буде поверено. Молим да моје изгнанство прекинете и упутите ме у болницу. По окончању рата спреман сам да се вратим у изгнанство. Епископ Лука“. Молба је била задовољена. За епископа Луку, генијалног хирурга, долетео је авион у сеоце Бољшаја Мурта и довезао га у Краснојарску болницу. Ту је он спасао животе многим рањеницима, а у цркву је морао да иде далеко изван града, јер у Краснојарску није остао ни један храм. За време рата, свети Лука руководио је хируршким одељењем у болници. Збрињавао је најтеже болеснике и рањенике и чудесно вршио операције. После рата архиепископ је био награђен медаљом „За херојски труд у Великом Отаџбинском рату“. Но то није сметало властима да наставе прогон светитеља – он је био принуђен да се врати у изгнанство. Странице мемоара епископа Луке дају изражајну, готово живописну слику његовог живота у изгнанству: сурова хладноћа, глад, били су стални сапутници професора-свештеника. Но, ништа није могло сломити тог човека. У једном од писама из тог доба писао је да је заволео страдање, које тако чудесно очвршћује душу. После рата светитељ је руководио болницом у Симбирској губернији, оперисао дању и ноћу – на очима, на бубрезима, желудцу, вршио отварање лобање, гинеколошке операције. Слава о знаменитом хирургу брзо се проширила. Под кров болнице нагрнули су посетиоци из других покрајина. Једном је вратио вид младом слепорођеном сирочету. То је окупило слепце из целог округа, и они су у дугачком реду, држећи један другога за штап дошли у болницу. Једном, како се сећа његов колега доктор Левитанус, професор, сазнавши за смрт болесника, тражио је да му детаљно наведу шта је тачно учињено за страдалог пацијента. Доктор Федермесер почела је да набраја лекарске радње, но, потом је одмахнула руком и сама себе зауставила: „Ма шта говорим! Болесник је свеједно био изгубљен…“ Изгубљен? Величанствен, увек смирен професор буквално се продерао: „Ви немате никаквог права да прекидате борбу за живот болесника! Ви чак не смете ни да помислите на неуспех! Само да радите све што је потребно! Да учините све, чујете?!“ Да виче на лекара, то је Војно-Јасеницки веома ретко себи дозвољавао. Но болесник је централна фигура. Било да је ноћ или недеља, било да је на годишњем одмору или на боловању – ништа га не ослобађа од обавезе да се хитно јави на одељење, ако је то неопходно за спасење пацијента. Тај строго успостављени поредак, професор је и сам испуњавао без и најмањег роптаја. Идеја, која је руководила поступцима светитеља, јасно је одредила систем његових односа са друштвом. Он је био сагласан да постоји у том друштву само при једном услову: ако му сачувају право на веру. Свет без вере, без строгог моралног поретка био је за њега просто немогућ. Но, епископ Лука је часно и достојанствено носио свој крст. Морални и етички принципи тог човека били су потпуно јасни. Ево неколико извода из његових мемоара: „Најважније у животу је – увек чинити добро људима. Ако не можеш учинити велико добро за људе, потруди се да учиниш макар мало“. У мају 1946.г. Владика Лука је био постављен на дужност архиепископа Симтеропољског и Кримског. У годинама управљања Кримском епархијом Високопреосвећени Лука изговорио је велики део својих проповеди. Почео је да проповеда још у Ташкенту, но због затвора и прогонства многе године је био принуђен да ћути. Али, од пролећа 1943. када је у Краснојарску отворен храм, па до краја живота архиепископ Лука је неуморно проповедао: писао је проповеди, изговарао их, штампао их и листиће са текстом слао по градовима широм земље. „Сматрам својом главном архијерејском обавезом да увек и свуда проповедам о Христу“, – говорио је он. Дуге године затвора и прогона, а такође и искушења током целог његовог тешког живота и као последица његовог изузетно напорног рада, одразили су се на здравље архиепископа Луке. Пет година пре смрти, он, који је повратио вид толиким људима, потпуно је ослепео. Но, прихватио је то са добродушним смирењем, настављајући да служи и проповеда. За 38 година свештенства Владика Лука изговорио је 1250 проповеди, од којих је најмање 750 записано и сачињавало је дванаест обимних куцаних томова (4500 страница). Савет Московске духовне академије назвао је ту збирку проповеди изузетном појавом у савременом црквено-богословском животу и изабрао аутора за почасног члана академије. Верници, који су присуствовали богослужењима, запамтили су за цео живот како је служио Владика Лука. Било је то стајање пред Господом. Сваку реч је изговарао јасно, да би дошла у дубину бића. Нарочито је надахнуто читао Велики покајни канон Андреја Критског. Док је још видео, трудио се да служи литургију сваки дан, чак и ако су само две три старице дошле у храм. Наставио је да служи и када је већ сасвим ослепео. Задивљује Владичин подвиг: јер, не само да га је слепоћа оптерећивала, већ и дијабетес, од којег је имао страшну слабост, тако да је сва његова одећа била мокра од зноја, при том су још страдале и ноге због јаког тромбофлебита и костобоље. Пред службу би долазили да му ноге увију у завоје. Но, он никада није скраћивао службе и код куће се јако дуго молио. На дан Свих Светих у земљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. године архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоход поред одра Владике и лекара, а на дан сахране процесија је била дуга три километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповедништво све православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила да се његов одар носи главном улицом Симтеропоља. Но, људска река је поломила све препреке и огромна процесија је три ипо сата пролазила кроз цео град и певала: „Свјати Боже, Свјати Крепкиј, Свјати Бесмертни помилуј нас“. И нико их није могао натерати да ућуте. „Ми сахрањујемо свога архиепископа“, – говорили су. Затим су почеле стизати вести да су многи болесници, дошавши на гроб светога Луке, по молитвама добијали исцељења. Одлуком Архијерејског Сабора 2000.г. Архиепископ Лука је прибројан лику светих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму Свете Тројице у Семтеропољу. Ако доспете на градско гробље у Семтеропољу, са десне стране главног улаза у гробљанску цркву наићи ћете на гроб са спомеником од белог мермера. Он је уочљив из далека: по гомилама свежег цвећа, које се не прекидају ту ни зими, ни лети, по необично јасном – златном натпису на мермеру: АРХИЕПИСКОП ЛУКА (ВОЈНО-ЈАСЕНИЦКИ) 27/IV 1877. – 11/VI 1961. Доктор медицинских наука, Професор хирургије. Кажу да је архиепископ Лука сам саставио тај натпис. И то има дубоки смисао. У срцима људи он ће заувек остати епископ – хирург. Тропар: Возвеститељу пута спасоносног, исповедниче и архипастиру земље Кримске, истински чувару отачких предања, стубе непоколебљиви, Православља учитељу, лекару богомудри, светитељу Лука, Христа Спаса непрестано моли веру непоколебљиву православнима да дарује и спасење и велику милост. https://svetigora.com/zitije-svetog-luke-krimskog-vojno-jasenicki/

Знате ону стару шалу када се једна девојка жали својој другарици на свог момка: ”Јесте да ми је момак психопата и да ме прогања…, али барем ми је у томе посвећен”. Иако може звучати веома сурово, ова шала носи у себи болну истину о томе колико свако од нас има дубоку природну потребу да буде неком привржен… и да му се неко посвети. Страх од губитка односа (сепарациони страх), који ”вучемо” од детињства временом почне да се преноси и на наше односе са супружником, вереником/вереницом, момком/девојком… И то додатно стимулише анксиозност. Једном приликом је др Габор Мате рекао: ”Ако желите да видите колико сте емотивно исповређивани, уђите у брак са неким и постаће вам убрзо веома очигледно”. И то заиста јесте тако зато што у браку постајемо јако блиско емотивно упућени једно на друго и тада из нас излази све оно што нисмо ни знали да је дубоко скривено у нама. Уколико нисмо имали адекватну повезаност (емотивну усклађеност, извесно и сигурно повезивање) са нашим родитељима, велика је вероватноћа да ћемо касније у везама пристајати на ”било шта што нам се понуди”, макар нас то и повређивало. Када смо одрастали под константним страхом од губитка односа са родитељем (или једноставно у немогућности да се са њим повежемо), и када потом ућемо у однос са супружником, начин на који смо се емоционално повезивали са нашим родитељима се тада преноси и на тај однос, што често још више интензивира анксиозност у нама. При томе, наш супружник може стварно да буде чак и ”најбоља особа на свету”, али то неће умањити страх у нама да ће он ”једног дана да схвати каква сам и остави ме”, ”да ћу му досадити”, јер ”заслужује бољу”.... Зашто? Зато што је то наш страх… а не његов. И колико год нас други разуверавали, они не могу уместо нас променити начин који се ми у себи носимо са нашим сопственим страхом. Могу нам бити велика подршка у томе, али не могу они уместо нас направити ту промену у нама. Када смо годинама одрастали у неизвесном начину емотивног повезивања и усклађивања, наша биохемија мозга је измењена и тада мозак и нервни систем функционишу као да је и даље ”ратно стање” и да ”сваког тренутка можемо бити повређени”. Емоције попут љутње, туге, страха, стида које не буду виђене од родитеља и не посвети им се адекватна пажња, подстичу формирање несвесних уверења да ”нисам вредан туђе пажње”, ”лош сам па ме зато овако третирају”, ”са мном нешто није у реду”... И онда несвесно све то уносимо у однос са супружником, често имајући утисак ”да мене опет не виде и не разумеју”... Научена да скенира и пронађе опасност како би нас на време заштитила, наша психа, будући да није имала такво рано искуство у детињству, не зна како да тумачи и прихвати љубав и пажњу коју нам сада супружник посвећује и то може додатно да подиже анскиозност у нама, јер ниво неизвесности коју стимулише наше несвесно уверење ”када ће ме оставити” све више расте и наша психа непрестано скенира потенцијалне опасности… Уколико те опасности не проналази у реалном свету око себе, она почиње да их креира у имагинарном (маштом), како би имала ”барем нешто опипљиво” на шта може да се усмери и тиме ”разреши” напетост (”Ти измишљаш проблем тамо где га нема!”)… др. Данило Михајловић

# Штедите један другога, да би вас поштедео Господ (свети Антоније Велики). # Злопамтити и молити се, то је исто што и сејати у море и очекивати жетву (свети Исак Сиријац). # Где нема мира, тамо нема Бога (авва Исаија). # Ко може да са радошћу поднесе увреду, тај је примио утеху од Бога (свети Исак Сиријац). # Ако злопамтиш некоме, моли се за њега, па ћеш молитвом одагнати тугу због сећања на зло које ти је учинио и зауставићеш страсне покрете (свети Максим Исповедник). # Грех мрзи, а брата жали; уразумљуј га и моли се за њега пред Вишњим, који нас све види, испитује срца наша и оно што је у нама (свети Јован Кронштатски). # Када нам чине добро, захвалност налаже да се тога сећамо; а када чине зло, љубав нас подстиче да то заборавимо (свети Амвросије Милански). # Труди се колико можеш да љубиш сваког човека. Ако то још не можеш, онда макар никога немој да мрзиш. Но, ни то нећеш бити у стању да учиниш ако не презреш све земаљско (свети Максим Исповедник). # Очишћуј ум твој од гнева, злопамћења и срамних помисли, па ћеш тада моћи да препознаш да се Христос уселио у тебе (свети Максим Исповедник). # Дух свети учи да се непријатељи љубе тако, да их душа жали као рођену децу (старац Силуан Атонски). # Ко враћа зло за зло, тај је далеко од истинског покајања. Ко је поробљен славољубљем и уплео се у светске послове, тај не може да од срца плаче због својих грехова (авва Исаија). # Онај ко се удостојио светог познања не треба да се суди било са ким, јер је правда власти овога света испод правде Божије (блажени Дијадох). # Ако те брат увреди, уведи га у свој дом и не буди лењ да одеш код њега, те једи са њим хлеб твој. Чинећи тако, избавићеш душу своју и неће бити спотицања за време молитве (авва Евагрије). # Сунце нека не зађе у гневу нашем, него праштајмо све дужницима и утврдимо љубав, јер она покрива мноштво грехова (свети Јефрем Сиријац). #...Може се и без љубави не узвраћати злом на зло, према заповести. Но, није тако лако узвраћати добром на зло, не приморавајући се на то, јер чинити добро са наклоношћу према онима који нас мрзе својствено је само духовно савршеној љубави (свети Максим Исповедник). # Ко се моли за непријатеље, тај се неће сећати зла, и ко пази на језик, неће увредити ближњег (авва Евагрије). # Ако негодујеш када будеш изложен погрдама, онда не знаш за истинско покајање (авва Исаија). # Добро дело је претрпети насиље од оних који хоће да нам учине неправду и молити се за њих, како би им ради њиховог покајања, а не због враћања онога што су нам узели, био опроштен грех зеленаштва. То од нас тражи правда Божија (блажени Дијадох). # Ако те ко неправедно прекори за какав грех, смири се и добићеш венац (свети Антоније Велики). # Врлини праштања увреда препрека су две страсти – сујета и сластољубље (свети Марко Подвижник). # Онај ко се моли за непријатеља неће злопамтити. «Боже, помози брату моме и мени ради молитава његових» (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Искоренити зло и грех није твоје дело, него Божије, јер без Исуса немогуће је спасити се (свети Макарије Велики). # Дакле, не нападај онога ко лежи, него га жали. Ако испуњаваш заповест о љубави према непријатељима живећеш са Богом, а ако је оставиш, са цариницима (свети Јован Златоуст). # Од суза потиче то, да неко љуби своје непријатеље и моли Бога за њих, радује се у искушењима и хвали се невољама, на туђе грехе гледа као на сопствене и плаче због њих, спреман да положи живот за своју браћу (свети Симеон Нови Богослов). # Кад будеш изложен клевети, ћути. Сам никога не вређај, а када те други вређају, трпи (Древни монашки устави). # Немогуће спасити се другачије, него кроз ближњег – «праштајте и биће вам опроштено», то је испуњење закона (свети Макарије Велики). # Доброчинства записуј на металу, а увреде – на води (свети Исидор Пелусиот). # Бог нам је заповедио непријатељство само према змији (Пост. 3,15) – према човекоубици ђаволу. # Какво расположење треба да имамо према непокајаном грешнику? Онакво какво нам је Господ заповедио када је рекао: а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17) (Древни монашки устави). # Кад чиниш добро непријатељу, себи чиниш добро; а свако ће примити према својим делима (свети Варсануфије Велики и Јован). # Када из саосећања чине добро злима, често се догађа да смекшају њихово срце и врате их на пут добра (Древни монашки устави). # Људи су пре слаби него зли. # Благодари ономе ко те вређа, па ћеш Бога имати за пријатеља (свети Антоније Велики). # Срце које прашта, када се присећа читаве творевине – људи, птица, демона, због сваког створења лије сузе, и моли се за непријатеље, да би били помиловани (свети Исак Сиријац). # Љуби непријатеље и полажи душу своју за пријатеље (свети Василије Велики). # Хришћанска победа не састоји се у освети, него у кротости и трпљењу (свети Тихон Задонски). # Чим увреда распали твоје срце, сети се Христа и Његових рана – размисли колико је то што ти трпиш мало важно у поређењу са Владикиним страдањима: тако ћеш као водом угасити своју патњу (свети Григорије Богослов). # Буди спреман да трпиш више него што би онај ко те вређа хтео. # Боља је туга онога ко трпи неправду, него радост онога ко неправду чини (блажени Августин). # Није оштећен онај ко трпи зло, него онај ко га чини (свети Јован Златоуст). # Не буди злопамтило, ако нећеш да увредиш самога себе (свети Јован Златоуст). # Ко се свети сам за себе, тај као да осуђује Бога због недостатка правичности (свети Марко Подвижник). # Када се светиш ближњем за увреду, Бог му се не свети; а када прашташ, онда се Бог или свети њему, или теби прашта грехе (свети Јован Златоуст). # Постоји много облика милосрђа, посредством којих можемо да добијемо од Бога опроштај својих грехова, али најважнији је – праштати непријатељима (блажени Августин). # Будимо снисходљиви према својим непријатељима, да би и Бог био снисходљив према нама (свети Јован Златоуст). # Не гаји непријатељство ни према коме; иначе твоја молитва неће бити угодна Богу (авва Исаија). # Ни поста ни празника не може бити тамо где владају непријатељство и злоба. # Ко живи у раздору за хришћанима, тај не може да буде у јединству са Христом (блажени Августин). # Смирењем и друге можемо да научимо смирењу; гордошћу не можемо да смиримо горде (свети Филарет митрополит Московски). # Хоћете да избегнете непријатеље? Љубите свога непријатеља. Таква је сила љубави (влажени Августин). # Ако опростиш непријатељу, можеш га учинити својим другом. # Твој непријатељ је – твој лекар. # Увреде које неоправдано трпимо од било кога, Бог нам урачунава или за опроштај грехова, или за награду коју добијамо (свети Јован Златоуст). # Када претрпиш било какво понижење од људи, сматрај да ти је послано од Бога на спасење (свети Филарет митрополит Московски). # Боље је ћутке поднети увреду, него победити одговором (свети Григорије Двојеслов). # Давид је већу победу однео када је поштедео Саула, него када је оборио Голијата (свети Јован Златоуст). # У свету нема ничег што би више заслуживало дивљење од љубави према непријатељима (блажени Августин). # Боље је да те грде, него да грдиш; да те бију, него да бијеш; да трпиш увреду, него да вређаш (свети Василије Велики). # Воли непријатеље своје и постаћеш пријатељ Божији. извор

