Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'зоран'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Извор: Зоран Ђуровић: Све Патријархове веренице VIDOVDAN.INFO Зоран Ђуровић: Све Патријархове веренице Из скорашњих неауторизованих снимака одјекнуле су као бомба у редовима тзв. другосрбијанаца Патријархове речи: „Плакао бих, вриштао бих од муке, кад видим јадницу која мења тезе, па каже ‘а зашто нису бринули се о женама, жене су угрожене’, па јесу угрожене, сви смо угрожени од тебе бре бедо једна…“. Трупе другосрбијанаца су стисле линије и као један нагрнули на српског Патријарха г. Порфирија. Како се Повереник за заштиту равноправности (на ФБ страници нису исправили повереник у повереница, па би им ваљало наплатити казну, јер не користе родно сензитивни језик; тј. требало би у Закон о родној равноправности да убаце и члан који прописује таксу за непрописно изражавање), Бранкица Јанковић препознала у Патријарховим речима, отписа: „Дубоко су понижавајуће и узнемиравајуће речи које су се појавиле у јавном простору, којима се жене називају бедницама и јадницама, посебно јер их изговара патријарх СПЦ. Додатно забрињава што такве речи долазе у тренуцима изузетно тешким за наше друштво, у којима смо се суочили са две велике трагедије и када нам смртно страдају најрањивији у душтву – деца и жене. У данима туге и бола, и када бројимо 18. жену жртву породичног насиља, и док су жене изложене разним облицима дискриминације, насиљу и агресији, најмање што се очекује од свих нас је да имамо свест о тежини и одговорности за изговорене речи“. Само особа која није стекла употребу разума, или пак је руковођена подлим мотивима, може да не види у Порфиријевој реченици сингулар, а не плурал, што је Жељко Познановић лепо приметио. Зар ово није таргетирање, етикетирање и замена теза? Атрибут бедан/бедница или именица бедник/бедница постоји у српском језику, и не служи да би се тиме окарактерисао цео род или врста, него индивидуа или група. Тако да кад кажемо: „бедни Марко“, не мислимо да су сви мушкарци бедници. Наравно да можемо тако тумачити ако смо „добронамерни“ као Јанковићка/Јанковићева, не знам одакле јој презиме, па да је не увредим. Више је него срамно помињати трагедије које су нас скоро задесиле; СПЦ је урадила што је могла, мени је запало да одржим први парастос у Ружици за пострадале. Јутрос сам био у затвору да исповедим једног младића који је убио своје родитеље. Био дрогиран. Ми радимо, а имамо незахвалну дужност да вадимо кестење из ватре. Не кажем да смо сви свеци, као што и међу неолибералима има часних људи. Иначе, Патријарх је имао више пута осврте на ову кугу убиства жена, која је иначе планетарна пошаст.[1] Не може се сваки пут говорити на једну те исту тему. Затрави се. Будући да сам живео у Риму 20 година, имао сам времена да размишљам о феминициду који је у Италији раширенији него овде. Главни мотив видим у погрешном васпитању које су мајке вршиле, јер су одгајале mammone – размажена мушка деришта која су претерано везана за мајку, тако да не могу да поднесу крај једне везе, јер вереница или жена су дужне да у њему виде бога. Сада ће повереник да каже како сам мрзилац женског рода и да мајкама приписујем сву кривицу. Није, питање је превише комплексно, а у Станковићки не видим саговорника на ову тему. Повереник је испала још и „мала беба“ у односу на председника Удружења „Маме су закон“, Татјану Мацуру. Гостовала је 14. маја 2023 у јутарњем програму Nova S[2]. Ови људи су комедија – нама веле да не знамо српски, јер језик у коме смо се родили је сада нешто друго, па нас ваља преваспитати – а сами праве невероватне грешке: И кад смо веренице, за патријарха смо јаснице и беднице. Волеле би да буду Патријархове веренице, али само ако је он по њиховом укусу! Мацура је поновила све тезе из оркестра Станковић, али је додала и од свога. Продубила тему. Тако помиње раскошну софру испред Патријарха. Порука: док народ гладује и тугује, Патријарх и попови се ождеравају. Наравно да ова комесарка није то рекла овим речима, али порука је упућена „куки и мотики“ да устане. Што је најлуђе, она вређа присутне људе (а којима се и сама обраћа), називајући их „простотом којој се Патријарх додворава“. Мисли на простаке или плебс. Добро није рекла олош, што је српски еквивалент за грчко охлос, масу која је пратила Исуса. Не може да каже да је Порфирије народски патријарх, иако слуша Азру и сл., а он то јесте – јер Азра јесте данас народњаци. Он је само „последња превара“, јер под маском модерности прикривен је фундаменталиста. Етикетирање се у овим круговима немилосрдно спроводи. Сликају те са пивом, одмах кажу: Алкохоличар! Пред трпезом: Изелица! Давно Исус рече за себе: Дођох, једем и пијем, а они веле, ево изелице и пијандуре! Дође Јован, не једе и не пије, веле, ђаво је у њему! – Неки владика који би возио Ферари, а да је по њиховом укусу, не би никада био черечен за раскалашност. Игром случаја знам да Порфирије једе нешто мање од мене, а ја једем јако мало. Сада, неко би казао: Мора да има бубине или пантљичару чим је толико мршав па му се не прима. Татјана позива, као верница/вереница Патријарха да се извини. Ми који бринемо о душевном здрављу особа које долазе у цркву, имамо највише проблема са опрелешћенима. Тако неки умисле да су свеци који лете по небу, други да су „нормални“ верници; једна, филозоф, ми каза давно: Јесте да сам некрштена, али сам православка! Не знам да ли је и Мацура из тог клуба… Свој бесловесни дискурс је завршила тиме да „повлачи сваку лепу реч о особи која оволико мрзи жене“. Неко са Nova S је био довољно интелигентан да из видеа постованог на ЈТ исече то што сам у стримингу гледао, јер је видео да се ова залауфала и почела да се котрља низ брдо без икаквих кочница. Уклонили су дебилоштину. Рат против Порфирија се водио док је он био још епископ, а таргетирани су били све особе које су му блиске: неке су прогласили силоватељима, друге папистима итд. Водили су рачуна о сваком детаљу. Нисмо ми били гађани, него он. Проблем је сада што су самом Патријарху нацртали мету, означили га као мизогена, тако да када се сам шета (што бих му препоручио да више не ради), свака која флипне може да удари на њега. Припрема се идентична атмосфера која је претходила атентату на Ђинђића. Ради других, а не комесарки, појаснио бих један моменат. Сваки дискурс је амбијетализован. Овде имамо свечани ручак, што није академски простор. Потпуно је небитно што су неки „добронамерни“ снимали Патријарха испод стола (били по задатку), или преко пута. Патријархов речник и геста су такви да не могу да по својој природи одговарају екстремистима са леве или десне. Ни фундаменталистима, ни хипицима. Чуди ме да ови модернисти не верују психолозима који тврде да и псовка може бити лековита, као и ружно, бурлескно и увредљиво. Пре њих је исто говорио св. Августин, као и грчки филозофи. Када питате другосрбијанце о Исусу, они ће вам рећи да је био јако фин и пристојан човек, са дубоком емпатијом. By the way, Мацура говори да се ваља убацити предмет емпатија у ОШ, а колико су она и њене колегинице показале емпатије, или научне скрупулозности, па да све лепо провери, видесмо довољно. Патријарх је утемељен на Писмима и Оцима. Не може се очекивати да и речник или forma mentis му нису у складу са истим изворима. Исус уредно вређа људе, како сам навео у једном тексту. Тако каже: лажов, лисица, куче, разбојник, пас, свиња, сатана, перверзњак, неверник, зао, прељубник, злотвор, будала, пород отровница, слепац, лицемер, змија итд. Када се напише неко ново Писмо, ја ћу веровати у такво, али за сада знам ко су ми мајка и отац, брат или сестра. Да ме пак неко силује и да ме тера да певам Интернационалу, мало је много. [1] https://www.youtube.com/watch?v=G-Ab1UGtIIA [2] https://www.youtube.com/watch?v=bF2Kv0HBd8g View full Странице
  2. Из скорашњих неауторизованих снимака одјекнуле су као бомба у редовима тзв. другосрбијанаца Патријархове речи: „Плакао бих, вриштао бих од муке, кад видим јадницу која мења тезе, па каже ‘а зашто нису бринули се о женама, жене су угрожене’, па јесу угрожене, сви смо угрожени од тебе бре бедо једна…“. Трупе другосрбијанаца су стисле линије и као један нагрнули на српског Патријарха г. Порфирија. Како се Повереник за заштиту равноправности (на ФБ страници нису исправили повереник у повереница, па би им ваљало наплатити казну, јер не користе родно сензитивни језик; тј. требало би у Закон о родној равноправности да убаце и члан који прописује таксу за непрописно изражавање), Бранкица Јанковић препознала у Патријарховим речима, отписа: „Дубоко су понижавајуће и узнемиравајуће речи које су се појавиле у јавном простору, којима се жене називају бедницама и јадницама, посебно јер их изговара патријарх СПЦ. Додатно забрињава што такве речи долазе у тренуцима изузетно тешким за наше друштво, у којима смо се суочили са две велике трагедије и када нам смртно страдају најрањивији у душтву – деца и жене. У данима туге и бола, и када бројимо 18. жену жртву породичног насиља, и док су жене изложене разним облицима дискриминације, насиљу и агресији, најмање што се очекује од свих нас је да имамо свест о тежини и одговорности за изговорене речи“. Само особа која није стекла употребу разума, или пак је руковођена подлим мотивима, може да не види у Порфиријевој реченици сингулар, а не плурал, што је Жељко Познановић лепо приметио. Зар ово није таргетирање, етикетирање и замена теза? Атрибут бедан/бедница или именица бедник/бедница постоји у српском језику, и не служи да би се тиме окарактерисао цео род или врста, него индивидуа или група. Тако да кад кажемо: „бедни Марко“, не мислимо да су сви мушкарци бедници. Наравно да можемо тако тумачити ако смо „добронамерни“ као Јанковићка/Јанковићева, не знам одакле јој презиме, па да је не увредим. Више је него срамно помињати трагедије које су нас скоро задесиле; СПЦ је урадила што је могла, мени је запало да одржим први парастос у Ружици за пострадале. Јутрос сам био у затвору да исповедим једног младића који је убио своје родитеље. Био дрогиран. Ми радимо, а имамо незахвалну дужност да вадимо кестење из ватре. Не кажем да смо сви свеци, као што и међу неолибералима има часних људи. Иначе, Патријарх је имао више пута осврте на ову кугу убиства жена, која је иначе планетарна пошаст.