Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'професор'.
Found 52 results
-
Упокојио се знаменити професор Христо Јанарас
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Његови радови су се углавном бавили православном хришћанском традицијом, док су његове књиге преведене на многе стране језике. Вијест о његовој смрти објавио је његов син Спирос Јанарас. Христо Јанарас је рођен у Атини 10. априла 1935. године. Био је грчки теолог, православни филозоф, универзитетски професор и публициста. Јанарас је био аутор више од 50 књига. Студирао је теологију у Атини, а филозофију у Бону и Паризу. Титулу доктора наука стекао је на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну. Од 1982. до 2002. био је редовни професор филозофије на Универзитету Пантеон у Атини, прво на тада јединственом Одсјеку за политичке науке и међународне студије, а затим на Одсјеку за међународне и европске студије. Предавао је филозофску терминологију и метод, политичку филозофију и културну дипломатију. Предавао је такође и као гостујући професор на универзитетима у Француској, Швајцарској итд. Главна дјелатност проф. Јанараса била је усмјерена на дугорочно истраживање и изучавање различитости између грчке и западно-европске философије и предања, али не заустављајући се у том изучавању на теоријском делу, већ идући даље, истраживао је како те разлике обликују начин (praxis) живота. Додијељена му је титула почасног доктора наука на следећим факултетима: Православни богословски факултет Универзитета у Београду; Богословска академија св. Владимира, Њујорк; Хеленски колеџ Часног Крста, Бостон. Извор: Иван Булатовић Извор: Радио Светигора -
Сусрет Св. архангела Гаврила и Пресвете Дјеве Марије преломан је чин у духовној историји човјечанства. Јављајући јој се у њеној одаји, Св. архангел Гаврил је Дјеви Марији рекао: „Радуј се, благодатна Маријо! Господ је с Тобом!“, и потом је извијестио да ће родити Господа Исуса Христа, Спаситеља и Искупитеља свијета, Месију, чији су долазак древни Јудејци стољећима очекивали. Сам чин објаве „благе вијести“ Дјеви Марији у православној духовној традицији се још од древних времена сваке године прославља кроз празник Благовијести. Према јулијанском календару овај дан се празнује 7. априла, а према григоријанском календару 25. марта. О овом великом празнику Св. владика Николај Велимировић ће у „Прологу“ записати: „Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се!, да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.“ Празник Благовијести нашао је своје мјесто у појединим изрекама и народним вјеровањима, како на подручју Црне Горе, тако и на ширем српском етнографском простору. Примјера ради, и данас ћемо на сјеверу Црне Горе чути изреку: „Процвјетао к’о Благовијест“. Овај празник наступа убрзо иза календарског почетка прољећа. У локалном говору „процвјетати“ у ствари значи „радовати се, обрадовати се“. Цвјетање пољског биља почиње већ у марту. Поглед на поље које обилује разнобојним цвијећем буди радост у човјеку. Благовијест је празник прољећа, празник разнобојне прољећне вегетације, празник радости. Поетични дух радује се доласку прољећа, па и Благовијестима. Само у том смислу, иста се изрека може разумјети. У раскошно богатој збирци српских народних изрека наћи ћемо и изреку „Колико се на Благовијести вина попије, толико се крви добије“. Празник Благовијести увијек наступа у склопу Великог или Часног поста. Велики пост почиње седам седмица прије Васкрса и траје укупно 48 дана. Строге монашке одредбе исхране регулишу да се у току Великог поста риба и вино могу користити у исхрани само на Благовијести и Цвијети. Вјерник који се досљедно придржава ових одредби у току поста, служећи се рибом и вином на празник Благовијести обновиће и оснажиће тјелесну виталност. Схваћена управо у овом контексту, изрека коју смо навели добија на вјеродостојности и сопственом утемељењу. У Србији је раширено народно вјеровање да змије не напуштају своја подземна скровишта и не излазе на лице земље прије Благовијести. Вјерује се да није пожељно у свакодневном говору помињати змије у раздобљу уочи Благовијести, али ни на сам празник Благовијести. Бројни храмови широм православне екумене посвећени су празнику Благовијести, Благовјештењу. Храм Св. Благовјештења на острву Бешка на Скадарском језеру подигнут је 1440. на иницијативу зетске књегиње Јелене Балшић, кћерке Св. кнеза Лазара Хребељановића. По сопственој жељи, сахрањена је у истом храму 1443. Манастир Благовјештење у Овчарско-кабларској клисури, у широј околини Чачка, значајна је црквено-народна светиња Србије. Подигнут је 1601. године. Поједини значајни догађаји из духовне и националне прошлости српског народа, али и ширих простора православног Балкана, реализовали су се стицајем одређених околности и несазнајном вољом Провиђења управо на празник Благовијести. На Благовијести, 25. марта 1821. (по старом кал.) плануо је општенародни устанак грчког народа против османлијске окупације. Послије ослободилачког рата, који је потрајао готово десет наредних година, Грци су извојевали националну независност. Формирана је Краљевина Грчка 1830. Као суверену државу признале су је водеће европске велесиле. Ипак, изван њеног састава остали су под Турцима Епир, Тесалија, Тракија, Крит и већина острва у Јегејском мору. У ослободилачким ратовима, који ће услиједити у наредним историјским епохама, постепено ће се и ове области присајединити матичној земљи, Краљевини Грчкој. Све до данас у Грчкој се празник Благовијести празнује и као Дан независности, државни и национални празник, као спомен на слободарски народни устанак против Турака из 1821. Духовни великан српског народа и један од највећих теолога православне екумене, архимандрит Јустин Поповић, рођен је на празник Благовијести у Врању 1894. Управо зато јер се родио на празник Благовијести добио је име Благоје. Преподобни отац Јустин упокојио се на Благовијести 7. априла 1979. у манастиру Ћелије код Ваљева. Сахрањен је у гробљу манастира Ћелије. Уписан је у календар светих СПЦ као Преподобни Јустин Ћелијски. Спомен на оца Јустина Поповића празнује се 14. јуна. Провиђење Господње је одредило да се овај велики син српскога рода и родио и упокојио на празник Благовијести. И заиста, отац Јустин је у цјелокупном свом овоземном животу својим дјелима и надахнутим проповиједима исповиједао и ширио „Благу вијест“ Христову. Велики поета Јован Дучић, у литератури често ословљаван и као „кнез српских пјесника“, познат и признат по свом префињеном пјесничком изразу и отменом духу, увјерени српски патриота, упокојио се у изгнанству управо на Благовијести 7. априла 1943. у мјесту Гера, у Индијани, у Сједињеним Државама. И Дучић је на свој начин био носилац „благе вијести“, али из нестварног свијета пјесничког духа. Све до наших дана Дучић нам носи „благе вијести“ кроз сопствена пјесничка остварења исклесана и исказана на нивоу највећих литерарних домета стваралачког духа. Управо на Благовијести 7. априла 1939. италијанске трупе започеле су инвазију Краљевине Албаније. Италијани су, не наилазећи на већи отпор, окупирали Албанију за два наредна дана. Албански краљ Ахмет Зогу избјегао је у Грчку. Двије године касније, њемачке и италијанске трупе су уочи празника Благовијести, 6. априла 1941, без формалне објаве рата, напале и Краљевину Југославију. Њемачки ратни авиони су 6. априла и на сам празник Благовијести, 7. априла 1941. у таласима бомбардовали Београд засипајући га смртоносним товарима авио-бомби. У овим узастопним бомбардовањима животе је изгубило више од 2.000 Београђана. По личном Хитлеровом наређењу, бомбардована је и спаљена и Народна библиотека на Косанчићевом венцу, у којој су уништени библиотечки и архивски раритети од непроцјењиве културне и научне вриједности. За само десетак дана Краљевина Југославија је пред најездом армија Сила осовине престала постојати. Празник Благовијести је дан радости али и дан сјећања, како на наше духовне великане, тако и на све наше знане и незнане сународнике, који су током минулих времена положили животе своје на олтару Цркве и Отаџбине, истрајно бранећи вјеру праотаца, вјеру православну. Овај велики празник нас учи да ће у исходишту историје Христос ипак надвладати Антихриста, да ће Лаж бити надвладана Истином, док ће Зло коначно бити надвладано Свјетлошћу, Свјетлошћу Господњом. Управо у томе и јесте суштина „благовијести“ коју нам је Христос даровао, позивајући све нас да Му вјерно и неодступно сљедујемо, како бисмо трајно задобили највећи дар Господњи – живот вјечни. Професор Предраг Вукић https://mitropolija.com/2022/04/07/profesor-predrag-vukic-blagovijesti-u-nasem-duhovnom-i-istorijskom-trajanju/
-
- нашем
- благовести
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца. До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима. Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас. Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака. Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога...
-
Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца. До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима. Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас. Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака. Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога... View full Странице
-
Од ИН4С - 29/07/2021 Данас ћемо мало лакше теме: Рокенрол! Када се распадао СССР, „советские люди“ нису били жељни ничега другог колио РнРа – најсавршенијег чеда популарне (не)културе Запада. Насупрот старијем совјетском слоју, нови рок је кренуо јако и независно: појављивале су се брадате банде које би одједном артикулисале крик човјека у вртлогу времена. Тај крик је био пожељан, људски готово неопходан, „слободан“ у оном најопштијем и најсловенскијем смислу ријечи: вриштало се и то је била музика. Ту негдје се појављује украјинска група ГринГреј (Green Grey). Ту негдје 1993 – таман на вријеме да буде и група и да буде украјинска. Данас ГринГреј и „незалежна“ („независна“) славе рођендан. Било је предвиђено да им рођенданска прослава буде заједничка: администрација предсједника Украјине (која је у читавом руском простору – дакле не само у Русији и Бјелорусији! – важнија од Владе) позвала је кијевске рокере да наступају у оквиру прославе тридесетогодишњице независности. Затим је свој позив отказала – сјетивши се неколицине непријатних чињеница: ГринГреј доминантно пјевају на руском језику. Такође: приликом ранијих покушаја наметања украјинског језика као јединог службеног, експлицитно су се изјаснили против – на врло рокенролерски и непријатан начин. Или, како би рекли из администрације предсједника: „ГринГреј нам се ипак не уклапа у концепцију“. То значи: у концепцију прославе и концепцију Украјине. Занимљива је и реакција самих рокера (за коју су у администрацију рекли да „праве од муве слона“). Анреј Јаценко врло је живо реаговао написавши: „Нас желе да избришу из историје. Ми, група ГринГреј, практично смо вршњаци Украјине. На почетку деведесетих, ми смо, окриљени независношћу и слободом, затресли музичка пространства Украјине и не само то… Пјесма „На киши“, наш је први хит и врло је важна за историју групе. Често нам кажу наши поклоници да су та и друге пјесме измијенили њихов поглед на свијет и у том моменту им указале на правац развијања…“ Сумирајући позив на концерт и изненадно отказивање позива, Јаценко наставља; „И одједном нам кажу да ће на концерту наступити само украјинскојезични умјетници и да се ми не уклапамо у концепцију празника!! Како реаговати на то? За 30 година независности ми смо постали једна од најнаграђенијих група у Украјини! Имамо више од стотине разних награда од чега двије МТV music awards!! Сва наша достигнућа била су под заставом Украјине и ми смо се увијек поносили тиме! Ми смо 100% украјински производ! Писали смо пјесме, снимали клипове, давали концерте, плаћали порезе, дјецу одгајали у Украјини! И ма коме се то свиђало или не, имамо украјинске пасоше и ми смо грађани УКРАЈИНЕ! Да, ми пјевамо на руском језику, али треба ли да дајемо (приписујемо) сво рускојезично културно наслијеђе Русији?!“ (види: https://strana.ua/news/345863-hruppa-green-grey-ne-vystupit-na-den-nezavisimosti-iz-za-pesni-na-russkom-jazyke.html) Опет, дакле, некакав „неспоразум“. Међутим, неспоразум није тако необјашњив. Администрација украјинског предсједника живи у Украјини 2021. године, свјесна чему је уопште служило посљедњих 30 година, али ка чему је водила и предисторија украјинског сецесионизма од 1917. до 1991. Музиканти из ГринГреја живе на прелазу из УССР у незалежну Украјину – дакле у 1991, у магловитој зони између свијести и несвјести у којој испостављају рачуна за недостатак жеље да појме чему је независност коју подржавају и славе уопште служила – а то је управо оно што им се десило – деполитизацији, деградацији и уништењу свега што уопште мирише на Москву. Свакако да је спој – временски и вриједносни – та два датума до сада могао бити исказив кроз нападну лојалност Украјини на „москаљском“ језику. Данас тај договор више не важи. Тачније, тај договор не важи од 2021.године, од почетка коначне украјинизације Украјине у оквиру које је Врховна рада усвојила закон о службеном језику који предвиђа потпуну украјинизацију, Уставни суд потврдио уставност закона и практично уставно непостојање „рускојезичних“ грађана тј непостојање њиховог права на школовање на сопственом језику. У међувремену су се наставили прогони канонске Украјинске Православне Цркве – која, опет, обједињује и украјинојезичне и рускојезичне Украјинце и чији вјерници не само да лојално служе Украјини него врло често и сами дијеле узаврела национална осјећања. Ипак: дијелили их или не дијелили, довољно је то што су у духовном и канонском јединству са Москвом да их „Држава“ прогони. Ако је повик „један народ – једна црква – једна држава – један језик“ до прије неколико година био исписан на амблемима неонацистичких организација, у међувремену је постао званична политика Украјине. Без обзира да ли је био по сриједи „националиста“ Порошенко или „грађаниста“ Зеленски – у много чему се грађаниста показао као већи шовиниста од „националисте“. Па гдје је онда ту „ГринГреј“? Шта са њиховим вапајем? У питању је типични и све чешћи вапај украјинских грађана (а огромном већином људи који се у неком етничком смислу осјећају Украјинцима) којима је сасвим нејасно како је могуће да се, након што су читав живот проживјели у тој истој Украјини, били њени више него лојални грађани, прихватили њене идентитетске митове, нападно наглашавали сопствену лојалност Кијеву – сада налазе у ситуацији у којој се језик на коме су одрасли, који, поред њих, говори огроман број Украјинаца (у ма ком смислу ријечи) проглашава непожељним, а самим тим је непожељна и умјетност на том језику и – само привидно парадоксално – чак и лојална умјетност на том језику. Украјински рокери се питају како је могуће да су сами непожељни у Украјини иако су, како сами наглашавају, дали огроман допринос тој истој „незалежној“ („независној“)? Ствар је, ипак, објашљивија. Савршено дозирање анти-руског сентимента у основама, играње на апсолутну идентитетску паралисаност Москве, примјена тактике „куване жабе“ у комбинацији са јасном профилизацијом својих циљева и интереса довели су до тачног резултата. Он је данас такав какав је. Пођимо редом. Сецесија Украјине 1993.