„Православни глас у Бурундију“ – тако гласи назив „Јутјуб“-канала који је отворио и који води Роман-Ежиде Бихимана, ученик Николо-Угрешке православне богословске школе у Московској области. Ученик богословије на свом матерњем језику кирунди упознаје своје сународнике с основама праввославља и библијским сижеима. Чињеница да је Руска Православна Црква отворила Патријарашки егзархат Африке крајем 2021. године представљала је судбоносу прекретницу за Романа. Он је рођен у забаченом селу у Бурундију – земљи у самом срцу Африке чије већинско становништво исповеда католицизам, али је пронашао могућност да стеке православну веру и да промени уверења породице и сељана. Роман-Ежиде Бихимана се у богословској школи у Подмосковљу припрема за црквену службу у родној земљи, а његов интернет-канал му помаже да стекне прве следбенике и будуће парохијане. Будући свештеник је за „Руски свет“ говорио о томе како је прешао у православље, шта људи у Бурундију знају о Русији и ко гледа његове снимке о православљу на језику кирунди. „Роман је моје хришћанско име“ – Представљате се као Роман-Ежиде Бихимана. Да ли је то ваше право име? – Роман је хришћанско име које сам добио кад сам се крстио у православље. Рођен сам у Бурундију у католичкој породици. Имам много браће и сестара. У нашој породици има десеторо деце, али их је било дванаесторо. Нажалост, два брата су ми умрла, као и отац. – Кад сте почели да учите руски језик? – Руски сам почео да учим чим сам дошао у Русију, а то је било пре две године. Дошао сам овамо да бих похађао богословску школу. Учење ми не иде лако, руски језик је прилично тежак, али се навикавам. Мој циљ је да завршим школовање, да се вратим у Бурунди и да тамо постанем православни свештеник. – Како сте се упознали с православљем у Бурундију? – Пре десет година сам постао православац, али је то била Грчка Црква. У то време сам похађао 9. разред и на часовима смо учили о светским црквама. Схватио сам да је православље најбоља и исправна Црква, права Божија Црква. Заинтересовао сам се и почео сам да тражим православну цркву. Сазнао сам да постоји у граду, али је то било далеко од нашег краја у којем се налазе само католички храмови. Хвала Богу, пронашао сам православну цркву, али то није било једноставно. Без обзира на све, ишао сам на службу. Касније сам се преселио у град и уписао сам факултет. Кад сам га завршио пре неколико година сам на друштвеним мрежама читао о Руској Православној Цркви и о томе да је дошла у афричке земље. Почео сам да се распитујем како могу да јој се присаједиим. До тада сам већ схватио да Грчка Црква није учинила ништа на ширењу православља у нашој земљи. И лака срца сам био спреман да се присајединим Руској Православној Цркви зато што сам видео да је вољна да шири истину Божију. Дело Божије – Како су ваша родбина и суседи реаговали на то што сте примили православље? – Прво је било врло тешко. Говорили су ми ружне речи, зато што нису схватали моју одлуку. А ја нисам схватао зашто тако мисле. Сигуран сам да су лоше говорили просто зато што нису знали ништа о православљу. Међутим, корак по корак, почели су да схватају и сад ми родбина каже да сам добро изабрао. Обилазим родбину на распусту и одржавам блиске односе с породицом. Мој избор није зачудио само родбину, већ и новинаре у Бурундију. Питали су ме зашто сам постао православац, зашто сам отишао у Русију и како ми је да живим у тој земљи. Одговарао сам да сматрам да је ово исправан пут за мене. Осећао сам да је новинарима било занимљиво да нешто више сазнају о Русији од Бурундијца који је тамо боравио. – Да ли знате у којој мисији ћете служити кад се вратите у Бурунди? – Сад у земљи служе двојица свештеника Руске Православне Цркве, а парохијана још увек нема много, али се надам да ће их бити све више. То је сврха мог канала „Православни глас у Бурундију“ на „Јутјубу“. Веома је тешко привући за нова знања људе који су одрасли у једној религији. Око 62% становника Бурундија чине католици. Православље се налази а самом почетку своје мисије у Бурундију и треба да будемо спремни за тешкоће. Али знам да је ово исправан пут и сигуран сам да ћемо имати успеха. Кад разговарам с људима у својој земљи видим да ме добро слушају и разумеју. Још увек има проблема – нема храмова, службе су нередовне и има мало информација о православљу. Али, хвала Богу, све ће бити добро. – Да ли ваш интернет-канал има много пратилаца? Како сте дошли на идеју да га оснујете? – Идеја се родила још у Бурундију кад сам радио с децом и омладином. Размишљао сам о томе на који начин би се могло ширити православље у земљи и то сам смислио. После извесног времена сам добио благослов од свештеника да направим канал и покренуо сам га схвативши да у нашој земљи нема канала на којима се говори о православљу. Међутим, тада сам мало знао и нисам имао представу о томе шта ћу да говорим. На неко време сам одустао од ове идеје, али сам поново дошао на њу ове године. То се десило за време Великог поста. Нисам био сигуран да ће то имати неког успеха. Међутим, кад сам пробао, видео сам да добро иде. Сад на каналу има већ седам видеа. Планирам да говорим о Јудиној издаји, о Васкрсу и Тајној вечери. Засад има мало гледалаца, али већ има сталних. Моје снимке је погледало 300-400 људи. Али шта је мало или много? Мислим да уопште неће бити мало ако се двоје-троје људи озбиљно заинтересује, зато што је то дело Божије. Нажалост, немам опрему, па морам да чекам на ред да добијем добру камеру од људи који је имају. Хвала Богу, има таквих људи и хвала им на помоћи. Сад могу да објављујем снимке три пута недељно. „О Гагарину уче, а о Достојевском не“ – Шта становници Бурундија знају о Русији – Образовани људи, наравно, знају за Русију. Радознали или они који воле историју знају за Русију. А они који од ујутру до увече раде на земљи имају оскудна знања. У нашим школама се не проучавају руски писци, Достојевски или Толстој. А о Јурију Гагарину се учи, тога има. Мислим да захваљујући интернету Бурундијци о Русији знају више него у време мог детињства. – Да ли вам је кад сте дошли у Русију било тешко да се навикнете – на зиму, храну и нову традицију? – Да, испрва је било тешко. Имао сам много питања, много тога нисам разумео. Морао сам да се навикавам и на наставу у школи. Можда сам један од првих Бурундијаца којима је пошло за руком да стекну тако висок ниво знања из теологије. Руска храна? Овдашње намирнице су сличне онима које ми једемо, само што се другачије спремају. Месо, пилетина, кромпир – све то имамо и ми. Прво ми је било тешко, али су ми се постепено многе ствари свиделе. На пример, код нас се не праве чорбе, а само у граду је обичај да се једе хлеб. Свиђа ми се како се спрема пилетина у Русији, а веома сам заволео пиринач и палачинке. Много теже ми је било да се навикнем на време. У Бурундију се сматра да је хладно на +18 степени, а овде се то назива топлим временом. Сад сам се већ навикао на такво време и то ми више није проблем. Свиђа ми се у Русији и хвала свима онима захваљујући којима сам дошао овамо. https://srpska.pravoslavie.ru/169766.html

Информација је веома широк појам. Свето Писмо је, у суштини, такође информација. И све оно што ми видимо и чујемо је информација која у нас улази, и не само улази, већ на неки начин на нас утиче, нешто у нама мења и у целини обликује унутрашњи свет човека, јер је човек у великој мери информационо биће. „У почетку беше Реч“ – читамо у Јеванђељу по Јовану и разумемо да је Реч у овом случају Син Божји, али Он није случајно тако назван – Он је Реч Очева, Логос, Смисао свега постојећег. И у основи људског бића такође лежи реч – реч као информација. Геном човека је огроман обим информације о њему, записан на одређеном језику, садржан у језгру сваке ћелије људског организма. То, у суштини, и даје могућност разумевања да постоји Аутор тог језика, постоји Онај који је ту информацију у човека уложио. Безусловно, веома много зависи од тога у каквом се информационом пољу човек налази и умеју ли да се у њему снађе. Шта значи – снаћи се? Ниједан од нас неће јести све редом, не разликујући, не раздвајајући корисно од штетног, од смртно опасног. У односу на храну сви људи то мање-више разумеју. Постоје свакојаке дијете, курсеви здраве исхране итд. А што се тиче информације – човек често није свестан тога да информација може да га сакати, штети му, убија психолошки и чак физички; може да га подстакне на неке поступке који нису потребни, страшни су, разорни. Ако човек добијену информацију не сортира, не проверава критички, не анализира, може се наћи не само у пољу информације, већ у пољу лажи. И колико је велика та опасност за нас, ако су јој били изложени и свети! Ево примера из црквене историје. За време прогањања светитеља Јована Златоустог у Константинопољ долази велики угодник Божји, митрополит кипарски Епифаније. Њега уверавају да је „архиепископ Константина града Златоусти“ непријатељ Цркве, непријатељ Христов, непријатељ човечанства. И Епифаније почиње да се с њим бори, а онда у неком тренутку схвата да су га просто преварили, увели у заблуду, да се бори против светог човека. И срце светог Епифанија се испуњава горчином, а њему је тада већ више од сто година. Он седа на брод да се врати на Кипар и умире на том броду. Шта се догодило са светитељем Епифанијем? Он је доспео у одређено информационо поље, веома оштро поље лажи, и, будући човек чист, безазлен, није анализирао ситуацију, дозволио је себи да реагује непосредно, подчинивши се дејству првог импулса. И таквих примера у историји Цркве има доста. Данас се човек налази у пољу колосалне лажи, јер главни услов за то да нека информација угледа светлост дана није њена актуелност, није значај за људе, већ исплативост те информације за некога. Поље лажи је, наравно, постојало и раније, може се рећи да је постојало увек, али никада није било тако густо и напето. И човек у њему пребива практично стално. Како, дакле, упражњавати „технику безбедности“? По мом мишљењу, ту су важне две ствари. Прва – одабрати за себе она средства масовних информација, оне изворе којима можете мање-више веровати. Ако читам неке медије и видим како се њихове информације из часа у час не потврђују, испостављају се лажним, нестаје ми жеља да их читам. А чињенице које излаже други медиј, који можда и не изазива моје симпатије, који се не може назвати хришћанским, налазе потврду. Значи, у принципу, могу ту да добијем информацију која мање-више одговара стварности, иако је можда и она тенденциозна. А други моменат – научити се да се према информацији не односи као према истини у последњој инстанци, већ као према нечему што можемо сада узети и ставити на полицу своје свести, а онда, ако буде потребно, скинути или уопште не скидати. Не сме се предати информацији која је у нас ушла, не сме јој се потпуно веровати, јер се све може испоставити сасвим другачије. Док се не уверите да је све баш онако како вам је представљено, информацију не смете никако реализовати. То се односи како на информацију личне природе (неко је за некога нешто рекао), тако и на информацију о дешавањима у свету, земљи, најзад, у Цркви. Ако не савладамо ову технику безбедности, лако ћемо постати објекат манипулисања. О томе нас упозорава Откровење Јована Богослова – Апокалипса. Оно што ће се дешавати са људима у последња времена, објашњаваће се њиховим духовним стањем, а условљаваће се оним информационим пољем у којем ће се човечанство наћи. Без средстава масовних информација таква обрада свести је потпуно неизводљива. Раније за долазак антихриста, како би сада рекли – за реализацију тог „пројекта“, није било техничких услова који су за то потребни. Данас они постоје. И безусловно, временом ће постати још савршенији. Све оне ствари којих се многи људи боје – електронски новац, свакојаки компјутерски системи, системи надзора, информациони интернет-ресурси – све то само по себи можда и није страшно, међутим ствара одређени идеални систем управљања. Управљања државом, масама, а пре свега, наравно, људском свешћу. Како је данас лако „створити“ човека којег никад није било! О њему се може писати, о њему се могу снимати филмови, а у ствари га просто нема. И обрнуто, човек који стварно постоји може се буквално сахранити: написати о добром, поштеном човеку нешто нечисто, и он се онда може судити с тим медијем, може да примора да објави опровргавање, али клевета ипак остаје у мрежи. Јер је интернет уређен тако да свако ко тамо уђе, ко откуца име тог човека у претраживач, одмах ће наћи и истину о њему, и ту клевету без икаквих већ опровргавања. И то се нигде не може уклонити, од тога се нигде не може побећи. Ето зашто се према свакој информацији треба односити критички и веома пажљиво. И још је веома важно дозирати информацију, не преједати се њом. Јер, када човек општи са две, три особе дневно, лако му је у општењу с њима да се сачува од грешака. Може да се устроји, припреми за сусрет са сваким од тих људи и правилно га проведе. Али ако тих људи има више, макар и десет, човеку је теже. Ако их је педесет, онда сасвим тешко. А ако их је стотину, практично је немогуће. Исто је са информацијом која улази. Прочитавши две-три странице текста, могу их анализирати. А ако сам прочитао двадесет, педесет, сто страница?.. Већ се и не сећам шта сам и где прочитао, шта сам стварно читао, а шта ми се приснило… У таквој се гомили информација веома лако заплести. Али овде треба рећи и о томе шта човек тражи излазећи у тај океан – океан информација, шта жели да у њему улови. Веома често се дешава да је човек већ створио одређену слику света и дешавања у њему, формирала су се, рећи ћемо, убеђења – лева, десна, либерална, патриотска, како их год назвали, и он тражи само потврде својих већ донетих закључака, одбацујући све оно што тим закључцима противречи. Бива да човек тражи информације шокантне, разорне, руководећи се принципом: што горе, то боље. Или, напротив, покушава да нађе у информационом току оно што ће га смирити, усадити у њега уверење: није све тако лоше, може се надати и бољем. Људска психологија је веома разноврсна. Али у ствари према информацији треба се односити исто као према показатељима барометра и термометра. Пре него што изађе из куће, разуман човек сазнаје какво је данас време напољу и облачи се у складу с тим. И овде је исто: морамо разумети шта нас чека иза врата наше куће и за то се припремити. Безусловно, значајан део информација о животу око нас добијамо из живота као таквог. Данас постоји таква раширена изрека: телевизор побеђује фрижидер. У смислу – човек би требало да суди о ситуацији у економији по садржају свог фрижидера, а не по ономе што му телевизор саопштава. Али неко, како год чудно, више верује телевизору. Различито бива. Али, ипак, разумевање основних тенденција које имају место у свету који нас окружује, знање шта се дешава и куда идемо – то је, како ми се чини, веома, веома важно. Не зато што можемо нешто делатно променити. Већ зато што је, како је говорио светитељ Игнатије Брјанчанинов, веома важно разумети дух времена у којем живиш, да би имао могућност да се од њега склониш. При томе је светитељ дух времена сматрао нечим једнозначно негативним, јер кретање које свет чини јесте апостасија, отпадништво. Шта год свет чинио, како год се мењао, од Бога отпада све више и више. И ту нас вреба опасност навике. Ако не анализирамо одређене појаве, онда не видимо сву њихову опасност, пагубност, и навикавамо се на њих и схватамо их као норму. Ево примера: човек почетка 80-их и човек средине 90-их. То су два потпуно различита човека у погледу односа према закону и криминалу. Човек 80-их је читао или чуо о извршеним злочинима и ужасавао се, схватајући то као нешто што излази из поретка. А друштво и држава са својим институцијама – милицијом, тужилаштвом, судом – у његовој представи су се супротстављали криминалу. А до средине 90-их практично смо се претворили у нацију са криминализованом свешћу. Не зато, наравно, што смо сви чинили злочине, већ зато што је за нас злочин постао нека норма живота. У наш језик ушла је маса речи које раније нисмо ни знали: кров, коверовати, налетет на некога, наивчина, забрљати, наручити („Тог-и-тог су просто наручили…“) итд. То је читав смисаони низ! Човек 90-их коначно је престао да се нада заштити од стране државе, схватио је да ће у свакој ситуацији морати рачунати само на себе. Закон је за њега престао да постоји, и он лако, не размишљајући, иде на злочин – ако не на убиство, онда бар на прикривање пореза, давање и примање мита итд. И као резултат данас у нашој земљи (чак и међу верницима) наћи човека који би имао потпуно некриминалну свест, то јест који не би имао навику да злочин схвата као норму, практично је немогуће, толико се то увукло… То је пример како може бити искривљена наша свест. Полазећи од тога, треба умети приметити опасне тенденције у свету који нас окружује и уклонити се од њих. Ево, на пример, такве тенденције као што је национализам. Огроман број људи, излазећи на интернет или укључујући телевизор, жели да чује добро, лепо о својој земљи и њеним људима, и то је потпуно природно: волимо своју отаџбину, а друге земље су за нас баш то – друге земље, не можемо се према њима односити исто као према својој. Али беда је ако желимо да чујемо само то да смо ми добри и у свему у праву, а други – лоши и искључиво не у праву у свему. То је свест, благо речено, нехришћанска: човек већ не само воли своју земљу, он почиње да мрзи друге земље и народе. И то се дешава са многима. Тако се развија већ не национална самосвест, већ национализам прави. При том у најстрашнијим, вулгарним облицима. Те ствари које се данас дешавају у некоме, оне могу да се дешавају и у нама, ако не пазимо на то шта у нас улази и како нас мења. Данашње информационе кампање које нас покривају таласима, једна за другом, то су страшни преокрети људске свести, личне и јавне: нас прво уверавају да је ово изузетно лоше (иако у ствари то можда уопште није тако лоше), а онда – да је то (исто то!) добро, иако је у ствари већ лоше. Тако се човеком може врдати као петрушком о штапићу. Веома је важно не оказати се таквом петрушком. Зашто? Зато што најстрашнији пример такве врсте налазимо, безусловно, у Јеванђељу. Људи су за Христом ишли гомилама, јер је Он чинио чуда, јер је исцељивао, нахранио је са пет хлебова пет хиљада људи; јер је говорио тако како нико никад није говорио. Али шта се догодило са људима касније? Оно што је тада с њима учињено може се назвати информационом кампањом или пиар-акцијом чији је циљ био да свим тим људима усади да је Исус из Назарета непријатељ и варалица. И ти људи су се тренутно окренули за 180 степени. Испоставило се да нису имали у себи ништа чврсто, ништа стално. Нису били способни да анализирају. При том ми разумемо да међу људима који су викали: „Разапни!“, оних који су заиста, убеђено мрзели Христа, није било толико. Они који су га убеђено мрзели и свесно се њега плашили – они су, пре, ћутали. Они су покренули сав тај механизам, а даље је он већ радио сам. Ето, првосвештеник Кајафа говори: овај народ незналица је у закону, проклет је (Јн 7, 49). Човеком који није упућен у закон лако је манипулисати. А када имаш Закон у срцу и уму, манипулисати тобом је већ много теже. Морамо разумети: још много пута у историји човечанства бело ће се звати црним, а црно – белим, и то ће се чинити у односу на хришћанство, и у односу на Цркву, и унутар Цркве. Ето зашто морамо бити пажљиви, опрезни у примању ових или оних судова, у својим оценама. И, безусловно, веома је важно стално читати и читати Јеванђеље. Јеванђеље је камертон по којем човек треба да настроји сав свој живот. Када човек осећа истину, лакше му је да осети неистинито, лажно, он види његову разлику од истине. Напајајући се јеванђеоском речју, он одмах осећа ако му је понуђена друга словесна храна неквалитетна, и одбацује је. игман Нектарије Морозов https://manastirpodmaine.org/jevandjelje-je-kamerton-hriscanin-u-potoku-informacija/