[1] Не може се сваки пут говорити на једну те исту тему. Затрави се. Будући да сам живео у Риму 20 година, имао сам времена да размишљам о феминициду који је у Италији раширенији него овде. Главни мотив видим у погрешном васпитању које су мајке вршиле, јер су одгајале mammone – размажена мушка деришта која су претерано везана за мајку, тако да не могу да поднесу крај једне везе, јер вереница или жена су дужне да у њему виде бога. Сада ће повереник да каже како сам мрзилац женског рода и да мајкама приписујем сву кривицу. Није, питање је превише комплексно, а у Станковићки не видим саговорника на ову тему. Повереник је испала још и „мала беба“ у односу на председника Удружења „Маме су закон“, Татјану Мацуру. Гостовала је 14. маја 2023 у јутарњем програму Nova S[2]. Ови људи су комедија – нама веле да не знамо српски, јер језик у коме смо се родили је сада нешто друго, па нас ваља преваспитати – а сами праве невероватне грешке: И кад смо веренице, за патријарха смо јаснице и беднице. Волеле би да буду Патријархове веренице, али само ако је он по њиховом укусу! Мацура је поновила све тезе из оркестра Станковић, али је додала и од свога. Продубила тему. Тако помиње раскошну софру испред Патријарха. Порука: док народ гладује и тугује, Патријарх и попови се ождеравају. Наравно да ова комесарка није то рекла овим речима, али порука је упућена „куки и мотики“ да устане. Што је најлуђе, она вређа присутне људе (а којима се и сама обраћа), називајући их „простотом којој се Патријарх додворава“. Мисли на простаке или плебс. Добро није рекла олош, што је српски еквивалент за грчко охлос, масу која је пратила Исуса. Не може да каже да је Порфирије народски патријарх, иако слуша Азру и сл., а он то јесте – јер Азра јесте данас народњаци. Он је само „последња превара“, јер под маском модерности прикривен је фундаменталиста. Етикетирање се у овим круговима немилосрдно спроводи. Сликају те са пивом, одмах кажу: Алкохоличар! Пред трпезом: Изелица! Давно Исус рече за себе: Дођох, једем и пијем, а они веле, ево изелице и пијандуре! Дође Јован, не једе и не пије, веле, ђаво је у њему! – Неки владика који би возио Ферари, а да је по њиховом укусу, не би никада био черечен за раскалашност. Игром случаја знам да Порфирије једе нешто мање од мене, а ја једем јако мало. Сада, неко би казао: Мора да има бубине или пантљичару чим је толико мршав па му се не прима. Татјана позива, као верница/вереница Патријарха да се извини. Ми који бринемо о душевном здрављу особа које долазе у цркву, имамо највише проблема са опрелешћенима. Тако неки умисле да су свеци који лете по небу, други да су „нормални“ верници; једна, филозоф, ми каза давно: Јесте да сам некрштена, али сам православка! Не знам да ли је и Мацура из тог клуба… Свој бесловесни дискурс је завршила тиме да „повлачи сваку лепу реч о особи која оволико мрзи жене“. Неко са Nova S је био довољно интелигентан да из видеа постованог на ЈТ исече то што сам у стримингу гледао, јер је видео да се ова залауфала и почела да се котрља низ брдо без икаквих кочница. Уклонили су дебилоштину. Рат против Порфирија се водио док је он био још епископ, а таргетирани су били све особе које су му блиске: неке су прогласили силоватељима, друге папистима итд. Водили су рачуна о сваком детаљу. Нисмо ми били гађани, него он. Проблем је сада што су самом Патријарху нацртали мету, означили га као мизогена, тако да када се сам шета (што бих му препоручио да више не ради), свака која флипне може да удари на њега. Припрема се идентична атмосфера која је претходила атентату на Ђинђића. Ради других, а не комесарки, појаснио бих један моменат. Сваки дискурс је амбијетализован. Овде имамо свечани ручак, што није академски простор. Потпуно је небитно што су неки „добронамерни“ снимали Патријарха испод стола (били по задатку), или преко пута. Патријархов речник и геста су такви да не могу да по својој природи одговарају екстремистима са леве или десне. Ни фундаменталистима, ни хипицима. Чуди ме да ови модернисти не верују психолозима који тврде да и псовка може бити лековита, као и ружно, бурлескно и увредљиво. Пре њих је исто говорио св. Августин, као и грчки филозофи. Када питате другосрбијанце о Исусу, они ће вам рећи да је био јако фин и пристојан човек, са дубоком емпатијом. By the way, Мацура говори да се ваља убацити предмет емпатија у ОШ, а колико су она и њене колегинице показале емпатије, или научне скрупулозности, па да све лепо провери, видесмо довољно. Патријарх је утемељен на Писмима и Оцима. Не може се очекивати да и речник или forma mentis му нису у складу са истим изворима. Исус уредно вређа људе, како сам навео у једном тексту. Тако каже: лажов, лисица, куче, разбојник, пас, свиња, сатана, перверзњак, неверник, зао, прељубник, злотвор, будала, пород отровница, слепац, лицемер, змија итд. Када се напише неко ново Писмо, ја ћу веровати у такво, али за сада знам ко су ми мајка и отац, брат или сестра. Да ме пак неко силује и да ме тера да певам Интернационалу, мало је много. [1] https://www.youtube.com/watch?v=G-Ab1UGtIIA [2] https://www.youtube.com/watch?v=bF2Kv0HBd8g
  3. Може изгледати чудно, када се узме у обзир да Библија помиње свакојаке врсте греха, да не помиње нешто што на исповести већи део одмах каже, а то је мастурбација. Нигде ниједног помена. Не помиње се зато што није грех? Могуће. Не помиње се зато што је гнусан грех? Немогуће, зато што су још гори греси споменути у Писмима. На пример, содомија, ма како је схватили (анални секс, хомосексуални однос, блуд уопштено). Левитска књига у 20. глави (стихови 10-21) чак набраја понаособ сексуалне деликте: човек који учини прељубу с туђом женом да се погуби и прељубочинац и прељубочиница; исто и: ко спава са женом свога оца, са женом сина свога, ко спава са мушкарцем, ко узме жену и њену мајку, ко облежи животињу, а и она да се убије; ко узме своју сестру, ко спавао са женом кад има менструацију, са родитељем, са женом свога стрица, женом свога брата... Дакле, шутња над мастурбацијом је више него чудна. То пак празно место, које изазива код неких анксиозност, желело се попунити неким наговештајем, неким повезивањем. Згодним примером се чинио Онан (јевр. „силни“), други Јудин син, унук патријарха Јакова. Но да видимо текст који се налази у 38. глави Пост. Тамо налазимо више него интересантну повест о Онановом оцу Јуди, који је узео једну Хананејку, која му даде 3 сина. Он жени свог првенца Ира са Тамаром, али Ир беше неваљао пред Господом, па га Господ уби. Потом Јуда рече другом сину Онану да ожени жену свога брата у име његово, да би подигао семе свога брата (Пнз 25, 5). Онан пак знајући да неће бити његов пород, кад легаше са женом брата свога просипаше на земљу, да не роди децу брату своме (Пост 38, 9), али Господу не би мило то што чињаше, те уби и њега (10). Такође и наставак приповести се не уклапа у наше сексуалне назоре. Наиме, Јуда каже Тамари да се врати очевом дому, док му трећи син, Силом не одрасте, па да је он ожени, али се плашио уствари да је Тамара баксуз, па да и овај не умре. Јуди умре жена, Тамара је била у родитељској кући, али од обећане удаје, ништа. Јавише јој пак једном приликом, да њен свекар иде у Тамну да стриже овце, она скиде удовичко рухо, покри лице марамом, и седе на раскршће на путу који иде у Тамну. Јуда пак помисли да је курва, јер је била покрила лице, па је сврати са пута и затражи сексуалне услуге. Обећа јој заузврат јаре, а она му као залог (знала је да свекар није баш од речи) затражи прстен, рубац, и штап. Тамара оста трудна, а кад су њени то открили, послаше Јуди да га питају шта да се уради са прељубницом, а он по закону рече да се спали; но, она посла ствари које је он заложио поручивши да је са власником њиховим остала трудна. Би поштеђена и роди близанце. Прича говори о мастурбацији? Никако. Овде је реч о левиратском закону који налаже да брат преузме удовицу свога брата ако она нема деце и да се првенац води као братовљев (Пнз 25, 5-6). Текст Поновљеног закона говори да првенац носи име не свог физичког оца, него стрица, да се његово име не би изгубило у Израиљу. Иако има више теорија о левиратском закону, које сигурно покривају одређене регистре сложене реконструкције о његовом пореклу, овде сам закон себе тумачи: да се име особе не изгуби. Наиме, Јевреји нису имали идеју о бесмртности душе, него је неко имао кроз народно памћење свог имена ту бесмртност. Он није преживљавао као особа него као име у меморији. Приповест о Онану је доживела више злоупотреба. Користила се било у поткрепу осуде мастурбације, било у промовисање забране контрацепције, односно, шире у подршку теорије да је једини дозвољени сексуални однос онај који је финализован намером прокреације. Само сексуални однос који се врши са намером прављења деце, продужењем врсте је благословен или толерисан. Међутим, јеврејски текст не говори ни о чему сличном. Јахве, у визији старозаветног аутора осуђује усмрћење братовљевог имена. Онан је необично савремен: он у себи зна да то неће бити његов пород. Но, Јахве не дозвољава да неко рационалистички деконструише његов поредак. Он вели: дете које долази је братовљево, оно обесмрћује његово име. Није се свидело Јахвеу то што је радио Онан, и зато га уби. Ни на који начин не може се извести из овог текста да он учи како је сексуално задовољење које није комплетирано изливањем семена у вагину осуђено. Није осуђен ни coitus interruptus, како би неки волели. То учење се развило посебно у римо-католичком свету. Прича нема никакве везе са сексуалним моралом како га ми доживљавамо. „Нефинализовани“ однос, у смислу креирања породице, имамо одмах после: Јуда своје сексуалне пулсације задовољава са једном „проститутком“. Човек је остао удовац, има „потребе“ које каналише на овај начин. Однос са проститутком као такав није осуђен од библијског аутора. Законски је индиферентан. Закон, наиме, није санционисао однос са проститутком. То значи да му ни само сексуално задовољство, упражњавање, није подлегало. Нама то може деловати чудно, али семитски менталитет није гледао негативно на ову праксу. Сетимо се колико су Оци цркве имали проблема да разумеју како је један свети модел, као Самсон, нормално имао однос са курвом (Суд 16, 1). Наравно, проституција се није препоручивала (Лев 19, 29), али сам акт је прихватан као нека природна потреба. Као што сам нагон није био осуђиван ако је уређен брачним законом, тако је и овде, јер се није утврђивао неки правни однос, био изузет од осуде. Но, иако однос у себи није за осуду, не може ни да се одобри у оквиру већ стабилисаног брачног права. Јуда не наставља да има односе са својом снахом (26), зато што је левиратски закон већ испуњен; његов смисао је, како је речено, у достизању бесмртности кроз потомка који носи „очево“ име. Зато и Матеј нема страха када уводи Јуду и Тамару у Исусову генеалогију (Мт 1, 3). Матеј је семит. Он нам вели да се воља Божија остварила упркос људским намерама да је осујете: Онан скраћује однос не желећи да продужи братово име, Јуда из страха не даје снаху трећем сину, а „бесмртно“ потомство долази иако је Јуда имао намере само да се мало разоноди; свето дело се показује Тамарина превара, као што се то десило и у случају Јакова који превари свог слепог оца Исака и доби благослов (Пост 27). Приповест о Онану је казивање о првенству Божије воље и захтеву човеку да је следи без неког упитивања зашто је то добро. Сексуални нагон се сматра етички индиферентним, неутралним, али само практиковање итекако има своје моралне консеквенце и вредновања. Епизода никако не може да се повеже са онанијом, како се то после десило и том појму се придало неодговарајуће значење, нити са контрацепцијом. Тек средњевековно хришћанство почиње да говори о „Онановом греху“. У XVIII веку се јавља реч „онанија“, када се 1716 у Лондону појављује анонимна брошура Onania, која плаши људе ужасним грехом самозадовољавања, који води импотенцији, гонореји, епилепсији..., док 1760 Лозански доктор Тиссо објављује L’Onanisme, који говори о штетности мастурбације, која такође води импотенцији, слепилу, ослабљењу психе и тела.
