Претражи Живе Речи Утехе

У 28. недељу по Духовима Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира у Бару служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ под вођством магистра Маје Басараб. Апостола је читао Дејан Томовић, а отац Слободан се окупљеном и вјерном народу обратио бесједом након што је прочитао Свето Јеванђеље. „У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, драга дјецо, ево полако се приближавамо великоме празнику, рођењу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Поклањамо се тој великој и Светој тајни оваплоћења Сина Божијега које је пројава велике љубави Божије према свакоме од нас. Господ из љубави према нама постаје један од нас, долази међу нас, рађа се од Пресвете Дјеве као мало дијете, смирава се, унижава себе добровољно, да би нас пале узвисио и једном заувјек обновио људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека. Велика и Света тајна за коју велики учитељи Цркве и велики Патријарх цариградски Фотије каже да када год размишља о тој великој и светој тајни да му се у глави занебеса. Тој великој и Светој тајни ми се поклањамо. Осјећамо ту љубав Божију која грије срца наша и зато увијек и кажемо да је најрадоснији празник Божић – Рођење Христа Богомладенца. Данас се налазимо у недељи Светих праотаца. Иначе у току читавога Божићнога поста ми у молитвеним химнама, у свакодневним службама, помињемо Свете пророке старозавјетне који су објављивали изабраном народу Божијем вољу Божију. Који су најављивали долазак обећанога Спаситеља. И ова данашња јеванђелска прича, а Господ је често говорио кроз приче, открива нам велику и Свету тајну и открива нам судбину цијелога свијета и човјечанства. Дакле она говори и о судбини изабраног народа Божијег, старозавјетне Цркве Израиља, који су били први позвани на ову вечеру о којој Господ овдје говори. Вечеру Сина Божијега, вечеру незалазнога Царства небескога. А пророци Божији и Свети праоци које данас прослављамо, били су ти који су позивали народ на ту трпезу Господњу, трпезу Царства небескога. И видимо шта се десило, да су они који су у срцу своме на мјесту које припада једино Богу живоме ставили било шта друго, било да је то иметак, било да је то неки други идол који су поставили на мјесто које само Богу припада, ти су се показали недостојни да буду званице на тој вечери. И видимо читајући Свето писмо да су многи остали изван те вечере. Да нису прихватили позив. Да су презрели господара који их је позвао на ту вечеру. Да су Христа презрели. Спаситеља свога и Спаситеља цијелога свијета. И да је добар дио тога изабранога народа, коме је та Света и велика тајна прво била откривена, да су нажалост отпали. А Господ онда позива своје слуге да изађу на путеве, на раскршћа и да покупе и хроме и богаље и слијепе и све које затекну. И да му се напуни дворана гдје је спремљена вечера. И тако се и десило. Те слуге господареве које су отишле по раскршћима и путевима јесу апостоли Христови који су отишли на све четири стране свијета и проповиједали Јеванђеље Христово и опет на ту исту вечеру позивали све народе овога свијета. И заиста се напунила дворана. А та дворана јесте Црква Христова. Напунила се људима из свих земаљских народа, а Црква Божија раширила се по читавој васељени. И сви они који су познали Христа као свога Спаситеља, који су се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога, који су се миропомазали и добили на себе печат Духа Светога, су постали нови изабрани народ Божији – нови Израиљ. И сви народи овога свијета позвани су за ту трпезу и за ту вечеру. Али, видимо да и данас, као и тада, многи опет на мјесто које Богу припада постављају разне идоле и њима се клањају умјесто Богу живоме, и тако бивају и они изван те благословене трпезе, изван вечере Господа и Бога нашега. И наш народ који је од давних времена постао хришћански народ, кроз сву своју историју имао је оне који су остали вјерни овоме позиву, остали вјерни вјери Светих апостола, остали вјерни вјери својих отаца и праотаца. И остали у окриљу Цркве Христове. И остали за овом благословеном трпезом. А било је и оних који су остајали глуви на овај позив и тако себе учинили недостојнима да буду званице на овој благословеној и спасоносној светој трпези. И тако је бивало кроз историју, тако је видимо и данас. И данас има људи из нашега народа чији су преци кроз вјекове били одани Цркви