Српска Православна Црква и Институт за трансфузију крви Србије позивају све који су у могућности и којима здравље то дозвољава, да учествују у новим акцијама помоћи потребитима. У петак 13. јуна ће трансфузиолошки аутобус бити постављен у порти храма св. Димитрија на Новом Београду од 11 до 15 часова. У недељу 15. јуна акције ће бити одржане у два београдска храма: у цркви Светог Преображења Господњег на Пашином брду од 10 до 13 часова и у миријевском храму св. Великомученика Пантелејмона од 9 до 13 часова. Дајте крв, помозите ближњима. Извор: Радио "Слово љубве"

„Празник силаска Светог Духа.“ Изговарате ове познате речи из детињства, и одједном вас задивљују: као да сте их први пут чули. Да, од детињства знам да десет дана после Вазнесења, а самим тим и педесет дана после Ускрса, хришћани увек славе силазак Светог Духа, по црквеном називу - празник Педесетнице , а по народном, свакодневном називу - Тројице, Тројичин дан . На овај дан, од памтивека, цркве су се чистиле и украшавале зеленилом, грањем, а под цркве је био прекривен травом... На дан празника, на свечаном вечерњу, људи су стајали са цвећем у рукама. Тако је овај празник ушао и у националну свест и у нашу завичајну књижевност – као нека врста сунчаног, светлог славља, као прослава цветања, као нека врста радосног сусрета са Божјим светом у свој његовој лепоти и благодати. Све религије – а међу њима и најстарије, најпримитивније – познавале су празник летњег цветања, празник првих изданака, плодова, биљака. Ако је у старозаветној религији Ускрс био празник пролећног васкрсења света и природе, онда је Духовдан био празник преласка пролећа у лето, празник победе Сунца и светлости, празник космичке пуноће. Али у Старом завету, овај практично универзални празник добија ново значење: постаје годишње сећање на Мојсијев успон на гору Синај, где му се у некој неизрецивој, мистичној мистерији јавио Бог и склопио са њим Завет, дао му Заповести и обећао спасење. Религија, другим речима, престала је да буде само природа и постала је почетак историје: Бог је открио Свој закон, Своје заповести, Бог је открио Свој план за човека, Бог је показао човеку пут. Пролеће, лето, вечни природни круг - постали су знак и симбол не само природе, већ и духовне судбине самог човечанства и његовог заповеђеног раста у пуноћу знања, живота и савршенства... И коначно, у самом последњем периоду Старог завета, овај празник је постао — у учењима и увидима пророка — празник који је гледао у будућност, у коначни тријумф Бога у Његовом стварању. Овако о томе говори пророк Јоил: „И догодиће се у последње дане да ћу излити Духа свог на свако тело; и синови ваши и кћери ваше прорицаће; старци ваши сањаће снове, и младићи ваши видеће виђења. И излићу Духа свог на слуге и на слушкиње; и показаће знаке на небу и на земљи... пре него што дође велики и страшни дан Господњи. И догодиће се да ће се сваки који призове име Господње избавити...“ Дакле, празник природе и простора, празник историје као откровења Божје воље за свет и за човека, празник будућег тријумфа, Божје победе над злом, доласка великог и коначног „дана Господњег“... Све се то мора знати или памтити да би се разумело како су први хришћани доживљавали и славили празник Педесетнице, зашто је он постао један од главних хришћанских празника. Књига Дела апостолска, посвећена историји првих хришћана, самом првом ширењу хришћанства, почиње описом онога што се догодило педесет дана након Васкрсења Христовог, десет дана након Његовог Вазнесења на небо. Почиње речима Христа, које је изговорио пре Вазнесења: „Не одлази из Јерусалима“, рекао је Христос, „него чекај обећање Очево, које си чуо од мене...“ И тако, десет дана касније, према јеванђелисти Луки, „када је дошао дан Педесетнице, сви су били једнодушно на једном месту. И одједном дође с неба шум као хујање јаког ветра, и испуни сву кућу где су седели. И показаше им се језици који се деле, као од огња, и спуштају се на свакога од њих. И сви се испунише Духа Светога, и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да говоре...“ Онима који су ово видели и били збуњени, апостол Петар је објаснио значење онога што се дешава речима пророка Јоила, које сам управо цитирао. „Ово је пророк Јоил предвидео“, рекао је, „и догодиће се у последње дане, излићу Духа свога на свако тело…“ Дакле, за хришћане, празник Педесетнице је испуњење свега што је Христос постигао. Христос је учио о Царству Божијем: и гле, откривено је! Христос је обећао да ће Дух Божији открити Истину – и гле, испуњено је. Свет, историја, време, живот: све је обасјано коначном светлошћу, све је испуњено коначним смислом. Последњи и велики дан Господњи је почео у свету! Протојереј Александар Шмеман приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Али ипак: да ли је заиста потребно опростити свима? Увек, у свим околностима? Многи верују да јесте. Али окренимо се примарном извору хришћанства, Јеванђељу. Шта Исус Христос каже о опроштају? „Пазите на себе. Ако ти сагреши брат твој, прекори га; и ако се покаје, опрости му; и ако седам пута на дан сагреши теби, и седам пута на дан се врати теби, и каже : "Кајем се, опрости му“ (Лука 17:3,4). Седам пута је много, посебно зато што је Господ други пут рекао: „Не кажем ти до седам пута, него до седамдесет пута седам“ (Матеј 18:22), то јест, до бесконачности. Али не говоримо о безусловном опроштају. Господ нам заповеда да опростимо ако се онај који је сагрешио против нас покаје, ако се „седам пута на дан окрене и каже: "Кајем се…“. Морате се сложити да је ово прилично озбиљна препрека (ограда, услов; ако се не покаје за учињено човек неће добити опроштај). Да ли увек чујемо ово „кајем се“ од оних којима не можемо да опростимо? А ако нема покајања са њихове стране, нема жеље да се промене, и, посебно, ако наставе да раде оно што ми узалуд покушавамо да им опростимо, онда постоји ли потреба да им опростимо? Овај захтев не налазимо у речима Спаситеља цитираним горе. Али шта треба да се уради? Господ на другом месту каже да треба да покушате да се објасните таквој особи, да јој покажете да није у праву, „али ако не послуша, узми са собом још једног или двојицу, да се свака реч утврди устима два или три сведока; ако ли њих не послуша, кажи цркви; а ако ни цркву не послуша, онда нека ти буде као незнабожац и цариник. (Матеј 18:16,17). Рећи Јеврејину у то време: „Нека ти буде као паган и цариник“, значило је исто што и рећи савременом човеку: „Можеш прекинути сваку комуникацију са овом особом.“ Понекад је то оно што треба да урадиш, и у томе неће бити греха. Протојереј Игор Гагарин извор: Инстаграм страница манастира Ваведење

Отприлике у време хаџи-Георгија, живео је чудесни отац Данило, који је творио чуда још као монах почетник, и њима све задивљавао. Руси су чак и писали о томе у својим верским часописима. Ово мало сто сам чуо о светом Оцу и што ми је много користило, желео сам да запишем, како би корист имале и друге душе. Како сам чуо, пореклом је био из Грчке, а на Свету Гору је дошао у време грчке револуције, око 1821. године. Овај побожни младић, након што се поклонио Иверској Мајци Божијој – Портаитиси, прошао је кроз Велику Лавру. Тамо се поклонио светом Атанасију, топло се молећи да га Мајка Божија упути на неког побожног Старца, коме би се покорио да би постао монах. Пошао је и безбрижно ходио, ослањајући се на Бога. Када је прошао Керасију, на путу ка Светој Ани пошао је погрешним путем и дошао до келије Светог Артемија. Тамошњи Старац је био веома побожан и врли подвижник, украшен многим врлинама. Код њега је младићев дух нашао спокој. Видевши младог искушеника како се подвизава попут светог Старца, оци из суседних келија су се забринули. Скретали су пажњу Старцу да припази на њега, јер се као млад нагло одао подвижништву. Међутим, Старац је говорио: - Не брините, знам ја каквог човека имам. После кратког времена, младић је замонашен и добио је име Данило. Достигао је велику духовну висину јер је био чист, не само телом и душом, већ и умом, будући да је увек имао само добре помисли. У његовом чистом срцу обитавао је Христос. Једном приликом наложили су пећ да би пекли хлебове и правили двопек. Отац Данило је машицама, чији је врх била метална кука, а дршка дрвена, хтео да распореди жар како би се читава пећница равномерно загрејала. Од велике температуре изгорела је дрвена дршка, а у пећници је остао метални део. Одмах је то рекао Старцу како се посао не би успоравао, а овај на то одговори: - Шта ме гледаш? Прекрсти се, уђи унутра и извади га да не губимо време. Отац Данило се прекрстио, ушао у зажарену пећ и ухватио рукама зажарено гвожђе, а да није задобио ни један једини плик, нити му је изгорела иједна длака са браде. Међутим, највеће од свега било је то што није имао чак ни помисао да је урадио нешто велико. Неком другом приликом, опет, један Старац из суседних Влашких келија се разболео. Бол су му ублаживали само горки краставчићи. Када је наступила зима, болови су се опет појавили. Старац је сишао до Светог Павла, не би ли нашао макар туршију од краставаца која би му помогла да ублажи бол. Али, нажалост, ни њу није нашао. Тако болестан и жалостан пео се од Свете Ане према Крсту. Мада је била зима и туршија од краставаца није могла да се нађе, пред њим се изненада појавио отац Данило, који је, оставивши му шест-седам краставчића, одмах отишао. Болесни Старац се задивио, прославио Бога и појевши краставчиће, оздравио за свагда. Овог пута отац Данило је носио љубав, благослов из веома удаљене, топле земље (у Грчкој тада није било пластеника). Неки други Старац из Влашких келија је враћао се по великом мразу из Свете Ане. Када је већ био близу врха, почела је мећава. Био је принуђен да се врати мало натраг, како би нашао заклон крај неке стене. Била је ноћ и више није имао времена да се врати у Свету Ану. Снег је непрестано падао, а дувао је и јак ветар. Када се Старац ослонио на стену, дрхтећи од хладноће, од‌једном је приметио да га неко грли, и осетио топлину. Слатки сан га је лагано обузимао. Тада је угледао оца Данила који га је загрлио са много љубави. Када је свануло, пробудио се и наставио пут, јер је мећава престала. Али шта је имао да види? Снег је био свуда, осим на стени са које се отопио од свете топлине коју је ширио отац Данило! Пошто се тако и духовно огрејао, старчић је радостан отишао у своју келију, славећи Бога. А сам отац Данило је био непрестано загрејан љубављу Христовом. Његове молитве нека би биле са нама. Амин. старац Пајсије светогорац извор

Исус је рекао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,29-30). Ова порука звучи обећавајуће, али зашто тако мало људи жели да прихвати Христово бреме? Проблем са сопственим бременима Често смо спремни да носимо тешка бремена живота, уместо да прихватимо лакше бреме које нам Господ нуди. Многи људи не виде молитву, пост или долазак у цркву као нешто што би им донело одмор. Уместо тога, осећају да су ови захтеви превелики, па се боре са теретом свакодневног живота. Прича о паклу Пример из пакла описује групу људи који су се мучили у богатству, али нису могли да једу. Нису могли да хране једни друге, јер никада нису разматрали потребе других. Овај сценарио илуструје како наше личне особине могу изазвати патњу. Уместо да служимо, ми смо оптерећени својим жељама и потребама. Страдање у животу У животу се патња не може избећи. Многи од нас су заштићени од страдања, али сви желимо олакшицу. Исус нас позива да узмемо Његово бреме и научимо од Њега. Одбијајући то, често се нађемо под тешким теретима. Проблеми у породицама и цркви Данас видимо патњу у породицама и цркви. Мужеви и жене често одбијају да служе једно другом, што доводи до конфликата. Уместо да носимо бремена једни других, ми смо заузети својим проблемима. Ово ствара атмосферу где црква не може бити место одмора. https://svetapetka.se/2024/09/23/зашто-је-бреме-христово-лако/