  4. Јављење светаца у есхатолошким телима Уводна реч По појављивању мог текста, Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?[1], отац архимандрит, Сава Јањић, написао је један дужи коментар[2] који се може сматрати и самосталним краћим текстом. Никада се не може довољно нагласити његова господственост у дијалогу, јер је то врлина која се код нас готово изгубила, али ни похвалити проницљивост. Генерална напомена је да међу нашим теологијама нема неке суштинске разлике и да ја моје решење проблема, које је слично оном од, недавно упокојеног у Господу, о. Томаса Хопка, видим у екстравагантнијем предлогу одговора који сам понудио, и да ако се наше интенције схвате на прави начин никако не може да се размишља о њима у кључу ортодоксности или хетеродосије. Ниједно од два решења не укида култ светаца или заупокојене службе или пак пориче телесно васкрсење из мртвих које се има збити на крају времена. Овај пак текст ваља читати у светлу једног покушаја мислити са Оцима. Општа разматрања Жао ми је што мог доктората на српском још увек нема, јер сам на неких педесетак страна расправљао о Августиновом концепту времена и вечности, о протологији и есхатологији, а да сам натукнице за ово решење добио управо од њега, иако је он био заступник најприхваћеније тезе у хришћанском свету, да душа, било добра ило лоша преживљава после смрти тела. Дакле, моје решење се као такво не може наћи у Хипончевом опусу, али модели које сам разрадио су итекако присутни. Теологија није папагајско понављање једном пренетих ствари него креативан приступ њима. Још је код Оригена то било не само допуштено него препоручивано: да се духови позваних за теолошку спекулацију баве питањима која нам на јасан начин нису пренета Писмом и црквеним предањем. У рефлексијама о времену, Аг (за Августин) је превазишао целу античку мисао, како вели Бертран Расел. Само са Аг хришћанство ће рећи да је време твар. После ће то постати аксиом, али ће се заборавити ко је његов отац. Зато Аг спекулација не може да се објасни кроз хеленску мисао. Буквално ће он вриснути: Circuitus illi jam explosi sunt (De Civitate Dei, 12, 20, 4)! Аг говори о линеарном времену и то о. Сава преноси. Но, проблем види у другом: „У том контексту догађај Парусије игра кључну улогу и мислим да тешко можемо говорити о сапостојању времена после Парусије и овог историјског времена у коме живимо... Када ово питање посматрамо из ограничене перспективе времена овога света… наравно да је немогуће повезати став о. Томаса Хопка да нам се светитељи могу јавити већ у прослављеном телу пре свеопштег Васкрсења. Морали бисмо у том случају да прихватимо чињеницу да сапостоје две димензије времена овог нашег и времена након Парусије. У томе је суштина проблема... Кључно полазиште за размишљањена ову тему јесте да све што је створено остаје у димензијама времена и не може да изађе из њега па чак и када само време буде преображено у Парусији и постане ὁ αἰών ὁ ἐρχόμενος (долазећи век Лк. 18, 30)“. Ако ја добро разумем о. Саву, он тврди да ми сада живимо у затвореном систему који је описан временско-просторним координатама. Такав систем би био одсечен од свега што би евентуално и постојало ван њега. То наглашава и тврдњом да се не може изаћи из димензије времена, чак и када оно буде преображено у Парусији. Дакле, Јањић вели да је историјска димензија сама за себе, да је не прожима никаква друга, а да есхатолошко, парусијско време је ствар која је резервисана за други систем, онај који ће тек настати и, према томе, сада не постоји. Промишљање бих започео са Исповедником, да не бих гушио са Аг, и још у старту одбио благочестиве источне душе. У Quaestiones et dubia 121, CCSG 10, p. 89, Максим примећује: „Шта значи стих из Псалма 104 (Пс 104, 25): уклони своје срце од мржње према свом народу? Бог не само да зна ствари пре свих векова, јер су оне у њему у пуној истини, чак иако све саме ствари, како оне које јесу тако и они које ће бити, нису ушле у сопствено постојање у истом моменту када их је он познао, него је свака ушла у своје време (наиме, није могуће, да бесконачно и коначне ствари буду заједно). Стога Бог зна и крај сваке ствари у складу са њеним кретањем. У ствари, нема времена ни вечност, које би се ставило између Бога и пресекло то знање; у Богу не постоји ништа ново, већ су све будуће ствари у њему, утолико што су присутне у њему. Напротив времена и векови показују, не Богу, него нама, ствари које су у Богу, а када видимо да Бог даје постојање нечему, не смемо мислити да је онда почео да га познаје“. Логоси монадички препостоје у Богу (Одговори Таласију 60, 625А). Стога се у контемплацији може видити Логос у логосима; ми, са друге стране, вечно присуство Логоса у логосима можемо опазити у овом просторно-временском свету у христолошком смислу; само на крају то опажање може да се егзистенцијално реализује, јер су „логоси продрли дефинитивно у Богу у својој суштини“. У Богу су, како бих ја читао Максима, све димензије временског преклопљене. Он је носилац „збира свих историја“. Другим речима, за Бога је све актуелно. За нас није; али то наше актуелно не би могло да постоји да му Бог не даје биће. Дакле, димензија вечног, енергија Бога држи овај свет у постојању без да ми морамо из те чињенице да исповедамо пантеизам. То је опасност коју Јањић слути: „Усудио бих се рећи да то значи да време неће нестати након другог доласка Господњег, али се неће претворити ни у ону надвремену вечност у којој постоји само Бог, јер би у том случају творевина сама постала Бог по природи. Наше спасење и живот вечни јесте у томе да учествујемо у божанској природи у Христу (тј. да постанемо причасници Божанске природе κοινωνονοί Θείας φύσεως 2 Пет 1.4) тј. богови по благодати, а не да се растворимо као творевина у заједници са Богом и постанемо богови по природи. После Парусије време постоји на други начин али мора да постоји јер постоји и даље твар. Оно је само другачијег карактера и зовемо га условно вечност“. Међутим, ја не видим ову опасност ако размишљамо са Максимом. Постоје два реда стварности, али који су прожети међусобно и овај нижи, наш, историјски, овиси о оном другом. Тај божански је динамис овог нашег. Истина ствари је у Богу, а она се идентификује са актуелношћу. Једнако су присутна промишљања, одржавање у бићу и оствареност тог бића у Богу. Бог нема историје. Ми имамо историју јер се крећемо кроз време и то брзином која је мерљива. Бог стоји јер се бесконачно брзо креће. Због тога је свудаприсутан, „све испуњаваш“... Сигурно о. Сави не пада на памет да подржава некакву деистичку причу. Но, очигледно је да наша димензија бива насилована од оне друге, вишње. Вечност улази у време. Вечни је усвојио времено, умро у њему јер је времено подложно смрти да би нас увео у вечно. Есхатолошко Царство небеско „сада“ постоји. Наравно да „сада“ постоји за Бога. Али оно постоји и у сваком нашем „сада“, преклапа се са њим, јер је Бог с нама. Није Исус посла васкрсења рекао да је Бог Бог живих, а не мртвих. Праоци су били живи за њега, и то сигурно не као душе, јер борављење у Ш'олу није живот. Бог који држи овај свет није неки бог који треба тек да се оствари, да његово славно Тело тек треба да обухвати све од века свете људе и анђеле. Он је пре Аврама. Али и са Аврамом и свима који учествују у мистичкој гозби. Ми о овим проблемима не можемо да размишљамо као да есхатолошког Христа нема. Оваплоћење и Вазнесење су алфа и омега. Мислим да не можемо никако да објаснимо наше реално учествовање у смрти и васкрсењу Исусовом ако то не видимо као есхатолошки (а-темпорални) догађај. Но, пре тога, око опасности на коју указује о. Сава. Овде се срећемо са проблемом месалијанства о коме сам у контексту паламизма писао на другом месту. Расправљао сам о једном одломку из Симеона Солунског, његовог Дијалога.[3] Св. Симеон Солунски Он почињање од Духа и одредио га је као централну Личност због тога што се божанске енергије приопштавају створењу преко њега. Но, иако све преко Духа бива екстериоризовано, благодати су заједничке Тројици (тиме се не нарушава монотеизам, како би хтели антипаламити), и оне се дају твари, и зато су атеисти „они који не прослављају енергије Тројице, или изјављују да се ове требају називати створеним енергијама; а ако је у нама створено, шта имамо више од тога?“. Паламитски аргумент следи стару атанасијевско-василијевску логику: Дух је божанствен јер нас приводи Богу; ако би био нешто створено, најпре би он требало да се обожи па да друге сједини са Богом. Сједињење са Богом преко тварног увек би било посредно, односно не би било „право“. Ове идеје су се артикулисале у полемици између Паламе и Варлаама. Најпре је Варлаам усмено оптужио исихасте да практикују месалијанизам, односно да тврде да виде самог Бога и да се сједињују са њиме, а онда је у другој Тријади Палама отворено поменуо његово име и критиковао га, да би Варлаам одговорио са Κατὰ μασσαλιανῶν, а Палама са трећом Тријадом. У игру је ушао појам природе а оптужбе за месалијанизам су постале реципрочне. Наиме, механизам етикетирања је увек био плодоносан. Сада, да бисмо разумели Симеона, морамо видети Паламин текст који овај само разрађује. Палама упозорава да ако неко поистовећује са месалијанцима и двобошцима оне који благодат Божију називају нествореном и личном, постаје богоборац: „Ко каже да се може доћи до савршеног сједињења са Богом преко имитације и природне предиспозиције, без обожујуће благодати Духа... и ко тврди да је обожујућа Божија благодат стање рационалне природе изазвано само имитацијом... нека зна да је несвесно пао у грешку месалијанаца. У ствари, обожени ће нужно бити бог по природи, ако се обожење догоди по природној сили и ако се по својој природи налази у границама природе“ (Hagioriticus Tomus, PG 150, 1229AD). Ми, захваљујући лепом обичају паљења књига, не знамо да ли је ово Варлаам и стварно тврдио, али је за веровати да је Палама и консеквентно развио оно што је имплицитно било у противниковој глави, али само једну страну његовог мишљења. Наиме, Варлаам је као и Палама тврдио да је божанска суштина, усија, природа, недоступна створеном. Онда је тешко замислити да је он могао подржавати бесмислену тезу како је човек божанствен по природи. То је аргумент који паламити приписују својим противницима: ако се остаје стално у релацији тварно-тварно, онда човек никада неће моћи ући у божанску сферу, а како то антипаламити не допуштају, него тврде да је есхатолошки човек у реалној заједници са Богом, онда прикривено заступају став да је он по природи бог. То сада Симеон приписује антипаламитима, јер ако имамо божанску природу, бићемо божанске ипостаси и ми и „други богољуди као Христос“. Ако је пак благодат створена, наставља Симеон, како ћемо имати Бога у и са нама (PG 155, 160C); захваљујући тој благодати сада назиремо Бога а у будућем дану ћемо га видети лицем у лице, као што је и Стефан видео светлост (= благодат, 161А-D); једна је тројична божанственост која нам се преко енергије Духа саопштава и преко које ми постајемо богови (164C), као што се и анђели који учествују у светлости називају друга светлост (164D-165А). Наиме „ми примамо дар и благодат Свете Тројице, а не природу, нити ипостаси, нити једну од три ипостаси (168B)”. Да не дужим, реченица: Због тога верујемо да ћемо учествовати у дару и благодати Божијој која из њега проистиче, а не у суштини (оὐ τῆς oὐσίας), како сматрају безбожни месалијанци и богомили, се природно уклапа у овај полемички контекст. Месалијанци, које су свагда ови противници призивали на сцену, су били ти који су наследили гностичко-манихејски дуализам, односно учење о природама, тако да по овој линији је сасвим недискутабилно тврдити како месалијанци сматрају да у човеку постоји божанска искра (божанствена по природи). То је моменат који ни Палама ни Варлаам не доводе у питање, само што Варлаам тврди да је Палама месалијанац јер говори о виђењу Бога какав јесте и о сједињењу са божанском природом (енергијама), док Палама вели да је Варлаам месалијанац јер говори о учествовању у божанској природи, а не са оним што би било „око“ ње, тј. енергијама. Симеон бира и реч суштина (οὐσία) што ни најмање није случајно, јер други термин, природа (φύσις) је