Претражи Живе Речи Утехе

Проф. др Данило Михајловић, теолог и психотерапеут, доцент на Катедри за Библистику Богословског факултета СПЦ Универзитета у Београду, у организацији Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Фондације „Преподобна Мати Параскева“, одржаo je у крипти Саборног храма предавање на тему „Имам право на грешку“ и „Света тајна покајања“ . У времену када смо често обузети осјећајем кривице и унутрашњим немиром због сопствених грешака, ово предавање нас води ка дубљем разумијевању Свете тајне покајања. Др Данило Михајловић говори о томе како ране из дјетињства утичу на нашу склоност ка оправдавању и како нас Христос кроз Свету Тајну покајања не осуђује, већ позива на смирење и искрено признање сопствене немоћи. Ово је позив на слободу – не одговорност без последица, већ духовна слобода која настаје када престанемо да се бранимо и дозволимо Богу да нас Својом љубављу преобрази и исцијели. Након уводног и поздравног слова протојереја мр Предрага Шћепановића, архијерејског намјесника подгоричко-даниловградског, отпочело је предавање проф. др Данила Михајловића које је отворио ријечима благодарности и свештеном братству подгоричког Саборног храма, као и Фондацији „Преподобна Мати Параскева“. У наставку он је подсјетио на ријечи Светог апостола Павла, који говори о бескрајној слободи избоора, али да сваки избор који је човјек слободан да донесе, заправо није на корист и на добро човјеку: „Тему предавања сам намјерно овако одабрао и апостол Павле каже: Све ми је дозвољено, али ми није све на корист. Нас често буни, да неке ствари које нас Црква позива да не чинимо, имамо утисак да нам брани, да нам Бог нешто брани, да нам Црква нешто брани. Међутим, не ради се о томе, него управо о томе да ја могу све да учиним, ја могу да чиним ствари које су погрешне, али питање је да ли су ми оне на корист. Ја јесам слободан и да чиним добро и зло, али шта је мени као мени на корист? Да ли је довољно само да други не виде мој гријех, моју крађу, моје убиство, моју прељубу? Да ли сам онда у реду са собом или та слобода коју имам да чиним и погрешно, може мени самом да буде на штету?“ Проф. др Данило Михајловић је потом објаснио да осјећај угоржености од другог човјека и потреба за одбраном од тог другог, показује суштински унутрашњи конфликт и немогућност да човјек прихвати сопствено несавршенство: „Како опет каже Свети апостол Павле: Ако ћу се нечим хвалити, слабостима својим ћу се хвалити, и у истом смислу милошћу Христовом, мене чини бољим. Бити хришћанин требало би да значи да имамо у великој мјери Христа у себи, да други када виде наше поступке, наш однос, помисли: Боже, овај човјек није као ови остали, зашто је другачији, зашто зна да опрости, зашто помогне кад му нико не тражи? У тој мјери се види вриједност православног хришћанина. Онај први начин гдје оправдавамо своје грешке и позивамо се на право на грешку, ми под тиме мислимо да тиме у ствари бранимо себе и да себи чинимо добро, односно да бранимо себе од других, јер смо неправедно нападнути и угрожени, несхватајући да се у том чину, нашег брањења себе, уопште не ради о тој другој особи од које ми покушавамо себе да одбранимо, него да се ради о нама самима. Док се ја позивам заправо на грешку и да имам право да погрешим, то уопште није упућено ономе коме ја то изговарам, него то показује мој унутрашњи конфликт и моју немогућност да прихватим сопствено несавршенство. Покајање није горко, није опоро. Оно је исцјелитељно. Нас буни нездрави осјећај кривице који настаје када смо много пута били повређивани и када осјетимо ту горчину, опет сам крив, опет не ваљам шта год да радим, заглављеност у једном стању траума које нас временом буни и онда кренемо у Цркву и помислимо да је то исповијест, да је то покајање и онда временом нам се све то смучи и удаљимо се.