Христовој, били одани вјери Светих апостола, били увјек спремни да се одазову на позив за ову благословену и свету трпезу, да их има и данас коју су у своје срце на престо који припада једино Богу живоме, поставили разне идоле. Неко је поставио, као у овој јеванђелској причи, своје богаство, неко је поставио разне пролазне идеологије, неко је ставио нацију, неко државу…. Било какав идол да се постави на престо срца нашега који једини Богу припада, кренули смо путем пропасти и путем погибије и духовне смрти. Видимо нажалост и данас, ево у ове свете дана којима се увијек радујемо и са радошћу их ишчекујемо, да је та наша радост мало помућена ових дана због несретних и тужних збивања око изгласавања овога срамнога закона који атакује на Цркву, на њену имовину, на њене светиње. Али, сви они који су атаковали на Цркву… знамо како су прошли кроз сву историју. Тако ни данашњи богоборци немају се чему надати ако не дођу разуму, ако се не опамете, ако своје срце и свој ум не просвијетли им се покајањем. Дај Боже да тако буде! А ако не буде, проћи ће као и сви богоборци кроз историју, чија се имена помињу само по злу. Црква Божија, по ријечи Господњој: „Ако мене гонише и вас ће гонити“, пролазила је кроз сву историју кроз периоде гоњења, и ријетки су били они периоди кад је био мир и благостање. Кроз те периоде страдања кроз које је Црква пролазила само је из њих увијек излазила јача и снажнија, јер је сазидана на тврдој стијени вјере и ко је на ту стијену покушао да удари о њу се и разбио, а Црква Божија остала је чврста и непоколебљива. Тако и ми да се у ове дане, у ово вријеме нових искушења не препаднемо, него да будемо чврсти и истрајни у својој вјери. Да будемо сложни, јединствени. Да слушамо глас наших отаца и архијереја, и њихов благослов да слушамо. Да се никога не бојимо и не плашимо, јер ако смо са Христом онда је и побједа наша и вјечно спасење је само у Њему и кроз Њега. Данас је драга браћо и сестре још један велики и дивни празник, а то су Материце. Празник свих мајки. У ове дане пред Божић увијек нас Света црква подсјећа колико је важно да чувамо своју породицу која је Црква у малом. Прошле недеље прославили смо Дјетињце. Данас је празник свих мајки. Свим мајкама које су у овоме храму данас сабране и онима које из било којег разлога нису могле доћи, које су остале у својим домовима честитамо данашњи празник. Послије имена Божијег, нема љепшега имена које са толиком топлином и љубављу изговарамо као што је име мајке. По ријечи пјесника срце мајке, сваке мајке, је срце Богомајке. Нико тако не пружа човјеку тако топлу љубав, послије љубави Божије, као што мајка пружа своме дјетету. Дар материнства јесте нешто најљепше што је Господ дао нама. Утроба мајке јесте радионица живота. Ту се зачиње нови живот. И кроз тај дар родитељства, очинства и материнства, ми смо сарадници Божији у стварању свијета. Тај дар материнства, очинства, родитељства, да чувамо, да његујемо. Увијек на овај свети дан морамо да поменемо да морамо чувати и његовати светињу живота. Зашто то увијек помињемо? Јер се поред свих других слабости и грехова и мана које су се међу нама умножиле, јако је присутан и даље један велики гријех. То је гријех чедоморства. Има на жалост и даље много мајки које у својим утробама убијају своју дјецу. То је велики гријех. Крв те невино убијене дјеце вапије ка небу. Морамо томе стати на пут. Оно што је Господ благословио да се зачне у утроби мајке, нови живот, то треба да се роди и да се са љубављу одгаја и васпитава. Јер ће се управо рађањем, васпитавањем и подизањем своје дјеце са љубављу, мајке пред Господом оправдати и ући у радост Царства небескога. Не смијемо презрети тај дар. Од момемнта зачећа у утроби мајке то мало сићушно биће, то је комплетан човјек. То је нова личност. И нико нема право да томе човјеку одузима живот. Значи, једини ко живот даје и ко га опет к себи узима јесте Бог. Немојмо то да радимо. И ако чујемо међу собом да неко о томе прича, или да то оправдава, требамо као хришћани да посвједочимо да је то гријех. Да је то гријех који вапије ка небу и због којега гријеха сви испаштамо и као појединци и као народ. Јер кроз тај страшни гријех, а он се чини….