већ био традиционалан и потиче из Писма, где се у Другој Посланици ап. Петра (1, 4) говори како ће људи бити причасници божанске природе (ἵνα διὰ τούτων γένησθε θείας κοινωνοὶ φύσεως) [Први „који су увели природе“ у хришћанском свету били су гностици (ОРИГЕН, Commentarii in evangelium Joannis, 20, 8). Они су разликовали духовне људе, они који су у поседу духовног семена, и душевне, оне који немају ову божанску искру]; требало би да је сасвим јасно да Петрова φύσις није исто што и Отачка οὐσία, али Симеон сматра упутним избећи додатна појашњавања, и да каже како је Петров термин употребљен да означи реално учествовање у божанском животу, а отачка спекулација је појмовно прецизирање, другачије формулисање тог става. Цео проблем је био у, ако могу да кажем, објашњењу како човек/твар учествује у божанству: да ли га, једанпут поставши учесник божанства, и поседује као што га поседују божанска Лица или не. Месалијанство је схваћено од стране православних као тврдња да тварно постаје alla pari са божанским, док доктрина о нествореним енергијама жели да изрази реалност учествовања у Богу. Дакле, бојазни, о којој говори о. Сава, нема места. Мора се учествовати у вечном и непроменљивом Богу који поседује све историје наших бића у енергетском слоју, тј. као своја слободна хтења, али увек, иако створена, актуелна и реализована. Ми реално не можемо да учествујемо у Богу који ће „тек бити“. Зато је нужно ово преклапање безвременог са временим. Аг ће говорити, да би разрешио проблем уласка вечног у време, о стварању света ван времена и то наједном свих бића. Хтео је да каже да није одједном Богу пала идеја напамет да створи свет. Ту имамо паралелу са Максимом, о логосима који су Логосом створени, садржани. Аг налази у Писму подршку, Ecclesiasticus 18, 1: Qui vivit in aeternum, creavit omnia simul. Ни о чему другом у односу на Максима Аг не говори када спомиње рационалне разлоге или семена из којих се развио свет. Истовремено и надвремено стварање је било у Логосу најпре, а онда је почело да се све у времену развија. Бића су створена ван времена, али нису вечна. То је једна од најспекулативнијих Аг идеја. Не можемо од њега да очекујемо паламитски језик, јер их дели скоро 10 векова, али је базична идеја иста. Јањић је свесан овог проблема, и не бих желео да му учитам нешто што не каже: „Божански ниво вечности Божије наравно сапостоји нашем времену, јер је Бог и био и јесте и биће (тј. изван је и изнад времена) и не подлеже по својој природи категоријама времена и простора. Све створено подлеже, па самим тим и светитељи“. Оно пак што о. Сава превиђа је да је тај Бог о коме говори садржатељ ових светаца у актуелности. Нема: „биће колектор свих светих“, сада је такав, или ћемо увести променљивост у Богу. Наставља: „Наше питање у овом случају јесте да ли светитељи који се јављају и чудотворе могу да се јављају из тог будућег века, односно, да ли будуће време Царства које долази на известан начин сапостоји нашем историјском времену па светитељи не морају да путују кроз време, већ се из будуће славе у историјском времену већ јављају из пуноће Царства небеског“. Одговорио бих помоћу два разлога: 1) То Аг допушта као принцип. Наиме, он не жели да говори о подложности анђела времену, јер су они, иако створени, већ у оном Небеском Јерусалиму, мада се искупитељски део жртве на њих не односи (није било шта да им се опрости). Аг је увео тезу о несавршеном стварању, тј. да људи и анђели нису били савршено блажени, иако су се радовали у Господу. Људи су морали кроз време да преобразе своја тела у духовна, оно што се десило у васкрсењу Христовом. Анђели свети пак, пошто се не облаче у нова тела, јесу у есхатону и чине то мистичко тело Христово, учествују у Цркви. Због тога их Аг „вади“ из времена. Наиме, у De Genesi ad litteram, Августин тврди да анђели покрећу свет у времену и простору али свагда созерцавају Бога (8, 25, 47; 1, 9, 17); знају за Оваплоћеног Логоса и Цркву (5, 18, 36; 19, 39), односно познају створења у непроменљивој истини Логоса (4, 24, 41; 4, 22, 39); Бог им је од почетка времена открио тајну Небеског царства (5, 19, 38), а када делују у свету настављају да гледају Бога (8, 24, 45). Дакле, анђели су на 2 места „истовремено“. Дакле, принцип као такав постоји. 2) Не знам да ли свеци из будућности могу да интервенишу, али знам засигурно да „сада“, као остварени, постоје у телу Христово, тј. Цркви. Дакле, две димензије сигурно сапостоје. Ево неколико интересантних опсервација Св. Нектарија Егинског: „Наш Господ Исус Христос је, будући Цар, саздао Царство небеско на земљи убрзо након свог Вазнесења... Његово Царство на земљи јесте Његова Црква... Будући да је Цар, Господ наш Исус Христос је увек истоветан Самоме Себи и у све векове спасава оне који верују у Њега... У том циљу Он је и саздао Своју вечну Цркву. Она обухвата све верујуће, од првих до последњих. Он се појављује као њена Глава одржава је као живу и дејствујућу и укрепљује у све векове. Глава Цркве у Едену, Исус Христос, био је средиште Цркве патријараха и Мојсејевог Закона, који је праобразима и символима предизображавао Цркву... Црква... је од самог стварања света предодређена за људско спасење и установљена за вечно постојање. У свом писму Панариосу свети Епифаније расуђује о Цркви и крају каже: 'Црква је била саздана још од Адамовог времена... Јавио ју је Христос и она сапостоји са Њим, а ми је сада прослављамо.' ...Кирил Јерусалимски запажа да Црква укључује у себе све оне, који су веровали у Христа пре Његовог доласка... На тај начин је Црква Царство Божије основано на земљи, због чега свети Златоуст каже да је она 'место на којем обитавају архангели, Царство Божије и само Небо.' Црква Спаситељева је уистину Царство небеско на земљи... Црква се уистину обновила, пресаздала човека, и учинила га образом Божијим. Свети престо Цркве - то је истинска трпеза која људе храни за живот вечни. Са те трпезе верујућима се раздаје Хлеб небески, Тело небеско, и они који га окусе никада неће умрети. Свети престо, установљен у средишту Цркве Христове, јесте Трпеза Небеска. Он добија земне ствари и узноси их на небо, он добија небеске ствари и расподељује их на земљи. Свети престо Цркве додирује земљу и, истовремено, Вишњи Трон. Тај престо је страшан и за саме ангеле, који лете под сводом небеским... Епифаније Кипарски каже: Црква... је Закон прогласио блаженом и она седи са десне стране Цара'“. И у овим одломцима се осећа тензија између људског и Божијег времена. Црква је „већ“ и „долази“, треба да дође. Тако се примећују и различита разумевања литургије, која је у антиохијској оптици више наративног типа, комеморативног, али свакако не лишена и мистеријског момента.[4] Методи тумачења текста бивају примењени и на литургијски: 1. Алегоријска раван, на којој се Стари завет интерпретира као да се односи на Христа и на Цркву. То је догматска раван. 2. Тополошка раван, која примењује алегоријско значење на наш хришћански живот. То је морална раван. 3. Анагошка раван, која нас обраћа ка коначном испуњењу свега у Царству Божијем и ка нашем садашњем очекивању будуће небеске реалности. То је есхатолошка раван. Антиохијски аутори, у целини, наглашавали су више буквални и историјски аспект, усредсређујући се на историју спасења и очовечење Христа. У складу са тим они су и Литургију тумачили често као видљиву представу Христове земаљске службе. Александријски аутори, наследници оригенистичког „спиритуализаторског“ правца, истицали су анагошку раван, која представља тајне Литургије као откривење више тајне, тј. Бога. Теодор Мопсуестијски акценат ставља на Христову земаљску службу, на историјске догађаје из његовог живота, који се понављају и представљају у обредима, а такође и на његово Првосвештенство, у које је он сада обучен на небесима: „Уколико епископ представља симболички небеске истине, утолико треба да их и жртвоприношење пројављује, а то што он свршава јесте на неки начин небеска Литургија“ (Les Homélies Catéchétiques de Théodore de Mopsueste, 15, 15). „Ми пребивамо у вери, док не узиђемо на небо ка Господу нашем, где ћемо га видети не у мутном огледалу, но лицем к лицу. Ми очекујмо да достигнемо то стање истине у васкрсењу у време које је Бог одредио. Засад ми пак приступамо ка првим плодовима тог блаженства, ка Христу Богу нашем, Првосвештенику нашег наследства. Зато смо научени да представљамо у овом свету долазећа блаженства у знацима и симболима, и кроз Литургију, улазећи у посед небеских блага, ми можемо имати нелажну наду за то што тражимо... (15, 18) Зато сваки пут када се врши Литургија тог страшног жртвоприношења, која се појављује као јасни лик небеских истина, ми треба да замишљамо себе на небу. Када напомињемо себи да се посредством тих симбола приноси опет на жртву тај сами Христос који је на небесима, који је умро за нас, устао и вазнео се на небеса - вера нам помаже да у нашим умовима представљамо небеске истине. Према томе, кад вера дозвољава нашим очима да сада виде спомен који се врши, даје нам се да поново видимо његову смрт, васкрсење и вазнесење, које се пре свршило ради нас“ (15, 20). Даље се та тема развија у опису евхаристијских молитви, које достижу највиши врхунац у молитви епиклезе или призива Светог Духа: „То је моменат, који је назначен Господу нашем Христу да би устао од смрти и излио благодат своју на све нас. То се може свршити само по силаску благодати Светог Духа, дејством којим је некада Дух Свети подигао Христа из смрти...“ (16, II). Та тема продужава се даље све до краја Литургије: „У сликама које су биле представљене, Он је устао из смрти, устао је са престола као из гроба. Јавља нам се и приближава, и када га примамо у причешћу, он нам објављује своје васкрсење“. (16, 26) За св. Максима општа историја спасења остварује се у Литургији кроз засебну или мистичку историју. Свака душа изражава божанствени план спасења. На тај начин, евхаристијски обреди представљају мистичко уздизање душе ка Богу, и кроз то - сједињење са Њим. У Византији је до св. Германа био устаљен углавном александријски приступ литургији, који је следио ток тумачења Псеудо-Дионисија и св. Максима Исповедника. Преовлађивала је представа о земаљском богослужењу као изображењу небеског богослужења, о чему јасно сведочи и сам Литургијски текст. Литургија се поимала као узилажење ка Небеском царству и као изображење обраћења људске душе и њено успињање ка сједињењу са Богом, чега је оваплоћење било образац. За св. Максима Исповедника Литургија је такође изображавала цео Домострој спасења све до Другог доласка и последњег испунења, тако што се чак и у том, мало више историјском приступу, Литургији нагласак стављао на њен есхатолошки садржај. За Германа: „Црква је земаљско небо, у коме наднебесни Бог обитава и ходи. Она представља распеће и гроб и васкрсење Христово“. (гл. 1) Мајендорф ће констатовати: „Као резултат иконоборачких спорова византијски евхаристијски реализам, који је очигледно произилазио из Дионисијеве терминологије, претрпео је измене у христолошким и сотириолошким питањима. У Евхаристији човек постаје учесник прослављеног Христовог човештва, које је не Божанска суштина, него човештво, саприродно му и доступно му у храни и пићу“.