Претражи Живе Речи Утехе

Упокојио се вероватно највећи савремени српски црквени архитекта Пеђа Ристић. Предраг Ристић: Зидање Храма је отварање врата Царства небеског BY СТАЊЕ СТВАРИ on 22. МАРТА 2018. • ( 2 ) Испунили бисте ми велику жељу ако би овај разговор био израз захвалности архитекти Јовану Поповићу, грађевинском инжењеру Милки Ђуки и професору др Светиславу Поповићу, каже протонеимар односно Жиждитељ др Предраг Ристић у разговору са нашим Александром Живковићем за подгоричку „Слободу“ Др Предраг Ристић (Фото: М. Анђела/Новости) „Пратим Слободу и чудно ми је како још увек нисте сви похапшени. Но, добро је да у Црној Гори има листова у којима се воде заверенички разговори о култури“, шали се на почетку разговора, др Предраг Ристић, популарни Пеђа Исус, протонеимар сто цркава, од којих су најзнаменитији подгорички и барски саборни храм. Одмах почињемо тиме: како се то потпуно грађевински остварио баш у Црној Гори? Нико није пророк у свом селу, то се обистинило и на мени. А ми смо Срби сви подједнако луди, из сваког краја на свој начин, па су Црногорци, као вазда први, тражили најлуђег, објашњава Ристић. Заправо, сами смо се нашли, још смо се на студијама препознали Тупа, Вукота Вукотић, и ја. Глуп му је био тај надимак Тупа јер би сваку књигу од корица до корица запамтио како би је прочитао, а није било тог задатка из математике који није умео да реши. Љубав према математици и отпор комунистичким властима нас је зближила. У послератном Београду од младих смо само Тупа, Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Леонид Шејка и ја носили браде. Брада као провокација. Због тога су нас често тукли, шишали до главе и бријали у „Синг Сингу“ (Централном затвору у Београду). Некада су жестоко тукли, Тупа се сећа: „осјећао сам да ми је глава омекшала на неким мјестима“. У затвору није било директног прозора већ је владао полумрак. За историчаре уметности и за офталмологе, остаје питање: зашто се Даду Ђурићу учинило када је изашао из тамничког мрака да је трава црвена, и почео једном да се ваља по њој. Уз то били смо стално гладни, а без пара, одлазили би у Скадарлију и забадали чачкалице у сланик и лизали со. Наравно, келнери нас замрзе јер не наручујемо ништа, једанпут, пошаљу најснажнијег келнера да нас избаци, и он одабере од нас најмањег Дада као првог. Међутим, Дадо га једним потезом нокаутира. Иако мали растом, да није постао велики сликар, Дадо би био врхунски спортиста, дугопругаш. Стално смо се лудирали око свега, па чаршија није знала ни да ли смо верници или нисмо. На Велики Петак кад се не служи литургија, ја се само прекрстим пред Плаштаницом, док је Дадо увек у цркви све иконе целивао као што то чине задушне бабе, а Тупа стави прст на упаљену свећу и престрави све у цркви. По Тупи, пруга Београд – Бар је пруга Београд – Владивосток. Једном су нас ухапсили када се Тупа у Клубу књиженика продрао: „да живи Свето православно царство од Цетиња до Владивостока!“ За историју подгоричког храма битне су и наша лутања по целој Црној Гори а ја сам и много градио. Једном смо са Цетиња, трчали до Будве, а тамо се, не знам како, сакупила цела Медијала у тада пустом Светом Стефану и затекнемо како чувени сликар Мило Милуновић ухватио за уши Уроша Тошковића да врати ситнину коју је покупио са олтара црквице на том тада аветињском полуострву. Предвече је Леонид Шејка одржао један концерт на жицама једног растуреног клавира а са прозора су га слушале две паштровићке бабе. Ја сам спавао у поткровљу напуштене куће, док је Тупа спавао опружен у шодеру на обали. Била је то незаборавна ноћ. Др Предраг Ристић – Пеђа Исус (Фото: Весна да Винча) Важна су била Тупина и моја ходочашћа по обрушеним манастирима, на острвима на Скадарском језеру. Тада су нас додуше, привели војни граничари, јер су мислили да хоћемо да побегнемо у Албанију, али су ми се црква на Бешкој Горици и њена купола и преслица дубоко урезале. И за вернике и, за невернике