имамо на десетине хиљада сваке године те пострадале дјеце, тако да ми сами себе на жалост сваке године један нови Јасеновац направимо. Немојмо то да радимо. То је велики гријех. Него да чувамо светињу живота, да чувамо светињу материнства и очинства, да чувамо светињу брака, да чувамо светињу породице. На то нас позива данашњи празник. На то нас позива и следеће недеље празник Светих отаца, празних свих очева. На то нас позива празник, велики, који је пред нама. Рођење Богомладенца Христа, Спаситеља нашега, Спаситеља цијелога свијета. Свим мајкама нека је срећан и благословен празник. Да их Господ све благослови. Све наша мајке. Да их утврди и њих и све нас у вјери, у трпљењу, у љубави и у свакоме доброме дјелу, по којима ће нас Господ признати и препознати као своје и удостојити нас да и ми будемо учесници ове свете благословене вечере. Вечере Царства небескога на коју Господ призива све и свакога. Нека сте сви Богом благословени. Амин.“ Велики број вјерног народа који је данас молитвено боравио на Светој служби сјединио се са Господом причешћујући се Светим тајнама. У приптрати храма своје рукодјеље на продају изнијеле су чланице Кола српских сестара и дјеца са вјеронауке. Сав приход од продаје ићи ће као помоћ за старе, болесне и сиромашне грађане Бара. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Саопштење за јавност Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори - Подгорица, 29. децембар 2019. Епископски савјет Православне Цркве у Црној Гори, којег по одлуци, Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве из маја 2006. године, чине епископи Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке, Епархије милешевске и Епархије захумско-херцеговачке и приморске, сабрао се у Подгорици 28. и 29. децембра љета Господњег 2019. На сабрању није учествовао Епископ диоклијски Методије, викар Митрополита црногорско-приморског, који је због примјене физичке силе над њиме од стране Полиције на мосту на Ђурђевића Тари 26. децембра, задржан на Војномедицинској академији у Београду. Сабраћа архијереји му желе брз опоравак и повратак. Након одслуженог Молебана Пресветој Богородици који се служи у невољама и искушењима, у суботу, 28. децембра, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одржана је сједница Епископског савјета на којој су архијереји говорили о новонасталој ситуацији у којој се нашла Света Црква Божија Православна, након усвајања у Скупштини Црне Горе антиуставног, отворено антицрквеног и дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Епископи су се сагласили да је доношење оваквог Закона, уз многа кршења процедуре и неусаглашености са међународним стандардима, те без одговарајућег дијалога, несумњиво уперено против Православне Цркве, конкретно Српске Патријаршије, будући да су остале традиционалне Цркве и вјерске заједнице спорна питања већ уговорно ријешила са црногорском државом, што није омогућено Српској Православној Цркви. Да је то тачно потврђују, како изјаве највиших државних функционера и припадника владајуће партије, тако и дискусије посланика те партије у црногорском парламенту, а нарочито одбијање црногорских власти да прихвате било које понуђено рјешење од стране Цркве. Већ данима смо свједоци јавног ликовања свих ненавидника Православне Цркве и острашћених новоцрногорских националиста, углавном освједочених безбожника, који прослављају побједу над Црквом Христовом. Такви заборављају древну истину Светог Писма да Цркву Божију „ни врата пакла неће надвладати“. Многи су моћници долазили и пролазили, али је Црква Божија остала и опстала. Архијереји из Црне Горе одбијају све оптужбе да је Црква Божија у Црној Гори експонент или остатак било какве великодржавне или политичке идеологије. Управо супротно, ово што се намјерило са усвајањем овог Закона и отимачином црквене имовине, треба да послужи својеврсном дисциплиновању Цркве не би ли она прихватила да буде слушкиња идеолошко-политичке матрице актуелног црногорског режима. Једина „идеологија“ Цркве и једино њено служење кроз вијекове је било, и остаће – Јеванђеље Божије и служење Христу Богу нашему, распетоме и васкрсломе. Епископи су потврдили закључке са своје телефонске сједнице од 26. децембра 2019. године и изразили одлучност да се овој неправди с којом је Црква суочена супроставе користећи све домаће правне механизме, али и обраћајући се свим релевантним међународним институцијама за заштиту људских права и слобода. Епископски савјет саопштава јавности своја сазнања да се врло сличне одредбе, којим се отима црквена имовина у Црној Гори, налазе у