године из заједничке државе са Руском Федерацијом изведена је у друго историјско „смутное врѣмя“ савремене руске државности, у доба када је јељциновштина владала као једина зима које је заиста пријетила да заледи Русе: људи су умирали на улици, од промрзлина и индустријског алкохола. Сами „советские люди“ нису преко ноћи обнављали успомену на оно ко су били прије цареубиства – русские. У Украјини се дешавало исто руинирање старог али и снажна конструкција новог. Многи су се пробудили са питањем „шта смо сада ми?“ Пасош је нуди одговор: Украјинци. Рускојезични Украјинци. Па добро. Руси су остали руси само на Криму који су платили крвљу и плаћали га на рате у сваком боговетном рату, и у источној Украјини, тик уз границу са Русијом. У међувремену је Украјина кидала везе са Русијом, њени предсједници су писали књиге са програмским насловима „Украјина није Русија“, добијала „помоћ“ у својој еманципацији са Запада. Њени уџбеници су напуњени свим митоманским општим наративима којима се уџбеници пуне када се ради на одвајању једне цјелине: најприје се установило да ниједно име из прошлости народа који живи у „незалежној“ нема право на сапостојање – дозвољена је само „Украјина“ и „Украјинци“ – иако је сам Грушевски, један од отаца Украјине писао да се је још у његово вријеме (1866-1934) име „Русин“ и „руски“ (за језик) чувало и тек код „еманципаторски“ расположених слојева мијењало именом „Украјинац“ и „украјински“ – управо да би се истакла различитост од Москве. Затим се у историографији, уџбеничкој и „научној“, сходно политичким захтијевима, име Украјине се протегло миленијумима уназад – стварајући непрекидну схизофренију у којој је немогуће одговорити како је то „вјечита Украјина“ „једина права насљедница“ кијевске Руси (Русь). Из спектра идеолошких митова су се извадили, употриејбили и раширили сви могући: онај о „Москаљима“ који „и нису Словени“ већ „погана смјеса Угро-Финаца и Татара“ (насупрот кога стоје „чистокрвни“ Украјинци-Словени који „нису никада покорени“ – иако, наравно, јесу). Утиснута је свијест о „московској окупацији“ и „израбљивању украјинске земље“ а Богдан Хмељницки је постао нека врста сердара Јанка Вукотића украјинске историје и свијести: трагична фигура која „није схватила“ каква је пријетња било какав рат заједно са „лажном браћом“. Гогољ је постао украјински Његош – исувише велики да би га се лако могло одрећи, али исувише сверуски интегралиста да би се могао читати без интерпретатора чије су тумачењске позиције и интервенције увијек „паметније“ од самог Гогоља: „није он тако схватао рускост о којој је говорио“ или је чак „био принуђен да тако пише“ или је пак и он „млад контаминиран Москвом“ (звучи ли познато?!) Тако украјински тумач и читалац увијек претпоставља уједно да је Гогољ и „највећи украјински писац а уједно и највећи писац на свијету“ али и да он и тумач који идеолошки преобликује Гогоља знају нешто што сам Гогољ није знао нити примијетио. Украјинци, иначе, све мање заиста читају Гогоља. Тарас Буљба је „руска пропаганда“. Дјеца су читала ту историју, расла уз ГринГреј. Питање руског језика би увијек висило као најважније питање интеграције украјинског друштва. „Проруски“ политичари – иако национални Украјинци (Јанукович, на примјер) снажно би се у изборним кампањама залагали за давање статуса другог службеног језика руском језику. То обећање би обично касније заборављали. „Проукрајински“ политичари – такође национални Украјинци – били би експлицитно против, водећи се политиком „једна држава – један службени језик“ За ту политику им је недостајало политичког капацитета све до 2021.г.. „Грађански националисти“ би „помирљиво“ причали о „непотребности идентитетских тема“, о томе да „језичко питање нема никаквог утицаја на живот грађана“, о томе да „држава може да пропише службени језик сходно имену државе, али свако има право да јавно говори на оном језику који жели“. Проруским Украјинцима се чинило увијек да су „грађанисти“ „мање зло“ а и да ће бити досљедни у примјени своје „широкогруодсти“. Или да их бар неће опсесивно тјерати да пређу на украјински, попут „националиста“. Зато су се рускојезични Украјици обрадовали Владимиру Зеленском, коме ни самом руски није био стран у изборној кампањи. Неки – многи – су и гласали за њега. Обећавао је. Онда су се пробудили, као и Андреј Јаценко, у једној другачијој Украјини. Наравно, није да Јаценкове невјерице нема ни у самој Русији – тамо ни тада (а у много мањој мери али: ни данас) није недостајало било иавних, било за туђу наивност заинтересованих заговарача апстрактног заједништва или чак доброхотности политичког пројекта насталог сецесијом: „но, они все-таки родные, наши!“ „мудрост“ је равна оној које се данас непријатно (не) сјећају бројни заговарачи сецесије Црне Горе – „имаћемо два српска гласа у међународним организацијама“. Како је два српска гласа требало да донесе гарнитура која је чак и унутар лабаве конфедерације и на најбаналнијим нивоима (попут данас заборављеног избора за заједичког представника за „Пјесму Евровизије“) бирала конфликт и сецесију – логичка је препрека коју ни најдомишљтији људи нормалног стања ума нису у стању да прескоче. Како ће политички процеси засновани и трајно обиљежени повицима „Украина – не Россия“ или „nika više 1918“ довести до друге „рођене“ и „наше“ „државе“ (исто толико „државе“ колико и „наше“) ни данас никоме не може бити јасно – мада се тужни човјек, затечен у провалији украјинског грађанског национализма, нестандардан за украјински етнички стандард („једна држава – један народ – један језик“) и данас домишља и вапије: „зашто од нас тражите да будемо оно што нисмо?“ То Украјину не интересује. Она је одувијек била једино замишљена, планирана и остварена као анти-Русија. Ако је тек након сецесије за украјинске власт било важно само усвојити трозубац на пасошу као одговор на питање „ко сам ја?“, ако је нешто касније поред трозупца требало и пригрлити историјски наратив о „угро-финским“ „Москаљима“ који „и нису Словени“ те који „својатају украјинску историју“ и кијевску „Русь“, данас је љествица подигнута високо. Али украјинске власти знају одлично да без присуства Москве украјински грађани, па и они „рускојезични“ немају избора осим да преко те љествице прескачу. Некада су ГринГрејовци пјевали стихове, на руском језику, које им је замјерила администрација Зеленског: „Наше Право, нам решать. Наше Право, что сказать. Да, я помню на каком языке, Мне бабушка в детстве читала сказки…“ Сјећали су се језика на коме им је приповједала бака. Да ли је бака приповједала о старим богатирима, руским, сверуским? О подвизима једног народа? Баке то обично раде. Да ли је бака то заборавила или су ГринГрејовци упамтили језик, али не и бакине ријечи? Тешко је то данас рећи. Када су, ипак, прешли и на украјински језик, послали су снажну поруку „украјинскојезичној браћи“: „Хоч би як це було непросто, Але ми із тобою живем у одному просторі. І висячи над прірвою на різних сторонах терезів, Ми тут із вами однаково рівні усі““ „и ма како то било тешко Ти и ја живимо на истом простору И висећи на кантару изнад понора на различитим странама Ми и ви смо ипак исти сви.“ Како ли се сада осјећају ГринГрејовци? Не знам. Колико је РнР понекад љековити врисак, он у својој наркотичној музикалности и музичкој наркотичности најчешће замагли перспективу.
-
Данас ћемо мало лакше теме: Рокенрол! Од ИН4С - 29/07/2021 Данас ћемо мало лакше теме: Рокенрол! Када се распадао СССР, „советские люди“ нису били жељни ничега другог колио РнРа – најсавршенијег чеда популарне (не)културе Запада. Насупрот старијем совјетском слоју, нови рок је кренуо јако и независно: појављивале су се брадате банде које би одједном артикулисале крик човјека у вртлогу времена. Тај крик је био пожељан, људски готово неопходан, „слободан“ у оном најопштијем и најсловенскијем смислу ријечи: вриштало се и то је била музика. Ту негдје се појављује украјинска група ГринГреј (Green Grey). Ту негдје 1993 – таман на вријеме да буде и група и да буде украјинска. Данас ГринГреј и „незалежна“ („независна“) славе рођендан. Било је предвиђено да им рођенданска прослава буде заједничка: администрација предсједника Украјине (која је у читавом руском простору – дакле не само у Русији и Бјелорусији! – важнија од Владе) позвала је кијевске рокере да наступају у оквиру прославе тридесетогодишњице независности. Затим је свој позив отказала – сјетивши се неколицине непријатних чињеница: ГринГреј доминантно пјевају на руском језику. Такође: приликом ранијих покушаја наметања украјинског језика као јединог службеног, експлицитно су се изјаснили против – на врло рокенролерски и непријатан начин. Или, како би рекли из администрације предсједника: „ГринГреј нам се ипак не уклапа у концепцију“. То значи: у концепцију прославе и концепцију Украјине. Занимљива је и реакција самих рокера (за коју су у администрацију рекли да „праве од муве слона“). Анреј Јаценко врло је живо реаговао написавши: „Нас желе да избришу из историје. Ми, група ГринГреј, практично смо вршњаци Украјине. На почетку деведесетих, ми смо, окриљени независношћу и слободом, затресли музичка пространства Украјине и не само то… Пјесма „На киши“, наш је први хит и врло је важна за историју групе. Често нам кажу наши поклоници да су та и друге пјесме измијенили њихов поглед на свијет и у том моменту им указале на правац развијања…“ Сумирајући позив на концерт и изненадно отказивање позива, Јаценко наставља; „И одједном нам кажу да ће на концерту наступити само украјинскојезични умјетници и да се ми не уклапамо у концепцију празника!! Како реаговати на то? За 30 година независности ми смо постали једна од најнаграђенијих група у Украјини! Имамо више од стотине разних награда од чега двије МТV music awards!! Сва наша достигнућа била су под заставом Украјине и ми смо се увијек поносили тиме! Ми смо 100% украјински производ! Писали смо пјесме, снимали клипове, давали концерте, плаћали порезе, дјецу одгајали у Украјини! И ма коме се то свиђало или не, имамо украјинске пасоше и ми смо грађани УКРАЈИНЕ! Да, ми пјевамо на руском језику, али треба ли да дајемо (приписујемо) сво рускојезично културно наслијеђе Русији?!“ (види: https://strana.ua/news/345863-hruppa-green-grey-ne-vystupit-na-den-nezavisimosti-iz-za-pesni-na-russkom-jazyke.html) Опет, дакле, некакав „неспоразум“. Међутим, неспоразум није тако необјашњив. Администрација украјинског предсједника живи у Украјини 2021. године, свјесна чему је уопште служило посљедњих 30 година, али ка чему је водила и предисторија украјинског сецесионизма од 1917. до 1991. Музиканти из ГринГреја живе на прелазу из УССР у незалежну Украјину – дакле у 1991, у магловитој зони између свијести и несвјести у којој испостављају рачуна за недостатак жеље да појме чему је независност коју подржавају и славе уопште служила – а то је управо оно што им се десило – деполитизацији, деградацији и уништењу свега што уопште мирише на Москву. Свакако да је спој – временски и вриједносни – та два датума до сада могао бити исказив кроз нападну лојалност Украјини на „москаљском“ језику. Данас тај договор више не важи. Тачније, тај договор не важи од 2021.године, од почетка коначне украјинизације Украјине у оквиру које је Врховна рада усвојила закон о службеном језику који предвиђа потпуну украјинизацију, Уставни суд потврдио уставност закона и практично уставно непостојање „рускојезичних“ грађана тј непостојање њиховог права на школовање на сопственом језику. У међувремену су се наставили прогони канонске Украјинске Православне Цркве – која, опет, обједињује и украјинојезичне и рускојезичне Украјинце и чији вјерници не само да лојално служе Украјини него врло често и сами дијеле узаврела национална осјећања. Ипак: дијелили их или не дијелили, довољно је то што су у духовном и канонском јединству са Москвом да их „Држава“ прогони. Ако је повик „један народ – једна црква – једна држава – један језик“ до прије неколико година био исписан на амблемима неонацистичких организација, у међувремену је постао званична политика Украјине. Без обзира да ли је био по сриједи „националиста“ Порошенко или „грађаниста“ Зеленски – у много чему се грађаниста показао као већи шовиниста од „националисте“. Па гдје је онда ту „ГринГреј“? Шта са њиховим вапајем? У питању је типични и све чешћи вапај украјинских грађана (а огромном већином људи који се у неком етничком смислу осјећају Украјинцима) којима је сасвим нејасно како је могуће да се, након што су читав живот проживјели у тој истој Украјини, били њени више него лојални грађани, прихватили њене идентитетске митове, нападно наглашавали сопствену лојалност Кијеву – сада налазе у ситуацији у којој се језик на коме су одрасли, који, поред њих, говори огроман број Украјинаца (у ма ком смислу ријечи) проглашава непожељним, а самим тим је непожељна и умјетност на том језику и – само привидно парадоксално – чак и лојална умјетност на том језику. Украјински рокери се питају како је могуће да су сами непожељни у Украјини иако су, како сами наглашавају, дали огроман допринос тој истој „незалежној“ („независној“)? Ствар је, ипак, објашљивија. Савршено дозирање анти-руског сентимента у основама, играње на апсолутну идентитетску паралисаност Москве, примјена тактике „куване жабе“ у комбинацији са јасном профилизацијом својих циљева и интереса довели су до тачног резултата. Он је данас такав какав је. Пођимо редом. Сецесија Украјине 1993.године из заједничке државе са Руском Федерацијом изведена је у друго историјско „смутное врѣмя“ савремене руске државности, у доба када је јељциновштина владала као једина зима које је заиста пријетила да заледи Русе: људи су умирали на улици, од промрзлина и индустријског алкохола. Сами „советские люди“ нису преко ноћи обнављали успомену на оно ко су били прије цареубиства – русские. У Украјини се дешавало исто руинирање старог али и снажна конструкција новог. Многи су се пробудили са питањем „шта смо сада ми?“ Пасош је нуди одговор: Украјинци. Рускојезични Украјинци. Па добро. Руси су остали руси само на Криму који су платили крвљу и плаћали га на рате у сваком боговетном рату, и у источној Украјини, тик уз границу са Русијом. У међувремену је Украјина кидала везе са Русијом, њени предсједници су писали књиге са програмским насловима „Украјина није Русија“, добијала „помоћ“ у својој еманципацији са Запада. Њени уџбеници су напуњени свим митоманским општим наративима којима се уџбеници пуне када се ради на одвајању једне цјелине: најприје се установило да ниједно име из прошлости народа који живи у „незалежној“ нема право на сапостојање – дозвољена је само „Украјина“ и „Украјинци“ – иако је сам Грушевски, један од отаца Украјине писао да се је још у његово вријеме (1866-1934) име „Русин“ и „руски“ (за језик) чувало и тек код „еманципаторски“ расположених слојева мијењало именом „Украјинац“ и „украјински“ – управо да би се истакла различитост од Москве. Затим се у историографији, уџбеничкој и „научној“, сходно политичким захтијевима, име Украјине се протегло миленијумима уназад – стварајући непрекидну схизофренију у којој је немогуће одговорити како је то „вјечита Украјина“ „једина права насљедница“ кијевске Руси (Русь). Из спектра идеолошких митова су се извадили, употриејбили и раширили сви могући: онај о „Москаљима“ који „и нису Словени“ већ „погана смјеса Угро-Финаца и Татара“ (насупрот кога стоје „чистокрвни“ Украјинци-Словени који „нису никада покорени“ – иако, наравно, јесу). Утиснута је свијест о „московској окупацији“ и „израбљивању украјинске земље“ а Богдан Хмељницки је постао нека врста сердара Јанка Вукотића украјинске историје и свијести: трагична фигура која „није схватила“ каква је пријетња било какав рат заједно са „лажном браћом“. Гогољ је постао украјински Његош – исувише велики да би га се лако могло одрећи, али исувише сверуски интегралиста да би се могао читати без интерпретатора чије су тумачењске позиције и интервенције увијек „паметније“ од самог Гогоља: „није он тако схватао рускост о којој је говорио“ или је чак „био принуђен да тако пише“ или је пак и он „млад контаминиран Москвом“ (звучи ли познато?!) Тако украјински тумач и читалац увијек претпоставља уједно да је Гогољ и „највећи украјински писац а уједно и највећи писац на свијету“ али и да он и тумач који идеолошки преобликује Гогоља знају нешто што сам Гогољ није знао нити примијетио. Украјинци, иначе, све мање заиста читају Гогоља. Тарас Буљба је „руска пропаганда“. Дјеца су читала ту историју, расла уз ГринГреј. Питање руског језика би увијек висило као најважније питање интеграције украјинског друштва. „Проруски“ политичари – иако национални Украјинци (Јанукович, на примјер) снажно би се у изборним кампањама залагали за давање статуса другог службеног језика руском језику. То обећање би обично касније заборављали. „Проукрајински“ политичари – такође национални Украјинци – били би експлицитно против, водећи се политиком „једна држава – један службени језик“ За ту политику им је недостајало политичког капацитета све до 2021.г.. „Грађански националисти“ би „помирљиво“ причали о „непотребности идентитетских тема“, о томе да „језичко питање нема никаквог утицаја на живот грађана“, о томе да „држава може да пропише службени језик сходно имену државе, али свако има право да јавно говори на оном језику који жели“. Проруским Украјинцима се чинило увијек да су „грађанисти“ „мање зло“ а и да ће бити досљедни у примјени своје „широкогруодсти“. Или да их бар неће опсесивно тјерати да пређу на украјински, попут „националиста“. Зато су се рускојезични Украјици обрадовали Владимиру Зеленском, коме ни самом руски није био стран у изборној кампањи. Неки – многи – су и гласали за њега. Обећавао је. Онда су се пробудили, као и Андреј Јаценко, у једној другачијој Украјини. Наравно, није да Јаценкове невјерице нема ни у самој Русији – тамо ни тада (а у много мањој мери али: ни данас) није недостајало било иавних, било за туђу наивност заинтересованих заговарача апстрактног заједништва или чак доброхотности политичког пројекта насталог сецесијом: „но, они все-таки родные, наши!“ „мудрост“ је равна оној које се данас непријатно (не) сјећају бројни заговарачи сецесије Црне Горе – „имаћемо два српска гласа у међународним организацијама“. Како је два српска гласа требало да донесе гарнитура која је чак и унутар лабаве конфедерације и на најбаналнијим нивоима (попут данас заборављеног избора за заједичког представника за „Пјесму Евровизије“) бирала конфликт и сецесију – логичка је препрека коју ни најдомишљтији људи нормалног стања ума нису у стању да прескоче. Како ће политички процеси засновани и трајно обиљежени повицима „Украина – не Россия“ или „nika više 1918“ довести до друге „рођене“ и „наше“ „државе“ (исто толико „државе“ колико и „наше“) ни данас никоме не може бити јасно – мада се тужни човјек, затечен у провалији украјинског грађанског национализма, нестандардан за украјински етнички стандард („једна држава – један народ – један језик“) и данас домишља и вапије: „зашто од нас тражите да будемо оно што нисмо?“ То Украјину не интересује. Она је одувијек била једино замишљена, планирана и остварена као анти-Русија. Ако је тек након сецесије за украјинске власт било важно само усвојити трозубац на пасошу као одговор на питање „ко сам ја?“, ако је нешто касније поред трозупца требало и пригрлити историјски наратив о „угро-финским“ „Москаљима“ који „и нису Словени“ те који „својатају украјинску историју“ и кијевску „Русь“, данас је љествица подигнута високо. Али украјинске власти знају одлично да без присуства Москве украјински грађани, па и они „рускојезични“ немају избора осим да преко те љествице прескачу. Некада су ГринГрејовци пјевали стихове, на руском језику, које им је замјерила администрација Зеленског: „Наше Право, нам решать. Наше Право, что сказать. Да, я помню на каком языке, Мне бабушка в детстве читала сказки…“ Сјећали су се језика на коме им је приповједала бака. Да ли је бака приповједала о старим богатирима, руским, сверуским? О подвизима једног народа? Баке то обично раде. Да ли је бака то заборавила или су ГринГрејовци упамтили језик, али не и бакине ријечи? Тешко је то данас рећи. Када су, ипак, прешли и на украјински језик, послали су снажну поруку „украјинскојезичној браћи“: „Хоч би як це було непросто, Але ми із тобою живем у одному просторі. І висячи над прірвою на різних сторонах терезів, Ми тут із вами однаково рівні усі““ „и ма како то било тешко Ти и ја живимо на истом простору И висећи на кантару изнад понора на различитим странама Ми и ви смо ипак исти сви.“ Како ли се сада осјећају ГринГрејовци? Не знам. Колико је РнР понекад љековити врисак, он у својој наркотичној музикалности и музичкој наркотичности најчешће замагли перспективу. View full Странице
-
Професор др Владимир Вукашиновић: Окусите и видите да је добар Господ
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Поучни
Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши се као човек, сваку нашу муку претрпео и рану понео. Из уста онога који све прашта и све разуме долазе речи страшне, сурове, речи које казују да разумевању и праштању постоји граница, да је праштање истовремено и безгранично и да није безгранично и да разумевање све обухвата, али да постоји крај разумевању, то јест да Бог не може својим праштањем и разумевањем да поништи и обрише оно шта ми одабирамо у овом животу. Ако неко од нас не жели добровољно да прихвати живот и све оно што нас води у живот, Бог не може и неће на силу да га уведе у тај живот. Бог поштује оно што је створио. Божија је реч непомерива, непроменљива и Бога самог обавезује његово дело, као што и нас обавезују наша дела. Он је нас створио таквима да можемо и да га прихватимо и да га одбијемо, и овде он суди, опомиње страшним речима оне који га наизглед прихватају. То су најстрашнији људи, најстрашније судбине, они који су истовремено тако близу, а тако далеко. Он овде опомиње оне који су непосредне слуге храма, оне који су цео свој живот посветили вери и богослужењу, а ништа од те вере и богослужења није сишло у њихова срца, него се све задржавало споља. Данас се то односи на нас, свештенике и владике, ђаконе, црквене службенике, али у другом смислу речи, проширеном, односи се и на сваког хришћанина који има стаж верски, који је у Цркви годинама и живи ту, а одбија да заволи. Ево те страшне прве реченице: „Тешко вама, књижевници, фарисеји, лицемери што затварате Царство небеско пред људима јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели.“ На кога се данас ова реч односи? На оне међу нама који спречавају друге хришћане да живе активно верским животом. Како можемо да уђемо у Царство небеско? Тако што ћемо да закорачимо у простор Царства небескога, да живимо у времену Царства небескога и да радимо оно што се ради у Царству небеском. Који је простор Царства небеског? Царство небеско, иако се назива небеским, у ствари је Царство Божије, које ће сићи када Христос дође поново на земљу да суди свету, да све што је створио учини вечним и бесмртним, и све ће постати храм. Нови Београд, Париз, Мала Крсна, све ће то бити храм, један велики храм, и свуда ће бити богослужење. Како тамо да уђемо када то још није дошло? Можемо да уђемо тако што ћемо доћи у цркву на богослужење и – ту је већ почело. Ово камење, пластика, дрво могли су да заврше у коцкарници, у кафићу, на броду, али су дошли овде да заврше у овој светињи и показали су нам да је то судбина свега што постоји – да постане свето. Ево овде је почело Царство Божије! Време које овде проводимо не проводимо пред телевизором, у кафићу или спавајући; то показује да за нас није битан тај ритам обичног живота, већ да хоћемо да уђемо у нов, Божији ритам, ритам Царства Божијег, и ми ћемо се на крају причестити. Шта ће се радити у Царству Божијем? Замислите силне векове, замислите да живите милијарду година – шта да радите? Неће бити досадно јер ћемо се тамо стално причешћивати Богом, примаћемо Божију љубав и енергију, расти, узрастати, сазревати; бићемо сваког дана све мудрији, све бољи, све племенитији, све лепши, све узвишенији, све ближи Богу, све очишћенији. Узрастаћемо, како каже апостол Павле, „из славе у славу“. А како то? Тако што ћемо се хранити Божијим енергијама, Божијим дејством, Божијом љубављу. Како се ми сада хранимо? Гледањем, учествовањем, богослужењем. Данас се овде хранимо том енергијом у молитви, слушајући, али првенствено светим причешћем. У причешћу су Тело и Крв самога Христа Господа. Када се једу Тело и Крв Христова, ми се сједињујемо с њим, а тиме и са целом Светом Тројицом и сви узајамно, а онај који се причешћује живи животом Царства Божијег. Ко су књижевници и фарисеји лицемери који данас народу кажу не, они који кажу да не смете да се причешћујете, да то није добро, како су то новаторске теологије и томе слично? Замислите једну праву мајку. Она своје дете сваког дана изљуби, мази га, пере, храни, воли, држи га у наручју, живи стално с њим – оно је центар света за ту мајку. Или, рецимо, млад брачни пар – свакога дана они се пољубе, воле се, упућени су једно на друго. Замислите да постоји мајка која каже: „Не, не, не! Дете треба да се пољуби четири пута годишње и мора се много припремати да би се оно пољубило.“ Или брачни пар који каже да се може пољубити четири пута годишње. Рекли бисте: „Чекајте! Ови нису нормални! То није у реду.“ Нормално је да мајка љуби дете сваког дана јер га воли. Љубав захтева сусрет, љубав захтева бављење. Млади супружници или стари супружници грле се, пазе се, негују се јер се воле, љубе се – то је то. А видите шта значи причешће. То је љубав према Христу. Онај који се причести долази у наручје Христово. Христос га загрли као дете, као женик наше душе нас загрли. Ако га неко воли, онда има потребу да стално буде с њим, а не четири пута годишње. Наравно, ни супружници не иду једно поред другог прљави, поцепани, не раде све и свашта на другим местима, него се труде да буду чисти и честити да би очували тај однос. Тако ни ми не можемо пред Христа да скочимо из блата греха: „Дођи ти, Господе, ево мене блатњавог!“ Постоје они који немају такву развијену љубав према Христу. Али имају сто један изговор. Тако су их имали и лицемери и фарисеји – те мора овако, те мора онако. Ништа од тога не важи. Важи само једно – да љубимо Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом, да желимо да се с њим сјединимо и да му приступамо вапијући: „Господе опрости, Господе помилуј, Господе прими.“ Неко ће рећи: „Па ниси ти достојан да дођеш.“ Тачно. Ни дете није често „достојно“ мајчине љубави, и оно направи понеку глупост. Ако бисмо сада то мерили неким мерилом, мајка треба да га пољуби у понедељак, уторак и среду, а у четвртак и петак не треба пошто је направило глупост. А шта дете ради? Дете не каже: „Чекај, мајко, да се ја поправим, па ћу доћи код тебе“, него трчи код ње, плаче и говори: „Опрости, мама! Нећу више!“ И мајка га прими. И такав је Господ. Када направимо неки грех, нешто лоше, треба да кажемо: „Опрости, Господе“, и Господ ће нас примити. Ту је та безгранична љубав Божија за покајнике – ту нема границе. Постоје они који су са собом у Цркву донели и неке своје претходне манире и схватања, менталитет сведен само на људске оквире, а тим оквирима они желе све да измере и ограниче. То што је њихово срце уско, а њихова љубав мала – то је њихов проблем. Ви, народ Божији, имајте широко срце, волите Христа и постите све постове у години, сваку среду и петак, исповедајте се и онда се причешћујте на свакој Светој литургији. То су врата Царства Божијег. А они који су стали на та врата, па неће да уђу, нити друге пуштају да уђу, нека чују страшне речи Божије. Нека се покају и нека приме истину, и правду, и светињу и нека схвате где је срце Цркве – у Светој литургији. Срце наше вере јесте у причешћу. Када смо се крстили и када смо били миропомазани, у молитви миропомазања речено је: „Ти си му дао опроштај грехова, дај му сада дар часнога Тела и Крви Христа твога“. Дакле, смисао крштења и миропомазања јесте у причешћивању. То је врхунац духовног живота, ту су садржај и срце духовног живота, ту је наше место. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић Profesor dr Vladimir Vukašinović: Okusite i vidite da je dobar Gospod - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши... -
Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши се као човек, сваку нашу муку претрпео и рану понео. Из уста онога који све прашта и све разуме долазе речи страшне, сурове, речи које казују да разумевању и праштању постоји граница, да је праштање истовремено и безгранично и да није безгранично и да разумевање све обухвата, али да постоји крај разумевању, то јест да Бог не може својим праштањем и разумевањем да поништи и обрише оно шта ми одабирамо у овом животу. Ако неко од нас не жели добровољно да прихвати живот и све оно што нас води у живот, Бог не може и неће на силу да га уведе у тај живот. Бог поштује оно што је створио. Божија је реч непомерива, непроменљива и Бога самог обавезује његово дело, као што и нас обавезују наша дела. Он је нас створио таквима да можемо и да га прихватимо и да га одбијемо, и овде он суди, опомиње страшним речима оне који га наизглед прихватају. То су најстрашнији људи, најстрашније судбине, они који су истовремено тако близу, а тако далеко. Он овде опомиње оне који су непосредне слуге храма, оне који су цео свој живот посветили вери и богослужењу, а ништа од те вере и богослужења није сишло у њихова срца, него се све задржавало споља. Данас се то односи на нас, свештенике и владике, ђаконе, црквене службенике, али у другом смислу речи, проширеном, односи се и на сваког хришћанина који има стаж верски, који је у Цркви годинама и живи ту, а одбија да заволи. Ево те страшне прве реченице: „Тешко вама, књижевници, фарисеји, лицемери што затварате Царство небеско пред људима јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели.“ На кога се данас ова реч односи? На оне међу нама који спречавају друге хришћане да живе активно верским животом. Како можемо да уђемо у Царство небеско? Тако што ћемо да закорачимо у простор Царства небескога, да живимо у времену Царства небескога и да радимо оно што се ради у Царству небеском. Који је простор Царства небеског? Царство небеско, иако се назива небеским, у ствари је Царство Божије, које ће сићи када Христос дође поново на земљу да суди свету, да све што је створио учини вечним и бесмртним, и све ће постати храм. Нови Београд, Париз, Мала Крсна, све ће то бити храм, један велики храм, и свуда ће бити богослужење. Како тамо да уђемо када то још није дошло? Можемо да уђемо тако што ћемо доћи у цркву на богослужење и – ту је већ почело. Ово камење, пластика, дрво могли су да заврше у коцкарници, у кафићу, на броду, али су дошли овде да заврше у овој светињи и показали су нам да је то судбина свега што постоји – да постане свето. Ево овде је почело Царство Божије! Време које овде проводимо не проводимо пред телевизором, у кафићу или спавајући; то показује да за нас није битан тај ритам обичног живота, већ да хоћемо да уђемо у нов, Божији ритам, ритам Царства Божијег, и ми ћемо се на крају причестити. Шта ће се радити у Царству Божијем? Замислите силне векове, замислите да живите милијарду година – шта да радите? Неће бити досадно јер ћемо се тамо стално причешћивати Богом, примаћемо Божију љубав и енергију, расти, узрастати, сазревати; бићемо сваког дана све мудрији, све бољи, све племенитији, све лепши, све узвишенији, све ближи Богу, све очишћенији. Узрастаћемо, како каже апостол Павле, „из славе у славу“. А како то? Тако што ћемо се хранити Божијим енергијама, Божијим дејством, Божијом љубављу. Како се ми сада хранимо? Гледањем, учествовањем, богослужењем. Данас се овде хранимо том енергијом у молитви, слушајући, али првенствено светим причешћем. У причешћу су Тело и Крв самога Христа Господа. Када се једу Тело и Крв Христова, ми се сједињујемо с њим, а тиме и са целом Светом Тројицом и сви узајамно, а онај који се причешћује живи животом Царства Божијег. Ко су књижевници и фарисеји лицемери који данас народу кажу не, они који кажу да не смете да се причешћујете, да то није добро, како су то новаторске теологије и томе слично? Замислите једну праву мајку. Она своје дете сваког дана изљуби, мази га, пере, храни, воли, држи га у наручју, живи стално с њим – оно је центар света за ту мајку. Или, рецимо, млад брачни пар – свакога дана они се пољубе, воле се, упућени су једно на друго. Замислите да постоји мајка која каже: „Не, не, не! Дете треба да се пољуби четири пута годишње и мора се много припремати да би се оно пољубило.“ Или брачни пар који каже да се може пољубити четири пута годишње. Рекли бисте: „Чекајте! Ови нису нормални! То није у реду.“ Нормално је да мајка љуби дете сваког дана јер га воли. Љубав захтева сусрет, љубав захтева бављење. Млади супружници или стари супружници грле се, пазе се, негују се јер се воле, љубе се – то је то. А видите шта значи причешће. То је љубав према Христу. Онај који се причести долази у наручје Христово. Христос га загрли као дете, као женик наше душе нас загрли. Ако га неко воли, онда има потребу да стално буде с њим, а не четири пута годишње. Наравно, ни супружници не иду једно поред другог прљави, поцепани, не раде све и свашта на другим местима, него се труде да буду чисти и честити да би очували тај однос. Тако ни ми не можемо пред Христа да скочимо из блата греха: „Дођи ти, Господе, ево мене блатњавог!“ Постоје они који немају такву развијену љубав према Христу. Али имају сто један изговор. Тако су их имали и лицемери и фарисеји – те мора овако, те мора онако. Ништа од тога не важи. Важи само једно – да љубимо Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом, да желимо да се с њим сјединимо и да му приступамо вапијући: „Господе опрости, Господе помилуј, Господе прими.“ Неко ће рећи: „Па ниси ти достојан да дођеш.“ Тачно. Ни дете није често „достојно“ мајчине љубави, и оно направи понеку глупост. Ако бисмо сада то мерили неким мерилом, мајка треба да га пољуби у понедељак, уторак и среду, а у четвртак и петак не треба пошто је направило глупост. А шта дете ради? Дете не каже: „Чекај, мајко, да се ја поправим, па ћу доћи код тебе“, него трчи код ње, плаче и говори: „Опрости, мама! Нећу више!“ И мајка га прими. И такав је Господ. Када направимо неки грех, нешто лоше, треба да кажемо: „Опрости, Господе“, и Господ ће нас примити. Ту је та безгранична љубав Божија за покајнике – ту нема границе. Постоје они који су са собом у Цркву донели и неке своје претходне манире и схватања, менталитет сведен само на људске оквире, а тим оквирима они желе све да измере и ограниче. То што је њихово срце уско, а њихова љубав мала – то је њихов проблем. Ви, народ Божији, имајте широко срце, волите Христа и постите све постове у години, сваку среду и петак, исповедајте се и онда се причешћујте на свакој Светој литургији. То су врата Царства Божијег. А они који су стали на та врата, па неће да уђу, нити друге пуштају да уђу, нека чују страшне речи Божије. Нека се покају и нека приме истину, и правду, и светињу и нека схвате где је срце Цркве – у Светој литургији. Срце наше вере јесте у причешћу. Када смо се крстили и када смо били миропомазани, у молитви миропомазања речено је: „Ти си му дао опроштај грехова, дај му сада дар часнога Тела и Крви Христа твога“. Дакле, смисао крштења и миропомазања јесте у причешћивању. То је врхунац духовног живота, ту су садржај и срце духовног живота, ту је наше место. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић Profesor dr Vladimir Vukašinović: Okusite i vidite da je dobar Gospod - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши... View full Странице
-
Професор др Мирко Сајловић: Сазревање аутокефалности Српске цркве
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Поучни
-
Уснуо у Господу дугогодишњи професор богословије Љубинко Видаковић
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У понедјељак 30.11.2020. године, на дан успомене Светог Григорија Чудотворца, Светог Никона Радоњешког и Светог Максима патријарха цариградског, уснуо је у Господу професор Љубинко Видаковић. Рођен је 20.4.1936. године у Бијелом Брду (општина Рудо, БиХ), од оца Лазара и мајке Марте (рођ. Шљука). Основну школу завршио је у Бијелом Брду, а школовање наставља у Нижој гимназији у Вишеграду. Богословију Св. Саве у Београду, завршио је 1958. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету СПЦ у Београду, 20. јуна 1963. године. Дужност професора обављао је у богословији у манастиру Крки пуне три деценије (од 1.9.1965. до 1.8.1995. год.). Пошто је Богословија „Света Три Јерарха” у манастиру Крка, усљед ратних дешавања била принуђена да се привремено исели, и професор Љубинко је, иконизујући вјерног пастира, пошао са својом паством пут Дивчибара, код Ваљева. Ту је дјеловао од 1. 8. 1995. до 1. 9. 1996. године, тј. до момента кад за богословију почиње нова епоха - рад на велечевском комплексу. У фочанској богословији, професор Љубинко предавао је од 1996. до 2008. године. Овдје ђацима усађиваше знање из историје СПЦ са народном, Психологије и Историје философије. Дуг период, вршио је и функцију главног васпитача, нерјетко се жртвујући за напредак школе у сваком погледу. Његове колеге данас, с поносом причају о сусретима, дружењима и анегдотама. Кажу да им је част била познавати и сарађивати са оваквим човјеком, који је своје име окитио епитетима поноса, јунаштва, величине и људства. Св. Петар Зимоњић, митрополит сарајевски, говораше да је потребно творити дјела која ће вјечно живјети, кроз која ћемо и ми вјечно живјети. Са сигурношћу можемо казати да је професор Љубинко један од извршилаца ове ријечи, он, који је својим радом оставио непоколебљиви печат у историји наших богословија и наше Цркве. Данас, примивши ову тужну вјест, плејаде његових ђака који су у међувремену постали угледни људи, свештеници, игумани, епископи, али не само они, већ и сви они који га кроз приче његових дичних ђака упознаше, моле Бога Свевишњег, да га прими у свој загрљај. Њега, ком нек је вјечни покој, слава и хвала за све. Извор: Богословија Светог Петра Дабробосанског у Фочи -
Danas, 20.10.2020. Uspon i pad Instituta Tolak Zoran Radovanović Ne treba mnogo pronicljivosti za zaključak da je Institut „Torlak“ sticao ugled kada su ga vodili priznati stručnjaci (virusolog Ljubinko Stojković i njegovi saradnici), a da je tonuo tokom poslednjih četvrt veka, kada su mu političari, uz jedan izuzetak, nametali svoje nestručne i nekvalifikovane kadrove, poput ginekologa (JUL), hirurga (DS) i, tokom poslednih 8 godina, fizijatra (SNS). Jasno je da vlast radi protiv interesa naroda kada svojim nesposobnim i, često, nezainteresovanim poslušnicima poveri vođenje ustanova od nacionalnog značaja. Moguće je da pljačka nije jedini motiv za tako nerazumne odluke „s vrha“, ali ostajemo uskraćeni za neko drugo iole logično objašnjenje. Institut je vremenom prestao da proizvodi vakcine protiv dečje paralize, difterije i velikog kašlja, jer nije pratio tehnološki razvoj, a protiv gripa zato što je posle 2006. izgubio licencu. Svet je štedro pomagao da se stvore uslovi za bezbednu proizvodnju vakcine protiv gripa (hladna soba, centrifuga itd.), ali su optimistička obećanja torlačkog rukovodstva: „Evo, upravo krećemo“ godinama ostajala izjalovljena. Izgledi da se dođe do domaće vakcine bledeli su uporedo sa šikaniranjem, otpuštanjem ili bežanjem pedesetak najboljih stručnjaka koji su pre 5-6 godina čak stupili i u štrajk. Čitavi pogoni su kadrovski opusteli, pa je prošle godine kao nagoveštaj kakve-takve obnove doživljena vest da je napravljena dugo očekivana vakcina. Ovaj hroničar stanja u našem zdravstvu pozvao se tada na propise o dostupnosti informacija od javnog značaja i tražio osnovne podatke od Instituta „Torlak“ i Agencije za lekove i medicinska sredstva (ALIMS). Indikativno je da je ostao bez odgovora. Na konspirativnost celog poduhvata ukazuje i ponašanje pojedinih stručnjaka sa Torlaka koji su spremni da „otvore dušu“ u razgovoru po parku, ali izbegavaju kafić, telefon i elektronsku poštu. Koje to neobičnosti vape za razjašnjenjima? Prvo, za tehnologiju pravljenja vakcine protiv gripa koja se koristi kod nas potrebno je mnogo stotina hiljada kokošijih jaja. Postoji li neki trag o takvoj javnoj nabavci proletos, kad joj je bilo vreme? Drugo, tek 5, oktobra (!) o.g. direktorka „Torlaka“ je po Zakonu o javnim nabavkama sklopila ugovor sa firmom „Spasić-Farm“ iz Ćićevca u vrednosti od oko devet miliona dinara (ako su korišćene maloprodajne cene, a to bi bio loš posao, naručeno je 900.000 jaja). Treće, pošto je rok isporuke „14 dana od dana pisanog zahteva Naručioca“, to znači da su jaja stigla uoči oslobođenja Beograda, u vreme kada je obećano da će vakcine već biti razaslate zdravstvenim ustanovma (!). Kako su onda pravljene? Postoji li kajgana bez jaja? Četvrto, odvukli bi nam pažnju logički kalamburi u tom ugovoru, ali pomenimo samo jedan: kriterijum za izbor jedinog (!) ponuđača bila je „ekonomski najpovoljnija ponuda“, što podseća na nekada popularnu dečiju šalu o božjoj zapovesti Adamu: „Biraj sebi ženu!“. Peto, više stručnjaka iz „Torlaka“ tvrdi da je vakcina protiv gripa nedavno uvezena „in bulk“, tj. u velikim posudama i, kako se to žargonski kaže, kao gotov međuproizvod. Zašto bi se svi ti ljudi udružili da opanjkavaju kuću koja ih hrani, osim ako nije u pitanju savest? Šesto, dobra proizvođačka praksa upućuje na neprekidnost proizvodnog procesa sve do razlivanja vakcine u pojedinačne doze (primarno pakovanje). Zašto je u ovom slučaju pravljena pauza? Da li je rizik bio neminovan zato što je razlivan proizvod iz dalekog sveta? Sedmo, da je vakcina zaista domaća, morala je da se odredi stabilnost novog proizvoda, tj. postojanost delovanja u određenim vremenskim razmacima. Kada i kako je ispunjen taj neophodni uslov? Osmo, za koju i čiju vakcinu je ALIMS izdao neophodni setifikat? Da li tajanstveni stvarni proizvođač ima dozvolu Evropske agencije za lekove iz Londona? Deveto, zašto je za razlivanje i pakovanje vakcine 17 radnih ljudi iz „Torlaka“ izdvojeno od ostatka kolektiva, uz strogu zabranu da ostalima pominju šta su i kako radili? Deseto, ako je prošlogodišnja probna proizvodnja testirana na radno aktivnoj populaciji (mahom na vojnicima i policajcima) i, sledstveno, bila odobrena za populaciju 18-65 godina, koja će uzrasna ograničenja važiti za ovu vakcinu? Bilo bi još pitanja i nedoumica, ali željno očekujemo odovor na bar neka od 10 nabrojanih dilema.
-
Поводом годишњице упокојења историчара професора Предрага Вукића данас, 24. јула 2020. године у манастиру Острогу служена је заупокојенa Литургијa у току које се, послије прочитаног Јеванђеља сабранима обратио протосинђел Сергије Рекић. Након Свете службе Божије, на манастирском гробљу гдје је сахрањен професор Предраг, служен је парастос којим је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије и парох цетињски, уз саслужење братије острошког манастира. Потом се бесједом обратио о. Гојко који је казао да је професор Предраг Вукић познат цијелој нашој помјесној Цркви, а преко тога и цијелој васељени. Прота је истакао да дарови и таленти које је Бог дао Пеђи, нијесу остали закопани испод земље, него их је он у складу са поуком Господњом умножио, употребио, раздијелио другима, јер је знао да то није његово, него Божије. “Постао је укућанин свих наших кућа, брат и сабрат сваког манастира, брат и сабрат наше Цетињске богословије. Професор историје са Цетиња, Предраг Вукић, како се сам представљао, био је професор многим генерацијама наших ђака, будућих свештеника”, казао је о. Гојко. Подсјетивши да је професор Пеђа рођен 1966. године, на 200. годишњицу од укидања Пећке патријаршије, што је био знак да ће му читав живот проћи у проповједању тога крста и страдања Цркве Божије, отац Гојко је нагласио да се он упокојио 2019. године, на 800. годишњицу од успостављања Српске православне цркве и на 100. годишњицу од рада и труда архијереја тзв. покрајинских цркава да се Пећка патријаршија опет обнови и да се формира, данас свима нама и у свијету позната и призната, помјесна Српска православна црква. “Само ове двије године на његовом споменику, то је већ историја. А шта да кажемо о години која је за нама? Шта је стало у ову годину од када се Пеђе упокојио? Стала је историја којој је професор Пеђа толико служио и дао јој себе. Цијела та историја којој је служио вратила се нама. Један Сабор, други Сабор, изгласавање овог антиуставног закона, прогонитељског према Цркви, и народ који се пробудио и ту историју донио на црногорске улице и пред храмове и манастире у Црној Гори”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
И у Куриру нешто паметно VREME JE DA ZNATE ISTINU! Prof. dr Vujčić vam otkriva sve o zdravoj hrani, farmakomafiji, čudotvornim lekovima... Doktor 30.05.2017. 17:04h Koliko puta ste u svojoj okolini ovo čuli - postoje 4 bele smrti; okani se crvenog mesa, ono je kancerozno; jedi samo sirovu hranu; koristi B17 protiv raka; vakcine su opasne... Da bismo jednom zauvek rešili sve dileme u vezi sa pravilnom ishranom, "čudotvornim" lekovima, zdravim i štetnim navikama potražio sam savet stručnjaka. O svemu što vas je ikada mučilo a tiče se gore navedenog pitao sam dr Zorana Vujčića, redovnog profesora na Hemijskom fakultetu u Beogradu. U cilju razbijanja mitova o lekovitim preparatima, "epohalnim" otkrićima, (ne)zdravoj ishrani profesor Vujčić je pokrenuo i svoj blog gde se hvata u koštac sa svim onim neargumentovanim i netačnim informacijama koje su godinama unazad preplavile i medije i društvene mreže. Istrajan u toj borbi i nesebično posvećen nauci, profesor Vujčić je prava osoba da vam pokaže kako su vas, u vezi nekih stvari, potpuno pogrešno učili. Kako ste došli na ideju da pišete o mitovima koji kruže a tiču se ishrane, lekova, alternativne medicine...? Ideja je nastajala postepeno, od interakcije sa studentima koji su dolazili sa zabludama da je žuti šećer zdraviji od belog, da mleko varenjem može da se pretvori u sumpornu kiselinu, da se petrolejem može izlečiti rak. Ipak glavni okidač je bio konjski šampon, kome samo ime kaže da je namenjen konjima i prodaja u Liliju kao čudesnog šampona od koga raste kosa i ćelavima. Moja žene Mira je tada rekla, morao bi da napišeš nešto da ljudi ne veruju u ovakve gluposti. Tako se rodila ideja o blogu, a FB je još efektniji u pravoj borbi protiv raznih pokvarenjaka koji prodaju B17, petrolej, sumnjive kapsule svega i svačega protiv raka, šećerne bolesti i dr. Zdravstvenih problema. Koliko su naši ljudi danas spremni da čuju istinu da su godinama bili u zabludi? Nimalo. Neobrazovanost je tako visoka, da je to naprosto neverovatno. Ako svršeni faramaceuti i lekari preporučuju da se pije limun kako bi se zabazio (zaalkalisao) organizam, šta očekivati od nekoga ko je brzinski protrčao kroz srednju školu ili je pak završio društvene nauke. Ono što nam fali je efikasna država. Protiv muljatora možemo da se borimo virtualno. Ali ne mogu da razumem da državni organi ne preduzimaju ništa protiv onih koji decu leče preparatima za dezinfekciju bazena ili ih klistiraju kafom. Ostavljaju ih bolesne i pod temperaturom da se organizam sam izboru. Ne dozvoljavaju vakcinaciju. Jedan od masovnih povika danas koji čujemo je – hrani se zdravo, mani se mesa, drži se sirovih namirnica... Da prvo to raščistimo – šta je po Vama zdrava ishrana? Nema je – naprosto. Može da bude samo manje ili više nezdrava. Ljudi su u principu licemeri. Svi bi kvalitet, ali da se on nikako ne plati. Pile koje trči po dvorištu i kljuca mora da košta bar 3 puta više od degenerisanih hibrida, koji imaju kvalitet mesa kao da jedete nakvašeni papir. Sirovo nije zdravo iz mnogo razloga. Pre svega zbog manipulacija i transporta pod izuzetno nehigijenskim uslovima. Pisao sam o tome kako sam u u jednoj prodavnici kupio buđave kokosove orahe, na pijaci povrće kome se skida sloj po sloj dok truli na tezgi. Sad zamislite kada se sva ta prljavština umuti mikserom u smuti i date detetu da popije. Zaista se pitam koji to roditelj ima tako zlo srce. Zna se šta može sirovo (npr. banane, ali nikako spanać). Kuvanjem mnoge hranljive stvari postaju dostupnije, a škodljive naprosto izreaguju. I da ne zaboravimo, kuvanjem se ubijaju mnoge patogene bakterije. Meso nije ništa ni zdravije, niti nezdravije od povrća. Meso je puno hormona, antibiotika i mogućih mikotoksina. Povrće je znatno bogatije mikotoksinima, teškim metalima, herbicidima i pesticidima. Upravo kao što smo i mi puni svim tim hemikalijama. foto: Profimedia Ima li istine, i koliko, u štetnosti mesa, posebno crvenog? Šta je sa mesnim prerađevinama? Da li je sve to kancerogeno kao što neki govore? Crveno meso je štetno ukoliko je jedina hrana. Preterivanje je ključ generisanja većine problema. Mesne prerađevine su industrijska hrana, puna aditiva, nepotrebnih dodataka, palmine masti, stabilizatora mase, ugušćivača, veštačkih boja i sl. Znate i sami da je (naravno u vicu) PAŠTETA nastala ka odogovor kasapina, PA ŠTETA je da se baci to đubre. Bolje je da ga neko pojede. Naravno da nije sve kancerogeno. Ali neke supstancije prosto jesu. Evo šta je zajedničko sirovom spanaću (i kuvanom u manjoj meri) i kobasicama, viršlama i paštetama – natrijum nitrit. Da li je kacerogen? Bez sumnje jeste. Sve je uvek u dozi. Što se više unosi, rizik je sve viši. Kako Vi kao hemičar objašnjavate rak? Šta se dogodi u našem telu pa dođe do pojave tumora? Rak je bolest sa mnogo lica. I mnogo načina nastajanja. Od hemijskih agenasa, npr. dima cigareta kao zbira čitave šume jedinjenja, do mnogih aditiva u hrani i rizičnim jedinjenjima u vodi, čuvenim pićima vaše i naše mladosti. Tu su i onkovirusi, piraleni i hiljade drugih rizika. Suština je u poludelim ćelijama koje se množe bez kontrole. Znači da je organizam izgubio osobine kontrole i eliminacije. Nema nikakve veze sa fejsbuk histerijom o baznim i kiselim namirnicama. Jadni su mi neki popularni lekari – nutricionisti koji uvode razne režime za regulaciju pH tela, svesno obmanjujući pacijente. Ne zaboravimo ni nasledne faktore. Uz to, realno, koliko puta ste videli trudnicu u poodmakloj trudnoći kako stratveno puši. A toksini uleću u krv, napadaju ćelije i molekule DNA. Veliki je to rizik, za još neformiram organizam. Da pređemo sada na „preparate“ i „borce“ protiv raka koji kruže u medijima – B17, soda bikarbona, petrolej, ulje od konoplje, pečurke itd. Kažite nam nešto o svakome. B17 je toksični glikozid, na kome su muljatori i apoteke pokvareno uzimale hiljade evra. Dosta sam pisao o tome na svom blogu, pa da ovde ne uzimam prostor. U suštini nikada nije prijavljen nijedan zvanični, dokumentovani slučaj izlečenja. Zato su izmislili Hunze i po celom svetu eto otrovnih koštica. Rekao bi čovek da Hunzi ima bar 300 miliona, koliko ima proizvoda na tržištu. Soda bikarbona, odlična za ubijanje žgaravice. I za ribanje proteza. I nema farmaceutske bez aluminijuma. Nikada alumijum nije ni bio u sodi bikarboni. Jeste u nekim starim verzijama praška za pecivo. Sada nije ni tu. Petrolej je gorivo za petrolejke, otrov za ljude. Jedan moj kolega bloger je pio petrolej, jer je bio u terminalnoj fazi raka. Uništio mu je i želudac, izgubio je kilažu i napravio nepopravljivu štetu unutrašnjim organima. Pa ko normalan može da daje savete da se popije nafta ili benzin. A petrolej je samo jedna frakcija nafte. Pečurke su dobra hrana i pojačivači imunog odgovora. Čudesnih nema. Ima samo onih koje izazivaju ili smrt ili imaju halucinogeni efekat. Ulje od konoplje, pri čemu se misli na terpensku smešu jeste polazna sirovina za neka korisna jedinjenja. Može zaista da olakša neke tegobe. Ali nije lek. Zato jeste droga. Ne treba zaboraviti i da postoji pravo ulje, koje se dobija iz semenki konoplje. Ono je samo hrana, bez fiziološkog dejstva. foto: Thinkstock Pored ovoga mnogo se priča o jačanju imuniteta vitaminima i raznim suplementima. Koliko je to dobro ili ne? Nosi li to sa sobom neki rizik po naše zdravlje? Nakon veoma ozbiljnih studija zaključak je više nego nedvosmislen. Suplemente mora da odobri lekar. Vitamin D i karoteni mogu da budu izazivači raka ako se unose na sopstvenu procenu da vam organizam zahteva vitamine. Ne zaboravite da se do pre jednog veka nije ni znalo za vitamine, a sada kao de nekima otvorilo šesto čulo, pa znaju kada im organizam nešto traži. Opet su u pitanju doze. Čak ni najtarija zabluda da povećani unos vitamina C sprečava prehladu nije tačna. No, zgodno je širiti takve priče, jer se onda bogate određene grane koje niti imaju vezu s hemijom, niti farmacijom. Na kraju krajeva sve gluposti o čudotvornim lekovima lansirali su novinari, ekonomisti i drugi nestručnjaci vezani za zdravstvo. Kad je hrana u pitanju onda mnogi ističu kako je bitno na koji se način ona sprema. Da li je zaista prženje toliko štetno? Pržena hrana jeste i štetnija i kaloričnija. Tu nema dileme. Naročito ako se ulje značajno pregreje, meso i povrće roštilja. Ali ako i nastaju radikali koji takođe mogu da dovedu do oštećenja DNA, zato uzimamo salate i voća koja su bogate antioksidantima. Kuvano, dinstano i pečeno je svakako mnogo kvalitetnija i bolja hrana. Nažalost nekada je pržena daleko ukusnija. Zato povremeno uzimanje nikoga neće ubiti. Šta je sa uljima? Da li je zaista suncokretovo toliko štetno? Ulja su podjedanko štetna i korisna. Suncokretovo ulje je najjeftinije i izvuku mu i dušu. Stalno imate teorije koje jednu mast brane, pa napadaju. Ono što pamet nalaže jeste promena. I vrste ulja i zamena ulja svinjskom mašću ili lojem. Svakako da je kokosovo ulje najopasnije, ali eto i ono se sada proklamuje kao eliksir mladosti. Maslinovo ulje recimo nije za prženje, ali jeste za sve ostale načine pripreme hrane, a svakako da je najbolje u salatama. Ali nikako u količinama koje su u reklamama. Nema ulja koje je kardioprotektivno, pa eto još jedne zablude vezane za omegol i maslinovo ulje. Kome, po Vašem mišljenju, odgovara plasiranje o lekovitosti B17, sode bikarbone i sličnih proizvoda? Kome je u interesu priča o tome kako se treba okaniti mesa, mlečnih proizvoda? Napraviti lek je veliki posao. Lako je homeopatskim „lekarima“ da prodaju šećerno-alkoholne vodice ili šećerne kuglice koje ništa ne leče, a koštaju. Pravi lek košta od 100 miliona evra do 1 milijarde. I to svakako neko mora da plati. A B17 prodaje svaka priučene prodavačica u (ne)zdravoj hrani, lakomi apotekari, prevaranti i muljatori. Soda bikarbona košta 1 evro po kilogramu. Prepakovana na 100 g cena raste 17 do 25 puta. Svakome u lancu prodaje se isplati. Ako bi moj fakultet krenuo da prodaje sodu bikarbonu bez aluminijuma, odmah bi nas kaznili. Zato je imate u skoro svakoj apoteci. Kako je to moguće? Šta radi država dok se FB javno oglašava Orgonska soda bikarbona kao najmoćniji lek protiv raka? Kako je moguće da ga do sada nisu uhapsili i doveli u neku TV stanicu da se javno izvini zbog obmane i pohlepe. Za priče o mleku, mesu i jajima krivi su agresivni vegetarijanci – pomodari. Zabavno mi je kad kreću u napad na krave, jer bože moj zagađuju vazduh zbog produkcije metana, pri čemu puše, voze kola i jedu povrće koje se proizvodi na njivama koje obrađuju multitonski traktori, žderači nafte. foto: Thinkstock Ima onih koji za sve krive farmaceutsku