“ Проф. Михајловић је у даљем обраћању нагласио да је сваког човјека у овај свијет створила савршена љубав односно да је сваког човјека створио Бог који својим односом према нама – нас чини достуним и вредним љубави. „Створила нас је савршена љубав, створио нас је Бог који ме својим односом према мени чини достуним и вриједним љубави, чак толико да долази овдје у овај наш свијет, да узима ово наше тијело и да за сваког од нас појединачно даје свој живот. Његова крсна смрт је највећи показатељ колико смо вредни љубави, не због тога ко смо, него због тога ко смо Богу. Једна дивна мисао Блаженог Августина каже: Бог воли сваког човјека као да је једини на свијет‘. И то је једина истинска љубав. Кад питате родитеља који има двоје, троје дјеце, па када га пита дјете, кога више волиш? Ко има више дјеце зна како да одговори на то: па сваког волим на посебан начин. Моја љубав према сваком од вас је јединствена и непоновљива и не може се мјерити. Не заборавимо, нездрави осјећај кривице је увек горак, опор, перфидан и смрди на задах пакла и страха, страха који поробљава. Кад год се осјећамо тако и кад год смо у том стању, то није Света тајна покајања. То је последица повреда, траума и замка нечастивог. Покајање је слатко, ослобађа човјека, ослобађа га тако да попут Марије Магдалине потрчи у загрљај Христу. Васкрсли Христос стоји и позива у загрљај. Дакле, покајање човјека ослобађа да потрчи у загрљај Христу, баш попут Марије Магдалине кад је видјела Васкрслог Господа. И покајање сваки пут у човјеку буди и даје наду“, поручио је током предавања проф. др Данило Михајловић.

Са Петром Родићем, психотерапеутом из Лондона и православним хришћанином, разговарао сам о односу психотерапије и Православне вере.

Петогодишњем М., детету са посебним потребама смештеном у хранитељску породицу у Ловћенцу, прети ризик премештања у Дечије село у Сремској Каменици где су услови далеко од породичних. Зашто му не дају прилику да буде срећан? Љиљана Михајловић из села Ловћенац, мајка је троје деце, бака четворо унучади, а тренутно и хранитељка петогодишњем дечаку са незнатним сметњама у развоју. За Радар Љиљана прича о потезима Центра за социјални рад Мали Иђош, „нељудским и противзаконитим“, који доводе у питање најбољи интерес малишана. Његово пуно име, као и дијагноза, познати су редакцији. „Нисам хтела да потпишем да М. одведу у социјалну установу затвореног типа, јер сам чула све најгоре о тим институцијама. Како да дозволим да буде закључан у четири зида, без иког да га загрли? С друге стране, у нашем домаћинству он добија сву могућу љубав и бригу, као уосталом и сва друга деца која су код нас била на смештају. Чак ми је и директорка Центра за социјални рад Мали Иђош Лана Вулић Коседнар рекла да сам њихова ’топ’ хранитељка, ’најбоља и најуреднија’. Међутим, тиме је изгледа хтела да ме приволи да ставим потпис на документ који М… лишава будућности. Заузврат би ми Центар дао два детета на чување, како је овом приликом директорка навела, очигледно сматрајући да хранитељство доживљавам само као посао. Почетак агоније С обзиром на то да нисам пристала, у страху за М. судбину, почела је да ми прети да ће ми одузети десетомесечну бебу, коју сам недавно преузела на крајње чудан начин, што ћу касније објаснити. Претила ми је и одузимањем хранитељске лиценце, као и тиме да ћу да завршим у затвору. С њом су биле и супервизорка Центра Данијела Лаловић и социјална радница Натали Вејиновић, које су је подржавале. И све чиме су претиле, оне су испуниле, осим последњег. Тим поводом, прво сам се жалила на решење о одузимању лиценце, које је образложено тврдњом да ’не разумем партнерске односе’, суманутом након што сам трећину живота посветила хранитељству. Како је покрајински секретаријат одбио жалбу, тужила сам овај орган власти Управном суду, на основу поуке о правном леку. Премда решење Центра није правоснажно док је судски процес у току, те тај орган нема право да ишта даље предузима, у прошли понедељак су ме звали из ЦСР Палилула и рекли да полако припремам дете за смештај у Дечије село у Сремској Каменици, а да никог тамо нису обавестили о својој намери. Преко тог београдског центра сам и добила М., преузимајући га из Дома за незбринуту децу у Звечанској, са 10 месеци. Био је изгладнео и имао огромни хематом на потиљку, дебелу красту са једне стране главе, а са друге свеже зашивену рану. Никог за то не могу да кривим, јер је број деце у Звечанској огроман, па запослени немају времена да се иком посвете. Одмах ми је саопштено да М. има лакшу дијагнозу и да има посебне потребе, али сам знала да ћу успети да му олакшам одрастање. Како да дозволим да буде закључан у четири зида, без иког да га загрли? С друге стране, у нашем домаћинству он добија сву могућу љубав и бригу, као уосталом и сва друга деца која су код нас била на смештају Кад сам га из Дома понела у Ловћенац, његова биолошка мајка се није са њим ни опростила, док му је отац непознат. Ми смо га сви веома заволели, и мој супруг Славко, и синови и ћерка, и унучићи. М. се показао као врло умиљат и друштвен, чим се мало опустио. Касније смо га водили двапут месечно код психолога и плаћали смо приватног дефектолога, те је брзо напредовао, отклањајући у доброј мери пермутацију слогова у говору. Његова хиперактивност никад није прерасла у агресију, јер ми знамо како да се са њим опходимо. Проблем је настао, да не кажем – агонија, кад сам га пре годину и по уписала у вртић ’Петар Пан’ у Ловћенцу. Претходно ми је преко општинске интерресорне комисије одобрено да се са њим ради преко Индивидуалног образовног плана (ИОП). По њему, деца са сметњама у развоју имају право на посебну подршку која се усклађује са његовим напретком. Васпитачица Тања Јовановић одмах је заузела гард, заправо не желећи да ради свој посао. Није слушала моје препоруке на шта да обрати пажњу у склопу М. понашања. Једино што је њу занимало је – откуд дете из Београда у Ловћенцу, што нисам могла да разумем у том моменту. Иако ИОП, као део инклузије, подразумева и рад на кохезији у вршњачкој групи, Јовановић је радила све супротно. М. сам узимала из вртића тужног и потиштеног, а неретко и изудараног и изуједаног, што би ми васпитачица тек узгредно саопштавала. Он се жалио да га она вуче за уши, а спремачица снажно штипа за нос, понекад модар као шљива. Јовановић није заказала ни родитељски састанак, на ком би упутила родитеље да поразговарају са својом децом, и објасне им како да према њему поступају. У жељи да помогнем и њој и М., али и да сазнам шта се тачно догађа иза затворених врата, затражила сам од Општине да ми одобри његовог личног пратиоца. Али опет је запело, сада око плаћања: председник Општине Марко Лазић тврдио је да локална самоуправа не може да издвоји 14.000 месечно у ту сврху. Кумила сам га и молила да нам изађе у сусрет, као и заменика председника СО Мали Иђош Златка Поповића, тада не знајући да по закону хранитељске породице имају право на сву могућу подршку. Џаба, кад смо ми у питању. М. сам узимала из вртића тужног и потиштеног, а неретко и изудараног и изуједаног, што би ми васпитачица тек узгредно саопштавала. Жалио се да га она вуче за уши, а спремачица снажно штипа за нос, понекад модар као шљива Ситуација у вртићу се и даље погоршавала. Директорка Мариа Јано није пристала ни да М. премести у другу групу, без икаквог објашњења. Убрзо је васпитачица Јовановић затражила да га више не доводим, чиме је угрозила његово уставно право и починила дискриминацију, као и социјално насиље, лишавајући га друштвеног живота и контакта са вршњацима. Рекла сам јој да ћу тужити вртић надлежном Министарству за демографију и бригу о породици, али су ме они предухитрили, истог дана пославши допис у коме је писало да је малени ’опасан по запослене’. Преседан у систему социјалне заштите Тврдња да је један четворогодишњак ризичан по живот одраслих, разбила ме је на парампарчад. Како то да сам ја остала жива, ако М. тако описују? Очигледно је да су хтели да га се ослободе, а да сам им ја била сметња с обзиром на то да штитим његове интересе. Тако сам коначно схватила зашто се васпитачица чудила откуд он у Ловћенцу, где је изгледа срамота да постоји дете са посебним потребама. Упркос њиховим тврдњама, малени је врло мио, радознао и комуникативан, као што можете да приметите. Старија деца га обожавају и грле га кад год га сретну на улици. Омиљен је и у свом Карате клубу ’Његош’, где га тренер много воли, и где је добио неколико медаља и диплома на локалним такмичењима. Слично је и у Кошаркашком клубу ’Ловћен’, јер М. тренира и кошарку. Иначе, као и остали малишани, забавља се игрицама на мобилном, што се трудимо да му ограничимо спортским и другим