# Као мољац одећи и црв дрвету, тако туга штети срцу човековом (свети Јован Касијан). # Чувај се туге, јер она може да те омете у спокојном подношењу понижења и у томе да се радујеш што те сматрају неспособним за било какво дело овога света (авва Исаија). # Постоје два вида туге: први – који посећује по престанку гнева, или се појављује услед претрпљених штета и губитака или неиспуњених жеља; други вид потиче од стрепње и страха за своју судбину, или од неразумних брига (свети Јован Касијан). # Човек који је научио да противречи сам је за себе двострани мач: он убија своју душу, а да тога није ни свестан и отуђује је од вечног живота (преподобни Симеон Нови Богослов). # Дуг сан доводи до заборавности, а бдење очишћује сећање (свети Јован Лествичник). # Реч о врлини захтева срце које није обузето земљом: а у човеку чији је ум оптерећен бригом о пролазном, мисли се не усмеравају ка љубави према врлини и тежњи за њеним поседовањем (свети Исак Сиријац). # Од лењости нема мира (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Понекад се у души појављује таква ужасна љењост и безосећајност, да те захвата потпуно очајање. Ту лењост и безосећајност треба прогнати. Изгледа да је боље бити болестан, него осећати лењост (свети Јован Кронштатски). # Веома слабо тело не трпи прејаку храну: и ум обузет светским не може да се приближи истраживању Божанског (свети Исак Сиријац). # Једно од најмоћнијих ђавољих лукавстава јесте раслабљивање срца лењошћу, а са срцем и свих сила духовних и телесних: у срцу пресушују вера, нада и љубав, постајеш неверник, клонуо, безосећајан и према Богу и према људима – обљутавела со (свети Јован Кронштатски). # Постоји очајање због мноштва грехова и гриже савести; и постоји очајање због гордости и узношења, кад они који су пали у грех мисле да нису заслужили (да буду остављени) да падну. Од првога исцељује уздржање од грехова и добра нада; а од последњег смирење и неосуђивање никог другог (свети Јован Лествичник). # Нема ничег равног милости Божијој: нема ничег већег од ње. Зато онај ко очајава сам себе погубљује. Ко очајава, тај је самоубица (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Ако је живот делање, онда, закључујући обратно, неделање и доконост нису живот, или, у крајњој линији, нису живот разумног и моралног бића. # Душа жели смрт јер избегава невоље, а не зна да долази невоља која је много тежа од овдашње (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Већина људи добровољно у срцу носи сатански терет, али су тако привикли на њега, да га често и не осећају, па га неприметно чак и увећавају. Понекад, уосталом, злобни непријатељ удесетостручује свој терет у њима, и они тада страшно клону духом, постану малодушни, ропћу, хуле на име Божије (свети Јован Кронштатски). извор

Као и сваког првог уторка у месецу и сутра, у уторак 10. јуна ће у храму светог Јована Владимира у насељу Медаковић, бити служен Акатист Светој Ксенији Петроградској. Почетак је у 18 часова, сви сте добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

После Христовог Вазнесења Његови ученици су остали у Јерусалиму и у једној соби на Сиону често су се окупљали и заједно се молили Богу очекујући с нестрпљењем обећанога Утешитеља, Духа Светога, који од Оца исходи. Место Јуде Искариотског међу дванаесторицом, коцком је било попуњено Матијом. На Педесетницу сви су били заједно, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од апостола. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове. https://mitropolija.com/2025/06/08/duhovski-ponedeljak-4/

# Циљ живота и напора хришћана је – очишћење срца (свети Јован Касијан / Jovan Kasijan sveti). # Ум пажљивог човека је као постављени стражар или чувар унутрашњег Јерусалима, који никада не спава. Стојећи на висини духовног сазерцања, он гледа оком чистоте на противничке силе које промичу и искушавају у души, по речима псалмопојца: и на непријатеље моје погледа око моје (Пс. 53,9) (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti). # Срце твоје нека према свима буде право и благо, да би себи пронашао мир Божији (авва Исаија / Isaija avva). # Око Божије гледа на сам ум и на помисли (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Душевно спокојство не достижу они који исцрпљују и слабе своје тело, него они који пазе на унутрашњег човека и одсецају сопствена хтења (авва Исаија / Isaija avva). # Себе треба тако обучавати, да ум као да плива у Закону Господњем, према чијем руководству треба уређивати свој живот (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti). # Бог нас позива на познање Себе, како бисмо постали пријатељи Божији и учесници у Његовом вечном блаженству (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti). # Човек који се навикао да показује непослушност Богу неиспуњавањем заповести, и приликом гоњења одрећи ће се Бога. Јер такав човек телесни живот претпоставља Богу, и телесна задовољства цени више од Божанских заповести (свети Максим Исповедник / Maksim Ispovednik sveti). # Испитај срце своје и наћи ћеш да ништа не може да га потпуно задовољи и испуни, осим Бога. Њега и тражи – свим силама своје душе. Ако тако затражиш, пронаћи ћеш (свети Теофан Затворник / Teofan Zatvornik sveti). # Ум људски је свето место и храм Божији, у коме су демони, пошто су претходно опустошили душу, поставили греховног идола. То треба да се догоди и историјски, у време антихриста (свети Максим Исповедник / Maksim Ispovednik sveti). # Бог захтева од нас чистоту срца, добру савест, корисне речи, чисте и добре помисли (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Чувај ум, јер помисли, маштања и повођење срца за уобразиљом представљају греховно ђубре које демони убацују у душу (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti). # …Ти долазиш! – ја не видим начин на који идеш, видим само Твој долазак, и то не телесним очима. Осећам. Не остављаш времена нити дајеш начина да се размисли о томе ко си Ти? Неочекивано се јављаш у души, Невидљиви и Непојмљиви! Јављаш се неописиво тихо и фино, заједно са влашћу и силом Творца, зато мењаш читавог човека: мењаш, претвараш, пресаздаваш, обнављаш и ум и срце и тело!.. Хоћу ли тог Наставника да назовем светлошћу? Ја светлост не видим, али Он просвећује мој ум и срце више од сваке речи, више од сваког земаљског учења: без речи, неописиво брзо, као каквим чудесним додиром – да тако покушам да опишем неописиво – или деловањем унутар самог ума... Од тога ум и срце постају јеванђелски, постају Христови: човек гледа Јеванђеље написано у себи – на таблицама душе, прстом Духа (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti). # Човек треба да обрађује земљу свога срца и да тамо води битку са сатаном, јер унутра као да се пројављују два лица, светлост и тама, спокојство и туга. Сав подвиг састоји се у томе да постоји противљење ђаволу и лукавим помислима (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Тугама и утехама, жељама и страховима ум се привезује за чулно. Стремљење ка мудрости презире страх, а сладост познања прогони тугу (авва Таласије / Talasije avva). # Карактеристична црта разумности је потчињавање себе уму, потчињавање себе и покоравање тела (авва Таласије / Talasije avva). # Верујући мора да се промени у своме уму и да све помисли сабере у Богу, у чему се заправо и састоји целокупно служење Богу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Ако већ стојиш на молитви, онда шта те кошта да и ум и срце привучеш на њу? И вуци их, ма како се упорно противили. Тада ће да потече истинска молитва, привући ће милост Божију и испуниће се обећање Божије: тражите и даће вам се. Често се не даје зато што не постоји истинско мољење, него само молитвени положај (свети Теофан Затворник / Teofan Zatvornik sveti). # Ум душевним оком, душевним посматрањем, види замке и помисли лукавога, и чува душу. Прозорљиви ум види ђавоље замке (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Философирати о Богу не може свако и не може увек, и не пред сваким, и не свега се дотичући. Философирају они који су живот провели у сазерцању и очистили душу и тело, јер само чист може да се дотакне Чистога (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti). # Не говори како сиромах може да се предаје сластима, када нема средстава за то. Јер у помислима се може бити сладострастан горе (него на делу) (свети Марко Подвижник / Marko Podviznik sveti). # Воља Божија је – очишћење од греха и од страсти, и освећење срца (свети Макарије Велики). # И врлине и пороци чине ум слепим: код првих – он не види пороке, а код других – не види врлине (авва Евагрије / Evagrije avva). # Умно духовно стање – душа и тело су се у свему потчинили духу, а ум се покорио Богу и Његовој вољи (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Сатана може да разговара са душом свакодневно, као човек са човеком, и да наводи ружне помисли. Сав труд ђавола састоји се у томе да одвоји ум од Бога и од љубави Божије (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Обрађуј ум поучавањем у закону; јер непрестано поучавање у њему искорењује зле помисли (свети Нил Синајски / Nil Sinajski sveti). # Свакоме предстоји да упозна невидљиву борбу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Непажљива душа лако са себе збацује узду закона (свети Нил Синајски / Nil Sinajski sveti). # И сатана, и ум човеков, као равноправни противници, могу само да подстичу, а не да приморавају на зло и добро (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti): # Предмет тражења нека буде једно – да се у души има ризница и живот, то јест имати Господа у уму (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Са сваком опрезношћу треба чувати своје срце, да се некако не изгуби мисао о Богу, или да се сећање на Његова чудеса не оскврне сујетним помислима, него да се путем постојаног и узорног сећања света мисао о Богу буде отиснута у нашим душама, као неизбрисиви печат љубави усиновљења и јединства онога који љуби са Љубљеним Богом (свети Јован Златоуст / Jovan Zlatoust sveti). # Без одрицања од страсти човек не познаје обману духова злобе, ни ране, ни узе, ни скривену борбу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Господ од тебе захтева да водиш борбу против свога ума, не пристајући на порочне помисли и не наслађујући се њима (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Код сујетних помисли и маштања, грех треба одбацивати чим се појави – вавилонце треба убијати док су мали и прибегавати покајању (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti). # Само срце је мали сасуд; али тамо има лавова, има звери-отровница, има змија, тешких и опасних путева, и провалија; но, тамо је и Бог, тамо су анђели, тамо су живот и царство, тамо су светлост и апостоли, тамо су ризнице благодати (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Сећањем на Бога одагнаваш заборав, познањем уништаваш таму незнања, ревношћу изгониш безбожну равнодушност (лењост) (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Кад душа моли познање, разумевање и расуђивање, Бог јој даје, како ништа не би чинила против Владикине воље (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Бог је разуму дао урођени закон, као кормилара броду, или као јахача коњу (свети Јован Златоуст / Jovan Zlatoust sveti). # Господ хоће да Његова реч буде посејана у људска срца. Чувај своје срце (Прич. 4,23), јер је оно рај, и ако у њему постоји чистота и љубав, колико будеш чувао Реч Божију, толико ће се и сачувати (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Земља преступничког, отврдлог и запуштеног срца рађаће ти трње и коров. У таквом срцу, као у бескрајној јами, гнездиће се змије (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti). # Оно што је добро у срцу, то без потребе не треба да показујемо: јер оно што је сабрано, биће безбедно од видљивих и невидљивих непријатеља само онда када као скривена ризница буде чувано у унутрашњости срца. Не откривај свима тајне свога срца (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti). # Добро је безмолвије, али философ (мудар подвижник), чије је тело пристаниште и храм за душу, и када се нађе на пијаци, на прослави празника, на гори, у пољу, окружен мноштвом народа, увек је закључан у том свом природном манастиру и умом пребива са Богом (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi). # Могуће је и код куће седети па скитати помислима, и на пијаци бити као у пустињи – сам, и у себи, са Јединим Богом, не допуштајући метеж у осећањима због чулних предмета (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi). # Целокупан подвиг састоји се у потпуном избацивању сваке греховне помисли и свих лоших успомена из ума молитвом Исусовом (свети Григорије Богослов / Drevni monaski ustavi). # Као што се воштана свећа, чак и када није запаљена, али стоји између запаљених, топи, тако и срце монаха неприметно слаби од разговора са особама женског пола (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti). # Хришћанин не треба да се расејава и да било чиме одвлачи пажњу од сећања на Бога и Његову вољу и судове (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi). # Душа својом мисаоном силом чува тишину и чистоту срца, и познаје љубав према своме Творцу, јер та је љубав похрањена у душу (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi). # Не живи тамо, где си грешио (свети Антоније Велики / Antonije Veliki sveti). # У различитим књигама, које су написане под очигледним утицајем злобног разума сатане, раширене су мреже за мој ум. Учења, мудровање – отров лажи испија се из отровног знања (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti). # У последња времена услед безакоња пресушиће љубав многих (Мт. 24,12) и умножиће се број оних који гину у ђавољим мрежама, (појавиће се) књиге са лажним учењем, умови који предају лажно учење (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti). # Не читај књиге штетне за душу, него само оне које су написали Свети Оци Васељенске Цркве. Не читај јеретике и богохулнике, јер они под узвишеним називима светости, побожности, братства, среће и сличног, убацују отров у душу, одвраћају уши од истине и окрећу се бајкама (2. Тим. 4,4) (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti). # Стари су мислили да постоји животиња чији један поглед доноси смрт; управо таква је недуховна књига: њено читање је први, смртоносни ударац који се наноси души, после кога неумитно следи много других удараца # Душевни мир је најобилнији извор врлина (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi). извор

Братство храма Александра Невског у Београду позива верни народ на предавање "Тумачење Дела светих апостола" у суботу, 7. јуна, од 19 часова. Предавање ће одржати презвитер Александар Милојков. Сви су добродошли! Извор: Радио "Cлово љубве"

Са Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржаће се девети Међународни фестивал хорске духовне музике"Музички едикт" у Нишу. У склопу овог фестивала у крипти Храма Светог Саве у Београду, Ансамбл црквене музике "Варславија" из Пољске одржаће концерт у суботу 7. јуна од 19 часова и 30 минута. Извор: Радио "Cлово љубве"