industriju govoreći kako se radi o nekoj vrsti farmakomafije. Koliko je istine u svemu tome? Koliko ja znam svetom upravljaju političari, ne farmaceuti. Ako je nešto trulo u sistemu, ne treba lek tražiti farmaceutskom fakultetu, već u ekonomskim krugovima koji imaju svoje omiljene poslušne političare. Profit vlada svetom, ne obrazovanje, kvalitet, znanje ili ljubav. Prosto, golo, pohlepno srebroljublje. Nažalost idemo ka dnu civilizacije. Uz to, današnje generacije se uz androide pretvaraju u zombije. Tek će njih biti lako izmanipulisati. O vakcinama se i u svetu ali i kod nas mnogo govorilo i govori. Koji je Vaš stav – vakcinacija da ili ne? Da li su po Vama sve vakcine koje deca danas primaju neophodne i da li su one bezbedne? Vakcinacija DA. Obavezno i to po preporuci svetske zdravstvene organizacije. Na nevakcinaciju u zatvor. Za „pravo na samoodlučivanje“ da li vakcinisati decu ili ne – nikako. Vakcine su daleko bezbednije od roditelja koji puše u stanu u kome je dete. Viču, svađaju se i stersiraju dete. Autizam ne izazivaju vakcine po svim svetskim istraživanjima. Ako ne verujemo u nauku, onda je vreme da se goli i bosi vratimo u pećine, hranimo se korenjem i bobicama i čekamo sa zebnjom kišu ili sunce. Ne mogu a da Vas ne pitam o tzv 4 bele smrti koje su se, barem u onome što se čuje i čita poslednjih godina, nadvile nad nama. Šta je prava istina? Ljudska neobaveštenost je čudo. Hajde da vidimo kako to smrt može da izazove mleko, šećer, so, mast, brašno. Kako? Dobro, postoji mogućnost da se čovek udavi u mleku, da mu zastane šećer u grlu, da se oklizne na mast i udari glavom u neku ivicu. Sva ova hrana je podjednako smrtonosno kao i svaka druga. Da je bila tako opasna, nas ne bi bilo. Šta su ljudi jeli? Žitarice, meso, mast. Ali ako neko stalno soli hranu, skočiće mu pritisak. Ako jede stalno i mnogo masno skočiće mu holesterol. Ali ako jede sve masno na ulju može da otkoči inflamatorne reakcije. Kao i uvek tajna je tako jednostavna, da je prosto neverovatna. Umerenost, raznovrsnost i ako je ikako moguće fizička aktivnost. Mene daleko više plaše sirovaši, oni koji piju masne bademove čorbice koje je neko pogrešno nazvao bademovo mleko, hodaju bosi, primenjuju urino-terapiju, leče se homeopatski i ne vakcinišu decu. Smeši nam se srednji vek. Šta najviše po Vama utiče na ljudsko zdravlje? Koji oblik zagađenja? Duševno. I siromaštvo. Kada je država bogata i društvo je zdravije. Ne mora svako tatino (ili mamino) dete da dobije džip i divlja po gradu da bismo znali da je živ(a). Duhovno i naučno uzdizanje nam hitno treba. Ili ćemo propasti i kao ljudi i kao narod. Svesni smo da se većina voća i povrća prska raznoraznim hemikalijama. Da li je dovoljno takve namirnice samo oprati ili, kako neki govore, one moraju da odstoje u vodi pa tek onda da se detaljno operu? Pranje ne pomaže. Nekada je bila verzija jedna jabuka dnevno i nema potrebe za doktorom. Sada sam siguran da je obratno. Jedna jabuka dnevno (26 puta se prska u toku proizvodnje) i sigurno ćeš morati kod doktora. Pranje mora da bude kratko i da se voće odmah pojede ili da se povrće odmah obradi. Nisu naši stari bili glupi kada su voće prskali krečnim preparatima, a voće pre obrade potapali u kreč. I jeli kuvano slatko ili džem. Voda najčešće ne rastvara ta jedinjenja koja su na površini voća i koja su deo opšteg zdravstvenog rizika. Ako proizvođač ne poštuje karencu, ili dozu eto problema. I ovde je glavni krivac profit. Mnoge sorte koje su bile otporne na bolesti nisu opstale jer su imale značajno manji prinos. Zdravstvena ispravnost nikome više nije važna. Ni proizvođačima, niti konzumentima. Šta mislite od kuda sve te bolesti? Pre svega zbog neadekvatnog hranjenja. Ima li kraja tome? Naravno. To će biti kraj civilizacije. Sada postoje i sokovnici za hladno ceđenje soka pomoću kojih se, kako se tvrdi, dobija mnogo više hraniljivih materija iz voća i povrća. Oni su znatno skuplji od običnih sokovnika, pa nam dajte savet da li je to još jedan marketinški trik ili ne? I da li je bolje voćku pojesti ili od nje praviti sok? Marketing je čudo. Najbolje voće je ono koje se lagano jede i žvaće. Sokovnik je opet tu zbog profita i da se ne lažemo zbog ukusa. Mnoge voćke daju bolje sokove, nego što same imaju takav ukus. Obični sokovnici su sasvim u redu. Nema potrebe da se bacaju pare. Mada su najbolji sokovnici oni koji daju odvojeno sok i pulpu. Ta pulpa je odličan koncentrovani izvor valakana. Sok od jabuke (one 26 puta prskane) je uvek odličan. Da li je kombinovanje namirnica o kojima se priča mit ili ne? I šta je sa čuvenom pričom o baznim i kiselim namirnicama i uticaju na naše zdravlje? Mit, marketing religija. Kiselo i bazno su notorne gluposti, koje su lansirali publicisti uz izmešljenu priču kako su još 1934. to naučnici tvrdili. Nisu. pH krvi ako se promeni za više od 0,1 pH jedinice (normalna je 7,3-7,4) nastaju ozbiljni zdravstveni problemi. Zamislite kako čovek popije limunadu i odmah mu se promeni pH. Kada bi stvarno bilo to tačno umro bi brže nego da je u pitanju anafilaktička reakcija. I za kraj tema - ljubav. Ovo zbog toga jer je neko jednom napisao da su ustanovili da je ljubav ništa drugo do proizvod odredjenih hemijskih reakcija u mozgu. Ima li istine u tome? Naravno. U životu je sve hemija. I ljubav i mržnja i rađanje i smrt. I to je ciklus kruženja elemenata u prirodi. Autor: Petar Latinović
-
Сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, већ званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Роман Анатоливич Силантјев је руски верски аналитичар, историчар религије и исламолог. Доктор је историјских наука, професор Московског државног лингвистичког универзитета. Аутор је више од стотину публикација, укључујући Велику руску енциклопедију, Православну енциклопедију и Енциклопедију народа и религија света. Аутор је више од 100 публикација и 10 књига о проучавању ислама, аутор је и састављач Интерактивне мапе свих верских заједница у Русији Извршни је директор Центра за људска права Светског руског народног савета који је под покровитељством Руске православне цркве. Заменик председавајућег Стручног већа за државну верску експертизу при Министарству правде Руске Федерације. Члан стручног већа Више комисије за сертификацију при Министарству просвете и науке Руске Федерације о теологији. За руски портал РЕГНУМ Силантјев је написао чланак о медијској хајци на епископа бачког Иринеја Буловића, који преносимо у целости: Суд одбранио српског епископа од напада медија Роман Силантјев, REGNUM 14. новембар 2019. Сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, већ званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Недавно ми је бивши колега послао врло занимљив линк са црквеног интернет-портала из Србије о томе како је суд донео пресуду у корист тужбе епископа Српске Православне Цркве против новинара који су током прошле године ширили клевете против њега у разним издањима. Истраживши на интернету, са осећам емпатије сам схватио да је тај човек – Епископ бачки Иринеј Буловић – стално изложен нападима. Претраживач ме је одмах одвео до српског превода анонимног аутора црквеног блога из Турске „Светлост Фанара“ (Φως Φαναρίου) који садржи буквално бујицу негативних коментара у прилично увредљивом облику. Нисам могао да верујем да је аутор блога, по свему судећи, неки Грк из Турске – црквен човек. За шта то окривљују Епископа Иринеја? Да је „сателит Москвe“, да је „апсолутно на страни Москве“, приписују му неке закулисне изјаве… Као што се види и на званичном сајту Српске патријаршије, Епископ бачки Иринеј Буловић је портпарол Српског Синода, то јест лице које је пред целом јавношћу одговорно за извештавање о његовом раду. Већ само то показује колико је позиција Епископа Иринеја Буловића изложена притисцима. При томе, сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, него званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Епископ Иринеј је веома учен човек, коме је Санктпетербуршка духовна академија недавно доделила почасни докторат. На интернету није тешко пронаћи његове текстове. Он брани поредак којим се Православна Црква вековима руководи и који је сада нарушен уплитањем Цариградске патријаршије у црквени живот Православне Украјине. Брине га раскол који је почео у целом Православљу, и издајнички став који су заузели поједини архијереји. То сада брине и сваког православног човека. Пошто сам прочитао његове текстове, у своје име могу рећи да бих био спреман да станем иза сваке његове речи. Одатле је и овај човек, који тако храбро и отворено брани традиције Православља, стално изложен нападима. А брани их „подигнутог визира“, не скривајући ни од кога своја гледишта. Атмосфера у Српској Православној Цркви је врло напета. О томе говори и саопштење Информативне службе Српске патријаршије. Српска Црква подржава канонску Цркву у Украјини. Српски епископи нису ради да им за анонимним критикама из Турске поново по главама падају бомбе, нити да им једног лепог дана, по препоруци Стејт дипартмента САД, дођу неки незвани „егзарси“ ради преуређења црквеног живота на Балкану. И управо у тој непоколебивости се састоји српски национални карактер, који је из историје тако добро познат. Док су многи народи покорно страдали под турским ропством, Срби су се борили и супротстављали се, што добро зна свако ко је учио историју. Чудно је да се то данас не узима у обзир у неким земљама на Западу и Истоку – изгледа да су лоше учили историју. Зато за сада и унајмљују новинаре у Русији. Наиме, неки Георгије Матвијенко – нисам могао да схватим ко је то, с обзиром да је његова ауторска биографија на сајту ИА REGNUM празна – написао је чланак у којем такође окривљује епископа Иринеја, овога пута читавим низом клевета. Не, не криви га зато што је он „апсолутно на страни Москве“, већ у стилу, буквално дословце истом: да Епископ Иринеј наводно жели да заоштри сукоб „на линији Београд – Фанар“ и да тако помогне Цариграду у решавању македонског питања. Као и увек – никаквих доказа. Г. Матвијенко пише да је Београд недавно посетила делегација архијереја Цариградске патријаршије – исти они Грци из Турске – а да су их Епископ Иринеј, заједно са Патријархом српским и другим митрополитима и епископима, топло примили. И у чему је ту кривица? Мислим да би им у овом тренутку и у Московској патријаршији пожелели топлу добродошлицу – нису обавезни да се моле и заједно служе – али је ствар у томе да они сами не желе да дођу. Сећам се како је прошле године цариградска делегација била у Кијеву и како ни са ким није желела да разговара, осим са локалним расколницима и председником П. А. Порошенком који је водио рат на Донбасу. Узгред, према истој страници Српске патријаршије, у сусрету није учествовао само епископ Иринеј, већ и митрополити из Хрватске и Црне Горе и низ других епископа – о којима Матвијенко из неког разлога не пише, него своје спекулације приписује управо Епископу бачком Иринеју. Да ли стога што је Епископ Иринеј портпарол Синода? Или пак зато што, за разлику од сабраће, храбро износи свој став, не улепшавајући изразе и схватања? Г. Матвијенко се, узгред буди речено, користио информацијама, према сопственом признању, из „провладиних новина Курир“ (sic!). Уколико неко жели да схвати о каквој врсти новина је реч, довољно је да на претраживачу укуца адресу овог издања, па да се својим очима увери да термин „провладин“ не би пао на памет никоме ко иоле нешто зна о српским медијима. Уколико се пак погледа садржај других извора, који су пригоднији за доношење одговорнијих увида, постаје јасно да је током сусрета српске и делегације из Истамбула дневни ред чинио читав низ питања, а да су српски јерарси по питању Украјине остали непоколебиви и верни свом начелном ставу. Гости из Истамбула су обећали да се неће уплитати ни у питање Северне Македоније где већ пола века траје раскол. Зато нам остаје да се радујемо за српску браћу. А ауторима, који желе да осветле црквене новости, упутио бих савет – да не испуњавају нечије задатке у клеветању јерараха и распаљивању ватре у међуцрквеним односима, него да пажљиво проучавају тему о којој пишу. Детаљније: https://regnum.ru/news/polit/2778356.html
-
- професор
- московског
- (и још 13 )
-
Важна основна искуства за мене су криза протестантског библијског принципа, губитак односа живота према теологији уопште и посебно према библијској науци, „нестанак“ Бога из нашег животног света и све веће самозапуштање Цркве у већем делу Западне Европе. Црква ми је важна. Моја ерминевтика се стално окреће око Цркве. (U. Luz, Theologische Hermeneutik des Neuen Testaments, Neukirchen-Vluyn: 2014, VI) Др Улрих Луц (Ulrich Luz), професор емеритус на катедри за Нови Завет Теолошког факултета Универзитета у Берну, упокојио се у недељу, 13. октобра 2019. године, у 82. години живота. Рођен је 23. фебруара 1938. године у селу Менендорф на Циришком језеру у чувеној породици Луц, из које је потекла и Елизабет Луц која се за време Другог светског рата нарочито ангажовала на помоћи размене писама између чланова насилно протераних јеврејских породица. Одраставши у родном селу, Луц је 1956. године завршио Слободну циришку гимназију. Потом је студирао протестантску теологију на универзитетима у Цириху, Гетингену и Базелу. Од 1963. до 1968. године радио је као асистент код Едуарда Швајцера (Eduard Schweizer) на Теолошком факултету Циришког универзитета. На истом факултету, 1967. године, одбранивши дисертацију Das Geschichtsverständnis des Paulus („Схватање историје код апостола Павла”), стекао је звање доктора теолошких наука, а затим је, 1968. године, завршивши процес хабилитације, стекао услове за универзитетску професуру. Од 1968. до 1969. служио је као свештеник Реформатске Цркве Цирих Зебах (Zürich Seebach). Животни пут га је потом одвео у Јапан, где је од 1969. до 1971. био ангажован као гостујући професор на Интернационалном хришћанском универзитету Токио (International Christian University Tokyo). Евангелички теолошки факултет Георг-Аугустовог универзитета у Гетингену изабрао га је 1972. године за редовног професорa на катедри за Нови Завет. На овом месту остаје до 1980. године, када се враћа у родну Швајцарску, где је на Теолошком факултету Универзитета у Берну изабран у звање редовног професора и где остаје до пензионисања 2003. године. Импресивно научно дело професора Луца обележиле су три главне теме: Еванђеље по Матеју, историја раног хришћанства и библијска ерминевтика. У оквиру 1968. године покренутог пројекта Евангеличко-католичког коментара Новог Завета (Evangelisch-Кatholischer Kommentar zum Neuen Testament) Улриху Луцу је поверено писање тумачења Еванђеља по Матеју, чији је први том (Мат. 1 – 7) угледао светлост дана 1985. године, да би последњи, четврти, био објављен 2002. године. Монографије попут Die Jesusgeschichte des Matthäus („Историја Исуса по Матеју”, 1993) и Theologische Hermeneutik des Neuen Testaments („Богословска ерминевитика Новог Завета”, 2014) сврставају се у капитална дела новозаветникâ немачког говорног подручја. Улрих Луц је наследио Едуарда Швајцера у уредништву Евангеличко-католичког коментара, а било му је поверено и уређивање научних часописа попут Evangelische Theologie, Judaica и New Testament Studies. Од 1997. до 1998. председавао је удружењем Studiorum Novi Testamenti Societas (SNTS). Био је гостујући професор на универзитетима у Преторији, Риму, Нишиномији. Добитник је десет почасних доктората, носилац Медаље Јана Коменског Карловог Универзитета у Прагу и медаље за библијске науке Буркит (Burkitt) Британске академије хуманистичких и друштвених наука. У историји српске теолошке мисли остаће упамћен као велики пријатељ и добротвор. По сопственој жељи ангажовао се на оснивању Библијског института при Православном богословском факултету Универзитета у Београду, коме је 2015. године поклонио своју целокупну библиотеку и додатни новчани износ за куповину нових књига. Посебно ће се памтити његови напори да и друге институције у свету подрже Православни богословски факултет у Београду. Улрих Луц је био хришћанин и научник. У свом животу и раду несумњиво је спојио академски и црквени идентитет. Његови ученици посебно ће памтити упутства, личне контакте и искрену хришћанску љубав коју је несебично пружао. Вечан му спомен! Милан Кострешевић, Теолошки факултет Универзитета у Берну Извор: Инфо-служба СПЦ
-
Има много разбацаних тема о професору Милу Ломпару на форуму, овде ће бити све о њему на једној теми. 12. септембар 2013.
-
Миломир Станишић (Бујачић, Ваљево, Краљевина Србија, 19. август 1914 — Вест Лафајет, САД, 9. март 1991) је био официр војске Краљевине Југославије, инжењер машинства и математике из области турбуленција, научник и професор на Одсеку за аеро-наутику и аерокосмотехнику Пердју универзитета у Лафајату. Станишић је основну школу завршио у Петници, матурирао је нижу гимназију у Ваљеву, а у Београду завршио Војну академију 1937. године, где је почео и студије машинства које је прекинуо је Други светски рат. Од 1941. године био је у заробљеништву у Немачкој. Након ослобођења, 1945. године одбија да се врати у комунистичку Југославију. Исте године на Универзитету у Хановеру почиње да студира машинство, а 1949. године је докторирао техничке науке. После тога одлази у Сједињене Америчке Државе. Станишић у Америци, да би преживео ради најтеже послове, најпре као гробар а затим и као чистач улица. Тако је, чистећи улице, стицајем околности упозано истакнутог научника Лудвига Прантла, на чију препоруку је примљен у Техничком институту у Илиноису. Паралелно, студирао је математику, па докторира из области примењених интеграла. Од 1956. године био је ванредан, а 1961. године постао је редован професор на Одсеку за аеронаутику и аерокосмонаутику Пердју униварзитета у Лафајату. Његови студенти су касније били најпознатији амерички астронаути. Предавао је на многим америчким универзитетима, код њега на докторским студијама је био и Нил Армстронг, први човек који је ходао на Месецу. Професор Станишић, предавао је углавном на постдипломским студијама математичку теорију са турбуленцијама, нелинеарне феномене, динамику океанске површине и математичке методе у инжењерству. https://books.google.rs/books/about/The_Mathematical_Theory_of_Turbulence.html?id=_37kBwAAQBAJ&printsec=frontcover&source=kp_read_button&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false Станишић је био гостујући професор на Јорис Хопкинс Универзитету и Вест Поинт академији, саветник многих индустријских гиганата, попут Џенерал електрика, Боинга, Локида, Мидвеја, Булова, затим америчке војске. Објавио је више од 60 научних радова, стручних књига и уџбеника, публикација из математике и астрофизике, говорио је шест језика. Заступљен је у енциклопедијама о водећим научницима САД, а у Србији је уврштен међу 200 најзнаменитијих Срба. Станишић је био велики антикомуниста, никада није долазио у Србију. Професори Станишић, Кенцер и Палмер на Универзитету Пердју 1982. године (из књиге One Small Step: The History of Aerospace Engineering at Purdue University) Био је демократа, противник тоталитаризма и српски родољуб. Умро је од инфаркта у 77. години. Преминуо је 9. марта 1991. године, управо када се спремао да после 50 година дође у своје родно Ваљево и Србију. Документарни филм о Миломиру Станишићу под називом "Војник, инжењер, математичар", снимио је Слободан Раковић, на предлог Јована Филиповића, бившег помоћника министра за дијаспору. Филм је сниман пола године и траје око 40 минута. делимична опрема текста: Милан Ракић
-
-
Професор Предраг – Пеђа Вукић је уснуо у Господу јутрос у манастиру Острог, гдје ће сјутра бити и сахрањен. Цио свој живот, као историчар и као пјесник, посветио је служби својој Цркви и своме народу. Као што се молимо на Светој литургији да сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо, тако и професор Предраг у овом свом недавном обраћању у манастиру Острог, опрашта свима све и сву своју наду полаже на Господа Исуса Христа. Да га Господ настани у мјесту лијепом, мјесту цвјетном, гдје нема бола, туге и уздисаја. Амин Извор: Митрополија црногорско-приморска ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:
-
Јелена Хаџи Ристић: „Нема на свијету темеља до Пећаршијиног. Пећка Патријаршија је дио нашег генетског кода“. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ У емисији о српском Јерусалиму, о српској Светој земљи и Светињама које чува Косово и Метохија, настављамо да доливамо уље у кандило мајке српских цркава- Пећке Патријаршије. О својим сјећањима на Пећ, одрастање, традицију, културу овог мјеста, посебном менталитету Пећанаца, говори нам Јелена Хаџи Ристић професор српског језика и књижевности из Пећи, која потиче из старе српске породице Хаџи Ристић, чији је прадједа Хаџи Риста, ктитор звоника на Пећкој Патријаршији и сам сахрањем у манастирској порти Пећке Патријаршије. По старом пећком обичају да се, када изађете из куће, обавезно окренете и пољубите док врата да би се, по вјеровању, вратили једног дана, Јелена је тог јутра 24. марта 1999. године, пољубила своја кућна врата, али им се никада више није вратила. „Више не вјерујем у то вјеровање. Живим без дијела себе већ двадесет година. Док год горе косметска кандила, док год се та свјетлост негдје назире а назире се колико год да је нељуди газе, чини ми се да ће и Косово и Метохија живјети и оно мало српског народа што је на њему остало. И моја Пеће ће, управо захваљујући тим кандилима, бити обасјана као што ће бити обасјани и гробови мојих најближих и свих оних које сам знала а који почивају у Пећи, граду који је поред Призрена био најљепши град Метохије. У Пећи граду у којем данас нема ни једног становника српске националности“- каже са сјетом Јелена. О историјским подацима везаним за Пећку Патријаршију, браћи Макарију и Мехмед паши Соколовићима и стању у српском народу у вријеме обнављања Пећаршије говорила нам је професор историје из Суботице Татјана Попов а стихове своје пјесме „Недостојна“, управо за ову емисију, изрецитовала нам је историчар умјетности Драгана Албијанић из Суботице. Извор: Радио Светигора
-
- радио
- светигора:
- (и још 13 )
-
Професор Александар Вујовић: Свети Петар и Павле - апостоли васељене
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 06 јуla у 19:00 часова предавање је одржао професор Александр Вујовић на тему – Свети Петар и Павле апостоли васељене. Извор: Манастир Острог -
Фото: www.globallookpress.com Римски папа Фрања је одобрио ново издање књиге „Мисал“ која прописује поредак служења мисе уневши измену у текст јеванђељске Молитве Господње, познатије као „Оче наш“. Тако ће у новој редакцији речи молитве „не уведи нас у искушење“ (non indurci in tentazione) бити замењене са „не дозволи нам да подлегнемо искушењу“ (non abbandonarci alla tentazione). Ову одлуку папе Фрање, као и евентуалну посету римокатоличког поглавара Русији за телевизијски канал „Царград“ прокоментарисао је заслужни професор Московске духовне академије, доктор теологије, професор Алексеј Иљич Осипов. Алексеј Иљич Осипов. Фото: www.mpda.ru Алексеју Иљичу, папа Фрања је још 2017. године изјавио да није задовољан јеванђељским текстом Молитве Господње, пошто речи „не уведи нас у искушење“ у верницима изазивају погрешно схватање: да наводно Сам Бог може да искуси човека. Међутим, овога пута то није само лично мишљење ватиканског поглавара: измене су унете у богослужбене текстове. Који је узрок овога што се десило и да ли је дозвољена оваква „редактура“ речи Самог Христа? Узрок је очигледан: заиста се ове речи Молитве Господње понекад не тумаче потпуно правилно. Али обратите пажњу на следеће: кад у научној литератури цитирамо речи чак и неког аутора који се ни по чему не истиче, без обзира на то како се изразио и да ли је то довољно јасно, да ли је довољно књижевно, његове речи наводимо без измена. А након што га цитирамо, уколико је то потребно, дајемо коментаре. Или директно или у дословном преводу. Ово су лично Христове речи! Како се усуђујемо да их мењамо?! Ако хоћете, прокоментаришите их, али рећи да Молитву Господњу треба изговарати „ево овако“, а Ти си, Господе Исусе, рекао „мало незграпно“ сматрамо изразом потпуног непоштовања Самог Христа. И то је још један доказ за то да папска титула „Христовог намесника на Земљи“ нису само формалне речи, већ да је то права гордост, премда је људи нису потпуно свесни. То је још један доказ за то шта је католицизам заправо. Али зашто Римокатоличка црква раније није дозвољавала себи овакве ствари? Чак ни на Другом Ватиканском сабору (1962-1965) који је познат по својим несрећним реформама либералног новачења. Фото: Andreas Zernd / Shutterstock.com Вероватно још ниједан папа није био либералан као што је Фрања. Раније сам мислио да нико не може бити гори од Јована-Павла II, али се испоставило да може. Ево, прошли папа Бенедикт XVI је био прави католик, озбиљан и убеђен. Међутим, испоставило се да им он не одговара. А Фрања не само да је човек данашњице у смислу времена, већ је човек данашње мисли и данашњег духа. То је човек који се не стиди да чини кораке који превазилазе границе поштовања према Светом Писму, према Христовом учењу. Сећате ли се како се усудио да назове Христа „ђаволом“: у проповеди која је трајала неких пет минута неколико пута је употребио ову реч тумачећи једну апостолску изреку. Језуита! Ето шта је језуитизам! Узгред речено, Јуриј Фјодорович Самарин (руски философ-словенофил – прим. Царграда) је одлично описао језуитизам у својој брошури „Језуити и њихов однос према Русији“. Узгред речено, овај моменат је данас крајње актуелан. Испоставља се да је у богословским питањима папа Фрања сушти либерал, али је што се тиче његове власти и утицаја, укључујући чак и Украјину, где унијатска Грчко-католичка црква ради шта хоће, тоталитаран? Тоталитаризам је и тамо, и овде: радим оно што хоћу. Не водим рачуна о светом предању Цркве. И што се тиче покушаја успостављања власти над свим оним што му припада, а тим пре што би желео да му припада папа Фрања у потпуности спроводи ранију политику Рима. Овде (у богословским питањима – прим. Царграда) видимо какве „стварчице“ искачу. То је „намесник Христа на Земљи“! Још је Цицерон објашњавао реч религију од речи „благоговјеније“ (свештени страх). А где нема свештеног страха, тамо заиста нема религије. А овде се под параваном тога да „треба да објаснимо људима шта је Христос подразумевао“ неки усуђују да мењају Његове речи! У овом контексту морам да поставим питање за крај. Недавно је у току своје посете Бугарској у коју није био позван (од стране Бугарске Православне Цркве) папа Фрања изразио жељу да „сврати у Русију“. Како се односите према самој могућности овакве посете? Не видим никакве позитивне моменте који би могли постојати за нашу Цркву и наш народ услед овакве посете. Али зато негативних има колико хоћете. Сећате се чиме су биле праћене папске посете православних земаља (Украјине, Грузије и исте ове Бугарске). Долази огроман број страних новинара, сва штампа виче и пишти: „Папа! Папа!