[5] * * * Сада бих питао: са киме се причешћујемо? Есхатолошким Христом који је реалан и потпун, сачињен од свих светих, или неким делом њега или само симболички? Треба да разумемо, по свој прилици, како је Царство небеско ту, а истовремено тек треба да дође. Да разумемо шта је то предокус. Мени се чини да тај предокус није ништа друго до есхатолошки Исус. Да није још значи да наше време се још није реализовало, али он јесте ту и са њиме се причешћујемо. Ништа друго нећемо имати при Славном доласку, када времена више бити неће (Откр. 10, 6), нити ће у том Град бити сунца или месеца да му светле, јер је светлост његова Јагње (Откр. 21, 23), до ли тог истог славног Тела! Верујем да ниједном православцу, после осуде пелагијанизма, не би пало на памет да каже да се не причешћујемо реално Христом, односно да је оно што је он урадио за нас само један морални пример, нешто спољашње што ваља следити. Тако је Јулијан Еклански дошао до савршене пелагијанске формуле, да је човек независан од Бога (a deo homo emancipatus est). Ако бисмо порицали да у причешћу имамо есхатолошког Христа, упали бисмо управо у ову грешку, а мноштво есенцијалних питања остала би без неког традиционалног одговора. Бесмислено би било када Кавасила говори да живи са Христом и у Христу, да нас учи да смо у мистичкој унији са Њиме, да смо са-телесници са њим, саживимо са њим, да је веза наша са њим јача од везаности сопствене душе за тело јер се ова прва не може разрешити. Наша веза са њим је физичка, материјална (наравно и духовна, али желим да нагласим реалност), тако да ће Палама импресивно рећи како нашу крв мешамо са његовом (беседа 56). Новозаветна благовест говори о реалном учествовању у смрти и васкрсењу Исусовом. Како разумети ову мистеријску поуку? Чак и они који су били тамо код крста нису умрли са Исусом. Његова смрт је остала његова. Приватна ствар. Као општа се може разумети у пелагијанском кључу, али мислим да Писмо указује на нешто много више. О мистичком, стварном учествовању у тим догађајима. Учествовање, ван икакве разумне сумње мора да буде ванвремено, неисторијско. Нема причешћа ако је Исус у времену. Како може истовремено да буде на 10.000 места? Ако је Тело једно и недељиво, откуд на 10.000 места? Отуда што тих 10.000 места учествују у једном месту које није одређено временом. Да, причешћујемо се у времену, али у надвременској димензији; Исуса је васкрсао Отац Духом Светим у првој половини првог века, али су тада са њим сви васкрсли. Десило се у историји, али ван времена. Други долазак ће се збити у историји, али он ће бити управо ово васкрсење. Есхатон је ушао на Велики четвртак, ушао на Преображење, улази на свакој нашој литургији. Историјски, ја нисам био присутан за време васкрсења. Како могу да учествујем у њему реално, не психолошки, путем убеђивања самог себе и созерцања? Само тако што моје историјско васкрсење је у том Исусовом које није ограничено временом. Наиме, када је васкрсао он је васкрсао и оне који су тада умрли, и оне који ће умрети и оне који су већ умрли. Ванвременско се пружа унапред као и уназад једнако. Као и наш простор у коме не можемо да говоримо шта је горе а шта доле. Због тога он може, понављам да каже пре васкрсења како је Бог Бог живих, Аврама и осталих патријараха. Тај проблем се у предању разрешавао ако што су Оци говорили да су старозаветници вером у долазак Месије учествовали у њему. Но, то је психолошки моменат. Онтолошки је овај о васкрсењу кроз то надвремено васкрсење. Покушано је у предању да се одговори и кроз ону детињасту причу о силаску у Ад и проповеди: нешто слично као што је овде Исус проповедао. Но, тамо је имао тек неколико сати, ако бисмо размишљали у историјској категорији, у којој се и душа налази после смрти тела, како сматрају заступници ове тезе. Мноштво аргумената се могу изрећи на рачун немогућности те представе; тек неки: језичка баријера - тада би муслимани били у праву пошто тврде да је само за Јевреје послан; како би их скупио? - и дан-данас, када имамо телевизију не гледају је сви... Све што жели ова апокрифна слика да изрази је да се Васкрсење протеже и уназад, тако да обухвата све оне који су били до Христа. Можемо да имамо теолошку идеју, и имамо је, али имамо и ове фолклорне мотиве. Писао сам претходно да душе светаца тешко да би могле чути молитву. Мора се увести Дух Свети преко кога би она стизала до њихових ушију. Такође, опет би морала да се уведе једна димензија безвремености ако желимо да свеци чују сваког од нас. Ја кад се молим св. Николи, очекујем да мене чује у том моменту. Али у том моменту, нпр., у 10 цркава у Србији и Црној Гори му секу славски колач. Када би био у нашем времену, у историји, онда би могао да да један колективни благослов. Али моја молитва је била приватна. Ако је у ванвременској димензији, онда може чути сваког понаособ. Видимо, дакле, да многе ствари примамо здраво за готово тако да и молитва души свеца је била нешто непроблематично. Но, када неко узме да пропитује, тада се ствари искомпликују, поготово ако је испитивач без Божијег страха, попут менеJ)). Оци су од Оригена преузели и разрадили идеју о епиноја Логоса, о његовој мултиформности. Ту се ради о томе да се Логос саображава сваком рационалном бићу у складу са њим. Има приватни, лични однос. Стога Ориген На Матеја и тумачи како се Логос преобразио пред ученицима кат' идион, пред сваким понаособ, односно да је сваком од њих био другачији. Не треба разумети да су они различито видели једну појаву, него да је са сваким Логос општио посебно, у складу са његовим капацитетима. О јављању светаца у телу О. Сава нам је изнео лепо размишљање св. Григорија из Нисе, где се види да овај Отац, који је по многим елементима близак платонизму, ипак на једном месту, када треба да продуби аргумент о васкрсењу, сматра (пише Јањић) да „душа не прекида везу са елементима тела који ће поново бити васпостављени у васкрсењу. Она као да представља својеврсан холограм, да се савремено изразим, човековог тела по коме ће оно бити преображено и обновљено... У закључку овог размишљања сматрам да је најважније да бесмртност не треба тражити независно од заједнице у Христу. Они који умиру живеће не зато што имају бестелесну душу која је сама по себи бесмртна (а што је хришћанским платоничарима, а поготово српским квази-зилотима један од главних стубова вере), већ зато што су крштењем умрли старом човеку и родили се у Христу; зато што су биолошки начин постојања заменили еклисијалним, односно евхаристијским. Светитељи када се јављају и чудотворе не чине то самостално, као фантоми, већ у контексту заједнице Тела Христовог, кроз самог Христа у коме и они једино имају живот“. Ово су све увиди које бих и ја потписао, поготово опаска о лажним зелотима, које ја називам талибанима, и приближава се Хопковим и мојим рефлексијама када вели да свеци оперишу у заједници са Христом. Сада бих додао новог материјала за Савино промишљање, а изнео сам неке већ у коментарима на форуму. Григоријева интуиција ће послужити за каснију разраду Марку Ефеском. Наиме, Марко (у беседи О Васкрсењу)[6] покушава да одговори на ова питања која и нас муче, уводи тезу да је души природно дато да има везу са телом и да њему тежи, и не слаже се са онима који веле да је њој много лепше кад тело умре. Но, она наставља да постоји без њега и да жељно ишчекује васкрс, тј. задобијање и сједињење са духовним телом. И он прибегава идеји да души треба тело као украс, да би се улепшала слика Божијег стварања. Наравно да и Марко нам не решава проблеме о којима промишљамо (не компликује ништа дискурсом о односу време-вечност), али и он уводи следеће: Постојећа по себи душа ће у одређено време саздати себи ново тело. И веза међу њима је натприродна, јер их ми видимо као одељене: душа је негде тамо, а тело се распада. „Но, да је душа... свезана са телом на неки начин, и да се наново враћа својој обитељи, сведоче душе светих, које се после смрти јављају у својим телима и, делајући у њима, силно задивљују удостојене“. Дакле, јављања светаца су „материјална“, и Марко вели да у историји, актуелности имају ова тела, мада је недоречен како их преузимају и да ли у њима остају. Хтео би да их резервише као права тела за Други долазак, о коме говори, и због тога је неодређен. Да ли их имају стално или их узимају привремено да би се јављали? Као да их имају стално, јер Марко говори о тој силној тежњи душе да има тело, али види проблем да се уствари тек са есхатоном имају права и преображена тела, која више неће бити терет души. У томе је његова апорија. Треба такође запазити како Марко, као сваки добар софиста, избегава да помене платонизам. Приписује Грцима само хомерску представу о смртној души, као и материјалистичко и епикурејско учење о разлагању душе после смрти, њеном повратку у небиће, а вели да су и Јевреји (Стари Завет) имали сличне представе, тј. да нису имали учење о бесмртности душе. Код Марка је оно спона за Васкрсење. Близак Григорију је и Аг., али много мање у односу на њега платоничар, јер у телу по себи не види препреку за душино блаженство, и говори о природном нагону душе покојника ка телу која због тога не одлеће ка врховном небу (Genesi ad litteram, 12, 36, 68). Ипак, Аг не говори ни о каквом етеричном телу које би душа имала. Са Гр De anima et resurrectione, је Аг близак, али не са његовим другим спекулацијама у којима ће овај апсолутно одвојити (ово помињем куриозитета ради) душу од умрлог и послати је на небо где се радује са највишим анђелима и пошто је само интелект и дух, не може да каже ништа онима који у заблуди плачу за њом, а остали су заробљеници својих тела (De mortuis, 7). Нисенац неће отићи ипак толико далеко као Григорије Богослов, који ће се терминолошки поистоветити са јеретицима гностицима и манихејцима и рећи како је наша душа једна божанска искра, тј. божанске природе. Срећом, тај део његове доктрине је прекривен велом заборава због обиља и задивљујућих узлета његове мисли који су постали баштина православља. Но, ми смо успели да заборавимо и нашег скорог свеца, владику Николаја, који је написао текст Рехабилитација тела, где вели: „Кад би се онима, који славе св. Ђорђа, показало иструлело тело овога хришћанскога јунака, и кад би се они на неки начин могли несумњиво убедити, да од њиховога патрона у овој пространој васиони нигде ништа није остало, до неколико иструлелих костију, тада би се мучно нашао од хиљаде један који би продужио да слави овога свеца. Зашто слави толики свет св. Ђорђа? Да ли зато, што је он убио аждају и - што после своје смрти исто толико постоји, колико и пре свога рођења? Никада. Пре ће бити, да га свет слави зато, што је убио аждају и што због тога и сад живи и бди над онима, који му приносе жртве и молитве; и то живи не слабијим животом од живота земаљскога, но интензивнијим, моћнијим, светлијим, срећнијим, и не без тела но у телу, у телу глорификованом, тј. бољем и лепшем од нашег тела земаљског... Кад би се пак онима, који славе св. Ђорђа, рекло, да је сем иструлелих костију још нешто преостало од њиховог свеца, наиме дух, који је без и ван сваког тела, без и ван сваке форме, сумњиво је, да ли би се која четвртина свечевих поштовалаца решила, да продужи своје свечарство. Јер мисао о једном бесформном духу њима је са свим страна: у телу замишљају они свога свеца, у телу га мисле, у телу сликају и изрезују“. Према томе, код Николаја читамо нешто веома слично ономе из Мк Еф, а наћи ћемо такве идеје, како је то урадио вредни Ињац и код Тарабића (кога, наравно, не можемо држати на истом нивоу ауторитета као ове). Ињац преноси: „Сваки се људски иксан роди да умре“, казивао ми је Митар. „Има некијех људи који само у привиду живе лијепо и некијех који се цијелога живота пате и злопате... Дуго ће мој куме Зарија, људи тако живјети и мријети, а да не будну знали да каде им дође вакат да мру то неће бити њиов крај... 