активностима. Од пролећа до јесени М. се игра у дворишту, под нашим будним оком, па се може рећи да смо га помало и размазили. Он је практично сироче, и једина љубав за коју зна је ова наша, безгранична. Зато и не могу да дозволим да страда као најслабија карика, и заврши у тамо некој установи, што је преседан у систему социјалне заштите. По правилу, следећи корак након хранитељског смештаја јесте усвојење, за које људи из ЦСР Палилула кажу да није подобан, из мени непознатог разлога. Проблем и јесте што нама хранитељима људи из центара све половично саопштавају. У покушају да решим спорну ситуацију која већ предуго траје, редовно пишем свим инстанцама, од Министарства, до кабинета премијера и председника Вучића. У најбољем случају, они пребацују одговорност на неког другог, док ми углавном ни не одговарају. Свима сам се жалила и кад смо напрасно, после свега пар месеци, изгубили средства за туђу негу и помоћ, на шта такође имамо право. Муж ми често каже да нам од државе не треба ни динара, него само да нас оставе на миру да радимо то што умемо. Одрекли бисмо се и оних 27.000 динара, колика је хранитељска надокнада по једном штићенику, само да му постанемо старатељи, што су нам у Центру рекли да није могуће. Ни усвојитељи не можемо да будемо због законом дозвољене разлике у годинама, која је у нашем случају превелика. Он је практично сироче, и једина љубав за коју зна је ова наша, безгранична. Зато и не могу да дозволим да страда као најслабија карика, и заврши у тамо некој установи, што је преседан у систему социјалне заштите Иначе, ја сам хранитељка пуних 16 година, и бригу о деци без родитељског старања доживљавам као унутрашњи позив. Случајно се и десило да у истом тренутку моја фирма оде под стечај и да приметим оглас у новинама у ком се траже хранитељи. Како волим децу и с њима се најбоље проводим, пријавила сам се и прошла обуку. Мој најмлађи син тада је имао шест година, а остало двоје – 19 и 21, и већ су кренули својим путем. Кућа је била празна, без хорског дечијег смеха на који смо били навикли. Онда ми је исти тај Центар, који сад гура да се М. стрпа у Дом, понудио четворо ромске деце на хранитељство. Испрва сам била несигурна у своје моћи да их све одгајам, али сам их прихватила јер се радило о троје браће и једној сестри, од четири до осам година, које је било грехота раздвајати. Њихови родитељи су били на одслужењу затворске казне, што је значило да ће деца бити враћена својој биолошкој породици по истеку седмогодишње санкције. Све смо их ишколовали, водили код оца у затвор у посету, помогли им да постану добри и поштени људи, са њима смо и данас у контакту, а посебно наш најмлађи син који је са њима одрастао. Гајила сам и дечака из Младеновца, од његова два месеца до узраста од годину и по, током поремећених брачних односа његових родитеља. По разводу, отац је дете судски тражио и добио, што је опет било срећно решење по маленог. И следећи се дечак вратио брату, кад је стасао и завршио Пољопривредну школу, живећи скоро четири године у нашем дому, скупа са М. „Најбољи дечји интерес“ Лане смо добили на чување и бебицу за коју сам поменула да је узета под чудним околностима. Наиме, директорка ЦСР Мали Иђош телефонски ми је дала инструкције где и од кога да је преузмем, иако је правило да неко из Центра буде присутан приликом примопредаје. Села сам у ауто и пожурила. Та жена ме је сачекала на улици, и предала бебицу само у бенкици, иако је био јануар. Она се лепо развијала док нису одлучили да ми је одузму, због моје ’непослушности’, дошавши у нашу кућу без икаквих папира. Инсистирајући на документима, где лепо пише коме могу да се жалим, практично сам их натерала да се врате по решење. После су биле љуте што им нисам ’указала поверење’, већ тражила да све буде по закону. Девојчица је, како сам чула, враћена оној истој жени од које сам је ја преузела. Деца су, чини се, за људе из социјалних служби као предмети којима могу да се добацују. Нисам од оних који мирно трпе неправду. Зато сам приликом подношења тужбе против Покрајине, на личну иницијативу ишла код психијатра на тест личности, да ме још не прогласе лудом, како би им било лакше