О насиљу у породици: протојереј Дионисије Свечников, руководилац одељења за младе Бакинско-азербејџанске епархије, и Наталија Јарасова, психолог-консултант Мисионарског одељења Тулске епархије Руске Православне Цркве. Наталија: Понекад ми долазе на консултације жене које су претучене, али током година мог рада појавио се и један мушкарац претучен од стране своје жене. Физичко насиље од стране супружника није толико често у мојој пракси, али психолошко насиље, када се жена суочава са увредама, сексуалном присилом, материјалном манипулацијом, потпуним ограничавањем комуникације и контроле понашања, разним оптужбама, убеђивањем у њену неадекватност, формирањем стања жртве - то је скоро сваки други случај. Мушкарци се ређе сусрећу са емоционалним насиљем од стране својих жена, чешће су то ситуације љубоморе. Али психолози у кризним центрима кажу да су жене обично много рањивије на насиље. И често трпе такав третман годинама – због своје деце или из других разлога. Али ипак, понекад размишљају о разводу. И ту се поставља питање - да ли је могуће да православна жена покрене развод ако се суочи са насиљем? Иако то насиље није физичко, већ емоционално? Где је граница где се породица завршава и брак руши, и сходно томе, где се појављује неко оправдање за развод? Да ли хришћанство заиста захтева да трпимо батине, незаслужене увреде (праве псовке, а не измишљене увреде)? Да ли се заиста исплати живети на антидепресивима, само да бисмо избегли „грех развода“ и уништили породицу? Да ли се насилне везе уопште могу назвати породицом? Наравно, постоји много питања. Молим вас, реците ми, да ли је могуће раскинути црквени брак због породичног насиља? Отац Дионисије: Покренута тема је доста сложена и има много аспеката, како духовних тако и правних. Генерално, насиље је лоше, то је грех. То је зло које уништава породице и за које готово да нема оправдања. Одговарајући на ваше питање, вреди обратити пажњу на једну важну тачку – Црква не раскида бракове, она признаје брак као фактички уништен, престајући да буде брак у хришћанском смислу, званичним језиком – изгубивши канонску снагу. И, као резултат тога, може дати благослов супружнику који није био крив за раскид првог брака да склопи други црквени брак. Свештеници су дужни да на сваки начин подстакну оне који траже развод да не доносе исхитрене одлуке, већ да, ако је могуће, се помире и сачувају свој брак. Међутим, у случају породичног насиља, све је прилично компликовано, јер жртве изузетно нерадо говоре о томе, позивајући се на потребу да „не бацају прљав веш у јавности“. Нажалост, понекад се толико овог прљавог веша нагомила да прекрије целу кућу и испадне кроз прозоре и тада више није могуће сачувати брак. Ово је несумњиво трагедија у којој деца постају преговарачки адути, који, иначе, такође често постају жртве породичног насиља. Наталија: Да, према статистици, око 60% мушкараца који туку своје жене такође туку и своју децу. И жене су често окрутне према својој деци, али и о томе не желе да говоре. Чини ми се да се породично насиље крије из разних разлога. Људи се стиде да причају о томе, а понекад се плаше освете породичног агресора. И често постоји веома занимљива реакција жртава насиља - оне поричу озбиљност или чак само постојање проблема. Без уласка у такву ситуацију, тешко је разумети такав став, али чињеница остаје - многе жене имају тенденцију да оправдају силоватеља. Деца су углавном беспомоћна пред физичком окрутношћу, и можда чак ни не схватају разлику између емоционалног насиља и нормалног васпитања. Дакле, хајде да дефинишемо шта би требало назвати насиљем. У најопштијем смислу, насиље је присилни утицај на другу особу (или људе). Светска здравствена организација дефинише насиље као „намерну употребу физичке силе или моћи против друге особе, групе или заједнице, која резултира (или има велику вероватноћу да ће резултирати) физичком повредом, смрћу, психолошком траумом, развојним сметњама или ускраћивањем било које врсте“. То јест, насиље се овде схвата као специфичан насилни чин. У психологији је последњих деценија постало уобичајено говорити о злостављању или насилним везама. Ово је шири појам од самог насиља или насилне радње. Злостављање је генерално однос у коме особа дозвољава окрутност у комуникацији и понижавање партнера. То јест, не узима се у обзир само употреба физичке силе (батине или сексуална присила), већ и друге методе окрутног, доминантног понашања. Особа која користи насилне методе назива се злостављач. Не треба свако агресивно понашање називати злостављањем. Вреди још једном нагласити да је насилно понашање намерно агресивно понашање, а друга је ствар када су у питању ментално оболели људи који нису одговорни за своје понашање. Однос према болесним људима је посебан. Чак и закон може да их лиши правне способности и могућности да оснују породицу. Иако су ментални поремећаји понекад узрок насиља, злостављачки ставови (а посебно насиље) су чести међу наизглед сасвим нормалним људима. У психологији се говори о особеностима васпитања и, сходно томе, личности злостављача (силоватеља). Испоставља се да се узроци проблема крију не само у неким спољашњим иритантима, већ и у души особе? Отац Дионисије: Свакако! Као и сваки грех, насиље има почетак, и он је скривен у души. Гордост као узрок многих грехова такође игра значајну улогу у овом случају. Насиље је самопотврђивање једне особе на рачун друге. Ударајући жену, муж покушава да покаже своју замишљену супериорност над њом. Када је реч о физичком насиљу, то је већ јасно изражен, хипертрофирани облик самопотврђивања. Али све почиње моралним, односно психолошким, насиљем. Прво, један од супружника „притиска ауторитетом“, форсирајући свој став и приморавајући другог да се сложи са њим, а касније могу да пренесу насиље на физички план. Ако говоримо о православним породицама, онда постоје неке особености. Пошто је породица, према православном учењу, мала Црква, онда мужеви често ово погрешно користе. Најједноставнији пример је када муж тврди да његова жена треба да му се покорава у свему. Он своју тврдњу заснива на речима апостола Павла: „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу. Јер муж је глава жени, као што је Христос глава Цркве, и Он је Спаситељ тела. Као што се Црква покорава Христу, тако и жене нека се покоравају својим мужевима у свему“ (Еф. 5:22-24 ). Чини се да је све изузетно јасно, а апостол Павле је прилично ауторитативан. Али текст се такође наставља: „Мужеви, љубите своје жене, као што је Христос љубио цркву и предао себе за њу... Мужеви треба да љубе своје жене као своја тела: ко љуби своју жену, љуби самог себе. Јер нико никада није омрзнуо своје тело, него га храни и негује, као што и Господ цркву... Тако нека сваки од вас љуби своју жену као самог себе; а жена нека се боји мужа свога“ (Еф. 5:25-33 ). Као што видимо, послушност жене мужу мора увек бити праћена љубављу мужа према жени, и чак ни последње речи „нека се жена боји мужа“ у овом контексту никако нису позив на вршење насиља над њом. Права љубав је саможртвовање зарад објекта љубави. Каква је жртва мужа ако туче своју жену, захтевајући од ње „послушност према Писму? Хоће ли тући, понижавати и морално притискати, следећи исти позив апостола Павла? Нимало, он једноставно вади део Писма и тумачи га у своју корист, оправдавајући свој грех. А ако се сетимо фразе коју многи воле: „Послушност је изнад поста и молитве“, многи је тумаче како им падне на памет, захтевајући беспоговорну покорност. Али реч је, пре свега, о послушности Богу, као и о монашкој послушности духовном оцу. Монах потчињава своју вољу искусном духовном наставнику, дајући завет послушности. То је свестан избор особе и у томе нема насиља. Пренос монашке повеље на породицу је а приори немогућ. Међутим, ову фразу успешно користе многи манипулатори - и свештенство и лаици. Дакле, породично насиље је несумњиво манифестација гордости, појачана у неким случајевима искривљеним разумевањем основа православне вере и погрешним тумачењем текстова Светог Писма. Наталија: Није тајна да се мушкарчево право да контролише понашање своје жене историјски развијало. Само у различитим земљама и различитим културним групама ова контрола је схватана - и схвата се - различито. Понекад се према жени поступало као према мушкој својини (а негде то и даље постоји) - са свим последицама. У православљу је однос према женама другачији, али чак и тако, у Русији је жена обично била у зависном, подређеном положају. Савремени свет има своје услове. Сада, законски, мушкарци немају право да „уче“ и кажњавају своје жене. У пракси, мушкарци понекад присвајају ово право. Али оно што је заиста запањујуће јесте веровање самих жена да мушкарци имају право да туку своје жене. „Класичан“ образац овде је да муж каже: „сама је крива“, „она ме провоцира“ итд. Али жена заиста верује да је она крива што је муж туче. У стварности, разлози за свако насиље су агресивност и жеђ за моћи силоватеља. Зашто мушкарац има такву потребу, то је посебно питање. На пример, особа може да одглуми своје психолошке трауме кроз насилно понашање – на тако парадоксалан начин силоватељ може да се реши сопственог бола. Да ли то оправдава силоватеља? Ни у ком случају! Особа мора бити одговорна за своје понашање и своје емоционално стање, а не да то искаљује на другима, чинећи их жртвама своје агресије. Силоватеље карактеришу одређене особине личности: * унутрашње уверење да други људи могу бити искоришћени за сопствене сврхе; генерално снижени морални стандарди; * „нарцизам“ - захтев за посебном пажњом према себи; * слаба способност – и спремност – за емпатију (психопатски тип личности) и недостатак кривице (периодични напади „кајања“ у случају редовног насиља су само средство манипулације). Иначе, велики број манипулација су емоционално злостављање. Најфантастичнија од њих је „гаслајтинг“ – то је када је особа приморана да сумња у сопствену адекватност уз помоћ претњи, оптужби или вештих шала. То доводи до веома болних емоционалних последица за жртву. Овај манипулативни процес је добио име по старој представи „Гаслајт“, у којој је муж излуђивао жену, између осталог и мењајући осветљење и убеђујући је да она само умишља ствари. Циљ "гаслајтинга" је обично порицање сопствене кривице и убеђивање жртве да је све само измишљање. Ако злостављач не успе да се претвара да се ништа не дешава, он проналази многа „оправдања“ за своје насилно понашање. Ево приближне листе поступака који најчешће изазивају насиље од стране мушкараца: непослушност према мушкарцу; *спорови; *храна није скувана на време; *неадекватна брига о деци или дому; *питати мужа (партнера) о његовој заради или девојкама; *одлазак негде без дозволе мушкарца; *одбијање сексуалног контакта са мушкарцем; * сумња у неверство жене, љубомора. У мојој пракси, разлози за агресију мужева према женама били су и остајање жене до касно на послу, жеља да проводи време на друштвеним мрежама, покушаји утицања на понашање других мушкарца, жалбе жене мајци или свекрви на понашање мужа, понашање жене „недостојно хришћанина“ - псовање, пушење, па чак и склоност жене ка болестима. Најчешће се прва епизода насиља дешава током трудноће. А на то како ће се мушкарац понашати у великој мери утиче породица у којој је одрастао. Деца из породица где је злостављање било норма често постају агресори у сопственим породицама. Отац Дионисије: Добро је што смо се дотакли теме деце. На крају крајева, нису само супружници жртве насиља. И деца пате од тога ништа мање. Православно васпитање деце понекад једноставно постаје диктат правила понашања за дете, а њихово непоштовање постаје разлог за казну. Често посматрам породице у којима дете иде у цркву са родитељима од детињства, расте пред нашим очима, а онда у неком тренутку, као тинејџер, изненада нестаје. На питање где је дете отишло, родитељи не могу ништа разумљиво да кажу, или са жаљењем, а понекад и са раздражењем, одговарају да дете више не жели да иде у цркву. Почињете да схватате и испоставља се да је дете од детињства учено да не верује у Бога, већ да поштује бесконачан број правила. Дете је било приморано да пости са свом строгошћу, да се моли заједно са одраслима ујутру и увече, да стоји поред родитеља током свих служби итд. Можда мало претерујем, и не доживљавају све породице све ово заједно, али чак и једна од тачака, која траје дуже од годину дана, довољна је да изазове трајну „алергију“ на православље код детета. Поготово ако је то учињено на силу, против његове воље. Неко ће приговорити и рећи – па, како другачије можете научити дете основама православне вере ако то не покажете својим примером и не навикнете га на оно што је уобичајено за родитеље? Тако је, ваш пример је најисправнији приступ. Али, авај, далеко је од увек најбољег. Велики је проблем када људи схватају православље као одређени скуп правила и покушавају да их се строго придржавају. Предност се даје спољашњим манифестацијама, а унутрашњи садржај пада у други план. Будимо искрени, има доста православних хришћана којима је најважније строги пост, читање преувеличаног кућног молитвеног правила и многосатно стајање на манастирским службама. Све би било у реду када би људи били заузети искључиво собом, а пре свега наведеног, имали љубав и бригу о ближњима. Али такве љубави и бриге нема. Родитељи, уређујући свој живот готово по манастирској повељи, немају времена да се у потпуности ангажују око своје деце и не налазе ништа боље него да једноставно натерају дете да ради исто што и они сами раде. Дете које жели да комуницира са вршњацима, да се игра, трчи, прави буку, уместо тога добија постове, молитве и многосатна богослужења. А ако почне да буде хировито, бива кажњено, називајући то борбом против непослушности. Тада дете развија јасан асоцијативни низ: молитва или казна, служба или казна итд. Није ни чудо што дете, када одрасте, жели да све то престане и изражава протест, чак до потпуног гађења према Цркви и свему што је са њом повезано. Деца су веома добра у откривању искрености и лажи. Ако дете није упознато са Богом, већ му се уместо вере нуди скуп правила, онда ће у адолесценцији почети да се бори против тих правила. Понекад је протест толико јак да се већ у адолесценцији дете препушта алкохолу, дрогама, промискуитетним сексуалним односима. А родитељи се хватају за главу - како је то могуће, строго су их васпитали, а у шта су израсли? Не схватају да је то управо последица њиховог васпитавања. Свако наметање генерише отпор, свака акција генерише контраакцију. Ретко се деца која су у детињству била „прехрањена“ изопаченим православљем враћају у Цркву. Ово се исто тако може приписати не само деци, већ и једном од супружника. Нису увек оба супружника уједињена, много чешће је један од њих „напреднији“ у свом схватању православља. Знам више од једног примера када жене, поставши црквени посетиоци, почињу да силују своје мужеве и децу својим „православљем“. То су, најчешће, разорене породице и деца потпуно окренута од Цркве. Сећам се једне жене чији је муж, након њеног активног живота у цркви, дошао у цркву и замолио свештенике да разговарају са њом, да је уразуме. Атмосфера у породици је постала неподношљива - жена је напустила кућне послове, престала да проводи време са мужем, одбијала му брачну интимност, позивајући се на постове или припрему за причешће, дете је одрастало уз све веће скандале и бескрајна „упутства“. Она сама је често нестајала у цркви, упуштала се у полирање свећњака и подова док се нису засијали, вукла је тинејџерско дете са собом. Никаква опомена није помогла. На крају, муж је отишао, син је одрастао и отишао у иностранство. Спознаја је дошла после 12-13 година, али разбијена породица се више не може вратити.

Од како је Сејач изашао на сетву, Он не престаје да сеје. Испрва је сејао Он Сам, потом преко Апостола, а на крају преко Божанских Књига и богомудрих учитеља (43, стр. 215-216). Бог је Светлост, и реч Божија је светлоносна, стога и душа која га је примила постаје просвећена и светлоносна (14, стр. 169). Читајте само Јеванђеље... Јер која је књига боља од Јеванђеља... Читање Јеванђеља окружује душу атмосфером Божијом (6, п. 998, стр. 134). Само са Јеванђељем или Новим Заветом може се проживети цео век, све време га читајући. Колико год да га читаш, нећеш га ишчитати до краја. Сто пута га прочитај, тамо ће ипак остати недочитаног (5, п. 783, стр. 44). Не заборављајте да сваки дан читате реч Божију, да размишљате (о њој), да (је) осећате, и да тиме храните своју душу. Душа ће се од тога усладити, постаће тврђа и поузданија (4, п. 735, стр. 224). Сваки дан треба да се прочита једно зачало у Јеванђељу. То је лекција Свете Цркве њеним чедима и треба је изучити... Ујутро, када је душа слободна од утисака са стране, уз молитву за уразумљење, пажљиво приступите овој ризници судова Божијих, пазећи шта ће кроз те речи да вам саопшти живи Господ (56, стр. 102). Да се Јеванђеље не може помирити са светом, то је знао и Господ када је давао заповести; Он нигде није рекао да се могу правити уступци свету. Уступци су – издаја Господа (2, 330, стр. 202). Не треба писати тумачење Јеванђеља, него бележити размишљања – да би свака реч и сваки покрет Господњи били свечани сведоци Његовог Божанства. Када Бог да, отпочећемо хвалебну песму Господу и онда јој неће бити краја. О, кад бисмо могли да макар отпочнемо са тим! (7, п. 1083, стр. 53). Јеванђеље се може читати седећи, али да се не умањи побожно поштовање према њему (1, п. 113, стр. 113). Реч Божија је налик огледалу. Као што гледајући у огледало свако види где је која мрља или прљавштина на његовом лицу или одећи, тако и душа читајући реч Божију и разматрајући тамо набројане заповести не може да не види је ли исправна или неисправна у односу на те заповести; савест ће јој ово истога часа нелицемерно рећи, будући да је просвећена речју живог Бога (36, стр. 127-128). Онај ко пази на реч Божију, сабира јасне појмове о свему што је у њему самоме, око њега и изнад њега: он појашњава своје обавезе у свим животним ситуацијама, нижући света правила као скупоцене бисере на нит савести, која му потом тачно и одређено показује како када да поступи, не би ли угодио Господу; он кроти страсти, јер читање речи Божије на њих увек делује умирујуће. Која год страст да те узнемирава, прихвати се читања речи Божије и она ће постепено да утихне, да би се на крају сасвим смирила. Онај ко се богати познањем речи Божије има над собом стуб од облака, који је водио Израиљце у пустињи (43, стр. 168-169). Како што поједина мека и растресита тела постају чврста, окамењена и недоступна за повреду и разлагање када у себе приме чврсте, камене честице, тако и душа када се нахрани и испуни речју Божијом постаје тврда у истини и добрим расположењима, и безбедна од насртаја лажи и греха (14, стр. 169). Све док се ум сам труди да разуме Свето Писмо, дотле су истине које се у глави држе за умне, углавном бесплодне за живот. Озарење пак свише, запечаћујући те истине у срцу и дајући да се окусе, чини да оне почињу да усмеравају живот, а животно искуство још потпуније омогућује да се схвати њихова сила (12, стр. 118-119). Најплодоноснија је Реч Божија, а за њом – отачка дела и житија светих. Уосталом, мора да се зна, да су житија боља за почетнике, отачка дела – за средње, а реч Божија – за савршене (68, стр. 233). ...Јеванђеље се појавило много година после Вазнесења. А сва апостолска дела, заједно са Јеванђељем, у једну књигу су сабрана тек крајем првог века... вероватно под руководством светог Јована Јеванђелисте (6, п. 946, стр. 19). ...Бог је слао на земљу пророке и Апостоле, а и Сам ју је походио и открио нам Своју свету вољу – како треба да живимо и да се спасавамо – заповедивши да се све то запише у Божанском Писму, како би сви људи читали и видели шта Бог хоће од нас (2, п. 226, стр. 30). Господа ради, не заборављајте да читате светог Златоуста – ма која његова књижица да дође до вас. Он је писао једноставно, без припреме, онако како је ствари видео духом и како су се мисли о томе слагале у његовом срцу. Много шта код њега на први поглед делује неважно, али кад продужите даље, наићи ћете на непроцењиво благо. Неки кажу да је свети Златоуст изображавао општи поредак хришћанског живота. То је углавном тачно, али не представља начелно правило. Готово у свакој његовој беседи наћи ће се и изреке које описују најскривенији живот духа. То да изучавате и да држите у срцу за случај невоље и нужде (56, стр. 101). Свако ко је почео да ревнује и жели да исправи своје срце, све што му треба наћи ће овде (у «Добротољубљу»), у различитим отачким делима (1, п. 51, стр. 48). Ево вам закључак читавог «Добротољубља». «Сваки уздах посвећивати чистој молитви и добро пазити одакле непријатељ усмерава своје стреле, те сходно томе дејствовати...» (3, п. 539, стр. 238). Колико је само добра у књигама «Добротољубља»! Ишчитавајте их. То су свагда нове књиге (4, п. 659, стр. 124). За усвајање појмова вере читајте светитеља Тихона, светитеља Димитрија Ростовског, Светитеље Јована Златоуста, Василија Великог и друге (1, п. 89, стр. 75). Добро је читати житија светих и Чети Минеје: иако ми не можемо тако да живимо, обавезни смо да се угледамо на њих колико можемо, па чак и преко наших снага. У сваком житију представљена је општа скица живота светога који се слави тога дана... Из општег прегледа тих скица видећете шта је свима светима било заједничко, па из тога изведите закључак: дакле, ово или оно је – неопходно (3, п. 487, стр. 154). Што се тиче превода Библије, у потпуности делим мишљење мог драгог наставника, високопреосвећеног Димитрија (Мурјотова, архиепископа). И добро би било да се приступи послу. Почните да преводите. За издавање формирајте друштво. Редактор нека буде преосвећени Димитрије, издавач – друштво, а стално запослено лице на том послу С. А. Первухин (2, п. 219, стр. 20-21). Да је тешко време за Православље – то је јасно као два пута два. Организатори предавања у московском Друштву пријатеља духовне просвећености штампали су потпуно неправославни чланак о преводу Седамдесеторице (реч је о древном преводу Старог Завета на грчки, од давнина прихваћеном у Цркви – прим. М. С.). Црква Божија није знала за другу реч Божију, осим за Седамдесеторицу, и када је говорила да је Свето Писмо богонадахнуто, мислила је управо на тај превод. Сва тумачења која су томе противна – јеретичка су. Кад будете код московског владике, реците му да испита редакцију тих предавања, али не помињите да ја то сугеришем... Жао ми је што сам одлучио да тамо дам Посланицу Ефесцима (мисли се на Тумачење Посланице Ефесцима које је светитељ Теофан дао поменутом друштву ради објављивања – прим. М. С.) (7, п. 1084, стр. 55). Откривати помисли, као што вам је из опита познато, веома је благотворно. Читати књиге – такође је добро; и то може у одређеном случају да пружи уразумљење. Али, тамо су дата општа упутства; а за појединачне случајеве боље је тражити појашњење од живог познаваоца ствари... Страст за читањем је лоша. Она не води ка добру и поставља некакав зид између срца и Бога... (5, п. 912, стр. 192). Ројите се око оних источника, где очекујете да ћете пронаћи утеху (4, п. 753, стр. 250). Читајте, размишљајте и примењујте на себе. Примењивати на себе – то и јесте циљ читања. Ако читате без да примењујете на себе, неће бити користи, него још и зло. У глави се само гомилају теоретска знања, а човек се не учи да себе усмерава на добро, него друге да осуђује (4, п. 717, стр. 200). Читајте свете књиге, помало, али са расуђивањем (5, п. 941, стр. 232). Приликом читања, на уму треба имати главни циљ живота и све остало обликовати према њему. Тако ће се добити нешто целовито, повезано и стога чврсто. Снага спознаје и убеђења даће снагу вољи (4, п. 703, стр. 170). Кад се неко обраћа Богу, настаје борба: самољубље и свет са једне стране, а истине Божије са друге. Човек испитује те мисли, савладава егоизам и свет; али не делују све те истине једнако на све људе; на некога више делује једна, а на другога друга. Но, међу њима за свакога постоји таква, која чим се појави у свести, одмах у човеку буди страх Божији. Та истина већ у првој борби односи победу, а и у свакој другој растерује непријатеље. Које су то истине. Изволите у књизи «Пут ка спасењу» прочитајте други део: О исповести и покајању. И видећете (2, п. 348, стр. 215-216). Немојте се задовољавати једнократним читањем, него читајте онолико пута колико је потребно да бисте све запамтили: јер у књигама је написано све што је потребно (3, п. 489, стр. 157). Приликом читања срце не треба да буде ничим заузето, него отворено за истину – да са разумевањем прима оно што се чита и слаже у себе; при томе, срце ће дирнути час један, час други стих, а неки од њих посебно јако. Обратите пажњу на стихове који вас дирну и дању их се чешће присећајте, нарочито онога који вас је понајвише дирнуо. То ће поново да оживи срце, што је веома плодотворно. Боље је читати помало, али са усвајањем онога што се чита и са осећајем, него много али без тога: јер без тога читање ће бити сејање поред пута (1, п. 185, стр. 205). св. Теофан затворник извор

У нашем окружењу, реч конзервативан готово аутоматски изазива сумњу, а често и подсмех или одбацивање. У јавним расправама о образовању, користи се са дозом предрасуде – као да све што је традиционално значи застарело, круто, затворено за промене. Но, тај рефлексни негативни предзнак који се приписује конзервативизму у образовању заслужује озбиљну и аргументовану ревизију. Јер, када погледамо где се данас заиста стиче знање и формирају личности које доспевају на најпрестижније универзитете света, намеће се једно суштинско питање: да ли је конзервативни приступ образовању, упркос свему, оно што још увек даје најбоље резултате? Конзервативизам не значи застој, већ стабилност Конзервативни приступ у образовању не значи одбацивање свих иновација. Он подразумева селективност и зрелост у прихватању нових идеја. Ослања се на провереност, снагу континуитета, концентрисано учење, ауторитет и дисциплину. Елитне школе попут Eton College-а у Енглеској, Harrow, Winchester, као и америчке школе попут Phillips Exeter, Andover и Choate, не одустају од модела у којем наставник има централну улогу, учење се темељи на озбиљном курикулуму, а правила понашања су јасна и строга. Те школе не мењају методологију сваке школске године. Оне и даље верују у класичну књижевност, темељно читање и разумевање текста, учење кроз напор, понављање и јасно дефинисане циљеве. Наравно, и оне примењују савремене приступе – али не науштрб темеља, већ као допуну која има своје јасно место. Строга правила, високи резултати Један од упечатљивих примера конзервативног образовања у савременом контексту јесте Michaela Community School у Лондону, често названа “најстрожом школом у Британији”. У њој се учи напамет поезија, наставници се не прекидају, ученици седе усправно, а школски дан има јасно структуриранe рутине. За многе педагоге данашњице, овакав приступ може деловати сувише строг. Ипак, резултати говоре у прилог – ђаци из Михаеле постижу изванредне резултате на националним испитима, и то упркос (или управо захваљујући) строгом режиму, често долазећи из социјално угрожених породица. (Извор: Time Magazine, 2018) Занимљиво је и истраживање из Израела (објављено у оквиру Центра за истраживање тржишта образовања), које показује да традиционални приступи имају снажан позитиван утицај на академска постигнућа, посебно код ученика из слабијих социоекономских слојева. У школама са јасно постављеним правилима, фронталном наставом и акцентом на фактографско знање, ученици су постизали боље резултате у поређењу са онима из школа које су форсирале искључиво тзв. иновативне методе и конструкцију знања кроз искуство. (Извор: CMRE UK) Шта нам говоре примери елитних школа? Ако су савремене методе универзални пут ка успеху, зашто их најелитније школе на свету не примењују у пуном обиму? Зашто се школе као што су Harrow, Winchester, Andover и Choate и даље ослањају на захтеван курикулум, строга правила и поштовање наставника као ауторитета? Одговор се можда крије у једној једноставној истини: знање се не стиче забавом, већ трудом. Учење јесте и може бити занимљиво – али не увек лако. Деца, као и одрасли, често уче најдубље онда када се суоче с изазовом, када се тражи упорност, а не тренутна забава. То не значи да игре, креативне методе и иновације немају своје место у настави – имају, и те како. Али кључ је у мери и сврси: оне не могу и не смеју заменити темељну писменост, концентрацију и вештину аргументације. Наша транзиција и педагогија без темеља У многим земљама које су прошле кроз транзицију, образовни системи покушавају да се модернизују увођењем савремених педагогија, често без јасне евалуације резултата. У неким случајевима, под паролом „школа мора бити занимљива“, уводе се модели учења који изостављају основне образовне циљеве – знање, континуитет, ред. Учитељ губи улогу ауторитета, а постаје искључиво „партнер“ или аниматор. Оцене постају више, а знање слабије. И ту долазимо до парадокса: док ми напуштамо методе које су генерацијама доносиле резултате, елитне школе, које експерименте и новине могу увек себи да приуште, и даље тихо и доследно чувају принципе које ми олако одбацујемо. Традиција је ослонац, а не препрека Бити конзервативан у образовању не значи бити затворен за ново. То значи знати разлику између ефикасне иновације и помодарства. Образовање не сме бити експеримент без последица. Оно није простор за олако одбацивање вредности које су се показале делотворнима. У времену које све чешће фаворизује површност, тренутну забаву и релативизацију знања, конзервативни приступ, у педагошком а не идеолошком смислу – са својим нагласком на дисциплини, знању, ауторитету и раду – постаје на неки начин ослонац и „тиха резерва смисла“. Ако најелитније школе света и даље верују у строга правила, захтеван курикулум и озбиљан однос према учењу, можда бисмо и ми, уместо подсмеха, могли да се замислимо над њиховим примером. Традиција, наравно, није нешто што слепо треба следити, већ од ње узети оно најбоље. У исто време, признати да образовање не трпи површност. А разумевање те истине – то је, можда, најважнија лекција коју можемо пружити новим генерацијама. Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности, ОШ „Вук Караџић“ Бор https://zelenaucionica.com/nastavnik-strog-poezija-se-uci-napamet-ucenici-sede-uspravno-zasto-neke-elitne-skole-ne-odustaju-od-tradicionalnog-obrazovanja/

Овај дивни светитељ родио се у Антиохији 522. године у време цара Јустина Старијега. Отац му погине од земљотреса и он остане сам с матером Мартом. У шестој години живота удаљио се у пустињу ка некоме духовнику Јовану, под чијим руководством предао се великом посном и молитвеном подвигу на удивљење свих оних који су га видели. Претрпевши страшна искушења демонска, он је примио од Господа и ангела Његових велику утеху и благодат. Господ Христос јавио му се у виду краснога дечка. И после тога виђења у срцу Симеоновом разгори се велика љубав према Христу. Многе године провео је на столпу Богу се молећи и псалме појећи. По упутству Божјем удаљио се по том на гору прозвану Дивном од самог Господа. По имену ове горе и сам Симеон прозват је Дивногорац. Сходно његовој љубави према Богу, дата му је била ретка благодат, помоћу које је исцељивао сваку болест, укроћавао зверове, прозирао у далеке крајеве света и у срца људска, излазио ван себе и гледао небеса, разговарао с ангелима, страшио и разгонио демоне, прорицао, живео понекад по тридесет дана без сна и још дуже без хране, примао храну из руку ангела. На њему се потпунце испунише речи Спаситељеве: “Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити” (Јн 14, 12). Лета Господњег 596. а у седамдесет петој години живота свога представи се Симеон Господу, да се вечито наслађава гледањем лица Божија заједно с ангелима. https://mitropolija.com/2025/06/06/prepodobni-simeon-divnogorac-2/