кад се отрезне, зидање цркве је отварање врата Царства небеског. Ја сам у градњу увек улазио из одушевљења, јер сам имао вишак енергије, али и још нешто… Знате, пројекат се пролама одједном, мораш да имаш претходно чисту целовиту идеју у глави,. Никола Тесла је то имао највише од нас свих, али понекад и фудбалер има дан у коме постиже гол. Када имаш откровење архитектонско пројекта у глави у пет ујутру, онда имаш право и да га пројектујеш јер ће само тада пројект бити усаглашен до последњег детаља. То је дар печата Духа Светога којег добијамо и не добијамо на крштењу. Подгорички храм има и своју предисторију и историју саме градње. Шездесетих година, тада голобради студент, Ристо Радовић, ушао је у дубоку теолошку дебату на једном предавању са мојим рођаком, будућим академиком Димитријем Богдановићем. Он га позове у моје адаптирано поткровље у коме сам живео да наставе разговор. Ја Риста нисам тада упамтио, али он изгледа мене јесте. Вероватно је издалека пратио мој рад и његов митрополитски благослов је био одсудан. Да су се питале разне комисије, које нису дале ни урбанистичку сагласност, не би било овог величанственог Храма. А суштина пројекта подгоричког храма, настала је у полумраку, где другде него у „Синг-Сингу“. Године 1966. сам био заточен због Михајла Михајлова, слависте, чија је намера била да оснује слободан културно уметнички часопис, док је Шејка певао забрањене руске логорашке песме које је Михајлов прошверцовао из Москве. После оснивачке скупштине слободног часописа у Задру, где је Михајлов био професор, била је ухапшена цела наша група из целе Југославије и смештена у истражни затвор и са њима и Леонид Шејка и ја. Тада сам замислио пројекат идеалне Студенице и ту се догодила основна идеја будућег подгоричког храма. Већ тада сам замислио дупле зидове, јер ми је отац био термичар, а то се показало касније као значајно за климу на Момишићком пољу, али и за трусно црногорско подручје. Ако, не дај Боже, буде земљотреса, најбезбеднији сте у Храму. Баш због тих дуплих зидова, компјутерске симулације су то показале, храм може да издржи и најразорнији земљотрес, благодарећи инжењеру конструктору Александру Трајковићу. Бог или случај, како верујете, је хтео, да тај пројекат разрадим после срчаног удара, током опоравка у Институту „др Симо Милошевић“ у Игалу. Прорадила је моја некадашња давна пливачка веза препоруком мог кума Мише Радана, генералног секретара Светског ватерполо савеза. и преко породице Прлаиновић, јер је госпођа Прлаиновић била секеретарица болнице, успела је да ме смести у собу на петом спрату с погледом на море. Ту је настао главни пројекат, Саборног храма у Подгорици који је потом брањен пред митрополитом на Цетињу и бројним стручњацима. На замерке „неких“ из 2013, да Храм није у складу са „црногорском“ архитектуром, одговарам: Пре свега православна архитектура је васељенска, а овај Храм није само моје дело. Читав низ локалних уметника није се држао мојих детаља већ унели себе да се и њима на оном свету отворе Врата Небеска. Моје је само општи облик и његове златне пропорције тј. Света Тајна и избор основног камена из Црне Горе (због чега сам могао да погинем). Једном ме у пола шест ујутру пробудио у бараци на градилишту један човек са упереном пушком са претњом. „Исплати ми одмах два милиона марака за камен са мог поседа или пуцам“, смије се др Ристић. Тешко би све успело да није архитекта Јован Поповић пронашао арх. Новицу Муиџу који је дигитално обрадио моје цртеже, када је „Мостоградња“ изабрана да заврши Храм. Млади надзорни инжењер Милка Ђукић, тек завршени студент грађевине, није дозвољавала да се промени ни једна пројектована мера ни пропорција на Храму, све је размеравано ласером. И онда се догодило чудо. Мој највећи Храм у Бару чији је цртани главни пројект разрадио и водио градњу професор архитектуре др Светислав Поповић, без дана мог надзора, иако и сам значајан и талентован архитекта, јер