да ме дезавуишу. Наравно, добила сам папир да сам при здравој памети. Научила сам да на све будем спремна, јер њима се све може, а ништа не морају, па ни да нас обиђу, нити питају да ли нам нешто треба, током свих ових 16 година, на шта их заправо обавезује закон. Ово посебно важи за запослене у СЦР Мали Иђош. Чудно је и страшно и њихово очекивање да се хранитељи и штићеници међусобно не вежу током заједничког живота. Ако тој деци не пружиш топле емоције, у какве психопате и социопате она могу да израсту? Није ми јасно ни како се особље центара усуђује да децу изузму из хранитељских породица без икаквог документа, што није редак случај. Зато је можда боље пружити им отпор, кад долази и полиција, али је процес бар легитиман. Борећи се са системом, ми често боље научимо прописе од многих адвоката, и упознамо законодавство развијенијих држава. По овом нашем, ако моју тужбу Управни суд не дај боже одбије, остаје нам борба на Касационом и Уставном. Најзад, постоји и Суд за људска права у Стразбуру, али се надамо да ће се наш предмет раније окончати, у корист М. најбољег интереса, што свакако није установа затвореног типа. Тај израз ’најбољи дечији интерес’ којим се систем заправо штити, у М. примеру је оставити га ту где му је добро. Зашто га осудити практично на доживотну казну, а не дати му прилику да буде срећан?“ https://radar.nova.rs/drustvo/ispovest-hraniteljke-ljubav-nije-posao/

Гост овонедељног Храма је свештеник Душан Михајловић, настојатељ мисионарске парохије Светог владике Николаја Охридског и Жичког Српске православне цркве у Сантјагу де Чилеу, престоници ове државе у Јужној Америци. Звучни запис емисије Занимљива је биографија нашег данашњег госта-од диригента до свештеника, мисионара у Чилеу. Отац Душан Михајловић, основне и магистарске студије (дириговање) завршио је у Русији, где је неколико година радио као диригент, где је основао Словенски симфонијски оркестар, који је бројао 104 музичара у ансамблу. По повратку у Србију ради као диригент у Српском народном позоришту у Новом Саду, а у два наврата, од 2001 до 2004, био је директор Опере позоришта. А онда, у одређеним годинама, животни пут га води ка свештеничком позиву. У Русији, Самари, 2011. дипломира на Православном богословском факултету. У Чиле одлази 2012. године, по благослову свога надлежног архијереја, митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, који је 2011, на територији Латинске Америке организовао нову, Буеносаиреску и централно-јужноамеричку епархију Српске православне цркве. За разлику од Аргентине, Венецуеле, где је СПЦ имала своје православне заједнице и парохије, у Чилеу није било ничега. Године 2012, у Чиле, са супругом и децом, одлази наш данашњи гост јереј Душан Михајловић као настојатељ мисионарске парохије. Шта га је чекало у Сантјагу де Чилеу, како ова парохија изгледа данас и који су планови за будућност, чућете у данашњем Храму. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Извор: РТС

Уснуо у Господу проф. Зоран Михајловић, декан Академијe Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Проф. Зоран Михајловић је рођен 16. октобра 1955. године. Факултет ликовних уметности у Београду завршио је 1984. године у класи проф. Младена Србиновића. Звање магистра сликарства добија 1986. године. Био је редовни професор на предмету Мозаик на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију од 1995. године. На дужности декана те високе црквено-просветне установе налазио се од 2014. године. Своје слике и радове излагао је на многобројним излжбама у земљи и иностранству. Аутор је преко 150 мозаика који красе највеће светиње Српске Цркве: Острог, Витовницу, капелу Свете Петке на Калемегдану... Био је члан Удуржења ликовних уметника Србије од 1984. године. Бавио се израдом дрвених музичких инструмената и склуптура. Опело ће бити служено у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у понедељак, 12. августа 2019. године, са почетком у 13 часова. Извор: Српска Православна Црква

Пише: Александар ПАВИЋ МУК хора нападача на Митрополита Амфилохија је скоро заглушујући. Александар Вучић је у Давосу, после разговора са Тачијем и, судећи по фотографијама, посебно срдачног сусрета са Едијем Рамом, за РТС, поводом будућности Косова и Метохије, изјавио, и то не први пут, да треба „да имамо реалан и озбиљан приступ, да изгубимо најмање што морамо, а да добијемо највише што можемо“. Односно, разјаснио је, опет не по први пут, да не би имао ништа против да тзв. Косово добије столицу у УН као независна држава, под условом да „и једни и други будемо помало незадовољни и љути“. Другим речима, председник Србије, који се заклео на Устав, јавно је потврдио да није априори против независног „Косова“, већ само против тога да и Србија нешто не обезбеди за себе. Да ли је то подела КиМ, или чак само некаква „аутономија“ за север КиМ у саставу лажне државе - о томе се Вучић није изјашњавао. Нико из редова владајуће већине није ни речју реаговао на ово очигледно нарушавање уставног поретка Србије. С друге стране, када је, уочи Божића, Митрополит Амфилохије јавно изразио бојазан да политика председника Србије води „издаји Србије и Косова“, на основу „неповерења“ које изазивају Вучићеве „комбинације“ - Селаковић, Ђурић, Михајловићка, Вулин и Ружић су се такмичили у томе ко ће оштрије или недоличније напасти Егзарха Пећког Трона. Селаковић је, што већ довољно говори о његовом кућном и црквеном васпитању, Митрополита чак оптужио да се „бавио враџбинама“ и говорио „о неким неизвесним стварима“. Питање за Селаковића: да ли је Вучићево отворено нуђење дела државне територије Србије довољно извесна ствар за њега? Односно, где је то Митрополит погрешио? Где су погрешили потписници Апела за одбрану Косова и Метохије, чији је Митрополит такође потписник, када су изразили забринутост да се „први пут у српској историји, надвила... опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке“? Ђурић је успео да надвиси Селаковића у беспризорности обраћања Митрополиту, оптужујући га да је „прешао... у ред људи којима српски интереси нису на срцу“, па чак и „подучавајући“ Митрополита да говори на „нецрквен и срамотан начин“. Ово од човека који је на врху листе одговорних за укидање институција државе Србије на КиМ и давање међународног позивног броја лажној нарко-држави, и којем, узгред, цетињски „Ђедо“ може да буде деда по годинама, а за кога је извесно „тата“ у свему другом, а посебно у српству. „Преподобни“ Бранко Ружић је, очигледно не схватајући разлику између Синода и партијског комитета, чак завапио да је „крајње време“ да Синод СПЦ изрекне санкције Митрополиту због његове изјаве, којом је, по Ружићу, показао „неодговоран однос према државном интересу“. Другим речима, за Ружића је „неодговорно“ када неко, попут Митрополита, брани територијални интегритет земље, док је сасвим у реду када сам председник државе јавно лицитира са истим, и то управо са онима који га активно угрожавају. Зорана Михајловић, тај „стуб“ Православља, критикујући Митрополита а бранећи Вучића, изрекла је и ноторну неистину да се Вучић „неће мешати у црквене ствари, као што ни митрополит Амфилохије неће водити државну политику“ - „заборављајући“ Вучићеву посету без преседана Сабору СПЦ у пролеће 2013. како би директно утицао на иначе негативан став Цркве о првом Бриселском споразуму. Међутим сада, пошто је Вучић у Давосу (поново) јавно нудио део државне територије Србије, (поново) узнемирујући и делећи српску а додатно охрабрујући албанско-шиптарску јавност - ни речи из уста истих политичких фарисеја који су се камењем бацали на Митрополита Амфилохија, а којем би сад требало да се јавно извине. Но, спремнији су, очигледно, да се извињавају разним српским непријатељима, али никако и једном високом, угледном и забринутом српском црквеном великодостојнику, чије су се јавно изречене бојазни управо додатно потврдиле. Постоји, наравно, и још једно, сасвим умесно тумачење: да се горе-поменути слажу са оним што је Вучић изговорио у Давосу, односно са његовом непристојном понудом Тачију и Рами. Нека то онда јавно и кажу, уместо што своје нападе на Митрополита и његове истомишљенике увијају у обланду „патриотизма“. Још један светли пример „унутрашњег дијалога“, у којем једино монолог о „реалности с којом морамо да се суочимо“ до сада није бивао дочекан на нож.