Јеромонах Пантелејмон (Шушња) о томе како пронаћи и сачувати љубав „Љубав је темељ нашег постојања“ – Пут до вашег манастира утабало је стотине младих људи који долазе код вас на исповест. Да ли из њихових откривања осећате да се нешто променило у њиховом ставу према љубави? – Рекао бих да ми, монаси, познајемо људе много боље него што они сами себе познају, јер их не видимо споља, већ изнутра. Стога је моје мишљење следеће: данашња омладина има огроман духовни потенцијал, али јој недостаје компас. Најчешће не знају шта је љубав заиста. Бркају је са заљубљеношћу. И не знају како да је живе. Гледају разне филмове и живе по шаблонима. Сви сањају о великој љубави, као у филмовима. Већ оствареној, са беспрекорним партнером који би их разумео, шта год да се деси. И не разумеју зашто им се исто не дешава. Али те љубави из књига и филмова су утопијске, оне се не дешавају у стварном животу. Међутим, оно што се осећа код свих оних који долазе на исповест јесте неуморна потрага, жеља да се доживи дубока, савршена љубав. Ова жеђ за љубављу присутна је код свакога. – Зашто имамо тако јаку потребу да се остваримо у великој љубави? – Када тражите љубав, заправо тражите Бога. Чак и ако тога нисте свесни. Чак и ако нисте примерни хришћанин, али сваки пут када волите и будете вољени, некако чудесно осетите да је ту, у љубави, истина. Тражите љубав целог живота, потребна вам је, и чак и када се претварате да је више немате, свакако је осећате, осећате је на искривљен начин, али ипак почињете испочетка. Привлачи вас, увек тежите да је достигнете, јер осећате да постоји пуноћа и срећа. Ми људи не можемо а да не волимо, да не желимо да будемо вољени. Јер то је темељ нашег постојања. Бог је љубав, и све на овом свету чезне за љубављу. Бог је све створио по својој слици и подобију, по свом обрасцу, обрасцу Тројства. Створени смо као људи да бисмо учествовали у радости односа у Богу и са Богом. Да бисмо доживели љубав. Да бисмо били заједно. Зато се каже да је рај комуникација са свима, а пакао немогућност да волимо више. – Иако имамо Бога, и даље осећамо да смо без другог непотпуни. Да ли нам је потребан други да бисмо били срећни? – Бог је створио људе непотпуне управо да би били потребни једни другима. На крају крајева, да нас је створио савршенима, били бисмо самодовољни. Наравно, постоје људи који дају више и људи који дају мање, али не треба да се зауставимо на односима са једном особом, морамо научити да волимо све људе, да извлачимо плодове из односа са свима, не само са животним партнером. Свака особа је потенцијални дар за нас, којим можемо обогатити себе. – Сањамо – скоро сви ми – о великој љубави која би трајала целог живота. Па ипак, стварност показује да љубав умире, и то чешће него што бисмо ми желели. Зашто љубав бледи? – Умире јер у тој једначини нема Бога. А то значи да немамо где да се хранимо, да оживимо своју љубав. Без Бога нема почетка који рађа љубав. Сам човек је ограничено биће. А благодат га чини бесконачно дубоким. Благодат је од Бога. Свети Јован Златоусти је рекао да сваки непреображени однос дегенерише. Он се троши. Без благодати, човек је у палом стању. Исто је и са љубављу. Она бледи ако нема одговора на њу. Ако је усмерите ка Богу и људима, она добија одговор од бесконачног Бога. Али ако је усмерите ка себи, ка телу, ка материји, она се троши, исцрпљује, јер су те ствари ограничене. Зато је венчање неопходно. Венчање је сједињење двоје са трећим: са Богом, Који је бесконачан. – Нажалост, чињеница да се венчате у цркви не гарантује трајну срећу... - Морамо научити да видимо Бога у другима. Не смемо третирати особу као нешто завршено. Свака особа је бесконачан извор, али не и ослобођен од рушевина. Са љубављу, уз Божју помоћ, можемо очистити рушевине како би други могао дати пут својој суштини, да изложи свој пуни морални, духовни и љубавни потенцијал. Јер свака особа је много више од онога што видимо. А љубав долази и активира у другом оно што није ни појмио да је у њему. Потребан ти је други који би ти давао меру. У вези двоје људи, особа се стално развија. И више не може да се засити другог, да му досади, да дође до рутине. Јер свако подстиче другог да се развија. Свако цвета као пупољак, затим као цвет, и то цветање је бескрајно. Многи људи изгледају неспособни за дубока осећања. То је зато што они, заузврат, нису били вољени да би процветали. Међутим, све је то немогуће без Бога, и без труда сваког од њих да активира Његов потенцијал, Божанску благодат, у другом. Човек мора волети – са Богом у себи – Бога у другом. - Како треба да волимо, оче? Где грешимо, да увек морамо испочетка? – Не знамо како да дајемо себе. Немамо вештину самодавања. Модерно друштво учи људе да се фокусирају на своје жеље, учи их да воле себе пре свега, да теже сопственој самореализацији. А љубав, тако, постаје нека врста додатка који доприноси њиховој сопственој срећи. „Имам каријеру, дом и имам вољену особу!“ Међутим, ми истински не волимо ако не створимо ово искуство изласка из себе и не почнемо да практикујемо давање, да тренирамо своју моћ да волимо. Волети значи гравитирати, попут планете, око самоостварења другог. Размишљати како помоћи другом, како му изаћи у сусрет, како га смирити, како га заштитити од тешкоћа, како донети радост, како му скувати укусну храну када је уморан. Морамо научити да живимо за другог и због другог. Љубав подразумева много дела. Намере и мисли саме по себи не вреде ништа у одсуству дела. Свет је пун намера. Чинећи дела, тестирате себе да видите да ли заиста можете да волите. Недавно сам прочитао у једној књизи како је политички затвореник - сељак затворен у старости - добио писма од своје баке, у која је она ставила суви цвет. То је оно што љубав значи. И још више: давати када сте потпуно исцрпљени, када више немате снаге. И нема изговора за недавање. Ако дајеш из обиља, када ти је добро и лако да дајеш, то ништа не кошта. А када више не можеш, али ипак желиш да учиниш нешто за неког другог, у теби се распламсавају ресурси енергије о којима ниси имао појма. Добијаш снагу од Бога и чиниш више него што си мислио да си способан да учиниш. Дати себе када више не можеш – то те истински повезује са другим и подстиче га да се отвори и даје заузврат. У љубави морамо дати оно што немамо, ако то више немамо. И тада, као у Јеванђељу, то ништа се преображава, и има довољно хлеба и рибе за све. - Колико дуго можеш да дајеш себе, а да те то не претвори у ништа? Понекад је боље да престанеш ако ти други не да исто... – Самодавање је добровољни чин, то није зависност од другог, то није ропство. Нисте обавезни да то чините. Самодавањем не укидам себе, већ се изнова проналазим и обогаћујем се начином постојања другог. А поседовањем, укидам себе. Неким људима је згодније да дозволе другима да их поседују. То је случај са многим модерним женама које иду толико далеко да дозвољавају себи да буду поробљене. Њихови мужеви их туку, оне пате, али се плаше да изаберу други пут, преферирајући поузданост. Доживљавају апсурдну патњу која није спасоносна. То је врста лењости. Одбијају одговорност за своје одлуке и више воле да их само спроводе. Али никада се неће развијати на овај начин. – Немају сви изванредну љубав. Да ли је то наша кривица? Да ли је на нама да доживимо велику љубав, или је то дар од Бога? – Бог има јасан пут за свакога. Нема случајности. Сусрет са одређеном особом зависи од Божје воље. Али како ћемо реаговати на тај сусрет зависи од нас. Свака особа коју сретнемо на свом путу је дар од Бога и морамо се сваки пут запитати: „Зашто ми је Бог одредио да сретнем ову особу? Шта могу да урадим из овог односа? Шта треба да разумем? Какву корист могу да извучем?“ Онда, немојмо мешати заљубљеност са љубављу. Када вам Бог пошаље заљубљеност, то не значи да вам већ шаље већу љубав у готовом облику. Заљубљеност је само депозит од Бога. Ако је трошите из незнања, никада нећете постићи праву љубав. Можда у почетку не делује велика, али љубав, ако радите на њој, постаје све већа и већа. Љубав није осећај, већ сила. Бог није тело, а ипак себе назива љубављу. Дакле, љубав није тело! Наравно, и ова компонента, телесна, јесте део љубави, али се не ограничава у потпуности на њу. Љубав је огромна људска моћ, примљена одозго, моћ коју свака јединка мора да ослободи и негује. Кажем „ослободити“ јер најчешће волимо себе, а онда се љубав закључава у нама, врти се у круг. Ова љубав је себична, усмерена је на саму себе, уместо да буде слободна и да не тражи ништа заузврат. – Да ли је права љубав увек бесплатна? - Да, права љубав потврђује слободу другог. Она не покушава да га преузме. Ту се прави највећа грешка, када неко покушава да промени другог, да га прилагоди свом укусу. Када волиш, мораш да изађеш из себе у смислу да покушаш да осетиш другог, да разумеш другог, да видиш свет његовим очима. Ако згазиш његову слободу, пробудиће се његов инстинкт за самоодржање. И повући ће се у себе. Биће опрезан према теби, осећаће да је под притиском. У вези треба да постоји равнотежа између блискости и дистанце. Потребно је чувати тајну друге особе, а не расипати је на ветар. Не покушавајте да копате по сваком кутку његове душе, не гњечите цвеће багером. Грубост и дрскост уништавају тајну друге особе. Ово искуство изласка из себе је понекад болно: значи напуштање сигурне позиције, напуштање удобности сопственог начина постојања, прихватање начина постојања другог. Али само на тај начин можете се проширити, обогатити и љубав трансформисати у пут знања. Ако останете у себи, остајете веома сиромашни. Штавише, у неком тренутку се испостави да су се сви окренули од вас. Постајете усамљени. – Да ли онда треба да повећамо толеранцију у љубави? – Требало би да практикујемо другачијост, а не толеранцију. Толеранција је врста снисходљивости према ономе што вам не одговара: претпостављате да други има неке недостатке које ви, у својој великодушности, игноришете. То јест, толеранција претпоставља гордост. У међувремену, у љубави вам се не даје право да свој начин постојања сматрате бољим од начина постојања другог, не можете захтевати да се други промени, али морате се трудити да ви толеришете другог. У љубави не треба да се бринеш о свом добру – треба да се предаш у службу другоме, твоја брига треба да буде његово постајање. Његов циљ није да те украси, не да те учини лепшим и бољим. Љубав, правилно доживљена, у сваком случају мења све на боље. Чињеница да се потпуно дајем, да сам ја тај који се жртвује, подстиче другог да се исправи, да постане свестан себе, мења га на боље. Отац Теофил (Перејан) је рекао да љубав никада не рачуна и љубав увек рачуна. Како то можемо да разумемо? Она никада не рачуна да би привукла пажњу другог: „Погледај колико сам ја учинио за тебе, а сада ти мени дај исто.“ И истовремено, она стално рачуна колико прима да би могла дати више. То је права љубав. - Понекад, колико год да учиниш за некога, он остане равнодушан и не да ти ни мрвицу љубави заузврат. Како знаш ко заслужује да му пружиш све? – У природном поретку ствари – не улазите у везу док нисте сигурни у њу. Потенцијал осећања, љубави, треба чувати док не пронађете особу са којом се заиста слажете, са којом ћете бити једно другом погодни пре свега духовно, а не телесно. Када нормална особа сретне другу нормалну особу и жртвује се до краја, успева да освоји другу љубављу, чак и ако други мање воли. Љубав једног, својом непоколебљивошћу, може спасити љубав другог. Знам много случајева чудесног обнављања веза које су биле на ивици колапса, а затим су постале јаче и дубље него раније. Људи треба да науче да цене кризе. Али овде постоји замка. Ако се зауставите на некој особи, ризикујете да изгубите све. Али ако увек имате Бога на уму, наћи ћете довољно људи око себе који заслужују да им дате све, а да се не плашите да бисте могли изгубити. Ниједна особа сама по себи не заслужује да јој дате све. Јер ова особа није крајња стварност, већ јесте Бог који је у њој. На крају крајева, кроз човека, ми заправо дајемо себе Богу. – Шта је онда смисао породичног живота? – Односи у породичном животу – то су само оквири у којима се изражавамо, усавршавамо. Вежбамо љубав, ову способност да превазиђемо себе, да постанемо транспарентни, како би се Бог могао манифестовати у нама у пуној мери, и како бисмо постигли међусобно прожимање једни у друге, како бисмо могли волети све више и више. Само ако практикујемо отвореност, постајемо широки сасуди, способни да прихватимо много више од другог. И тада, кроз њега, могу волети све људе, сву природу и све животиње, могу сместити у своје срце целокупну Божију творевину. Вежбајући комуникацију са другим, припремамо се за комуникацију са свима, која ће се одвијати у Царству Небеском. – Да ли постоје сродне душе – друге половине? Људи са којима све постаје много лакше? – Не постоји ниједна једина особа са којом ти је суђено да будеш заједно. Али постоји неколико особа на овом свету са којима се баш добро слажеш. Чињеница да си упознао једну од њих и љубав се исцрпела, не значи да ћеш остати сам целог живота. Као што чињеница да си упознао сродну душу – своју другу половину, не гарантује да ће се та љубав трајати вечно. Без људи који су једно другом прилагођени, љубав је немогућа. Али подударање половина је само искра. Не гарантује вечност осећања. Не заслужујеш оно за шта се ниси трудио! Напротив, често се дешава да се ова врста љубави брже исцрпи, јер је наоко све у реду и нико се не труди. Постиже се неко задовољство, пошто друга особа савршено задовољава моје потребе, а ја - његове, и онда свако воли себе, кроз другог. – Да ли се тако рађају љубомора и посесивност? – Љубомора је љубав према себи кроз другог. Ако си љубоморан, не волиш истински другог, већ верујеш да имаш права на другог. Плашиш се да ће неко доћи и одузети ти га. Али нико нема право да ти одузме другог! Ова искривљена љубав са љубомором и патњом, која човека чини слепим и лишава га разума, јесте демонска љубав. Она на свој начин опчињава, веома је емотивна, има претерану еротику, али изазива невероватну количину патње, поништава те као личност. Мислиш да си се жртвовао патњом, а у ствари си био опседнут. Права, Божанска љубав потврђује, а не уништава. Она је као ведро небо. У њој нема забуне ни таме. - Данас све више људи бира слободан облик љубави. Више се не венчавају, а понекад чак ни не живе заједно, али се и даље воле и живе у слози. Да ли је грех то чинити? – Љубав која не подразумева одговорност и жртву није стварна. То је опортунистичка љубав која не достиже зрелост. Заправо, у таквим случајевима се не достиже права љубав, већ се остаје у фази заљубљености. Ако не дође до венчања, то значи да је Бог искључен из једначине. Без божанске милости, човек је коначан, а његова љубав траје само неко време. Они који бирају овај пут желе љубав у којој нема шта да се изгуби, већ само да се добије. Желе да узму нешто што је лако стећи и увек остану слободни у случају да се појави нешто привлачније. – Када имате несрећну љубав, често мислите да би могао постојати неко ко би вас више волео, ко би вас боље разумео... – Овакав поглед на ствари је последица технократског начина размишљања. „Производ постаје застарео оног тренутка када се појави његова побољшана верзија.“ То јест, излази из употребе. Али људи не излазе из употребе, они су у сталном стању постајања. Потребно је да се продубљујемо, да копамо у одговарајућим односима како бисмо дошли до нових и нових дубина. Чак и ако се појаве могућности за боље односе, чак и ако упознамо људе који нам се чине погоднијим, не можемо променити особу. Не можемо започети хиљаду путева, јер никада нећемо стићи до краја. Не можеш бесконачно преправљати себе по узорима других жена или мушкараца, јер се трошиш као детаљ, стижеш до тачке где губиш сваки облик. Мислиш да си стекао искуство, обогатио свој начин постојања, имајући много љубавних веза, али у ствари си изгубио себе и више не знаш шта заправо јеси. У љубави, као и у професији, веома је важно бити постојан. Не можеш бити лекар три године, затим глумац још три, а за још три године почети да се спремаш да постанеш фудбалер. Мораш да кренеш даље. Јер ћорсокак у који си доспео у вези са другим је пре свега твој, а не друге особе. Бог ти је то наменио да превазиђеш себе, да еволуираш. Варајући особу, бежиш од себе, бежиш од тога шта треба да постанеш. И препрека ће се поново појавити, у другом облику, без обзира ко је поред тебе. - Зашто је верност толико важна? Знам људе који кажу да воле своје партнере иако их повремено варају, али да то није важно све док фокус није на осећањима. - Они сами себе варају. Веома је лоше користити друге за своје еротске потребе. У стварности, ви користите себе. Стагнирате. Без верности, не можете достићи дубље нивое. То је једини начин на који можете да се развијате. У међувремену, ако себи дозволите неке алтернативе, то значи да нисте склони да превазиђете баријеру, да желите да је заобиђете. Ако одбијете алтернативу, онда више не видите какав потенцијал постоји у вама и другом. Ништа се не дешава без жртве, без принципа Крста. Жртва на Крсту је прозор ка Васкрсењу. Јер ово је наше пало стање, ово је последица пада. Ништа нам се не даје ако нешто не жртвујемо. А љубав је такође жртва. Жртвујете своје „ја“ да бисте себи приближили „ја“ другог . Ово је одрицање себе. Жртва даје дубину сваком односу. Она јача љубав. Лако је заљубити се, али је веома тешко волети. Бежиш од крста – бежиш од васкрсења, бежиш од радости, бежиш од праве љубави! Немогуће је без крста. Без крста је пут лак, згодан. Али, не знајући како да патимо са радошћу, да испунимо патњу смислом, ми заправо бежимо од живота. А све што добијамо је половно. Све радости љубави су разблажене. Све што осећамо је бледо. – Зашто су љубавне патње једне од најболнијих? - Зато што се човек, када воли, отвара и постаје дубок. А онда прима ударце право у дубину свог бића. Ако је љубав била са Богом, али други ипак одлази, Бог неће остати дужан. Он ће доћи и испунити празнине, јер ниси волео само онога ко је отишао, већ и Бога у њему. Можеш бити истински сломљен после раскида само ако немаш Бога у себи, ако си погрешно волео, ако си био опседнут вољеном особом. – Понекад после велике љубави више немамо храбрости да идемо даље, да поново отворимо своје душе. Како залечити ране нанете патњом љубави? - Отац Теофил (Перејан) је рекао да је патња велика мистерија. Узалуд покушаваш да је себи теоретски објасниш - срце те и даље боли. И сваки спољашњи савет остаје спољашњи. Само Бог може да исцели такве ране ако сматра да је то потребно. Али неке од њих уопште не треба исцелити. Понекад се деси да ваше срце може да носи бесконачан број отворених рана. Људска способност за патњу је веома велика. И не морамо бити опседнути зарастањем рана, заборављањем свега. Неуспех у љубави не мора бити емоционално укинут. Можете имати другу везу са раном у срцу. И са неколико рана у срцу. Бог вам некако даје снагу да поново волите. Морате да идете напред, да имате храбрости да се поново отворите, да поново прихватите (ране). Не смете да станете. – Неким људима као да је дато само да пате целог живота... – Мораш схватити да је то као игра између тебе и Бога. Патња је заправо Божја љубав према теби. И онда почињеш да проналазиш смисао у свакој патњи. Без Бога, све се завршава великим апсурдом. И најмања патња те обара с ногу. Више ништа не разумеш и стижеш до тачке где стављаш крај својим данима. Али са Богом је и највећа патња пуна смисла и увек је праћена радошћу. Никада не смеш заборавити да те Бог воли и испитује. Испитује те јер жели да ти нешто да. Али мораш да заслужиш дар, мораш се духовно уздићи на ниво где га можеш прихватити. На следећи ниво игре. У сваком случају, дар је много већи од патње кроз коју пролазиш да би га достигао. Бог нам не може давати без препрека, јер би нас тада угушио својом љубављу, згњечио наше биће и не би нам дозволио да слободно процветамо. Када Бог воли, Он нас искушава као сребро у пећи. Јер жели да из нас извуче најчистију суштину. - Шта треба да урадим да бих био срећан? - Морамо ићи у потрагу за истинитом љубављу, тражити је свим силама. Немојмо тражити површно, већ се потпуно предајмо, свим људима и, кроз њих, Богу. И предајмо се до краја живота. Права срећа постоји. И постоји овде на земљи. Она није ништа друго до пут којим идемо напред. Само у мери у којој знамо да дајемо, примаћемо. Јер Бог нас понекад мучи, али нас и награђује преко сваке мере. Он се игра са нама, подстиче нас да желимо више, да постанемо нешто више . Срећа није датост, није лак добитак, није фосил који изненада падне на вас. Статична срећа би нас згњечила својом страшном досадом. Срећа се зарађује, стиче се сваког дана. То је стални успон, динамика која се стално прилагођава нашим потребама. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