'Видиш, мој куме Зарија', казиво је он, 'чоек нема само једно своје обличје, него има два. Једно му ко одијело сашију људи каде се роди, а друго му даје сам Бог каде мре да би и посље живота овога јопет живијо. То друго обличје ти, куме, не видиш, а ја га неки пут видим, по прилици ко каде сам видијо мртвога Милоша. То ти је, куме, нако ко, каде лисната гора у свако прољеће јопет зазелени. Тако чоек јопет живне и када умре. Ондакар Бог њему дадне то друго обличје вјечно и лијепо. Kаде се сваки људски створ у то ново своје обличје заодене, он оде право у вјечност! Чоек и јесте род земље и воде, те исто ко и оне што зими замиру и леде се у прољеће јопет гргоље и протичу и цвјетају новијем цвијећем и травама“. Очигледно је да у предању постоје разна решења, али која само кроз неко стрпљивије и ингениозно размишљање могу да се осмисле у неком систему који би био мање-више кохерентан. То је посао теологије. Од првог дана када се Писмо закључило, говорило се да се преноси само оно што је предато. Међутим, све нове теологије, које се праве од тог дана су легитимне као покушај мишљења и надградње онога што је нејасно дато у нашим изворима. И ове наше „ексклузивистичке“ приче на први поглед, имају потпору у предању. Догма и црквена мисао су динамичке и еволутивне по природи. Да немамо Јована и Павла, тешко бисмо на основу синоптичатра говорили о Богочовеку. Иконопоштовање имамо само зато што су Оци хтели да употребљавају разум упркос, на први поглед, децидираној забрани из СЗ. Учење о Тројици се стабилише тек с краја четвртог века. Христолошко питање немамо као дефинитивно решено, јер су делови Империје пали у ропство, а онда и сама Империја. Исправно је приметио о. Сава да су ово питања о којима требамо и морамо размишљати. То ја видим као позив на одговорност, на бригу за Цркву. Увек вино ново у мехове нове, али је то вино вечно младо! Закључак Спринт на 100 метара смо претрчали у рекордном времену. Било је неких зачепљења, могло их је бити више, али сам нашао за сходно да само најнужније приведем. Жалим што нема исцрпних нота, али, како су већ сви могли да се на овом форуму увере, увек их наведем када их траже. Форумска партија је брзопотезна. Зато ова форма. Жива и драгоцена. Нису само досадне књиге паметне и битне. Кроз овакве дијалоге се најбоље види шта мислимо. Неко се плаши да изнесе своје мишљење, јер би то могло да угрози његову каријеру, ја сам пак тог баласта ослобођен. Због тога уживам да говорим о теологији. Морамо да отворимо прозоре да уђе мало свежег ветра. Ови текстови су имали невероватан број прегледа. То је успех. Још већи би био када би Авва убедио српчиће да читају књиге и воде рачуна о свом духу, да се подвизавају. Које су биле главне црте ове расправе? Компликован проблем односа Бога који има све моменте историје у себи као актуелне и нашег „сада“. Само преко Бога могуће је да говоримо о присуству светаца у овом нашем свету. Једно решење је готово опште прихваћено, да они постоје у царству духова које је везано за ову нашу историју. Заједно постоје и заједно иду напред. Праволинијски. Они постоје у истом времену, али су просторно одређени са „доле“ и „горе“. Мојој смирености ова поставка изгледа слаба. Налазим уверљивијом идеју да се после смрти тела, свако од нас буди у есхатону са новим телом. Тиме се објашњава нужност васкрсења, јер душа не може да живи без тела. Платонистичке идеје бесмртности душе само слабашно ову могу да вежу за тело, а на нужност васкрсења тешко могу да дају убедљиве разлоге. Физичко јединство са Логосом и са другим светима може да се објасни само ако се верује у њихову оствареност у безвременом Христу који се оприсутњује на литургији. Ванвременост пак његовог васкрсења може да објасни наше реално учествовање у том васкрсењу. Кроз то васкрсење, где је оваплоћени Бог умро преко онога што је могло да умре, долази до потпуног сједињења и идентификације њега и нас, створених и смртних. Само тада можемо да кажемо да је Бог умро, само тада можемо да кажемо за нас да смо богови. Рекао бих стога да се димензије створеног и нествореног преклапају, а где ова друга има превагу. У њој је све in actu. Као што Бог може да присуствује у историји, тако по овом принципу а-темпоралности може да допусти да и створени и ограничени који су у тој димензији могу да буду билоцирани, тј. да буду у вечности и да „у исто време“ интервенишу у историји. Аг је то допуштао анђелима. Нема разлога да се не допусти и свецима. Већински део традиције држи да је Богородица у телу на небу. Као што су Илија и Исус. Верујем да данас само неки од секташа може замишљати да је то небо физичко, тј. у овом простору. Када чини чуда, Марија их вероватно чини у телу. Могу и визије да се допусте, али оне не значе да та особа чију визију имаш нема тело. Мк Еф и Николај говоре о неком телу у којима ови интервенишу. Ни један ни други нам не објашњавају какво је то тело. Није дух, у томе се слажу. То би било оно васкрсло Исусово, које се појављује и нестаје, преображава, једе, пролази кроз зидове. Али је „физичко“. Због тога ја сматрам да њихова мисао може бити доследна само ако се има у виду ово будуће тело. Нико од Отаца, наиме, није учио о неком међу телу. Ефешанину и Охридском нису се постављали ови проблеми. Веома је могуће да би они данас потписали овај Аввин скромни допринос.[7] Зоран Ђуровић Рим, 20.08.2015 [1] https://www.pouke.org/forum/topic/40069-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B2-%D1%98%D0%B5%D1%84%D1%80%D0%B5%D0%BC-%D1%81%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD-%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0-%D0%B8%D0%B4%D0%B5-%D1%83-%D1%80%D0%B0/ [2] https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-88#entry1327194 [3] О тези М. Петровића да су богомили из српско-византијских средњoвековних извора Латини, in Теолошки погледи, XLVII (2/2014), 349-404. [4] Овде углавном следим мој превод: СВ. ГЕРМАН КОНСТАНТИНОПОЉСКИ, Излагање о цркви и мистичко сагледање, у Саборност 3-4 (2000), 67-138 [PAUL MEYENDORFF, St. Germanus of Constantinople, On the Divine Liturgy]. [5] Meyendorff J., Byzantine Theology... p. 203. [6] Руски перевод: http://orthodox.ru/lsn/0227.php [7] Можда ништа друго нисам ни коментарисао до ли овај одломак из Кавасилиног тумачења литургије, 39, 2: „Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње. Из тог разлога апостол Павле пише: 'Ви сте Тело Христово, и удови понаособ'. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему - као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима - него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело“. Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  5. Протојереј проф. др Зоран Ранковић, Декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду је гостујући у нашој емисији "Епархија инфо" позвао све заинтересоване за упис на ову, највишу образовну институцију СПЦ, да документа за пријемни испит предају 01. и 02. септембра, како би могли да изађу и на пријемни испит 05. септембра текуће године. На основу резултата биће састављена ранг-листа студената, те ће најкасније до 15. септембра следити упис свих кандидата који су положили пријемни испит. Наш уважени гост говори о пријемном испиту који садржи питања из богословља и опште културе и подсећа која су све документа потребна за пријаву. "Има још нешто мање од десет слободних места на буџету и око 60 места за самофинансирајуће студенте", напомиње о. Зоран. Чућете такође и колико је цењен ПБФ у нашем друштву и из којих то разлога влада велико интересовање међу младима за упис на ову високообразовну институцију СПЦ. Разговор са о. Зораном Ранковићем: Све важне информације о упису на Православни богословски факултет Универзитета у Београду, можете пронаћи на ОВОМ линку, а цео разговор са о. Зораном можете чути у оквиру наше емисије "Епархија инфо" од 22. августа 2022. године. Ваш радио "Слово љубве" Извор: Радио "Слово љубве"
  6. АВА РИМСКИ ПОСТАО ДУХОВНИК БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ РУЖИЦА НА КАЛЕМЕГДАНУ! Драги пријатељи, од јуче, 15. августа, године Господње 2021, постављен сам актом Патријарховим сабратом и духовником у цркви Ружици и капели свете Петке на Калемегдану. Такође сам постављен и у Информативну службу СПЦ. Перипетије које су биле ових месеци су разлог мог ретког појављивања на ФБ и ЈТ. Наставићемо и овде дружење, а моћи ћете од 1. да ме четвртком видите у Ружици уживо. Неки су помислили да их игноришем јер ме није било, а и кад сам се на кратко појављивао то је било у стилу Сфингиних енигми:))) – Но, свако ко зна крокодиле међ' којима морам да пливам, разуме ове разлоге. Многи ће се овоме обрадовати и учествовати у Авиној радости, а многи ће – као нпр. Родољуб Лазић – бити огорчени. Овај гест не значи само неки Авин успех, него је и велики знак да се прозори у СПЦ отварају да уђе мало промаје. Напомињем да мој пријем за Архиепископију не значи да сам in toto прихваћен, односно да се мој прошли рад може у целости потписати – јер ни сам не бих све могао потписати – него да је део уметничког и научног рада, као и ревновања за црквено јединство препознат као такав. Закључен је још један мој животни циклус и сада иде закључни у коме се своде рачуни и у коме намеравам да завршим разне научне и уметничке пројекте који су започети. Захваљујем се пред Господом свим драгим пријатељима који су ме подржавали и у овоме што је било, а што је дубоко обележило наш црквено-духовни живот, где су посебну улогу имале Поуке. О томе ће се писати у будућности, јер су темељи наше обнове, иако постављени пре више деценија, били стално ојачавани у мору искушења. И често решења нису била добра. Зато од истраживача очекујемо објективни суд, колико је то могуће. Морам да се нарочито захвалим мојој жени, Сузи, јер се сви њој диве, док мене доживљавају као неког пешадинца. Хвале њену побожност и дуготрпељивост, јер то у мени не могу да нађу:))) Велики поздрав свима! https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=4538250459552719&id=100001034309037
  7. Свети Григорије Синаит једном приликом рече: Не постоји ствар на свету толико света и савршена коју би Бог могао створити, а да је човек својом перверзијом не би могао упропастити. Можда и би, ако би је створио ван човековог домашаја, али у овом свету је то чак и Свемогућем немогуће. Свечеву сентенцу би неуки могао прочитати као да он негира Божију свемогућност, која је за нас постала аксиом, а интелигентан би се замислио шта нам поручује. Књига Постања нам у првој глави говори да је Бог створио овај свет као веома добар. Створио је и један ограђени врт – Рај – у који је увео Човека да га обрађује и чува. Из отачке егзегезе знаћемо да је тај Рај ова земља. И који би хришћанин данас могао рећи да не треба да чувамо ову планету? Ниједан. Нигде нема проблема? Не би се рекло, јер како описа неко историју математике: у почетку су бројали овце, а онда су се ствари закомпликовале. Опет: ко би имао шта против аутомобила који нема никакву емисију штетних гасова или буке? Нико. Међутим, сви знамо да се до „чисте“ енергије долази преко нечисте (чврста, гасовита и течна горива). Сви то знамо, али идеолози чисте енергије прећуткују њен „нечисти“ део. Чиста енергија иде у пакету са нечистом. Но, иако се то зна, парола о чистој енергији се уредно користи, јер се рачуна са већином коју сачињава непросвећена маса. Тако свака добра идеја може да буде первертирана, изопачена. Наиме, већина не зна протагонисте или мотиве који стоје иза реченог. Зато нас неће изненадити да неко гура из себичних интереса једну причу у коју уопште не верује. Фамозан је пример двојице америчких конгресмена, који су били најрадикалнији гониоци геј популације, а ухапшени су – сваки понаособ – за опсцене хомосексуалне публичне чинове! Секуларна рука моћи је увек била укрштана и у Цркви. Тактике ратовања су и у њој биле присутне, јер да није тако, не би постојали расколи. Дакле, да не замишљамо новогодишње балоне и лилихипе. Проблем који сада испливава и у оквиру СПЦ је покушај да се она увуче у „блато“ политике, боље речено, у политиканство. И онда бива осуђивана ако се не одазива на та прозивања. То је оно о хуманистичким вредностима које нико не би негирао. Популизам је изузетно јако оружје, али које погубљује слабе који падну на њега. Сетимо се Наполеонове Француске, Хитлерове Немачке, Павелићеве НДХ… Ту смо имали vox populi, али се показало да не важи да је то увек и vox dei. Бергман је тапшао Хитлеру. Максенције обећа Ромејима гратис жито и ослобођавање од пореза, али нису знали да то важи само за патриције. То је било прећутано. Тако се и сада прећуткује ко финансира ове који се боре за заштиту грађана у Србији. Ко манипулише са нашом екологијом. Свака тема је добра за дељење народа. Републиканци и демократе у САД се деле по питању екологије. Не улазећи у расправу, кажем само да је земља претрпела неколико ледених доба, без да је било „прљаве“ човекове технологије. Короне ће бити и за време демократа и за време републиканаца. Нас питају шта је став Цркве о вакцинацији? Није безначајно питање, али може бити и небезазлено. Јер, тиме пудите паству; ако кажете: вакцина је јединоспасавајућа, избацујете из Цркве невакцисане, и обратно. СПЦ је оставила то на савест сваког човека. Ово пак не треба схватити као линију мањег отпора (да би се имала лукративна добит), него као излазак у сусрет и слабима и јакима. Патријарх каза да одговори бивају јасни онима који се везују за Христа у Цркви његовој. Додао бих: не онима који верују вуцима у јагњећем руну (cf. Мт 7 , 15).
  8. Свети Григорије Синаит једном приликом рече: Не постоји ствар на свету толико света и савршена коју би Бог могао створити, а да је човек својом перверзијом не би могао упропастити. Можда и би, ако би је створио ван човековог домашаја, али у овом свету је то чак и Свемогућем немогуће. Свечеву сентенцу би неуки могао прочитати као да он негира Божију свемогућност, која је за нас постала аксиом, а интелигентан би се замислио шта нам поручује. Књига Постања нам у првој глави говори да је Бог створио овај свет као веома добар. Створио је и један ограђени врт – Рај – у који је увео Човека да га обрађује и чува. Из отачке егзегезе знаћемо да је тај Рај ова земља. И који би хришћанин данас могао рећи да не треба да чувамо ову планету? Ниједан. Нигде нема проблема? Не би се рекло, јер како описа неко историју математике: у почетку су бројали овце, а онда су се ствари закомпликовале. Опет: ко би имао шта против аутомобила који нема никакву емисију штетних гасова или буке? Нико. Међутим, сви знамо да се до „чисте“ енергије долази преко нечисте (чврста, гасовита и течна горива). Сви то знамо, али идеолози чисте енергије прећуткују њен „нечисти“ део. Чиста енергија иде у пакету са нечистом. Но, иако се то зна, парола о чистој енергији се уредно користи, јер се рачуна са већином коју сачињава непросвећена маса. Тако свака добра идеја може да буде первертирана, изопачена. Наиме, већина не зна протагонисте или мотиве који стоје иза реченог. Зато нас неће изненадити да неко гура из себичних интереса једну причу у коју уопште не верује. Фамозан је пример двојице америчких конгресмена, који су били најрадикалнији гониоци геј популације, а ухапшени су – сваки понаособ – за опсцене хомосексуалне публичне чинове! Секуларна рука моћи је увек била укрштана и у Цркви. Тактике ратовања су и у њој биле присутне, јер да није тако, не би постојали расколи. Дакле, да не замишљамо новогодишње балоне и лилихипе. Проблем који сада испливава и у оквиру СПЦ је покушај да се она увуче у „блато“ политике, боље речено, у политиканство. И онда бива осуђивана ако се не одазива на та прозивања. То је оно о хуманистичким вредностима које нико не би негирао. Популизам је изузетно јако оружје, али које погубљује слабе који падну на њега. Сетимо се Наполеонове Француске, Хитлерове Немачке, Павелићеве НДХ… Ту смо имали vox populi, али се показало да не важи да је то увек и vox dei. Бергман је тапшао Хитлеру. Максенције обећа Ромејима гратис жито и ослобођавање од пореза, али нису знали да то важи само за патриције. То је било прећутано. Тако се и сада прећуткује ко финансира ове који се боре за заштиту грађана у Србији. Ко манипулише са нашом екологијом. Свака тема је добра за дељење народа. Републиканци и демократе у САД се деле по питању екологије. Не улазећи у расправу, кажем само да је земља претрпела неколико ледених доба, без да је било „прљаве“ човекове технологије. Короне ће бити и за време демократа и за време републиканаца. Нас питају шта је став Цркве о вакцинацији? Није безначајно питање, али може бити и небезазлено. Јер, тиме пудите паству; ако кажете: вакцина је јединоспасавајућа, избацујете из Цркве невакцисане, и обратно. СПЦ је оставила то на савест сваког човека. Ово пак не треба схватити као линију мањег отпора (да би се имала лукративна добит), него као излазак у сусрет и слабима и јакима. Патријарх каза да одговори бивају јасни онима који се везују за Христа у Цркви његовој. Додао бих: не онима који верују вуцима у јагњећем руну (cf. Мт 7 , 15). View full Странице
  9. (Па извол'те! Постављајте питање која вас муче, стварају дилеме и сл. Ја сам отворио тему јер мислим да је корисна. Мислим да би падре требао да је модерира. Боље да одговара људима на њихова питања него да траћи време у расправама са својим неистомишљеницима) Падре @Zoran Đurović 1. Је ли грех јести Нутелу у посту? 2. Шта да ради човек који има неки духовни проблем/дилему, почне да тражи одговор у Цркви и добије различите одговоре/информације/упуте од различитих свештеника? Благослови и помени!
  10. б - Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем. Ево текста писма: 80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем. 80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ. Рим 25.03.2016 - Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима. По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође. [1] У руском „на делове“ Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400. Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019. Свети Григорије Богослов – Епископима – созерцање SOZERCANJE.WORDPRESS.COM Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...
  11. Ево да испуним меру безакоња па да @Родољуб Лазић пише тужбу против мене Синоду! Овакве хуле се нису чули од када су Јеванђеља написана, али да ме Рођени тужи, прво мора да погледа видео!
  12. Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа. Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати. Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1]. Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја. А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног. Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо. Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора. Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4]. 2. Социјална концепција Руске Православне Цркве С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни: Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6]. И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени. У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима. У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија. Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији. 3. Верујући људи и модерно друштво У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности. Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности. Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења. 4. Верска и свака друга толеранција Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља. Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода? Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују. Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници. Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична. И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције. У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка. По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност. 5. Друга страна проблема Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину. У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха. На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао. Извор: Епархија шумадијска
  13. Свептеник Зоран Ђуровић је снимио три веома конкретна и опширна видео записа на ову тему. Сигурно је да ће бити опречних мишљења али која могу развити здрав теолошки дијалог.
  14. Није битна молитва него ваш дух. Њега треба да градите и негујете. Јер смо створени по лику али морамо да се трудимо да и наликујемо на лик божански који нам је утиснут. Зато је молитва ка Богу, кроз Исуса, непрестана али никад опсесивна. Јер вели да са мало речи кажемо, пријавимо оно што нам фали. Не може се Бог умолити. Зато треба да му се радујемо на свему што нам даје. Никада малодушни. Стално као Јаков у борби са њиме, никад равнодушни. Живимо у усраном времену, мада ко зна историју, ни друга нису била много боља. Било неког благостања па се људи уљуљкивали и заборављали на Бога. Али и сада, када нестајемо, понашамо се као тврдоврати Израиљ. Нећемо да чујемо његову благу реч. Бич и беда који су нас снашли су као избрисали сваку наду и радост у нама. То је оно: Убио Бога у њему! Тога не треба да буде међу вама. Мора радост и благодарност на сваком удисају ваздуха који имамо. Без љубави смо ништа. Само земља. Каже Јерма: Молитва тужног не лети на Небо! Не разумите погрешно: молитва очајника који није очајан лети на Небо! Иако си умртвљен, дај Духу да из тебе завапи: Авва, Оче! То је Дух усиновљења који смо примили, не хулимо на њега. Он нас радује. Зато заборавити на фрустрације. Не бити маловерни. Молећи се са вером видите да нисмо само прах, него да има неки траг божански на нама. Да га нема не бисмо лудовали и молили се. Били бисмо као бесловесне звери. Запао нам је горак колач, у овој нашој ситуацији, али може да се иде напред само са надом коју љубав са вером опредмећује. Да вам Господ буде испред лица! Он се поистоветио са нама. Неће вас заборавити. Нисмо особа кад се споје сперматозоид и јајна ћелија. Растемо полако. Ми смо биће у настајању. Растући, и наша молитва и срастање са Господом ваља да буду такви. Да постанемо као дрво у чијем хладу ће се одмарати птице. Не постоји никаква магијска молитва или рецепт за „праву“ молитву. Постоји само обликовање твог духа. Што рече Исус: „Иштите само Царство небеско, све остало ће вам се додати“. Тако и ви: Тражите да волите Господа. Остало следи. Не мислите да је „све остало“ безвезе. Не… Уживајте у томе и благодарите Дародавцу. Јер нас он кроз све то полако узводи себи. Али су његови дарови. Његова лепота и доброта. Укуси, мириси форме којима се дивимо су божанским проткани. Нећеш доћи до Бога презирући све ове кораке. Ходајте полако и уздајте се у Оца. Од њега смо и није нас заборавио. Све муке које пролазимо су из тога да нас учини себи достојнима. Да нас награди. Верује да ми можемо да му кажемо да хоћемо са њиме. И Он, испражњен од себе, нас испуњава и узводи себи. Поштује нас како нас нико никада није поштовао. Имао је поверења у нашу слободу, у нашу могућност да волимо. То је молитва. Наравно у једној димензији коју сам хтео да осветлим, а да помирим оно што је наоко противречно: „Молите се непрестано“ и „Молите се са мало речи“. Прво се односи на непрестано васпитавање нашег духа у врлини, друго на неке конкретне потребе и кад помало шмерцујемо по саставима. За ово друго се радујем са вама, јер ја више не верујем у чуда, јер су она стална, а за прво се увек плашим, да ми не каже: „Не познајем те!“ Ништа смо, драги моји, али смо и богови. Трудимо се око првог, не презиримо шансу коју смо добили. свештеник Зоран Ђуровић
  15. Чудо св. Нектарија Егинског у забаченом селу на Васкрс Пре неколико година, становници једног од планинских села у Егина су остали без свештеника, а нови није именован. Дошао је Велики поста када се у Грчкој молитвени живот интензивира, тако да остати у овом периоду без свештеника била је страшна ствар. Након саветовања, сељаци су се одлучили да напишу писмо владици у коме га моле да им пошаље свештеника да би барем током Страсне недеље и Васкрса имали службе. Владика је прочитао писмо па је на првом епархијском састанку питао свештенике који би да оде, али се сваки од присутних изговорио зашто није у стању да иде. Писмо је тако пало у заборав због осталих васкршњих припрема које су га затрпале. Коначно је дошао велики дан Васкрсења, службе обављене, а владика доби ново писмо од сељана у коме му се захваљују што им је за празничне дане послао свештеника са којим су се молили са невиђеним жаром. На првом епархијском састанку епископ је питао ко је од свештеника отишао у село из којег је стигло писмо. Сви су ћутали, нико се није јављао. Због радозналости по први пут је у ову забит владика дошао са свитом. Народ га је с радошћу дочекао и одвео до мале цркве. У цркви је био деловодни протокол и владика га је отворио да би видео ко је служио за Страсну седмицу. Писало је: Нектарије, митрополит Пентаполиса! Кад је то видео, владика паде на колена. Тако су и људи пали на колена, ширили руке, певали, плакали и благодарили Богу и Св. Нектарију. Господ није заборавио своје верне овце тако да је послао Нектарија из свог Царства. Целе недеље је Свети Нектарије, који је преминуо 1920., у телу служио овом побожном народу. Икона Св. Нектарија је била у њиховом храму на почасном месту, али га нико од њих није препознао.[1] Мошти св. Нектарија РАСУЂИВАЊЕ Мотив појаве св. Нектарија је јасан. Оно што представља мотив дивљења и чуђења је његова појава у телу. Овде смо већ говорили о јављању светаца и телу.[2] То тело може да буде само лично, васкрсло тело. Нигде Писмо не говори да душе умрлих могу да узимају привремена тела, а овде је јасно да се Нектарије није јавио као утвара или приказа. Утваре не могу да преносе путир, да каде и сл. Овде се срећемо са свиме што знамо на основу Писма о Васкрслом Христу. Телесан је, али га не препознају. То је довело Јеховине сведоке до тога да верују како Исус није телесно васкрсао, него је имао привидно тело зато што је право морао да остави ђаволу као откуп. Дакле, колико год да се то коси са нашом логиком, овде имамо још један пример који доказује да су свеци већ сада у васкрслим телима. Зоран Ђуровић Рим, 13. 11. 2015 [1] http://pravlife.org/content/pashalnoe-chudo-ellady-kak-velikiy-svyatoy-nektariy-v-odnoy-derevne-liturgiyu-sluzhil [2] http://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/ Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  16. Сатана се указа једном брату који је пао у грех и рече: "Ти ниси хришћанин." "Ко год да сам", - одговори брат, "ти си још гори." „Тачно је, бићеш у паклу“, рече Сатана поново. "Ти ниси мој судија," - одговори брат, "а ни Бог за мене." А сатана, ништа не постигавши, повуче се. А брат приневши Богу искрено покајање, поста опитним подвижником.
  17. Сатана се указа једном брату који је пао у грех и рече: "Ти ниси хришћанин." "Ко год да сам", - одговори брат, "ти си још гори." „Тачно је, бићеш у паклу“, рече Сатана поново. "Ти ниси мој судија," - одговори брат, "а ни Бог за мене." А сатана, ништа не постигавши, повуче се. А брат приневши Богу искрено покајање, поста опитним подвижником. View full Странице
  18. Јереј др Зоран Ранковић, декан Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду, у разговору за Радио "Слово љубве" појашњава начин битисања Факултета у оквиру Универзитета и улогу Светог Архијерејског Синода СПЦ у животу и раду ове образовне институције. Питамо нашег госта како гледа на живот ПБФ када је реч о искушењима кроз која је пролазио током свог стогодишњег трајања, па и данас, да ли нови захтеви и изазови који се стављају пред Цркву Христову данас могу да угрозе њену мисију и која би порука била садашњим и будућим студентима и професорима. Звучни запис разговора Декан ПБФ подсећа да живот Факултета данас истовремено има једну двојност – не одваја се из окриља Цркве, а опет припаја се и прилази у окриље академске заједнице познате као Универзитет у Београду. "Та двојност је препозната и са том двојношћу, двоструким покровитељством и улогом, ПБФ функционише на Универзитету у Београду", рекао је наш гост. Говорећи о плејади изузетних Срба који су у прошла, а и ова наша времена светлели целокупном друштву и оставили, а и још увек остављају, неизбрисив траг у српском народу, о. Зоран Ранковић је закључио да „академски начин живота без духовне димензије на ПБФ не може да опстане – претвара се у празан академизам“ и подсетио на речи св. Аве Јустина о тумачењу Светога Писма, да је „потребно ући у дух Светога Писма да би га тумачили“, дакле, "потребно је да тим учењем живимо" наглашава Декан ПБФ. "Наш живот у Цркви почива на љубави", каже Декан ПБФ и да ако то имамо у виду онда његова порука свим студентима али и свима онима који би икада желели да се упознају са учењем Цркве гласи - "живећи у љубави приближавамо се Богу". "Основа тога да ми испуњавамо Јеванђеље и тај начин живота који је Господ пред нас поставио јесте послушност" наглашава Декан ПБФ и појашњава да "из послушања Цркви проистиче и та могућност да ми на тај начин живимо, јер када улазимо у Цркву прихватамо Христово учење и наше умовање прилагођавамо Јеванђељу и искуству Цркве". "Свакодневно читање Јеванђеља, Псалтира и учешће у богослужењима јесте нешто што наш ум преображава и доводи га у сагласје са Јеванђељем", рекао је о. Зоран Ранковић дајући као својеврсну поуку и живописан пример на самом крају емисије. Извор: Радио Слово љубве
  19. Danas, 20.10.2020. Uspon i pad Instituta Tolak Zoran Radovanović Ne treba mnogo pronicljivosti za zaključak da je Institut „Torlak“ sticao ugled kada su ga vodili priznati stručnjaci (virusolog Ljubinko Stojković i njegovi saradnici), a da je tonuo tokom poslednjih četvrt veka, kada su mu političari, uz jedan izuzetak, nametali svoje nestručne i nekvalifikovane kadrove, poput ginekologa (JUL), hirurga (DS) i, tokom poslednih 8 godina, fizijatra (SNS). Jasno je da vlast radi protiv interesa naroda kada svojim nesposobnim i, često, nezainteresovanim poslušnicima poveri vođenje ustanova od nacionalnog značaja. Moguće je da pljačka nije jedini motiv za tako nerazumne odluke „s vrha“, ali ostajemo uskraćeni za neko drugo iole logično objašnjenje. Institut je vremenom prestao da proizvodi vakcine protiv dečje paralize, difterije i velikog kašlja, jer nije pratio tehnološki razvoj, a protiv gripa zato što je posle 2006. izgubio licencu. Svet je štedro pomagao da se stvore uslovi za bezbednu proizvodnju vakcine protiv gripa (hladna soba, centrifuga itd.), ali su optimistička obećanja torlačkog rukovodstva: „Evo, upravo krećemo“ godinama ostajala izjalovljena. Izgledi da se dođe do domaće vakcine bledeli su uporedo sa šikaniranjem, otpuštanjem ili bežanjem pedesetak najboljih stručnjaka koji su pre 5-6 godina čak stupili i u štrajk. Čitavi pogoni su kadrovski opusteli, pa je prošle godine kao nagoveštaj kakve-takve obnove doživljena vest da je napravljena dugo očekivana vakcina. Ovaj hroničar stanja u našem zdravstvu pozvao se tada na propise o dostupnosti informacija od javnog značaja i tražio osnovne podatke od Instituta „Torlak“ i Agencije za lekove i medicinska sredstva (ALIMS). Indikativno je da je ostao bez odgovora. Na konspirativnost celog poduhvata ukazuje i ponašanje pojedinih stručnjaka sa Torlaka koji su spremni da „otvore dušu“ u razgovoru po parku, ali izbegavaju kafić, telefon i elektronsku poštu. Koje to neobičnosti vape za razjašnjenjima? Prvo, za tehnologiju pravljenja vakcine protiv gripa koja se koristi kod nas potrebno je mnogo stotina hiljada kokošijih jaja. Postoji li neki trag o takvoj javnoj nabavci proletos, kad joj je bilo vreme? Drugo, tek 5, oktobra (!) o.g. direktorka „Torlaka“ je po Zakonu o javnim nabavkama sklopila ugovor sa firmom „Spasić-Farm“ iz Ćićevca u vrednosti od oko devet miliona dinara (ako su korišćene maloprodajne cene, a to bi bio loš posao, naručeno je 900.000 jaja). Treće, pošto je rok isporuke „14 dana od dana pisanog zahteva Naručioca“, to znači da su jaja stigla uoči oslobođenja Beograda, u vreme kada je obećano da će vakcine već biti razaslate zdravstvenim ustanovma (!). Kako su onda pravljene? Postoji li kajgana bez jaja? Četvrto, odvukli bi nam pažnju logički kalamburi u tom ugovoru, ali pomenimo samo jedan: kriterijum za izbor jedinog (!) ponuđača bila je „ekonomski najpovoljnija ponuda“, što podseća na nekada popularnu dečiju šalu o božjoj zapovesti Adamu: „Biraj sebi ženu!“. Peto, više stručnjaka iz „Torlaka“ tvrdi da je vakcina protiv gripa nedavno uvezena „in bulk“, tj. u velikim posudama i, kako se to žargonski kaže, kao gotov međuproizvod. Zašto bi se svi ti ljudi udružili da opanjkavaju kuću koja ih hrani, osim ako nije u pitanju savest? Šesto, dobra proizvođačka praksa upućuje na neprekidnost proizvodnog procesa sve do razlivanja vakcine u pojedinačne doze (primarno pakovanje). Zašto je u ovom slučaju pravljena pauza? Da li je rizik bio neminovan zato što je razlivan proizvod iz dalekog sveta? Sedmo, da je vakcina zaista domaća, morala je da se odredi stabilnost novog proizvoda, tj. postojanost delovanja u određenim vremenskim razmacima. Kada i kako je ispunjen taj neophodni uslov? Osmo, za koju i čiju vakcinu je ALIMS izdao neophodni setifikat? Da li tajanstveni stvarni proizvođač ima dozvolu Evropske agencije za lekove iz Londona? Deveto, zašto je za razlivanje i pakovanje vakcine 17 radnih ljudi iz „Torlaka“ izdvojeno od ostatka kolektiva, uz strogu zabranu da ostalima pominju šta su i kako radili? Deseto, ako je prošlogodišnja probna proizvodnja testirana na radno aktivnoj populaciji (mahom na vojnicima i policajcima) i, sledstveno, bila odobrena za populaciju 18-65 godina, koja će uzrasna ograničenja važiti za ovu vakcinu? Bilo bi još pitanja i nedoumica, ali željno očekujemo odovor na bar neka od 10 nabrojanih dilema.
  20. Провизорни текст из Јерминог Пастира: Десета заповест I. - Уклони сву тугу од себе, јер је она сестра сумње и гнева... Зар не схваташ да је туга најзлобнији од свих духова и најштетнији за слуге Божије? Она уништава човека као ништа друго и избацује из њега Духа Светога... II. Слушај сада, будало, како туга изгони Духа Светога и како опет спасава. Када сумњивац због своје сумње не нађе успеха ни у једном послу, тада туга улази у срце такве особе, загушује Духа Светога и протерује га. А када гнев и јако огорчење преплаве човека из неког разлога, онда опет туга уђе у срце, он тугује због свог дела, каје се што је лоше направио. Чини се да је ова туга спасоносна јер подразумева покајање. Али у оба случаја туга растужује Духа Светога... Туга због нервирања због лошег поступка није лоша туга, али такође вређа Духа Светога. Зато уклони тугу од себе и не вређај Духа Светога који живи у теби, да не би гунђао против тебе Господу и повукао се од тебе. Јер Дух Божји који пребива у овом телу не трпи тугу... Зато се обуци у радост, која увек има благодат пред Господом и Њему је угодна, и у њој уживај. Свака радосна особа чини добро и размишља добро, презирући тугу. Тужна особа увек мисли зло. Прво, јер жалости Духа Светога, који је радосан дат особи; и друго, јер тако чини безакоње, не молећи се Господу и не исповедајући му се. Молитва тужне особе никада не досеже престо Божји. И упитах га: - Зашто се, господине, молитва тужног човека не уздиже до жртвеника Господњег? „Јер,“ одговори, „туга пребива у његовом срцу. Туга помешана са молитвом не дозвољава да чист дође до престола Божјијег. Као што вино помешано са сирћетом више нема исту пријатност, тако ни туга помешана са Духом Светим нема исту молитву. Стога се очисти од зле туге и живећеш с Богом, и сви ће живети с Богом, само ако одбаце тугу од себе и обуку се у радост.
×
×
  • Креирај ново...