“ и за многе људе који се још нису утврдили у вери, који не схватају каква је разлика између католицизма и Православља оваква посета може представљати ударац чекићем по њиховој вери. Зато сматрам да папина посета може задати врло јак ударац свем нашем народу и православним верницима. Треба имати на уму: дух католицизма је апсолутно светован, у њему практично нема вишег ничег верског. Још је у XIX веку светитељ Теофан Затворник врло лепо и тачно рекао да католици немају Цркву, већ политичку корпорацију. Тако да ова посета неће бити ни од какве користи, а у то да ће нанети штету нашој Цркви и нашем народу – не треба ни да сумњамо. Професор Алексеј Осипов Разговарал Михаил Тјуренков Са руског Марина Тодић
-
Извор:https://pravoslavie.ru/srpska/121713.htm Фото: www.globallookpress.com Римски папа Фрања је одобрио ново издање књиге „Мисал“ која прописује поредак служења мисе уневши измену у текст јеванђељске Молитве Господње, познатије као „Оче наш“. Тако ће у новој редакцији речи молитве „не уведи нас у искушење“ (non indurci in tentazione) бити замењене са „не дозволи нам да подлегнемо искушењу“ (non abbandonarci alla tentazione). Ову одлуку папе Фрање, као и евентуалну посету римокатоличког поглавара Русији за телевизијски канал „Царград“ прокоментарисао је заслужни професор Московске духовне академије, доктор теологије, професор Алексеј Иљич Осипов. Алексеј Иљич Осипов. Фото: www.mpda.ru Алексеју Иљичу, папа Фрања је још 2017. године изјавио да није задовољан јеванђељским текстом Молитве Господње, пошто речи „не уведи нас у искушење“ у верницима изазивају погрешно схватање: да наводно Сам Бог може да искуси човека. Међутим, овога пута то није само лично мишљење ватиканског поглавара: измене су унете у богослужбене текстове. Који је узрок овога што се десило и да ли је дозвољена оваква „редактура“ речи Самог Христа? Узрок је очигледан: заиста се ове речи Молитве Господње понекад не тумаче потпуно правилно. Али обратите пажњу на следеће: кад у научној литератури цитирамо речи чак и неког аутора који се ни по чему не истиче, без обзира на то како се изразио и да ли је то довољно јасно, да ли је довољно књижевно, његове речи наводимо без измена. А након што га цитирамо, уколико је то потребно, дајемо коментаре. Или директно или у дословном преводу. Ово су лично Христове речи! Како се усуђујемо да их мењамо?! Ако хоћете, прокоментаришите их, али рећи да Молитву Господњу треба изговарати „ево овако“, а Ти си, Господе Исусе, рекао „мало незграпно“ сматрамо изразом потпуног непоштовања Самог Христа. И то је још један доказ за то да папска титула „Христовог намесника на Земљи“ нису само формалне речи, већ да је то права гордост, премда је људи нису потпуно свесни. То је још један доказ за то шта је католицизам заправо. Али зашто Римокатоличка црква раније није дозвољавала себи овакве ствари? Чак ни на Другом Ватиканском сабору (1962-1965) који је познат по својим несрећним реформама либералног новачења. Фото: Andreas Zernd / Shutterstock.com Вероватно још ниједан папа није био либералан као што је Фрања. Раније сам мислио да нико не може бити гори од Јована-Павла II, али се испоставило да може. Ево, прошли папа Бенедикт XVI је био прави католик, озбиљан и убеђен. Међутим, испоставило се да им он не одговара. А Фрања не само да је човек данашњице у смислу времена, већ је човек данашње мисли и данашњег духа. То је човек који се не стиди да чини кораке који превазилазе границе поштовања према Светом Писму, према Христовом учењу. Сећате ли се како се усудио да назове Христа „ђаволом“: у проповеди која је трајала неких пет минута неколико пута је употребио ову реч тумачећи једну апостолску изреку. Језуита! Ето шта је језуитизам! Узгред речено, Јуриј Фјодорович Самарин (руски философ-словенофил – прим. Царграда) је одлично описао језуитизам у својој брошури „Језуити и њихов однос према Русији“. Узгред речено, овај моменат је данас крајње актуелан. Испоставља се да је у богословским питањима папа Фрања сушти либерал, али је што се тиче његове власти и утицаја, укључујући чак и Украјину, где унијатска Грчко-католичка црква ради шта хоће, тоталитаран? Тоталитаризам је и тамо, и овде: радим оно што хоћу. Не водим рачуна о светом предању Цркве. И што се тиче покушаја успостављања власти над свим оним што му припада, а тим пре што би желео да му припада папа Фрања у потпуности спроводи ранију политику Рима. Овде (у богословским питањима – прим. Царграда) видимо какве „стварчице“ искачу. То је „намесник Христа на Земљи“! Још је Цицерон објашњавао реч религију од речи „благоговјеније“ (свештени страх). А где нема свештеног страха, тамо заиста нема религије. А овде се под параваном тога да „треба да објаснимо људима шта је Христос подразумевао“ неки усуђују да мењају Његове речи! У овом контексту морам да поставим питање за крај. Недавно је у току своје посете Бугарској у коју није био позван (од стране Бугарске Православне Цркве) папа Фрања изразио жељу да „сврати у Русију“. Како се односите према самој могућности овакве посете? Не видим никакве позитивне моменте који би могли постојати за нашу Цркву и наш народ услед овакве посете. Али зато негативних има колико хоћете. Сећате се чиме су биле праћене папске посете православних земаља (Украјине, Грузије и исте ове Бугарске). Долази огроман број страних новинара, сва штампа виче и пишти: „Папа! Папа!“ и за многе људе који се још нису утврдили у вери, који не схватају каква је разлика између католицизма и Православља оваква посета може представљати ударац чекићем по њиховој вери. Зато сматрам да папина посета може задати врло јак ударац свем нашем народу и православним верницима. Треба имати на уму: дух католицизма је апсолутно светован, у њему практично нема вишег ничег верског. Још је у XIX веку светитељ Теофан Затворник врло лепо и тачно рекао да католици немају Цркву, већ политичку корпорацију. Тако да ова посета неће бити ни од какве користи, а у то да ће нанети штету нашој Цркви и нашем народу – не треба ни да сумњамо. Професор Алексеј Осипов Разговарал Михаил Тјуренков Са руског Марина Тодић View full Странице
- 1 нови одговор
-
- непоштовању
- говори
- (и још 10 )
-
После шамарања у учионици, многи помињу положај и углед наставника који, истиче Радивоје Стојковић, челник Заједнице гимназија Србије, почива на самопоштовању и поштовању Не само школство, већ и целокупну јавност, протресао је прошлонедељни инцидент из Седме београдске гимназије, где је професор физике ошамарио две ученице, а потом, како тврди, примио ударце од ђака који је тако бранио другарице. Док наставник накнадно објашњава да га је ученица тог дана, као и месецима раније, провоцирала, а колеге које га познају држе његову страну, други део јавности га безрезервно осуђује за насиље над девојком. И док надлежни већају ко је крив, а ко у праву, професори подсећају да ово није шамар ученици, већ комплетном садашњем школском систему, јавност се на форумима и порталима пита да ли је ово коначно и јасан знак деградације наставничког ауторитета. Стручњаци су недвосмислено усаглашени око чињенице да су данашњи ђаци и њихово понашање другачији него десетак година раније, али мишљења се опет размимоилазе кад је реч о постојању наставничког ауторитета. Радивоје Стојковић, председник Заједнице гимназија Србије и директор новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај”, сматра да се апсолутно ништа није променило, сем што су нове генерације ђака све интелигентније и „далеко суптилније читају наставнике”. Овај професор математике и информатике наглашава да је ауторитет увек везан за личност наставника и да је тако било пре два и по века и биће унедоглед. – Кроз његову личност гради се та танана веза поштовања између ученика и учитеља. Ауторитет се гради на самопоштовању и поштовању, а не на функцији и положају. Васпитач својом појавом васпитава. И то холистички. Ставом, односом према сопственом позиву. Ако наставник нешто мора ђаку вербално да објашњава, јер то раније није очитано кроз читав низ других наставничких поступака, онда он има лажни ауторитет. А то је онај који се базира само на његовом наставничком положају и функцији и није га изградио на знању, способности, искрености и читавом систему вредности који је одувек чинио овај позив вредан поштовања – наглашава Стојковић, који признаје да је приступ послу веома много променио од почетка каријере, када је читао стручне математичке књиге, до данас, када трага за оним што доприноси да човек буде задовољан послом. Каже да је научен да је јединица дата ђаку у ствари негативна оцена за професора и наглашава да наставник који има одељење са неколико слабих оцена мора да се запита како да промени приступ ученицима и шта да коригује, јер је ту очигледно да нешто не штима како ваља. – Потребе и интересовања данашњих ђака не мењају се као некад на деценију, или по генерацијама, јер су ђаци буквално из године у годину другачији. И ја им се прилагођавам. Од ученика више не треба тражити просту репродукцију података, то увек могу лако наћи на интернету, него их наставник мора научити како да анализирају и употребе то што прочитају – сматра Стојковић, који је и председник Националног просветног савета. Основна правила игре, сматра Стојковић, јесу поштовање и самопоштовање, које морају имати и наставник и ученик. Он сматра да наставник ђака мора да научи да поштује себе, па ће онда тај ученик да поштује и професора. Од тога, каже, не треба одустати ни када дође ђак који те норме није усвојио код куће, јер се управо у гимназијском добу формира личност човека, па се никада не зна када ће ђаку да „кликне” у глави да усвоји наставнички савет. – Ово што се догодило у Седмој гимназији јесте вапај за помоћ једног детета, чим пркоси и дрско је. Требало је раније да реагују руководећи људи и други надлежни у школи, као и наставничко веће. То је тинејџерски узраст и овакве ствари су предвидљиве и тачно се зна како се реагује и иде испред проблема. Ђаци овде нису криви, а наставницима који имају сличних проблема и не умеју сами да их превазиђу препоручујем да затраже од директора да их шаље на семинаре на којима ће их стручњаци упутити како да реагују у оваквим ситуацијама – истиче Стојковић. Без обзира на то каква им је психичка или физичка повреда претходила, и Бранка Тишма, школски психолог, оштро се противи шамарању ђака. Она, међутим, сматра да се ауторитет наставника потпуно изгубио и то не појединачних особа, него целокупног образовног система. – Ми запослени у просвети генерално више водимо рачуна о потребама ђака, па им и превише подилазимо, све под флоскулом да је то у интересу детета, и не схватајући да им чинимо штету у одрастању. Данашњи ђаци због тога не стичу реалну слику о свом месту у свету и границама које постоје у понашању. Овакви догађаји обично имају дугу историју незадовољства у односу ученика и наставника или школе. Требало је раније да се да сигнал, ово је сукоб који дуго траје, није решаван и проблем се продубљивао. Наставник мора да се обрати директору и више пута ако треба, па ако се проблем не реши на нивоу школе, укључују се друге институције – истиче Тишма. Наглашава да члан 112. Закона о основама система образовања и васпитања дефинише забрану понашања које вређа углед, част или достојанство. У њему стоји да такво понашање једни према другима не смеју починити ђаци, родитељи и запослени у школи, што у преводу значи да нико никога не сме ударити. извор
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.