26. Октобар 2017 - 23:15 Чак и те једноставне, најдобронамерније речи Светејшег, утемељене у заповести Божјој: „Рађајте се и множите се и напуните земљу“ (Пост. 1, 28), речи које су израз његовог деценијама стицаног духовног искуства које дубоко сагледава нашу националну трагедију, постепено нестајање са лица земље, биле су повод госпођи Зорани Михајловић, потпредседници Владе Србије, да Патријархове речи стави у контекст ратова и страдања. Tиме је госпођа Михајловић потпуно свесно подржала немачку књижевницу Херту Милер, која је само дан раније за ратове у бившој Југославији оптужила српски народ и Српску Православну Цркву. Мотивација госпође Милер, заснована на историјским комплексима и породичном васпитању, јасна је и неупитна. Верујемо да мотивација наше Тузланке да Патријархове речи о деци и о благослову и радости рађања изврће и ставља у контекст ратних страдања, није политичка, што значи да она не очекује да ће тако себи и политичкој странци којој припада донети гласове на изборима. Пре ће бити да је њена мотивација личне природе, да је запретена негде у њеној подсвести и да јој треба помоћ духовника. Нажалост, брзоплета лакоћа са којом свисока критикује поглавара Српске Православне Цркве може се тумачити и као њена отуђеност од те Цркве, Цркве њених предака. То јесте њено људско и грађанско право, али у том случају она не располаже никаквим критеријумима на основу којих би мериторно могла да процењује садржај и вредност Патријархових порука. Не знамо да ли је тако, но ако јесте, онда би јој уместо помоћи духовника добро дошла и помоћ неког трезвенијег политичара, а по потреби и психолога. Као убеђена приврженица „европских”, можда и „евроатлантских”, вредности и стандарда, она је и велики поштовалац људских права, нарочито женских права, иако вероватно не зна да је тим правима извор у хришћанској етици, односно у хришћанском учењу о неприкосновеној вредности и достојанству сваке људске личности. Зна се, међутим, да основно људско право јесте право на живот. Зато питам госпођу министарку: да ли ембрион, нерођено дете, ново људско биће у утроби мајке, има право на живот? И да ли било ко, а поготову родитељи (не апострофирам посебно мајке), има право да одузме било чији живот, у том броју и живот свог нерођеног, али већ постојећег детета? Како то да се за убиство новорођенчета иде на робију, а о убиству потпуно невиног и незаштићеног будућег новорођенчета слободно и некажњиво одлучује само и искључиво жена, како тврди госпођа Михајловић? Где је ту морал, где савест, где душа, где елементарна људскост? Питање брака и породице, па и питање рађања или абортуса као алтернативе рађању, није превасходно правно, политичко, демографско и социолошко питање него егзистенцијално, етичко и аксиолошко питање. Sapienti sat! http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_zorana_mihajlovitsh_opet_nastupila_u_ulozi_samopostavljenog_oberprokurora_26_o