# Блажен је онај ко је задобио трпљење, јер у трпљењу је нада (свети Јефрем Сиријац). # Трпљење – кола за Царство Божије (свети Теофан Затворник). # Ко нема трпљење, тај се, пошто је непромишљен, дружи са порочнима, троши време са клеветницима и лако скреће са истинитог пута (свети Јефрем Сиријац). # Христос је са мном, кога да се бојим? Чак и да се таласи подигну на мене, и море, и гнев власти, све је то за мене безначајније од паучине. Јер свагда говорим: Господе! Нека буде воља Твоја; нека не буде то што хоће овај или онај, него што Ти хоћеш (свети Јован Златоуст). # Без трпљења и храбрости нико не може да учини ни једно добро дело (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Веома је много оних који би хтели да се удостоје Царства – без напора, без подвига, без проливања зноја, али то је немогуће (свети Макарије Велики). # Ученик неког великог старца био изложен телесној борби. Видећи његов труд старац му је рекао: “Ако хоћеш, помолићу се Богу да ти олакша борбу?” Ученик је одговорио: “Оче мој! Мада се мучим, видим у себи плод напора; боље се помоли Богу да ми да трпљење у борби”. Такав је онај ко заиста хоће да се спасе! (преподобни ава Доротеј). # Велики угодник Божији Јован Колов је умолио Бога и био избављен од деловања похоте, услед чега је пребивао у ненарушивом спокојству. Тада је отишао неком старцу, веома опитном у духовном животу и испричао му шта се са њим догодило. Старац је одговорио: “Иди помоли се Богу да ти врати борбу, и ону скрушеност и смирење које си раније имао због своје борбе; јер помоћу тога душа напредује” (преподобни Пимен Велики). # Немојмо се предавати смушености, унинију, малодушности и раслабљености када се у нама подигну свирепи таласи жеља и помисли, када ударе на нас као силни ветрови! Супротставимо се греху јер том ћемо борбом изградити живу веру у Бога и живо Богопознање (свети Игњатије Брјанчанинов). # Блажено је трпети зло, а чинити зло је – више него грешно; јер онај ко га трпи је наследник Христов, а ко га чини је – санаследник ђаволу (свети Нил Синајски). # Храброшћу се задобија победа (свети Јован Лествичник). # Веруј да је трпљење увреда и понижења веома корисно и спасоносно за душу (авва Исаија). # После напора долази спокојство, мир Божији, који превазилази сваки ум. Баћушка отац Серафим је то назвао мирним устројством срца (свети Теофан Затворник). # Буди спреман да се повинујеш вољи Божијој, било да је у питању смрт, или живот, или каква невоља, и да увек жељно и са вером очекујеш велика и страшна искушења која долазе на тебе, патње, муке, па и најгорчу смрт (авва Исаија). # Оно што се са напором постиже, веома се цени и пажљиво чува, јер се душа изводи у одмор кад прође огањ и воду (Пс. 65,12), и тиме се испитује слобода (свети Теофан Затворник). # Хришћани који са вером трпе невоље, увреде, болести и нападе лукавих демона, добијају мученичку славу (свети Макарије Велики). # Онај ко није трпељив, није тврд на речима, и његова се дела ковитлају као лишће на ветру (свети Јефрем Сиријац). # Демонска борба се у нама започиње на три главна начина: или због лењости, или због гордости, или због зависти демона (свети Јован Лествичник). # Ко не трпи борбу и нападе, тај је постао пријатељ демона (свети Јован Лествичник). # И не може бити да човек који благодари у несрећи страда. Душа се радује, попут мученика, добијајући венац (свети Јован Златоуст). # Да бисмо примили понижења и окове за Христа – треба тога још и да се удостојимо (свети Јован Златоуст). # Блажен је онај кога није оборила страст унинија, него је стекао савршено трпљење, због кога су сви свети задобили венце (свети Јефрем Сиријац). # Овај век је – век трпљења, а онај – век утехе (Древни монашки устави). # Дом душе је –трпљење, јер она живи у њему; храна душе је – смирење, јер се она храни њиме. # Хранећи се светом храном смирења, душа може да пребива у светом дому трпљења. Када пак те хране понестане, она излази из дома трпљења. Као вихор понесе је немир и кружи са њом. Као таласи у њој се подижу различите страсне помисли и осећања, потапају је у дубину неразумних и греховних размишљања, маштања, речи и поступака. Душа доспева у стање раслабљености, мрачног унинија, често се приближавајући понорима убиственог очајања и потпуног растројства. Желиш ли да непрестано пребиваш у светом дому трпљења? Онда треба да се снабдеш храном која је за то неопходна: задобиј и умножавај у себи смирене помисли и осећања (свети Игњатије Брјанчанинов). # За трпљење, наоружај се смирењем и великодушношћу, који зависе од твоје слободне воље (Древни монашки устави). # Трпељив човек храбро подноси сваку невољу, болест и страдање на које наиђе, и може да одоли сваком искушењу (свети Јефрем Сиријац). # Где је Цар Христос, тамо је и теби, војниче, место (Древни монашки устави). # Када се појаве демонске помисли претрпи, а потом се моли и уздај у Бога (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Трпељив човек је далеко од гнева, страна му је раздраженост, не бежи од понижења, не љути се када га вређају и радује се у невољама (свети Јефрем Сиријац). # Непоколебљивост – то је један од првих квалитета војника, и земаљског и духовног. Ратници искусни у борби за обележје храбрости сматрају одважан напад на непријатељске линије, али за неупоредиво већу храброст сматрају – мирно стајање, са непоколебљивом чврстином, под ватром непријатељске артиљерије, онда када то захтева општи план војсковође. Такви војници су најпоузданији. На такве војнике се највише ослања наш Подвигоположник Исус Христос и овенчава их духовним венцима. Ово делање заповеда нам Дух Свети: Ако изађе на те дух силнога, место своје не остављај. Напротив, Он прекорева колебљиве војнике и објављује им да ће бити лишени духовних дарова: Синови Јефремови затежући и бацајући стреле окренуше се у дан рата... И одбаци Господ насеље Јосифово и племе Јефремово не изабра (Пс. 77,9,67). Од тога и ви страхујте; потрудите се да донесете плод, по речи Господњој: у трпљењу (свети Игњатије Брјанчанинов). # Трпељив човек достиже сваку врлину; а у коме нема трпљења, тај није способан да се испуни врлинама (свети Јефрем Сиријац). # Онај ко поседује трпљење избавиће се од многих невоља (свети Јефрем Сиријац). # Трпљење је мати храбрости; оно је слава живота праведних, који су, вежбајући се у трпљењу, задобијали благонаклоност Господњу (свети Јефрем Сиријац). # Трпи Бога ради у овоме животу и твоја нада ће се оправдати (свети Јефрем Сиријац). # Господ је управитељ света и свакога лица, поготово оних који му служе. Што год Он некоме пошаље, све је на спасење. Гајите веру у то и надом се надахњујте на трпљење (свети Теофан Затворник). # Онај ко је трпељив – у споровима чува мир, приљежан је у посту, постојан у молитвама, беспрекоран у делима, у општежићу предусретљив, у сваком делу добар и успешан (свети Јефрем Сиријац). # У човеку који ропће нема доброг расположења за послове, јер је роптање нераздвојно праћено лењошћу (свети Јефрем Сиријац). # На земљи је више невоља него радости. И једно и друго шаље Бог, час да би пробудио из духовне успаваности, час да би пресекао неправде и грехе, час ради покајног очишћења, час ради уздизања покорности Богу, Који све уређује како би пружио повод да се покажу храброст, трпљење у славу Божију и друге узвишене врлине (свети Теофан Затворник). # Роптање представља велику рану, саблазан за друштво, разорење љубави, прекид једномислија (свети Јефрем Сиријац). # Роптање је непријатељ спокојства, пријатељ неспокојства, оно је лукаво и препредено (свети Јефрем Сиријац). # Они који љубе Бога увек чувају одважно трпљење и никада не падају у очајање (свети Јефрем Сиријац). # Онај ко заволи трпљење, избавља се од сујетних брига и проналази благодат код Сведржитеља Бога, како у овом тако и у будућем веку (свети Јефрем Сиријац). # Непрестано пазећи на непријатеља, наоружај се трпљењем, које ће тебе ставити кацигу наде (свети Јефрем Сиријац). # Са невољама које наилазе шта друго чинити, ако не – трпети? Утврдите се у мисли да ништа не бива без Бога и да стога све бива нама на корист. А до нас је да све што се догоди искористимо на прави начин. Само ако покажемо трпљење – то је већ добро држање пред Богом (свети Теофан Затворник). # У борби са страстима, током напада, утврђуј се трпљењем (свети Јефрем Сиријац). # Трпљење је спасоносно за душу, јер трпељив човек увек има на уму угађање Богу и сећање на Њега (свети Јефрем Сиријац). # Блажен је онај ко себе примора да трпи страдања, јер се путем невоља улази у Царство Небеско (свети Јефрем Сиријац). # Не падај у униније због напора, јер без напора нема врлине (свети Јефрем Сиријац). # Они који се труде ради сујетног живота, настоје да некако повреде оне који се труде ради Бога, како не би имали разобличење у близини (свети Јефрем Сиријац). # Трпљење треба да буде савршено, то јест треба издржати како доликује, да оно ни у чему не би било мањкаво. Савршенство трпљења је – трпети спокојно, чак и са радошћу, и благодарити Богу за околности које терају на трпљење, као за право и суштинско благо. Верујте да трпећи клевету узимате учешће у збору мученика и радујте се томе. Јер заиста је тако. А допуштајући тугу и самосажаљење, ви умањујете вредност онога што вам Господ пружа (свети Теофан Затворник). # Неуморно се труди, како би избегао чамотињу, јер труд доноси животност као плод (свети Јефрем Сиријац). # Не избегавај напоре, ако хоћеш да наследиш подвижнике који су напорима стекли бесмртно спокојство (свети Јефрем Сиријац). # Блажен је онај ко је у делу Господњем постао налик храбром војнику, који успут подстиче лење и бодри малодушне (свети Јефрем Сиријац). # ...Трпите. Трпљењем се задобија душа, као да се купује на лицитацији (свети Теофан Затворник). # Лењог човека Господ ће одбацити у време Свога другог доласка, јер није марио за своје спасење и није донео плодове трпљења (свети Јефрем Сиријац). # Буднога ће похвалити Господ, он ће угледати Сина Човечијег те ноћи од које ће задрхтати светови (свети Јефрем Сиријац). # Они који љубе доконост – за живота су мртви; а праведници, који проводе ноћи у бдењима, живи су и после смрти (свети Јефрем Сиријац). # Трпљење је пространа област. Не треба је тражити: она је свакоме под ногама и на плећима у довољној мери (свети Теофан Затворник). # Душа трезвеног човека прима речи Божије као жедна земља кишу (свети Јефрем Сиријац). # Ко избегава трпљење, тај бежи од спасења (Георгије Затворник). # Ако се трпљење поколеба, ни друга врлина се неће одржати. # Као што се трпљењем олакшава страдање, тако се без трпљења оно умножава (свети Тихон Задонски). # Униније и тело исушује, и душу мори. # Ми треба да се припремамо за подношење искушења и пре но што се оно појави, како бисмо се показали искуснима у тренутку његове појаве (авва Иперехије). # Ако нам се догоди каква радост, треба да претпоставимо како ни туга није далеко; а ако нас задеси невоља, очекујмо да ће нам се и радост приближити. Узмимо на пример оне који плове морем. Када се на њих подигну силни ветрови и буре, они не губе наду да ће се спасити, него се супротстављају таласима очекујући да ће се море стишати. А када се стиша, очекују буру: и зато су увек на опрезу, како их изненадни ветар не би затекао неприпремљене и потопио их (свети Јефрем Сиријац). # Молитва је ономе ко тугује исто што и захлађење током жеге (свети Тихон Задонски). # Који претрпи до краја, тај ће се спасити (Мт. 10,22). А имамо ли шта да трпимо? Ту нико не оскудева. Свак има широко поприште трпљења; дакле и спасење нам је на дохват руке. Претрпи све до краја и бићеш спасен. Ипак, треба умети трпети; јер може се и трпети, а да се од тога нема никакве користи. Као прво, чувај свету веру и води беспрекоран живот по вери; сваки грех који се догоди одмах очишчћуј покајањем. Као друго, све што треба да претрпиш, примај као од руке Божије, имајући непрестано на уму да ништа не бива без воље Божије. Као треће, веруј да све што од Господа потиче, Он шаље на добро душама нашим, и искрено благодари Богу за све – и за невоље и за утехе. Као четврто, заволи патњу ради њене велике спасоносности и жуди за њом као за горким али исцељујућим пићем. Као пето, размишљај о томе да када се невоља појави не треба да је збациш као тесну одећу, него да претрпиш. Трпео хришћански или не – свакако ћеш морати да је претрпиш; онда је боље да је претрпиш хришћански. Роптање не избавља од невоље, само је отежава; а смирена покорност пред одлукама Промисла Божијег и спокојство олакшавају невоље. Као шесто, за себе сматрај да не заслужујеш тако благу невољу; јер када би Господ хтео да те подвргне правди, зар би такву невољу требало да ти пошаље? Као седмо, изнад свега се моли, и милостиви Господ ће ти дати чврстину духа, уз коју ће ти изгледати, док се други буду чудили твојим невољама, да заправо и немаш шта да претрпиш (свети Теофан Затворник). # Ништа толико не може да развесели очајника и онога ко је измучен тугом срца, као сећање на Бога (свети Исидор Пелусиот). # Наш Бог је свезнајући: сходно томе, Он чује сваки наш уздах, види сваку сузу коју пролијемо. Наш Бог је свемогућ: сходно томе, Он може да нас избави од сваког непријатеља, да нас ишчупа из чељусти саме смрти. Наш Бог је преблаг: сходно томе, Он хоће да се ми наслађујемо благостањем у овом животу, који нам је од Њега дарован. И ако нас при свему томе притиска било каква несрећа, то значи да је суд Божији сматра корисном и неопходном за нас. # Ако ти Промисао шаље једну горку чашу за другом, тако да твоје срце почне да сумња у милосрђе Господње, онда сам себе упитај: «Може ли сунце икада остати без својих зрака, и може ли Бог-Љубав остати без икакве љубави?» # Свако од нас је везан својим кругом обавеза – и према Цркви, и према власти, и према друштву, а неко, поврх тога, и према породици. Испуњавање ових обавеза је круг добрих дела која Господ од нас захтева. Али савесно испуњавање од нас захтева труд и трпљење, да не бисмо само добро започели, него и да наставимо и да доведемо до краја (свети Теофан Затворник). # По томе познајемо да се Бог стара о нама, када несрећама и невољама лечи наше грехе (авва Серен). # Бог не допушта искушења која превазилазе нашу снагу. Мајстор лако удара у кристални и стаклени суд, да се не би разбио, док сребрни и бакрени удара јако; тако се слабима допушта лако, а јакима теже искушење (свети Тихон Задонски). # ...Кад ступиш у подвиг борбе са страстима како би угодио Богу, сматрај за себе да си распет на крсту и спокојно пребивај на њему, не запомажи и не отимај се, а нарочито одбаци сваку помисао да са њега сиђеш, све док не наступи час да и сам кажеш: Оче, у руке Твоје предајем дух мој (свети Теофан Затворник). # Дани туге пролазе као и дани радости. # Трпите и трпите! И још: будите спокојни! Утврдите се у вери да је све од Бога и да је све нама на добро, иако ми то јасно не видимо. Вера је и потребна за невидљиво, а за видљиво – шта ће вера?.. Сећајте се страдалника и тешите се њиховим трпљењем. Сећајте се гоњених и мучених и надахњујте се њиховим трпљењем (свети Теофан Затворник). # Немојмо клонути духом када нас задесе несреће. Какве год те невоље биле, оне су бујица и облак који пролази. Коју год невољу да узмеш, свака има крај; на коју год несрећу да укажеш, она има границу (свети Јован Златоуст). # Ко претрпи до краја, тај ће се спасити (Мт. 24,13). Али неће се спасити свако ко трпи, него само онај ко трпи на путу Господњем. Овај живот је намењен трпљењу, свак нешто трпи и трпеће све до краја. Али трпљење није од користи ако не бива ради Господа и ради Његовог светог Јеванђеља. Ступи на пут вере и јеванђелских заповести, па ће се поводи за трпљење умножити, али ће трпљење од тог тренутка почети да доноси венце, и оно, које је дотле било пусто, постаће плодоносно. Како нас заслепљује ђаво, кад као тешко и неиздржљиво представља само то трпљење, које се среће на путу добра, док оно које он сам налаже на служитеље страсти представља као лако и безначајно, мада је оно теже и жалосније од трпљења које подносе борци против страсти и ђавола! А ми смо слепи и не видимо то... Тако се мучимо, трпимо и малаксавамо због ђавола, на своју погибељ (свети Теофан). # Све невоље које трпимо, подносимо по Божијој заповести (свети Василије Велики). # Говорите: слава Богу за све! Слава Богу што нам шаље нешто да претрпимо, јер то је исто што и пружити прилику да се заслужи Царство Божије, које је обећано онима што трпе и спокојни су у трпљењу. Ако треба нешто да претрпите, претрпите, али придодајте томе и спокојство душе... Прво је од Бога, а друго од вас – тако ћете имати тачку додира са Господом (свети Теофан Затворник). извор

Свети Михаил, Епископ синадски. Овај свети и умни јерарх посвети себе од детињства на службу Христу. Подвизаваше се заједно са светим Теофилактом Никомидијским. Једном у сушно време ова два светитеља својим молитвама низведоше обилан дажд на земљу. Због свог подвижничког и девственог живота од своје ране младости, би изабран и посвећен од патријарха Тарасија за епископа синадског. Участвовао на VII васељенском сабору. По жељи царевој ишао калифу Харун-ал-Рашиду да води преговоре о миру. У време злога Лава Јерменина свргнут са престола архијерејског због поштовања икона и послат у изгнанство, где у беди и сиромаштини сконча оставши до краја веран Православљу и 818. године пресели се у царство Христа Цара. https://mitropolija.com/2025/06/05/prepodobni-mihajlo-ispovednik/