није био сујетан ништа није мењао у пројекту. Тако је Храм у Бару више моје потпуно дело него храм у Подгорици и то је моје најуспелије достигнуће. И још више, храмом у Бару доказао сам хипотезу Свете Тајне размеравања старе хиљадама година и провоцирао отварање Христовог Гроба у Јерусалиму. Схватио сам да сам „Сакрални математичар“ јер сам добио похвалу на њиховом интернационалном сајту од турских сакралних математичара са цртежима моје реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира. Наиме, мене прати фама у науци да сам само празан маштар. Сада чекам резултате испитивања мермерне плоче са које је Христос васкрсао да ли сам унапред предвидео њене тачне мере и објавио их у свом архитектонском манифесту „КОЛАЧ“. Молим вас нека Слобода нагласи свима моју захвалност: и онима који су ме подржавали и онима бројним који су се утрпали да и они буду аутори и често унаказили моје дело. Разговарао: Александар Живковић (Слобода, 18. 3. 2018) https://stanjestvari.com/2018/03/22/pedja-isus-zidanje-hrama/

У Скупштини града Београда данас су свечано уручене плакете за најплеменитији подвиг године које 55. пут за редом додељују „Вечерње новости“ појединицима и организацијама који су својим херојским, хуманим и несебичним делима обележили годину за нама. У традиционалној акцији „Најплеменитији подвиг године“ жири, предвођен академиком Матијом Бећковићем, одлучио је да старијем воднику Ивану Ристићу из Лесковца, припадне престижно признање најплеменитијег појединца у минулој години. Овај старешина Прве бригаде Војске Србије у Панчеву положио је 5. октобра испит човештва када се голорук бацио на насилника и спречио убиство. Наочиглед многобројних посматрача, Иван је, ризикујући свој живот, спасао живот жене коју је мушкарац покушао да убије ножем. Док су десетине његових суграђана немо посматрале праву драму, старији водник Ристић се храбрим делом, на најдивнији начин придружио подвижницима. Признање за показано херојство уручио му је главни и одговорни уредник „Вечерњих новости” Милорад Вучелић, а међу првима су му на добијеном признању честитали министар одбране Александар Вулин, командант Копнене Војске генерал-потпуковник Милосав Симовић и командант Прве бригаде Копнене Војске бригадни генерал Жељко Петровић. Старији водник Ристић истакао је да признање за „Најплеменитији подвиг године“ није очекивао, али да му пуно значи, најпре имајући у виду ко је све био у конкуренцији за престижно признање. – Када погледам њихове подвиге схватам да сви они заслужују сваку награду, помен и пажњу, каже Ристић, који у Војсци ради већ 20 година. Његов херојски чин није остао непримећен ни код претпостављених ни код потчињених, који су поносни прво на његов подвиг а затим и на добијено признање. Он истиче да му је највећа награда што је жена коју је спасио преживела и што се опоравља. Ристић нема дилему да ли би поново некоме прискочио у помоћ, а да има прилику да све уради поново, учинио би исто, само каже, брже, како би повреде биле што мање. Златном плакетом за најплеменитији колективни подвиг награђене су монахиње манастира Свете Петке у Извору код Параћина, док је специјално признање жирија за најплеменитији подвиг уручено Тамари Грујић, ауторки емисије „С Тамаром у акцији“. Храбром Александру Ћупу из Нових Бановаца, постхумно је додељена златна плакета за најплеменитији подвиг, јер је спасавајући туђе животе дао свој. Златну плакету за дечји подвиг жири је доделио Јовани Лепосавић, голманки ЖФК Црвена звезда, која је после победе карцинома организовала низ хуманитарних акција за најмлађе онколошке пацијенте. Сребрне плакете добили су и Фархад Нури из Авганистана, комунални полицајци Милош Николић и Игор Милосављевић, Маријан Арсић из Вучака, „Возачи великог срца“, Милун Ђачић из Мишићева, Родољуб Нићифоровић из Париза, полицајац Иван Ембер из Темерина, ватрогасци из Велса, ватрогасац Миодраг Рајковић из Ниша и Љубомир Антонијевић, из Куршумлије.