процедури и пред приштинским органима власти, те да је намјера да се Епархији рашко-призренској Српске Патријаршије одузме право својине над нашим древним светињама на Косову и Метохији. Епископски савјет и сви епископи појединачно изражавају приврженост нашој осмовјековној традицији и остају до краја вјерни канонском устројству Пећке/Српске Патријаршије, подсјећајући да је свака од њихових епископија насљедница древних епископија, које је почетком 13. вијека основао Свети Сава, први архиепископ српских и поморских земаља. Епископи позивају православни вјерни народ Црне Горе да не клоне духом и да се узда у Бога и Његову силу. У овим предбожићним данима треба да се сабирамо у храмове на молитву и својим хришћанским достојанством и одважношћу, не насједајући на провокације оних којима је циљ раздор међу браћом, те тако покажемо да нас црногорски режим ни најмање није поколебао нити уплашио у нашем одлучном настојању да бранимо наше светиње и наша вјерска права и слободе. „Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал’ зубе поломи.“ Све црквене заједнице наших епархија су слободне да, у духу хришћанског мира и братске слоге, на прикладан начин, молитвено исказују свој став против угрожавања основних права и слобода вјерника. Јавно позивамо све полицијске снаге и њихове старјешине, све до Предсједника и Премијера, да не примјењују силу, па, ето, чак и над епископима, који се мирно окупљају ради одбране и остваривања својих вјерских права. Подсјећамо их да смо им небројено пута јавно саопштавали да презир према Православној Цркви, какав се показује посљедњих скоро двије деценије, а нарочито пројављен у процесу припреме и доношења овог срамног законског акта, може довести до лоших посљедица за црногорско друштво, нарушавања мира и братске слоге, који су непроцјењиво благо сваког савременог друштва. Доношење оваквог закона не служи на част и благослов ни онима који су га предложили, ни онима који су га изгласали и прогласили и тиме су сви они који су православни, са жаљењем констатујемо, сами себе искључили из Православне Цркве, те су стога одлучени од Светих Тајни и налажемо нашем богољубивом свештенству да им, по ријечима Светог Петра Цетињског, „никаквога посла црковнога“ не обавља, до њиховог покајања, за које се молимо. Позивамо носиоце власти да скупе снаге и, у најкраћем року, отворе истински дијалог да се поправи што се поправити може, прије него што евентуална примјена овог Закона постане извор за озбиљне друштвене диобе са несагледивим посљедицама. Само би договор био истинска побједа Црне Горе и свих црногорских грађана. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки и приморски ДИМИТРИЈЕ Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић из Подгорице, а саслуживали су му сабрат острошке обитељи јеромонах Јеротеј, протојереји Василије Савић из Жичке епархије, Синиша Максимовић из Зворничко-тузланске епрахије и Никола Деспот из Сремске епархије, као и јереј Радислав Нунић из Бањалучке епархије. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и велики број вјерника, а након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Бранко, који је између осталог подсјетио да је Господ стварајући човјека подарио му лик и подобије, обећао му живот вјечни и непролазни у Његовом Царству, а подарио му је и крстоликост и крстоносност. – Ношење крста опјевано је у народним пјесмама, крстом се осјењујемо, знаком крста се чувамо од свих противничких појава. Крст као побједа нам је кључ од врата Царства небеског- казао је о. Бранко. Он је истакао да разапињући сами себе према овоземаљским сопственим жељама и нашем стремљењу према Христу и ономе што је вјечно и непролазно, на тај начин се и ми сараспињемо Христу Богу нашем. – Човјек је по својој физичкој грађу усправно биће и то је ова вертикала коју видимо на Часном крсту. Када крене својим путем спасења, то је хоризонтала Часног крста. Оно што је потребно јесте покрет, односно подвиг. А подвиг је оно што ми постижемо из љубави према Христу – казао је о. Бранко и нагласио да су управо наоружане силом часног и животворног крста три дивне сестре које данас прослављамо Вера, Нада и Љубав и мати им Софија понијеле су све оно што је крстоносно и крстолико у људском роду. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а заједничарење је настављено у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог